Teurgija

Yvonne Clarinval

Teurgija je praksa čiji je cilj ponovno sjedinjenje duše sa božanskim Jednim, odnoso sa monadom. Pojam potiče iz II veka n. e. i povezuje se sa Haldejskim orakulima, ili Haldejskim proročanstvima. Reč teurgija dolazi od grčkih reči theos (božanstvo) i ergon (delo), pa znači „rad sa božanstvom“ ili možda „delo božanstva“. Teoretski, kako primećuje profesor Radklif Edmonds, možemo razlikovati dve vrste teurgije: telestičku (pročišćenje materijalnog) i anagogičku (uzdizanje pojedinca). Teurgija se, dalje, razlikuje od od magije, taumaturgije (čudotvorstva) i goecije (prizivanje demona ili mrtvih), iako sa njima deli sličnosti. Cilj teurgije je henosis — mistično sjedinjenje sa božanstvom, slično hrišćanskom isihazmu i pojmu theosis (oboženja). Teurgija se stoga može posmatrati kao i filozofski i tehnički sistem, čiji je cilj ontološki povratak duše njenom tvorcu. Iz judeo-hrišćanske perspektive, teurgija je poput scenarija biblijske Knjige Postanja odigran unazad. To je poništavanje izgona čoveka iz Rajskog vrta i njegova naknadna „reintegracija“ u izvor iz kojeg je proistekao, kako je taj put formulisao Martinez de Paskali. U okviru teurgije, sredstva putem kojih se ostvaruje ovakva apoteoza ili oboženje jesu niz anabatičkih (uzlaznih) uspona kroz sedam planetarnih sfera – sve do oblasti poznatih kao Ogdoada i Eneada.

Neoplatoničari Porfirije, Jamblih i Proklo definisali su glavne teorijske i praktične temelje teurgiji, ali korene ove tradicije nalazimo još u Homerovim epovima. Najkonkretniji u opisu teurgije bio je neoplatonista Proklo Liki (412–485. n. e.) koji je pružio uvid u to kako je ritualna praksa teurgije mogla izgledati. Dakle, u pogledu i teorije i prakse, iako teurgija kao takva ne ide dalje od Julijanovih sledbenika i Haldejskih orakula iz II veka n. e., važno je naglasiti da i Porfirije i Proklo njen uzor nalaze u Homerovim epovima. Ovde je važno naglasiti još jedan detalj. Ključna je sličnost između modela duše u teurgiji i šamanizma kakav su praktikovali Skiti i Tračani, i koji su imali uticaj na razvoj grčkog poimanja duše. I ne samo što su imali uticaja nego su pojedini Grci bili inicirani u šamanski sistem Tračana i Skita, a čije tragove možemo pratiti čak do Sicilije. 

Šaman je obučen da preduzima opasna duhovna putovanja kako bi napredovao u mudrosti, a svoja iskustva često prenosi u obliku pesme, pevanja ili poeme. Likovi poput Abarisa Hiperborejca, Aristeja sa Prokonesosa, Epimenida sa Krita i Hermontima iz Klazomene svedoče o prisustvu šamanskih elemenata: duhovnih letova, isceliteljstva, proricanja i dugog života. Ove tradicije kasnije su utkane u neoplatonističku teurgiju, koja je naglašavala anabazu (uspon), za razliku od predsokratovaca, koji su bili više usmereni na katabazu (silazak).

Tokom VIII i VII veka pre n. e., u vreme kada su nastajali Homerovi epovi, stari Grci nisu verovali da je psiha sedište sopstva i smatrali su da je duša nakon smrti tek bleda senka preminule osobe, nalik odjeku. Te „senke“ bile su osuđene na oblast Hada, u podzemnom svetu, gde su provodile ostatak svog bestelesnog postojanja. Međutim, negde tokom VII i VI veka pre n. e., Grci su počeli da dušu shvataju drugačije. Pod uticajem tračkog i skitskog šamanizma, duša se sve više posmatrala kao samo središte čovekovog emotivnog i intelektualnog života. Samim tim, materija ili telo počelo je da se razumeva kao organska posuda ili čak zatvor za individualnu duhovnu vitalnost. Nakon smrti, duša je bila slobodna da se ujedini sa izvorom, da posreduje za žive ili da se čak reinkarnira u drugom fizičkom obliku. Još važnije, preuzimanje oblika grabljivih lešinara ili ptica grabljivica, poput gavrana, orlova ili sokolova, davalo je šamanskoj duši moć da napusti telo gotovo po volji, u pojavi koja se kod starosedelačkih naroda naziva „šamanski let“ — ono što bismo danas nazvali astralnim letom ili iskustvom izvan tela.

Porfirije i Proklo smeštaju korene teurgije upravo u arhaične Homerove epove i tvrde da su proto-teurgijske tendencije (a time i šamanski elementi) postojale u grčkoj kulturi već u VIII veku pre n. e. i ranije. Ovo ne znači da ti šamanski elementi nisu uopšte potekli sa severa. Setimo se, Trakija, severna domovina mitskog Orfeja — prvobitnog junaka katabaze (silaska u podzemni svet) u grčkoj mitologiji — oduvek je bila povezana sa Hiperborejom. Sam izraz Hiperboreja doslovno znači „iza Boreja“, pri čemu je Borej grčki bog severnog vetra. U grčkoj svesti Trakija i Hiperboreja bile su gotovo istoznačne, jer je i postojbina Dionisa — čije je misterije Orfej reformisao i uveo među Grke — bila upravo hiperborejski sever. Međutim, kada su stari govorili o Hiperboreji, nisu mislili samo na sever, već na krajnji sever — sever iza severa.

Epimenid sa Krita, prorok i filozof iz VI veka pre n. e., govori da je bilo neposrednih kontakata Grka sa Skitima. Drugo moguće, možda i starije objašnjenje pojave šamanističkih, a time i proto-teurgijskih elemenata u Homerovim epovima, po mišljenju autora P.D. Njumena u knjizi Theurgy: Theory and Practice, može se naći u zagonetnim tradicijama koje stoje iza nejasnih ličnosti poput Abarisa Hiperborejca i Aristeja sa Prokonesosa. Obojica su pokazivali jasne šamanske veze sa centralnom i severoistočnom Azijom, odnosno sa Sibirom.

Obavijen dubokom prošlošću — možda još od VIII veka pre n. e. — lik Abarisa Hiperborejca okružen je velikom tajnovitošću. Prema temeljnom istraživanju Pitera Kingslija, Abaris jasno poseduje obeležja šamana, nesputanih iscelitelja i mistika kakvi se sreću širom sveta, a posebno u Sibiru i Centralnoj Aziji. Ime Abaris, dodaje Kingsli, uopšte nije grčko; upravo je to ono što je na grčkom značilo: „Avar“, (misli se na etničku pripadnost - Avar). Pra-domovina Avara, izvor njihove kulture, tradicija i umeća, bila je centralna Azija, najverovantije Altaj kao stožerno mesto svih Turanaca. Avari su turkijski, odnosno turanski narod, srodni ili istovetni Skitima, (kao što su to takođe bili Sarmati, Hazari, povolški Bugari i današnji Čuvaši - poslednji iz te turanske grane). Za te narode je osobena visoka zastupljenost evropske genetike, a što izaziva određene kontroverze u pogledu etničko-rasnog porekla Skita: jesu li oni indoevropskog ili turkijskog porekla. Ali, ostavimo to sada po strani jer nije suštinski bitno za našu temu pošto se narodi mešaju, pretapaju, asimiluju, otimaju ili razmenjuju žene. 

Za Abarisa se govorilo da je bio posvećenik (ili čak avatar) Hiperborejskog Apolona. Putovao je u obliku zlatne strele, prelazeći nemoguće udaljenosti leteći vazduhom. Porfirije mu je čak dodelio nadimak „Nebohodac“. Njegove veze sa isceliteljima-prorocima dodatno potvrđuje i Platon, koji ga povezuje sa tračkim isceliteljima, poznatim po tome što su u svojim tehnikama lečenja tela i duše koristili zavete i bajalice. Još je zanimljivije da vizantijska enciklopedija iz X veka, poznata kao Souda, Abarisa označava kao inicijatora i učitelja Pitagore sa Samosa, oca zapadne filozofije. Takođe, zanimljiva je i činjenica da je glavni grad tajanstvenih osvajača Egipta iz XVII veka p.n.e. Hiksa nosio ime Avaris. Ujedno, to je bilo kultno sedište mračnog egipatskog boga Seta. I dalje, bog Set je sa Ehidnom, mitološkom majkom skitskog naroda, roditelj Sfinge. Dakle, postojala je veza između Kimeraca (jedna grana Skita) i Egipta, pa je otud realno pretpostaviti da su tajanstveni Hiksi bili zapravo skitskog porekla. 

Druga arhaična šamanska ličnost, kojoj se pripisuje natprirodno dug život, bio je Aristej sa Prokonesosa, za koga se govorilo da je sin Apolona i nimfe Kirene. Aristej je napisao izgubljeni putopis u stihu pod naslovom Arimaspea, u kome je opisao svoje putovanje natrag ka Hiperboreji, odakle je ranije došao Abaris. Ipak, njegovo putovanje nije bilo obično: u pratnji Hiperborejskog Apolona, Aristej je, prema predanju, putovao vazduhom u obliku gavrana — ptice koja se smatrala svetom Apolonu.

Filozof-pesnik Epimenid sa Krita iz VII veka, poznat po svom bavljenju katarzisom (pročišćenjem), žrtvovanjem i pogrebnim reformama, navodno je zaspao u pećini Ide na Kritu, posvećenoj Zevsu, i u snu proveo pedeset sedam godina. Kada se probudio, otkrio je da poseduje dar proroštva. Diogen Laertije, biograf grčkih filozofa, beleži da je Epimenidovo putovanje u podzemni svet pratio niko drugi do Pitagora sa Samosa, poznat po sopstvenim katabatičkim podvizima. Navodno, i Epimenid je mogao da šalje svoju dušu van tela po volji. Značajno je i da su nakon njegove smrti na njegovom telu otkriveni neobični, šamanistički ornamenti, slični onima na 2.500 godina staroj mumiji iz Pazirika, poznatoj kao Skitska princeza sa Ukoka u altajskoj regiji. Stoga se mogućnost da je Epimenid imao veze sa šamanskim hiperborejskim severom mora ozbiljno razmotriti.

Lik Hermontima iz Klazomene iz VI veka pre n. e. takođe je zagonetan. Prema Tertulijanu i još nekim izvorima, Hermontim je bio poznat po tome što je ležao nepokretan, gotovo kao mrtav, dok je njegova duša putovala na udaljena mesta. Po povratku u telo, mogao je tačno da ispriča događaje sa tih lokacija. Njegova žena, navodno, odala je njegovim neprijateljima mesto gde mu je telo počivalo, pa su ga oni zlobno spalili dok mu je duša još bila u letu. Iako nijedno njegovo delo nije sačuvano, Aristotel mu pripisuje da je prvi postavio ideju o nōusu (razumu), što se zvanično vezuje za Anaksagoru iz Klazomene, koji je, međutim, živeo kasnije. Kako primećuje P. D. Njumen, Diogen Laertije beleži da je Pitagora čak tvrdio da je Hermontim iz Klazomene bio njegova prethodna inkarnacija.

Silasci u podzemni svet (katabaza) postaju sve ređi kako se približavamo Platonovom vremenu, dok različiti oblici šamanskih letova duše kakve nalazimo kod Abarisa i Aristeja opstaju i na kraju bivaju uvedeni u ono što će kasnije biti nazvano teurgijom. Predsokratovci su bili daleko više zaokupljeni katabazom (povlačenjem ili silaskom), dok su teurgijski neoplatoničari bili potpuno obuzeti anabazom (napredovanjem ili uspinjanjem). 

Za teurge je telestika bila od središnjeg značaja. Radklif Edmonds je definisao telestiku kao „usavršavanje ili pročišćenje smrtnog i materijalnog.“ Telestika se stoga može odnositi i na praksu oživljavanja kipova i na ritualni proces putem koga se ljudska duša deifikuje. U praksi, sredstva i ciljevi ovih naizgled različitih obreda zapravo su vrlo slični. U neku ruku telestika je bliža božanskom posednuću jer posvećenik biva obožen (ili ispunjen božanskom silom) poput hijeratskog kipa posredstvom sakramentalnih obreda i kontemplativnih vizualizacija. Štaviše, pokojnik koji je pripremljen svetim pogrebnim obredima, na primer u Egiptu, ili u delovima grčkog sveta, smatra se oživljenim kipom, a kip mumijom. Oba su preobraženi oblici i instrumenti božanskih sila. Hefest, sin Zevsa i Here, bog zanatlija i vulkana, u grčkoj mitologiji je poznat po svom umeću izrade oživljenih kipova, nazivanih automatoni. U Ilijadi se prvo pominje dvadeset zlatnih tripoda na točkovima, koji su se magijski pokretali sami od sebe. Nedugo potom Homer opisuje i zlatne sluškinje koje je Hefest načinio, a koje su izgledom bile poput živih devojaka. Homer kaže kako je u njihovim srcima bila inteligencija, a imale su govor i snagu, dok su od besmrtnih bogova naučile su kako da obavljaju poslove. Načinjene od zlata, a opet sposobne da se brzo kreću poput devojaka, one su uz to posedovale um, glas i snagu, tri svojstva ključna za rane Grke, koja su, verovalo se, potekla od bogova. Još jedan primer oživljenih kipova javlja se u Odiseji, u opisu Alkinojeve palate za koju je Hefest izradio zlatne i srebrne pse čuvare. U sva tri slučaja Homer prikazuje Hefesta kao prvobitnog oživljavača teurških kipova. Ipak, imajmo na umu da Hefestovi automati nisu mehanički roboti u savremenom smislu. 

Za Grke, automati su bili animati obdareni animom, psihom, dušom. To ne znači da mehaničke naprave nisu postojale, ali upravo o njima ovde nije reč. P. D. Njumen ukazuje na jedan zanimljiv deo Aristotelove Metafizike u kojima govori o fenomenu thaumata (lutke), samopokretnih čudesa, u kontekstu metafizičkog problema automata. Kada bi to bili samo mehanički, navijeni uređaji, njihov problem bio bi fizički, a ne metafizički. I Platon takođe piše o agalmima, odnosno oživljenim kultnim kipovima posvećenih za obred u kome sami bogovi učestvuju. Ključ za oživljavanje teurgijskog kipa leži u stvaranju prikladnog prijemnika, sposobnog da u sebi zadrži božanski zrak kojim teurg nastoji da deluje. Plotin u Eneadama tvrdi da su stari mudraci, želeći da privuku prisustvo bogova i praveći kipove s tim ciljem, imajući u vidu prirodu univerzuma, imali na umu da je priroda duše nešto što se uopšte lako privlači. Najlakši način, po Plotinu, jeste da se napravi nešto simpatično ili simpatetično, što može da primi deo toga, dakle ono što ga u bilo čemu podseća, poput ogledala koje je u stanju da uhvati njegov odraz. Prijemnik postaje „simpatetičan“ i „nalik ogledalu“ kroz upotrebu tajanstvenih teurgijskih talismana nazvanih sintemata i simbola, koji obnavljaju i uprisutnjuju božansko u minijaturnom obliku na čulnom planu. 

Poput psihoaktivnih supstanci, efekti teurgijskog delovanja sa sintematima i simbolima mogu se manifestovati u ljudskoj svesti. Nije potrebno racionalno razmatranje da bi sintemata i simbola postala moćna ili delotvorna. Ona su delotvorna samim svojim postojanjem. Moglo bi se čak reći da prava teurgija i telestika počinju upravo na onoj tački gde prestaju logika i diskurzivno razmišljanje. Teurzi pripisuju veliku moć neživim predmetima, koji su najniži i najjednostavniji u našem svetu, zbog toga što se oni najlakše koriste za prizivanje božanske sile koja svojom jednostavnošću prevazilazi sve racionalne uvide. Teurzi gledaju kip kao posudu i spremište za božanske sile koje u njega ulaze. Buđenje tih sila ponekad se postiže tako što se u šuplje kipove stavljaju biljke, mešavine biljaka, razna sredstva moći, amajlije, simboli, i na taj način oni se oživljavaju. I kultni kip i ljudsko telo mogu se smatrati povlašćenim obitavalištima boga. Zato, baš kao što sveštenik ispunjava unutrašnjost jednog kipa pobrojanim stvarima, izgovarajući pri tom formule i oživljavajući kip, tako i duhovni put unutrašnjeg preobražaja, kojim ide inicijant, dovodi do buđenja onih sintemata koje je bog sakrio unutar njegove duše i tela. I u tome je velika, reklo bi se, alhemijska tajna teurgije.

Sada, kada sve ovo znamo, zapitajmo se, više retorički nego suštinski, zašto je Mojsije zabranio obožavanje kipova i rezanih likova?