Sumerska boginja Ereškigal

Ereškigal

U liku boginje Ereškigal sabrana je jedna od najdubljih i najambivalentnijih figura drevnog Bliskog istoka. Ona je istovremeno Kraljica Podzemlja, Sunčana Majka koja se povlači u tamu, Sudija živih i mrtvih, ali i nositeljka svetlosti. Ako se Ereškigal posmatra isključivo u njenom izvornom sumerskom kontekstu, bez kasnijih akadsko-kanaanskih i biblijskih slojeva, dobija se stroža slika božanstva koje je gotovo bez presedana u panteonu. 

Sumersko ime EREŠ.KI.GAL (𒀭𒊩𒆠𒃲) znači doslovno „Gospa Velike Zemlje“ ili preciznije „Vladarka Velike Dole-Zemlje“, od ereš – gospa, dama, suverena; ki – zemlja; gal – velika. Ovde je ključno razumeti da ki ne znači „zemlju“ u agrarnom ili životnom smislu, već zemlju mrtvih, podzemni prostor. Ereškigal nije „boginja smrti“ (to je moderni izraz), već suvereni teritorijalni vladar jednog kosmičkog domena. Za razliku od kasnijih religija, u Sumeru smrt nije personifikovana kao događaj, već kao mesto. Ereškigal vlada mestom. U najstarijim tekstovima Ereškigal je neizabrana, nesmenjiva, nepotkupljiva i nepodložna sudu drugih bogova. Ona nije podređena Anuu, Enlilu ni Enkiju. Podzemlje (Kur / Irkala) je zatvoren sistem, a Ereškigal je njegov zakon. U sumerskoj kosmologiji ni bogovi nisu besmrtni u apsolutnom smislu. Tamo svi, bez izuzetka, na kraju potpadaju pod Ereškigalinu jurisdikciju. 

U najranijim tekstovima njeni roditelji nisu eksplicitno imenovani, ali kasnija tradicija implicira da su to An (Anu) – Nebo, Ki – Zemlja. To Ereškigal čini hijerarhijski ravnopravnom velikim bogovima, a ne njihovom derivacijom.U mitološkom smislu važan je odnos Ereškigal sa njenom sestrom Inanon (Ištar). Inana vlada životom, erotikom, plodnošću i ratom, dok Ereškigal vlada smrću, raspadanjem, ne-povratkom. U mitu „Silazak Inane u Podzemlje“ Ereškigal nije antagonist iz zlobe, već čuvar zakona kosmosa. Inana ne biva kažnjena zato što je „loša“, već zato što ni jedan životni princip ne može ući u smrt bez plaćanja cene. U odnosu na Inanu Ereškigal je starija, stabilnija i vezana za mesto jer nikada ne napušta Podzemlje. Takođe, pominje se i njihov brat Utu (Šamaš), koji je bog Sunca i pravde. Utu vidi sve danju, a Ereškigal zna sve noću i nakon smrti. Zajedno čine potpunu epistemološku celinu, jer nema istine koju oni zajedno ne obuhvataju. 

Druga muška figura povezana sa Ereškigal je Nergal, koji u mitološkom sloju dolazi kasnije. U ranosumerskoj fazi Ereškigal nema muža, odnosno nema muški korektiv. Ona vlada apsolutno i samostalno. Tek u akadskoj i kasnijoj sintezi pojavljuje se Nergal kao strani, nasilni i ratnički element. To jasno ukazuje da je Ereškigal starija od patrijarhalne strukture panteona. Njena vlast ne proizlazi iz braka, već iz kosmičke nužnosti. Dakle, Nergal ulazi u njen narativ kasnije, u akadsko-vavilonskom periodu, kao posledica teološke i političke sinteze panteona. Uvođenje Nergala znači da u periodu kada do toga dolazi ratnički i solarno-destruktivni bogovi dobijaju centralniju ulogu. Nergal, bog kuge, vreline sunca, rata i masovne smrti, traži kosmički domen koja odgovara njegovoj funkciji. Međutim, kako je Podzemlje već „zauzeto“ od strane suverene boginje, rešenje nije smena Ereškigal, već njeno prisilno uparivanje. U ovom kasnijem mitu Nergal silazi u Podzemlje, krši protokol, nasilno preuzima Ereškigal na njenom prestolu i tako postaje njen suprug i ko-vladar. Ipak, Ereškigal ne gubi vlast, Podzemlje ne menja zakon i Nergal ne vrši nekakve reforme sveta mrtvih, već sve i dalje ostaje kako je i bilo. U tom smislu, Nergal je zapravo egzekutor, ne zakonodavac. Dakle, kao personifikacija aktivne, nasilne smrti (kuga, rat, epidemija), on je sila koja sprovodi ono što Ereškigal ustanovljuje. Uvođenje Nergala znači pomak od ontološke smrti ka istorijskoj smrti jer Ereškigal predstavlja smrt kao stanje, dok je Nergal smrt kao događaj. Zato u kasnijim tradicijama Ereškigal bledi a Nergal postaje dominantan. 

Nergal i Ereškigal

No, vratimo se na tok o Ereškigal. Kakav je zapravo njen karakter? Ona nije ni zla ni dobra i nije moralna. Ona je neumoljiva. Podzemlje nije kazna, već ontološko stanje. Svi mrtvi su jednaki: kraljevi, robovi, bogovi, heroji. Nema nagrade, nema iskupljenja. U tom smislu, Ereškigal je najrealističnije božanstvo koje je Sumer ikada zamislio. Ta čista slika se kvari tek kasnije kada Ereškigal u određenoj meri erotizuju, demonizuju, psihologizuju i moralizuju. 

Ereškigal možemo sagledati ne samo u mesopotamskom okviru, već i u širem kanaanskom, hebrejskom i kasnijem mističkom horizontu, gde se njeno ime i njeni aspekti pojavljuju pod imenima Luz, Laz, Las i Alatu. U klinastim zapisima Ereškigal jeste vladarka Kur-a, zemlje bez povratka, i supruga ili suparnica Nergala, boga smrti, kuge i nasilne destrukcije. Međutim, tradicija koja je povezuje sa imenom Luz otvara sasvim drugačiji sloj značenja. Luz nije samo lično ime boginje, već i svetlost u tami, tačka u kojoj duša prebiva i iz koje se obnavlja. U hebrejskoj i semitskoj simbolici, Luz označava „svetlost“, pa čak i „sunčev zrak“, ali i badem kao drvo koje cveta usred zime, kada je život prividno povučen. U tom smislu, boginja Podzemlja jeste Majka u Zimi, ona koja hrani čovečanstvo u periodu kada zemlja ne daje plodove. 

Kabalistička interpretacija Abrahama Roviga dodatno produbljuje ovu sliku. Luz je, prema njemu, kost kičmenog stuba, bilo njegova najviša ili najniža tačka, u kojoj prebiva duša i iz koje će telo biti obnovljeno u času vaskrsenja. Ta kost je spoj Binah i Hokmah, Majke Razumevanja i Mudrosti, odnosno gornje Šehine, „sjajnije od sunca“. Ovim se Ereškigal / Luz paradoksalno povezuje sa principom obnove i uskrsnuća, uprkos tome što vlada carstvom smrti. Podzemlje nije samo mesto raspadanja, već i skrivena matrica ponovnog rađanja. 

Luz je jedina je kost koja podseća na glavu zmije. Zmija je lukava, vijugava, povezana s Podzemljem i tajnim znanjem. Otuda hebrejske igre rečima koje Luz povezuju sa „krivinom“, „perverzijom“ ili „obmanom“ (luz, lazut). Promena imena grada Luz u Bet-El („Kuća Boga“) može se čitati kao pokušaj da se neutralizuje ili prikrije stariji kult boginje-zmije, Kraljice tame i svetlosti, čije je znanje opasno i ambivalentno. Ideja da Luz liči na glavu zmije sugeriše subverzivnu misao da ono što preživljava smrt u čoveku nije „slika Božja“, već zmijski princip: znanje, lukavstvo, sećanje. To Ereškigal postavlja kao čuvara post-edenističkog stanja jer ona vlada svetom nakon pada, svetom u kome nema nevinosti, ali ima svesti. Otuda je njen kult u stalnom sukobu sa religijama spasenja koje obećavaju povratak u rajsko stanje. Ako se motiv Luz-kosti shvati ozbiljno, Ereškigal više nije samo horizontalna vladarka Podzemlja, već gospodarica vertikale, ose koja povezuje nebo, zemlju i podzemlje. Kičmeni stub je kosmička osovina u mikrokosmosu; Luz je tačka neraspadljivosti, ono što smrt ne može da uništi. Time Ereškigal postaje čuvar kontinuiteta bića kroz raspad.

U kanaanskom kontekstu, Luz se poistovećuje sa sunčanom boginjom Šapaš, koja se svake noći povlači u Podzemlje i tamo vlada Refa’imima, odnosno senkama, isceliteljima ili divovskim precima (to baš nije sasvim jasno). Kao sunčana majka, ona poznaje i gornji i donji svet, te je zbog toga savršeni sudija. Ovaj motiv osvetljava i ulogu Ereškigal jer ona nije slepa smrt, već sveznajuća vladarka koja vidi ono što je skriveno i danju i noću. Sukob Ereškigal i Nergala predstavlja jedan od ključnih mitoloških obrazaca, tj nasilno osvajanje boginje od strane muškog, ratničkog principa, nalik Hadu i Persefoni. Ipak, tekst naglašava da je Ereškigal u nekim tradicijama porazila Nergala u borbi za vlast nad Podzemljem, te da je u mnogim kultovima obožavana samostalno, bez muškog para. Mitovi u kojima ona pobeđuje Nergala ili vlada bez njega svedoče o otpornosti njenog kulta. Drugim rečima, Ereškigal nije pasivna kao Persefona, već je pre figura slična Hekati ili Kali, suverena nad pragom i rasapom. Ove činjenice ukazuju na stariji sloj religioznosti u kome je ženska htonska suverenost bila apsolutna i nedeljiva. 

Simbolika lavice dodatno osnažuje njen lik. Sve sunčane boginje mogle su biti prikazane kao lavice. Luz ili Las se dovodi u vezu sa laiš (lavom), a gradovi poput Laiše bili su joj posvećeni. Kao lavica Podzemlja, Ereškigal vlada silama bolesti, kazne i opresije, ali i kosmičke pravde. U biblijskim tekstovima, motivi „opresije“ (ešek) i „perverznosti“ (Luz) odražavaju demonizovanu sliku starih bogova i boginja, koje hebrejski proroci vide kao lavove i lavice u pustoši, okružene senima i raskomadanim žrtvama, kako to snažno opisuje prorok Nahum. Ipak, iza ove demonizacije nazire se dublja istina: Ereškigal / Luz nije samo sila razaranja, već princip razotkrivanja. Njena „krivina“ je zmijska, dakle, inicijacijska. Nahumov opis lavice i lava u pustoši nije samo politička metafora, već odjek starog mita o božanskom paru koji „kida meso“. Proroci se boje upravo toga, sveta u kome bogovi ne teše, već rastržu iluzije. Ereškigal kao lavica predstavlja teologiju bez posredovanja, bez žrtve koja „otkupljuje“. Nema iskupitelja već samo silazak i suočavanje.

Hebrejska igra rečima (luz kao krivo, izopačeno), ne govori nužno o moralnoj devijaciji, već o nepravolinijskom kretanju, spiralnom, zmijskom, inicijacijskom. Ono što je krivo u odnosu na zakon (halaha) jeste upravo ono što ne može biti normirano. Ereškigal / Luz predstavlja znanje koje se ne prenosi zapovešću već silaskom. Otuda je ona „gnusoba Gospodu“, ne zato što je zla, već zato što izmiče savezu, zakonu i istoriji, i pripada cikličkom, predistorijskom vremenu boginja. Zato se u bibliji upozorava da se ne priziva njena moć olako, jer ona razdvaja, proteruje i ogoljuje, a onome ko nema jasno viđenje može izgledati demonska i surova. U tom svetlu, Ereškigal se može razumeti kao arhetip mračne mudrosti, Podzemna Majka, Sunce u noći, zmijska kraljica i lavica suda. Njena svetlost ne teši, već raskida iluzije. Upravo zato je bila obožavana i odbačena, slavljenja i proklinjana, jer je predstavljala moć koja istovremeno daje život, oduzima ga i ponovo ga oblikuje iz same kosti Luz, skrivene u središtu bića.

Ereškigal / Luz nije „boginja smrti“ u trivijalnom smislu, već boginja neporecive stvarnosti. Ona je ta koja ne dopušta bekstvo u transcendenciju bez cene. Zato je potisnuta, preimenovana, demonizovana, ali ne i zaboravljena. Njeno prebivalište nije samo Podzemlje, već i ona jedna kost u čoveku koja odbija da se raspadne, i koja pamti ono što bi religija i istorija najradije zaboravile.

Ereškigal ili Inana

Silazak Inane: zakon Podzemlja i granica božanske moći

Mit o Silasku Inane u Podzemlje predstavlja jedan od najoštrijih tekstova sumerske religijske misli. U njemu se ne pripoveda o grehu, iskupljenju ili inicijaciji u kasnijem, psihološkom smislu, već se izlaže sama struktura kosmosa, tj odnos između života i smrti, između pokretne božanske sile i nepokretne, zatvorene sfere Podzemlja. U tom mitu nema heroja, nema moralne pouke, nema srećnog kraja, već samo hladna ekspozicija kosmičkih pravila. U središtu mita ne stoji drama ličnosti, već sudar načela. Tekst započinje bez ikakvog objašnjenja motiva. Inana, boginja života, plodnosti, erotike i rata, „sa velikog neba usmerava uho ka velikoj dole-zemlji“. Taj čin nije kazna, niti greška, već slobodna odluka božanskog principa da pređe granicu koja je, po definiciji, nepropusna. Upravo time mit postavlja svoje temeljno pitanje: šta se događa kada život samovoljno uđe u domen smrti?

Inana se ne spušta nenaoružana. Naprotiv, ona se ritualno oprema svim znakovima svoje moći: krunom, odećom, nakitom i insignijama vlasti. Ti predmeti nisu simbolični ukrasi, već ME – kosmički zakoni i funkcije koje omogućavaju postojanje poretka života. Inana silazi kao potpuna boginja, noseći sa sobom čitavu ontološku infrastrukturu sveta živih. Upravo u tome leži težina njenog čina. Ona ne dolazi kao molitelj, već kao nosilac suverenosti. Silazak se odvija kroz sedam kapija Podzemlja. Na svakoj kapiji čuvar Neti oduzima po jedan od Inaninih ME. Razlog se nikada ne menja: „takav je zakon Podzemlja“. Ovde nema kazne, nema rasprave i emotivnog tona. Kapije nisu prepreke u moralnom smislu, već mehanizam sistematskog razgolićenja. Inana ne biva ponižena već biva razložena. Nakon sedme kapije, ona više nije boginja u funkcionalnom smislu, već samo telo, odnosno leš, pojava lišena svih atributa života, tačnije lišena svih funkcija (ME) koje boginju čine delotvornom. To je ne samo „razgolićenje“ već i funkcionalna paraliza.

Susret sa Ereškigal, vladarkom Podzemlja, lišen je svake lične dramatike. Ereškigal ne deluje kao ljubomorna sestra niti kao antagonist sa motivom. Ona ne argumentuje, ne objašnjava i ne pregovara. Njena presuda nije moralna, već ontološka. Inana biva ubijena i obešena kao leš. Opis smrti je kratak, hladan i tehnički. Tekst ne traži saosećanje već konstatuje činjenicu: život ne može opstati u sferi smrti.

Pokušaji spasavanja Inane dodatno naglašavaju autonomiju Podzemlja. Nebeski bogovi odbijaju da intervenišu. Njihova vlast ne dopire do Irkale, sveta mrtvih. Tek Enki, bog lukavstva, znanja i tehničke inteligencije, pronalazi rešenje koje ne narušava zakon. On ne napada Ereškigal i ne poništava presudu, već stvara dva bespolna, bezstatusna bića, lišena ME, koja ne podležu pravilima razgradnje identiteta. Njihovo sredstvo nije sila, već imitacija bola i saosećanje. Tek ovde Ereškigal pokazuje emotivni aspekt: ona pati, vrišti, trpi kosmički bol. Ovaj trenutak razotkriva njenu pravu prirodu. Ereškigal nije tiranin već nositeljka večitog bola Podzemlja. Upravo zato, u skladu sa pravilom razmene, ona dopušta povratak Inane. Ne kao ustupak, već kao zakoniti čin. 

Povratak, međutim, nije besplatan. Zakon Podzemlja zahteva zamenu. I ovde mit dostiže svoju najtvrđu tačku. Inana sama izriče presudu nad Dumuzijem, koji ne pokazuje znakove žalosti. Dumuzi (sumerski Dumu-zi, „Dobri sin“) je u izvornom sumerskom panteonu bog vegetacije, stoke i sezonske plodnosti, ali njegova uloga u mitu o Silasku Inane u Podzemlje nije pastoralna već strukturna i pravna. On u tom tekstu ne deluje kao romantični suprug, već kao figura zamene (substitutio), bez koje se zakon Podzemlja ne može ispuniti. U mitu o silasku Inane, Dumuzi nije tragični junak nego ontološki ulog koji život mora položiti da bi se vratio iz smrti. Njegova uloga pokazuje da se povratak iz Podzemlja ne ostvaruje milošću, već razmenom, i da čak i bogovi života moraju platiti cenu sopstvene suverenosti. Dakle, Inana se ne vraća jer je spašena ili što se Ereškigal smilovala, već isključivo zato što je Dumuzi (a kasnije i njegova sestra Geštinana, u rotaciji) pronađen da zauzme njeno mesto. Povratak nije trijumf, već transakcija koja potvrđuje zakon Podzemlja. Naposletku, moram istaknuti i da je Dumuzijeva uloga u ovom mitu nedvosmisleno uzeta kao uzor za sezonski mit o umiranju i vaskrsnuću vegetacije. Dumuzijev (Tamuzov) boravak u podzemlju objašnjava sušno, neplodno leto u Mezopotamiji, a njegov povratak (zamenjen sestrom), obnovu života.

Posledično, Ereškigal se više i ne pojavljuje, a zakon sada deluje kroz samu Inanu koja se vraća u svet živih, ali više nije nevina u odnosu na smrt. Ona je internalizovala zakon Podzemlja. Time se pokazuje da Inana, nakon povratka, nosi zakon Podzemlja u sebi. Ona više nije samo boginja života, već i posrednik smrti. U tom smislu, Silazak Inane nije priča o porazu, već o granici. Mit pokazuje da smrt nije neprijatelj života, već njegova neizbežna strukturalna suprotnost. Ereškigal ne personifikuje zlo, već neporecivu realnost raspada. Nijedna moć, pa ni božanska, ne može suspendovati taj zakon, već samo priznati i preuzeti.

Povodom ovog mita ne mogu odoleti utisku koji ga povezuje sa inicijacijskom pričom. Iako tekst ovog mita nije obredni priručnik, on nekako odgovara strukturi inicijacijskih procesa kakvi su poznati iz komparativne religije, a to su dobrovoljni silazak, ritualno razgolićenje, umiranje starog statusa, boravak u liminalnoj sferi, povratak uz cenu i naposletku promenjeni status subjekta. Sišao Gandalf sivi, vratio se Gandalf beli. Inana se u mitu, nakon što je umrla, vraća živa, ali sa usvojenim zakonom Podzemlja i sposobna da izrekne smrtnu presudu. Pre silaska ona nikada ne sudi već daruje, osvaja, zavodi i sl. To je tačno ono što razlikuje sveštenicu od prvosveštenice. Ovde je indikativno to što Ereškigal ne daje predmet, simbol ili znanje u verbalnom obliku. Njen dar Inani jeste učešće u njenom zakonu, pravo na razmenu i razumevanje nepovratnosti. Drugim rečima, Inana prima kompetenciju, ne tajnu. To je tipično za inicijacijske sisteme da ono što se dobija ne može biti preneto rečima. Inana ne uči novu veštinu (kao šamanska inicijacija) niti tajnu doktrinu (kao u misterijama), već kroz neposredno iskustvo spoznaje nepromenljivu strukturu stvarnosti. Njen status se menja zato što sada zna ono što samo Podzemlje može naučiti – zakon razgradnje i neophodnost razmene.

Enkijeva stvorena bića oslikavaju njegovu genijalnost i specifičnu logiku mita. Ta bića nisu spasioci u uobičajenom smislu, već tehničko rešenje za ontološki problem. U mitu se spominju dva bića, koja se obično nazivaju galatur ili kurgaru (muško) i kalatur ili kalaturu (žensko). Njihova najvažnija karakteristika je da su bespolna ili androgina, stvorena iz prljavštine ispod noktiju Enkija (ili, u nekim prevodima, iz gline obložene božanskom kožom). Ovaj način stvaranja je od suštinskog značaja, jer oni nisu rođeni, nemaju majku, oca, pripadnost rodu. Nisu napravljeni od dragocenih materijala, nisu poput ljudi stvoreni od božanske krvi i gline. Oni su nastali od otpada, nečistoće (prljavština ispod noktiju). To ih stavlja na samo dno ontološkog poretka, gotovo su ništa. Kao takvi, oni su lišeni ME. Dakle, nemaju status, ulogu, pol, moć. Njihova uloga nije bila da nekako izvuku Inanu silom, magijom ili pregovorima, već da izazovu emocionalnu razmenu sa Ereškigal na način koji ne narušava zakone Podzemlja. Kao bića bez identiteta, pol i ME, oni prolaze kroz sedam kapija Podzemlja neometano. Čuvar Neti ih ne zaustavlja i ne oduzima im ništa, jer kod njih nema ništa za oduzimanje. Oni su imuní na mehanizam razgolićenja koji je uništio Inanu. Već su ogoljena sama po sebi. Enki ih je uputio da ne govore, već da oponašaju agoniju porađanja. Oni sede pored Ereškigal, koja leži gola, bolesna i jecajući od bola (posle porođaja ili zbog večite patnje svog sveta), i jecaju zajedno s njom. Njihov jecaj nije laž, niti je istinsko saosećanje u ljudskom smislu. Ereškigal, viđena u svojoj najranjivijoj i najbolnijoj formi, biva dirnuta ovim činom priznanja njenog bola. Ona im poklanja ono što traže: Inanino mrtvo telo. Ključno je da ovo nije pobeda nad Ereškigal, već ispunjavanje druge strane zakona, odnosno zakona darivanja iz saosećanja. Ereškigal je primila prvi dar (Inanino telo i smrt), a sada daje natrag. Međutim, kao što primećujete, dar nije besplatan.

Dakle, ono što je povodom ovih (ne)bića, odnosno automatona ili homunkulusa važno, jeste da ih njihova bespolnost i nedostatak statusa čini izuzecima od pravila koja određuju život i smrt. Oni su kao prazni programi koji mogu ući u sistem bez da budu prepoznati kao virus. Na neki način, ovaj mit kao da daje uputstva kako komunicirati sa smrću. I ako vrač ne može preći njene granice, onda može stvoriti lažna bića da to učine umesto njega. I ono što je ovde prikazano, osim da je Enki bio veliki čarobnjak, jeste da je snaga njegovih stvorenja u njihovoj slabosti. Njihovo jedino oružje je pasivno, refleksivno priznanje patnje Ereškigal. To je jedini jezik koji Podzemlje može čuti i na koji može odgovoriti, jer je to jezik njegove suštine. Otud, zamislimo se zašto narikače zapomažu i jauču! U tom smislu, uloga Enkijevih stvorenja bila je da prenesu priznanje patnje i tako aktiviraju zakon razmene unutar same Ereškigal, omogućavajući Inanin povratak bez da se prekrši jedan jedini zakon Podzemlja. Oni su najčistiji primer kako se u sumerskom svetu svaki problem, pa i kosmički, rešava lukavstvom, znanjem i poštovanjem pravila, a ne grubom silom.

Pretpostavka o inicijacijskoj ulozi mita Silaska Inane

Povodom ovoga možemo se upitati da li je možda to model nekakve inicijacije sveštenica, odnosno preobražaja sveštenice u prvosveštenicu? Činjenica je da je Inana (Ištar) imala sveštenice, a poznate su ritualne drame, žalopojke i sezonske liturgije. Mit o silasku Inane je nesumnjivo bio izvođen, recitovan ili dramatizovan u ritualnom kontekstu. Mit o silasku Inane bi mogao predstavljati božanski arhetip inicijacijskog procesa u kome se vrhovna sveštenička funkcija legitimiše prolaskom kroz simboličku smrt i povratkom sa usvojenim zakonom Podzemlja. 

Ako ostanemo u okvirima onoga što je istorijski i tekstualno opravdano, može se govoriti o nekoliko tipova svešteničkih funkcija koje strukturno (ne nužno doslovno) mogu biti povezane sa mitom o Silasku Inane. Naglašavam, govorimo o institucionalnim analogijama, ne o „tajnim obredima“ u modernom smislu. 

1. Entu – vrhovna sveštenica, često kraljevskog porekla, zauzima taj položaj praktično doživotno i živi u ritualnoj izdvojenosti. Ona nije „službenica“, već inkarnacija božanskog autoriteta. Otud ona ne izvodi rituale, već jamči kosmički poredak, a njen legitimitet ne dolazi od kralja već od bogova. Inana nakon povratka iz Podzemlja deluje upravo kao entu, jer raspolaže zakonima oba sveta.

2. Nin.Dingir – „božanska gospa“. Ona je posvećena boginji, živi u hramu, učestvuje u liturgijama, žalopojkama i ritualnim dramama i često prolazi kroz ritualne promene statusa. Nin-dingir bi mogle ritualno identifikovati Inanu, učestvovati u dramatizaciji silaska i simbolički „umirati“ (post, izolacija, tišina, tamnica, ili nešto treće). Ove sveštenice su najrealniji nosioci inicijacijske strukture mita.

3. Gala – obredna narikača. Ona je specijalista za žalopojke, neretko je rodno ambivalentna i suštinski je povezana sa Podzemljem i smrću. Gala peva upravo tekstove vezane za smrt bogova, silazak, gubitak i razdvajanje. Iako gala nije sveštenica u užem smislu, bez njihove liturgije mit ne funkcioniše ritualno. One održavaju zvučni i emocionalni most prema Ereškigal.

4. Kur.Garra / Galatur – liminalna bića (model, ne ljudska funkcija). Ova bića iz mita nisu istorijske sveštenice, ali su izuzetno važna kao model jer su bez pola, bez statusa, nemaju ME i stoje izvan hijerarhije. U ljudskom kontekstu, ovo odgovara iskušenicama u fazi liminalnosti, odnosno u privremenoj ritualnoj „nevidljivosti“, onima koji prolaze inicijaciju pre nego što dobiju ime i funkciju. 

Dakle, u ovoj projekciji inicijacijskog obreda nema mesta za svete prostitutke, ekstatične proročice u kasnijem smislu i za nekakve individualne mistične inicijacije izvan institucije i svešteničkog reda. Ništa od toga nema tekstualnu osnovu u sumerskom korpusu. U tom smislu, možemo reći da je mit o silasku Inane mogao poslužiti kao kosmička legitimacija najviših ženskih svešteničkih funkcija (entu / nin-dingir), čiji je autoritet proistekao iz prolaska kroz smrt i usvajanja zakona Podzemlja.

Arkana Umerenost u tarotu

Umerenost u tarotu Šarla VI

Karta Umerenost u tarotu nosi broj četrnaest, koji po Elifasu Leviju predstavlja broj spajanja, udruživanja i univerzalnog jedinstva. Za Seli Nikols, arkana Umerenost predstavlja vezu sa Vodolijom, jedanaestim znakom zodijaka koji se odnosi na dinamizam i protočnost svih vrsta, od krvotoka do protoka ideja, ali i na zatvoreno kolo. Upoređujući anđeoske likove Umerenosti i Suda, Nikols ukazuje na to da u pojavi anđela Umerenosti nema spektakularnosti. Taj anđeo se pojavljuje tiho i konkretno, tu ispred nas te nije, poput onog na Sudu, obasjan nebeskom slavom, ne trubi u gromoglasnu trubu. Anđeo Umerenosti ima krila, ali je utemeljen u stvarnosti, čvrsto stoji na zemlji. Slična predstava je i u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, s tom razlikom što ovde krilati očigledno ženski lik u svojoj desnoj ruci drži vrč iz kojeg uliva tečnost u donji vrč koji drži levom, što je u Marseljskom to obrnuto. 

U špilovima Pierpont Morgan Bergamo, Šarla VI i d’Este, ženski lik Umerenosti nema krila. Nikols kaže da na taj način ovaj anđeo učestvuje u oba carstva, povezujući nebesko i zemaljsko. U Vivil špilu lik Umerenosti je drugačiji. Nema krila, nosi krunu na glavi, desnom rukom drži vrč iz kojeg izliva vodu u posudu na zemlji, dok u levoj drži štap nalik kaduceju, s tim što umesto zmija ima krila. U Marseljskom špilu je na čelo anđela Umerenosti postavljen cvet sa pet latica (Vejt je, recimo, u svojoj verziji te karte tu postavio simbol Sunca). Za Seli Nikols, taj cvet (bezmalo pentagram) označava mandalu, koji postavljen na mestu trećeg oka, ukazuje na probuđenu svest. Po njenom tumačenju, u Umerenosti je kontakt sa duhovnim potpuno uspostavljen. Od suštinskog značaja su njene dve posude, za koje Nikols kaže da su to posude iz koje se pričešćuje, čija je magična moć da objedinjuju, sadrže, čuvaju i leče. A o tečnosti koja se preliva iz plave u crvenu posudu ona kaže da podseća na mitsku vodu čudotvornog krčaga te primećuje njen obrazac putanje kao da je reč o položenoj osmici koja se otvara. Naravno, nijedna kap se ne prosipa, što oslikava savršeni kružni tok kretanja vodenog elementa.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Lik Umerenosti je umnogome sličan liku Pravde. Oličava više načelo, ali se drugačije ispoljava. Umerenost je u pokretu, Pravda je nepokretna. Umerenost s punom pažnjom obavlja delikatan proces, Pravda nezainteresovano gleda u daljinu i po automatizmu vaga. Pravda je više alegorija, dok je Umerenost konkretan lik. Pravda je statičan balans, a Umerenost dinamičan, čije ishodište vidimo na karti Zvezda koja takođe barata sa dve urne. Po Fulkaneliju, vrlina umerenosti je u interpretaciji vajara Mišela Kolomba prikazana kao lik odeven u tuniku opasanu kanapom. Lik u desnoj ruci drži mehanizam časovnika, a u levoj žvale i uzde, a što je, po Fulkaneliju, hijeroglif pravilnosti i umerenosti koje ova vrlina unosi u ljudske strasti (dve posude su prikazivane u Italiji). O Umerenosti Fulkaneli kaže da ponekad ostavlja mač u kaniji, ali najčešće drži dve posude i kao da meša vodu i vino: reč je o elementarnom simbolu trezvenosti. Ezoterijski značaj Umerenosti, kaže Fulkaneli, nalazi se u uzdama koje ona drži u desnoj ruci. Uzde služe da bi se upravljalo konjem, jer pomoću njih jahač određuje kuda će usmeriti životinju. U tom smislu Umerenost ukazuje na samu suštinu kabale, onako kako je Fulkaneli shvata, kao specifični žargon ili tajni simbolički jezik posvećenika sačinjen od alegorija. 

Zlatna zora ovu arkanu naziva Ćerkom pomiritelja, Ona koja predvodi život, čije je temeljno svojstvo mešanje i kombinovanje. U duhu značenja latinske reči temperare to označava mešanje u odgovarajućim proporcijama. Kako je Toma Akvinski definisao vrlinu umerenosti, ona određuje srednju vrednost. Po Akvinskom, vrlina umerenosti je stanje uma koje vezuje strasti.

špil d'Este

Umerenost nosi broj četrnaest koji je ujedno i broj nivoa svesti po nekim učenjima, jer predstavlja dvostrukost velike Sedmorke, što bi trebalo da obuhvati njihov svetli i tamni aspekt. Ronald Deker upućuje na broj arkane Kočija, odnosno sedam, koji se odnosi na otelovljenu dušu. Otud on izvlači zaključak o broju četrnaest predstavljenog kartom Umerenost kao izrazu seobe duša, odnosno o dve faze metempsihoze. 

Umerenost povezuje stvari i obrazuje novi kvalitet, novo ovaploćenje. Fulkaneli taj proces u alhemiji tumači kroz borbu Orla i Lava. Po njemu, to su simboli silovitosti borbe koja prethodi povezivanju tvari. Orao i Lav su izrazi sila jednake snage, ali suprotnih naravi. Lav u tom smislu predstavlja htonsku i nepokretnu silu, a Orao izražava vazdušnu i pokretnu. Suočeni, oni se obrušavaju jedan na drugog, potiskuju, međusobno satiru takvom energijom da, naposletku, Orao gubi krila, a Lav glavu. Tako te dve zveri, kaže Fulkaneli, bivajući protivnici, naposletku srastaju u isto telo, odnosno homogenu supstancu koja sadrži sredinu oba. Reč je o aktivnoj živi.

Po egipatskom mitu, Set je ubio Ozirisa raskomadavši ga na četrnaest delova. Uz pomoć solarne sile boga Ra, Izida i drugi bogovi, spojili su i oživeli Ozirisa. Džerald Masi u toj predstavi vidi odraz astronomske činjenice da se Mesec, koji se povezuje sa Ozirisom, tokom četranest dana smanjuje (biva zasenjen tamom boga Seta). Potom mu je potrebno isto toliko dana da se obnovi i postane pun. Masi zaključuje da je mit o ubistvu i oživljavanju Ozirisa izraz činjenice da Mesec dobija svoju svetlost od Sunca. U tom smislu karta Umerenost može predstavljati daleki odjek, ne konkretno mita o Ozirisu, nego večnog kretanja mesečevih mena.

Krolijev špil

Alister Kroli je Umerenosti dodelio gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji je našao mesto na loncu, gde stoji na lobanji ispod krsta. U Krolijevom špilu, lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Dakle, ono što je umrlo u trinaestoj arkani kuva se u loncu četrnaeste. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Dalje, Kroli u ovoj karti prepoznaje boginju Dijanu koja je lovac, a u čemu možemo videti sličnost sa njegovom kartom Prvosveštenica, koja takođe ima strelu, ali i luk. Luk i strelu ima i anđeo na vrhu karte Ljubavnici. Te strele u ženskim rukama ukazuju na koren amazonstva, pa i današnjeg feminizma jer prikazuje žene lovkinje. U tom smislu su Prvosveštenica i ženski lik na ovoj karti, između ostalog, i oblici Artemide, Dijane Efeške, a to su velike majke plodnosti, kako ističe Kroli. Međutim, ovde vidimo samo strelu koja hita ka gore, što ukazuje na znak Strelca i Jupitera, koji po Zlatnoj zori, vlada ovom kartom, a taj znak direktno stoji spram Blizanaca koji su u vezi sa kartom Ljubavnici. Kroli kaže da je okultni značaj Strelca upravo strela koja probada dugu, a duga je u Starom zavetu znak od Boga kao zalog njegovog obećanja ljudima da više neće biti potopa. 

U Krolijevom proročki nadahnutom spisu Vizija i Glas, vezano za lik ove karte, piše da je ona majka psa Kerbera, dakle onog troglavog lunarnog lika koji je kod njega prikazan na karti Pustinjak. Nad kotlom ona je nadvila svoja krila boje duge. Kroli ukazuje da poslednje tri staze na Drvetu života sačinjavaju hebrejsku reč kešet (kof-šin-tau), koja znači duga. Tako simbolički vidimo stazu samek čiji je vrh kešet, a čija brojčana vrednost iznosi 800. U zaključku, po Kroliju, ova karta predstavlja skrivenu sadržinu jajeta prikazanog na karti Ljubavnici, dok natpis koji se nalazi iza lika na arkani XIV označava VITRIOL, univerzalni rastvarač, čija je brojčana vrednost 726 (33 x 22): VISITA INTERIORA TERRAE RECTIFICANDO INVENIES OCCULTUM LAPIDEM. Tome bismo mogli dodati još dva slova U i M, da bismo dobili VITRIOLUM - istinski lek (VERAM MEDICINAM).

Vejtov špil

Sledeći Fulkanelija i Krolija, na karti Umerenost prepoznajemo anđeosku alhemičarku. Venera, koja je sa njene leve strane (sefira Necah spram staze samek), projektuje Lava i Smrt, dve nemani, jednu ognjenu a drugu vodenu, Zver i Morskog Zmaja. To su dva elementa: Vatra i Voda. Merkur (sefira Hod), koji je sa njene desne strane, projektuje Orla i Đavola, nebesku i zemaljsku neman. To su elementi Vazduh i Zemlja. U neku ruku ona je predstavnik petog elementa. Njena leva ruka je Voda, a desna Vatra. Isto primećujemo i u Marseljskom špilu, čija Umerenost u svojoj levoj ruci drži plavi vrč a u desnoj crveni. Kod Krolija je u njenoj levoj ruci pehar u desnoj munja. Ona je solarni anđeo jovialnog reda i marcijalne žestine. Ona je anđeo-čuvar čoveka i nositeljka petozračne krune. 

Staza samek koja obeležava ovu kartu, jeste uravnoteženi put uzdizanja posvećenika iz sfera elementarnih sila u solarnu sferu Tifaret. Hebrejsko slovo samek označava stub, a u kabalističkom smislu ono je središnja staza Srednjeg stuba na dijagramu Drveta života. Dakle, nalazi se u središtu te na simbolički način podupire nebo, odnosno igra opštu ulogu potpornog stuba, ili u drugoj varijanti, totemskog ili kultnog stuba, a što samek dovodi u vezu sa egipatskim obrednim stubom đed. Mimo toga, slovo samek može biti dovedeno u vezu i sa palmom čija je simbolika prožeta solarnim aspektom te ima sakralni značaj (egipatsko svetilište u Heliopolisu). Takođe, dalja asocijacija na samek baca svetlo i na čuveno biblijsko drvo spoznaje dobra i zla, a na čijoj je grani stajala zmija koja daje tu spoznaju. Konačno, hijeroglif samek označava oštro oruđe, poput strele, čija je priroda, po Papusu, kružna kretnja. 

Dakle, ova staza i karta ukazuju na suštinsko iskušenje koje se postavlja pred posvećenika i na jedan veoma tanan i uzak put koji poput strele vodi ka središnjoj sefiri Drveta života. Tako je u ovom simbolizmu postignuta ravnoteža dva načela Drveta života prikazana njegovim levim i desnim stubovima. Vejt je na ovoj arkani prikazao arhanđela Mihaela, koji po tradiciji, predstavlja čuvara hebrejskog naroda, a projektovano na posvećenika, ukazuje na njegovog anđela-čuvara. Solarni znak na njegovom čelu i jedno stopalo u vodi ukazuju na povezanost sefira Tifaret i Jesod.

Marseljski špil

Alister Kroli je arkanu Umerenost preimenovao u Umetnost, što bi predstavljalo umeće, veštinu, tajnu nauku koja se dobija posvećenjem. Ta posebna umetnost omogućava preobražaj i u suštini iziskuje inicijaciju. Umerenost, odnosno Umetnost, jeste veština preobražaja koja se prenosi u okviru posvećeničke tradicije. U korenu te Umetnosti leži težnja ka besmrtnosti. Međutim, besmrtnost nije nešto što važi za sve, već iziskuje trud i posvećeništvo. Dakle, mogućnost preobražaja u besmrtno biće Umetnost ostavlja samo za one dovoljno posvećene adepte, a što nema veze sa njihovom pobožnošću, moralnosću ili pokornosti religijskim dogmama. 

Julius Evola ocenjuje da je vulgarizacija i zloupotrebljena generalizacija istine koja vredi isključivo za inicirane, započela u nekim degenerisanim oblicima ranijih misterija te doživela svoj vrhunac u hrišćanstvu. Po njegovoj oceni, iz hrišćanstva je proizašla neobična ideja o besmrtnosti duše, a koja se potom proširila bezuslovno na sve duše. Misterija Umetnosti, kako Evola zaključuje, otud nema za cilj podučiti, nego obnoviti pojedinca. Da prafraziram Evolu povodom ove teme, kako on kaže, ta se iluzija održala u različitim oblicima religijske i duhovne misli, odnosno himera da je duša smrtnika besmrtna; da je besmrtnost izvesna, a ne problematična mogućnost. Kada je uspostavljena ta, po Evoli, pogrešna ideja i na taj način iskrivljena istina, inicijacija se više nije mogla predstavljati kao neophodna. Nakon toga se, kaže Evola, prestala shvatati vrednost inicijacije kao stvarne i delotvorne operacije. Postupno su se zaboravljale sve istinski transcendentalne mogućnosti, i danas kada ljudi govore o ponovnom rođenju, kako kaže Evola, ono se svodi tek na sentimentalnu činjenicu moralnog i religijskog značenja, na neodređeno mistično stanje. U vremenu u kome preovlađuje takva zabluda, Evola rezignirano podvlači, da je uzaludno pokušavati ukazivati da je moguće nešto drukčije, da je ono što neki smatraju sigurnom stvari a drugi arbitrarnom nadom, u suštini povlastica koja se stiče tajnom i svetom Umetnošću. Četrnaesta arkana nam poručuje da skrenemo pažnju sa tzv ljudskih vrednosti i tipičnog svetonazora smrtnika, tj onih čiji je život smrt, neposvećenih, profanih, i usredsredimo se na stvarnost koju nam svojim pokretima predočava lik sa karte. 

Po Juliju Berkovskom, arkana Umerenosti označava uzdržavanje, vreme, anđela-čuvara itd. Umerenost u svojoj simboličkoj inverziji predstavlja neumerenost. Astrološki odgovara znaku Strelca, koji u demonskom ključu označava Kuću druge smrti, odnosno smrt iza smrti, pravu i konačnu smrt koja se nalazi sa one strane smrti. U magijskom smislu ova karta odnosi se na zlog anđela, odnosno senku anđela čuvara koji nepogrešivo vodi ka potpunom rasapu psihe čiji je ključni simptom potpuna neumerenost u svakom pogledu. Potpuna nedelotvornost i rasipanje energije ukazuju na preovladavanje uticaja mračnog anđela, a što se ispoljava i u fizičkom izgledu čoveka.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Arkana Snaga u tarotu

Snaga u tarotu Šarla VI

“I am the daughter of Fortitude, and ravished every hour, from my youth. For behold, I am Understanding, and Science dwelleth in me; and the heavens oppress me. They covet and desire me with infinite appetite; few or none that are earthly have embraced me, for I am shadowed with the Circle of the Stone, and covered with the morning Clouds. My feet are swifter than the winds, and my hands are sweeter than the morning dew. My garments are from the beginning, and my dwelling place is in my self. The Lion knoweth not where I walk, neither do the beasts of the field understand me. I am deflowered, and yet a virgin; I sanctify, and am not sanctified.”

Džon Di i Edvard Keli, deo manifesta primljenog magijskim putem 23. maja 1587.

Elifas Levi kaže da je broj jedanaest broj sile, sukoba i mučeništva. Snaga, odnosno Strast po Alisteru Kroliju, nosi broj jedanaest te je posađena između dve arkane koje prikazuju nemoć ili bespomoćnost. Te dve nemoći su ona Obešenog čoveka i stvorenja uhvaćenih u vrzino kolo Točka sreće. Za broj jedanaest je, u kontekstu tarota, Ronald Deker dao jedno zanimljivo objašnjenje značenja. Naime, kako je jedan od dvanaest apostola, Juda, izdao Isusa Hrista, a ostalih jedanaest ostalo verno, otud je taj broj tumačen kao simbol istrajavanja. Takođe, sledeći tradiciju, ova karta predstavlja snagu kao vrlinu, odnosno hrabrost, budući da samo karakterno jak čovek može biti hrabar, a hrabar čovek može biti dobar čovek. Sa druge strane slabić je kukavica a onaj ko je kukavica ne može biti dobar. Otud je ova karta izraz ljudske dobrote ali i gospodarenja nad životinjskim nagonima i nižom prirodom u čoveku. Uostalom, bez hrabrosti nije moguće postići znanje.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Menli Palmer Hol ovu kartu tumači tako što je žena izraz duhovne snage, a lav tajnu mudrost čija je ona gospodarica. Lav, kaže Hol, označava letnji solsticij, dok je žena Devica, jer kada se Sunce nađe u tom sazvežđu ono ga lišava njegove snage. Povodom ove karte Pol Huson je izneo stajalište renesansnih mislilaca koji figuru žene i zveri povezuju sa Sirenom, odnosno Kirenom, tesalijskom princezom i nimfom boginje Artemide. Bila je poznata po lovačkim umećima i borbama sa zverima. Prilikom njene borbe sa lavom, spazio ju je solarni bog Apolon, koji se zaljubio u nju i odveo na planinu Mirtu u severnoj Libiji. Ona mu je rodila sina Aristeja koji je kasnije postao zaštitnik pčelarstva. Grčka kolonija na libijskoj obali, pored mesta Aristejevog rođenja, dobila je ime Kirena po njoj, a čitava ta oblast naziva se Kirenajka. Kako je lav sunčeva životinja, a u legendi o Kireni značajnu ulogu igra solarni bog Apolon, otud je smisleno povezivati ovu kartu sa Suncem i sazvežđem Lava. Zapravo, kartu možemo tumačiti i kao ujedinjenje sunčeve i mesečeve prirode.

Mantenja taroki

Još jedan detalj iz mitologije može nam pomoći u razumevanju temeljne arhetipske sile koja iz vremenskih daljina nadahnjuje ovu arkanu, budući da ona, na prvi pogled izvrće ustaljena shvatanja o muškom polu kao onom jačem. U tarotu, nasuprot tome, snagu i hrabrost oličava žena. Džerald Masi piše da ideja snage nije izvedena iz mišica muškaraca. On pominje da u znakovnom jeziku drevnih i primitivnih naroda snaga vodi poreklo od vetra, odnosno vazdušnog elementa. To nalazi svoj izraz na samom početku Starog zaveta gde se pominje duh koji lebdi iznad prvobitnih voda. Upravo je vetar taj koji ima veliku snagu da uzburkava more i podiže talase. Vetar je taj koji pokazuje snagu. U egipatskoj mitologiji izraz snage vazdušnog elementa je bog Šu, predstavljen upravo lavom. Zavijanje vetra ima svoju paralelu u rici lava. U tarotu žena gospodari snagom vetra, snagom glasa, čiji je amblem lav. Međutim, to je i životvorna sila, odnosno dah koji oživljava tela, udahnjuje život. Bog Šu je egipatski Mars, ratnik. Hebrejska verzija boga Šua je lunarni bog Šadaj. 

Džerald Masi pominje kako je bog Šu bio poznat kao Sin ljavljeg repa, ali i da je imao ženski oblik kao lavica Ur-Hekau. Ne bih ovde ulazio da li je Masi povodom toga bio u pravu ili ne, ali postoji poveznica između jedanaeste arkane sa idejom Ur-Hekau, budući da je reč o lavici koja na glavi nosi sunce obavijeno zmijom čija se glava izdiže poviše njenog čela, što je simbol velike magijske moći. Njene životinjske atribucije su zmija i lavica, što je posve u skladu sa učenjem Zlatne zore koja ovoj arkani pripisuje hebrejsko slovo tet (zmija) i astrološki znak Lava. Džerald Masi pominje da su Šu, Set, Horus, veoma stari pra-totemski fenomeni, sinovi Velike Majke, te pripadaju velikoj sedmorci njenih sinova, koji u apokaliptičkoj refleksiji imaju ulogu sedam kraljeva Velike Bludnice. Ta je Bludnica sasvim jasno predstavljena u jedanaestoj arkani Krolijevog špila. Vezu žene i zveri možemo tumačiti drevnim i primitivnim konceptima preobražaja devojčice u ženu, o čemu je Masi iscrpno pisao navodeći mnoštvo primera kako primitivni narodi taj ženski preobražaj tumače kao njeno postajanje nalik kakvoj specifičnoj životinji. Kada se devojčica pretvori u lavicu, zmiju, žabu itd, znači da je postala žena.

Marseljski špil

Snaga u Marseljskom špilu upravo prikazuje ženski lik kako otvara čeljusti lava, a taj motiv prisutan je u većini špilova. Oblik njenog šešira je veoma nalik onome koji nosi Čarobnjak, te podseća na lemniskatu, znak beskonačnosti. Seli Nikols povodom toga kaže da oba lika predstavljena arkanama Čarobnjak i Snaga poseduju magijske moći. U neku ruku ženski lik Snage jeste oličenje same magijske moći. Ona je šakti. Seli Nikols je lepo primetila da iako se čini kako mlada devojka vlada lavom, ona zapravo sadrži njegovu suštinu i ističe kako zlatna energija njegove snage teče njenim rukama, osvetljavajući njene grudi, zatim se širi ka glavi, gde se zadržava poput zlatne krune u centru njenog šešira. Motiv ove male krune, kaže Nikols, podseća i na zube životinje. 

U špilu Šarla VI imamo ženu koja obgrljuje stub nalik korintskom, koji se lomi na pola, a što opet ukazuje na motiv snage. Slično je i u Rozenvald špilu, s tom razlikom što je tu stub i dalje uspravan. U Mantenja tarokiju prikazana je snažna žena sa sa topuzom u desnoj ruci koja levom rukom ruši stub. U njenoj pozadini nalazi se lav umanjenih proporcija, a na njenoj glavi imamo pokrov od lavlje glave, dok njen oklopljeni torzo prikazuje lavlji lik. Najdžel Džekson daje još jedan mogući uzor za lik ove karte, a to je hrišćanska Sveta Tekla, po nekim izvorima, sledbenica apostola Pavla i mučenica koja je bila bačena lavovima. I tada je, po legendi, lavica spasila njen život, ispreprečivši se pred ostalim lavovima, sprečivši ih da je rastrgnu. U Pierpont Morgan Bergamo špilu lik koji predstavlja načelo snage je krupan muškarac koji batinom zamahuje prema lavu. U tome prepoznajemo mitološki motiv borbe Herkula i nemejskog lava. Takođe, Džekson je dao primer Denteove (Marco Dente da Ravenna, 1493-1527) gravure „Alegorija snage“ iz 1527. godine na kojoj je prikazana snažna žena koja vodi lava prema vatri.

Vejtov špil

U pseudo-aristotelovskoj knjizi na arapskom Sir al-Asrar, izvorno pisanoj na grčkom, a na latinski prevedenoj kao Secretum Secretorum (Tajna nad tajnama) sredinom XII veka, ima jedan zanimljiv opis talismanske slike koja se u pogodno vreme urezuje na magijski prsten. Ukratko, zamislimo nagu devojku, visoku i snažnu koja jaše na lavu, dok je šest muškaraca obožavaju. Ne moram posebno naglašavati simboličku i magijsku bremenitost jedne ovakve predstave. Onaj ko nosi takav prsten steći će neodoljivu moć nad ljudima. Obratimo sada pažnju na ovu kartu iz krolijevske vizure. U staroj doktrini solarna žena je devica (prima materia). Kod Krolija je ona kurva, Babalon (otpad). Hoće se reći da je u eri Riba kamen mudraca dobijan od čiste sirovine, dok je u eri Vodolije na delu reciklaža, korišćenje krajnjeg otpada. U eri Vodolije biće privučeno dosta klipotskih sila u naš svet. Solarna žena će im otvoriti vrata. Tako učimo Božji zakon kroz iskušenje. To je ono prokletstvo, biblijsko, strašno. 

Pogledajmo, u Marseljskom špilu, Čarobnjak i ženski lik sa karte Snaga imaju šešir sličnog oblika, koji ukazuje na egzotičnost i određenu moć. Kroli je ovu solarnu ženu razgolitio, skinuo joj šešir i raspustio kosu. Ona više nije Devica u plavoj odori ogrnuta crvenim plaštom nego je sva zlatasto-skerletna. Kod Krolija ona jaše lavovsku zver, dok je u staroj doktrini obuzdava snagom svojih ruku. Njena snaga u Krolijevom ključu postaje strast. Levom rukom ona obuzdava sedmoglavu Zver, dok desnom drži visoko podignut pehar iznad kojeg se nalazi deset spiralnih rogova, čime ova karta poprima apokaliptička obeležja. Deset spiralnih zmijolikih rogova povezani su sa deset zrakastih krugova koji su bez ikakvog reda razbacani po karti. Ti zrakasti krugovi predstavljaju sefire bez pravog poretka, jer, kako kaže Kroli, svaki novi eon iziskuje drugačiji sistem razvrstavanja u univerzumu. Za Alistera Krolija Skerletna žena iz biblije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik. O predstavi Skerletne žene u Apokalipsi Kroli kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava, sa osećanjem neizrecivog straha i užasa, budući da nisu bili kadri da proniknu u srž smenjivanja eona. Iz tog razloga su, kaže Kroli, svaku promenu smatrali katastrofom. 

Krolijev špil

To znači da dijagram Drveta života mora pretrpeti izmene i Kroli je u tom pravcu već napravio prve korake, zamenivši pozicije glifova he i cadi. Snažna žena je ovde prikazana kao Kurva Vavilonska koja jaše Zver čijih sedam glava krasi deset rogova. Kod Krolija, umesto repa Zver ima Lava-Zmiju, amblem koji je prisutan i na njegovoj karti Kula. Babalon je nalik boginjama kao što su Bast, Sekmet, lavica-mačka, strašan krvolok, istovremeno najženstvenije biće. Ona ima i solarnu i lunarnu prirodu, budući da se na Drvetu života staza gimel / Prvosveštenica, koja se spušta iz Ketera ka Tifaretu, ukršta sa stazom tet / Strast. Slikovito, tu se sreću kamila i zmija. Otud je žena sa karte Strast / Snaga poput Meseca koji prima Sunčeve zrake i čuva ih u sebi. Po Kroliju ova karta je jako važna u simbolici eona Horusa. Uopšte, eon Horusa aktuelizuje vezu između znakova Vodolije i Lava, dok je recimo eon Ozirisa aktuelizovao vezu Riba i Device.

Zlatna zora ovu kartu naziva Kćer plamenog mača, vođa lavova. Elifas Levi u njoj prepoznaje snagu magijskog lanca, a što ovoj karti otkriva još jedan kvalitet, a to je moć vere, moć sugestije ili autosugestije. Kao solarni simbol, karta Snaga sugeriše ono što je Levi opisao kao središnju tačku stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative. To je u temelju magijske moći. Ovde je očigledno reč o procesu solve. Levi kaže da je entuzijazam zarazan i javlja se samo u prisustvu duboko ukorenjene vere. Vera rađa veru; ako verujemo u nešto, znači da smo spremni da to ostvarimo; poželeti s razlogom, znači poželeti beskrajno snažno. O magijskom lancu, Levi kaže, da stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.

Kako tumači Fulkaneli, vrlina hrabrosti, u interpretaciji vajara Mišela Kolomba nosi kacigu, dok u levoj ruci drži kulu kroz čije se pukotine promalja zmija, tj zmaj, koju ona davi desnom rukom. O Snazi Fulkaneli kaže da ima Samsonove atribute. Opremljena je štitom i verižnjačom. Ponekad na glavi ima lavlje krzno, a u rukama disk koji predstavlja svet, a ponekad, opet, i to će biti njen konačni atribut, bar u Italiji, nosi stub, ceo ili polomljen. Kolombova Snaga je, kao i njegova pravda, otkrivena, ne nosi veo. U nekom smislu slobodno možemo reći da su Pravda i Snaga sa razlogom nage. Još jedan bitan detalj Kolombove Snage jesu njene pletenice koje predstavljaju sunčeve zrake bez čijeg dinamičnog uticaja, objašnjava Fulkaneli, nije moguće izvršiti Veliko delo.

Karta Snaga / Strast, budući da po Zlatnoj zori označava znak Lava, predstavlja Kuću duhovnog slepila. U ovoj karti nalazimo tragove drevnog egipatskog mita o borbi i odnosu između Seta i Horusa, gde se prepliću incest, homoseksualizam i pedofilija, a koji spadaju u bitne razloge uništenja Sodome i Gomore, koji nisu bili tek neki gradovi na Bliskom istoku, nego i mesta štovanja zverskih božanstava. Ta zverska božanstva su nasilna, po istorijskim standardima antinomijska, orgijastička, sadistička, a što podseća na neka svojstva boga Seta kao božanstva haosa, nereda, druge strane, otpadništva, tuđinstva itd, a što je možda i poslužilo kao uzor za kasniji lik Satane.

Marco Dente, 1527

Bogovi kao životinjski atavizmi i formule

Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. Povodom ove teme, Kenet Grant je, u knjizi Alister Kroli i skriveni bog napisao da su božanstva sa životinjskim glavama bili čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta te da su stvarali one nivoe podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Čovečanstvo je, primećuje Grant, izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.

Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova / životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća: 

„Ta bogo-obličja su obično povezivana sa drevnim božanstvima sa životinjskim glavama. Na taj način se atavizmi ili pre-ljudske moći manifestuju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 199.

Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća ili ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci: 

„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“ Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga. „Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109. 

Taj berserirski natčovek je u antici neretko heroizovan, a ponekad i deifikovan. Ne leži li u tome koren ideje spasitelja?

Berserkir

Uzmimo dalje, za primer, neki drugi životinjski oblik, a neretko je to bilo i kakvo hibridno stvorenje. U tom smislu Lav-Zmija je atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost, sakralni tekst i magični alfabet.

U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Pa verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.

Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog i neljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz Čovek je Bog, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punoći? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Dakle, magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala. 

Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljiva određena konstelacija itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.