Okultni energetski otisak porodičnog nasleđa Lavkraftovih

Prethodni post na ovu temu: Lavkraft i kosmologija Memfis-Mizraima

Vinfild Lavkraft: Otac, masonerija i senka Memfis-Mizraima

Lavkraftov otac, Vinfild Skat Lavkraft (1853–1898), bio je trgovački putnik koji je prodavao nakit i plemenite metale za kompaniju Gorham Manufacturing. Zbog prirode posla, neprekidno je putovao širom Amerike i Evrope. U zvaničnim, javno dostupnim masonskim registrima države Rod Ajlend, Vinfild Lavkraft je zabeležen kao član regularne lože Narragansett No. 21 u Vejkfildu. Međutim, unutar ne-regularnih i ezoterijskih krugova, postoji tvrdnja da je on bio iniciran u egipatsku masoneriju Memfis-Mizraima, i to iz nekoliko veoma indikativnih razloga. Kao zastupnik firme za nakit, Vinfild je često boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih godina, upravo u vreme kada je Džon Jarker bio na vrhuncu svog delovanja i širio Memfis-Mizraim među intelektualnom i umetničkom elitom. Trgovci plemenitim metalima i draguljima su istorijski neretko bili usko povezani sa hermetičkim i alhemijskim ložama, što je razumljivo jer su oni bili među značajnim snabdevačima raznih laboratorijskih i magijskih potrepština.

Unutar struje Keneta Granta i srodnih okultista, smatra se da Vinfild nije bio običan mason koji je sakupljao činove, već da je unutar ezoterijskih krugova došao u dodir sa operativnim tehnikama (unutar viših stepena Memfis-Mizraima ili srodnih ogranaka) za koje njegova psiha nije bila spremna. Njegov tragični kraj možemo tumačiti kao klasičan primer mentalnog rastakanja usled otvaranja pogrešnih „kapija”.

Gde je bio Lavkraftov otac? Tragedija u sobi broj 5

Odgovor na pitanje zašto je Lavkrafta odgajao deda leži u jezivom događaju koji se odigrao kada je Hauard imao samo tri godine (1893. godine). U aprilu 1893. godine, tokom jednog od svojih poslovnih boravaka u hotelu u Čikagu, Vinfild Lavkraft je doživeo potpuni, nasilni mentalni slom. Počeo je da halucinira, tvrdeći da su ga napali entiteti i da su ga „izokrenuli”. Bio je toliko agresivan i van sebe da je hitno vraćen u Providens i smešten u psihijatrijsku bolnicu Butler Hospital. Tamo je proveo narednih pet godina, u stanju katatonije, ludila i paralize, sve do svoje smrti 1898. godine. Zvanična medicinska dijagnoza bila je paresis (završni stadijum neurosifilisa). Međutim, za mladog Lavkrafta i njegovu majku, ova bolnička soba broj 5 postala je tabu tema, izvor neizrecivog porodičnog stida i užasa.

Lavkraft praktično nije imao svestan odnos sa ocem, ali je očeva senka presudno definisala njegovu podsvest i čitav Ktulu mitos, možda i više nego dedine knjige. Dakle, Lavkraft praktično nije imao normalno sećanje na oca kao na figuru koja pruža sigurnost, jer je Vinfild sklonjen u instituciju kada je dečak imao samo tri godine. Međutim, taj odsutni otac je bio prisutniji u kući od bilo koga živog. U porodici Filips-Lavkraft vladao je gvozdeni zavet ćutanja. Hauardu je rečeno da mu je otac „teško bolestan” i da „spava”. Međutim, dečak je bio previše inteligentan; on je u vazduhu osećao smrad neizrecive tajne. Možda su u pravu oni koji tvrde da kada se detetu uskrati istina o roditelju, njegova podsvest tu prazninu naseljava čudovištima.

Očeva soba broj 5 u bolnici Batler postala je za dečaka prototip R'lyeha,  potonulog, zaključanog prostora gde boravi živi mrtvac, biće koje je nekada bilo čovek, a sada je mutiralo u katatonično čudovište koje sanja stravične snove. Lavkraftov Ktulu koji „mrtav stražari i sanja” u dubinama okeana je zapravo njegov otac Vinfild, koji je pet godina ležao u bolnici Batler, paralizovan i izgubljen za ovaj svet, pre nego što je konačno umro.

Tifonijanski prenos: Neurosifilis ili otvaranje Bezdanu?

Povodom Vinfildove sudbine zvanična medicina je rekla: neurosifilis. Ali unutar gnoze Keneta Granta, ova dijagnoza je samo profana etiketa za nešto daleko zlokobnije. Kao što smo utvrdili, Vinfild je kao trgovac skupocenim metalima boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih. To je tačno vreme kada Džon Jarker u Mančesteru i Londonu vodi najradikalnije operativne ogranke Memfis-Mizraima. Kako ću pojasniti malo dalje, neki okultisti tvrde da je Vinfild tamo iniciran i da mu je predata formula za rad sa „Spoljnim silama”. Egipatska masonerija u Jarkerovoj interpretaciji nije bila bezazlena i iziskivala je snažnu psihu praktičara. Ako je Vinfild počeo da praktikuje teurgijske invokacije iz viših stepenova (Arcana Arcanorum), on je nesvesno otvorio vrata kroz koja je prodrla Tifonijanska struja, kako ju je Grant nazvao.

Vinfildov slom u Čikagu 1893. godine bio je iznenadan i veoma nasilan. Njegove reči da su ga entiteti „napali i izokrenuli” frapantno podsećaju na ono što je Mejrink opisao u Anđelu sa zapadnog prozora kao „đavolje izokretanje šije”, trenutak kada mag gubi kontrolu nad silama koje je prizvao, i one mu rastaču ego, ostavljajući njegovo telo kao praznu ljušturu. Njegov mozak je bio spaljen frekvencijom svetlosti (Khut) koja je prebrzo i presnažno prošla kroz njegov nervni sistem.

Ono što je najvažnije za ovo razmatranje jeste koncept energetskog nasleđa. Vinfild je doživeo slom 1893, ali Hauard je rođen 1890. godine. To znači da je začet u periodu kada je njegov otac bio na vrhuncu svog okultnog eksperimentisanja u Engleskoj pod Jarkerovom senkom. Struja je već bila u krvi, u energetskom inprintu mladog Hauarda. Vinfild je preneo taj vanzemaljski, zvezdani otisak na svog sina pre nego što je poludeo. Mladom Lavkraftu suštinski nisu bili potrebne publikacije i dokumenti lože Memfis-Mizraim u dedinoj biblioteci, o čemu sam diskutovao u prethodnom tekstu na ovu temu, jer je on tu formulu imao upisanu u sopstvenom energetskom, ili astralnom otisku. Njegove stravične noćne more, koje su počele upravo nakon očeve smrti, bile su zapravo Vinfildov astralni testament. Otac je poludeo jer nije izdržao pritisak te sile; sin je preživeo tako što je tu istu silu pretočio u literaturu i stvorio najuticajniju mitologiju XX veka.

Dakle, imamo tri pokoljenja loze koja čine savršen, kiklopski stub:

1. Otac (Vinfild): Okultista operativac koji gine na pragu, biva spaljen Tifonijanskom strujom Memfis-Mizraima i predaje kod u krv sina.

2. Deda (Vipl): Čuvar kapije, visoki mason koji obezbeđuje intelektualni rezervoar da se taj kod u dečaku aktivira.

3. Sin (Hauard): Prorok Bezdana koji, inkubiran u porodičnom užasu i ćutanju, snovidno mapira svetove koje je njegov otac video u sobi broj 5 bolnice Batler.

Skoro pa dođosmo do lavkraftovske trijade Otac - Sveti Duh - Sin. 

Horonzon klub i Lavkraftov kontekst

Horonzon Klub (Choronzon Club, poznat i pod šifrom C∴C∴) jeste stvarna istorijska organizacija čije su lekcije i dokumenti direktna spona između čikaškog okultnog podzemlja, vudu gnoze i Lavkraftovog dela. Klub je osnovan u Čikagu 1931. godine a njegov osnivač bio je Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell), učenik Alistera Krolija i bivši član telemitske opatije na Siciliji. Rasel se posvađao sa Krolijem i osnovao sopstveni sistem koji je nazvao Horonzon Klub. Za razliku od Krolija koji je težio solarnoj svetlosti, Horonzon Klub je uzeo ime po Horonzonu, demonu / inteligenciji Bezdana (iz sistema Džona Dija), koji predstavlja rastakanje ega, haos i svest koja operiše izvan ljudskih, trodimenzionalnih koordinata. Lekcije Kluba su pisane u obliku tajnih dokumenata i skripti koje su se bavile matematičkom magijom, kabalom i svesnim ulaženjem u Bezdan.

Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina, kontrolu nad preostalim strukturama Horonzon Kluba u Čikagu preuzima niko drugi do Majkl Bertio (Michael Bertiaux). Bertio je integrisao lekcije Horonzon Kluba u svoj rad sa O.T.O.A. (Ordo Templi Orientis Antiqua) i haićanskom vudu gnozom (La Couleuvre Noire). Unutar tih naprednih lekcija Horonzon Kluba (koje su kasnije delom cirkulisale kao privatni faksimili i dokumenti), Lavkraft se pominje u kontekstu koji je krucijalan za ovu temu. Bertio u doktrini Horonzon Kluba uvodi pojam Meon (to je stari izraz kojim se označava apsolutni bezdan, praznina izvan Ain Sofa, carstvo anti-materije, ali koji je Bertio ponovo uveo u opticaj u teoriji okultizma, odakle se proširio na popularnu kulturu). U lekcijama se tvrdi da je Lavkraft bio medijum koji je kroz svoje snove nesvesno mapirao upravo taj Meon. Njegovi Veliki Stari (Ktulu, Azatot, Jog-Sotot) u lekcijama kluba se ne tretiraju kao književni likovi, već kao Zotirijanske energije (Zoythrian energies) i realne inteligencije tog Meona.

Horonzon Klub pod Bertioovim vođstvom je bio prvi koji je u svojim materijalima i lekcijama dao uputstva za magijski rad sa Lavkraftovim panteonom. U okviru tih lekcija se objašnjava da su imena koja Lavkraft koristi savršene zvučne i vibratorne formule (atavističke mantre) koje lakše zaobilaze racionalni um modernog čoveka nego klasični srednjovekovni grimoari. U lekcijama se Lavkraft postavlja kao „Prorok Eona Velikih Starih”, čija je uloga bila da kroz fikciju pripremi ljudsku psihu za udar kosmičkih sila koje dolaze sa zvezda (struja Sirijusa koju sam pominjao u prethodnim radovima na ovu temu).

Povodom svega ovog uočavamo jednu zanimljivu podudarnost. Kao prvo, Horonzon Klub je delovao u Čikagu, istom onom gradu gde je Lavkraftov otac, Vinfild, doživeo svoj nasilni mentalni slom i tvrdio da su ga entiteti „izokrenuli”. Čikago je u američkoj okultnoj geografiji (kako piše Bertio) teurgijski portal za silazak mračnih, trans-plutonijanskih sila. Lekcije Horonzon Kluba su pisani dokaz da su napredni okultisti XX veka (Bertio i njegovi inicijati) koristili Lavkraftovu arhitekturu kao interfejs za komunikaciju sa silama „Spolja”. Dakle, upravo je Horonzon Klub istorijski primer gde fikcija prestaje, a operativna magija počinje. 

Na ovom mestu smatram neophodnim da izvedem jednu digresiju pre nego što se vratim na glavni tok ove priče. Ono što se dogodilo sa Sesilom Raselom i kako je Majkl Bertio decenijama kasnije preuzeo i preobrazio Horonzon Klub (Choronzon Club) predstavlja jednu od najzanimljivijih i najbizarnijih sapunica u istoriji modernog okultizma. To je priča o čistoj, opsesivnoj i paranoidnoj fiksaciji na najmračniju tačku Krolijevog sistema. Elem, Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell, magijsko ime Frater Genesthai) bio je briljantan matematičar, ali i čovek izuzetno teške, paranoidne i osvetoljubive prirode. Kada je boravio u Krolijevoj opatiji teleme na Siciliji tokom 1920-ih, Rasel je bio Krolijev omiljeni učenik za naprednu kabalu i matematiku. Međutim, Kroli je bio tiranin, a Rasel je imao ogroman ego. Sukob je bio neizbežan. Kroli ga je na kraju izbacio iz opatije, optuživši ga za homoseksualne intrige i pokušaj magijske sabotaže.

Kada se Rasel vratio u Ameriku, njegova mržnja prema Kroliju postala je pogonsko gorivo za njegov dalji magijski rad. Izbor Horonzona za ime kluba (1931. u Los Anđelesu, kasnije prebačen u Čikago) bio je direktan, svestan šamar Alisteru Kroliju. Rasel je znao da je Kroli tokom čuvenih rituala u alžirskoj pustinji 1909. godine (zajedno sa Viktorom Nojburgom) jedva preživeo susret sa Horonzonom. Za Krolija, Horonzon je bio oličenje svega što uništava Veliko Delo, demon rastakanja, laži i ponora. Rasel je rezonovao sledećom logikom: ako je Kroli prorok Novog Eona (Svetlosti / Horusa), onda će on, Rasel, postati prorok one sile koja stoji s druge strane kapije, Bezdana (Daata) i Horonzona. On je uzeo Horonzona ne da bi ga obožavao kao đavola, već da bi koristio njegovu energiju za rastakanje Krolijevog autoriteta i strukture A∴A∴. Rasel je razvio visoko matematičku, hladnu magiju (zasnovanu na ne-euklidovskoj geometriji i magijskim kvadratima) kako bi svesno manipulisao silama Bezdana.

Raselova sudbina pratila je klasičnu putanju ljudi koji predugo gledaju u Bezdan, a nemaju unutrašnju ravnotežu. Horonzon Klub je privukao ozbiljnije okultiste (uključujući Luisa Kulinga), ali je Raselova paranoja uništila grupu. Stalno je sumnjao da ga učenici potkradaju i da Kroli šalje magijske napade na njega. Shvativši da je ime Horonzon Klub previše zlokobno i da odbija širi auditorijum, Rasel krajem 1930-ih menja naziv u G.B.G. (Great Brotherhood of God). Tu je ublažio retoriku i uveo sistem seksualne magije koji je bio modifikovana verzija Krolijevog O.T.O.-a. Rasel se s godinama sve više povlačio iz javnosti. Postao je usamljenik, opsednut matematičkim formulama i pisanjem opskurnih, privatno štampanih knjiga (poput Zniesth i Book of Knowledge). Umro je 1987. godine, izolovan, ostavljajući iza sebe gomilu skripti i lekcija koje su cirkulisale u malim, zatvorenim krugovima Čikaga i Kalifornije.

Potom na scenu stupa Majkl Bertio i njegova čuvena čikaška laboratorija. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Čikago je bio žarište okultnog podzemlja. Bertio, koji je već bio posvećen u vudu i vodio Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.), aktivno je tragao za preostalim ograncima starih američkih loža. Bertio je stupio u kontakt sa starim članovima Raselovog kluba u Ilinoisu koji su bili nezadovoljni Raselovim povlačenjem i rigidnošću. Bertio nije prosto nastavio da predaje Raselovu matematiku. On je spojio Raselov koncept Horonzona i Meona sa vudu gnozom i kultom htonskih Loa (poput Kalfua i Barona Samedija). On je uzeo originalne lekcije Horonzon Kluba, prepisao ih i integrisao u svoj čuveni sistem Monasterium Ogdoadicum. U tim novim, revidiranim lekcijama, Horonzon Klub je postao spoljašnji, uvodni krug za njegovu unutrašnju strukturu - La Couleuvre Noire (Crna Zmija).

Preuzevši lekcije Horonzon Kluba, Bertio je izjavio da Rasel nije do kraja razumeo šta je dotakao. Rasel je Horonzona posmatrao kroz prizmu lične osvete Kroliju i zapadne ceremonijalne magije. Bertio je, s druge strane, shvatio da je Horonzon Klub zapravo otvorio portal za neljudsku svest. Zato je Bertio u lekcije tog kluba uveo Lavkraftov mitos. On je objasnio da su entiteti koje Rasel pokušava da prizove matematičkim kvadratima zapravo Lavkraftovi Veliki Stari koji nadiru iz Meona. Rasel je postavio dinamit pod Krolijev solarni sistem, a Bertio je došao, pokupio ostatke, spojio ih sa vuduom i Lavkraftovim košmarima, i stvorio najradikalniji operativni sistem s kraja XX veka.

Lavkraftov horor kao anti-masonska gnoza

Postoji trenutak kada Lavkraftov opus prestaje da bude samo kosmički horor i postaje anti-masonska gnoza, odnosno svesno ogoljavanje solarnog mita o izgradnji Hrama i razotkrivanje njegove htonsko-akvatične suštine. Hajde da krenemo redom.

Šamir, Rahab i akvatični graditelji Solomonovog Hrama (Kontra-teza 1. stepena):

Krenimo od pitanja koje mi je postavio jedan poznanik: Ako Hram nisu gradili kamenoresci, ko je? U tradicionalnoj masonskoj naraciji prvog stepena (Učenik), akcenat je na grubom kamenu koji se kleše alatom i ljudskim radom u slavu Velikog Arhitekte. Međutim, tajna rabinska predanja o izgradnji Solomonovog Hrama, koja pominju crva Šamira, potpuno ukidaju ljudski faktor. Pošto na brdu Morija nije smelo da se čuje gvožđe (alat rata i demijurga), Solomon je koristio Šamira, natprirodno biće koje svojim pogledom ili dodirom seče i oblikuje najtvrđi kamen bez ikakve buke. 

Drugi indikativni entitet jeste Rahab, koji je u jevrejskoj mitologiji primordijalni demon iskonskog okeanskog bezdana (Tehom), mitsko morsko čudovište koje predstavlja haos pre kreacije. U tom smislu, pomenuo bih Elijadeovu tezu da je Hram podignut iznad samog ulaza u podzemni svet (iznad bezdana pra-voda), na mestu gde je ranije već postojao kanaanitsko svetilište. Dakle, Solomon ne gradi na suvom, već kao i njegovi nepoznati prethodnici vekovima ranije na istom mestu, on gradi čep iznad podzemnog okeana haosa.

Povodom ovoga moguće je izvesti inverznu masonsku tezu glasi: kamen za Hram nisu klesali slobodni zidari na suncu, već su ga u vlažnoj tišini bezdana oblikovale inteligencije podvodnog sveta (Rahabovi podanici, Šamirovi srodnici, odnosno Lavkraftovi Duboki). Solomon je sklopio pakt sa akvatičnim silama da mu obezbede temelje. Zidari su samo dovršili spoljašnju fasadu, dok prava arhitektura Hrama potiče iz dubine okeana. Naravno, razmatrajući ove legende, ne možemo a ne uzeti u obzir 72 demona Goecije. Kralj Solomon, kao vrhunski mag, koristi demonske (atavističke) sile da podignu zdanje koje ljudska ruka ne može. Ali, po završetku, on ih ne uništava (jer su besmrtni), već ih zaključava u mesingani kovčeg pod svojim pečatima i potapa ih u vodeni ambis. 

To je doslovno Lavkraftova struktura:

• Veliki Stari (demoni Goecije / inteligencije bezdana) pomogli su u izgradnji pred-ljudskih gradova i hramova.

• Sada su pod pečatima (zatočeni) u potopljenom gradu R'lyehu (Solomonovom vodenom kavezu).

• Oni nisu mrtvi, nego spavaju pod vodom i čekaju da pečati popuste. U tom smislu može biti da ezoterijska masonerija, poput Memfis-Mizraima zapravo čuva te pečate kako se bezdan ne bi ponovo izlio na zemlju, dok Lavkraft piše iz ugla onoga ko želi da se te kapije otvore.

Geometrija Nekronomikona i kosmički Hiram Abif (Kontra-teze 2. i 3. stepena):

Masonski napredak ide od geometrije do mita o vaskrsenju. Povodom toga ovde imamo tri ključna pitanja koja izvrću masonske pouke:

Pentagram i slovo "P" u Nekronomikonu (2. stepen - Pomoćnik):

U drugom masonskom stepenu, u centru pažnje je Plamena Zvezda (Pentagram) unutar koje se nalazi slovo G (Geometrija, Gnoza, God). U inverznom, lavkraftovskom ključu, to slovo nije G, već P, tj Pluton (ili Yuggoth u Lavkraftovom mitosu), ili još dublje: Ph'nglui (prva reč ključne teurgijske formule Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn). Pentagram kod Lavkrafta nije simbol čoveka kao mikrokosmosa u ravnoteži, već je to Pečat Staraca (Elder Sign), kosmička geometrijska rešetka koja drži zver zaključanu u bezdanu.

Zamena za Hirama Abifa (3. stepen - Majstor):

Legenda trećeg stepena je jezgro masonerije: Hiram Abif, Veliki Neimar Hrama, biva ubijen od strane trojice pohlepnih radnika, biva sahranjen, a zatim ritualno uzdignut (vaskrsnut) od strane Majstora lože kroz specifičan stisak ruke. Povodom toga, taj moj poznanik koji je postavio prethodno pitanje opet pita: Umesto Hirama - ko je mrtav, spava i biće uzdignut? Odgovor je ponovo Ktulu, jer je masonski Hiram solarni heroj koji umire i vaskrsava na svetlu. Lavkraftov Ktulu je htonski Hiram. On je Veliki Neimar koji leži u potopljenom hramu / gradu R'lyehu. Njegovo uzdignuće (vaskrsenje) se ne vrši u loži, već kada se zvezde poklope. Kada Lavkraft kaže "To nije mrtvo što zauvek može spavati", on piše anti-masonsku formulu trećeg stepena. Veliki Arhitekta Univerzuma za Lavkrafta nije solarni bog slobodnih zidara, već Slepi i Ludi Bog Azatot u centru haosa, a njegov namesnik na Zemlji je Ktulu.

Eder Hernandez

Pra-egipatska amfibijska božanstva i Atlantida

Odavno mi je poznata ideja, na koju me je neko nedavno podsetio, da su Egipćani namerno izbrisali i demonizovali morska božanstva sa glavama oktopoda u korist kopnenih životinja. Ovo se savršeno naslanja na spekulacije Džeralda Mesija, korenitu teozofiju Blavatske i Grantovu tifonijansku gnozu. Pre nego što je Egipat postao solarna, dinastička civilizacija koja obožava Sunce (Ra) i uspostavlja red (Maat), postojala je pra-istorijska, pre-dinastička faza, odnosno kult Seta / Tifona. Mesi i Blavatska su ukazivali da najstariji slojevi egipatske religije vuku koren sa izgubljenog kontinentalnog masiva (Atlantida / Lemurija). Ta iskonska civilizacija je bila akvatična, povezana sa kultom zvezde Sirijus i amfibijskim bogovima (poput rase Nomo o kojima pripovedaju Dogoni, ili lavkraftovskog Dagona). Uostalom, ne zvuče li slično dogon i dagon, a pritom ih je moguće smisleno povezati? Uostalom, nije li Dagon vodeno božanstvo sa prostora Mesopotamije?

Kada je ta prva civilizacija potopljena (katastrofa Atlantide, odnosno potonuće R'lyeha), preživeli sveštenici su u Egiptu, nakon određenog vremena prešli na solarni kult, a stara božanstva sa pipcima i ljudskim telima su gurnuta u podzemlje (Amenti) i proglašena demonima haosa (poput zmije Apep ili morskog Rahaba). Solarna masonerija, koja vuče korene iz te kasne, egipatsko-solomonske graditeljske tradicije, slavi kopno, kamen i svetlost. Lavkraft, s druge strane, kroz Ktulu mitos obnavlja sećanje na onu prvu, potopljenu, amfibijsku Atlantidu i njene bogove koji su imali glave glavonožaca.

Dakle, Hauard Filips Lavkraft nije bio samo pisac čudnih priča; on je bio nesvesni (ili genetski predodređeni) disident slobodnog zidarstva sopstvene porodice. Dok su njegov deda i otac kroz masonske lože Nove Engleske slavili solarnu arhitekturu, izgradnju Solomonovog Hrama i uzdignuće Hirama Abifa kao simbole ljudskog trijumfa nad haosom, Lavkraft je kroz svoje priče srušio tu iluziju. On je ogolio masonski mit i pokazao da su temelji tog istog Hrama natopljeni vodama primordijalnog bezdana, da su pravi graditelji geometrije sveta stigli iz okeana, i da figura koja leži mrtva i čeka uzdignuće nije plemeniti graditelj Hiram, već užasni zvezdani entitet Ktulu. Lavkraftov panteon je zapravo povratak onoj pra-egipatskoj, atlantiđanskoj gnozi koju je regularna masonerija pokušala da sakrije pod slojevima moralnih pouka i solarnih simbola.

Dodatak: Dokument iz Instrumentuma 

Od značaja za ovu temu jeste materijal koji sam, kao strastven kopač dostupne onlajn okultne literature, pronašao na internetu, a koji nosi naziv Instrumentum, što predstavlja zvaničnu publikaciju Bertioovog reda O.T.O.A. iz 1992. godine. U tom materijalu naišao sam na jedan veoma indikativan deo od izuzetnog značaja za ovu temu. U tom odeljku Bertio ispravlja Kolina Vilsona (koji je u predgovoru Hejovog izdanja Nekronomikona iz 1978. spekulisao o Kaljostrovom ritualu) i navodi da je Vinfild Lavkraft je iniciran u Ritual Mizraima pod jurisdikcijom Harija Dž. Sejmura (Harry J. Seymour) 33°. Kasnije dobija 96° stepen Memfisa od Kelvina K. Berta (Calvin C. Burt) oko 1885. godine. Koliko je ovo utemeljeno? Istorijski, ovi podaci jesu ispravni u pogledu postojanja tih ličnosti i njihovih funkcija. Hari Sejmur i Kelvin Burt su bili ključne figure američkog masonskog podzemlja u XIX veku. Sejmur je dobio povelju za širenje Memfis-Mizraima direktno iz Francuske, a Kelvin Burt je bio njegov saradnik (i kasnije rival) koji je vodio Suvereno svetilište Memfisa u Americi.

Bertio ovde pominje nešto veoma zanimljivo. Naime, u Novoj Engleskoj su ovi egipatski obredi smatrani ilegalnim (neregularnim) od strane zvanične Velike lože, pa su se povelje i lekcije često prenosile tajno, pa čak i putem narudžbina poštom (mail-order). Trgovački putnik poput Vinfilda Lavkrafta, koji je stalno krstario Amerikom, bio je idealan profil za regrutaciju u ovakve mobilne, polu-tajne lože.

Takođe, Bertio pominje figuru Oca Bulana (Jean-Antoine Boullan, 1824–1893), kontroverznog francuskog katoličkog sveštenika i okultiste koji je vodio jednu radikalnu, jeretičku grupu i praktikovao seksualnu teurgiju sa astralnim bićima. Joris-Karl Huismans ga je ovekovečio u svom čuvenom dekadentnom romanu Tamo dole (Là-Bas). Bertio tvrdi da su Vinfild Lavkraft i Bulan bili povezani sa istim unutrašnjim redom i da je Bulanovo učenje zapravo bio čisti sumerski tok skriven iza stepena Memfis-Mizraima. Sa stanovišta spoljašnje, akademske istorije, nema dokaza da su se Vinfild i Bulan ikada sreli. Međutim, sa stanovišta unutrašnje tradicije o kojoj piše Kenet Grant (u Kultovima Senke), obojica su pili vodu sa istog izvora. Sumerski bogovi (asirsko-vavilonski panteon) su okosnica Lavkraftovog Nekronomikona (Sajmonovo izdanje iz 1978, koje Bertio pominje, u potpunosti je sumersko-vavilonska kabala). Bertio ovde daje matematički ključ: oznaka 95° = 33°+ označava da se iza spoljašnjih, administrativnih masonskih stepeni (33° Škotskog rituala) kriju tajne sekvence (95° Memfisa) koje služe kao magijska tehnologija za komunikaciju sa vanzemaljskim inteligencijama.

Bertio pominje da analitičari orijentisani ka K. G. Jungu koriste ove materijale tamo gde se psihologija stapa sa fizikom i prirodnim naukama. Jungov koncept kolektivnog nesvesnog i arhetipova objašnjava kako je Hauard Lavkraft mogao da preuzme sumersku i egipatsku gnozu svog oca, a da je nikada svesno ne prouči. To nije bila stvar čitanja knjiga, već aktiviranja arhetipskih matrica u mozgu. Kada se um stopi sa fizikom (kvantno polje / meon / bezdan), snovi postaju stvarni kanali komunikacije sa silama Spolja. 

Zvanična biografija tvrdi da je Vinfild Lavkraft poludeo od sifilisa. Dokument Majkla Bertioa otkriva da je Vinfild zapravo bio nosilac najviših stepenova egipatske masonerije pod vođstvom Sejmura i Berta. Njegov slom je bio rezultat operativnog rada sa sumerskim, vanzemaljskim strujama, istim onim koje je praktikovao Otac Bulan u Francuskoj. Knjiga Nekronomikon nije izmišljotina mladog Hauarda. On je kroz genetski i astralni prenos od oca dobio pristup Knjizi mrtvih zakona koja se čuvala u tajnim arhivama ovih egipatskih redova. Njegova genijalnost je u tome što je te tajne stepenove pretvorio u literarne mitove o Ktuluu. 

Operativna masonerija

katedrala Svetog Pavla u Londonu

Operativna masonerija

Pitanje o prirodi operativne masonerije (srednjovekovnih zidarskih loža i cehova) i njenoj vezi sa ezoterizmom zadire u suštinu rasprave o nastanku modernog slobodnog zidarstva. Da bismo dali precizan odgovor, moramo srušiti dve uobičajene zablude: prvu, da su operativni masoni bili puki, neuki zidari koji su samo mešali malter; i drugu, da su te lože bile tajna društva alhemičara koji su se pretvarali da zidaju crkve. Istina je, kao i uvek, u suptilnoj geometriji preklapanja: operativna masonerija je bila građevinska gilda (ceh), ali njena delatnost je bila toliko specifična da je prirodno inkubirala hermetičke i alhemijske koncepte, davno pre nego što su u XVII i XVIII veku u lože ušli takozvani spekulativni (počasni) članovi.

Za modernog čoveka arhitektura je inženjering, ali za srednjovekovnog operativnog masona, geometrija je bila direktan jezik Boga. U vremenu kada nije bilo nacrtne geometrije u modernom smislu, graditelji katedrala su koristili takozvanu Ad Quadratum i Ad Triangulum metodologiju (konstrukciju čitavih zdanja koristeći samo šestar, lenjir i kanap). Arhitekta koji projektuje katedralu posmatran je kao mikrokosmički odraz Boga (Velikog Arhitekte Univerzuma). Katedrala je morala biti ogledalo kosmičkog reda. Unošenje tačnih proporcija (poput zlatnog preseka) smatrano je vrstom operativne teurgije: ako sagradiš hram u savršenoj geometrijskoj harmoniji, Božansko prisustvo (Pneuma ili Svetlost) će prirodno boraviti u njemu. To je čisti hermetički princip: Kako gore, tako dole.

Glavni zadatak operativnog masona bio je da uzme grubi kamen (Rough Ashlar) iz kamenoloma i da ga, mukotrpnim radom i upotrebom alata, pretvori u glatki, savršeni tesanik (Perfect Ashlar) koji se može ugraditi u hram. Ako uporedimo ovo sa alhemijskom literaturom, uočićemo da je matrica ista. Alhemija uzima grubu, nepročišćenu materiju, crnu zemlju, (Prima Materia) i kroz procese pročišćavanja pretvara je u Kamen mudrosti (Lapis Philosophorum). Operativna masonerija uzima grubi kamen (Prima Materia) i klesanjem završava Veliko Delo, odnosno uobličava savršeni tesanik, tj Kamen mudrosti. Operativni zidari su kroz svoj zanat živeli alhemijsku i teurgijsku metaforu. Unutrašnji preobražaj čoveka išao je ruku pod ruku sa spoljašnjim preobražajem stene.

Najstariji sačuvani masonski dokument, Regiusov rukopis (oko 1390. godine), povezuje masoneriju sa naukom i mitologijom. U njemu se poreklo zidarske umetnosti ne vezuje za obične zanatlije, već za Hermesa i drevni Egipat. Takođe, za masoneriju se vekovima koristio izraz Kraljevska umetnost (Ars Regia). Zanimljivo je da je taj isti izraz, Ars Regia, u renesansi i Srednjem veku bio zvanični sinonim za alhemiju. Obe discipline su sebe smatrale kraljevskim jer su se bavile transmutacijom i kreacijom na najvišem nivou.

Pravi dokaz da operativne lože nisu bile zatvorene za ezoteriju jesu rani zapisi o primanju spoljnih članova. Pre nego što je stvorena prva Velika loža u Londonu (1717), operativne lože su već uveliko usvajale (primale u članstvo) ljude koji nisu bili zidari. Na primer, godine 1641. u Škotskoj, u operativnu ložu primljen je Robert Morej. On je bio vojnik, ali i pasionirani alhemičar i hermetista. Godine 1646. u Engleskoj, u ložu je primljen Elijas Ešmol, jedan od najpoznatijih alhemičara, kolekcionara hermetičkih spisa i osnivač Kraljevskog društva. Zašto bi vrhunski alhemičari XVII veka tražili prijem u gilde običnih zidara? Zato što su znali da te gilde u svojim simbolima, inicijacijama i tajnim lozinkama čuvaju operativne ostatke drevnog hermetičkog znanja. Zidarska loža je bila bezbedno utočište gde su se alhemičari i slobodni mislioci mogli sastajati tokom verskih ratova, skriveni iza paravana običnog zanatskog udruženja.

Dakle, operativna masonerija nije bila čisto građevinska gilda u modernom, profanom smislu te reči, jer u Srednjem veku arhitektura nije bila odvojena od duhovnosti. Ona je bila materijalno telo u koje je udahnut hermetički duh. Zidari su kroz geometriju, rad sa kamenom i podizanjem katedrala praktično izvodili ono što su alhemičari radili u svojim laboratorijama. Kada je u XVII veku operativna masonerija počela da slabi, hermetisti i alhemičari su ušli u lože, preuzeli njihove arhitektonske simbole (visak, ugaonik, šestar) i pretvorili ih u spekulativni sistem duhovnog razvoja koji poznajemo danas. To je bio prirodan brak: alhemija je dala spekulativnu teoriju, a zidari su dali operativnu formu i prostor. 

Progon operativne masonerije u puritanskoj i henrijevskoj Engleskoj

Kralj Henri VIII je vladao u prvoj polovini XVI veka (1509–1547). Poznat je po tome što je prekinuo odnose sa Rimom i osnovao Anglikansku crkvu. Puritanci su se, sa druge strane, pojavili tek krajem XVI veka, a svoj vrhunac moći doživeli su u XVII veku za vreme Olivera Kromvela i građanskog rata u Engleskoj (1642-1651). Međutim, operativni masoni jesu pretrpeli stravičan progon i slom od strane engleskih protestantskih reformatora (kako pod Henrijem VIII, tako i kasnije pod puritancima) upravo zbog svoje pupčane vrpce sa Katoličkom crkvom i papstvom. 

Pre nego što je Henri VIII izvršio reformaciju, operativni masoni su u Engleskoj uživali ogroman ugled i ekonomske privilegije. Katolička crkva je bila njihov najveći i praktično jedini poslodavac, jer je finansirala gradnju katedrala, opatija i manastira. Zato su operativne lože imale direktne papske povlastice (bule) koje su im dozvoljavale da putuju iz regije u regiju bez plaćanja lokalnih poreza (odakle i dolazi reč Slobodni zidari / Free-masons). Kada je Henri VIII doneo Akt o supremaciji i započeo raspuštanje manastira (Dissolution of the Monasteries), operativna masonerija je doživela katastrofu. Država je zatvorila i opljačkala stotine manastira i crkava. Izgradnja sakralnih objekata je preko noći stala. Operativni masoni su izgubili poslove i finansijsku bazu. Pošto su masonske lože u svojim tradicijama i starim dokumentima (poput Starih dužnosti / Old Charges) eksplicitno imale zakletve vernosti Svetoj Crkvi i Papi, Henrijeve kraljevske službe su počele da ih posmatraju kao potencijalno subverzivne organizacije koje kriju katoličke simpatizere i papsku agenturu.

Vek kasnije, na scenu stupaju puritanci. Oni su bili radikalni protestanti koji su želeli da očiste Anglikansku crkvu od bilo kakvih ostataka katoličkog uticaja. Za njih je sve što je imalo veze sa Rimom, ritualima, tajnama i sakralnom umetnošću bilo delo Satane i Vavilonske bludnice (kako su zvali Katoličku crkvu). Puritanci su znali da operativni masoni imaju svoje tajne obrede inicijacije, lozinke i rukovanja (koji su im služili da se prepoznaju na gradilištima). Za puritanski um, svako tajno udruženje koje se sastaje iza zatvorenih vrata i koristi simbole bilo je sumnjivo. Optuživali su ih da su u dosluhu sa jezuitima i da kroz svoje lože održavaju katoličku magiju i idolopoklonstvo. Puritanci su sistematski uništavali statue, vitraže i ukrase na katedralama koje su upravo ti operativni masoni vekovima gradili. Zidarske lože su u tom periodu morale da odu u potpunu ilegalu kako bi sačuvale svoje članove od hapšenja i optužbi za izdaju države.

Ovaj progon od strane Henrija VIII i puritanaca je zapravo glavni razlog zašto je operativna masonerija postala spekulativna (moderna). Pošto su izgubili Katoličku crkvu kao poslodavca i našli se pod političkim progonom, operativne lože su počele brojčano da se osipaju i propadaju. Da bi preživele ekonomski i politički, lože su morale da promene strategiju. Počeli su da primaju u članstvo ljude koji nisu bili zidari: lokalne plemiće, advokate, trgovce i intelektualce. Ovi bogati ljudi su plaćali članarine i tako finansijski izdržavali lože. Primanjem uticajnih protestanata i plemića u svoje redove, lože su skidale sa sebe sumnju da su papska agentura. Ako je u loži sedeo ugledni lokalni vlastelin lojalan kruni, država ih više nije proganjala. Tako su tokom XVII veka, usred puritanskih pritisaka, lože polako prestajale da budu mesta gde se priča o klesanju kamena, a postale mesta gde se priča o hermetizmu, filozofiji i slobodi misli. Iz starih statuta izbačene su zakletve Papi, a ubačeni su univerzalni, deistički koncepti (Veliki Arhitekta Univerzuma) kako niko ne bi mogao da ih optuži da navijaju za Rim.

Katedrala Svetog Pavla u Londonu: labudova pesma operativne masonerije

Ipak, sa prelaskom na spekulativnu masoneriju izgubljen je ključni, operativni deo ezoterijske tajne. U tom smislu izgradnja arhitektonskog remek-dela, katedrale Svetog Pavla (St. Paul's Cathedral) u Londonu jeste veličanstvena, poslednja labudova pesma operativne masonerije pre nego što je spekulativni sistem potpuno preuzeo scenu 1717. godine. Kada su lože krajem XVII i početkom XVIII veka preplavili intelektualci, plemići i spekulativni članovi, desila se radikalna promena u tumačenju simbola. Zidarski visak više nije bio alat kojim se meri vertikalnost zida kako se katedrala ne bi srušila pod silama gravitacije, već je postao simbol pravednosti i moralne čistote. Šestar i ugaonik su od instrumenata za proračunavanje kosmičkih odnosa i zlatnog preseka u kamenu postali metafore za obuzdavanje strasti i sl. Gubitak je bio u tome što je praktična geometrijska teurgija zamenjena građanskim moralizatorstvom. 

Operativni masoni su posedovali tajnu kako da materiju (kamen i prostor) rasporede tako da ona proizvodi specifično psihofizičko i duhovno stanje kod čoveka koji u nju kroči. Znali su kako da zvuk, svetlost i težnja kamena ka nebu stvore rezonancu sa ljudskom dušom. Kada su lože postale spekulativne, to znanje je postalo apstraktno. Novi masoni su bili filozofi i političari; oni nisu znali kako da klešu, niti su razumeli akustičke i statičke misterije arhitekture. Duhovna transmutacija se preselila u sferu intelekta, a operativna tajna kamena je utihnula.

Katedrala Svetog Pavla, građena od 1675. do 1710. godine nakon Velikog požara u Londonu, predstavlja prelazni most između starog i novog sveta. Ona je doslovno poligon na kome se operativna masonerija susrela sa novom naukom i hermetizmom. Njen arhitekta, ser Kristofer Ren (Sir Christopher Wren), bio je ključna figura ovog prelaznog perioda. On je bio vrhunski astronom, matematičar, anatom i arhitekta, a istorijski izvori ga povezuju sa starim masonskim ložama (mnogi ga smatraju poslednjim Velikim majstorom operativnih zidara). Hram je projektovan tako da svesno krije ezoterijske i astronomske tajne. Ren je inicijalno želeo da kupola Svetog Pavla služi i kao džinovski teleskop. Iako je taj plan modifikovan, konstrukcija kupole je remek-delo sakralne geometrije. Ona se sastoji od tri sloja (spoljašnjeg, unutrašnjeg i skrivenog, od opeke koji drži težinu, što je arhitektonski odraz hermetičke tripartitne podele univerzuma i čoveka (Duh, Duša, Telo). Unutar kupole nalazi se kružna galerija sa tako savršenom akustikom da šapat izgovoren uz zid na jednoj strani kupole putuje duž poluprečnika i jasno se čuje na potpuno suprotnoj strani, udaljenoj više od 30 metara. Ovo nije bila slučajnost; to je bila demonstracija operativnog poznavanja zakona talasa i vibracije, principa koji su u hermetizmu fundamentalni. Dimenzije i proporcije hrama su duboko povezane sa biblijskim merama Solomonovog hrama, ali pretopljene kroz renesansni hermetizam i pitagorejsku matematiku.

Dokaz da je Sveti Pavle bio poslednji trzaj leži u hronologiji. Katedrala je zvanično završena 1710. godine. Samo sedam godina kasnije, 1717. godine, četiri londonske lože su se sastale u krčmi Goose and Gridiron, koja se nalazila u samom dvorištu katedrale Svetog Pavla, i osnovale prvu Veliku ložu Engleske. To mesto sastanka nije bilo slučajno. Lože koje su osnovale modernu, spekulativnu masoneriju bile su sastavljene od ljudi koji su upravo završili rad na katedrali Svetog Pavla i onih koji su ih finansirali. Kada je hram bio gotov, operativni masoni više nisu imali šta tako veliko da zgrade u Londonu. Elita (spekulativni masoni) je preuzela strukturu organizacije, očistila je od operativnog znoja i prašine kamenoloma, i preselila je u salone i taverne.

Linkolnska katedrala

Kolosalni poduhvat opeativne masonerije: Linkolnska katedrala

 

Linkolnska katedrala (zvanično The Cathedral Church of the Blessed Virgin Mary of Lincoln ili Katedralna crkva Blažene Device Marije u Linkolnu), jedno je od najvećih čuda srednjovekovne operativne arhitekture. Međutim, oko njenog statusa najviše građevine na svetu postoji jedna fascinantna istorijska nijansa. Kada je oko 1311. godine završen njen središnji toranj (šiljati završetak tornja), Linkolnska katedrala je zvanično postala najviša građevina na svetu. Ona je držala taj rekord neverovatnih 238 godina. Prema istorijskim proračunima, sa tim drvenim šiljkom obloženim olovom, katedrala je dosezala visinu od fantastičnih 160 metara. Ovim poduhvatom engleski operativni masoni su uradili nešto što je smatrano nemogućim: nadvisili su Veliku piramidu u Gizi (koja je sa svojih prvobitnih 146 metara držala svetski rekord u visini duže od 3.800 godina). To je bio jasan materijalni dokaz da je srednjovekovna tehnologija gradnje katedrala dostigla vrhunac operativne geometrije i statike. Međutim, taj monumentalni šiljak tornja se srušio tokom strašne oluje 1548. godine i nikada više nije bio obnovljen u toj visini. Danas centralni toranj Linkolnske katedrale iznosi oko 83 metra.

Iako je Linkolnska katedrala držala rekord u Srednjem veku, ona nije ostala najviša građevina sve do Ajfelove kule (podignute 1889. godine). Nakon što se Linkolnov toranj srušio 1548. godine, titulu najviše građevine na svetu preuzimale su druge evropske katedrale (poput crkve Svetog Olafa u Talinu, crkve Svete Marije u Štralsundu i konačno Kelnske katedrale sa 157 metara). U poređenju sa čuvenom katedralom u Beču (Katedrala Svetog Stefana / Stephansdom): 

• južni toranj u Beču (Steffl) završen je 1433. godine i visok je 136 metara.

• dok je Linkolnska katedrala imala svoj originalni šiljak (od 1311. do 1548. godine), sa svojih 160 metara bila je značajno viša od bečke katedrale.

Tek nakon rušenja Linkolnovog šiljka u XVI veku, Beč je po visini pretekao osakaćenu englesku katedralu. Kada je taj šiljak pao 1548. godine (zanimljivo, upravo u vreme verskih previranja i reformacije Henrija VIII), to je simbolički označilo početak kraja zlatnog doba operativnih majstora. Svet je polako počeo da zaboravlja kako se grade takve vertikale, ostavljajući modernoj spekulativnoj masoneriji samo papirne simbole onoga što su nekada bili stvarni planovi za juriš na nebo.

Upravo povodom Linkolnske katedrale ima jedna mala zanimljivost. Jedan od glavnih ornamenata ovog zdanja jeste mali đavolčić (Lincoln Imp), isti onaj koji stoji kao zvekir na samim ulaznim vratima Vrhovnog saveta 33. stepena (Drevnog i prihvaćenog škotskog obreda) u Londonu (čuveni 10 Duke Street, St James's). Ovaj detalj skida i poslednji veo sa spekulativne masonerije i dokazuje da su oni tačno znali šta taj simbol predstavlja na operativnom i inicijacijskom planu. Povodom toga, od ključne važnosti je položaj nogu Linkolnskog vraga koji je istovetan položaju nogu arkane Car IV u tarotu. U tradicionalnom tarotu (poput Marseljskog), Car sedi na svom tronu sa nogama postavljenim tako da formiraju prekršteni oblik, desna noga je savijena iza leve, stvarajući jasan simbol krsta, dok gornji deo tela sa glavom i rukama formira trougao. U hermetičkoj geometriji i alhemiji, ovaj položaj nogu i tela direktno predstavlja Trougao iznad Krsta. Ovo je alhemijski glif za Sumpor, a to je unutrašnja, solarna, pročišćavajuća vatra bića. To je muški, aktivni princip, svest koja gospodari materijom. Car je arhetip strukture, zakona, stabilnosti i zemaljske vlasti. On vlada manifestovanim svetom (broj 4, kvadrat, materija) pomoću više, duhovne vatre (Sumpora). 

Kada Linkolnski vrag sedi visoko na zidu katedrale, ili na vratima Vrhovnog saveta 33. stepena, sa potpuno istim položajem nogu, to je šifrovani prikaz unutrašnjeg Cara, odnosno skamenjenog Sumpora. Vrhovni savet 33. stepena je kruna masonskog sistema koji se bavi najvišom spekulativnom i administrativnom vlašću. Postavljanje Linkolnskog vraga kao zvekira na njihova vrata nosi tri nivoa značenja: 

• Čuvar Praga. Na samom ulazu u najviši savet, ovaj demon služi kao Čuvar praga. U visokoj inicijaciji, pre nego što se uđe u prostor gde se donose odluke 33. stepena (koji predstavlja vrhunsku svest), mora se proći pored demona. Ako ne poseduješ svojstvo formule Cara (stabilnost i unutrašnju vatru Sumpora), taj demon će te rastrgnuti. Ako je imaš, on postaje tvoj sluga i zvekir na vratima.

• Preobražaj niže prirode u višu vlast. Imp (vrag) je u legendi divlja, nemirna sila koja pravi nered. Ali, kada je skamenjen i postavljen u pozu Cara, njegova divlja priroda je ukroćena i strukturisana. To je položaj vrhunske samokontrole.

• Spona operativnog i spekulativnog. Postavljanjem simbola iz Linkolnske katedrale (vrhunca operativne ere) na svoja vrata u Londonu, osnivači 33. stepena su diskretno poručili da nisu zaboravili odakle su potekli. Oni više ne zidaju kamenom, ali čuvaju ključ koji su stari majstori uklesali u Linkolnu.

Lavkraftov svet i kosmologija egipatskog obreda Memfis-Mizraima

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Lavkraftova fauna i njene refleksije u okultizmu

Memfis-Mizraim obred i Lavkraft

Nedavno mi je jedan poznanik ukazao na eventualnu vezu između Lavkraftovog svetonazora i okultne struje Memfis-Mizraima (egipatsko zidarstvo) u njenom specifičnom obliku. U tom smislu vredi pomenuti Lavkraftovog dedu Vipl Van Buren Filipsa (Whipple Van Buren Phillips), visoko rangiranog masona, osnivača lože Ionic No. 28 u Rod Ajlendu. Racionalno gledano, ta loža je pripadala standardnom, regularnom slobodnom zidarstvu Amerike tog vremena (plave lože + Škotski ili Jork ritual). Na činjeničnom nivou nema pisanog dokaza (povelje, matične knjige) koji dedu Filipsa vezuje za egipatski obred Memfis-Mizraim. Međutim, Lavkraftov otac, Vinfild Skat Lavkraft (Winfield Scott Lovecraft, 1853–1898), jeste bio član tog reda, ali budući da je on preminuo kada je Lavkraft imao tri godine, ta činjenica se nije neposredno odražavala na samog Lavkrafta. O značaju Lavkraftovog oca biće više reči u nekom od mojih sledećih radova.

Obred Memfis-Mizraim (naročito u svojim najvišim stepenima, od 87. do 90. i iznad, poznatim kao Arcana Arcanorum ili Tajne nad tajnama) ne bavi se moralnim poukama o građenju društva nego pre svega:

• Teurgijskim prizivanjem primordijalnih, pred-ljudskih inteligencija.

• Radom sa astralnim i zvezdanim strukturama koje su postojale pre formiranja moderne ljudske svesti.

• Alhemijom koja podrazumijeva buđenje unutrašnjih, atavističkih sila.

Dakle, ovde uočavamo predačku liniju ili izvor mnogih kasnijih uobličavanja Alistera Krolija, Keneta Granta, Majkla Bertioa, Ostina O. Spera i drugih okultista. U pogledu samog Lavkrafta, kada on u svojim pričama piše o Velikim Starima koji su vladali Zemljom eonima pre čoveka i koji komuniciraju kroz astralne prostore i snove, on funkcionalno opisuje upravo ono što teorija Arcana Arcanoruma unutar egipatskog zidarstva smatra „skrivenim rezervoarom kosmičke sile”. Lavkraftova fauna i teurgijski panteon Memfis-Mizraima energetski su identični, bez obzira na to da li je njegov deda imao člansku kartu tog reda.

Povodom Lavkraftovog opusa, logično je upitati se da li je on ipak mogao posredno doći u dodir sa materijalima Memfis-Mizraima? Pa mogao je, i to preko jedne ključne figure, a to je Džon Jarker (John Yarker). On je bio Grand Master obreda Memfis-Mizraim za Veliku Britaniju i Ameriku krajem XIX i početkom XX veka. Jarker je bio plodan pisac koji je objavljivao masonsku i okultnu literaturu, prevodeći drevne tekstove i rituale egipatskog zidarstva. Njegove knjige i časopisi bili su deo svake ozbiljnije masonske biblioteke tog vremena. Lavkraftov deda, kao obrazovan i uticajan mason koji je podizao lože, gotovo sigurno je u svojoj bogatoj biblioteci imao radove Džona Jarkera ili rasprave o egipatskom slobodnom zidarstvu, pošto je egiptomanija tada bila na vrhuncu među masonima. Mladi Lavkraft, istražujući dedinu biblioteku, nije morao da čita „strogo poverljive rituale sa pečatom”, već Jarkerove javno objavljene istorijsko-okultne traktate o haldejskim misterijama, egipatskim bogovima i pred-hrišćanskim kultovima. Iz tog rezervoara je njegova mašta pokupila arhetipove koje je kasnije pretočila u Ktulu mitos. Zanimljivo je da je upravo preko Jarkera i njegovog Memfis-Mizraim kostura Alister Kroli kasnije dobio svoje visoke masonske stepene, što nas ponovo vraća na tvrdnju Keneta Granta da su Kroli i Lavkraft crpili sa istog izvora.

Dakle, vazduh koji je Lavkraft udisao u dedinoj kući nije bio sterilan, već zasićen isparenjima egipatskog hermetizma koji je kroz obred Memfis-Mizraima tada tekao kroz vene američkog slobodnog zidarstva. Lavkraft je materijalne simbole tog skrivenog zidarstva uzeo, ogolio ih od masonskog optimizma i od njih sazidao kiklopske zidine R'lyeha. Sile o kojima je pisao bile su tu, u dedinim knjigama, čekajući dečaka sa noćnim morama da im da nova imena.

Kada ogulimo spoljašnje masonske slojeve, dolazimo do čistog zvezdanog magijskog jezgra gde se teurgija starog Egipta, preko Jarkera direktno preliva u Lavkraftov kosmički nihilizam. Unutar najviših, hermetičkih stepenova obreda Memfis-Mizraim (posebno u tradiciji Arcana Arcanorum koja potiče iz napuljskog podzemlja), zvezda Sirijus nema samo astronomsko značenje. U tom smislu ta zvezda se posmatra kao Iskonski Izvor ili „Sunce iza Sunca”. Egipatsko zidarstvo je obnovilo kult boginje Izide, čija je nebeska manifestacija zvezda Sotis (Sirijus). Prema skrivenom učenju ovog obreda, Sirijus je fokusna tačka preko koje inteligencije izvan našeg solarnog sistema prenose struju kosmičke svesti na Zemlju. To je sedište skrivenog Boga koji upravlja evolucijom ljudske monade. Srebrna svetlost Sirijusa smatra se fluidom koji inicijat mora da „usisa” u svoje astralno telo kako bi postigao besmrtnost i prekinuo krug reinkarnacije.

Lavkraft je nesvesno (ili kroz literarni eho epohe, a možda i svesno) prekopirao ovu strukturu. U njegovoj božanskoj fauni, Veliki Stari (Great Old Ones) nisu bića sa Marsa ili Venere, nego su trans-kosmički entiteti koji su stigli sa udaljenih zvezda. Kenet Grant eksplicitno navodi da je Lavkraftov Ktulu direktno povezan sa strujom Sirijusa. Sam naziv Cthulhu fonetski i korenski vuče poreklo od reči koje označavaju bića iz podzemnog ili podmorskog bezdana koja su u drevnom Egiptu bila povezana sa kultom Seta i zvezde pasjeg sazvežđa (Sirijusa). Takođe, Lavkraftova rasa Dubokih (Deep Ones), polu-ljudi, polu-riba koji žive u okeanskim dubinama i obožavaju Dagona i Ktulua, frapantno korespondira sa antropološkim mitovima afričkog plemena Dogona o bićima Nomo, amfibijskim bogovima koji su stigli direktno sa Sirijusa. Lavkraft postavlja svoje bogove u dubinu okeana jer je okean zemaljski ekvivalent crnog, hladnog međuzvezdanog prostora odakle Sirijus emituje svoju struju.

Veza između Džona Jarkera i Alistera Krolija

Veza između Jarkera i Krolija je istorijska činjenica, ali njena unutrašnja, doktrinarna strana je ono što menja svest. Džon Jarker (John Yarker) nije bio običan masonski administrator. On je bio antikvar i neka vrsta masonskog disidenta. On je smatrao da je moderno, englesko slobodno zidarstvo (Ujedinjena velika loža Engleske) postalo sterilno, buržujsko društvo koje je izgubilo magijski ključ. Zato je Jarker uzeo obred Memfis-Mizraim i u njega svesno uvrstio elemente haldejske magije i gnosticizma; prevode starih arapskih i sirijskih grimoara i autentičnu operativnu teurgiju koja je podrazumevala rad sa talismanima i invokacijama planetarnih inteligencija. Jarkerov Memfis-Mizraim je bio više magijski red nego masonska loža. Bio je to sistem koji je pripremao svest pojedinca za neposredan kontakt sa bićima izvan ljudskog kontinuuma.

Kroli je prepoznao Jarkerov genije. Godine 1910, Jarker je Kroliju dodelio najviše stepene obreda Memfis (95°) i Mizraim (90°). Kada je Jarker umro 1913. godine, Kroli ga je nasledio na mestu Grand Mastera za Veliku Britaniju i Irsku. Kroli je iz Jarkerove verzije Memfis-Mizraima izvukao strukturu i operativnu drskost. Jarkerova doktrina o tome da se iza egipatskih simbola kriju stvarne, žive kosmičke sile dala je Kroliju teorijsku podlogu da svoj sistem teleme (koji mu je Ajvaz izdiktirao) postavi unutar masonske arhitekture. Kroli je kasnije te visoke stepene Memfis-Mizraima integrisao u svoj O.T.O. (Ordo Templi Orientis), transformišući ih u seksualnu alhemiju i ekstraterestrijalnu magiju. Bez Jarkerovog specifičnog, radikalnog pristupa egipatskom zidarsvu, Kroli bi imao mnogo teži zadatak da utemelji Eon Horusa.

Jarkerov uticaj na Lavkrafta

Lavkraft nikada nije sreo Jarkera (Jarker je umro kada je Lavkraft bio mladić), ali je udisao vazduh koji je Jarker kontaminirao svojim knjigama. Jarkerova kapitalna dela, poput The Arcane Schools (1909), bila su široko dostupna u intelektualnim i masonskim krugovima Nove Engleske preko Lavkraftovog dede. Kada Lavkraft u pričama pominje skrivena, degenerisana udruženja, stare porodice koje čuvaju knjige sa čudnim egipatskim i vavilonskim ritualima, on zapravo slika književnu karikaturu Jarkerovih skrivenih škola. Tamo gde je Jarker video plemenitu tradiciju drevnih mudraca, Lavkraftov materijalistički pesimizam je video stravične, preteće kultove koji prizivaju apokalipsu.

Koren KHUT, Bića Svetlosti i Ra-Hoor-Khuit: Gde se krije Ktulu?

Sada bih pokušao da protumačim fonetsku vezu Ktulua sa korenima Khut, Khuti i telemitskim Khuit. U staroegipatskoj kosmologiji, koren Khu (ili Akh) označava čistu, magijsku svetlost, inteligenciju i besmrtno duhovno telo čoveka koje odlazi među zvezde. Khut ili Khuti su, u tom smislu, „Bića svetlosti” ili „Svetlosni entiteti”. To su prosvetljene monade, zvezdani duhovi. Drugo, nastavak -khuit u imenu božanstva Ra-Hoor-Khuit (krunskog boga Krolijevog Eona Horusa) nosi potpuno isto značenje. Ra-Hoor-Khuit se prevodi kao „Ra-Horus od Sunčevog horizonta” ili, u dubljem magijskom smislu, „Horus, svetlosna inteligencija na horizontu”. Dakle, to je aktivna, solarna, trijumfalna kosmička svetlost.

Kenet Grant u The Magical Revival i Hecate's Fountain objašnjava da Lavkraft nije svesno izučavao egipatske korene, ali da je njegova podsvest kanalisala reči sa „tamne strane” ovog jezičkog arhetipa. U magiji Tifonijanske struje, svaki svetlosni entitet ima svoj odraz u ogledalu, svoj ponorni, noćni aspekt. Ako je Khut svetlost koja sija na nebu (manifestovana inteligencija), onda je Ktu ili Kthul njen koren bačen u najdublji podvodni ili podzemni bezdan (Amenti). Fonetski prelaz sa egipatskog Khut-lu (Svetlost bezdana / Skrivena svetlost) na Lavkraftovo Cthulhu označava prelaz sa solarne manifestacije na okultnu, uspavanu svetlost. Ktulu, dakle, nije prosto „čudovište”. To je atipična, crna svetlost podsvesti. On je svetlosno biće (Khuti) koje je palo u materijalni kontinuum (okean) i tamo zaspalo. Zato Grant tvrdi da je prizivanje Ktulua zapravo operativno buđenje one skrivene, primordijalne svesti (Khu) koja je postojala pre nego što je solarni Demiurg (Ra) organizovao svet na principima profanog razuma.

Arcana Arcanorum, grof Kaljostro i razvoj Obreda

U priču sada uvodimo čuvenog grofa Kaljostra jer odnos između njega i Jarkera vidim kao odnos između izvornog magijskog prosvetiteljstva XVIII veka i radikalnog okultnog preporoda s kraja XIX veka. Istorijski gledano, Kaljostro nije osnovao Memfis-Mizraim pod tim imenom, jer su se obredi Mizraim (Venecija, 1788) i Memfis (Pariz, 1838) zvanično formirali i spojili tek kasnije tokom XIX veka (konačno spajanje je izvršio Đuzepe Garibaldi 1881. godine). Međutim, Kaljostro je postavio temelj bez koga taj obred ne bi postojao. On je 1784. godine osnovao Egipatsku Masoneriju (Rite de la Maçonnerie Égyptienne). Tokom svojih putovanja po Bliskom istoku, Kaljostro je navodno iniciran u tajne tradicije koje su preživele u Siriji i Egiptu, a koje su u sebi krile ostatke haldejske teurgije i hermetizma. On je taj magijski supstrat uneo u evropske lože.

Kada su se kasnije formirali obredi Mizraim i Memfis, oni su usisali Kaljostrovu Egipatsku Masoneriju, a pre svega njenu krunu: Arcana Arcanorum (Tajne nad tajnama), poznate i kao Skala iz Napulja. Iako se napajaju sa istog egipatskog izvora, njihove organizacije i doktrinarni fokusi se fundamentalno razlikuju zbog duha vremena (Zeitgeist) u kome su delovali. U XVIII veku, Kaljostrov sistem je bio usredsređen na regeneraciju čoveka. Njegovi čuveni rituali na najvišim stepenima podrazumevali su četrdesetodnevne karantine tokom kojih je mag uzimao specifične alhemijske eliksire kako bi postigao fizičko podmlađivanje, produžetak života i moralno savršenstvo kroz komunikaciju sa sedam planetarnih anđela. To je bila magija u okvirima klasičnog hermetizma gde je čovek i dalje u centru kreacije. Ovo u mnogome podseća na Marsilija Fičina. 

Sa druge strane, kada je Džon Jarker krajem XIX veka preuzeo kontrolu nad Memfis-Mizraimom u Britaniji i Americi, svet se promenio. Nauka je otkrila prostranstva kosmosa, a teozofija Blavatske je popularizovala praistorijske rase. Jarker je bio antikvar koji je očistio obred od francuskih političkih nanosa i u njega uneo čistu gnozu skrivenih škola. U tom smislu, Jarkerov sistem je bio mnogo mračniji i dublji. On više nije bio fokusiran na prosto moralno podmlađivanje evropskog gospodina. Jarker je u rituale inkorporirao koncepte o pred-ljudskim civilizacijama, radu sa zvezdanim portalima (poput Sirijusa) i tehnikama koje su pripremale svest maga za susret sa silama koje su izvan ljudskog poimanja. Nije li to posve u lavkraftovskom duhu?