Okultni energetski otisak porodičnog nasleđa Lavkraftovih

Prethodni post na ovu temu: Lavkraft i kosmologija Memfis-Mizraima

Vinfild Lavkraft: Otac, masonerija i senka Memfis-Mizraima

Lavkraftov otac, Vinfild Skat Lavkraft (1853–1898), bio je trgovački putnik koji je prodavao nakit i plemenite metale za kompaniju Gorham Manufacturing. Zbog prirode posla, neprekidno je putovao širom Amerike i Evrope. U zvaničnim, javno dostupnim masonskim registrima države Rod Ajlend, Vinfild Lavkraft je zabeležen kao član regularne lože Narragansett No. 21 u Vejkfildu. Međutim, unutar ne-regularnih i ezoterijskih krugova, postoji tvrdnja da je on bio iniciran u egipatsku masoneriju Memfis-Mizraima, i to iz nekoliko veoma indikativnih razloga. Kao zastupnik firme za nakit, Vinfild je često boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih godina, upravo u vreme kada je Džon Jarker bio na vrhuncu svog delovanja i širio Memfis-Mizraim među intelektualnom i umetničkom elitom. Trgovci plemenitim metalima i draguljima su istorijski neretko bili usko povezani sa hermetičkim i alhemijskim ložama, što je razumljivo jer su oni bili među značajnim snabdevačima raznih laboratorijskih i magijskih potrepština.

Unutar struje Keneta Granta i srodnih okultista, smatra se da Vinfild nije bio običan mason koji je sakupljao činove, već da je unutar ezoterijskih krugova došao u dodir sa operativnim tehnikama (unutar viših stepena Memfis-Mizraima ili srodnih ogranaka) za koje njegova psiha nije bila spremna. Njegov tragični kraj možemo tumačiti kao klasičan primer mentalnog rastakanja usled otvaranja pogrešnih „kapija”.

Gde je bio Lavkraftov otac? Tragedija u sobi broj 5

Odgovor na pitanje zašto je Lavkrafta odgajao deda leži u jezivom događaju koji se odigrao kada je Hauard imao samo tri godine (1893. godine). U aprilu 1893. godine, tokom jednog od svojih poslovnih boravaka u hotelu u Čikagu, Vinfild Lavkraft je doživeo potpuni, nasilni mentalni slom. Počeo je da halucinira, tvrdeći da su ga napali entiteti i da su ga „izokrenuli”. Bio je toliko agresivan i van sebe da je hitno vraćen u Providens i smešten u psihijatrijsku bolnicu Butler Hospital. Tamo je proveo narednih pet godina, u stanju katatonije, ludila i paralize, sve do svoje smrti 1898. godine. Zvanična medicinska dijagnoza bila je paresis (završni stadijum neurosifilisa). Međutim, za mladog Lavkrafta i njegovu majku, ova bolnička soba broj 5 postala je tabu tema, izvor neizrecivog porodičnog stida i užasa.

Lavkraft praktično nije imao svestan odnos sa ocem, ali je očeva senka presudno definisala njegovu podsvest i čitav Ktulu mitos, možda i više nego dedine knjige. Dakle, Lavkraft praktično nije imao normalno sećanje na oca kao na figuru koja pruža sigurnost, jer je Vinfild sklonjen u instituciju kada je dečak imao samo tri godine. Međutim, taj odsutni otac je bio prisutniji u kući od bilo koga živog. U porodici Filips-Lavkraft vladao je gvozdeni zavet ćutanja. Hauardu je rečeno da mu je otac „teško bolestan” i da „spava”. Međutim, dečak je bio previše inteligentan; on je u vazduhu osećao smrad neizrecive tajne. Možda su u pravu oni koji tvrde da kada se detetu uskrati istina o roditelju, njegova podsvest tu prazninu naseljava čudovištima.

Očeva soba broj 5 u bolnici Batler postala je za dečaka prototip R'lyeha,  potonulog, zaključanog prostora gde boravi živi mrtvac, biće koje je nekada bilo čovek, a sada je mutiralo u katatonično čudovište koje sanja stravične snove. Lavkraftov Ktulu koji „mrtav stražari i sanja” u dubinama okeana je zapravo njegov otac Vinfild, koji je pet godina ležao u bolnici Batler, paralizovan i izgubljen za ovaj svet, pre nego što je konačno umro.

Tifonijanski prenos: Neurosifilis ili otvaranje Bezdanu?

Povodom Vinfildove sudbine zvanična medicina je rekla: neurosifilis. Ali unutar gnoze Keneta Granta, ova dijagnoza je samo profana etiketa za nešto daleko zlokobnije. Kao što smo utvrdili, Vinfild je kao trgovac skupocenim metalima boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih. To je tačno vreme kada Džon Jarker u Mančesteru i Londonu vodi najradikalnije operativne ogranke Memfis-Mizraima. Kako ću pojasniti malo dalje, neki okultisti tvrde da je Vinfild tamo iniciran i da mu je predata formula za rad sa „Spoljnim silama”. Egipatska masonerija u Jarkerovoj interpretaciji nije bila bezazlena i iziskivala je snažnu psihu praktičara. Ako je Vinfild počeo da praktikuje teurgijske invokacije iz viših stepenova (Arcana Arcanorum), on je nesvesno otvorio vrata kroz koja je prodrla Tifonijanska struja, kako ju je Grant nazvao.

Vinfildov slom u Čikagu 1893. godine bio je iznenadan i veoma nasilan. Njegove reči da su ga entiteti „napali i izokrenuli” frapantno podsećaju na ono što je Mejrink opisao u Anđelu sa zapadnog prozora kao „đavolje izokretanje šije”, trenutak kada mag gubi kontrolu nad silama koje je prizvao, i one mu rastaču ego, ostavljajući njegovo telo kao praznu ljušturu. Njegov mozak je bio spaljen frekvencijom svetlosti (Khut) koja je prebrzo i presnažno prošla kroz njegov nervni sistem.

Ono što je najvažnije za ovo razmatranje jeste koncept energetskog nasleđa. Vinfild je doživeo slom 1893, ali Hauard je rođen 1890. godine. To znači da je začet u periodu kada je njegov otac bio na vrhuncu svog okultnog eksperimentisanja u Engleskoj pod Jarkerovom senkom. Struja je već bila u krvi, u energetskom inprintu mladog Hauarda. Vinfild je preneo taj vanzemaljski, zvezdani otisak na svog sina pre nego što je poludeo. Mladom Lavkraftu suštinski nisu bili potrebne publikacije i dokumenti lože Memfis-Mizraim u dedinoj biblioteci, o čemu sam diskutovao u prethodnom tekstu na ovu temu, jer je on tu formulu imao upisanu u sopstvenom energetskom, ili astralnom otisku. Njegove stravične noćne more, koje su počele upravo nakon očeve smrti, bile su zapravo Vinfildov astralni testament. Otac je poludeo jer nije izdržao pritisak te sile; sin je preživeo tako što je tu istu silu pretočio u literaturu i stvorio najuticajniju mitologiju XX veka.

Dakle, imamo tri pokoljenja loze koja čine savršen, kiklopski stub:

1. Otac (Vinfild): Okultista operativac koji gine na pragu, biva spaljen Tifonijanskom strujom Memfis-Mizraima i predaje kod u krv sina.

2. Deda (Vipl): Čuvar kapije, visoki mason koji obezbeđuje intelektualni rezervoar da se taj kod u dečaku aktivira.

3. Sin (Hauard): Prorok Bezdana koji, inkubiran u porodičnom užasu i ćutanju, snovidno mapira svetove koje je njegov otac video u sobi broj 5 bolnice Batler.

Skoro pa dođosmo do lavkraftovske trijade Otac - Sveti Duh - Sin. 

Horonzon klub i Lavkraftov kontekst

Horonzon Klub (Choronzon Club, poznat i pod šifrom C∴C∴) jeste stvarna istorijska organizacija čije su lekcije i dokumenti direktna spona između čikaškog okultnog podzemlja, vudu gnoze i Lavkraftovog dela. Klub je osnovan u Čikagu 1931. godine a njegov osnivač bio je Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell), učenik Alistera Krolija i bivši član telemitske opatije na Siciliji. Rasel se posvađao sa Krolijem i osnovao sopstveni sistem koji je nazvao Horonzon Klub. Za razliku od Krolija koji je težio solarnoj svetlosti, Horonzon Klub je uzeo ime po Horonzonu, demonu / inteligenciji Bezdana (iz sistema Džona Dija), koji predstavlja rastakanje ega, haos i svest koja operiše izvan ljudskih, trodimenzionalnih koordinata. Lekcije Kluba su pisane u obliku tajnih dokumenata i skripti koje su se bavile matematičkom magijom, kabalom i svesnim ulaženjem u Bezdan.

Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina, kontrolu nad preostalim strukturama Horonzon Kluba u Čikagu preuzima niko drugi do Majkl Bertio (Michael Bertiaux). Bertio je integrisao lekcije Horonzon Kluba u svoj rad sa O.T.O.A. (Ordo Templi Orientis Antiqua) i haićanskom vudu gnozom (La Couleuvre Noire). Unutar tih naprednih lekcija Horonzon Kluba (koje su kasnije delom cirkulisale kao privatni faksimili i dokumenti), Lavkraft se pominje u kontekstu koji je krucijalan za ovu temu. Bertio u doktrini Horonzon Kluba uvodi pojam Meon (to je stari izraz kojim se označava apsolutni bezdan, praznina izvan Ain Sofa, carstvo anti-materije, ali koji je Bertio ponovo uveo u opticaj u teoriji okultizma, odakle se proširio na popularnu kulturu). U lekcijama se tvrdi da je Lavkraft bio medijum koji je kroz svoje snove nesvesno mapirao upravo taj Meon. Njegovi Veliki Stari (Ktulu, Azatot, Jog-Sotot) u lekcijama kluba se ne tretiraju kao književni likovi, već kao Zotirijanske energije (Zoythrian energies) i realne inteligencije tog Meona.

Horonzon Klub pod Bertioovim vođstvom je bio prvi koji je u svojim materijalima i lekcijama dao uputstva za magijski rad sa Lavkraftovim panteonom. U okviru tih lekcija se objašnjava da su imena koja Lavkraft koristi savršene zvučne i vibratorne formule (atavističke mantre) koje lakše zaobilaze racionalni um modernog čoveka nego klasični srednjovekovni grimoari. U lekcijama se Lavkraft postavlja kao „Prorok Eona Velikih Starih”, čija je uloga bila da kroz fikciju pripremi ljudsku psihu za udar kosmičkih sila koje dolaze sa zvezda (struja Sirijusa koju sam pominjao u prethodnim radovima na ovu temu).

Povodom svega ovog uočavamo jednu zanimljivu podudarnost. Kao prvo, Horonzon Klub je delovao u Čikagu, istom onom gradu gde je Lavkraftov otac, Vinfild, doživeo svoj nasilni mentalni slom i tvrdio da su ga entiteti „izokrenuli”. Čikago je u američkoj okultnoj geografiji (kako piše Bertio) teurgijski portal za silazak mračnih, trans-plutonijanskih sila. Lekcije Horonzon Kluba su pisani dokaz da su napredni okultisti XX veka (Bertio i njegovi inicijati) koristili Lavkraftovu arhitekturu kao interfejs za komunikaciju sa silama „Spolja”. Dakle, upravo je Horonzon Klub istorijski primer gde fikcija prestaje, a operativna magija počinje. 

Na ovom mestu smatram neophodnim da izvedem jednu digresiju pre nego što se vratim na glavni tok ove priče. Ono što se dogodilo sa Sesilom Raselom i kako je Majkl Bertio decenijama kasnije preuzeo i preobrazio Horonzon Klub (Choronzon Club) predstavlja jednu od najzanimljivijih i najbizarnijih sapunica u istoriji modernog okultizma. To je priča o čistoj, opsesivnoj i paranoidnoj fiksaciji na najmračniju tačku Krolijevog sistema. Elem, Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell, magijsko ime Frater Genesthai) bio je briljantan matematičar, ali i čovek izuzetno teške, paranoidne i osvetoljubive prirode. Kada je boravio u Krolijevoj opatiji teleme na Siciliji tokom 1920-ih, Rasel je bio Krolijev omiljeni učenik za naprednu kabalu i matematiku. Međutim, Kroli je bio tiranin, a Rasel je imao ogroman ego. Sukob je bio neizbežan. Kroli ga je na kraju izbacio iz opatije, optuživši ga za homoseksualne intrige i pokušaj magijske sabotaže.

Kada se Rasel vratio u Ameriku, njegova mržnja prema Kroliju postala je pogonsko gorivo za njegov dalji magijski rad. Izbor Horonzona za ime kluba (1931. u Los Anđelesu, kasnije prebačen u Čikago) bio je direktan, svestan šamar Alisteru Kroliju. Rasel je znao da je Kroli tokom čuvenih rituala u alžirskoj pustinji 1909. godine (zajedno sa Viktorom Nojburgom) jedva preživeo susret sa Horonzonom. Za Krolija, Horonzon je bio oličenje svega što uništava Veliko Delo, demon rastakanja, laži i ponora. Rasel je rezonovao sledećom logikom: ako je Kroli prorok Novog Eona (Svetlosti / Horusa), onda će on, Rasel, postati prorok one sile koja stoji s druge strane kapije, Bezdana (Daata) i Horonzona. On je uzeo Horonzona ne da bi ga obožavao kao đavola, već da bi koristio njegovu energiju za rastakanje Krolijevog autoriteta i strukture A∴A∴. Rasel je razvio visoko matematičku, hladnu magiju (zasnovanu na ne-euklidovskoj geometriji i magijskim kvadratima) kako bi svesno manipulisao silama Bezdana.

Raselova sudbina pratila je klasičnu putanju ljudi koji predugo gledaju u Bezdan, a nemaju unutrašnju ravnotežu. Horonzon Klub je privukao ozbiljnije okultiste (uključujući Luisa Kulinga), ali je Raselova paranoja uništila grupu. Stalno je sumnjao da ga učenici potkradaju i da Kroli šalje magijske napade na njega. Shvativši da je ime Horonzon Klub previše zlokobno i da odbija širi auditorijum, Rasel krajem 1930-ih menja naziv u G.B.G. (Great Brotherhood of God). Tu je ublažio retoriku i uveo sistem seksualne magije koji je bio modifikovana verzija Krolijevog O.T.O.-a. Rasel se s godinama sve više povlačio iz javnosti. Postao je usamljenik, opsednut matematičkim formulama i pisanjem opskurnih, privatno štampanih knjiga (poput Zniesth i Book of Knowledge). Umro je 1987. godine, izolovan, ostavljajući iza sebe gomilu skripti i lekcija koje su cirkulisale u malim, zatvorenim krugovima Čikaga i Kalifornije.

Potom na scenu stupa Majkl Bertio i njegova čuvena čikaška laboratorija. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Čikago je bio žarište okultnog podzemlja. Bertio, koji je već bio posvećen u vudu i vodio Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.), aktivno je tragao za preostalim ograncima starih američkih loža. Bertio je stupio u kontakt sa starim članovima Raselovog kluba u Ilinoisu koji su bili nezadovoljni Raselovim povlačenjem i rigidnošću. Bertio nije prosto nastavio da predaje Raselovu matematiku. On je spojio Raselov koncept Horonzona i Meona sa vudu gnozom i kultom htonskih Loa (poput Kalfua i Barona Samedija). On je uzeo originalne lekcije Horonzon Kluba, prepisao ih i integrisao u svoj čuveni sistem Monasterium Ogdoadicum. U tim novim, revidiranim lekcijama, Horonzon Klub je postao spoljašnji, uvodni krug za njegovu unutrašnju strukturu - La Couleuvre Noire (Crna Zmija).

Preuzevši lekcije Horonzon Kluba, Bertio je izjavio da Rasel nije do kraja razumeo šta je dotakao. Rasel je Horonzona posmatrao kroz prizmu lične osvete Kroliju i zapadne ceremonijalne magije. Bertio je, s druge strane, shvatio da je Horonzon Klub zapravo otvorio portal za neljudsku svest. Zato je Bertio u lekcije tog kluba uveo Lavkraftov mitos. On je objasnio da su entiteti koje Rasel pokušava da prizove matematičkim kvadratima zapravo Lavkraftovi Veliki Stari koji nadiru iz Meona. Rasel je postavio dinamit pod Krolijev solarni sistem, a Bertio je došao, pokupio ostatke, spojio ih sa vuduom i Lavkraftovim košmarima, i stvorio najradikalniji operativni sistem s kraja XX veka.

Lavkraftov horor kao anti-masonska gnoza

Postoji trenutak kada Lavkraftov opus prestaje da bude samo kosmički horor i postaje anti-masonska gnoza, odnosno svesno ogoljavanje solarnog mita o izgradnji Hrama i razotkrivanje njegove htonsko-akvatične suštine. Hajde da krenemo redom.

Šamir, Rahab i akvatični graditelji Solomonovog Hrama (Kontra-teza 1. stepena):

Krenimo od pitanja koje mi je postavio jedan poznanik: Ako Hram nisu gradili kamenoresci, ko je? U tradicionalnoj masonskoj naraciji prvog stepena (Učenik), akcenat je na grubom kamenu koji se kleše alatom i ljudskim radom u slavu Velikog Arhitekte. Međutim, tajna rabinska predanja o izgradnji Solomonovog Hrama, koja pominju crva Šamira, potpuno ukidaju ljudski faktor. Pošto na brdu Morija nije smelo da se čuje gvožđe (alat rata i demijurga), Solomon je koristio Šamira, natprirodno biće koje svojim pogledom ili dodirom seče i oblikuje najtvrđi kamen bez ikakve buke. 

Drugi indikativni entitet jeste Rahab, koji je u jevrejskoj mitologiji primordijalni demon iskonskog okeanskog bezdana (Tehom), mitsko morsko čudovište koje predstavlja haos pre kreacije. U tom smislu, pomenuo bih Elijadeovu tezu da je Hram podignut iznad samog ulaza u podzemni svet (iznad bezdana pra-voda), na mestu gde je ranije već postojao kanaanitsko svetilište. Dakle, Solomon ne gradi na suvom, već kao i njegovi nepoznati prethodnici vekovima ranije na istom mestu, on gradi čep iznad podzemnog okeana haosa.

Povodom ovoga moguće je izvesti inverznu masonsku tezu glasi: kamen za Hram nisu klesali slobodni zidari na suncu, već su ga u vlažnoj tišini bezdana oblikovale inteligencije podvodnog sveta (Rahabovi podanici, Šamirovi srodnici, odnosno Lavkraftovi Duboki). Solomon je sklopio pakt sa akvatičnim silama da mu obezbede temelje. Zidari su samo dovršili spoljašnju fasadu, dok prava arhitektura Hrama potiče iz dubine okeana. Naravno, razmatrajući ove legende, ne možemo a ne uzeti u obzir 72 demona Goecije. Kralj Solomon, kao vrhunski mag, koristi demonske (atavističke) sile da podignu zdanje koje ljudska ruka ne može. Ali, po završetku, on ih ne uništava (jer su besmrtni), već ih zaključava u mesingani kovčeg pod svojim pečatima i potapa ih u vodeni ambis. 

To je doslovno Lavkraftova struktura:

• Veliki Stari (demoni Goecije / inteligencije bezdana) pomogli su u izgradnji pred-ljudskih gradova i hramova.

• Sada su pod pečatima (zatočeni) u potopljenom gradu R'lyehu (Solomonovom vodenom kavezu).

• Oni nisu mrtvi, nego spavaju pod vodom i čekaju da pečati popuste. U tom smislu može biti da ezoterijska masonerija, poput Memfis-Mizraima zapravo čuva te pečate kako se bezdan ne bi ponovo izlio na zemlju, dok Lavkraft piše iz ugla onoga ko želi da se te kapije otvore.

Geometrija Nekronomikona i kosmički Hiram Abif (Kontra-teze 2. i 3. stepena):

Masonski napredak ide od geometrije do mita o vaskrsenju. Povodom toga ovde imamo tri ključna pitanja koja izvrću masonske pouke:

Pentagram i slovo "P" u Nekronomikonu (2. stepen - Pomoćnik):

U drugom masonskom stepenu, u centru pažnje je Plamena Zvezda (Pentagram) unutar koje se nalazi slovo G (Geometrija, Gnoza, God). U inverznom, lavkraftovskom ključu, to slovo nije G, već P, tj Pluton (ili Yuggoth u Lavkraftovom mitosu), ili još dublje: Ph'nglui (prva reč ključne teurgijske formule Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn). Pentagram kod Lavkrafta nije simbol čoveka kao mikrokosmosa u ravnoteži, već je to Pečat Staraca (Elder Sign), kosmička geometrijska rešetka koja drži zver zaključanu u bezdanu.

Zamena za Hirama Abifa (3. stepen - Majstor):

Legenda trećeg stepena je jezgro masonerije: Hiram Abif, Veliki Neimar Hrama, biva ubijen od strane trojice pohlepnih radnika, biva sahranjen, a zatim ritualno uzdignut (vaskrsnut) od strane Majstora lože kroz specifičan stisak ruke. Povodom toga, taj moj poznanik koji je postavio prethodno pitanje opet pita: Umesto Hirama - ko je mrtav, spava i biće uzdignut? Odgovor je ponovo Ktulu, jer je masonski Hiram solarni heroj koji umire i vaskrsava na svetlu. Lavkraftov Ktulu je htonski Hiram. On je Veliki Neimar koji leži u potopljenom hramu / gradu R'lyehu. Njegovo uzdignuće (vaskrsenje) se ne vrši u loži, već kada se zvezde poklope. Kada Lavkraft kaže "To nije mrtvo što zauvek može spavati", on piše anti-masonsku formulu trećeg stepena. Veliki Arhitekta Univerzuma za Lavkrafta nije solarni bog slobodnih zidara, već Slepi i Ludi Bog Azatot u centru haosa, a njegov namesnik na Zemlji je Ktulu.

Eder Hernandez

Pra-egipatska amfibijska božanstva i Atlantida

Odavno mi je poznata ideja, na koju me je neko nedavno podsetio, da su Egipćani namerno izbrisali i demonizovali morska božanstva sa glavama oktopoda u korist kopnenih životinja. Ovo se savršeno naslanja na spekulacije Džeralda Mesija, korenitu teozofiju Blavatske i Grantovu tifonijansku gnozu. Pre nego što je Egipat postao solarna, dinastička civilizacija koja obožava Sunce (Ra) i uspostavlja red (Maat), postojala je pra-istorijska, pre-dinastička faza, odnosno kult Seta / Tifona. Mesi i Blavatska su ukazivali da najstariji slojevi egipatske religije vuku koren sa izgubljenog kontinentalnog masiva (Atlantida / Lemurija). Ta iskonska civilizacija je bila akvatična, povezana sa kultom zvezde Sirijus i amfibijskim bogovima (poput rase Nomo o kojima pripovedaju Dogoni, ili lavkraftovskog Dagona). Uostalom, ne zvuče li slično dogon i dagon, a pritom ih je moguće smisleno povezati? Uostalom, nije li Dagon vodeno božanstvo sa prostora Mesopotamije?

Kada je ta prva civilizacija potopljena (katastrofa Atlantide, odnosno potonuće R'lyeha), preživeli sveštenici su u Egiptu, nakon određenog vremena prešli na solarni kult, a stara božanstva sa pipcima i ljudskim telima su gurnuta u podzemlje (Amenti) i proglašena demonima haosa (poput zmije Apep ili morskog Rahaba). Solarna masonerija, koja vuče korene iz te kasne, egipatsko-solomonske graditeljske tradicije, slavi kopno, kamen i svetlost. Lavkraft, s druge strane, kroz Ktulu mitos obnavlja sećanje na onu prvu, potopljenu, amfibijsku Atlantidu i njene bogove koji su imali glave glavonožaca.

Dakle, Hauard Filips Lavkraft nije bio samo pisac čudnih priča; on je bio nesvesni (ili genetski predodređeni) disident slobodnog zidarstva sopstvene porodice. Dok su njegov deda i otac kroz masonske lože Nove Engleske slavili solarnu arhitekturu, izgradnju Solomonovog Hrama i uzdignuće Hirama Abifa kao simbole ljudskog trijumfa nad haosom, Lavkraft je kroz svoje priče srušio tu iluziju. On je ogolio masonski mit i pokazao da su temelji tog istog Hrama natopljeni vodama primordijalnog bezdana, da su pravi graditelji geometrije sveta stigli iz okeana, i da figura koja leži mrtva i čeka uzdignuće nije plemeniti graditelj Hiram, već užasni zvezdani entitet Ktulu. Lavkraftov panteon je zapravo povratak onoj pra-egipatskoj, atlantiđanskoj gnozi koju je regularna masonerija pokušala da sakrije pod slojevima moralnih pouka i solarnih simbola.

Dodatak: Dokument iz Instrumentuma 

Od značaja za ovu temu jeste materijal koji sam, kao strastven kopač dostupne onlajn okultne literature, pronašao na internetu, a koji nosi naziv Instrumentum, što predstavlja zvaničnu publikaciju Bertioovog reda O.T.O.A. iz 1992. godine. U tom materijalu naišao sam na jedan veoma indikativan deo od izuzetnog značaja za ovu temu. U tom odeljku Bertio ispravlja Kolina Vilsona (koji je u predgovoru Hejovog izdanja Nekronomikona iz 1978. spekulisao o Kaljostrovom ritualu) i navodi da je Vinfild Lavkraft je iniciran u Ritual Mizraima pod jurisdikcijom Harija Dž. Sejmura (Harry J. Seymour) 33°. Kasnije dobija 96° stepen Memfisa od Kelvina K. Berta (Calvin C. Burt) oko 1885. godine. Koliko je ovo utemeljeno? Istorijski, ovi podaci jesu ispravni u pogledu postojanja tih ličnosti i njihovih funkcija. Hari Sejmur i Kelvin Burt su bili ključne figure američkog masonskog podzemlja u XIX veku. Sejmur je dobio povelju za širenje Memfis-Mizraima direktno iz Francuske, a Kelvin Burt je bio njegov saradnik (i kasnije rival) koji je vodio Suvereno svetilište Memfisa u Americi.

Bertio ovde pominje nešto veoma zanimljivo. Naime, u Novoj Engleskoj su ovi egipatski obredi smatrani ilegalnim (neregularnim) od strane zvanične Velike lože, pa su se povelje i lekcije često prenosile tajno, pa čak i putem narudžbina poštom (mail-order). Trgovački putnik poput Vinfilda Lavkrafta, koji je stalno krstario Amerikom, bio je idealan profil za regrutaciju u ovakve mobilne, polu-tajne lože.

Takođe, Bertio pominje figuru Oca Bulana (Jean-Antoine Boullan, 1824–1893), kontroverznog francuskog katoličkog sveštenika i okultiste koji je vodio jednu radikalnu, jeretičku grupu i praktikovao seksualnu teurgiju sa astralnim bićima. Joris-Karl Huismans ga je ovekovečio u svom čuvenom dekadentnom romanu Tamo dole (Là-Bas). Bertio tvrdi da su Vinfild Lavkraft i Bulan bili povezani sa istim unutrašnjim redom i da je Bulanovo učenje zapravo bio čisti sumerski tok skriven iza stepena Memfis-Mizraima. Sa stanovišta spoljašnje, akademske istorije, nema dokaza da su se Vinfild i Bulan ikada sreli. Međutim, sa stanovišta unutrašnje tradicije o kojoj piše Kenet Grant (u Kultovima Senke), obojica su pili vodu sa istog izvora. Sumerski bogovi (asirsko-vavilonski panteon) su okosnica Lavkraftovog Nekronomikona (Sajmonovo izdanje iz 1978, koje Bertio pominje, u potpunosti je sumersko-vavilonska kabala). Bertio ovde daje matematički ključ: oznaka 95° = 33°+ označava da se iza spoljašnjih, administrativnih masonskih stepeni (33° Škotskog rituala) kriju tajne sekvence (95° Memfisa) koje služe kao magijska tehnologija za komunikaciju sa vanzemaljskim inteligencijama.

Bertio pominje da analitičari orijentisani ka K. G. Jungu koriste ove materijale tamo gde se psihologija stapa sa fizikom i prirodnim naukama. Jungov koncept kolektivnog nesvesnog i arhetipova objašnjava kako je Hauard Lavkraft mogao da preuzme sumersku i egipatsku gnozu svog oca, a da je nikada svesno ne prouči. To nije bila stvar čitanja knjiga, već aktiviranja arhetipskih matrica u mozgu. Kada se um stopi sa fizikom (kvantno polje / meon / bezdan), snovi postaju stvarni kanali komunikacije sa silama Spolja. 

Zvanična biografija tvrdi da je Vinfild Lavkraft poludeo od sifilisa. Dokument Majkla Bertioa otkriva da je Vinfild zapravo bio nosilac najviših stepenova egipatske masonerije pod vođstvom Sejmura i Berta. Njegov slom je bio rezultat operativnog rada sa sumerskim, vanzemaljskim strujama, istim onim koje je praktikovao Otac Bulan u Francuskoj. Knjiga Nekronomikon nije izmišljotina mladog Hauarda. On je kroz genetski i astralni prenos od oca dobio pristup Knjizi mrtvih zakona koja se čuvala u tajnim arhivama ovih egipatskih redova. Njegova genijalnost je u tome što je te tajne stepenove pretvorio u literarne mitove o Ktuluu. 

Kult Sunca i Crno Sunce

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređa istorijska pojava. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući vladarima, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod onih američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije kakvi su bili Maje, Tolteci, Inke i Acteci. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer je, kako kaže Elijade, solarna teologija uvek nalazila odjek u višim društvenim slojevima, što znači da su solarne hijerofanije povlastica zatvorenih krugova privilegovane manjine. On navodi primer stare egipatske civilizacije, za čiju religiju kaže da je njome, više nego ijednom drugom, vladao kult Sunca. Po Elijadeu, prevlasti boga Ra najviše su doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa (kultnog mesta solarnog božanstva) i mistika vrhovne vlasti po kojoj se sam vladar poistovećuje sa Suncem.

Solarne hijerofanije, između ostalog, kako kaže Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka. On navodi primere u Mikroneziji i Polineziji, gde se ta dva aspekta podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava. Dakle, kult predaka, kao kult mrtvih, zatim tajna društva čije inicijacije imaju svrhu da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti, i solarni kult, jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Elijade tvrdi da ta tri elementa zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.

Motiv solarnog kulta ima određenu paralelu sa modernom masonerijom i iluminizmom koji su udarna sila novog poretka civilizacije, a čiji oblik delovanja obuhvata nekoliko značajnih stavki kao što su prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, ali i legenda o ubijenom Hiramu Abifu, itd. Sunce, to je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke, te prognozu u svim oblicima. To ima i svoj izraz u prognozama investicionih ciklusa, kladioničarskim prognozama i sličnim oblicima investicionog hazarda.

Elijade kaže da solarni bog nije Tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarnim, htonskim i agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije, koja je u neku ruku ozirizovana u elijadeovskom smislu. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade. On kaže da je Oziris samo dovršavao „humanističku“ teološku revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Junačko i inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, vremenom se pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Elijade kaže da je Oziris, odnosno njegovo sveštenstvo, takvo prilično izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijalo u nekakvom „demokratskom“ smeru po kome je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi određena iskušenja. Elijade ističe kako je ozirijanska teologija proširila i razvodnila pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa, kao što je recimo borba sa bikom, biva zamenjena moralnim i verskim iskušenjima u obliku tzv dobrih dela. Zato Elijade zaključuje kako je drevna teorija besmrtnosti ustupila mesto čovečnom shvatanju, čime je razvodnjena njena suština i strogo elitistički pristup.

Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje posvećenika poput Adama Vajshaupta, osnivača Bavarskih iluminata. Kenet Grant je povodom toga rekao da je izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu „Čovek“. Povratak te reči, po Grantu, nametao je ljudima da ponovo pronađu sebe. Kako on kaže, spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka jer čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Zapravo, kako kaže Grant, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa. Ovo je sasvim na liniji rozenkrojcerskih, iluminatskih i masonskih načela, i kao što Grant ističe, i sa Krolijevim učenjem. Povodom toga Grant kaže da je ideja o „čoveku-kralju“ postala vodilja u Krolijevom sistemu, postavši sinonim za telemitu, odnosno onog koji je otkrio istinsku volju te postao sposoban da prema njoj postupa. Dakle, taj Čovek je zapravo adept, idealizovani tip čoveka kojeg nekako projektujemo i na profani svet.

Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije, o kojoj govori Elijade, ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog herojskog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik na jungovski način „pliva“ u Crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, shodno Krolijevom učenju, jeste vreme vladavine njenog malog Sina. U skladu sa tim logično bi bilo pretpostaviti da pretpostavke uspešnosti novog eona uključuju i to da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja usklađenu sa zakonom teleme, ili da nestanu...

Pomenuta masonsko-iluminatsko-rozenkrojcerska filantropija i doktrina dobrih dela, a što je inače karakteristično za avrahamske religije, predstavlja niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ u odnosu na drevni koncept junačkih iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.

Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Njihovo delovanje je, kako bi to rekao Rene Genon, kontrainicijacijsko, te iskvaruje solarna inicijacijska načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja ovog crnog bratstva (u Krolijevoj Knjizi zakona se kaže da su rituali starog doba crni). U krajnjoj logičkoj konsekvenci takvog stanja, njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti, a što dobija svoj izraz u transhumanizmu i bujanju crnomagijskih kultova.

Elijade je rekao da Sunce, za razliku od Meseca, može prolaziti kroz podzemlje, a da samo ne bude podložno smrti. Ono može voditi duše kroz podzemne oblasti i sutradan ih vraćati na svetlo dana. Otud Sunce ima dve funkcije: vodiča duša koji donosi smrt ili vodi u večni život, i funkciju inicijacijskog hijerofanta. U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena.

Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija pa u tom smislu možemo govoriti i o Crnom Suncu kao simbolu infernalnih moći. Setimo se da je ulaz u Had u neposrednoj blizini izlazećeg Sunca te je otud vrhunac nekromantijskog rituala najlakše postići neposredno pred svitanje. Setimo se takođe da je solarni bog Helije bio otac i deda opakih veštica. U pretkolumbovskom Meksiku su na magijski način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi njegovu potrošenu energiju. Imajmo na umu da je Sunce, osim što je davalac života, takođe i uzrok smrti. Mesec i tmina vezani su za sazrevanje i dozrevanje zametka, semena, ploda, metala itd. Naposletku, noć i san služe za obnovu i okrepljenje naših energija i stanja iste. Sve su to stvari koje živa bića troše tokom svojih dnevnih aktivnosti i izloženosti Suncu.

Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ Hol kaže da je nakon određenog vremena, adept iznutra razbijao ljusku svog jajeta, tj kontejner, kako bi izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj novi oklop ili kovčeg od stakla.“ Povodom toga ne možemo a ne zapitati se ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.

Formula pretpostavljenog kontrainicijacijskog crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Njegovo biće preuzela je njegova senka. Ipak, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno, pošto tja proces iskrivljuje osećaj protoka vremena i podseća na prelazak tačke singulariteta koja označava pad u crnu rupu. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog Crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg. To je Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi svoju moć crpi iz skrivenog Crnog Sunca podzemlja.

Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč Ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova. Kenet Grant nas podseća da je tačka u krugu, simbol Iluminata, hijerogram Sunca i boga Horusa, ali je u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja boginje Nuit i krilate kugle Hadita, oznaka svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti. Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je služio i kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijacijskim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: Konx Om Pax, a što ima uzor u egipatskom „Kabs Am Pekt“. To je svetlost koja se sliva u jedan zrak.