Arkana Prvosveštenik u tarotu

Hijerofant Krolijevog špila

Broj pet, po Elifasu Leviju, jeste broj religije, odnosno broj Boga (3) sjedinjen sa ženskim brojem (2). Karta pod brojem 5, Papa, odnosno Prvosveštenik, Hijerofant, u Marseljskom špilu sa Caricom deli orijentaciju ka desnoj strani, dok mu je sa Papesom zajednička trostruka kruna duhovne vlasti. Za razliku od Papese, njegova spoljašnja odora je crvena a unutrašnja plava, dok umesto knjige u levoj ruci drži štap sa trostrukim krstom. Takođe, iza njegovih leđa jasno se vide stubovi, levi tamniji i desni svetliji. Oni predstavljaju granicu između svetog i profanog te u neku ruku ukazuju na prisustvo Boga. Desnom rukom on daje znak blagoslova dvojici fratara. Znak je od posebne važnosti i predstavlja sastavni deo svešteničke uloge. Uz pomoć znakova on komunicira i prenosi posebne poruke. Znakovi su suštinski deo obreda. Između ostalog, oni služe i za pamćenje redosleda obrednih radnji, naglašavaju posebne trenutke. Zajedno sa rečima ili izrazima, znaci tvore temeljnu ritualnu infrastrukturu. 

Sa druge strane, ritual, koji vodi Prvosveštenik, jeste jedna od osnovnih metoda kolektivnog pamćenja neke zajednice. Jedan od dvojice sveštenika, onaj desni, nosi crveni ogrtač sa žutom kapuljačom i leva ruka mu je podignuta. Lik levo nosi žuti ogrtač sa crvenom kapuljačom i njegova desna ruka je, suprotno od onog desnog, usmerena ka dole. U Rečniku simbola je to objašnjeno da je jedan od te dvojice aktivan a drugi pasivan, prepušten poniznosti u kojoj odozgo prima učenje, a drugi širi to učenje. U tom smislu Papa, odnosno Prvosveštenik prenosi svoje znanje. Elifas Levi je primetio da lik Pape zauzima središnji položaj na karti čime je uravnotežen simbolizam dva struba i dvojice likova ispred njega. Tako dobijamo pentagram. Po Leviju, stubovi su nužnost ili zakon, a glave fratara su sloboda ili akcija.

Mantenja taroki

Seli Nikols kaže da Papa, poput Opsenara / Čarobnjaka, povezuje unutrašnji i spoljašnji svet, s tim što Papa to čini na svesniji i neposredniji način. Njegova uloga je, po Nikols, da učini dostupnim transcendentalni svet. Otud je on obdaren nekom vrstom moći te nazvan vidljivim licem Boga. Nikols primećuje da Papa, za razliku od Papese, ne drži knjigu, ne konsultuje zakon jer on jeste zakon. On je nepogrešiv. Papesa opšti putem intuicije i osećanja, dok je Papa taj koji uopštava i rečima izražava svoje ideje. Papa drži štap u levoj ruci, što znači, kako to Nikols tumači, da on vlada radije iz srca nego silom. I dalje, upoređujući Cara i Papu u Marseljskom špilu, Nikols ističe prikaz Cara koji smireno gleda u daljinu, dok je Papa usredsređen na dva lika ispred sebe. Tu je Papa uhvaćen u trenutku kada se obraća podređenima, odnosno kada upražnjava svoj autoritet. On je toj dvojici i otac i majka.

Po opštem mišljenju Papa predstavlja izraz verskog autoriteta, duhovne vlasti, spram Cara koji je vid političke, odnosno sekularne moći. Astrološki, to je odnos Marsa (Car) i Jupitera (Papa). Pa ipak, zajedničko im je to što obojica predstavljaju ideju Logosa i Oca. Takođe, obojica imaju svoju senku. Careva je oličena u njegovoj samovolji i svireposti, dok je Papina izraz dogmatizma i fanatizma. Nazovimo to oblicima mračnog Oca. I ukoliko se ravnamo po sinkretičkoj kabali Zlatne zore, primetićemo da staze he i vav, sa kojima poistovećujemo Cara i Papu, proizilaze iz druge sefire Drveta života – Hokmah (Mudrost) koja pripada desnom, muškom stubu. Car povezuje Hokmah sa solarnim Tifaretom, a Papa – Hokmah i jovialni Hesed.

špil Šarla VI

Vratimo se na trenutak ideji Pape kao vida Jupitera, odnosno Zevsa. Jupiter je u Srednjem veku predstavljan kao crkveni velikodostojnik, pa čak i monah. Razlog tome je činjenica da je papska titula vrhovnog sveštenika Katoličke crkve preuzeta od titule Jupiterovog prvosveštenika iz rimskog doba: pontifeks maksimus. Erhard Šon je postavio kartu Papa u devetu kuću horoskopa koja predstavlja Kuću vere. Uopšte, u Srednjem veku su pape, kardinali, sveštenici, nazivani Jupiterovom decom. Najdžel Džekson pominje rukopis Liber Introductorius, Majkla Skota, s kraja XIV veka, u kome je magijski lik Jupitera predstavljen kao crkvenjak ogrnut plaštom i sa mitrom, koji u jednoj ruci nosi knjigu a u drugoj biskupski štap. Tako lik ove karte dobija značenje tumača ili predstavnika svega onog nevidljivog, duhovnog. Ova karta je, u skladu sa egiptozofskom teorijom Kur de Žeblena, preimenovana u poznom XVIII veku u Prvosveštenika, odnosno Hijerofanta. Po Zlatnoj zori, Hijerofant je Mag večnih bogova te označava božansku mudrost. U starozavetnoj vizuri Prvosveštenik bi mogao predstavljati lik Melhizedeka, jerusalimskog kralja mira. Genonovski gledano, lik Melhizedeka odgovara drevnoj tituli kralja sveta, koji je nosioc trostruke uloge: prvosveštenika, proroka i kralja, dakle svojstva potpuno skladna mitskoj ideji Jupitera / Zevsa / Odina. On posreduje, on vidi, on vlada. To su svojstva besmrtnosti, a što se uklapa u značenje broja 5 kojim je ova karta označena.

Marseljski špil

Po Zlatnoj zori, karta Prvosveštenik astrološki pripada znaku Bika čiji je vladar Venera. Kroli je na ovu kartu dodao slonove, koji okružuju Hijerofantov tron, kako bi naglasio zemaljsku prirodu znaka Bika. Kada malo bolje pogledamo vidimo da kod Krolija on zapravo sedi na Biku, okružen sa četiri heruvima kojih nema na hijerofantskoj karti u Marseljskom špilu, uostalom kao ni slonova, naravno. Hijerofanta, u svojstvu inicijatora, Kroli naziva Tumačem Misterija ispred kojeg je projektovan heksagram, kao simbol makrokosmosa, dok je na njegovim grudima predstavljen pentagram sa dečjom figurom unutra (simbol mikrokosmosa). To je Dete Horus, odnosno zakon njegovog eona. I tu negde, unutar heksagrama nalazi se obrnuti pentagram sa izduženim donjim krakom koji osvetljava ženu opasanu mačem, odnosno Babalon, u skladu sa doktrinom Knjige zakona. Istovremeno, ta žena koja stoji pred Hijerofantom jeste Venera, vladarka znaka Bika. Kod Krolija, na ovoj karti nema dvojice muškaraca koji primaju blagoslove, nego su blagoslovi usmereni ka svima (Krolijeva maksima: zakon je za sve). Pošto je u znaku Bika Mesec egzaltiran, kod Krolija je ideja Meseca na karti prisutna u obliku devet klinova iznad Hijerofantove glave, kao i Mesečevim srpom u levoj ruci žene koja nosi mač. Hijerofantov štap je u obliku tri kružnice, a ne tri krsta kao u Marseljskom špilu. Te kružnice predstavljaju tri eona: Izidin, Ozirisov i Horusov.

U Vejtovom špilu na naslonu Hijerofantovog trona prikazana su dva kruga sa tačkom u sredini. Taj simbol ukazuje na solarno načelo, prosvetljenje, kraj potrage, savršenstvo. Na tlu, ispred Hijerofantovih nogu, vidimo položena dva ukrštena ključa. Upravo je ovaj simbol od značaja za sadržaj ove karte, budući da ključ predstavlja inicijaciju i ekskomunikaciju, odnosno posvećivanje / uvođenje i odbacivanje. Znak blagoslova takođe može imati tu funkciju, pa je stoga svejedno drži li Prvosveštenik ključeve u ruci ili rukom simbolički oponaša ključ. Rečnik simbola kaže da vlast ključeva omogućuje svezivanje i razvezivanje, a to je vlast koju je Hrist dodelio svetom Petru. U alhemiji to je vlast nad koagulacijom i disolucijom. Na papinskim grbovima tu svezivanja i razvezivanja prikazuju dva ključa, zlatni i srebrni, koji su nekada bili amblem rimskog boga Janusa. Kako podseća Rečnik simbola, Janusovi ključevi otvaraju i solsticijska vrata, tj stupanje u uzlaznu i silaznu fazu godišnjeg ciklusa. Janus je smatran i vodičem duša. Zato taj bog ima dvostruko lice, jedno okrenuto zemlji, drugo nebu. Štapom u desnoj ruci i ključem u levoj on čuva sva vrata i upravlja svim putovima.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot - vera

U Pierpont Morgan Bergamo špilu Papa u levoj ruci drži štap dok desnom daje znak blagoslova. Nema sporednih likova. U Mantenja tarokiju Papa u desnoj ruci drži ključeve, dok levu naslanja na veliku zatvorenu knjigu. Sedi na tronu koji drže četiri magarca i nema sporednih ljudskih likova. U špilu Šarla VI, Papa je prikazan više sa njegovog levog profila neko direktno. Takođe, desnom drži velike ključeve dok mu je leva položena na zatvorenu knjigu. Pored njega sede dva crkvenjaka. Eteja na karti broj 5 postavlja sunce kako dominira nad oblacima i dodaje odrednice: ideal i mudrost te astrološki znak Ovna. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu uopšte nije prikazan papski lik nego je peta karta u nizu prikazana ženskim likom ispod čijeg se prestola nalazi krunisani muški lik u položaju potčinjenosti. Ta karta je poistovećena sa verom i nosi taj naziv. Glavni lik na ovoj karti u levoj ruci drži veliki štap sa krstom na vrhu dok desnom ističe podignut kažiprst. Ronald Deker ovu arkanu povezuje sa simbolikom krsta i pentagrama, koji u hristijanizovanoj varijanti predstavlja simbol Svetog Duha. Oba simbola označavaju kvintesenciju, vladavinu Duha nad četiri elementa, odnosno njihovo usklađivanje u harmonijsko i organsko jedinstvo, što se poklapa sa brojem ove karte.

Načelno, hijerofantska arkana predstavlja duhovni autoritet, misteriju, opšte sećanje. Sveštenik, odnosno Prvosveštenik, jeste čuvar tradicije, čuvar kulta, čuvar svete tajne, religije, tumač nevidljivog, vodič duša. U tom smislu on je oličenje sećanja, odnosno znanja što ga čini učiteljskom figurom. Takođe, ova karta predstavlja psihički život, unutrašnje čuvstvo. Simbolički, karta Hijerofant predstavlja mikrokosmos, zvezdu pentagrama. Hijerofantova suštinska moć od davnina je opštenje sa svetom duhova, sa nevidljivim. On nevidljivo čini vidljivim i prisutnim. Isto tako, što nije nevažno, Hijerofant je egzorcista. Upravo je egzorcizam ono što svaku religiju približava magiji. U mračnijoj perspektivi ova karta predstavlja Minotaura, čudovište i glavno iskušenje lavirinta. U negativnom aspektu ona ukazuje na dogmatizam, fanatizam, fundamentalizam, ideološku indoktrinaciju, demagogiju, klerikalizam. U tome prepoznajemo gnostičko učenje o zlom vladaru ovog sveta, demijurgu, čiji je Hijerofant služitelj, a koji putem religijske zaslepljenosti i krutog moralizma drži ljude u stanju pokornosti. Izopačenost ljudi izražena ovom kartom jeste u tome što oni čuju glasove koje tumače kao da dolaze od Boga. Oni su na specifičan način zaposednuti i sebe vide kao Božje sluge. Veruju da ih vodi Sveti duh ili bilo koji božanski oblik sa kojim se oni poistovećuju ili u koga veruju. Oni su uvereni u svoju odabranost te se mogu pojaviti u ulozi vođe kakvog kulta ili sekte.

Vejtov špil

Mesijanska revolucija

Mnogi su uvereni da je vreme u kome živimo nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost, koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. 

Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. 

Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. 

Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i, kako kaže Genon, primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. 

Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje, baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris