Saltarello II

John Martin

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje.

Njegovo Mračnjaštvo ne trpi sebi ravne. Trpi samo robove. Devojka, drži ga za desnu nogu. Nema ni gavrana ni lešinara. Kula podrhtava, svet strepi od nečeg potmulog. Zadah grozomore sve je bliži. Škripa olovnih oblaka nagoveštava njihov moguć pad pod još većom težinom, težinom onog što nije.

„Užasno je biti Bog! Ima li mi se kud uteći?“ Razmišljalo je Njegovo Mračnjaštvo. „Gde su sada kalupi da se za njihove bede uhvatim, ti ljudi kojima sam se toliko smejao, prezirao, grozio ih se, pretio apokalipsama, potopima, strašnim suđenjima, paklima i užasima? Moja najgora gnusnost bilo je to prokleto obećanje, spasenje, ideja zbog koje ste izgarali sebe i druge. Spašen, ko? Izbavljen, od čega? Ko vas može izbaviti od vas samih? O, kako su srećni ateisti i epikurejci! Budale, tek ste balon, moja kurtoazija stvaranja, neimarstvo. To me ne sprečava da vas proždrem, igrajući se Pravde i Nepravde, zarad vlastitog reda, da ne bih bio sam, da ne bih bio Jedan, da ne bih bio Nula, krik patnje i orgazma, ili da bih bio upravo to. Verovati u mene ili ne svejedno je. Logos, svemoćnik pusti, umnožen, jedinstven, kukavan – prvi sam! I najgori među vama bolji su od mene. Izmet koji oni zaborave čim ga izbace mene je deo. Ne, ne tražite me, čak ni vi, besmrtni među njima. Naći ćete pustinju. Obećanja moja, objave – prazne reči! Proroci – lažljivci! Vernici – slepci! Dovoljan sebi, u ništavilu Nula sam, Jedan u blaženstvu Tvorca, Dva u zaboravu Kreacije, i ponovo Nula u sećanju da sam ipak ništa. Moj univerzum nije savršen. Zar se niko nije pitao gde je moja sestra? Bojim se ako izustim njeno ime nestaću...

Njegovo Mračnjaštvo munjom ošinu kamenu statuu vuka Fenrira koja se rasturi u gromade a Sunce iznenadno zasja, vinuvši se put teških, sivih oblaka. Oblaci se rastvoriše, težina im sva iščili i ode da baulja nihilskim mehanama iz kojih su dopirali zvuci starih šargija i mirisi dobrog, suvog „kačak“ duvana. Nebo opet posta plavo i tačka u krugu, a ništavilo se zadovoljno povuče u svoje ložnice koje behu na spratovima pomenutih mehana, čije su gazde uvek imale mastan levi brk.

„Kako ćeš zadovoljiti svoje više težnje ukoliko nisi zadovoljio one niže prohteve?“ Iz dima i šargijskog soneta pomalja se grub glas jednog ruskog dekadenta, tvog bliskog prijatelja sa kojim se nikada nisi ljubio u usta.

Sunce je gledalo čoveka u crnom, Otac u Sina otpalog, a dubok pogled prekrasne devojke gubio se u daljinama Magisterovih sanja i preobražaja.

„Ja sam ona koja te rađa.“ Šaptala je.

Tada snažan potres propara sve svetove, udaljene i bliske. Crna odora iluzornog moćnika strže se pred naletima sunčevog vetra, oslobađajući zatomljeni sjaj i eone prokletstva. Kula, taj spomenik nečasne težnje, uzdanica žohara i parazita, uruši se, a crnilo svo pade sa Sina obilazeći neke nevidljive prepreke u vazduhu, kao da izvodi lucidan i ekstatičan ples karnevala i uspaljene mladeži, ples Mefista, strašnih maski i skrivenih uglova, ples zaboravljen, mističan i iskonski, ples radosti i slavljenja života i smrti, ples čednosti i lepota rumenih lica njišućih Vesti, ples legendi i troglavih bajki, ples koji otkriva tajne izrečene, nedorečene, obične i svete, ples ljubomornih bogova, ples kulta Vode i kulta Zemlje, vodenih vampira i nečasne Device, ples SALTARELLO! U svojoj punini Pad pokaza svu nagotu silazeće Dvojnosti.

„Neka strast moja poprimi obličje ljudsko!“ Sa tim rečima devojka očiju crnih kristala zasvetli, ne više robinja ili smrad, pripijajući se uz svog vaskrslog ljubavnika, brata i muža. Sveta nek je i uzvišena ljubav Brata i Sestre! Lice njeno beše tako poznato, zelene oči, crvena kosa, nedovršen vez plave haljine... Čovek-Lučonoša tad odagna sve granice. Zagledani u sjaj novog Sunca i sami zračiše melodijom Stvaranja.

„Neka strast moja postane svet!“ Progovori novi Bog.

Zagrljeni od sada živeše, predivni par božanski koji posta Jedno, istinski Jedno, praiskonsko i nedorečeno, Sunce snova naših, Sunce pobožnih i ateista, Sunce koje čuva naše male okućnice od pretećih čeljusti čudovišno ravnodušnog Ništavila. Čujete li zvona i horove spašenih duša kako slave dolazak Jednog; Jednog koji je sve. Za nas ne postoje zabranjeni prostori. Zabranjena vremena odavno su prošla. Tražite odgovor u sebi. Knjigu vam nećemo dati jer je već imate ali niste dovoljno čisti ili dovoljno prljavi da bi je prepoznali i izučili njena crna i bela slova – crna slova koja svaki smrtnik može da oseti i sa sujetom da ih izgovori, bela slova koja mogu samo odabrani verovesnici da pojme i prenesu ih drugim odabranim... Glasovi će se mešati u vama jer ćemo mi ući u vas, ali ne brinite. Svi vi koji ste bili i koji jeste znaćete da je naša volja i vaša. I kada se poklonite, trenutak vašeg bitisanja u različitim vremenima sažeće se u jednu beskonačnu tačku unutar kruga kojeg mi predstavljamo. Tada će se simbol nove Revolucije Katastrofe ukazati onima koji ga mogu videti i biće taj simbol prolazak do nas. Prihvatićemo vas kao sebi ravne i pašćemo ničice pred vašim oblicima, klanjajući se slavi vašoj koja će zaseniti našu slavu. Revolucija Katastrofe biće završena i kao što kraj prethodi početku tako ćete i vi prethoditi novom rađanju ciklusa koji će trajati sve dok i poslednja duša ne pronađe svoj put do našeg sveta. A kada i poslednja duša pronađe svoj put, svet sastavljen od četiri elementa pretopiće se u bezličnost. Postaće tada bela slova ona pismena koja vladaju. I moć koju bela slova nose preuzeće naš svet od nas, uz mnogo sukoba sa onim koji je Jedan i koji smo mi, i koji boravi u bezličnosti. Mi ćemo tada biti onaj Jedan, boravićemo u bezličnosti i završićemo započeto delo predavanjem belih pismena vama, nosiocima Revolucije Katastrofe. Tada će naš svet postati isuviše tesan i dosegnućete uniju, postajući Jedan koji smo mi, nad moćima koja bela slova donose. Bela i crna slova su imena naša, sve naše manifestacije. Vladajte Revolucionari Katastrofe, vladajte! Naš put je vaš put...

Saltarello I

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje.

Zamisli sodomsku dolinu. Prepuna je onih sadržaja zbog kojih je Vavilon proklet a Sodom i Gomor spaljeni. Vide se raskošne, crnokose devojke. Valjaju se u lokvama ispunjenim čudnom mešavinom blata, krvi, izmeta, mokraće i visokih, rogatih muškaraca crvene puti, da, zelenookih, sa smeškom i minđušama u nosu. Uspaljeni, znojavi, njišu se uz ritam nevremenih partitura jednog čuvenog kompozitora. Niotkud, odasvud, takva muzika postoji samo u arhetipskoj sferi ili na kakvom groblju istrošenih svetova. Ovo je jedno takvo, da li mesto, u tvojoj glavi i da li samo u njoj. Hodaš prašnjavom stazom oivičenom na kolje pobodenim ljudima. Uzdasi žena, vrisak onih koji se sa postojanjem rastaju, lagano i scenski. Vrane, gavranovi, psi, sumporni vazduh, izlučevine... Suton večit i nametljiv. Crveni oblaci, crvena zemlja. Gledaš u devojke, devojke mile i pohotne, devojke iskušenja i zaborava, zajapurene u igri sa mužjacima rogatim. Ne zastajkuj. Zasad ti si samo posmatrač.

Crni, iskrivljeni hramovi u daljini. Sveštenici u crnom. Nemaju lica. Plaštovima pokriveni zastrašujući su, neprimereni postojanju, neprirodno mršavi i visoki, pogurenih leđa, ćutljivi, možda nemi. Uvek o kakvim iluzornim kulama sanjaju. Svakom od njih san je da ima svoju vlastitu kulu, neprirodno visoku, usku i nakrivu. Tu su i sveštenice, ogrnute kožama velikih mačaka. Nose bičeve i pribor za kastraciju. Njihove usne jačeg su kolorita i od samog Sunca na večitom umoru. Zločin je smisao. Svinje jure beskrajnim đubrištima. Pacovi, bubašvabe, smrad i memla. Golemi pauk pretrčava put. Ideš dalje. Negde tamo, gole planine, pune ko zna čega, puše se. Vulkanski dah, topot podzemlja.

Odjednom grad! Polurazrušen, prljav u mračnoj udolini. Čuje se zveket, histerični smeh, ples gnoma. Lica gnomska po zemlji keze se i krešte. Iznad grada dina, iza dine, kao da iz nje izvire, stena, visoka i rudna, oštra, prava i zlokobna. Na steni kula neviđenih razmera. Na kuli stube se zariva u oblake, na stubu... Rekvijem! Pogled članova crnog bratstva ovde se zaustavlja. Zajednica univerzalnog Reda Noći. Na vrhu stuba, malo iznad oblaka, proširenje. Na proširenju, tron. Na tronu sedi moćnik leđima okrenut. Crni plašt i kukuljica. Na leđima izvezen simbol univerzalne destrukcije – Sunce Enhatona. Iznenada tron se okreće, kukuljica spada sa glave. Zaboga! Tron je zapravo bela i dražesna, sjajna, izazovno obla i čista, udobna wc-šolja. Moćnik! Iznad oblaka nebo je crno i beživotno. Budi malo moćnik. Proćelav si, tvoje loknice, plave i sede, vire ispod esesovskog šlema. Cilindrične, ronilačke naočari. Desni deo lica prekriven je crnom kožom odranom sa pornografskog spolovila nekog vraga. Levi deo lica u ožiljcima. Ćosav, šepav na levoj nozi. Neizbežni lanci, nitne, tesne, kožne pantalone sa otvorom za guzove, crveni učkur. Upotrebljeni prezervativi u čmaru. Metalizirane čizme sa krampovima, pogodne za šetnju po dečijim glavicama. Čuje se poj legionara: 

„Sla­va Maj­sto­ru Cr­nog Hra­ma!

Sla­va Sve­tom Re­du Nje­go­vom!

Sla­va Za­jed­ni­ci Uni­ver­zal­nog Re­da No­ći!

Idu za­sta­ve Pa­kla!“ 

To su one slatke magline samoće koje govore: ko ima ma­lo uzmi mu i to; ko ima mno­go do­daj mu još. Jedan neurotični pesnik rekao bi: „čudovišno je disati u tom strašnom očaju pohotne tmine.“ Lice moćničko napreže se. Taj trenutak je najvažniji. Crveni učkur se otvara automatski i nenametljivo. Scenski i teatralno, izlazi njegov obožavani falus, ljut i bezočan, prav i nervozan. Ne, malo je nakriv. Drhti i muca. Tu je transdevojčica. Crnka. Osnovna škola. Sedmi razred. Ljupka. Maniri. Velika, puna, vlažna usta. Harpije je donose ispred moćničkog trona. Munje i gromovi! Arhitektonsko oko sa vrha trona sjaji. Novi momenat u partituri. Devojčica u radnoj bluzi. Košuljica bela. Suknjica plava. Crvene čarape. Na bluzi amblem škole. Majka akutna levičarka, otac biseksualac i pedofil. Ona prilazi, smeši se. Zubi veliki, zdravi i beli. Raspušta kosu srednje dužine, ravnu i izrazito crnu. Kleči i primiče usta opasno blizu uvaženom i obožavanom falusu.

Sada nakratko postaješ on. Govoriš: „Budi perverzno nežna.“

Uporedo sa tim, sa mukom se polako oslobađaš suštastvenog tereta zidova crevnih. Tvoj moćnički falus gnječi se između povesnih usana, tih gumenih obronaka ekstaze, juniorke vanvremenskih takmičenja i tročetvrtinskih uzdaha. Obliz. Smrdljivi putnik kritično visi na putu izvesnog pada u grotlo vanserijski lepe toaletne školjke. Testisni blagi ugriz. Putnik uranja u biserne vode. Istovremeno, tvoji divlji, beli, repati sluzavi jahači jurišaju ka ždrelu nadasve odlične učenice elitne gradske škole u kojoj su generacije...

Probudi se, ovo je ne-znamo-koja anno domini. Naši ukusi samo su naizgled sočni. Njegovo Mračnjaštvo lagano ustaje sa trona. Oblaci su toliko gusti i masni, neprobojni, tako da on slobodno gazi po njima. Sa njegove desne strane, držeći ga pod ruku, zajedno sa njim korača transdevojčica u plavom. Ona ima narav rusalke, gleda ka zemlji. Njene oči, dragulji su crni, hladni i bremeniti prazninom. Zemlja se tu i tamo kroz oblake nazire, obasjana opskurnim bakljama. Krici, tresetišta, močvare, pustinje i dine, kamen, sumporna mora. Moćnik zalud traži bilo šta na tom crnilu, na svodu od nihila. Agonija! On hoda i hoda, ona ga kao usud njegov nemo prati. Na njegovom levom ramenu stoji veliki gavran i nemušto zbori. Levo od njega, malo podalje, tek što je otprhnuo, lešinar, koji bio je ko zna gde, ko zna šta. Kandže gavranske podsećale su Moćnika da RED MORA DA POSTOJI! Ali gde? Kako? Na Crnom Suncu behu ispisane svete formule: GUST MRAK GUTA REĐI MRAK... (tama je atma)...

Iznenada, kao iz kosmičkih prapočetnih dubina, zadunu vetar, hladan i otrežnjujuć. U glavama ljudi nastade tišina. Slika velika, dva sa tri i po metra, zaprepašćujuće oživljava: prozor u svet, tako nam blizak, mada nepoznat. Primordijalno A-U-M zapara prostor, sliku, umove prisutnih, naposletku čitav univerzum. Bića Vazduha, hor elementala, mantra jedva čujnom frekvencijom: „F-O-N-K-A-L-A-J-A-N“. Svako „F“, a naročito „K“ odjekuje nutrinom svakog od prisutnih stotinak posetilaca nadistoricističke izložbe, sve samih uglednika. Slika nastala po ideji jednog čuvenog Leonida, ima četiri figure. Vidimo leđima okrenutog muškarca u crnoj kukuljici. To je zapravo kaput mrtvog oca. Sa njegove desne strane, pod ruku ga drži crnomanjasta mlada devojka u teget plaštu. Na njegovom levom ramenu stoji gavran, koji kao da mu nešto šapuće na uvo. Levo, malo podalje od njih, raširenih krila, prikazan je lešinar kome krik tek što se prolama iz kljuna. Čovek u crnoj odori i devojčica stoje na gustim, neprobojnim, olovnim oblacima. Ona gleda negde dole, kroz pukotinu u njima. On uzalud traži bilo šta, kakvu tačku ili promenu nijanse na crnom, beživotnom nebu bez ijedne zvezde, kapi svetlosti ili daška vetra. Sve što postoji ispod je stravičnih oblaka koji škripe kada se pomeraju. Na leđima, čovek u crnom ima izvezen drečavo crveni znak, simbol koji je milione odveo u smrt, univerzalni simbol destrukcije. Ispod oblaka prostire se nepregledna sodomska zemlja čiji se stanovnici klanjaju kuli kojoj vrh dopire do iznad oblaka. Klanjaju se njenom jedinom stanaru kojeg retko ko je video i čije se užasne moći svi boje. Nisko na horizontu ogromna statua mitskog vuka Fenrija drži u ustima crveno, na umoru, ipak živo Sunce. Zbog toga nad tom zemljom, stranom i strahovitom, vlada večiti suton, a nebo iznad oblaka je crno i prazno. Bog je svrgnut, nemoćan ali živ, jer je večan, bez obzira na svu tamu i prokletstvo Ragnaroka. Međutim, na stranu svi užasi tog sveta, na stranu i strašni vuk koji, iako kip, itekako je živ i moćan, bez obzira na ogromnu moć ćudljivog stanara kule bez prozora i na sva vekovna prokletstva, stanovnici tog sveta najviše se plaše tog pretećeg ništavila iznad oblaka. U njihovim apokaliptičnim snoviđenjima često se pitaju šta drži taj svod od ništavila da ne padne i proguta ih. Kada se kojim slučajem masivni oblaci razgrnu na nekom mestu, otkrivajući nevremeni užas ne-bića, u dušama tih ljudi javlja se nespokoj i teška, turobna zabrinutost. Onaj koji je pao, dok je bio dole, a Sunce na nebu, brbljao je i jako hulio. Sada, kada se konačno popeo na nebo, izgradivši opscenu kulu, zaćutao je.

Anonimni ali znameniti gospodin fon Kalajan, mada nije ni započeo, dubokim, autoritativnim i raspuklim glasom nastavlja sa objašnjavanjem svoje slike:

„Ova slika predstavlja ivicu sveta. Kao što vidite, iza te ivice nalaze se preteća usta ništavila. Ovo je pedagoška opomena o izvesnoj nam sudbini ukoliko nastavimo sa ceđenjem svetlosti vlastitih bića i ukoliko i dalje uzgajamo kultove degenerativnih procesa. Ako dozvolimo da prvi izgnanik sa nebesa svrgne Boga u nama, naše postojanje podvešće se pod znak pitanja i biće veoma krhko i krajnje sumnjivo. Ludilo uzeće maha i raspršiće naše umove u neznano, u milione malih komadića koji će se lagano gasiti. Moćnik koji gazi oblacima jeste moćan i veliki je vladar četverostrukog kraljevstva strana sveta, ali prevareno je moćan i moć njegova iluzorna je.“

„Ko su gavran, lešinar i devojka?“ Upita neko.

„Gavran i lešinar dolaze od onog tamnog i strašnog neba. Oni su ništa u obliku gavrana i lešinara. Oni opominju čoveka u crnoj kukuljici da je probio opasne granice i ukoliko bude išao dalje, ništavilo, izazvano tako silnom arogancijom, spustiće se i progutati ga. Ono malo svetlosti u njemu nepovratno će se ugasiti u tami gušćoj i od same crne boje. Umiraće večno, u agoniji beskrajnog užasa. Prizori ništavila neizdrživo su užasni. Njegovo postojanje biće izbrisano gumicom. Majka njegova nije ga rodila. Otac mu nije otac. Čak i neprijatelji to mu nisu, jer kako neko može voleti ili mrzeti nekog ko nikada nije ni postojao? Zvezde, ljudi! Vidite li zvezde? Bojim se za nebo iznad ovog grada...“

Isprekidani grohotni smeh kontroverznog i kontraperverznog slikara zapara salu. Užasnuti, posetioci počeše da beže, zabrinuti nad tako ciničnom pretnjom kao što je nepostojanje. Oni žure u svoje male ili velike hramove da se mole nekim malim-velikim bogovima, ne bi li ih oni spasili tako grozne kobi iščeznuća i nečeg što neko davno nazva Gmižući Haos. Fon Kalajan, samozadovoljan i smeo, nakon kraćeg prekida zbog uspaničene gungule pobožnih i ateista, desničara i levičara, zagledan u zlatni presek ko zna čega, zausti:

„Devojka... Ona je poslednja stanica, sredstvo uzdizanja i pada i ko zna čega još. Ona čoveka može učiniti vrećom svakolikog smrada ili pak bogom, ukoliko...“

Te poslednje reči čuo si još samo ti. U originalnoj verziji ove priče, te reči čuo je još neko, ali to sada nije važno. Ovo je tvojih pet minuta. Ovo je pripovedanje o životnom putu tvog bića, pa ćemo stoga tako i završiti. Le olam amen.