Neoatlantizam i kontrainicijacija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Uzroke propasti nekog poretka, sistema ili jake ličnosti, preduzeća, organizacije, društvene moći, države, nacije, imperije, trebalo bi tražiti u periodu njene najveće moći i ekspanzije. Slabost nekog tela ogleda se u trenutku njegovog širenja. Tada svaka pora biva vidljiva, a pora u jednom trenutku može narasti u pukotinu a ova u smrtnu ranu. Naravno, tipično ljudsko gledište, zaslepljeno trenutačnom moći datog subjekta, propušta da u imaginaciji vidi puteve koji vode ka fatalnim ishodima. To je normalno jer ljudi obožavaju moć, čak i kad ih ova ugnjetava. Moć, kada je živa i aktivna, čini se neranjiva i večna. Moć na čijim plećima počiva moderni svet je atlantske prirode. Ovaj izraz možemo shvatiti dvojako, u smislu transatlantskih sila evropskog kolonijalizma i potonjeg amerikanizma, ili u smislu mitološke Atlantide i/ili titana Atlasa. Vratiću se na ovaj mitski kurs, ali hajde prvo da razmotrimo opšta mesta modernog sveta. 

Nekonzumerizam je prvi praktični korak ka pobuni. Živeti izvan većine potrošačkih tokova jeste početak tog puta, odnosno pobune protiv modernog sveta, budući da je uperena protiv njegove osnove. U tradicionalnom smislu revolucija označava delovanje ka narušavanju kosmičkog poretka koji je ustanovljen božanskom voljom. Pobuna protiv društvenog poretka ili poretka zajednice tada biva nešto satansko, protiv-kosmično, a ne samo čin ili delovanje upereno protiv nečije vlasti. Da je u pitanju samo to, ne sviđa nam se ovaj vladar, slab je i ne poseduje vladarsku mudrost, onda tu nipošto ne bi bilo ni govora o revoluciji. Na položaj svrgnutog vladara došao bi drugi, ali se suštinski ništa ne bi promenilo jer za suštinskom promenom nema potrebe. Naprotiv, buna se diže protiv nemoćnog vladara jer je ovaj svojom arogancijom ugrozio stabilnost zajednice i kosmosa! U takvim okvirima buna je zapravo reakcionarna i cilja ka održanju postojećeg poretka. Revolucija, po definiciji, podrazumeva suštinsku promenu, a ta promena je kosmička budući da zadire u svetonazor. Narušavanje božanski legitimisanog poretka ruši i odnose unutar društva i unutar užih zajednica, uspostavljenih na datom kosmičkom poretku.

Revolucija koja je dovela do stvaranja modernog sveta, zamišljena je kao konačna i neporeciva, projektovana u stilu svojevrsnog kraja istorije. Ta hronocentrična predstava u temelju je mentaliteta modernosti. Modernost za svagda i neopozivo ukida predmoderni poredak i nudi revoluciju koja teče. U takvoj iskrivljenoj i suženoj materijalističkoj dijalektici svaka revolucija je podražavanje, oblik masovne histerije čiji je suštinski cilj proširenje granica konzumerizma. Konzumerizam je izraz koji ukazuje na proždiranje, fokusiranost na usta, brbljanje i ždranje, što izaziva snažnu asocijaciju na predstave o đavolu koji u Paklu proždire grešnike, o Saturnu-vremenu koji proždire svoju rođenu decu, ili o Lilit, koja takođe guta i proždire. Tako i konzumerizam proždire prirodu, resurse, bogatstva, te naposletku i samog sebe.

Jedan poseban tip promene i razvoja je time trasiran i povodom toga svaka futuristička misao obično ide u dva pravca: prvi je optimistički i projektuje neverovatan razvoj i napredak, a drugi simulira krah i pad u varvarstvo ili u totalitarizam. Treća opcija se ne nazire, ali umesto nje postoji mnoštvo pseudotradicionalističkih inicijativa koje zagovaraju određenu retradicionalizaciju, ali i dalje u koordinatama modernosti. U tako dvoopcionom sistemu odigravaju se male i dramatične lokalne ili globalne pobune čvrsto utemeljene u modernosti, a čije pogonsko gorivo predstavlja osećaj neispunjenosti i nezadovoljenosti. U datim okvirima pobune su, kako to primećuje Piter Grej u knjizi Lucifer: Princeps, postale marketinška oruđa stvorena da eksploatišu razvojne faze seksualnog buđenja i deferencijacije današnjih tinejdžera kojima moderno društvo više ne obezbeđuje inicijacijski obred preobražaja iz detinjstva u odraslu osobu. Po njemu, to je deo promišljene strategije za stvaranje potrošača te za potkopavanje pogona socijalnog i seksualnog nezadovoljstva, usmeravanjem tek stasalih generacija u pravcu potrošnje i lojalnosti određenim brendovima. Strateški skrojene i usmeravane pobune nemaju za zadatak da ciljane mete (a to su mladi) osposobe za samostalno promišljanje koje bi posledično dovelo u pitanje vrednosti korporativne države koja je stožer konzumerizma i tzv potrošačkog društva. Konzumerizam je sredstvo stvaranja produženog detinjstva i održavanja infantilnosti, čime se vrši svojsvrsno štrojenje čitavih generacija (da upotrebim pogane grčko-latinske izraze: invalidacija, amnezija, anestezija, kastracija). Dakle, umesto obreda prelaska u narednu fazu života moderna omladina se gura pobunu koja predstavlja pseudo-obred za (kvazi)odrastanje. To je kontrainicijacijska formula trajne infantilizacije i masovne proizvodnje emotivno-kognitivnih invalida. Setimo se, donedavno je omladina slana u masovnu pogibelj svetskih ratova. Simbolički, moderna pseudorevolucija može biti predstavljena na sledeći način: imamo dva stuba, jedan predstavlja pobunu a drugi pohotu. U sredini se nalazi žrtvenik na kome piše konzumerizam – za obredno proždiranje kontrainicijacijske žrtve.

Upravo u fenomenu kastracije čitavih generacija ogleda se težina mitološkog prtljaga modernog sveta koji je potisnuvši mitsko, magijsko i religijsko, stvorio pretpostavke za njihovo izbijanje u izopačenom vidu. Otud smatram da je iznalaženje načina života koji se ne može smatrati konzumerističkim, oblik samozaštite (ili zaštite novih pokoljenja) od masovnog škopljenja. Potrošnja je temelj modernog kosmičkog i društvenog poretka, glavno načelo društvenih, kao i odnosa unutar užih zajednica ili grupa. Kada neko ne troši ili umanjeno učestvuje u reproduktivnom lancu opšte potrošnje, taj remeti kosmičke temelje. Nacrt tih temelja lepo je opisan u Apokalipsi. U doktrini predstavljenoj u poslednjoj glavi biblije, Solarna Žena je Devica (prima materia). U novoj doktrini, onoj Krolijevoj, ona je Bludnica (otpad). U dobu Vodolije privući će se  dosta demonskih sila u naš svet i biće stvoreno mnogo toksičnog i svakolikog otpada. Solarna Žena će svemu tome otvoriti vrata, da se izrazim figurativno.

Aktuelni istorijski period, označen vladavinom moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije, označio bih kao svojevrsni neoatlantizam. Kada kažem „atlantizam“ ne mislim na savremena geopolitička značenja tog pojma nego mitološka. U Otkrovenju 13:1 opisuje se kako iz mora izlazi zver sa deset rogova i sedam glava. Rogovi su joj ukrašeni sa deset kruna. I dalje u 17:12 kaže se da tih deset rogova predstavljaju deset kraljeva, sa kojima paralelu možemo naći u legendi o deset kraljeva Atlantide (Platon, Kritija, 114b), a čija imena su: Atlas, Gadeiros (ili Eumolos), Amferes, Euaimon, Mneseos, Autohton, Elasipos, Mestor, Azaes, Diaprepres. Ono što je značajno jeste, da su, po Platonu, tih deset kraljeva sinovi boga Posejdona i smrtne žene Kleito te da su rađani u parovima. Prvi među kraljevima bio je Atlas, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa onim Atlasom koji je predvodio pobunu Titana protiv Olimpa, ali je sama ideja pobune indikativna za našu. U svakom slučaju, Platonova legenda o Atlantidi i njenih deset kraljeva čiji eho nalazimo i u Otkrovenju, zapravo ima starije mitološke uzore. Deset je često broj mitskih predaka ili pokoljenja u predanjima raznih naroda. Haldejski pisac Berosus pobrojao je deset pretpotopskih kraljeva koji su vladali fantastično dugo. Srpska epska poezija vezana za kosovski boj sa Turcima pominje devetoro braće Jugovića i njihovog oca desetog starog Jug Bogdana. U Indiji imamo devet Brahmadika, kojih sa samim Brahmom, ima deset, nazvanih deset očeva. Iranska tradicija pominje vladavinu deset drevnih kraljeva takođe. Kinezi pominju deset careva božanske prirode na početku istorije. Sličnih predstava imamo i kod Germana, Arapa i mnogih drugih naroda. Setimo se, deset je sefira kabalističkog Drveta života, kao što ima deset članova Pitagorinog tetraktisa.

Ko su, dakle, ta desetorica? Usudio bih se reći kako oni predstavljaju simbolički i brojčani izraz svetih, moćnih i drevnih predaka. Piter Grej iznosi jednu zanimljivu opasku, precizno ocenjujući duh modernog doba. On kaže da su današnji ljudi svoje drevne i moćne pretke, heroje i božanske kraljeve koji su u mitu našli svoje mesto među zvezdama, vulgarno i scijentistički (posve u skladu sa savremenom tehnološkom vizurom) poistovetili sa vanzemaljcima. Na to bih dodao jeretičnu pomisao da nema ničeg na nebu čega prethodno nije bilo na Zemlji. Tako se u modernom dobu, kao kakav izobličeni odjek, vraćaju u profanom i krajnje vulgarnom obliku drevne mitološke predstave. U tom smislu naše vreme zaista predstavlja senilno varvarstvo, jedan arogantan zaborav koji pamti samo obrise u koje trpa svoje pojednostavljene hronocentrične koncepte i shvatanja. Tako dolazimo do svojevrsnog neoatlantizma, koji oživljava drevne istine u izopačenom vidu i to proglašava nečim novim. Nije slučajno što je upravo atlantski basen kolevka geografsko i geopolitičko središte modernog sveta. Na pučinama i u talasima okeana naš svet postavlja svoje temelje tvoreći jedno nemerljivo nerazumevanje i opštu zbrku pod zastavom nakaradnog i nasilnog povezivanja rasutog čovečanstva.

Arkana Kočija u tarotu

špil Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Kočije su sedma arkana po redu. Broj sedam je zbir brojeva tri (tri dela duše) i četiri (elementi koji čine telo). Platonisti, Makrobije i Agripa su ovaj broj dovodili u vezu sa pokretom. Po Elifasu Leviju, broj sedam je veliki broj biblije te predstavlja ključ Knjige postanja i simbol svakolike religije. Za Menli Palmer Hola, ova arkana predstavlja, kako on kaže, Uzvišenog, koji se vozi kolima stvaranja i dodaje da vozilo solarne energije, numerisano brojem sedam, otkriva arkansku istinu da sedam planeta predstavljaju kola solarne moći. Ronald Deker je pominjao da je Platon u Fedru upotrebio alegoriju kočijaša i kočija u smislu ovaploćenja duše. Kočije su simbol etarskog tela koje nosi dušu. Pol Huson je podsetio na upotrebu motiva kočija u srednjovekovnim predstavama nalik procesijama. 

U Marseljskom špilu kočije vuku dva konja: crveni i plavi, vatreni i vodeni, dok su njihovi pogledi usklađeni sa pravcem krunisanog vozača, što ukazuje na to da on upravlja dvema podudarnim silama. On upravlja njima pomoću nevidljivih uzdi. Na Kočijama, ispod vozača, nalazi se inicijal S.M, što može označavati neku značajnu poruku, ali do sada to niko nije pouzdano odgonetnuo. Može biti Sa Majeste (Njegovo veličanstvo), Soufre et Mercure (Sumpor i Živa) itd. Karta Kočije predstavlja kraljevića ili kralja u akciji, oličenje boga Marsa. Često se tumači kao pobednik ili osvajač. U desnoj ruci on drži žuti štap, nosi krunu, ali i dve crvene maske na ramenima, koji predstavljaju na opadajući i rastući Mesec. Mnogi u tim lunarnim oblicima vide biblijske proročke kamenove urim i tumim. Šake su mu u visini pojasa. Leva ruka je u žutoj, a desna u crvenoj boji. Odeća mu je dominantno crvena sa žutim detaljima a oklopljeni torzo u magnetnoj plavoj boji. Kočija je žuta, dok su prednja dva stuba električna, a zadnja dva magnetna. To su stubovi koji drže univerzum i svaki od njih odgovara određenom elementu, dok je sam kočijaš oličenje petog elementa. Te stubove možemo povezati sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, kvadratnu kristalnu ploču, a što se može odnositi i na heruvimske prikaze na karti Svet. Konji predstavljaju dve osnovne prirode i sile, aktivnu i pasivnu. Prisustvo stubova na ovoj karti ukazuje na neko zajedničko svojstvo sa kartom Papa. Konji korespondiraju sa točkovima, ali i sa dve pomenute lunarne maske na kočijaševim ramenima. U svemu tome vidljiva je izražena polarnost čitave kompozicije koja kao da želi ukazati na prirodu pogona koji pokreće ovo mistično vozilo.

Marseljski špil

Kočijaš u Mantenja tarokiju nosi broj 45 i prikazuje ratnika koji sedi sa isukanim mačem u desnoj ruci. Pored njegove desne noge leži manji pas, ali kočija je prikazana bez vuče. Osim ideje pokreta i kretanja uopšte, ova karta je često tumačena i kao izraz pobede. U Rozenvald špilu kočijaš je prikazan kao pobednički vladar. On stoji u dvokolici koju vuku dva konja, ima krunu, u levoj ruci drži mač a u desnoj kuglu, kao vladarsko znamenje, dok njegova karta nosi rimski broj X. Upravo je mač oruđe trijumfa i ukazuje na pobedu izvojevanu u ratu. Uloga mača je dvojaka. To je oruđe nasilja, ali i gradnje. Donosi rat ali i mir. Donosi tiraniju ali i pravdu. Kako je mač povezan sa munjom, to ukazuje na njegovo uransko poreklo, te je otud mač u rukama kočijaša, ali i Pravde, izraz nebeskog uticaja. Mač je sjaj, svetlost, bljesak, udar.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje septenarijum talismana, odnosno sedmostruko načelo talismanske magije koja se zasniva na upotrebi planetarnih magijskih uticaja. Pol Kristijan je ovu kartu nazvao Ozirisovim kočijama, odnosno Pobedom. Virt je, sledeći Kristijanovu viziju, odnosno Elifasa Levija, kočijaševu glavu ukrasio krunom sa tri zlatna pentagrama. Njegova kočija je pokrivena plavim pokrovom prošaranim zlatnim zvezdama, a vuku je dve sfinge, crna i bela. Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte nosi naziv Dete moći voda, Gospod trijumfa svetlosti. Vejtova Kočija, između ostalog, predstavlja jednu od četiri rajske reke predstavljene arkanama Carica, Car, Kočija i Smrt. Na Vejtov dizajn ove karte uticao je Elifas Levi, kao i Virt. Robert O’Nil je za plavi pokrov prošaran zvezdama, koji se i kod Vejta pojavljuje, rekao da je verovatno masonskog porekla. Naime, plafon mnogih masonskih loža oslikan je tako da predstavlja nebo.

Jedan od mitoloških prototipa ove karte možemo pronaći predstavama stare boginje Kibele, Saturnove žene i personifikacije htonskih sila, dakle same Zemlje. U nekim prikazima nalazimo ovu boginju na kočijama kockastog oblika koje vuku lavovi. I tu se opet pojavljuje motiv kocke kao kod Cara, a koji ukazuje na stabilnost i okrenutost ka zemaljskoj ravni, ali i na savršenstvo. U tim predstavama Kibela je krunisana, a nije redak motiv sedmokrake zvezde i mesečevog srpa. Iako je u većini tarot predstava kočijaš muškarac, ipak u Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špilovima taj lik je ženski i vladarski. Kabalistički, ova karta može biti dovedena u vezu sa sedmom sefirom Drveta života – Necah / Pobeda, koja pripada Veneri, ali u sistemu Zlatne zore, njoj odgovara staza het koja povezuje Saturnovu sefiru Binah sa marcijalnim Geburahom. Na taj način, zahvaljujući kabalističkom načinu sagledavanja, u karti prepoznajemo nešto od Saturna, Marsa i Venere. U mističnom smislu ovu kartu možemo povezati sa prvobitnim idejama jevrejskog misticizma koje se odnose na Božji presto i viziju proroka Jezekilja – merkava, odnosno vozila koje nosi Božji presto. Takođe, to je simbol sredstva pomoću kojeg se mistici uspinju do Boga. Po Menli Palmer Holu, sedma arkana označava preporođenog čoveka budući da je telo kola kockasti kamen. On pominje da u nekim špilovima oklopljeni čovek ne stoji u kolima nego se uzdiže iz kocke, što simbolizuje uzdizanje tri iz četiri, tj okretanje prema gore preklopa kecelje majstora masona.

Vejtov špil

Kod Krolija umesto dva konja imamo četiri sfinge koje oličavaju elemente. Zapravo, te sfinge, budući i same kombinacija četiri elementa, predstavljaju čitav jedan sistem od šesnaest elementarnih komplemenata, a što asocira na Dvorske karte tarota i geomantijske figure. Još jedna Krolijeva inovacija jeste Sveti Gral u rukama kočijaša, kojeg nema u rukama kočijaša na Marseljskom špilu. Zapravo Sveti Gral je, kako je Kroli hteo, centralno i najvažnije obeležje ove karte. Gral je od ametista, Jupiterove boje, dok njegov oblik nagoveštava uštap i veliko more Binah. Kod Krolija je kočijaš oklopljeni vitez, kako bi se istakla predstava o znaku Raka koji je dodeljen ovoj karti i Mesecu kao vladaru Raka. Mimo svega ovoga, ova karta izražava i ideju grobnice. Četiri stuba predstavljaju četiri Horusova sina koja stoje pored sarkofaga u kome leži Car čije vozilo hita ka Gradu Piramida. Kod Vejta je u pozadini lika kočijaša prikazan grad iza visokih zidina.

Geomantijska figura saobrazna ovoj karti je Carcer. U trodimenzionalnoj projekciji to su dve piramide osnovicama položene jedna na drugu. Carcer je osnovni oblik vozila, merkava, u fantastičnom smislu kapsula za međuplanetarne, međudimenzionalne i međugalaktičke destinacije. Po logici stvari figura Carcer jeste uprošćeni izraz ideje karte Kočija koja je zapravo Raova barka i plovi po mračnim podzemnim dubinama, onda kada Sunce ide na počinak, ili ako govorimo o vatrenim kočijama koje pale nebo. Oklopnik, kočijaš, vitez, jeste simbol solarnog ratnika, super-kšatrija na solarnom borbenom vozilu, čiji je pogon zasnovan na polaritetu dve sile predstavljene sa dva konja koja ih vuku. Ta dva konja su dva trougla, dve piramide, uspravna i obrnuta, dva pentagrama, uspravni i obrnuti. Kočijaš psuje. Goecija. Psuje kao kočijaš. Izgovara prizive, kletve, zaklinjanja, ili prosto glasom upravlja slepim silama solarnog pogona. Ta karta suštinski oličava kontrolu, lucidnost, moć kretanja, snagu i brzinu, suverenost, potpunog inicijanta. Budući da staza het povezuje Geburah i Binah, gde je Geburah zapravo Sin Majke, matrimonijalni naslednik, ratnik. Otud podudarnost ove karte sa Nebom Binaha. Binah je pedeseta kapija razumevanja, Grad Piramida, a Kočije vode pravo tamo prelazeći preko ambisa. Otud je u involutivnoj varijanti karta Kočije zaborav, silazak, dok je u evolutivnoj moć razumevanja i sećanja. Saturn je predstavnik Vremena i smrti te pripada vrhovnoj trijadi dijagrama Drveta. Zodijački ekvivalent glifa het je Rak, oklopnik, kao vozač na karti Kočije koje ga vode ka nebeskom Heliopolisu. Istovremeno taj isti oklopnik je poput mumije u sarkofagu čija je večna kuća upravo piramida. U tom slučaju reč je o božanskim kolima, često dvokolicama, čime je naglašena upravljačka i centralna pozicija kraljevske figure. To je sveti vozar, bog na točkovima, jezekiljovski presto na ofanimima (anđeoski red tzv točkovi), čija je dekadentna verzija savremeni čovek na točkovima napretka, fetišizam automobila i njihovo obožavanje kao statusnih simbola jer pružaju dobar i moćan osećaj onima koji ih poseduju i voze. Osećaju se kao kraljevi, naročito kada pored njih sede raskošne kraljice. Put kojim kočijaš tera kola jeste tao, odnosno kraljevski put. I samo su kraljevi pozvani da krenu tim putem. To je put božanske ekskluzivnosti svetih kraljeva. Ostali ne mogu ići tim putem, ali zato mogu slediti Kralja. I ako zađemo malo dublje u simbolizam kola, odnosno kočija, nalazimo da su ona na neki način slika sveta pa je otud kočijaš ne samo vladar nego i demijurg.[1] Na drugoj strani vlast vodi ka jačem, ka ovozemaljskoj sreći i njenoj površnosti. 

Krolijev špil

Kada je hrišćanstvo naglasilo razliku između Boga i Cara, bio je to jasan znak propasti sakralne prirode Cara i Carstva. Otud je hrišćanski Mesija došao sa društvene margine, okružujući se duhovnim psima, sirotinjom i bolesnima. Međutim, bez obzira na to, u Novom Zavetu je ipak istaknuto kraljevsko poreklo ličnosti Isusa Hrista od loze Davidove. Dolazeći sa margine Hrist ukazuje na formulu obnove svetog kraljevstva, a to je božanska, odnosno kraljevska, mesijanska eshatološka revolucija koja se projektuje u nadistorijskim koordinatama a ne u istorijskom vremenu! Hrist kao mesija je revolucionar, odnosno vozač, istovremeno ratnik, sveštenik i vladar, tri puta veliki, onaj ko donosi znanje, svetlo i spasenje.

Od značaja za tumačenje ove karte jeste gravura „Trijumf vremena“, čuvenog flamanskog umetnika Pitera Brojgela (1525-1569), na šta ukazuje Robert Plejs. Po njegovoj tezi, na ovoj slici možemo pronaći sličnosti između prikazane alegorije trijumfa vremena, karte Kočija i čuvene Petrarkine poeme I Trionfi. Na Brojgelovom prikazu istaknuta su trijumfalna kola koja vuku dva konja sa suncem i mesecom na leđima. Ovo se, po Plejsu, može odnositi na Kočiju kao trijumfalna kola i karte Sunce i Mesec. Na kolima vidimo Saturna, boga vremena, kako sedi na peščanom satu (motiv karte Pustinjak). Takođe, na kolima je smeštena zemaljska kugla, odnosno Svet, okružena zodijačkim krugom. Kako je renesansa napredovala, umetnici su počeli prikazivati Točak sreće kao prsten zodijaka kako bi povratili deo njegovog nebeskog značaja, a Brojgelova gravura je primer tog trenda. Zodijački krug je Točak sreće, meri vreme, ali kroz svoju povezanost s astrologijom, predstavlja i nečiju sudbinu. Kočija je, očigledno, suštinska komponentna tog kosmičko-sudbinskog procesa. Tamni konj meseca i svetli konj sunca, koji vuku kola, predstavljaju dnevni ciklus noći i dana. Oni su takođe sredstvo merenja vremena. Ovu temu ponavlja sat smešten na račvajućim grana stabla. Saturn u levoj ruci drži simbol vremena, zmija koja grize svoj rep, odnosno uroboros. Zmija, koja predstavlja vreme, proždire svoj rep baš kao što Saturn proždire svoje dijete, kao što i čitava kompozicija trijumfa vremena proždire krajolik.

Piter Brojgel „Trijumf vremena“

Kako sam malo pre pomenuo da se ova karta može povezati sa sazvežđem Raka, obratimo pažnju za trenutak kako nam se mitologija ovog sazvežđa uklapa sa doktrinom arkane. Imajmo na umu da u sazvežđu Raka nema sjajnijih zvezda, otud je njega malo teže uočiti, naročito ukoliko je oblačno ili nam smeta rasveta. Astrološki, znak Raka je obeležje letnjeg solsticijuma. U grčkoj mitologiji džinovska kraba je pomogla Hidri (devetoglava vodena neman) u borbi sa Herkulom, ujevši ga za stopalo. Iako je Herkul zgazio krabu, ona je ipak zbog te zasluge, od Here dobila mesto na nebu. To ukazuje na htonsko-akvatičko poreklo ovog asterizma, koje iz krajnje daljine prepoznajemo u karti Kočija. To možemo spojiti jedino ukoliko ovu kartu poistovetimo sa stazom het, koja, polazeći iz velikog majčinskog mora – Binah, povezuje tu sefiru sa marcijalnim Geburahom, na levom stubu (strogosti) Drveta života. U negativnom vidu, Kočija, kao jedna od predstava znaka Raka, označava Kuću tame, put u ambis.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

---

[1] Hamvaš kaže: „Vozar kola je kralj. Vožnja ima dva očitovanja: vladanje i vlast. Vladanje je upravljanje neaktivnim duhom; vlast je delatno upravljanje. Vozar kola je iznad vladanja i iznad vlasti... Vozar kola je Sin Neba, on se uzdiže iz zemnog poretka kao stub, sam, s drugima se ne može upoređivati, on je samo budnost i smisao i znanje i snaga... Kralj je više od države, onoliko koliko je Bog više nego svet. Kralj je sakralna ličnost, njegov odnos s državom isti je kao odnos Boga sa stvorenim svetom. Čovečanstvo bez kralja je gomila...“ I zato je, kako kaže Hamvaš, koren vladavine duhovan, a koren vlasti zemaljski i materijalan. Takva je recimo priroda planetarnih astroloških vladarstava. Sva duhovna hijerarhija jeste u znaku vladavine. Vlast je neophodna da bi se vladavina ovaplotila na ovozemaljskoj ravni. „Vladavina doseže u dubinu vremena; čovečanstvo vodi putem bogova.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 229, 230, 245.