Daat - kabalistički Bezdan

Daat (Znanje) predstavlja najveći ontološki skandal u istoriji kabale. U tom smislu, Daat je nevidljivi gost koji kvari savršenu desetodelnu strukturu sefirota i otvara vrata onome što sam jednom prilikom nazvao nazvao psihologizacijom ontologije. Naravno, to nije bila namera onih koji su skovali ideju Daata, ali vekovima kasnije, ta mala metafizička intervencija urodila je savremenim galimatijasom. 

U najranijim tekstovima poput Sefer Jecirah, Daat ne postoji. Tamo je pravilo striktno: Deset, a ne devet; deset, a ne jedanaest. Koncept se prvi put javlja u srednjovekovnoj kabali (XII i XIII vek), ali ne kao sefira, već kao biblijski izraz (iz Priča Solomonovih) koji opisuje proces spoznaje. Međutim, tek sa Mojsijem Kordoverom (XVI vek) i Isakom Lurijom, Daat dobija svoje jasno mesto na dijagramu Drveta života. Naravno, zdravorazumesko pitanje koje se povodom ova javlja jeste zašto je uveden Daat? Naime, kabalisti su se suočili sa logičkim problemom kako se to apstraktna Mudrost (Hokmah) i Razumevanje (Binah) pretvaraju u emocije i akciju (Hesed, Geburah...)? Dakle, bio je potreban most ili procesor koji bi prevodio božanske ideje u ljudsko iskustvo. Daat je postao taj most kao sinteza Hokmaha i Binaha.

Iako se Daat pominje ranije, Isak Lurija (Ari) je taj koji mu je dao tehničku dozvolu, da se tako izrazim. Lurija je pritom objasnio da Daat nije nova sefira, već spoljašnja manifestacija najvišeg nivoa (Ketera). Kada brojimo sefire odozgo (uključujući Keter), ne brojimo Daat, ali kada ih brojimo iz perspektive ljudske svesti (gde je Keter nedokučiv), onda brojimo Daat. Tako je sačuvana brojka 10, ali je stvoren prostor za jedanaesti element. To je tipično jevrejsko rešenje, ima ga, ali ga i nema, kao Šredingerova mačka.

I naravno, sve bi ostalo na nivou jevrejske kabalističke mozgalice da zapadni okultisti, (opet Zlatna zora i Alister Kroli) nisu uzeli ovaj suptilni lurijanski koncept i pretvorili ga u Bezdan (Abyss). Imajmo na umu da je kod Lurije, Daat zapravo spona, tačka u kojoj se spajaju desna i leva strana intelekta da bi rodile emociju. Kod Krolija, međutim, Daat je provalija koja deli božansko (Gornju trijadu) od ljudskog. To je mesto gde ego mora biti uništen. Kroli je tamo naselio demona Horonzona. Stoga moderni okultisti tretiraju Daat kao mesto na mapi, kao neku mračnu stanicu. U originalnoj kabali, Daat je stanje svesti, a ne prostor ili neka mračna dimenzija. Recimo da je Daat glagol, a ne imenica. Suština je u tome da je uvođenje Daata trenutak kada je kabala postala antropocentrična. To je bilo zeleno svetlo za okultiste da kažu: Pošto postoji Daat (Znanje), to znači da ja svojim znanjem mogu da se uspinjem i menjam sopstvenu ontologiju. Dok je u lurijanskoj kabali Daat bio dokaz božanskog prožimanja, u zapadnom okultizmu je postao dokaz ljudske moći da premosti bezdan.

Ako je Daat bio pokušaj da se znanje spusti u čoveka, Jehidah je podsetnik da postoji deo nas koji nikada ne silazi. Jehidah je peti i najviši aspekt duše, jer dok se Nefeš bavi telom, Ruah emocijama, a Nešama intelektom, Hajah i Jehidah ostaju iznad posuda (kelim). Podsetimo se, Jehidah je tačka u kojoj duša dodiruje En Sof (Beskonačno). Ona je jedinstvena jer na tom nivou ne postoji dvoje; nema subjekta i objekta, nema maga i rituala. U zapadnom okultizmu, Jehidah je prekrštena u više sopstvo ili Svetog Anđela Čuvara. Moderni sistemi tretiraju Jehidah kao nešto što možeš prizvati, nekako kanalisati kroz vežbu i napor. Imajmo na umu da Jehidah ne pripada nama na način na koji nam pripada ruka ili misao. To je identitet pre identiteta. Kod Lurije, Jehidah je vezana za sefiru Keter (Krunu). Kao što kruna stoji na glavi, a nije deo lobanje, tako i Jehidah natkriljuje biće. Ona nije alat za samousavršavanje, nego je izvor koji ostaje netaknut našim uspesima ili padovima.

Na Kirherovom Drvetu života (Zlatna zora i kasnija okultna inicijacijska društva), mag pokušava da se uspne stazama, prođe kroz Daat (Bezdan) i postane jedno sa Keterom (Jehidom). To je juriš na nebo. Na Arijevom drvetu (Lurija), Jehidah je razlog zašto je Keter tako izolovan. Pošto je Jehidah čisto jedinstvo, ona ne može da uđe u svet diferencijacije (ispod Daata) a da ne prestane da bude to što jeste. Ipak, preciznosti radi, prelaskom Bezdana, moderni adept okultizma zapravo ulazi u Binah. U telemitskom i post-krolijevskom sistemu, Grad Piramida (City of Pyramids) je metafora za Binah. Po Kroliju, svaki adept koji pređe Bezdan mora proliti svu svoju krv (svoju individualnost / ego) u pehar Babalon (Razumevanje). Ono što ostane je prah, pročišćena suština koja se smešta u jednu od piramida u Binahu. To nije raj, nije mesto uživanja, već stanje savršene tišine i razumevanja forme. Piramida je simbol stabilnosti i ograničenja (Saturn / Binah). Dakle, prelazak Bezdana jeste uspon u supernalu trijadu (iznad Bezdana), gde je prva stanica upravo Binah. 

Sada dolazim do tačke koja zbunjuje mnoge. Kroli kaže da Magister Templi (8°=3°, nivo Binaha) mora da se vrati da bi delovao u svetu. Tu se javlja paradoks, odnosno jednom kada svest pređe Bezdan, ona više ne vidi svet kao skup odvojenih predmeta, već kao jedinstven proces. Ali, da bi mag komunicirao sa ljudima, on mora ponovo projektovati svoju svest ispod Bezdana, u Hesed (Milosrđe / Autoritet, odnosno Jupiter). Dakle, ne vraća se kao ista osoba. On koristi Hesed kao kancelariju iz koje upravlja svojim mikrokosmosom, dok njegova suština ostaje usidrena u Binahu.

Koncept Grada Piramida ima sličnost sa Abiegnusom i Mons Magorumom (Planina Adepata) koje nalazimo kod alhemičara i rozenkrojcera. Mons Abiegnus je mistična planina koja predstavlja uspon ka prosvetljenju. Za rane rozenkrojcere, to nije bio prelazak Bezdana u krolijevskom smislu proždiranja ega od strane Horonzona, već uspon ka Hramu Svetog Duha. U alhemiji, to je Mons Philosophorum. To je proces sublimacije. Razlika je u tome što je alhemijski proces bio organski i integrisan, dok je krolijevski juriš na nebo nekako nasilan i razoran po psihu (otuda toliki slomovi onih koji prelaze Bezdan).

Rozenkrojcerska tradicija je bila alhemijska i narativna, a ne tehnička u smislu u kojem su to Zlatna zora ili Kroli kasnije kodifikovali. Za njih Mons Abiegnus nije bila serija numerisanih stepenika ili sefirota, već simbolički pejzaž preobražaja. Rozenkrojcerski uspon je proces otkrovenja. Planina je bila mesto gde se nalazi tajni hram. Inicijacija se dešavala kroz rad u laboratoriji i molitvu. Nije bilo reči o prelasku Bezdana kao o nasilnom činu kidanja ega, nego je to bila sublimacija, postepeno prečišćavanje dok ne postaneš dostupan svetlosti. Moderni okultisti su od planine napravili poligon za vežbu. Uveli su vojne termine: stepen, lozinka, test, prelazak. To je postala tehnokratija duha. Za rozenkrojcere, planina je bila stvarna, ali nevidljiva, bila je svuda i nigde. Za njih je to bio makrokosmos u malom. Rozenkrojcer je nosio planinu u sebi, ali nije pokušavao da je izmeri koordinatama. Stoga, rozenkrojceri nisu imali koncept Bezdana kao rupe ili neprijatelja (Horonzona). Za njih je prelazak iz ljudskog u božansko bio most, a ne ambis. Abiegnus je bio čvrsto tlo. Moderni sistem je uveo provaliju (Daat) jer je moderni čovek postao odsečen od sopstvene prirode. Zato mu treba skok vere ili uništenje ega.

Novi Jerusalim, Platonov idealni Grad i Grad Piramida

Novi Jerusalim je jedan od najsnažnijih i najuticajnijih simbola u judeo-hrišćanskoj tradiciji, jer objedinuje eshatologiju, kosmologiju, sakralnu geometriju i antropologiju. On nije viđen kao običan grad, već kao konačni oblik uređenog postojanja, u kome se ukida razlika između svetog prostora, zajednice i kosmičkog poretka. Novi Jerusalim se eksplicitno pojavljuje u Apokalipsi, u završnom kontekstu, odnosno, nakon kosmičkog suda, posle uništenja starog neba i stare zemlje, nakon poraza haosa, smrti i vremena. Ovaj Grad nije ljudskih ruku delo, već silazi s neba od Boga. Time se naglašava da je reč o objavljenoj, a ne proizvedenoj stvarnosti. Novi Jerusalim je istovremeno grad, hram, telo zajednice spasenih i kosmička struktura. 

Vizija Svetog Grada koja se ukazala svetom Jovanu na ostrvu Patmos opisana je u 21. poglavlju Apokalipse. Jovan je imao viziju novog neba i nove zemlje i viziju Svetog Grada, odnosno Novog Jerusalima, kako silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena za svoga muža. Nekoliko stihova kasnije ovaj izveštaj se proširuje detaljnim opisom Grada. Ovoj viziji prethode prizori užasa i razaranja, isprepletani nagoveštajima stanja blaženstva. Svaki element ove drame postavljen je nasuprot svog negativnog pandana: Bludnica Vavilonska i Zver iz bezdana naizmenično igraju svoje uloge nasuprot Nevesti Jerusalima i Jagnjetu na gori Sionu. Ove vizije neretko se tumače na različitim nivoima, kao obrazac istorijskih zbivanja, odnosno kao tok unutrašnjeg, duhovnog razvoja. Prema ezoterijskom tumačenju, Apokalipsa alegorijski opisuje razotkrivanje drevnog misterijskog učenja i inicijaciju samog Svetog Jovana. 

Kao dokaz da Novi Jerusalim nije bila puka iluzija niti proizvod mašte, Sveti Jovan navodi njegove dimenzije: „I onaj koji govoraše sa mnom imaše zlatnu trsku da izmeri grad i vrata njegova i zid njegov. I grad leži četvorouglast, i dužina njegova jednaka je širini; i izmeri grad trskom na dvanaest hiljada stadija; dužina i širina i visina njegove jednake su. I izmeri zid njegov: sto četrdeset i četiri lakta, po meri čoveka, koja je i mera anđela.“ Očigledno je da Novi Jerusalim ima oblik kocke, pri čemu svaka od njegovih dvanaest ivica meri 12.000 stadija, svaka od njegovih šest strana obuhvata 144 miliona kvadratnih stadija, a zapremina iznosi 1.728 × 10⁹ kubnih stadija. Sa njim je nekako povezan i zid od 144 lakta. Kako god se stopa definisala, stadij iznosi 660 stopa, a lakat stopu i po, tako da su te dve mere na različitim razmerama. 

Kako sam negde pronašao, neki savremeni prevodioci Novog Zaveta napravili su problem usklađivanja ovih mera kvarenjem izvornog teksta. U jednoj verziji navodi se da je zid bio visok 144 lakta, što Sveti Jovan ni ne kaže niti nagoveštava, dok drugi dimenzije Novog Jerusalima izražavaju u metrima. Pozivanje na metar u ovom kontekstu je izraz izopačenja, jer je reč o jedinici novijeg, sekularnog porekla, tako da ne bude povezana ni sa jednom tradicionalnom merom ili prirodnim standardom. Nasuprot metričkom sistemu, Novi Jerusalim nije tvorevina ljudskih ruku, ne postoji u materijalnom obliku, a merne jedinice koje se odnose na njegove dimenzije proističu iz sakralnih standarda u broju i prirodi. U proročkim aluzijama na Sveti Grad stalno se naglašava da se njegove dimenzije moraju meriti ispravnim merilom.

Džon Mičel, u knjizi The Dimensions of Paradise, primećuje i iznosi sledeća uopštavanja, koja ću izneti u narednih nekoliko pasusa, s obzirom da nisam toliko vičan proračunima. U 11. glavi Svetom Jovanu je rečeno: „Ustani i izmeri hram Božji i oltar i one koji se u njemu klanjaju.“ Za tu svrhu anđeo mu daje „trsku kao štap“, na grčkom kalamos homoios rhabdō. Ukupna brojčana vrednost slova u toj frazi iznosi 1.729, što je prema pravilima gematrije ekvivalentno brojevima 1.728, odnosno 12³. A 1,728 stopa predstavlja dužinu egipatskog kraljevskog lakta (jednakog jednoj i po egipatskoj stopi), kojim se meri Novi Jerusalim. Razlika u razmeri između 12.000 stadija i 144 lakta Novog Jerusalima ukazuje na to da on predstavlja i makrokosmos i mikrokosmos, poredak nebesa i konstituciju ljudske prirode. Oboje se mere svetim jedinicama koje važe i na astronomskom i na ljudskom nivou, te na taj način povezuju jedno s drugim. Kada se dimenzije Novog Jerusalima dovedu u srazmeru kao 12 stadija i 14.400 lakata, postaje vidljiv geometrijski osnov plana Grada. Tako može biti izvedena sledeća računica: 14.400 lakata = 14.400 × 1,728 = 24.883,2 stope, 12 stadija = 12 × 660 = 7.920 stopa. 

Značenje ovih mera, kaže Džon Mičel, jeste u tome što krug prečnika 7.920 stopa ima obim od 24.883,2 stope. U drevnoj sakralnoj ili kosmološkoj aritmetici, odnos π između prečnika i obima kruga izražavan je racionalno, kao prost razlomak, pri čemu je najčešće korišćen odnos 22/7. Tako se osnovni plan Novog Jerusalima sastoji od kvadrata od 12 stadija koji sadrži krug obima 14.400 lakata. Ako se, umesto u stopama, mere izraze u miljama, zid Novog Jerusalima daje plan Zemlje, jer je srednji prečnik Zemlje približno 7.920 milja, a njen obim kroz polove iznosi 24.883,2 milje. Značaj ovog broja je u tome što je 248.832 = 12⁵.

Izuzetna je činjenica prirode da Zemlja i Mesec, postavljeni tako da dodiruju jedno drugo i mereni u miljama, pokazuju kvadraturu kruga pomoću istih onih brojeva koji čine dijagram Novog Jerusalima. Srednji prečnik Zemlje iznosi 7.920 milja, a prečnik Meseca 2.160 milja. Zbir njihovih poluprečnika jednak je 3.960 + 1.080 = 5.040 milja, a krug poluprečnika 5.040 ima obim (ako je π = 22/7) od 31.680 milja. Ta dužina, 31.680 ili 4 × 7.920 milja, jednaka je obimu kvadrata koji sadrži krug Zemlje. Ona je ujedno i mera kvadrature kruga u Novom Jerusalimu. Džon Mičel ističe da su Zemlja i Mesec ovde prikazana kao u međusobnom dodiru, ali njihova stvarna srednja udaljenost, oko 237.600 milja, nije zanemarena u zamišljenom dijagramu, jer ako se u krug Zemlje upiše šestougao, mera oko njegovih šest stranica iznosi 23.760 milja.

Dakle, na osnovu ovih Mičelovih navoda možemo pretpostaviti da je dijagram Novog Jerusalima nastao po uzoru na ovu figuru Zemlje i Meseca u nekom dalekom dobu kada su dimenzije Sunčevog sistema bile računane tačnije nego što je to bilo moguće u ranim istorijskim vremenima. Ko je, kada i kako to uspeo da izračuna, meni je sasvim nepoznato. Ipak, kako Mičel primećuje, tradicionalni numerički kod izložen u Novom Jerusalimu izražava ustrojstvo tolikog broja različitih kategorija prirodnih pojava, uključujući i unutrašnji okvir samog broja, da treba biti oprezan u pripisivanju porekla. U tom smislu, kvadratura kruga Zemlje i Meseca možda i nije prvobitni model dijagrama Novog Jerusalima, već predstavlja njegov astronomski izraz.

U svom krajnjem izrazu, Novi Jerusalim predstavlja ukidanje, ili nadilaženje istorije, i ulazak u nadistorijsko, sakralno vreme. Tu se ne radi se o nekakvom povratku u raj, već o preobraženju sveta u konačni oblik. Raj je vrt, a Novi Jerusalim je Grad, i to takav da u njemu nema noći (nema nesvesnog, haosa, neznanja, sna), nema smrti, i što je najvažnije nema Hrama, jer je Bog neposredno prisutan, baš kao i na početku u Rajskom vrtu. Novi Jerusalim nije utočište od sveta, već konačna konfiguracija sveta. 

Crkveni oci, Avgustin i Grigorije Niski, tumače Novi Jerusalim kao zajednicu svetih, mistično telo Hrista, duhovnu stvarnost, a ne arhitektonski projekat. Avgustin u De civitate Dei suprotstavlja zemaljski grad (grad strasti, moći), nebeskom gradu (grad poretka i ljubavi). U ezoterijskim shvatanjima, Novi Jerusalim se tumači kao savršeno poravnanje sefirotskog stabla, stanje u kome se Šehina trajno nastanjuje u svetu. Kocka ovde nije geometrija, već stanje svesti: potpuno uravnotežen odnos svih principa. U hermetizmu, Novi Jerusalim je viđen kao filozofski kamen u kolektivnoj formi, odnosno konačna koagulacija haosa u stabilnu strukturu. Ovde uočavamo alhemijsku paralelu, gde imamo načela solve kao raspad starog sveta, i coagula kao Novi Jerusalim, odnosno kristalizovani kosmos. U masonskoj simbolici Novi Jerusalim često predstavlja idealno društvo, te grad izgrađen po meri čoveka i neba. U nekom opštem smislu, možemo reći da je Novi Jerusalim eshatološka kocka sveta, tj isto ono što je Svetinja nad svetinjama bila u jerusalimskom Hramu, ono što je Hram bio u gradu, te konačno ono što je grad bio u carstvu. Otud, Novi Jerusalim nije plan za gradnju, već merilo stvarnosti. Ne opisuje gde ćemo biti, već u kakvom poretku će postojanje uopšte biti moguće.

Novi Jerusalim i Platonov idealni Grad

Poređenje Novog Jerusalima sa Platonovim idealnim gradom otkriva dubinsku srodnost ontološkog cilja, ali i radikalnu razliku u načinu njegovog ostvarenja. Reč je o dva modela savršenog poretka koja pripadaju različitim kosmološkim režimima: jedan je eshatološki i objavljeni, drugi filozofski i racionalno konstruisan. Dakle, u odnosu na Platonov idealni grad, Novi Jerusalim je izraz Božje emanacije, što znači da je njegov poredak dat, a ne izveden; nije rezultat ljudske mudrosti, već konačno ovaploćenje božanske namere. Tu više nema učenja, reforme ili zakonodavne korekcije, jer je istorija završena. Sa druge strane, Platonov idealni grad (Država, Zakoni), nastaje razumskim projektovanjem. Građani se oblikuju kroz obrazovanje, vaspitanje i disciplinu, a Grad je stalno ugrožen degeneracijom. Dakle, Platonov grad je fragilan ideal u vremenu; Novi Jerusalim je stabilna ontološka forma izvan vremena.

Pošto sam već diskutovao proporcije i numerički kod Novog Jerusalima, kod Platona nemamo eksplicitnu arhitektonsku geometriju grada. Međutim, njegov kosmos strukturisan je kroz matematičke proporcije, harmonične odnose i geometrijske oblike. Ono na čemu Platon insistira jeste da sve u državi, od broja njenih stanovnika, poseda, institucija i ostalih stvari, bude usklađeno sa sistemom računanja zasnovanom na broju 5.040, koji je od značaja u numeričkom kanonu Novog Jerusalima. Opšti oblik Magnezije, kako se zove Platonov polis, jeste veliki krug, a unutar njega je manji prsten grada koji okružuje akropolj u centru. Cela njegova površina je podeljena na dvanaest segmenata, linijama koje zrače izvan zidina centralnog akropolja.

I dalje, u Novom Jerusalimu nema političkog, budući da je sve sveto, dok Platonov Grad ima jasne institucije, zakone, filozofa-vladara, obrazovni sistem itd. Središte grada je logos, a ne božanska prisutnost. Tu uočavamo izvesnu kontradiktornost, budući da Platon želi da grad bude uređen po nebeskom uzoru, ali mu je potreban filozofski vladar kao posrednik. U Novom Jerusalimu posrednik više nije potreban.

Pogledajmo malo ko su stanovnici Novog Jerusalima, a ko Platonovog Grada. U Novom Jerusalimu prebivaju spašeni, pravednici, preobraženi ljudi, zajednica koja je prošla sud. U njemu nema podele na klase ili funkcije. Kod Platona imamo strogu podelu nalik kastinskom sistemu, a koji čine filozofi (razum), čuvari (volja), i proizvođači (nagoni). U Novom Jerusalimu nema zakona u klasičnom smislu, već je volja stanovnika u potpunom skladu sa božanskom voljom. Kod Platona, zakon je neophodan jer ljudi nisu savršeni, a razum mora obuzdavati strasti. U krajnjoj liniji, Platonov grad možemo posmatrati kao izraz utopijske pedagogije, dok je Novi Jerusalim čista ontologija. Uprkos razlikama, ova dva grada imaju nešto zajedničko, a to je da uređenje ljudske zajednice mora odražavati kosmički poredak. Platonov idealni grad jeste onaj koji bi ljudi mogli graditi ako bi razum vladao, dok Novi Jerusalim predstavlja grad koji nastaje kada razum više nije dovoljan.

Novi Jerusalim i Grad Piramida

Ideja Grada Piramida ne potiče iz jednog teksta, autora ili istorijskog trenutka, već predstavlja ezoterijski konstrukt koji se postepeno uobličavao na preseku egipatske sakralne arhitekture, helenističkog hermetizma, srednjovekovne alhemije i moderne ezoterijske spekulacije. Važno je odmah naglasiti da Grad Piramida nije „grad“ u doslovnom smislu, već arhetipski model uređenog duhovnog prostora.

Počnimo od egipatskog temelja koji ukazuje na piramidu kao kosmičku planinu. Najdublji sloj ideje o Gradu Piramida potiče iz egipatske kosmologije. Piramida je materijalizacija benbena, praiskonskog brežuljka koji izranja iz Nuna, vodenog haosa, u trenutku stvaranja. Dakle, to je prva forma, tačka stabilnosti u haosu, tj mesto gde se nevidljivo čini vidljivim. Već ovde imamo ključni motiv, a to je uspon od mnoštva ka jedinstvu, čime se piramida sagledava kao mašina uskrsnuća. Tekstovi piramida jasno ukazuju da piramida nije grobnica u profanom smislu, već tehnologija prelaza: faraon se uzdiže ka zvezdama, postajući akh (svetlosno biće), te ulazi u društvo nebeskih bogova. Grad Piramida u ovom sloju postoji kao kao vertikalni model kosmosa. U helenističkom periodu dolazi do ključnog pomaka, jer tu arhitektura postaje metafora unutrašnjeg rada. 

U hermetičkim spisima (Corpus Hermeticum), čovek je mali kosmos (mikrokosmos), um (nous) je graditelj, dok se duša uzdiže kroz sfere. Piramida se ovde ne razume kao spoljašnji objekat, već kao unutrašnja struktura svesti. Grad Piramida počinje da se „urbanizuje“ te dodajemo stepene nivoa znanja i postignuća, inicijacijsku hijerarhiju te centar kao vrh. U srednjovekovnoj alhemiji Grad Piramida dobija svoje klasične obrise kao Civitas Philosophorum. Alhemijski tekstovi često govore o filozofskom gradu, utvrđenju sa kulama i zatvorenom prostoru rada. U tom smislu, Fulkaneli tumači gotske katedrale kao svojevrsne knjige u kamenu i kodirane alhemijske traktate. Tako Grad Piramida ovde postaje grad od kamena, ali i grad od procesa. Svaki nivo grada odgovara fazi Velikog Dela. 

Rozenkrojcerski manifesti (XVII vek) uvode ideju tajnog bratstva, skrivenog grada znanja i duhovne elite koja vodi čovečanstvo. Iako ne koriste izraz „Grad Piramida“, oni govore o nevidljivom kolegijumu i hijerarhijskom poretku mudraca. Grad se sada misli i socijalno, ne samo kosmološki. Ipak, sam izraz „Grad Piramida“ javlja se tek u modernoj ezoteriji (XIX–XX vek), pa u tom smislu  predstavlja sintetički simbol koji objedinjuje egipatsku piramidu, platonovski grad, alhemijski opus i inicijacijsku hijerarhiju. U ovoj fazi Grad Piramida postaje idealni ezoterijski poredak kao suprotnost demokratskom haosu, odnosno grad onih koji „znaju“ i koji su inicirani. Konačno, mogli bismo reći kako Grad Piramida predstavlja arhetipski model sveta u kome je duhovna hijerarhija izražena arhitektonski, a arhitektura shvaćena kao mapa unutrašnjeg preobražaja. Taj Grad nije mit prošlosti, već stalna mogućnost organizacije svesti, koja se iznova projektuje u različitim epohama, svaki put u skladu sa duhovnim potrebama vremena.

Uspostavljanje paralele između Novog Jerusalima i ezoterijskog Grada Piramida zahteva da se oba pojma razumeju ne kao fantastične arhitekture, već kao simboličke matrice kosmičkog i antropološkog poretka. Reč je o dva modela savršene strukture, ali projektovana iz različitih tradicija i sa različitim naglascima: jedan je eshatološko-apokaliptički, drugi hermetičko-inicijacijski. Dakle, Novi Jerusalim predstavlja izraz objavljenog, a ne izgrađenog, ili osvojenog (tj. voljnim naporom postignutog) poretka. Novi Jerusalim je konačno stanje stvarnosti posle suda i kraja istorije. Sa druge strane, Grad Piramida nije nešto što silazi već se ka njemu uzdiže. Međutim, kao što ulazak u Novi Jerusalim zaslužuju oni spašeni, kojima je bitisanje u tom svojstvu presuđeno Božjim sudom, Grad Piramida je takođe ekskluzivan, tj. rezervisan je samo za usavršene adepte. Ipak, to znači da se poredak Grada Piramida gradi unutrašnjim radom, kroz stepenasti inicijacijski uspon. I tu se uočava ključna razlika između ova dva koncepta: Novi Jerusalim je dar, izraz Božje milosti, dok je Grad Piramida izraz ispunjenog zadatka, odnosno postignuća. Novi Jerusalim je religijski, hrišćanski koncept, dok poreklo Grada Piramida možemo potražiti u gnosticizmu. 

U simboličkom smislu, Novi Jerusalim je kocka, odnosno heksagram, dok je Grad Piramida, na šta i sam njegov naziv ukazuje, piramida, odnosno pentagram. Dakle, Novi Jerusalim je sinteza dužine, širine i visine; izraz večne stabilnosti, ravnoteže, nepokretnosti, te predstavlja Svetinju nad svetinjama uvećanu do kosmičkih razmera. Grad Piramida, kao izraz široke baze i uskog vrha, ukazuje na hijerarhiju, selekciju, gradaciju i postepenu progresiju. U tom smislu kocka je savršeno bivanje, a piramida savršeno postajanje. Novi Jerusalim je grad od čistog zlata, kao čisto staklo; njegova svetlost dolazi iznutra, od Jagnjeta; nema senke, nema noći. Koncept Grada Piramida podrazumeva svetlost koja biva oslobođena iz materije. Dakle, svetlost je tu rezultat rada.

U kontekstu vremena, Novi Jerusalim je post-istorijski; tu nema ciklusa, nema povratka. Sa druge strane, Grad Piramida je cikličan, te odgovara alhemijskim, astrološkim i kosmičkim ciklusima. Tu je reč o večnom ponavljanju Velikog Dela. Rad nikada ne prestaje. Dakle, Novi Jerusalim je cilj, lapis, a Grad Piramida je put, opus. Grad Piramida je arhitektura duhovnog napora; Novi Jerusalim je arhitektura duhovnog počinka. Jedan je grad koji se gradi u čoveku; drugi je grad u kome čovek konačno prebiva.

Arkana Kočija u tarotu

špil Šarla VI

Kočije su sedma arkana po redu. Broj 7 je zbir brojeva 3 (tri dela duše) i 4 (elementi koji čine telo). Platonisti, Makrobije i Agripa su ovaj broj dovodili u vezu sa pokretom. Po Elifasu Leviju 7 je veliki broj biblije, broj stvaranja te predstavlja ključ Knjige postanja i simbol svakolike religije. Za Menli Palmera Hola, ova arkana predstavlja Uzvišenog koji se vozi kolima stvaranja i dodaje da vozilo solarne energije, numerisano brojem 7, otkriva arkansku istinu da tradicionalne planete predstavljaju kola solarne moći. Ronald Deker je pominjao da je Platon u Fedru upotrebio alegoriju kočijaša i kočija u smislu ovaploćenja duše. Kočije su simbol etarskog tela koje nosi dušu. Pol Huson je podsetio na upotrebu motiva kočija u srednjovekovnim predstavama nalik procesijama.

U Marseljskom špilu kočije vuku dva konja: crveni i plavi, vatreni i vodeni, dok su njihovi pogledi usklađeni sa pravcem krunisanog vozača, što ukazuje na to da on upravlja dvema podudarnim silama. On upravlja njima pomoću nevidljivih uzdi. Na Kočijama, ispod vozača, nalazi se inicijal S.M, što može označavati neku značajnu poruku, ali do sada to niko nije pouzdano odgonetnuo. Može biti Sa Majeste (Njegovo veličanstvo), Soufre et Mercure (Sumpor i Živa) itd. Karta Kočije predstavlja kraljevića ili kralja u akciji, oličenje boga Marsa. Često se tumači kao pobednik ili osvajač. U desnoj ruci on drži žuti štap, nosi krunu, ali i dve crvene maske na ramenima, koji predstavljaju  opadajući i rastući Mesec. Elifas Levi je u tim lunarnim oblicima video biblijske proročke kamenove urim i tumim. Kočijaševe šake su u visini njegovog pojasa. Leva ruka je u žutoj, a desna u crvenoj boji. Odeća mu je dominantno crvena sa žutim detaljima a oklopljeni torzo u magnetnoj plavoj boji. Kočija je žuta, dok su prednja dva stuba električna, a zadnja dva magnetna. To su stubovi koji drže univerzum i svaki od njih odgovara određenom elementu, dok je sam kočijaš oličenje petog elementa. Te stubove možemo povezati sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, kvadratnu kristalnu ploču, a što se može odnositi i na heruvimske prikaze na karti Svet. Konji predstavljaju dve osnovne prirode i sile, aktivnu i pasivnu. Prisustvo stubova na ovoj karti ukazuje na neko zajedničko svojstvo sa kartom Papa. Konji korespondiraju sa točkovima, ali i sa dve pomenute lunarne maske na kočijaševim ramenima. U svemu tome vidljiva je izražena polarnost čitave kompozicije koja kao da želi ukazati na prirodu pogona koji pokreće ovo mistično vozilo.

Marseljski špil

Kočijaš u Mantenja tarokiju nosi broj 45 i prikazuje ratnika koji sedi sa isukanim mačem u desnoj ruci. Pored njegove desne noge leži manji pas, ali kočija je prikazana bez vuče. Osim ideje pokreta i kretanja uopšte, ova karta je često tumačena i kao izraz pobede. U Rozenvald špilu kočijaš je prikazan kao pobednički vladar. On stoji u dvokolici koju vuku dva konja, ima krunu, u levoj ruci drži mač a u desnoj kuglu, kao vladarsko znamenje, dok njegova karta nosi rimski broj X. Upravo je mač oruđe trijumfa i ukazuje na pobedu izvojevanu u ratu. Uloga mača je dvojaka. To je oruđe nasilja, ali i gradnje. Donosi rat ali i mir. Donosi tiraniju ali i pravdu. Kako je mač povezan sa munjom, to ukazuje na njegovo uransko poreklo, te je otud mač u rukama kočijaša, ali i Pravde, izraz nebeskog uticaja. Mač je sjaj, svetlost, bljesak, udar.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje septenarijum talismana, odnosno sedmostruko načelo talismanske magije koja se zasniva na upotrebi planetarnih magijskih uticaja. Pol Kristijan je ovu kartu nazvao Ozirisovim kočijama, odnosno Pobedom. Virt je, sledeći Kristijanovu viziju, odnosno Elifasa Levija, kočijaševu glavu ukrasio krunom sa tri zlatna pentagrama. Njegova kočija je pokrivena plavim pokrovom prošaranim zlatnim zvezdama, a vuku je dve sfinge, crna i bela. Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte nosi naziv Dete moći voda, Gospod trijumfa svetlosti. Vejtova Kočija, između ostalog, predstavlja jednu od četiri rajske reke predstavljene arkanama Carica, Car, Kočija i Smrt. Na Vejtov dizajn ove karte uticao je Elifas Levi, kao i Virt. Robert O’Nil je za plavi pokrov prošaran zvezdama, koji se i kod Vejta pojavljuje, rekao da je verovatno masonskog porekla. Naime, plafon mnogih masonskih loža oslikan je tako da predstavlja nebo.

Vejtov špil

Jedan od mitoloških prototipa ove karte možemo pronaći predstavama stare boginje Kibele, Saturnove žene i personifikacije htonskih sila, dakle same Zemlje. U nekim prikazima nalazimo ovu boginju na kočijama kockastog oblika koje vuku lavovi. I tu se opet pojavljuje motiv kocke kao kod Cara, a koji ukazuje na stabilnost i okrenutost ka zemaljskoj ravni, ali i na savršenstvo. U tim predstavama Kibela je krunisana, a nije redak motiv sedmokrake zvezde i mesečevog srpa. Iako je u većini tarot predstava kočijaš muškarac, ipak u Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špilovima taj lik je ženski i vladarski.

Kabalistički, ova karta može biti dovedena u vezu sa sedmom sefirom Drveta života – Necah / Pobeda, koja pripada Veneri, ali u sistemu Zlatne zore, njoj odgovara staza het koja povezuje Saturnovu sefiru Binah sa marcijalnim Geburahom. Na taj način, zahvaljujući kabalističkom načinu sagledavanja, u karti prepoznajemo nešto od Saturna, Marsa i Venere.

U mističnom smislu ovu kartu možemo povezati sa prvobitnim idejama jevrejskog misticizma koje se odnose na Božji presto i viziju proroka Jezekilja – merkava, odnosno vozila koje nosi Božji presto. Takođe, to je simbol sredstva pomoću kojeg se mistici uspinju do Boga. Po Menli Palmer Holu, sedma arkana označava preporođenog čoveka budući da je telo kola kockasti kamen. On pominje da u nekim špilovima oklopljeni čovek ne stoji u kolima nego se uzdiže iz kocke, što simbolizuje uzdizanje tri iz četiri, tj okretanje prema gore preklopa kecelje majstora masona.

Kod Krolija umesto dva konja imamo četiri sfinge koje oličavaju elemente. Zapravo, te sfinge, budući i same kombinacija četiri elementa, predstavljaju čitav jedan sistem od šesnaest elementarnih komplemenata, a što asocira na Dvorske karte tarota i geomantijske figure. Još jedna Krolijeva inovacija jeste Sveti Gral u rukama kočijaša, kojeg nema u rukama kočijaša na Marseljskom špilu. Zapravo Sveti Gral je, kako je Kroli hteo, centralno i najvažnije obeležje ove karte. Gral je od ametista, Jupiterove boje, dok njegov oblik nagoveštava uštap i veliko more Binah. Kod Krolija je kočijaš oklopljeni vitez, kako bi se istakla predstava o znaku Raka koji je dodeljen ovoj karti i Mesecu kao vladaru Raka. Mimo svega ovoga, ova karta izražava i ideju grobnice. Četiri stuba predstavljaju četiri Horusova sina koja stoje pored sarkofaga u kome leži Car čije vozilo hita ka Gradu Piramida. Kod Vejta je u pozadini lika kočijaša prikazan grad iza visokih zidina.

Krolijev špil

Geomantijska figura saobrazna ovoj karti je Carcer. U trodimenzionalnoj projekciji to su dve piramide osnovicama položene jedna na drugu, jedna je upravna a druga obrnuta. Carcer je osnovni oblik vozila, merkava, u fantastičnom smislu kapsula za međuplanetarne, međudimenzionalne i međugalaktičke destinacije. Po logici stvari figura Carcer jeste uprošćeni izraz ideje karte Kočija koja je zapravo Raova barka i plovi po mračnim podzemnim dubinama, onda kada Sunce ide na počinak, ili ako govorimo o vatrenim kočijama koje pale nebo. Oklopnik, kočijaš, vitez, jeste simbol solarnog ratnika, super-kšatrija na solarnom borbenom vozilu, čiji je pogon zasnovan na polaritetu dve sile predstavljene sa dva konja koja ih vuku. Ta dva konja su dva trougla, dve piramide, uspravna i obrnuta, dva pentagrama, uspravni i obrnuti. Kočijaš psuje. To je izraz goecije. Psuje kao kočijaš. Izgovara prizive, kletve, zaklinjanja, ili prosto glasom upravlja slepim silama solarnog pogona. Ta karta suštinski oličava kontrolu, lucidnost, moć kretanja, snagu i brzinu, suverenost, potpunog inicijanta.

Staza het u sistemu simbolizma Drveta života po Zlatnoj zori, povezuje Geburah i Binah, gde je Geburah zapravo Sin Majke, matrimonijalni naslednik, ratnik. Otud podudarnost ove karte sa Nebom Binaha. Binah je pedeseta kapija razumevanja, Grad Piramida, a Kočije vode pravo tamo prelazeći preko ambisa. Otud je u involutivnoj varijanti karta Kočije zaborav, silazak, dok je u evolutivnoj moć razumevanja i sećanja. Saturn je predstavnik Vremena i smrti te pripada vrhovnoj trijadi dijagrama Drveta. Zodijački ekvivalent glifa het je Rak, oklopnik, kao vozač na karti Kočije koje ga vode ka nebeskom Heliopolisu. Istovremeno taj isti oklopnik je poput mumije u sarkofagu čija je večna kuća upravo piramida. U tom slučaju reč je o božanskim kolima, često dvokolicama, čime je naglašena upravljačka i centralna pozicija kraljevske figure. To je sveti vozar, bog na točkovima, jezekiljovski presto na ofanimima (anđeoski red tzv točkovi), čija je dekadentna verzija savremeni čovek na točkovima napretka, fetišizam automobila i njihovo obožavanje kao statusnih simbola jer pružaju dobar i moćan osećaj onima koji ih poseduju i voze. Osećaju se kao kraljevi, naročito kada pored njih sede raskošne kraljice. Put kojim kočijaš tera kola jeste tao, odnosno kraljevski put. I samo su kraljevi pozvani da krenu tim putem. To je put božanske ekskluzivnosti svetih kraljeva. Ostali ne mogu ići tim putem, ali zato mogu slediti Kralja. I ako zađemo malo dublje u simbolizam kola, odnosno kočija, nalazimo da su ona na neki način slika sveta pa je otud kočijaš ne samo vladar nego i demijurg. Bela Hamvaš kaže: 

„Vozar kola je kralj. Vožnja ima dva očitovanja: vladanje i vlast. Vladanje je upravljanje neaktivnim duhom; vlast je delatno upravljanje. Vozar kola je iznad vladanja i iznad vlasti... Vozar kola je Sin Neba, on se uzdiže iz zemnog poretka kao stub, sam, s drugima se ne može upoređivati, on je samo budnost i smisao i znanje i snaga... Kralj je više od države, onoliko koliko je Bog više nego svet. Kralj je sakralna ličnost, njegov odnos s državom isti je kao odnos Boga sa stvorenim svetom. Čovečanstvo bez kralja je gomila...“ I zato je, kako kaže Hamvaš, koren vladavine duhovan, a koren vlasti zemaljski i materijalan. Takva je recimo priroda planetarnih astroloških vladarstava. Sva duhovna hijerarhija jeste u znaku vladavine. Vlast je neophodna da bi se vladavina ovaplotila na ovozemaljskoj ravni. „Vladavina doseže u dubinu vremena; čovečanstvo vodi putem bogova.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 229, 230, 245. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Na drugoj strani vlast vodi ka jačem, ka ovozemaljskoj sreći i njenoj površnosti. Kada je hrišćanstvo naglasilo razliku između Boga i Cara, bio je to jasan znak propasti sakralne prirode Cara i Carstva. Otud je hrišćanski Mesija došao sa društvene margine, okružujući se duhovnim psima, sirotinjom i bolesnima. Međutim, bez obzira na to, u Novom Zavetu je ipak istaknuto kraljevsko poreklo ličnosti Isusa Hrista od loze Davidove. Dolazeći sa margine Hrist ukazuje na formulu obnove svetog kraljevstva, a to je božanska, odnosno kraljevska, mesijanska eshatološka revolucija koja se projektuje u nadistorijskim koordinatama a ne u istorijskom vremenu! Hrist kao mesija je revolucionar, odnosno vozač, istovremeno ratnik, sveštenik i vladar, tri puta veliki, onaj ko donosi znanje, svetlo i spasenje.

Od značaja za tumačenje ove karte jeste gravura „Trijumf vremena“, čuvenog flamanskog umetnika Pitera Brojgela (1525-1569), na šta ukazuje Robert Plejs. Po Plejsovoj tezi, na ovoj slici možemo pronaći sličnosti između prikazane alegorije trijumfa vremena, karte Kočija i čuvene Petrarkine poeme I Trionfi. Na Brojgelovom prikazu istaknuta su trijumfalna kola koja vuku dva konja sa suncem i mesecom na leđima. Ovo se, po Plejsu, može odnositi na Kočije kao trijumfalna kola i karte Sunce i Mesec. Na kolima vidimo Saturna, boga vremena, kako sedi na peščanom satu (motiv karte Pustinjak). Takođe, na kolima je smeštena zemaljska kugla, odnosno Svet, okružena zodijačkim krugom. Kako je renesansa napredovala, umetnici su počeli prikazivati Točak sreće kao prsten zodijaka kako bi povratili deo njegovog nebeskog značaja, a Brojgelova gravura je primer tog trenda. Zodijački krug je Točak sreće, meri vreme, ali kroz svoju povezanost sa astrologijom, predstavlja i nečiju sudbinu. Kočija je, očigledno, suštinska komponentna tog kosmičko-sudbinskog procesa. Tamni konj meseca i svetli konj sunca, koji vuku kola, predstavljaju dnevni ciklus smene noći i dana. Oni su takođe sredstvo merenja vremena. Ovu temu ponavlja sat smešten na račvajućim granama stabla. Saturn u levoj ruci drži simbol vremena, zmiju koja grize svoj rep, odnosno uroboros. Zmija, koja predstavlja vreme, proždire svoj rep baš kao što Saturn proždire svoje dete, kao što i čitava kompozicija trijumfa vremena proždire krajolik.

Pomenuo sam da se ova karta može povezati sa sazvežđem Raka, stoga obratimo pažnju kako se mitologija ovog sazvežđa uklapa sa doktrinom arkane. Imajmo na umu da u sazvežđu Raka nema sjajnijih zvezda, otud je njega malo teže uočiti, naročito ukoliko je oblačno ili nam smeta rasveta. Astrološki, znak Raka je obeležje letnjeg solsticijuma. U grčkoj mitologiji džinovska kraba je pomogla Hidri (devetoglava vodena neman) u borbi sa Herkulom, ujevši ga za stopalo. Iako je Herkul zgazio krabu, ona je ipak zbog te zasluge od Here dobila mesto na nebu. U negativnom vidu, Kočija, kao jedna od predstava znaka Raka, označava Kuću tame, odnosno put u ambis ili nesreću na putu.

Piter Brojgel „Trijumf vremena“

Boginja, bogovi, zveri (deo II)

iz filma Metropolis Frica Langa

Zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini, je simbol Nuit objavljen u „Knjizi zakona“ 1:60: „Petokraka zvezda, sa Krugom u Sredini,a krug je Crven. Moja boja je crna za slepe, ali plavo i zlatno vide vidioci.“ Takođe, tu je prisutno i vizuelno crnilo u pozadini zamišljenog pentagrama. O broju pet, Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, kaže da je bio simbol ženskog pola davno pre stelarnog sedam i lunarnog dvadeset i osam, jer pet dana žena uranja u tamu i pomračenje, iz nje ističe bujica koju je primitivan čovek ispravno identifikovao sa supstancom koja će se kasnije zgusnuti i stvoriti telo potomaka. Krv je, kaže Grant, shvatana kao tečno meso i izraz zrelosti žene (kroz broj pet) za udaju. Piter Levenda u knjizi The Dark Lord daje zanimljivu poveznicu između Krolijevog kulta teleme i tantre, ukazujući na indijsku boginju Rohini (Crvena), ženu mesečevog boga Čandre. Njena astrološka atribucija je Aldebaran u sazvežđu Bika (crveni džin). Aldebaran je u mitološkim tumačenjima povezan sa Plejadama, podsazvežđem Bika. Tako sedam Plejada i Aldebaran tvore osmostruki astromitološki sistem nalik onom koji čine Polarna zvezda i sedam zvezda Velikog medveda.

Plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini u tom smislu označava menstruaciju boginje Nuit, nakon koje je spremna da rodi mesijansko dete koje je sin majke, budući da nema fizičkog oca, što ukazuje na drevnost i praistorijsko poreklo ove koncepcije. Grant zaključuje da je boginja devica i majka istovremeno, te sebe poistovećuje sa Mesecom (prostitutkom zvezda), majkom koja rađa nezavisno od individualizovanog oca. I pošto ona obnavlja život na zemlji, žena je povezana sa nebeskom boginjom koja obnavlja sebe kroz nebeske cikluse vaskrsavanja i vraćanja jedinstvu. Tako broj pet postaje pečat autoriteta u svetu duhova, predstavljen u obliku pentagrama ili zvezde sa pet krakova. Otud je pentagram simbol elementarnih sila kao i oruđe kontrole istih, dok bi heksagram predstavljao izraz planetarnih inteligencija. Jedan od izraza pentagrama je jednokraki tzv grčki krst sastavljen od pet kvadrata, koji je u geometrijskom smislu piramida ili kocka bez gornje strane, odnosno kocka čiji je svod kupola. Heksagram ima svoj izraz u tzv latinskom krstu, sastavljenom od šest kvadrata, čiji je geometrijski izraz kocka. Pentagram, kao simbol čoveka i mikrokosmosa, jeste ideal, kalup (kako bi rekao Kastaneda) po kome je skrojeno ljudsko biće, da „liči“ na svog stvoritelja, zapravo stvoriteljicu.

Čovekotvorac je žensko načelo, tj Boginja. Žena je nosilac ljudske vrste. Ljudi su nastali na osnovu ženskog modela. Biblijski čovek Adam, sačinjen je od crvene zemlje, odnosno krvi i mesa, a što je predstavljeno crvenim krugom u središtvu pentagrama čije elementarne sile savršeno uobličavaju stvoreno biće. Možemo otići i korak dalje te reći kako je biblijski Elohim zapravo kodna reč za sumersku Aruru, grnčarku i stvoriteljku, ali i egipatske boginje Nehbet i Neit, koje personifikuju stvoriteljku sveta. Erih Nojman kaže da je grnčarstvo, odnosno izrada posuda izvorno ženska delatnost, deo ženskog stvaralaštva, upravo poput stvaranja deteta, odnosno čoveka koji je stvaran od zemlje, baš kao i posuđe. Ako je grnčarstvo ženski posao, onda je i stvaranje čoveka takođe ženski posao, budući da je posuda povezana sa glavnim crtama ženskog preobražajnog karaktera. Tako je posuda Skerletne Žene oruđe kojim ona preobražava one koji u tu posudu dospeju, duše svetaca. Kako to Nojman ističe, kasnije patrijarhalne religije i mitologije navikle su nas da na muškog boga gledamo kao na tvorca koji je, kao Hmun u Egiptu ili onaj u Starom zavetu, napravio čoveka od blata.

U formulaciji Skerletna žena, po Grantu, pridev „skerletna“ označava magijsku struju, koju on naziva drakonijanskom ili tifonijanskom, na kojoj se zasniva novi eon, odnosno eon Horusa. Grant crvenu boju povezuje i sa menstrualnom krvlju kao nosačem magijske energije, s obzirom da i u „Knjizi zakona“ menstrualna krv ima prednost u magijskim radovima u odnosu na ostale izvore krvi. Tako dolazimo do poveznice vremena i krvi jer vreme ima ulogu razređivača u kome svi oblici nastaju, menjaju se i na kraju nestaju. Krv je bitna komponenta magijskih operacija izazivanja promene i preobražaja. Formula Babalon je formula vremena, odnosno simbol namere koja teži promeni stvari i odnosa. Kao takva ona je magijsko ovaploćenje drevne boginje beskrajnog svemira Nut (Nuit). U ovom konceptu ne možemo a ne prepoznati ideju berze, odnosno trgovine kao projekcije profita u budućnosti. To je u suštini magijski modus operandi, u naše vreme izražen delovanjem i projekcijama finansijskog kapitala, što snažno aludira na biblijsku Skerletnu Ženu kao veliku svetsku trgovačku varoš.

Po Erihu Nojmanu, more, noćno more i noćno nebo (kao vidljivi izraz beskrajnog svemira) su u suštini istovetni, jer predstavljaju jedinstvo podzemnog sveta, noćnog mora i noćnog neba, jedinstvo koje obuhvata sve živo. Naglašavajući kabalistički broj Babalon 156, Grant kaže da je to: „savršen simbol magično nadahnute žene“, te da je simbolično značenje tog broja vezano za kretanje, odnosno promenu (Škorpija, arkana Smrt) i manifestaciju (Jarac, arkana Đavo), u čemu prepoznajemo tradicionalno shvaćene mitološke prirode Marsa i Saturna. Naravno, prisutna je i lunarna komponenta, pošto je Mesec vidljivi izraz promene čiji je suštinski gospodar Saturn. Kuriozitet je da brojčane vrednosti arkana Smrt i Đavo, odnosno 13 i 15 zbirno daju broj Mesečevih dana, odnosno kuća, a to je 28. Broj 156 kao suma imena Babalon predstavlja dupliranu vrednost broja tarot karata 78, kao da uključuje njihova značenja i onda kada se ispravno ali i obrnuto otvaraju. Babalon je zbir slova-brojeva bet (2) + alef (1) + bet (2) + alef (1) + lamed (30) + ajin (70) + nun (50) = 156, što čini kvadrat 12 x 13, dajući broj jedinica ezoteričnog Grada Piramida. Takođe, istu brojčanu vrednost ima i jevrejska reč sion, biblijska sveta gora okupljanja, koja se piše kao cadi (90) + jod (10) + vav (6) + nun (50) = 156. U ezoterijskom smislu, Grad Piramida, tj sefira Binah jeste Sion.

U Krolijevom tarotu je Babalon, odnosno Skerletna Žena, prikazana velikom arkanom Strast (u drugim špilovima to je Snaga). Hebrejski glif koji odgovara toj karti je tet, što znači zmija. Kabalistička tradicija slovu tet dodeluje astrološki znak Lava koji je vatreni znak, a zmijska moć je uvek vezana upravo za taj element. Na karti je prikazana raskalašna i opijena zanosom naga žena koja jaše sedmoglavu zver nalik lavu i u ruci drži visoko uzdignut pehar. Kroli ističe da je tu prikazana vanrazumska, primitivna i stvaralačka energija te da sama karta predstavlja volju eona Horusa. Predstava prilično slična onoj opisanoj u Apokalipsi 17:3-6:

„I videh ženu koja je sedela na zveri crvenoj, koja beše puna imena hulnih, i imaše sedam glava i deset rogova. Ta žena beše obučena u porfiru i u skerlet, i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserom. Ona imaše u ruci svojoj zlatni pehar, pun mrzosti i poganštine bluda svoga. Na čelu njezinu beše napisano jedno ime, jedna tajna: Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih. I videh tu ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.“

Nojmanovski rečeno, ovim je istaknut inicijacijski, odnosno preobražajni smisao iscrtavanja tela ili tetovaže. Kurva Vavilonska, tj. Babalon, zapravo je oživljeno drevno i sveto preobražajno načelo koje deluje zastrašujuće i groteskno budući da stoji na granici ka apstraktnom. Zato su u pozadini karte Strast predstavljeni beskrvni likovi svetaca čiju je krv, kako kaže Kroli, upio Sveti Gral koji se nalazi upravo u ruci Skerletne Žene. U „Viziji i glasu“ Kroli kaže: 

„Blagosloveni su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i nikada se više ne može razdvojiti.“ 

I tako dok se ne skupi krv svega živog. Pehar kao simbol je suštinsko svojstvo ženskog. Nojman ističe da se u samom „središtu ženskog elementarnog karaktera, u kojem žena sadrži i štiti, hrani i rađa“, nalazi posuda, kao veoma karakterističan atribut žene i ženskog. Nekad je posuda zamena za žensko, za ženu ili žensko božanstvo, jer je, kako Nojman kaže, posuda osnovno sredstvo ženskog rada u primitivnim društvima. Tako je i pehar, odnosno Sveti Gral, osnovno sredstvo rada ili oruđe Skerletne žene, tj. Babalon. Taj pehar je životvoran, ali i smrtonosan. Životvoran je kao metafizički Istok, a smrtonosan kao metafizički Zapad. Na Istoku je solarne prirode, a na Zapadu lunarne. Imajući na umu kako je Babalon aspekt Nuit, simptomatično je Nojmanovo zapažanje u „Velikoj Majci“ kada kaže da je u hijeroglifima, posuda za vodu simbol nebeske boginje Nut, takođe i simbol ženskosti, ženske genitalnosti, žene i ženskog principa. U istoj knjizi, Nojman ističe da je Nut boginja ponovnog rođenja, ali ima i karakter smrti u vidu Nuit, tamnog noćnog neba, koje se poistovećuje sa proždirućom tamom zemlje i sa vodom.

Zver, tj lav kojeg jaše Skerletna Žena je Zmija, odnosno Lav-Zmija. U Apokalipsi se o toj zveri kaže: 

„I zver koja beše i nije više, ona je osmi kralj, i jeste od sedmorice i u propast ide.“ 

Lav je takođe jedan od mesijanskih simbola, budući da je to bio simbol i astrološki znak povezan sa plemenom Judinim iz čije će kraljevske loze proisteći Mesija. Glavna zvezda sazvežđa Lava je Regulus, kraljevska zvezda. Zmija-Lav je i sedmoglavi Zmaj, za čijih sedam glava Kenet Grant, u knjizi „Alister kroli i skriveni bog“, kaže da predstavljaju zvezde sazvežđa Veliki Medved, od kojih svaka pada ili tone u velikim vremenskim intervalima, a za ispunjenje celokupnog procesa potrebno je oko 26.000 godina. To je period koji obrazuje jednu Veliku Godinu u ciklusu Precesije. Kako Grant kaže, sedam glava Zveri je bilo predstavljeno različitim likovima koje su imali njihovi zemaljski prototipovi kao simboli magijske moći. Propadanje i konačni nestanak šeste glave načinili su put čoveku, tj. zvezdi predstavljenoj prvim ljudskim likom koji je bilo kada grupisan na nebu, znakom Herua, Horusa, heroja ili Herkula u znatno kasnijoj grčkoj astro-mitologiji. Tih sedam glava opisano je na drugom mestu:

„U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božjih. Sedam je glava na ZVERI koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; Glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je BABALON.“ Alister Kroli, Knjiga laži, Esotheria, Beograd, 1991, str. 110.

Melkart, feničanski Herkul, takođe spada u tu grupaciju mitskih likova. U bibliji se pominje kao kralj Tira, ili kralj grada. Melkart je tirski Baal. Grad kao pojam se često vezuje i za podzemni svet, gde se nalazi poveznica sa likom Satane. Starozavetni prorok Jezekilj obraća se kralju Tira, tj. Melkartu, u svojstvu konkretnog čoveka, ali i palog heruvima. Posebno je simptomatičan stih:

„Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edemu, u vrtu Božjemu; pokrivalo te svako kamenje drago... Heruvim si zaštitnik ti bio, raširenih krila, postavio te bejah, i ti beše na svetoj Božjoj gori, usred sjajnog hodio si kamenja...“ Vidi Jezekilj 28:1-19 (prevod Lujo Bakotić).

Melkart

Taj isti Melkart proklet je od strane Jahveovog glasnogovornika Jezekilja i zbog nemoralne trgovine: „Mnoštvom bezakonja svoga i nepravdom trgovine svoje svetilišta si svoja oskvrnio.“ Taj motiv je poput onog u Apokalipsi gde se Skerletna Žena (Vavilon Veliki), poistovećuje sa prljavim trgovačkim gradom. To je slika infernalnog sveta, ali i predstava starojevrejskog pogleda na Feničane i njihovu religiju koju su prezirali, ali su zavideli feničanskom bogatstvu, razvijenoj ekonomiji, znanjima, zanatima, sposobnostima itd. Na drugoj strani imamo Jerusalim, sveti grad, pa i apokaliptički Novi Jerusalim, nebeski grad, koji se takođe može poistovetiti sa ženskim. Zapravo sve što ima kapiju, ogradu, pregradu, sve što ukazuje ili drži određenu strukturu, stub, osa, ili sama ta struktura tipa hram, piramida ili grad, jesu ispoljenja ženskog. Uzor tih slika nalazi se u Vavilonu čijih je osam kapija bilo posvećeno po jednom božanstvu i u čijem se jezgru nalazio zigurat, odnosno hram koji je simbolizovao središte sveta. To je sve izraz sakralne arhitekture drevnog Sumera.

Zver iz Apokalipse, ujedinjenu sa Skerletnom Ženom, Grant poistovećuje sa Bafometom, za kojeg Grant kaže da je u njemu skrivena tajna formula seksualne magije zasnovana na „atavističkom vaskrsnuću“. Bafomet je poput sfinge, koja je, po Grantu, simbol formule za ostvarenje magijske moći, odnosno za susret Boga i Zveri posredstvom čoveka. Otud je broj Zveri i čoveka isti. Priroda Bafometa je grupisana u četiri polariteta: muško – žensko, ljudsko – životinjsko, božansko – demonsko, svetlost – tama. Bafomet je poistovećen sa likom na tarot karti Đavo koji je osmislio Elifas Levi. On je poput gospodara dvostrukog horizonta i ima kaducej, dvostruki magijski štap, jedan za solve, drugi za coagula, rastvaranje i sažimanje.

Zver, odnosno Zmija-Lav predstavlja i simbol magijskog značaja životinja. O životinjskom simbolizmu Grant kaže da su životinje bile prvi prenosioci struje primalne svesti koja je poticala iz „vanzemaljskih“ izvora. Životinjski su bili prvi oblici kosmičkih energija ili bogova, a predstave bogova u vidu životinja u literaturi i kasnije čovekovo preuzimanje ovih oblika bilo je, kako Grant naglašava, magijsko sredstvo stupanja u vezu sa tokom svesti koji je prvi put dospeo na ovu planetu spolja. Džerald Mesi u knjizi „Drevni Egipat: svetlost sveta“, između ostalog, tvrdio je i da je životinjsko predstavljanje božanstava prethodilo čovekolikim, te je u mitologiji drevnog Egipta video izraz tih najstarijih religijskih predstava. Mitotvorac, po Mesiju, nije stvarao bogove po svom liku, nego je to činio kroz životinjske oblike. Mesi je pokazao da su prva egipatska božanstva najpre imala životinjske oblike, na primer, bog Set je bio predstavljen u obličju nilskog konja, Sebek kao krokodil, Šu kao lav, Hapi je bio majmun, Anubis je šakal, Ptah je buba, Tot je ibis, Seb je gusan, Tefnut je lavica, Serket je škorpija itd. Antropomorfne predstave bogova su otud nastale iz prvobitnih zoomorfnih totemskih prototipova.

Uporedo sa sazrevanjem ovih Mesijevih uvida, a posve nezavisno od njega, u istoj toj Engleskoj, utemeljen je Hermetički red Zlatna Zora (1888). Jedna od temeljnih magijskih praksi ove organizacije bilo je ritualno i imaginacijsko poistovećivanje sa određenim egipatskim božanstvima. U krajnjoj liniji čovek bi u svojoj svesti pokušao da otključa „životinjsku frekvenciju“ koja vodi ka entitetu čija je ta životinja simbol u poretku egipatskog mitološkog svetonazora. Sasvim je druga stvar delotvornosti i posledica takvog oblika rada od strane modernih ljudi nekoliko hiljada godina kasnije u odnosu na vreme kada je to (možda) bilo aktuelno u Egiptu. Međutim, ne može se poreći izvornost i drevnost ove magijske ideje, ma kakvi bili putevi kojima je ovakav oblik magijskog rada doplivao do viktorijanske Engleske. 

U riznici kabalističke magije možemo naići na primere prakse prizivanja imena Boga i izlaganja sebe odjeku imena koje smo uz pomoć vibratorne formule u imaginaciji odaslali do samih granica univerzuma. U pomenutoj egipatskoj formuli izlaganje sebe je nemušto a prati ga stav tela koji odgovara mitološkoj slici tog božanstva. Uzmimo kao ilustraciju egipatsko božanstvo Šu, koji je oblik Marsa ili Atlasa, predstavljenog u obliku lava. Bog Šu predstavlja silovitu snagu vetra i uopšte vazdušnog elementa. Po hermetičkoj kabali Zlatne zore ovaj tip pripisan je lunarnoj sefiri Jesod, koja označava temelj Drveta života, što ovo božanstvo može dovesti u vezu sa starim silovitim semitskim bogom Šadajem koji je kao ime i svojstvo Jednog Boga našao svoje mesto u kabalizmu. Nezavisno od toga formula boga Šu koja otvara lavlju frekvenciju podrazumeva poistovećenje čoveka, maga, sa duhom životinje, sa duhom lava, ali u ključu mitske uloge ovog boga, kao sile koja razdvaja nebo i zemlju. Iz ovog proizilazi da je jedina delotvorna glasovna artikulacija koja dolazi pre kao posledica zaposedanja od strane ovog boga, nego kao prizivna inkantacija, rika lava. Drugim rečima, čovek koji je u ovom magijskom poistovećenju uspeo nema druge nego da riče kao lav.

Dakle, životinje su simboli bogova, njihovi živi talismani, a žena je suštinski povezana sa životinjskim svetom i životinjskim simbolizmom, jer je kao magijski medijum služila za opštenje bogova sa ljudima. Setimo se biblijske priče o nefilima kao potomcima ljudskih žena i Sinova Božjih. Taj detalj je uvijen iskaz o prastaroj magijsko-religijskoj praksi medijumskog opštenja i zaposednutosti duhovima, bogovima ili mrtvima, koji je uključivao seksualnu komponentu, odnosno obrede i prakse seksualne magije. U neku ruku tu imamo i fenomen seksualnog opštenja sa duhovima ili demonima sa ciljem rađanja dece koja bi bila prijemčiva za zaposedanje a čija je svrha da budu portali za upliv „vanzemaljske“ svesti u našu dimenziju.

Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. U knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ Kenet Grant kaže da su božanstva sa životinjskim glavama bila čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta. Ti bogovi su stvarali one slojeve podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Po Grantu, čovečanstvo je izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.

Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja (i evolucionističkog razvoja) starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova-životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća. Kenet Grant u knjizi „Kultovi senke“ kaže da se na taj način atavizmi (pre-ljudske) moći ispoljavaju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje. Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća ili oživljavanja ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci:

„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“

Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga.

„Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.

Shodno rečenom, Lav-Zmija je atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost ili spektakularna vizija, sakralni tekst, magični alfabet itd.

U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.

egipatski bog Šu

Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz „Čovek je Bog“, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punini? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala.

Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljivo izvesno sazvežđe itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.