Reformacija i imaginacija

Iako izmenjen kasnijim intervencijama okultista i pomodara, tarot i dalje čuva svoju tajnu, pazi svog alhemičara. Očigledno je da talibanizam revolucija i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi reformacije, jer:

„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale. Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“ Ioan Petru Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378-379.

Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna, zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka, a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom. Reformacija je, kako kaže Kulijanu, učinila nešto drugo:

„Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti...“ Kulijanu, isto, str 378.

Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijanu piše sledeće:

„Daleko od čoveka budućnosti nešvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju.“ Kulijanu, isto, str 378.

Đordano Bruno je modernom mentalitetu podoban uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost, dok je interesovanje za ezoterijsko poprimilo groteskne oblike u vreme tzv okultnog preporoda sve do današnjeg njuejdža. Zapravo, magijski pogled na svet, već i u Brunovo vreme, pa i pre njega, mnogim duhovima orijentisanim ka nadirućim perspektivama sekularizma i ateizma, nije bio prihvatljiv i smatran je sujevernom zaostavštinom Srednjeg veka. Recimo, mnogi humanisti, a naročito Erazmo Roterdamski, imali su takav stav. Da bismo to shvatili moramo uzeti u obzir opšte stanje duha tog vremena. Đerđ Endre Senji je ukazao da je renesansna magija ranog XVI veka bila neprihvatljiva hrišćanskim humanistima filolozima sa protestantskog severa, poput pomenutog Erazma, budući da su protagonisti te magije baštinili specifičan, sinkretički i učeni svetonazor lišen dogmatizma. Kao takvi, oni su bili poput slobodnih radikala, lišenih utemeljenja u aktuelnom političko-ideološkom trenutku. O tome Senji kaže sledeće:

„No, dok su reformatori, poput Lutera, Kalvina ili radikalnih antitrinitarijanaca bili čvrsto vezani za svoje zajednice i uvek su nastupali kao njihovi predstavnici naspram drugih jasno definisanih grupa, humanisti mističke orijentacije iščekivali su okončanje svih doktrinarnih podela i težili univerzalnoj, sinkretičkoj religiji. U njihovim aktivnostima možemo naći zametke tajnih društava poput rozenkrojcera, ali nikada ne nailazimo na masovne pokrete ili čvrsto organizovane grupe kao što je to slučaj s jasno definisanim pokretima reformacije. Valja primetiti i da su pojedinci posvećeni heterodoksnom misticizmu uvek smetali onima na vlasti. Stoga nisu mogli naći mir ni u svojim zajednicama niti među svojim suparnicima.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 318.

Odgovarajući na postavljeno pitanje zbog čega su ti genijalni renesansni mistici pobuđivali toliko neprijateljstva, Senji objašnjava da je razlog tome individualizam koji je zračio iz magijsko-ezoterijskog misaonog sklopa, a naročito njegov univerzalizam. Taj univerzalizam, po Senjiju, narušavao je interese raznih grupa i zajednica. Takođe, tajnovitost i jezik uvijen u tamne alegorije i misterije budili su strah od zavera.

Objašnjavajući zašto na primer jedan genijalni Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska dela iako je većinu vremena utrošio na njih, Kulijano ističe da je psihološka, pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, bila istog opsega poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika u mnogim slučajevima bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom tumačenju biblije zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je zamišljeno predstavlja idol, sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim kasnijim ideološkim izdancima. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do jednodimenzionalne racionalnosti.

Magiju su isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za okultnim i fantazmičkim. Toj gladi i tarot duguje svoju popularnost, iako pretežni duh današnjice na tarotske arkane gleda kao na likovni izraz jednog praznoverja. Šta je tarot nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim. Tarot je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju univerzum. Isto tako možemo reći i za zodijačke slike, predstave pojedinačnih stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, astroloških dekana, zatim magijske slike kabalističkih sefira itd. Fantazmičke slike se odražavaju na ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god. Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti razumevanja. 

To je svakako u skladu sa Aristotelovim načelima, ali takođe i sa kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa prirodom Saturna. Po kabalističkom shvatanju, Binah je „veliko majčinsko more“, odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne neposredno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno „tumači“ neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha. Fantazmičke slike su jezik duše. Otud imaginacija vlada razumom zato što duša vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku, što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno stajalište te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Tumačenja su zauzela mesto slikovnih viđenja, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj utisak da je moderni svet bez duše, ali to je cena uznapredovalog civilizacijskog procesa. 

Ipak, magija je preživela, doživljavajući svoja ovaploćenja u današnjem svetu zaodenuta u mnoge svetovne aktivnosti i načela. Ne govorim ovde o nekakvoj magijskoj obnovi i pratećem pomodarstvu koje je u naše vreme doživelo pravi bum, već o namernom i ciljnom delovanju na pojedince i mase za koje se može reći da je magijsko. Načela političke, ideološke i ekonomske propagande, uticaj na svest putem medija i internet sadržaja, sve su to oblici neposrednog delovanja zasnovanog na magijskim načelima. Magija je, kaže Kulijanu, usmerena na imaginaciju u kojoj nastoji ostaviti trajne utiske. Izložena beskrajnom toku slika i pratećih zvukova, današnja pokoljenja u velikoj meri su oblikovana na jedan sistematski i rekao bih, podmukao način. Manipulacijom Erosom, jednom invanzivnom fantazmičkom erotizacijom, ljudska svest se menja u pravcu koji žele oni koji tu manipulaciju sprovode. Mada, teško je reći jesu li i sami manipulatori žrtve svoje manipulacije, ili ako jesu, još je teže reći znaju li oni kakve će krajnje posledice iz toga proizaći? Mislim da, čak i ako znaju ili slute, jednostavno ih nije briga. Njih pre svega zanima trenutna korist i održavanje već utabanih obrazaca radi obezbeđivanja trenutne i kratkoročne buduće koristi i preimućstva, što liči na šutiranje konzerve niz put. Iz njih govori i dela njihova moć. Cilj moći je vlast, a da bi moć u tome uspela potrebno je da pretvori ljude u gomilu, jer kako kaže pionir socijalne psihologije Gustav le Bon, od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju. Između ostalog, magija je i u vreme Đordana Bruna, kao i danas, kao i za vreme drevnog Egipta, bila i ostala sredstvo manipulacije:

„Sredstvo upravljanja pojedincima i masama na temelju dubokog poznavanja ličnih i kolektivnih erotskih impulsa. U njoj prepoznajemo prethodnicu psihoanalize, posebno primenjene psihosociologije i psihologije masa. Sociologija je odavno ustanovila činjenicu pomaka zanimanja prema nauci i tehnologiji u puritanskoj Engleskoj, koje je povezalo naučne vokacije sa religijskim puritanstvom. Tako se sfera puritanstva koja je, prema Maksu Veberu, dovela do oblikovanja kapitalističkog duha proširila te je uključila i stvaranje novih sfera društvenog interesa koje su sposobne objasniti uspon moderne nauke i tehnologije. Evropsku naučnu revoluciju koja je dovela do uništenja renesansnih nauka prouzrokovali su religijski činioci koji nemaju ničeg zajedničkog sa samim naukama.“ Kulijanu, isto, str 18.

Uspon spekulativnog

U neku ruku, usudio bih se reći, preteče modernog tarota, predstavljaju jedan od izraza argoa posvećenika u Evropi. Poznati tarotolog i okultista, Artur Edvard Vejt, označio je tarot kao slikovni jezik. U vremenu doslovnog razumevanja i cepidlačkog insistiranja na konkretnom objašnjenju i pojednostavljivanju, argo kao simbolički i alegorijski oblik izražavanja, sve je dalji od poimanja. Dela njegovog duha, poput velikih arkana tarota, sve su nerazumljiviji i nedostupniji, budući da su ključevi tumačenja pogubljeni u opštem naletu vulgarnog, pozitivističkog, psihologizujućeg i pseudoezoteričnog. U tom duhu osvrnuo bih se na zapažanja Vilijama Stirlinga u knjizi The Canon. Po Stirlingu, izlazak na svetlo raznih vrsta mističnih znanja koja su bila pažljivo prikrivana u prošlim vremenima, jedna je od uočljivijih karakteristika XVII i XVIII veka. Međutim, kako on naglašava, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su iz tog razloga ovi vekovi bili poznati po misticizmu. Naprotiv, pojava rojzenkrojcerskih, hermetičkih i masonskih društava bio je znak dekadencije i slutnja na izumiranje ezoterijskih tradicija. Kako Stirling zaključuje, sve dok su tajne doktrine masonstva primane kao vitalna inspiracija zanata, niko o njima nije ništa čuo. Misterije, o kojima se u prošlosti govorilo samo u tajnosti i nikad nisu napisane, postale su slabo čuvane i tada je njihova moć praktično zamrla. Ono što Stirling želi naglasiti jeste da pojava rozenkrojcerskih, masonskih i hermetičkih društava i njihovih učenja u XVII veku jeste zapravo znak dekadencije, najava konačnog nestajanja drevnih ezoterijskih tradicija na tlu Evrope. Jedini dokazi postojanja te tradicije jesu građevine, spomenici, slike, simboli, alhemijski rukopisi i delimično tarot.

Odlazak operativnog i nastupanje spekulativnog takođe predstavlja jedno od znamenja dekadencije ezoterizma u Evropi i promenu karaktera duha vremena. Operativna masonerija je već u XV veku počela da daje znake opadanja. U XVI veku u Engleskoj joj je zadat težak udarac od strane Henrija VIII koji je masonske gilde stavio van zakona te konfiskovao njihovu imovinu. U skladu sa rigidnim stavom puritanaca, više nije bilo potrebe za zidanjem monumentalnih katedrala bremenitih alhemijskim i paganskim simbolizmom. U duhu današnjih čistunaca političke korektnosti, talibana i isilovaca, te minulih sovjetskih boljševika i francuskih jakobinaca, tako su i puritanci Henrijeve Engleske, kao preteče svih njih, jurišali i vandalizovali manastire i svaki materijalni izraz onoga što su tretirali kao vidove idolatrijske papističke religije.

U ostatku Evrope, takođe je došlo do oseke i nestajanja posvećeničkih majstorskih cehova, jer se duhovna klima promenila, usled nastupanja novog doba. Učenik slavnog istoričara religije Mirče Elijadea, Joan Kulijanu, u knjizi „Eros i magija u renesansi“, pisao je da su nakon smrti Đordana Bruna puritanske sile i njima suprotstavljeni reakcionari Rima, našli zajedničkog neprijatelja u vidovima imaginativnih sposobnosti koje su smatrali idolopoklonstvom i magijskim delovanjem. Magijske mentalne slike, fantazme, proglašene su idolima koje je zamislilo unutrašnje čulo. Puritanci su išli korak dalje u tome, cenzurišući umetnost, oslanjajući se na prosvećivanje vernika njihovim opismenjavanjem i osposobljavanjem da čitaju i ispravno tumače bibliju. Katolički i pravoslavni svet, znatno se oslanjao na slike u obliku ikona, freski, kipova, koji kao objekti kontemplacije ili štovanja, mogu pružiti pristup verniku ka svetu simbola i neposrednijeg doživljavanja religijskog univerzuma. Kako je veliki broj ljudi tada bio nepismen, upravo su te slike i oblici produbljivale njihov verski odgoj. Puritanizam je sve to odbacio, oslanjajući se na suvoparnu racionalnost u tumačenju biblijskog teksta. Istina, to je imalo za posledicu širenje pismenosti. Međutim, u magijskom smislu primene fantazmi, mentalne slike kao pomagalo učenju, pamćenju i procesu razmišljanja, postale su meta za odstrel budući da su bile utemeljene na paganskom svetonazoru koji je uključivao hermetizam, astrologiju, alhemiju i druge okultne nauke.

Da bi išla u korak sa nadirućom reformacijom, Katolička Crkva se takođe okrenula racionalizaciji. Uporedo sa tim, ustanovljavale su se okolnosti koje su dovele do nestanka operativne i uspona spekulativne masonerije, a što je postalo vidljivo početkom XVIII veka. Sam taj prelazak sa operativnog na spekulativno jeste izraz dekadencije i gubljenja suštinskih tajni zidarstva. Veliko je pitanje da li je uopšte reč o prelazu, nekakvoj razvojnoj tranziciji, jer više nije bilo potrebe za njihovim majstorskim uslugama, pa su se braća odala spekulaciji, ili je reč o međašu koji predstavlja jasan diskontinuitet? Takođe, pitanje je postoje li uopšte ikakvi verodostojni dokumenti kojima bi bila potkrepljena veza između spekulativne masonerije XVIII veka i njihovih navodnih drevnih predaka? Gde se tačno nalazi i šta predstavlja ta poveznica između modernog slobodnog zidarstva i srednjovekovnih te antičkih majstora i graditelja velelepnih sakralnih zdanja?

Poznati američki masonski učenjak Albert Meki u delu An Encyclopaedia of Freemasonry and Its Kindred Sciences pominje da je 1480. godine Marsilio Fičino osnovao Platonističku akademiju, pod sponzorstvom Lorenca de Medičija. Iako ta organizacija nije imala formalni karakter, niti je bila tajna, ipak, Meki joj pridaje masonski karakter ne samo zato što je dvorana u kojoj su održavani sastanci njenih članova bila ukrašena masonskim simbolima, nego i iz drugih razloga. Navodno, Fičinijevoj Akademiji pridružili su se (ili su je podržali) počasni članovi i patroni srednjovekovnih masonskih bratstava koji su napustili graditeljski poziv posvetivši se mističnom aspektu njihovog učenja. Meki je to okarakterisao kao najraniju instancu odvajanja spekulativne od operativne masonerije. Kako Meki definiše odnos operativne i spekulativne masonerije, operativna predstavlja osnov na kojoj je izgrađena doktrina spekulativne. Konsultujmo dalje po tom pitanju Valtera Leslija Vilmshursta koji je u knjizi „Značenje slobodnog zidarstva“, napisao je sledeće redove:

„Otkako su Misterije u šestom veku potisnute, njihova tradicija i učenje nastavljali su se u tajnosti i u različitim skrovištima i tom nastavljanju treba pripisati naš današnji masonski sistem... On je sastavljen i projektovan pre dva do tri veka, kao elementarni izraz stare doktrine i inicijacijskog metoda, od strane jednog skupa umova, koji su bili daleko dublje upućeni u staru tradiciju i tajnu nauku nego što su oni koji se danas njihovim delom koriste, ili, pak, nego što kazuje tekst masonskih rituala. Ako su ostali opskurni i anonimni, tako da istraživanje modernog studenta nije u stanju da ih identifikuje, to se jedino i moglo očekivati.“ Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 118.

Dakle, po Vilmshurstu, masonerija danas ne može da identifikuje svoje očeve osnivače i kao takva predstavlja neku vrstu živog spomenika o čijoj pravoj prirodi i poreklu oni koji u tome učestvuju malo znaju i malo mogu znati. Pa zašto masonerija uopšte postoji? Evo šta Majstor kaže:

„Dobro je rekao jedan pisac od autoriteta u tom predmetu, da su oni izneli na videlo sistem spekulativne Masonerije kao jedan eksperiment na umu vremena i sa ciljem da barem malom delu javnosti, koja živi u vremenu velike tame i materijalizma, pruže dokument o doktrini regeneracije, koji bi trebalo da posluži kao svetlost onima koji su bili u stanju da se njime koriste. Ako je ta teorija istinita, na prvi pogled se može činiti da je njihova namera osujećena kasnijim razvojem događaja, tokom kojeg je stvorena jedna organizacija svetskih dimenzija i sa mnogobrojnim članstvom, nesumnjivo oduševljena uglavnom vrednim idealima, koja u izvesnoj meri vrši dobročinstva, ali zato potpuno previđa svoju istinsku i prvobitnu svrhu, svrhu Reda koji treba da promoviše nauku o ljudskoj regeneraciji i koja nije svesna da su zbog tog nedostatka njena velika dela u drugim pravcima od male, ili nikakve vrednosti.“ Vilmshurst, isto, str 118.

U duhu rečenog, obratimo pažnju i na ono što je o Bogorodičinoj crkvi u Parizu, legendardni Fulkaneli pisao:

„Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanom ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli.“ Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 29.

Ovde nam Fulkaneli ukazuje na svojevrsni nevidnički i vulgarni talibanizam francuskih revolucionara, a drugo, još važnije, na neznanje restauratora. Čak i da je promasonska postrevolucionarna vlast iskreno želela da sačuva izvornost ovog graditeljskog remek dela, nije li onda čudno da oni koji tvrde da su u kontinuitetu sa drevnim majstorima, neupućeni u graditeljsku i ezoterijsku tajnu čuvene katedrale? Fulkaneli uz žaljenje optužuje restauratore i njihove nadređene, koje je u mrak neznanja, nadmenosti i nemarnosti, okovao duh modernog vremena, da imaju loš odnos prema gotskim delima i da prilikom restauracije nisu bili vođeni da obnove uništene detalje sa zidnih ukrasa (alhemijskih rebusa) onakvi kakvi su bili u originalu, nego su hteli da urade bolje! Time su direktno pokazali da ne umeju bolje i da ne vladaju tajnama filozofa. Povodom traljavog restauratorskog posla Fulkaneli daje sledeću ocenu:

„Ovo drugo, pregledano, ispravljeno i dopunjeno izdanje svakako je bogatije nego prvo, ali je simbol okrnjen, nauka osakaćena, ključ izgubljen, ezoterizam utrnut. Vreme truni, troši, struže krečnjak, i jasnost zbog toga boluje, ali smisao ostaje. Onda dolazi restaurator, iscelitelj kamenja; s nekoliko udaraca dletom, on amputira, odseca izobličava, preobličava, autentičnu ruinu pretvara u veštačku tvorevinu i blistavi arhaizam, ranjava i krpi, odvaja i dopunjava, kreše i krivotvori u ime Umetnosti, Forme ili Simetrije, ne vodeći ni najmanju brigu o stvaralačkoj misli.“ Fulkaneli, isto, str 68.

Pogledajmo šta dalje Fulkaneli kaže o Bogorodičinoj crkvi, a što najbolje svedoči o odnosu koji moderna postrevolucionarna, a danas već postmoderna Francuska, ima prema biseru ne samo sopstvenog, već i evropskog te svetskog nasleđa:

„Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika... Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda toliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji.“ Fulkaneli, isto, str 68.

Ukoliko Francuskom vladaju prosvećeni i spekulativni, otkud onda taj zapanjujući nedostatak poštovanja i volje prema izuzetnim delima sopstvenih operativnih predaka? Otud nije ni čudo što je katedrala izgorela. Evo jednog detalja koji Fulkaneli ističe govoreći o prostoru oko katedrale:

„Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih: Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, Boginja ti je postupno spremila večnu vodu.“ Fulkaneli, isto.

Fulkaneli nam potom otkriva da je taj sveti monolit predstavljao Febigena, Apolonovog sina, ali da su neki tvrdili da je reč o Merkuru ili pak Eskulapu. Monolit je odatle uklonjen 1748. godine kada je proširen trg oko Bogorodičine crkve. Tim događajem simbolički je proteran Apolonov sin (a možda i Merkur / Eskulap) iz „grada svetlosti“ najavljujući lažnu svetlost novog doba kada će stara nauka konačno biti zaboravljena i pred nadmenim prosvetiteljima i iluminiranim revolucionarima oterana u podzemlje. Takođe, 1781. godine, Fulkaneli kaže, uklonjen je i razlupan kip Svetog Kristofera, podignut 1413. Kao da je neko time otvorio put da se Pariz ukrasi otetim egipatskim stubovima i znamenjima jedne nove ezoterijske mode koja je sebe poistovetila sa duhom drevnog Egipta, zaboravljajući pritom da je i ono što je uklonjeno takođe posrednim linijama vuče egipatsko poreklo, ali vulgarnom ukusu jednog površnog i dekadentnog doba to nije bilo tako očigledno:

„Jer, katedrala je u celosti tek nemo, ali slikovito slavljenje drevne Hermesove nauke za koju je, uostalom, ona umela da sačuva jednog od starih tvoraca. Bogorodičina crkva u Parizu, u stvari, pazi svog alhemičara.“ Fulkaneli, str 35.

Ovaj odeljak završiću Fulkanelijevim rečima:

„Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima. Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo... Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi istine, radi afirmacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi potomstva svoga imena. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talenat. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počev od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija - čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici renesanse ostaviše mermer inertan i hladan. Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo.“ Fulkaneli, str 32.

Eros, magija i manipulacija

Edvard Munch

Poznati Elijadeov učenik Joan Kulijanu kaže da je koncept magijskog manipulatora Đordana Bruna deo države, a dodao bih i naddržave. Taj manipulator, kako kaže Kulijanu, opsežnim nadzorom nad građanima, stiče uvid u njihovo nesvesno (ili podsvesno) kako bi se odatle izvukle sramotne slabosti, sredstvo kojim se subjekt može vezati, manipulisati, hipnotisati i učiniti podložnim za upravljanje. Sličan metod koristili su, proroci, verovesnici i žreci religija. O tome Kulijanu kaže sledeće: 

„Utemeljivač religije je na neki način transcendentni instrument, jer njegovi ciljevi nisu sebični. Uslov za njegov uspeh je stvaranje okruženja u kojem kolektivni subjekt postaje podložan i spreman na vlastitu žrtvu. Religija se može održati samo aktivnom kontrolom nad obrazovanjem pojedinaca, kontrolom koja takođe mora biti represivna kako bi pojedinca sprečila da izađe iz depersonalizovanog stanja i postane sposoban za reprogramiranje. Naravno, isti kriterijum vredi i za napredovanje pojedinca u religijskoj hijerarhiji.“ I.P. Culianu, Eros i magija i renesansi, Fabula nova, Zagreb, 2007, str 196. 

Jezikom okultizma rečeno, astralno telo čoveka se, podsticanjem opsesija pod uticajem adekvatnih fantazmi, „magnetizuje“, čime se suštinski i sistematski vrši slabljenje njegovog sveukupnog energetskog potencijala. To je isto što i masovno sakaćenje. Fičino je na neki način stavio znak jednakosti između Erosa i magije. Moć magije je utemeljena na Erosu, koji uopšteno stvara dvojnost radi izazivanja tenzije koja teži ponovnom spajanju. Cilj magije je, po Fičinu, ujedinjenje stvari kroz njihovu inherentnu sličnost. Po njemu, svi delovi univerzuma, poput udova kakvog živog organizma, zavise od Erosa. Svi se oni nalaze u međusobnom odnosu po svojoj zajedničkoj prirodi. Eros je, dakle, sila koja obezbeđuje da saradnja delova univerzuma funkcioniše, jer kako kaže Kulijanu: 

„Ljubav je ime dano moći koja osigurava kontinuitet neprekinutog lanca bića; pneuma je ime dato zajedničkoj i jedinstvenoj supstanci koja ta bića stavlja u uzajamni odnos. Po Erosu i kroz Eros svekolika se priroda pretvara u veliku čarobnicu.“ Kulijanu, isto, str 164. 

Ljubav je magija i magija je ljubav. Četiri veka kasnije, Alister Kroli je povikao: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Dakle, naša volja je zakon, ali samo onda kada je ljubav. Dodao bih, naša volja je zakon ali samo onda kada je zaista volja. U svojim komentarima na stihove „Knjige zakona“, Alister Kroli kaže da je magija, odnosno magika, kako je on zvao svoju magijsku struju: 

„Umeće života, prema tome umeće uzrokovanja promena u skladu sa voljom; stoga je njen zakon ljubav pod voljom, i svaka njena aktivnost je čin ljubavi. Mi smo prihvatili ljubav kao značenje promene, promene koja je suština svekolike supstance univerzuma. I takođe smo prihvatili ljubav kao način kretanja, volje za promenom. Za nas je svaki čin koji uključuje promenu, čin ljubavi; život je ples ušita, a njegov ritam beskonačni zanos koji nikad ne malaksava, niti zamire. Naš lični užitak u tom zanosu proističe ne samo iz našeg vlastitog učešća u njemu, već i iz našeg svesnog razumevanja njegovih čistih savršenstava... Ljubav pod voljom - ne spontana paganska ljubav; niti ljubav pod strahom, kao što to čine hrišćani. Nego, ljubav magički usmerena i korišćena kao spiritualna formula... Simbol Boga u Egiptu je bio Ankh, koji predstavlja remen sandale, implicirajući moć kretanja; takođe, on svojim oblikom sugeriše Ružin Krst, ostvarenje ljubavi.“ 

Vidimo sličnost osnovnih magijskih postavki Fičina i Krolija. Takođe, uviđamo i značaj simbolizma velike tarot arkane Ljubavnici za ovu temu, kao i vezu te karte sa kartom Čarobnjak ili Opsenar. Ljubavnik i Čarobnjak rade sličnu stvar. Ljubav je magija zato što su magijski procesi slični ljubavnim. Kako to Kulijanu objašnjava, ljubavnik se služi svojim talentima ne bi li zadobio kontrolu nad „pneumatičkim mehaniznom“ ljubljene osobe. Sa druge strane Čarobnjak može uticati na predmete, pojedince, društvo ili prizvati nevidljive entitete, duhove, bogove i demone. Kulijanu apstrahuje shvatanje magije Marcilia Fičina i Đordana Bruna kao fantazmički proces koji se oslanja na kontinuitet individualne i univerzalne pneume, odnosno duha. Elifas Levi bi umesto pneume upotrebio izraz „astralno svetlo“ kao „univerzalni magijski agens“. Bez vere nema ni magije, a bez Erosa nema ni volje, budući da je, po Đordanu Brunu, jedina veza volje upravo Eros. Bruno ističe da je za uspešnost magijskog poduhvata neophodna uverenost u njegovu učinkovitost. Vera je jedna od magijskih poveznica. Nije Isus bezrazložno insistirao na veri svojih sledbenika. Veza između magije i Erosa je Merkur, a u tarotu je priroda Merkura najčistije prikazana kartom Čarobnjak. To je gospodar igre, veliki manipulator i opsenar, onaj koga je Đordano Bruno opisao u spisu De vinculis in genere, a koji Kulijanu opsežno tumači: 

„Makijavelijev Vladalac je prethodnik političkog pustolova, danas već izumiruće vrste. S druge strane, čarobnjak iz De vinculis prototip je impersonalnih sistema masovnih medija, indirektne cenzure, globalne manipulacije i trustova mozgova koji vrše okultni nadzor nad masama zapadnog sveta. On nipošto nije tip koji je proizvela sovjetska propaganda, jer je previše istančan. Brunova manipulacija zahteva savršeno poznavanje subjekta i njegovih želja, bez čega ne može biti spone. Cilj Brunove erotske magije je omogućiti manipulatoru nadzor nad pojedincima i masom. Temeljna pretpostavka za to je postojanje najmoćnijeg oruđa manipulacije - Erosa u najopštijem smislu te reči: onoga što volimo, od telesnih užitaka do bogatstva, moći itd. Sve je određeno u odnosu spram Erosa, budući da averzija i mržnja predstavljaju tek negativnu stranu iste univerzalne privlačnosti.“ Kulijanu, 168-169.

Seks skandali, pornografija, pedofilske mreže, uopšte medijska eksploatacija seksualnog, sve su to delovi jednog opsežnog mehanizma manipulacije, što bi se danas reklo, programiranja. U tu svrhu stvaraju se kolosalni magijski lanci (ili mreže) koji obuhvataju čitav svet. Elifas Levi definiše magijski lanac na sledeći način: 

„Uspostavljanjem Magičnog Lanca, mi ujedno stvaramo i magičnu struju, čija snaga raste u srazmeri sa veličinom lanca... Entuzijazam koji se u društvu prenosi putem međusobnih veza i zajedničkih običaja, proizvodi magnetnu struju koja ga održava i uvećava. Ta struja treba da obuzme i ušiti preko mere sve prijemčive, slabe i nervozne osobe, temperamenta sklonog histeriji i halucinacijama. Takvi ljudi veoma brzo postanu moćni prenosnici magične snage i uspešno projektuju astralno Svetlo u pravcu same struje; odupirati se delovanju te sile je, u izvesnoj meri, borba sa smrću... Otići ću još dalje i reći da se magični krugovi i magnetne struje sami obrazuju i da, u skladu sa zakonima sudbine, utiču na one koji su im podložni. Svako od nas je obuhvaćen sferom relacija. Ona konstituiše svet svakog pojedinca, te samim tim on postaje predmet njenog uticaja... Čovek ekscentrične prirode je onaj koji nastoji da formira krug boreći se sa centralnom silom privlačnosti postojećih lanaca ili struja. Suđeno mu je da uspe ili da propadne. Šta je potrebno za uspeh u takvom slučaju? Središnja tačka stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative.” „Stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.” Elifas Levi, Transcendentalna magija, Esotheria, Beograd, 2004, 113/114 i 252. 

Rubens

Uspostavljanje magijskog lanca spada pod osnovno magijsko delovanje, koje se zbiva, kako Kulijanu parafrazira Bruna, posredno putem znakova i slika koji iskazuju svoju moć nad čulima vida i sluha. Prethodni vek iznedrio je svetsku fabriku snova Holivud, filmsku industriju, masovnu televizijsku produkciju radi usmeravanja fantazmičkih slika u pravcu stvaranja određenih asocijativnih obrazaca u ljudskoj svesti. Đordano Bruno kaže da glavni ulaz svih magijskih procesa jeste fantazija, a u umu nema ničega čega prethodno nije bilo u čulima, a nema ničeg što dolazi iz čula što bi moglo dosegnuti um bez posredovanja fantazije. Na delu je masovni uticaj na fantaziju kakav nikada nije postojao ranije. Magijski lanci i razastrte mreže prolaze kroz fantaziju primalaca, čoveka svedenog na publiku. Isti je mehanizam ljubavne magije i njene mračne posestrime čiji je cilj manipulacija kako pojedincima tako i masom. I to uopšte nije teško budući da ljudi, pojedinačno uzev, nemaju nikakvu samokontrolu, odnosno kontrolu nad procesom sopstvene uobrazilje. 

Pojedinac fantazira gonjen željama, a ta zamišljanja su neobuzdana i snažna. Tako lako postaje plen manipulatora bilo koje vrste. Međutim, reč manipulator uglavnom ima loše određenje. I nije uvek svaki manipulator zlonameran. Manipulator je svako ko na izvestan način deluje na maštu drugih ljudi, ali isto tako i na sopstvenu. Proroci i utemeljivači vera su takođe na izvestan način manipulatori jer manipulišu fantazmičkim procesima pobuđujući maštu ljudi svojim uplivom. Imaginaciju uglavnom pobuđuju spoljašnji uzroci, bilo da je reč o delovanju drugih ljudi, odnosno neljudskih entiteta i sasvim magijskih bića. A ti neljudski entiteti mogu biti posve nezavisni ili ljudskom maštom stvoreni, odnosno dovedeni u imaginarno postojanje. Imajmo na umu da ako nešto imaginarno postoji ne znači da nije stvarno. Da bi nešto bilo stvarno ne mora nužno biti opipljivo. Međutim, ako je nešto već stvarno na neopipljiv način, nije nužno da tako uvek i u svakom slučaju ostane. Naposletku, Kulijanu naglašava sledeće:

„Najočitiji rezultat Brunove misli jeste da je religija oblik masovne manipulacije. S pomoću učinkovitih tehnika utemeljitelji religija mogli su dugotrajno uticati na imaginaciju neukih masa, kanalisati njihove emocije i budeći u njima osećaje samopregora i požrtvovanosti koje inače ne bi osećali.” Kulijanu, str 174. 

Čarobnjak, kao vrhunski manipulator, sposoban je, pre svega, da stvara fantazmičke slike i usmerava njihov tok, imajući pre svega veru u učinkovitost toga šta radi, ljubav u smislu snažne strasti prema tome šta radi i volju kojom tvori vlastiti zakon u domenu fantazmičkog. On je stoga slobodan od tuđih uticaja na sopstvenu fantaziju, baš kao što je imun i na delovanje fantazmičkog toka koji je sam pokrenuo. On učestvuje, snažno oseća, ali se ne podaje već vlada energijom. O tome dalje sledi Kulijanova parafraza Brunovih postavki: 

„Pod izrazom vinculum vinculorum, „lanac nad lancima”, Bruno podrazumeva tri odvojene stvari, naime, Eros, fantaziju i veru. Naravno, već nam je poznato da je Eros fantazmički proces koji broj izraza svodi na dva. Takođe nam je poznato da je temelj na kome se vera oblikuje i produbljuje imaginacija, iz čega sledi da je vinculum vinculorum sintetičar, primalac i proizvođač fantazmi. Mređutim, Bruno taj izraz najčešće rabi kako bi opisao izvanrednu moć Erosa, daemonis magni, koji upravlja svim magijskim delovanjima. Ona su tek eksploatacija individualnih sklonosti i stavova u cilju stvaranja trajnih veza čija je svrha podvrgavanje pojedinca ili grupe volji manipulatora.” Kulijanu, str 174. 

U smislu magijske manipulacije, po Brunu, svi se lanci svode na erotsko. Onaj koji nešto želi, koji nešto ljubi, u tom smislu je okovan, jer najčvršći lanac je onaj Venerin. A sam taj lanac, po Brunu, jeste lepota u najširem smislu. U imaginaciji to je svojstvo slike koja fascinira i vezuje energiju strasti. Otud je fantazija stvarna jer je njen uticaj stvaran, a ako je uticaj fantazije stvaran onda je uticaj magije isto tako stvaran.