Mnogi praktičari modernih ezoterijskih učenja i praksi susretali su se sa zahtevom da nauče napamet i trajno zapamte brojne tabele korespondencija kojima su povezane različite pojave i simboli. Taj zahtev stajao je, i još uvek stoji, pred polaznicima nekih okultnih škola. Zašto je potrebno znati napamet veze između određenih simbola i pojava da bi se uopšte bavili okultnim i magijskim praksama? Otkud taj imperativ bubanja napamet? Zapravo to uopšte nije neophodno, ali današnji ljudi su odavno izgubili svojstva analogijskog povezivanja pojava i simbola jer su navikli da razmišljaju u pojmovima. Te veze, atribucije, nisu nešto egzaktno, nisu naučno utvrđene, nego postoje isključivo u umu kao šeme analogija. To su orijentiri razuma i temelj onoga što se zove umeće pamćenja. Na primer, oni koji astrologiju smatraju netačnom i apsurdnom, sasvim razumno i logično, osporavaju da položaji planeta na bilo koji način utiču na naše živote. Sa te tačke gledišta skeptici su sasvim u pravu, ali to je zato što oni ne uviđaju osnovno pravilo magijskog načina opažanja i razmišljanja. Naravno da zvezde i planete kao fizička tela nemaju tu vrstu uticaja, ali postoji saobraznost, odnosno analogija između njihovog kretanja i naše sudbine, karaktera i životnih okolnosti. Dakle, postoji analogija koja te pojave povezuje, a ta analogija ne postoji objektivno, u smislu kako smo mi danas navikli da nešto smatramo stvarnim, nego isključivo u umu onog ko se time bavi. Isto važi i za otvaranje tarot karata, geomantijskih figura ili Ji đing heksagrama. Objektivno gledano, to su samo neki simboli sa kojima se neko igra, međutim, glavni proces divinacije, tumačenja i prognoze, odvija se u umu onog ko se time bavi. Reč je o nečem posve subjektivnom, pa ipak neretko divinator upravo iz te pozicije subjektivnosti pogađa šta je bilo, šta jeste i predviđa šta će biti. Uspešan divinator zapravo čita iz sopstvene imaginacije. Položaji planeta i zvezda na nebu, način na koji su se karte otvorile, ili kakvu su konstelaciju zauzeli određeni simboli, služe kao podsticaj unutrašnjem imaginacijskom procesu, odnosno magijskom razumevanju stvarnosti, a to razumevanje je arhaično. Na ovom mestu bilo bi korisno dati ključne Hamvašove navode od značaja za ovu raspravu:
„Viđenje i razmišljanje istorijskog čoveka počiva na logičkim suprotnostima; viđanje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama... Analogija znači da između svake pojave, fenomena, ličnosti, oblika, materija, svojstva postoji i razlika. Činjenica da se sve na svetu razlikuje, ali je ipak istovetno, sve je isto to, ali se to isto javlja u mnoštvu, jeste činjenica koja se u drevnim vremenima naziva analogijom... U prepoznavanju analogija nije presudna logička delatnost smisla, nego mnogo više dublji i elementarni doživljaj. Analogije doživljava manas, unutrašnje čulo. A preživljava na taj način što unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju. Ovakva neposredna smislom i logički neobjašnjiva uzajamna veza postoji između metafizičkih principa i brojeva... Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno je slep upoređen s arhaičnim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka je apstraktna i irealna... Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama... Sve slično se razlikuje i sve različito je slično ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost. Suprotnost nije svojstvo sveta i nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla... Viđenje u analogijama je osetljivost prema sličnostima i razlikama... U arhaičkom vremenu ljudsko saznanje nije pojmovna konstrukcija apstraktnih svojstava, nego je personifikovano i genetičko.“ Bela Hamvaš, Scientia sacra, tom 1, Draslar partner, 2012, Beograd, str 129-130.
Ukoliko neko želi da se u XXI veku bavi okultnim, ili ukoliko samo želi da razume svet drevnih ljudi, odnosno ukoliko želi da izađe iz određenih okvira današnjice, onda mora naučiti da se koristi načinom razmišljanja svojstvenim tom svetu. Kao da je reč o oživljavanju nekakvog saznajno-spoznajnog atavizma. Naravno, teško je to postići upotpunosti, ali upravo je učenje tabela korespondencija i njihovo slikovno i prostorno zamišljanje jedan od početnih koraka u tom pravcu. Kada u umu ustanovimo relaciju Mesec / srebro / voda / glas M / žensko / noć / trigram Voda / simbol luka / veo / cikličnost / levo oko / pas / sova / san itd., i kada usvojimo taj asocijativni niz sličnosti da automatski počne raditi u našem umu, to je dobra polazna tačka. Mi nećemo poistovetiti taj niz, ali ćemo naučiti kako da nešto što opažamo ili sa čime se suočimo, povežemo sa kosmosom, naposletku sa samim sobom. Otud mogu uzeti srebrnjak i tvrditi da je to Mesec, iako očigledno novčić u mojoj ruci nema nikakve veze sa Zemljinim satelitom, ali ta dva objekta dele zajedničko svojstvo idejnog kvaliteta. To je priroda magijske veze između njih. Kada jednom moj um usvoji određeni niz takvih veza, onda se taj niz može beskrajno razvijati i granati. U krajnjoj liniji sve pojave su međusobno povezane, ali su u dovoljnoj meri različite. Stvar je našeg uma kako ćemo svojstva koja ih povezuju ili razlikuju grupisati u popis sveta.
