Boginja noći

Nykta: art by unknown

Osim što sebe određujem kao geocentristu, takođe postoji još jedno određenje sa kojim se poistovećujem, pa otud na geocentrizam prirodno nadovezujem nokturnalizam. U tom smislu, ja sam nokturnalista. Svestan sam da je ova reč možda pogrešna, možda se koristi u nekom sasvim drugačijem kontekstu, tipa radnik noćne smene i slično, ali u mom poimanju, nokturnalizam ima sasvim konkretan i osoben sadržaj te predstavlja magijsku upućenost na noć, kao što je geocentrizam magijska upućenost na zemlju.

Većina epifanija sa kojima sam imao prilike da se suočim, odigravala se na nebu, ili je dolazila sa neba. Ponekad je to bilo dnevno nebo, posebno oblaci, ređe samo Sunce, ali je većina tih pojava povezana sa noćnim nebom, noćnim oblacima i zvezdama, a u najvećoj meri sa Mesecom. Ipak, moj prvi susret sa noćnom epifanijom imao je oblik ženske figure koju su tvorili noćni oblaci, razmena je bila telepatska. To se desilo samo jednom u tako intenzivnom obliku, ali je taj događaj ostavio dubok utisak u mom biću. Kako sam tada bio pod snažnim utiscima prvog poglavlja Krolijeve Knjige zakona u kojem se pojavljuje boginja noći pod modifikovanim imenom Nuit, tako se i lik od noćnih oblaka, predstavio tim imenom. Naravno, uvek neko može sa podrugljivim osmehom odmahivati rukom i u neverici negirati moje iskustvo te ga pripisivati mom ludilu ili bujnoj mašti. Ja to razumem i prihvatam. Ne tražim ni od koga da mi veruje, jer su ovakve stvari vazda sumnjive, kao što su sumnjivi oni koji ih iznose. Prihvatam da sam i ja u tom pogledu sumnjiv. Neka tako bude, pa ipak, ovo što sam izneo samo je uvod u jednu zaista veliku temu koja zahvata mnogo rukavaca i iziskuje mnogo dublji i temeljniji pristup od mog. No, trudiću se u meri koliko je moguće da temu Boginje Noći obradim na najbolji mogući način.

Povodom neobičnog i veličanstvenog razotkrivanja Boginje Noći predamnom i našeg kratkog razgovora, ima jedan neobičan detalj. Pre nego što otkrijem taj detalj, pojasniću malo taj razgovor između Boginje i mene. Zapravo, to nije bio nikakav razgovor kao što ljudi međusobno razgovaraju. Stajao sam i netremice buljio u noćne oblake a onda su se iznenada, velikom brzinom, oblaci preoblikovali tako da je obličje Boginje doslovno izronilo iz prvih slojeva oblaka. Bio sam toliko preneražen i bez ikakve misli, mesmerizovan i nepokretan, da sam izgubio predstavu o vremenu. U jednom trenutku moj um se probudio i ja sam izustio tiho ali jasno: ko si ti? Odgovor me je iznenadio, jer nije bilo nikakvih reči, zato što su njena usta bila zapečaćena palcem. Umesto reči moj um je primio mentalnu sliku. Tako sam istovremeno posmatrao lik formiran od oblaka i mentalnu sliku koja je dolazila iz tog prizora. Na svako moje pitanje usledio je mentalni odgovor. Nakon kratkotrajne razmene, lik se rastvorio isto tako naglo i munjevito kao što se i pojavio. Poenta je u tome što taj lik jeste bio antropomorfan, ali nije bila u pitanju nekakva super-senzualna i privlačna nebeska seksi boginja, nego fetus. Dakle, video sam je u obliku nerođenog deteta. Najavila mi je dolazak divlje dece koja će, kad dođe vreme, iskočiti iz njenog pupka.

Prirodno je zapitati se šta bi sve ovo moglo značiti? Zaronimo malo u mitologiju. U mediteranskom svetu, primordijalni mrak podzemlja i noći ima svoje lice u Kori (Korē je doslovno devojčica ili devica). Pre nego što je postala kraljica Podzemnog sveta, ona je bezimena devojčica koja se igra na livadi. U Eleuzinskim misterijama, vrhunac noćnog obreda pod bakljama bio je povik sveštenika koji objavljuje rađanje Svetog Deteta u tmini: Moćna Majka je rodila Moćno Dete! Artemida, boginja meseca i divljine, takođe je u nekim obredima obožavana kao mala devojčica (Kourotrophos - zaštitnica i sama oličenje neukroćene, divlje dece).

 

Nykta: art by Gustave Moreau

U gnostičkim tekstovima (posebno u biblioteci Nag Hamadi), primordijalna Ženska Svest (Barbelo ili Sofija) ima specifična stanja pre manifestacije vidljivog sveta. U gnostičkoj kosmogoniji, pre nego što stvori svet, božanska Mudrost (Sofija) se posmatra kao neoblikovano dete ili fetus koji lebdi u primordijalnom mraku (Pleromi). Ona je prvorođena kći tmine koja još nema čvrsto obličje, ali u sebi nosi seme svih budućih bića. U pojedinim gnostičkim strujama, Arhontima se suprotstavlja žensko načelo koje ima lik male devojčice čija je moć beskonačno veća od njihove jer dolazi iz same Nepoznate Noći (Protennoia).

U tantrizmu postoji boginja Bala Tripurasundari ili Balambika, prikazivana kao devojčica, veoma moćna, i predstavlja ćerku ili mlađi aspekt boginje Tripura Sundari. Ona je noć, svest i posmatra se kao neumrljana, čista potencijalnost. Tantrici je ne obožavaju kao majku, već kao dete koje nosi celokupnu energiju stvaranja u neprobuđenom, potencijalnom stanju. Njena moć je divlja upravo zato što još nije ukroćena formom i zakonima sveta.

Motiv koji sam opisao: boginja kao fetus sa zapečaćenim ustima i proročanstvo o divljoj deci iz pupka, ima jasnu ezoteričnu logiku, što ja tada to nisam znao. U tom smislu, palac na ustima je drevni simbol Harpokrata (glif za Hoor-paar-kraat u Krolijevom sistemu, a što sam to tada prepoznao, ali sam bio zbunjen zašto je epifanija žensko a ne muško). Harpokrat je dete-bog tišine, primordijalni fetus koji sedi na lotosu i koji predstavlja reč pre nego što je izgovorena. To što mi Nuit odgovara slikovno, a usta su joj zapečaćena, odgovara prirodi gnostičkog Deteta Tišine. Fetus je jedini oblik koji objedinjuje starije od svega (iskonski početak) i najmlađe od svega (nerođeno). Noć viđena kao fetus jeste Noć u svojoj čistoj potencijalnosti, jer ona još nije rodila svet, nego ga tek nosi u sebi. Dakle, ovaj oblik boginje ukazuje kako na nešto praiskonsko, nešto što dolazi iz nepojmljivih dubina vremena, ali i na nešto što još nije ustanovljeno, nešto što dolazi.  

U pogledu njenog proročanstva o divljoj deci, ukazao bih da je u nekim kosmogonijama, pupak središte univerzuma iz koga izbijaju novi svetovi i nova bića. Divlja deca koja iskaču iz njenog pupka mogu označavati nove, neukroćene struje svesti koje ne pripadaju starom poretku, već dolaze direktno iz same utrobe Noći.

Diskordija - ćerka boginje Noći

Phillip Galle

Diskordija (Discordia) je ćerka boginje Noći. U vreme klasične antike već su zaboravljene baklje u divljini, urlici i mahnitost njenih kanibalskih i krvožednih poklonika. Zato nije zabeleženo da je imala svoj kult. Naravno, to ne znači da nekada nije postojao njen kult, ali je potisnut. Nije imala ni potomaka, što znači da ni jedan bog ili smrtnik, predstavnik muškog principa, nije mogao da je ukroti. Ona je ljude pretvarala u zveri. Njoj su bile podređene noćne oluje. Pa ipak, ona je imala svoju milosrdnu stranu, a to je dar večnog života u Noći koji su zadobijali oni koji potpuno izgube razum i postanu čist instinkt.

Činjenica da je Diskordija kći Noći (Nox / Nyx) izuzetno je značajan. U drevnoj religijskoj svesti Noć nije haos, već prvobitni kontinuum, stanje pre svakog poretka. Diskordija se tu ne pojavljuje kao puka personifikacija svađe, već kao dinamički poremećaj unutar primordijalne tame, impuls koji razbija stagnaciju. U tom smislu ona je bliža kosmičkom razdoru nego društvenom sukobu.

Odsustvo kulta nije dokaz njene beznačajnosti, već upravo suprotno. Stari narodi su neretko vrlo svesno izbegavali institucionalizaciju rušilačkih božanskih načela. Diskordija pripada istoj kategoriji kao i Febris, Palor ili Metus, sile koje se umiruju izbegavanjem, a ne slavljenjem. To objašnjava zašto se o njenim sledbenicima govori samo u fragmentima, kao o nečemu arhaičnom, gotovo predljudskom: baklje, urlik, rasap identiteta. To su tragovi predcivilizacijskog religijskog sloja, koji civilizacija u nastajanju više nije mogla da integriše. Rušilački i divlji bogovi nisu temelj na kome se gradi civilizacija, sofisticirana kultura, zakoni, država, državni kultovi, naposletku imperija.

Kao što sam pomenuo, Diskordija je božanstvo koje ne proizvodi genealogiju, jer genealogija podrazumeva red, kontinuitet i zakon. Ona nije sterilna, već antigenerativna. U tom smislu ona stoji u oštrom kontrastu prema Veneri ili Junoni: ona ne rađa oblike, već ih rastvara. Nijedan muški princip je ne „ukroćuje“ jer bi to značilo da je sukob moguće apsorbovati u poredak, što je za civilizovani poredak utemeljen na pravu bila opasna misao.

Motiv pretvaranja ljudi u zveri može se dublje razumeti ako se Diskordija uporedi sa italskim predstavama furora, božanskog besa koji briše granicu između ljudskog i neljudskog. Ali za razliku od Marsovog furora, koji je kanalizovan kroz rat i disciplinu, Diskordijin bes je anarhičan, nokturnalan i bez cilja. Ona ne vodi u pobedu, već u raspad identiteta.

Posebno je važno i postojanje njene „milosrdne strane“. To nije kontradikcija. U mnogim starim religijama, potpuni gubitak razuma nije kazna, već inicijacija u neljudsko trajanje. Diskordijin „dar večnog života u Noći“ može se razumeti kao negativna apoteoza: oni koji izgube logos, ime i pamćenje, bivaju oslobođeni smrti jer više ne pripadaju svetu koji umire. To je oblik večnosti koji nije svetao, već instinktivan, beživotno-živ, večnost bez sećanja, ali i bez kraja.

Na kraju, moglo bi se reći da je Diskordija u rimskoj imaginaciji bila ono što se ne sme imenovati previše jasno: boginja raspada poretka koji još nije nastao, senka svake civilizacije koja zna da je krhka. Zato je preživela ne u hramovima, već u mitu, strahu i šapatima o Noći koja ne donosi san, nego povratak u nešto starije od čoveka.

Diskordija i Erida (Eris): rimska redukcija i grčka ambivalencija

Iako se Diskordija često automatski poistovećuje sa grčkom Eridom (ili Eris), između njih postoji suštinska razlika u ontološkom statusu. Erida (Ἔρις) u grčkom mitu ima dvostruku prirodu. Kod Hesioda postoje dve Eride: jedna razorna, koja donosi rat i krvoproliće, i druga „dobra“, koja podstiče nadmetanje, rad i stvaralački agon. Erida, dakle, proizvodi sukob koji pokreće svet: obnavljanje poretka kroz katastrofu. Diskordija, nasuprot tome, gubi ovu produktivnu dimenziju. Kod nje nema ničeg pozitivnog, jer ona ne stvara napetost koja vodi razvoju, već tenziju koja vodi regresiji. Zato se u rimskom kontekstu vezuje za noć, furor i gubitak razuma, a ne za takmičenje ili heroizam. Ukratko, Erida je sukob koji rađa događaje, a Diskordija predstavlja sukob koji briše oblike.

Diskordija i Kali: razaranje kao kosmička nužnost

Poređenje sa Kali otvara dublju, metafizičku ravan. Kali u hinduističkoj tradiciji nije marginalno ili zaboravljeno božanstvo, već centralni aspekt Šakti, božanske energije. Ona uništava da bi oslobodila, seče ego, vreme i iluziju. Njena divljina je ritualizovana, a njen bes ima jasno kosmičko opravdanje. Diskordija, nasuprot tome, deluje u sistemu koji nema mesto za otvoreno razaranje kao sveto načelo. Rim ne poznaje teološki jezik u kojem bi haos bio božanski legitiman. Zato Diskordija ostaje potisnuta, bez kulta, bez ikonografije, bez jasne naracije spasenja. Međutim, postoji snažna paralela: Kali uništava identitet da bi oslobodila Atman, a Diskordija uništava identitet da bi oslobodila instinkt. Razlika je u ishodu. Kali vodi ka transcendentnoj spoznaji, Diskordija ka preljudskom stanju. Kali je strašna majka, Diskordija je noć bez majčinstva.

Diskordija i Lilit: noćna autonomija i odbijanje poretka

Sa Lilit Diskordija deli možda najsuptilniju srodnost. Lilit nije božanstvo u klasičnom smislu, već figura otpora ontološkom poretku. Ona odbija potčinjenost, odbija rađanje u okviru zakona, odbija da bude integrisana. Poput Diskordije, ona je bez legitimnog potomstva, a njena deca su demoni, abortirani oblici života, bića bez mesta u uređenom kosmosu. Obe figure su noćne, antisocijalne, povezane sa gubitkom razuma ili sna, i što je najvažnije, izvan muške kontrole. Međutim, Lilit je i dalje antropomorfna i psihološka. Ona deluje u prostoru porodice, seksualnosti, porođaja. Diskordija deluje dublje, na nivou kolektivne psihe i kosmičke noći. Lilit zavodi i iscrpljuje, dok Diskordija razara i rastvara. U simboličkoj vizuri Lilit je noćna pobuna Erosa, a Diskordija noćna pobuna Logosa.

Zajednička osa Diskordija - Erida - Kali - Lilit: „ženski haos“

Ove figure pripadaju arhetipskoj osi koju patrijarhalne religije teško integrišu, a to je ženski princip koji ne vodi ni ka majčinstvu, ni ka harmoniji, ni ka iskupljenju. Međutim, dok Erida još uvek služi kosmosu, Kali otvoreno spašava kroz uništenje, a Lilit prkosi zakonu kao individua, Diskordija ostaje čista negativnost. Ona ne obećava povratak, ne nudi put, ne uspostavlja novi poredak. Njena „milost“ je izlazak iz sveta u kojem red ima smisla. Zato je ona možda i najradikalnija od sve četiri. Ona je boginja koju je teško obožavati, pa ni demonizovati do kraja, već samo prepoznati kao granicu.

Moderne refleksije: Diskordijanizam

Diskordijanizam (Discordianism) je savremeni, parodijsko-filozofski i kvazi-religijski pokret nastao krajem 1950-ih u SAD, formalizovan objavljivanjem Principia Discordia (Gregory Hill i Kerry Thornley). Pod imenom boginje Eris / Diskordije, ovaj pokret namerno koristi humor, ironiju i apsurd kao epistemološke alate, a ne kao puku šalu. Njegova osnovna teza glasi da su red i haos ljudske interpretacije, dok je stvarnost suštinski neodrediva i višeznačna. Diskordijanizam stoga razgrađuje autoritet, dogmu i „svete tekstove“ upravo tako što ih imitira i izvrće.

Za razliku od antičkih predstava Diskordije kao destruktivne sile, ovde je naglasak na kognitivnom razdoru: razbijanju rigidnih misaonih obrazaca, ideoloških fiksacija i lažnih metafizičkih sigurnosti. Temeljni koncepti poput Erističke iluzije i Anertičkog principa služe kao modeli za razumevanje kako ljudski um nameće poredak haotičnom iskustvu. U tom smislu, diskordijanizam funkcioniše kao vrsta „gerilske filozofije“ protiv mejnstrim racionalizma i institucionalne religije.

Veza sa haotikom, odnosno magijom haosa, postoji, ali nije identična. Diskordijanizam je pre svega meta-diskurs i kulturna strategija, reklo bi se subverzivne prirode, dok je magija haosa operativna magijska praksa. Ipak, ključna dodirna tačka je ideja da su verovanja alati, a ne istine: diskordijanci se njima igraju, a haotičari ih svesno menjaju radi magijskog efekta. Zbog toga je diskordijanizam snažno uticao na formiranje haotičke magije, posebno kroz naglasak na fleksibilnosti, anti-dogmatizmu i svesnom korišćenju paradoksa.

Satanizam i kultovi transa i posednutosti

William Mortensen

Uvod:

Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi. Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U vremenu prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.

Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže demonizovani, neshvaćeni i neartikulisani ostaci drevnih magijskih religija u čijem su središtu bila neka danas „čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to idolatrijom. U drevna vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode. Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.

U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome su uživali privilegije. Drvo spoznaje dobra i zla, odnosno drvo gnoze, jeste primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog božanstva. Satanizam je u tom smislu manifestacija znanja, odnosno otkrivanje skrivenih stvari i ključeva moći, što su vladajući bogovi u mnogim mitovima videli kao pretnju, a što se nikada nije dobro završavalo po protagoniste takvog delovanja, a posledično i po čitav ljudski rod. Drvo znanja je u tom smislu oruđe pomoću kojeg ljudi mogu postati poput bogova.

 

Reč znanje je na hebrejskom Da’at (dalet-ain-tau). Simbolički to su Vrata, Oko i Krst. Sveta životinja, obeležje duha Drveta znanja, jeste zmija (hebrejsko slovo tet). U sedamnaestom stihu Postanja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga okusiš, sigurno ćeš umreti.“ Konzumacija plodova znanja uzrokuje smrt! Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti. Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova Drveta znanja mi postajemo svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti i šta je iza. Znanje oslobađa, ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Na hebrejskom, smrt je mot (mem-vav-tau), odnosno Voda, Klin i Krst. Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće. Krst je Drvo znanja.

Putevi i Levi put:

Postoje tri mistično-magijska puta:

a) put ekstaze i egzaltacije, uzdizanja duše ili svesti ka božanskom; uslovno ću reći desni ili evolucijski put;

b) put delirijuma, transa i posednutosti, tj involucijski, levi put, odnosno put silaska duha ili boga ka čoveku, kao i silazak čoveka ka htonskim bogovima;

c) put opsesije ili nadahnuća, odnosno središnji put sa kojeg se lako može preći bilo ka ekstazi ili transu;

Naravno, odrednice „levi“ ili „desni“ ovde mogu ali i ne moraju imati isto značenje u smislu ustaljenih određenja o Putu leve ruke i Putu desne ruke. 

Na prethodnu tvrdnju dodajmo još i sledeće. Platon je razlikovao četiri vrsta ludila ili manije, što u priloženoj shemi odgovara involucijskom, levom putu, koji jeste tema ovog rada. Te vrste ludila su sledeće:

a) mantički ili proročki trans koji izaziva Apolon (iako je izvorno to dionizijski oblik);

b) tzv telestički ili ritualni trans koji izaziva Dionis; 

c) pesnički ili inkantacijski trans izazvan od strane muza; 

d) erotski trans koji izazivaju Eros i Afrodita;

U kontekstu teme o satanizmu, kao bliske oblike puta, prepoznajem involucijski, levi, tj put transa i posednutosti, pomešan sa stazom opsesije. 

Vincenzo Lamolinara

Apolon Leve staze: 

Apolon (Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja, vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti. Takođe, Apolon je zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko i lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da je apolonijski delokrug prilično širok, ali u ovu svrhu možemo ga imenovati kao uzročnika proročkog i pesničkog delirijuma i transa. Takođe, Apolon je ubica, ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje i zaštitniku drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta, što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički, dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje dionizijske energije divljeg tračkog boga delirijuma i transa Sabazijusa, pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta, u konteksu ovog izlaganja, sada biva Apolo-Piton-Dionis. 

Neki čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno, to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja, putem mantičkog transa. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na simbolima i znakovima, gde se razumevanjem dolazi do spoznaje i proročanstva. Prorokovanje iz stanja posednutosti božanstvom neposrednije i izražajnije kanališe poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni, dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta. Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd, ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno, vidovnjak je mogao zapasti u trans tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna se kakav je oduvek bio rad pitonesa ili pitija, odnosno Pitonovih proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon daje znake a Dionis zaposeda, iako je kasnije i sam Apolon postao bog koji zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + trans = glasovna epifanija.

U jednom trenutku vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište seni. U drevna vremena proročište je bilo zakon. Lokalna proročišta bila su lokalni zakon, a veliko proročište je bilo opšti zakon. Mi živimo u vremenu kada je reč zakona proročišta odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta, nego upravo zakoni bezakonja. 

Apolonov tron

Racionalno, zanos, trans i ekstaza:

Religiozna žudnja je izvor potrebe za transom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe naroda. Uvođenje transa je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks, kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija, imamo misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim „racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj, izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i transom ili mističnom ekstazom. Za razliku od transa, ekstaza je izlazak, odnosno egzodus, pokret, pomeranje. Ali to se odnosi na unutrašnji doživljaj, dok spolja gledajući ekstaza iziskuje tišinu i usredsređenost. To podrazumeva individualni meditativni proces.

Vera je izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način. Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Međutim, ne može se očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se pomoću zanosa mogu dovesti do stanja posednutosti duhom, odnosno transa. Nakon okončanja tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je divlje, ludo, neobuzdano, pripada htonskom, mistično je uransko.

Sveštenici su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi tako razmišljaju, posebno kada se to odnosi na sveštenike avrahamskih religija, pa i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe, što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. 

Ipak, to nas navodi ka pitanju ko postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su u idealnom smislu to duše podložne uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć. Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa, isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje, to su svešteničke moći. Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim, mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda bi to podiglo i našeg lokalnog popa.

Wes Benscoter

Prosvećivanje ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije. Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka transu. Ne zapadnu svi u trans, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.

Postoji veza između posvećenika kultova opsednutosti sa egzorcizmom i isceljivanjem. To je jedan isti lik. Medijumi božanskog transa isceljuju ne samo pojedince, nego čak i grupe. Obično su u pitanju zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od boga. Takva deca su darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Tradicionalno znamo posvećenike posednutosti kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti da sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To je iz jevrejske perspektive bogohulno i nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo. Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.

Proročište Noći:

Vratimo se opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći, odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke posednutosti vezano za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen isprva bezimenom muškom božanstvu. Po nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja izvornog ženskog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski orgijastički mantizam i trans, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice sama je noć govorila, a ona nije imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje, to je bila veoma mračna magija. 

Inače, za pradionizijske religijske oblike vezan je kult bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko.

Steffi Grant

Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo. Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.

Jedna od grčkih paralela sa biblijom, u konteksu ovog odeljka, jeste kult Melihiusa, poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis. Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati kao mahniti. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja predstavlja mračnu stranu delirijumskog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu nije reč o patrijarhatu, barem ne u obliku na koji ga uobičajeno razumevamo. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.  

Takođe, mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici obredno jeli ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta je praktikovala ne tek samo orgije, nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer praktikovanje obreda divljeg orgijastičkog transa, osim same neprihvatljivosti kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti. Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.

Valjalo bi uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih jurodivih. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit i krvavi bog rata, odnosno ratničkog transa – berserkirizma. Poznato je da su ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.

Kao jedan od reformatora divljeg orgijastičkog transa pominje se Melamp ili Melampod, odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to „crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski orgijazam, osmislio delotvorne plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je dionisizam postavljen na zdravije osnove.

Međutim, kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska. Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem, suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska, odnoso u rukama glavne pitije. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio od strane mistične i drevne Noći.

Simon Bull

Satanizam i mračni paganizam:

Kada sve ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka izvornih htonskih nokturnalnih kultova posednutosti i transa. Nama je „satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red. Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom aspektu Velike Boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj, krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski, iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu apolonskog. 

Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman, Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilje Velike Majke, jeste sunovrat u varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju posednuća, ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni divlji duh.

Dakle, u nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju, reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo očekivati i povratak Drakaine. 

Steffi Grant

Magijski znaci

Osvrnuo bih se na simbolizam magijskih znakova koji se koriste u ritualima i ceremonijama karakterističnim za Hermetički Red Zlatna zora, ali koje možemo naći u rozenkrojcerskoj i masonskoj praksi. Da bismo otvorili temu magijskih znakova, koristilo bi da prethodno obratimo pažnju na staro učenje o sedam delova ili nivoa duše koje ima svoje verzije u Egiptu, Indiji i na drugim mestima. Tih sedam nivoa duše možemo podeliti tako da se četiri odnose na elemente: Zemlju, Vazduh, Vodu i Vatru, peti nivo je povezan sa biljnim, šesti sa životinjskim svetom, dok sedmi nivo odgovara svetu duha, odnosno svetu čoveka. Svaki od ovih oblika može biti predstavljen sa po jednim božanstvom (ili imenom Boga, ukoliko stvari posmatramo monoteistički) ili više njih. Svakom božanstvu, odnosno imenu Boga, odgovara po jedan osoben stav tela, što je u sistemu Zlatne zore predstavljeno položajima tela koji odlikuju hijerarhijske stepenove, čime se ukazuje na nivo postignuća člana Reda. 

Zapravo, ovi položaji tela teško da imaju ikakve direktne veze sa egipatskim bogovima kojima su navodno nadahnute, ali sa stajališta magijskih analogija tzv zapadnog hermetizma, oni igraju tu ulogu. Imajmo na umu da se mnjenje okultista ne poklapa sa zaključcima i saznanjima zvanične egiptologije, što ne odriče vrednost okultnih praksi utemeljenih na egiptozofskim, da se tako izrazim, idejama. Ovo bi trebalo shvatiti u smislu da to što oni rade nije izvorno egipatsko, već su egipatski samo uzori za ono što je izvedeno kasnije.

U magiji je pokret i stav tela stariji i nosi veću moć od glasovne artikulacije i govornih formula, a ovih od pisanih reči, nacrtanih znakova ili simbola. Zato bi pokrete i stavove tela koji se koriste u ritualnim radovima valjalo temeljnije proučiti. U okultnoj praksi stavovi tela koje opisujem u ovom poglavlju imaju ulogu opštenja sa činiocima iz drugih nivoa postojanja, ali i više od toga. Cilj njihovog izvođenja je poticanje određene energije izvođača poistovećivanjem sa arhetipskim sadržajem kojim su ti stavovi nadahnuti. Taj deo je nekako zanemaren od strane okultista budući da se ovi stavovi više koriste kao znaci nego kao asane. Isto tako, ovi stavovi tela su i više toga, to su arkane, svojevrsni telesni tarot.

Hermetički Red Zlatne zore sastojao se od Spoljašnjeg Reda (Outer Order), koji čine stepenovi Neofit, Zelator, Theoricus, Practicus i Philosophus. Ovaj Red odgovara donjim sefirotima dijagrama Drveta života, i formira temelj magijsko-kabalističkog obrazovanja. 

0=0 Neophyte - Neofit je uvodni prag, kroz koji kandidat ulazi u simbolički temelj Hrama. Podrazumeva rođenje u duhovni rad; oslobađanje od haotičnog profanog stanja. Cilj ovog stepena jeste, grubo rečeno, jeste disciplinovanje pažnje, osnovno razumevanje kabalističkog Drveta Života, elemenata i ritualne simbolike. Znaci koji prethode elementarnim znacima, i koji predstavljaju stepen Neofita, jesu znak Ulazećeg (bog Horus) i znak Tišine (Horus dete). To su iskušenički znaci. Znakom Ulazećeg projektujemo svetlost, a znakom Tišine svetlost utihnjuje na našim usnama. Znak Ulazećeg je poza napada, projekcije, ispoljavanja sile, dok je znak Tišine poza zaštite i povlačenja sile.

 

Horus koji ulazi / Ulazeći

 

Horus dete / znak Tišine (Harpokrat)

Znaci Ulazećeg i Tišine nisu vezani za određenu sefirotsku emanaciju, već za prelazak iz svetovnog u sakralni prostor. U kasnijoj interpretaciji oni deluju kao binarna formula: Ulazeći Horus jeste projekcija volje i svetlosti u prostor, aktivno isijavanje, i odnosi se na početak operacije, otvaranje struje, kidanje psihičkog otpora. Nasuprot njemu, Znak Tišine označava povlačenje, konsolidaciju, hermetičko zatvaranje vrata koja je Ulazeći otvorio, zadržavanje sile, smirivanje projekcije, zaštita.

1=10 Zelator povezan je sa elementom Zemlje i predstavljen egipatskim bogom Setom odgovara desetoj sefiri Drveta života, Malkut (Kraljevstvo). Ovaj stepen označava stabilizaciju, ukorenjivanje i razvoj sposobnosti da se magijski rad utemelji. Aktivacija nižeg centra. Zelatoru je potrebna snaga. Predočena poza oponaša borbu boga Seta. Desnom rukom grabimo svetlost visoko iznad glave, sprovodeći je levom u zemlju, čime stičemo autoritet nad onim dole i legitimišemo se pred onim iznad.

 

Set koji se bori 

2=9 Theoricus - Teorikus, povezan je sa elementom Vazduha i predstavljen egipatskim bogom Šu odgovara devetoj sefiri Drveta života, Jesod (Temelj). U ovoj pozi oponašamo boga Šua koji pridržava nebo, što predstavlja i analogiju sa titanom Atlasom. Obema rukama držimo veliku loptu svetlosti iznad glave. Stepen Teorikus podrazumeva ostvarenje kontrole nad misaonim tokovima, rad sa simbolima, početno razumevanje astroloških i kabalističkih atribucija.

 

Šu podupire nebo

3=8 Practicus - Praktikus stepen fokusiran je na intelektualnu analizu i precizno raspoređivanje znanja. Stepen je povezan sa elementom Vode i predstavljen egipatskom boginjom Auramot odgovara osmoj sefiri Drveta života, Hod (Sjaj). Svetlost smo prikupili u oblasti solarnog pleksusa i usmerili ka dole. 

Auramot

4=7 Philosophus - Filozofus je povezan sa elementom Vatre i predstavljen egipatskom boginjom Tum-eš-Neit odgovara sedmoj sefiri Drveta života, Necah (Pobeda). Svetlost smo usredsredili u oblasti trećeg oka i usmerili ka gore. Ovaj stepen odnosi se na kontrolu strasti, razvijanje moralne i voljne stabilnosti potrebne za prelazak ka unutrašnjem redu.

 

Tum-eš-Neit

Portal Grade - Portalni stepen predstavlja razmeđe između Spoljašnjeg i Unutrašnjeg Reda. Ima značenje liminalnog praga, odnosno prelaska iz strukture elemenata u domen duha, što podrazumeva integraciju četiri elementa u stanje mikrokosmičkog ekvilibrijuma. Njegova funkcija je da pripremi kandidata za rad u Unutrašnji Red Ruže i Krsta. Portal nema numeričku oznaku ali stoji između 4=7 i 5=6. Prelaz iz elementarnog u viši svet duha predstavljen je znakovima vela Paroketa, koji se otvara i zatvara, u zavisnosti od namere operatora. Svetlost razvlačimo i skupljamo. Solve et coagula. Prilikom otvaranja vela iskoračujemo levom nogom, a kada zatvaramo onda tu nogu povlačimo.

 

Otvaranje i zatvaranje vela Paroketa

 

Inner Order - Unutrašnji Red: Ruža i Krst (R.R. et A.C.). Na ovom nivou počinju faktički hermetičko-alhemijski i teurgijski radovi. Stepeni su zasnovani na unutrašnjoj transformaciji, a ne na učenju.

5=6 Adeptus Minor - Mali Adept. Ovaj stepen označava inicijacijsku smrt i ponovno rođenje; simbolično pronalaženje svetlosti iznutra. Takođe, u kasnijoj telemitskoj interpretaciji, na ovom nivou podrazumeva se Znanje i Razgovor sa Svetim Anđelom Čuvarom (Knowledge and Conversation of the Holy Guardian Angel). Znaci ovog stepena tiču se šeste sefire Drveta života - Tifaret (Lepota), i zovu se LVX znaci (znaci svetlosti). Formula LVX predstavlja unutrašnju dramu Tifareta, odnosno solarne smrti, raspadanja i uskrsnuća božanske svesti. Prvi znak je Ubijeni Oziris (raspeti Hrist) i odnosi se na nivo ljudskog bića i element Duha. To je znak Tau, obeležje krsta, ritualna potvrda muškosti, simboličko samostvaranje kao muškarca, poistovećenje sa krstom, ritualna smrt u kojoj umire dečak a rađa se muškarac, izraz delovanja solarne prirode. Svetlost izdužujemo u obliku krsta i rastemo u beskraj. Proces započinje potpunim razaranjem oblika. To je trenutak kada se solarni princip (Tifaret) razdvaja od svoje manifestacije i prolazi kroz tamu. Ego svesno ulazi u „podzemni hram“ gde više ne vlada svetlost razuma nego tiha struktura misterije. Ovo je pad svetlosti sa Sunca u domen smrti, prva faza Velike Misterije.

 

Ubijeni Oziris

Drugi znak je u obliku svastike, odnosi se na nivo biljnog sveta i nazvan je Ožalošćena Izida (koja tuguje za ubijenim Ozirisom). Svetlost obrćemo od gore ka dole i ponovo nazad. Njome obuhvatamo ono gore i ono dole. Ovaj stav predstavlja fazu sabiranja i omekšavanja. Lunarni, materinski princip čuva i oplakuje rasuto telo božanske svetlosti. Mag u sebi prepoznaje tugu, melanholiju i tišinu koje prethode ponovnom rođenju. Sve sile koje ga podržavaju povlače se u receptivan oblik, a „majčinski aspekt“ unutar duše sakuplja fragmente razbijene solarne svesti. Ovo je unutrašnja noć, pasivna i kontemplativna, ali nužna da bi se omogućio preobražaj.

 

Ožalošćena Izida 

 

Treći znak je u obliku trozubca, odnosi se na nivo životinjskog sveta i nazvan je Tifon / Apofis. Ovo možemo razumeti i kao znak radosti, ekstatičnosti i nadahnuća a ne nužno kao nešto mračno i rušilačko. Vaspostavljanje svetlosnog svoda iznad glave. U klasičnom smislu figura Apofis razara ono što je od starog oblika još preostalo. Mag doživljava unutrašnji udar koji ruši poslednje prepreke između ličnog i božanskog centra. Sve što je suvišno, lažno ili neopravdano biva „spaljeno“. Ovo je faza prelaska preko malog Bezdana unutar same strukture Tifareta.

 

Tifon / Apofis

 

Četvrti znak se odnosi na nivo ljudskog bića i nazvan je Vaskrsli Oziris. To je dečak koji je prošao ritual puberteta i postao muškarac. Potvrda muškosti, uzdizanje patrijarhata i prepoznavanje linije nasleđivanja po Ocu, zaokruživanje solarne sile. Ecce Homo! Svetlost usredsređujemo u grudni koš obrazujući neku vrstu oklopa u obliku heksagrama. Takođe, ovo je znak savijanja krsta u kocku. Projekcija kocke. Četvrta faza formule LVX je sinteza. Uskrsnuli Osiris predstavlja unutrašnju svetlost, koncentrisanu u solarnoj tački. Ponovo se uspostavlja ravnoteža, a Tifaret manifestuje svoj pravi oblik: harmoničnu, zrakastu svest.

 

Vaskrsli Oziris

Svaki od četiri LVX znaka ima izvesnu podudarnost sa četiri znaka elemenata. Znak boga Seta koji se bori podudaran je znaku Vaskrslog Ozirisa; znak boga Šu koji pridržava nebo podudaran je znaku Tifona; znak boginje Auramot podudaran je znaku Ožalošćene Izide; znak boginje Tum-eš-Neit podudaran je znaku Ubijenog Ozirisa. To su simboli sila raznih nivoa ljudske duše i spoljnih sila koje odgovaraju svakom nivou. U duhu masonerije LVX znaci nose naziv ugao i kompas te na neki način lociraju posvećenika u poretku univerzuma. Umesto da predstavljaju arhitekturu univerzuma kao spoljašnji fenomen u odnosu na osobu koja operiše, što je slučaj u masoneriji, u doktrini Zlatne zore ovi znaci predstavljaju izraz volje osobe koja se nalazi u centru operacije. Dakle, oni su internalizovani. U masoneriji Bog, odnosno Veliki Arhitekta je izvan čoveka, u Zlatnoj zori, ako njenu doktrinu ispravno razumem, Bog je deo svesti čoveka, deo mikrokosmosa. U praktičnom smislu, ako mason koristi ove znake, onda on „maše“ nekom izvan sebe, dok posvećenik Hermetičkog Reda „maše“ nečem što i nije baš izvan njega. To je izraz shvatanja da duša stiče iskustvo kroz oblik čoveka.

         

Osim znakova elemenata, znaka otvaranja / zatvaranja vela Paroketa i LVX znakova, imamo i pet NOX znakova. NOX (latinski nox = noć) je formula koja simbolizuje tamu, introspektivno povlačenje i mističnu smrt ega. NOX je komplement LVX‑u: dok LVX označava svetlost i eksternalizaciju, NOX označava unutrašnju tamu i put kroz „noć duše“. U telemitskim ritualima NOX se koristi kao formula „Velike Majke“ i introspektivni aspekt inicijacije, te označava put kroz tamu, gde se ego rastvara u ekstazi („Noć Pana). Ova formula je potpuno Krolijev izum u okviru sistema teleme. U Zlatnoj Zori i ranijim hermetičkim tradicijama postojala je samo formula LVX („svetlost“), koja je označavala prosvetljenje i eksternalizaciju božanskog. Kroli je u svom redu A∴A∴ uveo NOX („noć“) kao dopunu i kontrast LVX‑u, čime je ona postala formula viših stepena inicijacije, naročito u kontekstu Prelaska Bezdana (Crossing the Abyss). Dakle, to je nova formula dostignuća u eonu Horusa.

Znaci formule NOX u telemitskoj tradiciji imaju latinska imena koja označavaju različite faze unutrašnjeg preobražaja. Oni su:

Puella – „devojka“; Stav: stopala zajedno, glava pognuta, leva ruka štiti predeo karlice, desna ruka štiti grudi (stav Venere de Mediči).

Puer – „mladić“; Stav: stopala zajedno, glava uspravna, desna ruka podignuta pod pravim uglom (simbol „mano in fico“), leva pesnica na preponama (stav bogova Mentu, Khem).

Vir – „muškarac“; Stav: stopala zajedno, pesnice sa ispruženim palčevima pritisnute uz slepoočnice, glava pognuta i gurnuta napred (stav Pana, Bakusa).

Mulier – „žena“; Stav: stopala razmaknuta, glava zabačena unazad, ruke podignute u obliku polumeseca.

Mater Triumphans – „Pobednička Majka“; Ponekad se dodaje kao završni znak, simbolizujući potpuno sjedinjenje i transcendenciju. To je zapravo Izida koja drži dete Horusa (ili Bogorodica Hrista).

6=5 Adeptus Major - Veliki Adept, ima značenje ovladavanje snagama discipline i stabilizacija unutrašnjeg autoriteta. Nivo duše povezan sa elementom Vatre iznad Tifareta i predstavljen egipatskim bogom Horusom odgovara petoj sefiri Drveta života Geburah (Strogost / Snaga). U drugoj verziji ovaj znak se izvodi sa podignutom desnom rukom pod uglom od 45 stepeni i stisnutom pesnicom leve ruke na grudima te predstavlja ratnički, Horusov gest (busanje u grudi), a u vulgarnom obliku to je izraz vojničke ili sudske zakletve. To je znak Puer, Kem, Horus i Mentu. Na donjem prikazu desna ruka se nalazi u visini tačke ći (ili ki) i palac je ispružen imitirajući falus u erekciji. Takođe, Puer je prvi u nizu NOX znakova. 

 

Puer

7=4 Adeptus Exemptus - Oslobođeni Adept. Ima značenje razumevanje božanskog reda, strukture zakona i kosmičke harmonije. Nakon ovog stepena, kandidat se sprema za prelazak preko Bezdana (lažna sefira Da'at) ka vrhovnoj trijadi Drveta. Nivo duše povezan sa elementom Vode iznad Tifareta i predstavljen egipatskim bogom Amonom odgovara četvrtoj sefiri Drveta života Hesed (Milost). U drugoj verziji, a koja je svakom detetu poznata, ovaj znak nije ništa drugo do poza ruganja, s tim što su palci postavljeni na slepoočnice dok ostalim prstima mašemo i plazimo jezik. Ništa nije bliže ideji Pana od ovog. Znak Vir, Pater, Amon, Bakus, Pan. 

 

Pan

Prelaz preko Da'ata znači i suočavanje sa „Horusom bez-obličja“ (Horonzon). Ovaj deo nije javno razrađivan u originalnoj Zlatnoj zori, ako uopšte jeste, ali kasniji materijali (posebno A∴A∴ i telemitske škole) daju moguće putanje. Zlatna zora  nije operacionalizovala više stepenove u praktičnom smislu, već su ih predstavljali kao idealne, ne-inkarnirane ili „nevidljive“, a što se odnosi na vrh Reda, odnosno Treći Red. Ta vrhovna tri stepena su 8=3 Magister Templi (Binah), 9=2 Magus (Hokmah) i 10=1 Ipsissimus (Keter). Prelazak preko Bezdana na neki način je podudaran otvaranju / zatvaranju vela Paroketa i elementu Vazduha iznad Tifareta. Ta situacija odgovara stajanju na ivici ponora, a u drugom smislu predstavlja pozu odanosti (na primer dok svira himna mi držimo desnu ruku na srcu). Odgovarajući stav tela za ovaj segment jeste Izida kao Devica, Puella.

 

Izida kao Devica, Puella

Sledeći u nizu NOX znakova jeste boginja Izida kao Majka, a što može označavati i boginju Hator. Ovaj znak je izraz jarosti, radosti i trijumfa, karakteristična poza navijača koji ustaje i slavi pogodak na utakmici. U drugom smislu to je simbol predaje, (odnosi se i na kapitulaciju), a u mističnom na predaju najvišem. Tu vidimo sliku skoka preko ambisa. Vidimo izraz životne činjenice o životinjskoj majci sa mnogo dojki koja se otvorila kao izvor hrane za svoje mladunce. To je velika misterija totemizma, gde je majka izvor mleka, ali i izvor krvi, što je u duhu kulture poznavanja krvnog srodstva po majci, izraz matrijarhata i potonjeg bratstva nastalog na osnovu krvne linije majke, pa je otud ovaj znak Alister Kroli povezao sa Babalon. Mulier je u sistemu NOX znaka interno komplementaran znaku Puela, jer Mulier je žena koja (po)rađa dok je Puela - Devica.

 

Mulier

Nivo duše podudaran elementu Duha iznad Tifareta odgovara boginji Izidi kao dojilji. To je ostvarena Velika Majka, ona koja drži dete Horusa. U prenosnom značenju to dete je sam adept, budući da zagrljaj Velike Majke predstavlja potvrdu njegove pripadnosti Bratstvu u Gradu Piramida, jer to je bratstvo po majci. Velika Majka je njegov tron.

  

Izida drži dete Horusa

Vežbanje ovih položaja tela, uz dodatno angažovanje koncentracije i imaginacije, stvara usputne koristi i daje osećaj stabilnosti praktikantu. To je jedan od načina kanalisanja sopstvene energije i pomaže da se održi fokus magijske namere. Izvorno, ovi znaci se koriste prilikom izvedbe određenih magijskih praksi propisanih kurikulumom Zlatne zore (to su rituali pentagrama i heksagrama, a NOX znaci se koriste u ritualima koje je razvio Alister Kroli).

Dodatak:

Na ovom mestu istakao bih jedan značajan momenat koji je osvetlio Daniel Gunter, objašnjavajući doktrinu krolijevskog Eona Horusa izraženu kroz magijske formule. Ovo je važno kako bismo podvukli razliku u doktrinama i time razumeli smisao promene koja je u svet okultizma došla sa Alisterom Krolijem: „Kao što smo videli, jedna od glavnih karakteristika Eona Ozirisa bila je davanje prednosti simbolima svetlosti. Formula L.V.X. kroz koju su adepti izrazili svoje razumevanje činjenica prirode i sredstava za njihovo prevazilaženje, iako delotvorna, predstavlja nepotpunu percepciju univerzuma. Naša predstava o Vrhovnom Božanstvu kao solarnom više ne zahteva sukob svetlosti i tame kao osnovnu pretpostavku... U ovom Eonu, centralna formula nije L.V.X., već N.O.X. Mnogo više od ravnoteže ili suprotna L.V.X., formula N.O.X. je formula Majke, dok je L.V.X. bila formula Sina. Prva je nekada otvarala Riznicu Abiegnusa; druga otvara Kapije Grada Piramida. Primetite korišćenje prošlog vremena u prvom slučaju, jer L.V.X. više ne otvara Riznicu Planine Adepata; ona sada otvara Četiri Kapije Palate u podnožju te Planine. Nije to više reč Sina Tifareta, nego Kćeri Malkut koja je na granici sa Ljušturama. Formula I.N.R.I. nema veze sa ovom formulom L.V.X. i prevašodno je korisna onima koji još uvek nisu prihvatili Zakon Teleme.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 30-31.

znaci LVX i NOX