Strukturna deformacija kabale: Od ontologije emanacije do kosmičke psihologije

Uvod: Četiri sveta kao ontološki, a ne psihološki model

U kabali, četiri sveta: Acilut, Brijah, Jecirah i Asijah, nisu „ravni svesti“, posebne dimenzije postojanja, niti psihičke dimenzije, kako se to neretko danas tumači, već ontološke sfere ispoljavanja božanske svetlosti. Dakle, oni predstavljaju stepenovano ispoljavanje božanskog bića, od najbližeg Izvoru do najudaljenijeg:

1. Acilut – čista emanacija Božjeg svetla; ovde nema odvojenosti od Boga, jer stvorenja ne prepoznaju sebe kao zasebna bića;

2. Brijah – svet stvaranja; pojava prve distinkcije i svesti o odvojenosti;

3. Jecirah – svet oblikovanja; oblik i struktura postaju razlikovane;

4. Asijah – fizički kosmos; svet akcije i materijalnog ostvarenja.

Ova četiri sveta nisu sukcesivne „lokacije“ u kosmičkoj geografiji, već stepeni skrivenosti ili otkrivenosti božanske svetlosti. Što je svet niži, to je intenzitet božanskog prisustva manje očigledan, ali ono nije odsutno, već samo obučeno u gušće „odeće“. Kao da je svetlost na sebe navukla slojevitu odeću. Kabalistički svetovi su, dakle, putevi božanskog ispoljavanja, a ne supstancijalno odvojene ravni postojanja. Nijedan od njih nije „psihički“ niti „subjektivan“; oni su struktura same stvarnosti, a ne slojevi ljudske psihe projektovani u kosmos. Kao da nosimo naočare sa više stakala različite zatamnjenosti. Ukoliko gledamo kroz sva tri, vidimo mutno, i to je Asijah. Kada uklonimo najtamnije staklo, onda vidimo mnogo bolje, i primećujemo oblike koje ranije nismo mogli opaziti zbog nivoa zatamnjenosti. To je Jecirah. Kada uklonimo i to manje zatamnjeno staklo, onda vidimo prilično jasno te opažamo bogatstvo perspektive Brijaha. I konačno, kada uklonimo i to staklo, onda se suočavamo sa čistom svetlošću božanskog bića, ali onda više ne možemo da navučemo nazad uklonjena stakla na našem viziru, nego ostajemo u toj svetlosti. To je Acilut.

I. Hermeneutički prelom: Hrišćanska kabala i intelektualizacija emanacije

Ključni trenutak iskrivljavanja kabalističke ontologije ne događa se u XIX veku sa teozofijom, nego u renesansi sa prvim latinskim prevodima, i to u načinu na koji su hrišćanski kabalisti postavili pitanje: šta kabala znači za nas? Đovani Piko dela Mirandola u Conclusiones Cabalisticae (1486) i Johanes Rojhlin u De Arte Cabalistica (1517) nisu bili prevodioci koji su grešili u etimologiji (neko drugi je prevodio). Njihov poduhvat bio je asimilacija kabale u već postojeći hrišćansko-neoplatonički metafizički okvir. Njihova strategija tumačenja nije proizilazila iz nerazumevanja kabale, već iz drukčijeg hermeneutičkog horizonta. Oni kabalu nisu čitali iznutra, kao samostalan teološki sistem, već kao praeparatio evangelica, šifrovani zapis hrišćanskih istina. Posledica ovog pristupa bila je suštinska zamena ontoloških kategorija epistemološkim. U izvornoj kabali, Bog ne misli svet, već ga emanira iz samog sebe. Sefiroti nisu pojmovi u božanskom umu, već ontološki tok božanskog bića. Piko i Rojhlin su, međutim, ove stupnjeve božanskog samosaopštavanja preveli u jezik platonovskih ideja i sholastičkih formi.

Pikova formulacija je ključna: Decem Sephiroth sunt quasi ideae divinae, per quas Deus se manifestat, u prevodu deset sefirota su poput božanskih ideja kroz koje se Bog ispoljava. U jevrejskoj kabali sefiroti nisu ideje, oni nisu reprezentacije u umu, već sami modusi božanskog bića u procesu emanacije. Piko ih pretvara u mentalne obrasce, čime se emanacija zamenjuje intelektualnom projekcijom, a ontologija epistemologijom. 

Rojhlin ide korak dalje. U De Arte Cabalistica sefirote određuje kao rationes divinae, quasi formae in mente Dei - božanski razlozi, poput formi u umu Božijem. Ovde nije reč samo o analogiji; čitava kabalistička kosmologija biva preinačena u hrišćansko-neoplatonističku noetiku. Tamo gde kabala govori o stepenima božanske supstance, Rojhlin vidi stepene inteligibilnog poretka (gradus intelligibilis ordinis). Četiri sveta više nisu modaliteti božanskog otkrivanja, već logičke kategorije: božanski um, svet ideja, duhovne forme, materija. Ovaj potez bio je presudan i nije proizašao iz neznanja, jer i Piko i Rojhlin bili su izuzetni umovi svog vremena. Taj korak je proizašao iz svesne ili nesvesne strateške odluke da bi kabalu trebalo učiniti kompatibilnom sa hrišćanskim platonizmom. Time su postavljeni temelji za sva kasnija tumačenja.

II. Astralni medijum i rođenje okultne kabale

Ako su Piko i Rojhlin intelektualizovali kabalu, pretvorivši je u metafiziku ideja, okultisti XIX veka su izvršili njen psihološko-spiritistički prevod. Ovaj proces nije bio proizvoljan, već se nadovezao na postojeću renesansnu interpretaciju, ali je dodao novu komponentu, pojam astralnog. Elifas Levi, najuticajniji posrednik između renesansne magije i modernog okultizma, preuzima kabalističku terminologiju, ali je uklapa u sistem koji je po svojoj strukturi gnostičko-energetski, a ne emanacioni. Ključni pojam postaje astralno svetlo (lumiére astrale), univerzalni fluid, medijum kroz koji volja i imaginacija deluju na svet. Levi ovaj pojam ne preuzima iz kabale. On ga uvozi iz stoičke pneume, neoplatoničke hylē pneumatikē, mesmerizma i nemačke naturofilozofije. Kabala mu služi kao rezervoar simbola i imena, koja sada dobijaju funkciju tehničkih ključeva za magijsku praksu. Sefiroti više nisu aspekti božanskog bića, već energetski centri; božanska imena nisu kanali emanacije, već formule moći; svetovi nisu stepeni skrivenosti svetlosti, već operativne ravni.

U tom procesu, jedan kabalistički svet biva izložen najradikalnijoj transformaciji, a to je Jecirah. Budući da je etimološki vezan za oblikovanje, a u kabali povezan sa anđeoskim realnostima i formativnim silama, Jecirah postaje idealno mesto za projekciju astralnog plana. U okultnoj literaturi (naročito kod Levija, a potom kod Papusa, Lidbitera i Blavatske), Jecirah se poistovećuje sa astralnim svetom kao područjem snova, larvi, duhova preminulih i utisnutih oblika.

Levi često koristi i termin dijafana (prozirno), preuzet iz neoplatoničke optike, kako bi opisao medijum imaginacije. U njegovom sistemu, dijafana postaje supstancijalizovana, ona je fluid astralnog svetla, prozirna supstanca kroz koju mag vidi i deluje. U kabali, međutim, ne postoji takav supstancijalni medijum. Prozirnost se, tamo gde se pominje (npr. u Zoharu), odnosi na analogiju i način na koji viša svetlost postaje vidljiva kroz simbole, a ne na energetski fluid. Tipičan primer ove transformacije je Levijeva upotreba kabalističke formule Tibi sunt Malchut et Geburah et Chessed. U kabali, ovi sefiroti: Malkut, Geburah i Hesed, označavaju vidove božanske manifestacije: kraljevstvo, snagu i milost. Kod Levija, ista formula postaje magijski simbol ravnoteže, povezan sa krstom i univerzalnim ključem delovanja. Ontološka struktura postaje operativno oruđe.

III. Teozofija i antropocentrična inverzija

Helena Petrovna Blavatska i Teozofsko društvo izvršili su završni korak u ovoj transformaciji. Njihov doprinos nije bio u uvođenju novih pojmova (astral je već bio prisutan), već u uklapanju kabale u evolutivno-gnostički narativ. Kod Blavatske, kabalistički svetovi postaju stupnjevi kosmičke evolucije svesti. Acilut više nije čista emanacija, već „božanska svest“; Brijah postaje „mentalna ravan“; Jecirah je „astralna ravan“; a Asijah fizički svet. Ovaj prevod deluje intuitivno prihvatljivo, ali je suštinski pogrešan, jer zamenjuje ontološku hijerarhiju psihološkom. U lurijanskoj kabali, svetovi nisu ravni svesti kroz koje duša evoluira odozdo nagore, već stepeni božanskog samopovlačenja (cimcum). Oni nisu supstance, već relacije. Teozofija ih, međutim, čita kao doslovne lokacije, natprirodnu geografiju kroz koju putuju duše i učitelji. Kabalistička teologija se pretvara u kosmičku psihologiju. Ovaj potez ima duboke epistemološke posledice. Dok je kabala teocentrična: sve počinje od Boga i vraća mu se, okultna kabala je antropocentrična. Njen cilj nije razumevanje božanske emanacije, već ovladavanje kosmičkim planovima u svrhu ličnog razvoja ili magijskog delovanja. Sefiroti više nisu ono što Bog jeste, već ono što čovek može da postane ili iskoristi.

IV. Genealogija deformacije: Kontinuitet, a ne slučajnost

Ono što se često predstavlja kao niz nezavisnih „uticaja“ ili „slobodnih interpretacija“ zapravo čini jedinstvenu genealogiju. Linija je neprekinuta: 

Piko i Rojhlin - intelektualizacija sefirota u božanske ideje;

Elifas Levi - supstancijalizacija astralnog medijuma i svođenje kabale na magijsku tehniku;  

Teozofija - psihologizacija i evolutivno-spiritistički prevod;  

Jung - arhetipizacija i individualizacija;  

Savremeni New Age - kabala kao tehnika samoaktualizacije;

Svaka od ovih faza nadograđuje se na prethodnu. Levi ne bi mogao da smesti astral u Jecirah da Rojhlin nije već Jecirah definisao kao mundus formarum - svet formi. Teozofi ne bi mogli da govore o mentalnim ravnima da Piko nije sefirote pretvorio u božanske ideje. Drugim rečima: deformacija nije slučajna, niti je proizvod neznanja. Ona je strukturno nužna posledica premeštanja kabale iz jednog religijsko-jezičkog univerzuma u drugi. Svaki put kada se kabala prevede u neoplatonistički, gnostički, spiritistički ili psihološki rečnik, emanacija nestaje, a na njeno mesto dolazi reprezentacija. Da bi se razumela dubina ovog jaza, potrebno je vratiti se izvornim tekstovima i uporediti ih sa okultnim parafrazama.

V. Čitanje izvora: Sefer Jecirah i Zohar naspram okultnih interpretacija

Sefer Jecirah ne govori o ravnima svesti nego o kombinatorici božanskih načela: brojeva, slova, imena. Kosmos nastaje kroz 32 puta mudrosti: 10 sefirota i 22 slova. Tri majčinska slova, Alef, Mem, Šin, proizvode tri ose postojanja: prostor (olam), vreme (šana) i telo / dušu (guf / nefeš). Ove tri kategorije nisu sukcesivne ravni bića. One su istovremene i komplementarne dimenzije stvorenog. Okultizam ih, međutim, čita kao hijerarhijske nivoe: fizički, astralni, mentalni. Time se gubi njihova simultanost, a uvodi se prostorna i vrednosna hijerarhija koja u izvornom tekstu ne postoji. Isto važi i za slova. U Sefer Jecirahu, Bog je slova „izrezao, isklesao, izmerio, izmenio“ i njima oblikovao svu stvorenu stvarnost. Slova nisu simboli koji reprezentuju stvarnost, ona su ontološki instrumenti stvaranja. Okultizam ovo čita kao teoriju vibracija i frekvencija, čime se jezik stvaranja pretvara u tehniku emanacije zvuka.

Zohar pruža još jasniju sliku (I, 15a): svetovi se opisuju kao stepeni skrivenosti svetlosti. Pre stvaranja, svetlost Ain Sof-a ispunjavala je sve. Da bi se svetovi pojavili, Bog se morao povući i odenuti svetlost u odeće. Svetovi, dakle, nisu lokacije u prostoru, već modaliteti otkrivenosti. Zohar III, 11b, to potvrđuje: u Acilutu nema odvojenosti; u Brijahu se pojavljuje biće; u Jecirahu se oblikuje; u Asijahu se ostvaruje. Ovo nije kosmička geografija, već logika božanske manifestacije. Okultizam, međutim, ovaj jezik čita doslovno: Acilut postaje „najviša dimenzija“, Asijah „najniža“, a između se prostiru ravni kroz koje duša putuje. Konačno, dolazimo do imena i anđela. U Zoharu (I, 3b), slova su „odeća svetlosti“, a imena putevi kroz koje se svetlost spušta. Ime nije proizvoljna oznaka, već ontološki kanal. Okultizam ovo pretvara u tehniku: božanska imena su formule za manipulaciju astralnim energijama. Anđeli više nisu bića koja stoje pred prestolom, već uslužne inteligencije na raspolaganju magu.

Ovo poslednje vodi do najbolnije tačke raskola. Uzmimo primer Metatrona. U jevrejskoj kabali, Metatron nije duh koji se priziva po želji. On je Sar ha-Panim (Knez Lica), vrhovni sveštenik nebeskog dvora, Mali Jahve. Njegovo pojavljivanje nije stvar tehnike, već božanske inicijative. Okultno prizivanje Metatrona uz opsidijan i sveće, uz svest da se on može „pozivati“ iz sobe i to strimovati na internetu, ne svedoči samo o hermeneutičkoj deformaciji, već i o suštinskoj promeni religijskog stava. Entitet koji se javlja na ovakvim seansama možda zaista postoji, ali to nije Metatron iz Merkava mistike.

Zaključak: Ontologija naspram tehnike

Ono što se u modernom okultizmu naziva „kabalom“ uglavnom to nije. To je pseudognostička kosmologija sa kabalističkim imenima, nastala kroz viševekovni proces prevoda iz jednog misaonog sistema u drugi. Jezgro te deformacije nije u pojedinačnim pogrešnim prevodima, već u zameni ontologije epistemologijom. Kabala nije (mistična) psihologija. Ona nije ni kosmička geografija, ni tehnika za lično usavršavanje. Ona je ontološki opis božanskog bića u procesu samootkrivanja. Svaki pokušaj da se ona prevede u jezik ideja, energija, ravni ili arhetipova nužno je osiromašuje, jer zamenjuje ono što ona zaista jeste, a to je teologija, onim što ona nije, a to su epistemologija, psihologija ili magijska tehnika. Razumevanje ove razlike nije pitanje akademske korektnosti. To je pitanje odanosti predmetu proučavanja. Kabala se ne može asimilovati u tuđe kategorije a da ne prestane biti ono što jeste. Ona se može samo razumeti iznutra, ili se od nje može načiniti nešto sasvim drugo. Moderni okultizam izabrao je ovo drugo.

Dodatak I: Okultna recepcija lurijanske kabale

Delim snažno uverenje da u antropocentričnoj orijentaciji modernog okultizma određenu ulogu igra specifična i revolucionarna kabala Isaka Lurije čija pojedina shvatanja stoje u temelju modernog okultizma. No, imam utisak da je lurijanska kabala od strane okultista pogrešno shvaćena, kako zbog imperativa duha vremena, tako i zbog uticaja apostatskih kabalističkih doktrina Šabataja Cvija (XVII vek, Turska) i Jakova Franka (XVIII vek, Srednja Evropa). Ova pogrešna recepcija lurijanske kabale u zapadnom okultizmu nije puka greška u terminologiji, već strukturna transformacija čitavog teološkog sistema. 

Podsetimo se, lurijanska kabala je unutrašnja, odnosno ezoterična dimenzija normativnog judaizma, zasnovana na Tori, micvot i halahičkom okviru, te prenošena u okviru inicijacijske i tekstualne tradicije. Zapadni okultizam (od renesanse nadalje), kabalu tretira kao univerzalni simbolički kod, odvaja je od njenog halahičkog, liturgijskog i zajedničkog konteksta, i čita je alegorijski ili psihološki, a ne teološki. Tako kabala prestaje da bude tumačenje božanskog delovanja i postaje mapa unutrašnjih stanja čoveka. 

Kod Lurije imamo koncept cimcum kao misteriju božanskog samoskrivanja. Ovo ne znači odsustvo Boga, već promenu načina njegove prisutnosti. Dakle, Bog ostaje apsolutno transcendentan. U okultizmu cimcum se tumači kao povlačenje Boga da bi čovek delovao. Bog se pretvara u nekakav strukturni princip. Kod Lurije imamo ontološku katastrofu u kosmičkom poretku. Dakle, zlo je stvarno, a ne psihološko. Svet je objektivno fragmentiran. U okultizmu, kosmička drama se interiorizuje čime se gubi ontološka težina zla i odgovornosti. U lurijanskoj kabali čovek je saradnik Boga, nije nekakav inicijator. Čovekovo delovanje zavisi od micvot, namere (kavanah) i Božje milosti. U okultizmu mag postaje aktivni kreator stvarnosti. Lurijanski saradnik Boga postaje okultni samostvoreni demijurg. Ovo je ključna antropocentrična inverzija, čime se otvara prostor za nastupanje Puta Leve ruke (LHP). 

Tikun, odnosno koncept popravke sveta, je kod Lurije dugotrajan, kolektivan proces vezan za zajednicu Izraela. Dakle, to je nešto nevidljivo, često bez lične koristi. U okultizmu tikun je preveden u inicijacije, stepenove, „rad na sebi“, postizanje moći ili znanja. Popravljanje kosmosa se svodi na lični razvoj. Valjda je rezon da ako popravimo sebe time popravljamo svet, tj neka svako počisti ispred svog dvorišta i stvari će ponovo doći na svoje mesto. 

Što se tiče uticaja apostatskih kabalističkih doktrina šabatajstva i frankizma, zapadni okultizam njih ne preuzima direktno već kamuflirano, mada, što je još važnije, preuzima njihov mentalni obrazac. To podrazumeva ideju da se spasenje ostvaruje izvan zakona, da transgresija može imati spasonosnu funkciju i da pojedinac može neposredno učestvovati u kosmičkom preokretu. Ovo se poklapa sa romantičarskim individualizmom, protestantskim subjektivizmom i modernim ezoterijskim voluntarizmom. 

Razlozi zbog kojih se sve ovo desilo jeste što zapadni okultizam nije imao pristup jevrejskom posvećeničkom kontinuitetu, i zato što je delovao u kulturi koja je već bila sekularizovana, individualistička, psihologizovana i odvojena od objavljene religije. Zato je lurijanska kabala morala biti prevedena na jezik unutrašnjeg iskustva, lišena teološke discipline i prilagođena magijskom instrumentalizmu. Dakle, kabala, lurijanska i ne-lurijanska, u zapadnom okultizmu nije „pogrešno shvaćena“ u banalnom smislu, već je strukturno preoblikovana od teocentrične kosmologije ka antropocentričnoj psihomagiji, od saveza Boga i čoveka ka suverenosti subjekta, i od tikuna sveta ka samorazvoju. U tom smislu, zapadni okultizam ne nastavlja lurijansku kabalu, već je sekularizuje i premešta u moderni mit o autonomnom čoveku.

Ipak, moram istaknuti jednu veoma značajnu stvar koja je uticala ne toliko na pogrešno shvatanje lurijanske kabale koliko na njeno selektivno prihvatanje. Naime, lurijanska kabala u svojoj suštini dala je osnov za tako nešto jer je usmerila fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija na dušu i njene „iskre“, što podseća na prvu premisu Krolijeve Knjige zakona da je svaki muškarac i svaka žena je zvezda. Ovakav fokus se savršeno uklapao u emancipatorske težnje reformacije, rozenkrojcerskog pokreta i kasnijeg okultizma. 

Dodatak II: Odrazi kabale u New Age spiritualnosti

Pogledajmo sada kako se odvijao degradirajući tok bliže našem vremenu. Zapadni okultizam u svom klasičnom izrazu i dalje zahteva inicijaciju, poseduje hijerarhije, discipline, simboličku pismenost i zadržava makar senku metafizičke ozbiljnosti. New Age (posle 1960-ih) ukida inicijaciju, ukida obavezu, ukida ontologiju i zadržava terminologiju bez sadržaja. Kabala ulazi u New Age ne kao sistem, već kao rečnik. Tako sefiroti postaju energetski centri u čoveku. U kabali sefiroti su modaliteti božanskog delovanja i nisu „delovi Boga“, niti „psihičke funkcije“ ili struktura mikrokosmosa. U New Age diskursu, što ovaj nasleđuje od klasičnog okultizma, sefiroti se poistovećuju sa čakrama, emocionalnim stanjima i „vibracijama“. Bog nestaje, a ostaje bezlična energija. 

Lurijino cimcum načelo, kao što sam već pominjao, prevodi se u „svest stvara realnost“, a granica između Boga i čoveka se briše. Lurijanski paradoks samoskrivanja Boga postaje metafora kreativnog ega. U kabali čovek je odgovoran, ali ograničen, greška ima kosmičke posledice, a spasenje je kolektivno jer je Izrael taj koji se izbavlja, osim onih koji su sami sebe isključili iz spasenja. U New Age, pošto si „ti kreator svoje stvarnosti“, nema greha, samo „lekcija“, nema odgovornosti, samo „iskustva“. Kao da se tikun, odnosno popravljanje sveta zamenjuje nekakvom samoterapijom.

U modernoj etici bez zakona naziremo senku šabatajske logike. New Age diskurs često ponavlja „slušaj samo sebe“, „pravila su društveni konstrukt“, „nema pogrešnog puta“. Ovo nije kabalistička etika, već sekularizovana verzija antinomizma bez metafizičke težine. Ostaje samo psihološki relativizam i gomila „unutrašnjih blokada“, „trauma iz prošlih života“, i „potisnutih emocija“. U tom smislu zlo se ne prevazilazi, ne iskupljuje, nego se prosto „integriše“. Gnosticizam i kabala se pretvara u coaching narativ. Tako je tikun postao proizvod, odnosno zadobio je oblik radionice, sertifikata, onlajn kurseva, webinara (u predigitalno vreme to su bili dopisni kursevi), ajahuaska sesija itd. Posledično, duhovni rad se meri brzinom postignuća (instant prosvetljenje), intenzitetom i ličnim benefitom. Ontološki rad na svetu zamenjen je duhovnim konzumerizmom. U svemu tome New Age uspeva jer uklanja strah, krivicu i tragediju, obećava moć bez žrtve, nudi smisao bez obaveze, i koristi autoritet drevnih tradicija bez njihove težine. Kabala je u svemu tome egzotična legitimacija a ne obavezujuća istina. Dakle, to više nije ni kabala nego njena prazna ljuštura. Eto gde su klipoti!

rad na sebi 

Povodom toga nastala je čitava jedna spiritualna industrija parapsihološkog i pseudopsihološkog terapeutsko-komercijalnog hibrida koji deluje na granici nauke, religije, magije i tržišta. Tu se dešava jednostavna zamena ontologije psihologijom. Sadržaj se iz ontologije premešta u psihičku dinamiku. Posledično, svet prestaje da bude problem, već problem postaje isključivo subjekt. Zvuči poznato? U tom galimatijasu, legendarni i veliki Karl Gustav Jung igra ulogu ključne prelazne figura, ne zato što je on zbog nečega „kriv“, već zato što je ezoterijske simbole čitao psihološki i tako legitimisao njihovu upotrebu van izvornog konteksta. Tako je Jung doslovno otvorio vrata kojekakvom polusvetu da masovno nahrupi i zagadi tananu ezoterijsku sferu. Od njega se preuzimaju arhetipovi, individuacija i senka i primenjuju se na čitav niz pojava koje iziskuju drugačiji pristup. 

U savremenim „integrativnim“ pravcima često se pojavljuju pojmovi kao „rad sa energijom“, „porodična polja“, „konstelacija“, „viša svest“, „aktivacija potencijala“ itd. To su sve sekularizovani ostaci ozbiljnih duhovnih i metafizičkih koncepata kabale, gnosticizma, alhemije i starih slojevitih struktura znanja. Sekularizovano u ovom smislu znači bez etike, ontologije, i odgovarajuće kosmologije. U tzv duhovnom - univerzum odgovara na tvoju vibraciju - koučingu prepoznajemo potomke okultne antropocentričnosti, antinomijskog shvatanja etike i psihologizovane kabale. Takva olupina od kabale emituje jednu od najdubljih deformacija da zlo više ne sme biti imenovano, da se patnja „validira“, ali se ne prosuđuje, i da se moralni sud smatra „toksičnim“. Ovo direktno poništava gnostičku dramu, kabalističku odgovornost i religijski smisao iskupljenja. Sve postaje emocionalni menadžment. 

Stav da zlo ne sme biti imenovano (jer to nekako nije u redu), umnogome podseća na aktuelnu ideologizovanu i moralističku praksu tzv progresivizma koja kriminalce, prestupnike i zločince pretvara u žrtve. Sve je to danas moguće jer sekularna kultura (zapravo nekultura) ne toleriše transcendenciju. Ljudi traže smisao bez religije. Terapijski jezik je postao društveno legitiman, a ezoterija se „pere“ kroz naučnu terminologiju. Tako psihologija postaje trojanski konj metafizike bez odgovornosti. Ova vrsta subverzivne infiltracije odvija se kroz psihologizaciju ontologije, individualizaciju spasenja, tržišnu logiku duhovnosti i eliminaciju zla i zakona. Rezultat je subjekt bez Boga, razvoj bez istine, isceljenje bez iskupljenja. Tako savremeni svet duhovnog izgleda iz perspektive kabale, (i ne samo kabale).

I konačno, imamo finale, a to je taj novi čovek novog doba predstavljen holističkim modelom čoveka. Pod „holističkim“ modelima (New Age, integralna psihologija, savremeni spiritualizam) obično se podrazumeva da je čovek jedinstvena, skladna celina; da se svi nivoi bića nalaze u kontinuitetu; da su telo, psiha i duh različiti aspekti istog procesa, da je razvoj postepen i evolutivan, da je svet u osnovi dobar ili neutralan, da je cilj integracija, a ne raskid itd. Ovo su sve aksiomi, a ne zaključci. Međutim, te nedokazane aksiome, da ne kažem predrasude, skoro da niko ne dovodi u pitanje. 

Dodatak III: New Age i gnosticizam

Krenimo jednom linijom. Uporedimo New Age sa gnosticizmom, koji ne počinje od pitanja „kako da se razvijem“, već od pitanja zašto uopšte postojim u svetu koji mi je ontološki stran? Osnovni gnostički postulati kažu da je svet ontološki pogrešan (ne samo moralno problematičan), da postoji radikalni diskontinuitet između Boga i kosmosa, da je čovek rascepljen u nutrini, a nije celovit, da je pneuma strano telo u čoveku, da je spasenje povratak, ne integracija, da je znanje zapravo razotkrivanje laži sveta, a ne njeno usavršavanje. Navodim primer gnosticizma, koji, iako mnogima deluje izopačeno, predstavlja utemeljeniju i prirodniju doktrinu u odnosu na New Age holizam. Tako holizam ima za cilj integraciju svih nivoa bića. Za gnosticizam cilj je odvojiti ono božansko od onoga svetskog. Za gnostika, „integracija“ znači učvršćivanje zatvora. Za holizam svest se razvija, raste, napreduje. Za gnosticizam svest se budi iz zablude. Buđenje stoga nije progres, već diskontinuitet. Za holizam kosmos je smislen proces. Za gnosticizam kosmos je rezultat greške, pada ili obmane. Ako je kosmos pogrešan, nema „holističkog razvoja unutar njega“. 

Holizam insistira na lečenju, balansu, harmoniji, a gnosticizam na oslobađanju. Dakle, gnostička „patologija“ nije trauma, već ontološko zatočeništvo. Po holizmu svi mogu i treba da se razvijaju. Po gnosticizmu samo oni koji nose pneumu mogu biti spašeni. Ovo je za modernu misao etički neprihvatljivo, ali je u suštini ontološki dosledno. Pošto moderna kultura ne može da prihvati metafizički pesimizam, jer ne trpi ideju da svet nije „škola“, ona zahteva optimizam, smisao, progres. Zato se stare doktrine poput kabale, gnosticizma itd, od strane modernih spiritualaca psihologizuju, terapeutizuju i simbolizuju, ali time prestaju da budu gnosticizam, kabala ili bilo šta već. 

Gnosticizam je nespojiv sa modernim holističkim modelima čoveka zato što polazi od ontološkog diskontinuiteta između božanskog i kosmičkog, razume čoveka kao unutrašnje rascepljeno biće, i spasenje shvata kao raskid i povratak iz sveta, a ne kao integraciju i razvoj unutar njega. Slično bismo mogli reći i za starije oblike hrišćanstva, kabalu, sufizam, hermetizam, zapravo za bilo koji oblik autentične duhovnosti utemeljenoj na tradiciji. 

Ipak, sveodoci smo kako se gnostički motivi neprestano vraćaju, iako su ontološki nespojivi sa modernim holističkim i progresivnim modelima. Razlog tome je u njihovoj simptomatskoj funkciji. Gnosticizam se vraća jer pogađa istinu o iskustvu modernog čoveka, čak i onda kada se ne prihvata njegova metafizika. Ipak, gnosticizam nudi nešto što moderna kultura retko priznaje, a to je radikalno iskustvo nepripadanja svetu. To je ono sa čime se mnogi savremeni ljudi mogu poistovetiti. Moderni čovek živi u tehnološki uređenom svetu, ali doživljava egzistencijalni višak besmisla. On oseća da „ne pripada“ ovde, iako ima sve. Gnosticizam tačno imenuje taj osećaj, jer je svet stran, poredak je lažan, nešto je suštinski pogrešno. I zato se motiv vraća. Moderna kultura ipak ne može prihvatiti kosmički dualizam; ne može prihvatiti demijurga; ne može prihvatiti izabranost, ali može prihvatiti osećaj zarobljenosti, motiv buđenja i ideju skrivene istine iza fasade. Zato gnosticizam biva ogoljen do simbolike, dok se metafizika odbacuje. Tako dobijamo gnosticizam kao narativ, a ne kao veru.

Naravno, postoje dublji razlozi povratka gnostičkih motiva. Mi vidimo tehnološki svet kao „demijurški poredak“ i bez vere u demijurga. Mi vidimo da sistemi upravljaju čovekom, algoritmi strukturiraju stvarnost, birokratija deluje kao bezlična moć. Dakle, demijurg se vraća kao sistem, mreža, matrica i arhontski poredak. U informatičkom dobu znanje je svuda, ali se gubi smisao. Otud gnoza nije informacija, već probijanje iluzije i ekskluzivni uvid. To je psihološki i kulturno zavodljivo. Moderni diskurs formalno zagovara jednakost, ali implicitno deli ljude na „svesne“ i „nesvesne“, „kritički misleće“ i „ovce“. To je gnostička antropologija bez teologije.

Istorijski posmatrano gnosticizam se javlja u periodima imperijalne uniformnosti, gubitka smisla i preopterećenja simbolima. Struktura krize između savremenog globalnog tehnosistema i rimskog kosmopolisa je slična. Tako vidimo povratak gnosticizma u naše vreme zato što moderna kultura ne uspeva da odgovori na pitanja zašto svet deluje nepravedno čak i kada je racionalan? Zašto znanje ne donosi smisao? Zašto napredak ne donosi oslobođenje? Gnosticizam nudi radikalan, iako neprihvatljiv odgovor: zato što svet nije ono za šta se predstavlja. Ipak, gnosticizam se ne može potpuno obnoviti jer bi zahtevao odbacivanje progresa, negaciju sveta (smrt svetu!), prihvatanje izabranosti i povratak objavi. Moderna kultura to ne može. Zato uzima motive, simbole, narative, a odbacuje ontologiju, etiku i eshatologiju. Gnostički motivi se vraćaju u modernoj kulturi zato što izražavaju autentično iskustvo otuđenosti, zarobljenosti i sumnje u poredak sveta, ali se pritom lišavaju svoje izvorne ontologije, jer moderna svest ne može prihvatiti radikalni dualizam i negativnu teologiju na kojima gnosticizam počiva.

Umeće pamćenja i kabalističko-hermetički izvori tarota

U potrazi za kabalističkim izvorima tarota, ne možemo izostaviti neke poznate ličnosti. Kako je poznato, Đovani Piko dela Mirandola je prvi na hrišćanskom Zapadu pisao o kabali, oslanjajući se na prevode hebrejskih tekstova na latinski koje je za njega uradio učeni jevrejski konvertit Rejmondo Monkada (Samuel ben Nisim Abulfaraj, poznat kao Flavije Mitridat). U neku ruku Mirandola jeste otac tzv hrišćanske kabale, ali je njen značajni kodifikator ili urednik, bio poznati nemački jezuita Atanasius Kirher, koji je u značajnoj meri uticao na razumevanje kabale od strane kasnijih okultista. Isto tako vredi pomenuti i Hajnriha Kornelijusa Agripu koji je u svojoj čuvenoj i uticajnoj knjizi De Occulta philosophia (Antverpen, 1531) uključio kabalističku magiju. Međutim, imajmo na umu da ni Mirandola, niti Agripa, ni jednom rečju nisu pominjali tarot. Naposletku, u kontekstu razvoja hrišćanskog kabalizma i uopšte otvaranja kabale izvan krugova jevrejskih posvećenika, vredi pomenuti Johanesa Rojhlina katoličkog humaniste i Pikovog sledbenika, zatim Frančeska Đorđija (koji je uticao na rad Atanasijusa Kirhera i njegovo shvatanje kabale, budući da su Kirherove šeme izvedene iz Đorđijeve knjige De Harmonia mundi iz 1525), Baltazara Valtera, čije je učenje uticalo na Jakoba Bemea, potom čuvenog Kristijana Knora fon Rozenrota, autora uticajne Kabbala denudata (1678) itd. U to vreme, među evropskim okultistima, kabala je već bila neodvojiva od hermetizma, astrologije i magije.

Opisujući „teatar pamćenja“ Đulija Kamila (drveni i lepo ukrašeni, slikoviti didaktički mnemotehnički mehanizam u obliku teatra, namenjen za jednog ili par posmatrača, inspirisan hermetizmom i kabalom), Frensis Jejts sumira sledeće: 

„Međutim, njegova memorijska građevina treba da odrazi poredak večne istine; u njoj će se čitav svemir pamtiti preko organske povezanosti svih njegovih delova sa večnim poretkom na kojem su zasnovani.“ Jejts, str 166. 

Na isti način, mogli bismo reći da su i tvorci tarota hteli da njihovo delo odrazi poredak večne istine. Kamilov teatar je previše složen da bi mu ovde bio posvećen prostor koji zaslužuje, ali zato pozivam čitaoce da istraže ovu odrednicu i uvide njeno kabalističko-hermetičko utemeljenje te prouče sličnost sa Mantenja tarokijem i Viskonti Sforca sistemom tarota. To su sve vizuelni sistemi za pamćenje načela univerzuma i razvijanja analogijskog načina razmišljanja, povezivanja pojava, bića i procesa u okvirima jedne zaokružene simboličke celine. Kod Kamila je, kako Jejts naglašava, predstavljena ideja o pamćenju koje je organski povezano sa univerzumom. Njegov teatar zasnovan je na sistemu od 49 slika, s tim što je posmatrač, koji se nalazi u centru teatra, poput glumca na bini, onaj pedeseti član. Broj 49 je kvadratna ekspresija sedam planetarnih načela. U Kamilovom teatru svaka planeta ima sedam oblika ispoljavanja predstavljenih određenim slikama, poređanih u određenom poretku. To je jedna mentalna mašina za mapiranje univerzuma. Kamilov teatar, poput Kirherove šeme, podeljen je na sedam glavnih nivoa koje sadrže po sedam celina. Tzv Prometejev nivo uključuje veštine, nauku, religiju i pravo. Nivo Gozbe predstavlja izdvajanje elemenata iz vode. Pećina označava spajanje elemenata. Stvaranje čovekovog duha postavljeno je na nivou tri Gorgone. Na nivou Pasifaje i Bika nalazi se spajanje čovekove duše i tela. Merkurovim sandalama opisane su čovekove prirodne aktivnosti. 

Rekonstrukcija Kamilovog teatra

Naposletku, Jejts u „Veštini pamčenja“ donosi sledeći zaključak: 

„Mada veština pamćenja i dalje koristi mesta i slike prema pravilima, u njenoj pozadini se desila radikalna promena filozofske i psihološke prirode, jer ona više nije skolastička već neoplatonska. Kamilov neoplatonizam je u punoj meri prožet hermetičkim uticajima, koji se nalaze u središtu pokreta koji je uveo Marsilio Fičino.“ Isto, str 173.

„Jakom hermetičkom uticaju koji je poticao iz Fičinove filozofije, Piko dela Mirandola pridodao je uticaje proistekle iz njegove popularizacije jevrejske kabale u hristijanizovanom obliku. Ta dva tipa kosmičkog misticizma međusobno su srodni, te su se stopili u jedan oblik hermetičko-kabalističke tradicije, koja je posle Pika prerasla u jednu moćnu renesansnu silu.“ Str, 176-177

„Religiozni zanos, povezan sa srednjovekovnim pamćenjem, sada je krenuo novim i smeonim pravcem. Čovekov um i pamćenje sada su „božanski“, pošto imaju moć da švate najviše stvarnosti preko imaginacije koju pokreće magija. Hermetička veština pamćenja sada je postala instrument kojim se obrazuje mag, imaginativno sredstvo pomoću kojeg se u božanskom mikrokosmosu može odraziti božanski makrokosmos, i sa onog božanskog nivoa kome pripada mens shvatiti značenje odgore. Veština pamćenja postala je okultna veština, hermetička tajna... Jedino je okultna tradicija ponovo prihvatila veštinu pamćenja, proširila je novim oblicima i udahnula joj novi život.“ Str 186-187. 

Sve ove ideje uticale su na potonji razvoj tarota, a što je doživelo svoj vrhunac u stvaranju tzv okultnog tarota u XIX i XX veku koji je potpuno hermetičko-kabalistički i astrološki. Tu se nalaze i koreni moderne okultne tarotske ideologije. Ta ideologija istovremeno je i jedan od vidova nastupajućeg spekulativnog i ideološkog pogleda na svet. Taj pogled na svet je od krhotina starijih nazora uzeo svetlucave simboličke oblike koji su ga privlačili, umetnuvši ih u jednu posve novu i drugačiju građevinu čija je svrha pokazatelj jasnog i neporecivog diskontinuiteta sa svakom starom tradicijom.

Jedan od Kirherovih dijagrama

Višak inteligencije

„Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“

Frensis Bekon, Nova Atlantida

Renesansa je sa sobom donela novi pogled na mesto čoveka u univerzumu i tako udarila temelje svetu racionalizma, tehnologije, rada i kapitala u kome danas živimo. Po Piku dela Mirandoli, Bog je postavio čoveka u središte sveta kako bi samoga sebe i svet oko sebe slobodno oblikovao i uređivao prema sebi. Malo pre Mirandole, u XII veku, Joakim od Fjore propovedao je dolazak carstva duha pre kraja sveta. Dakle, od Joakima od Fjore, preko Mirandole, došli smo do ustanovljavanja jednog u istoriji neviđenog optimizma koji je u korenu kapitalističkog mentaliteta, optimizma čiji je zamah trajao sve do XX veka, kada su užasi dva svetska rata, preteća nuklearna, ali i klimatsko-tehnološka katastrofa, u kolektivnoj mašti, dovele do razvoja jednog apokaliptičkog, u suštini pesimističkog usmerenja. Tako smo došli do ideja o kraju istorije, što predstavlja sekularan izraz koncepta tzv poslednjih vremena iz učenja Crkve.

Od XII do sredine XX veka trajao je uspon optimističnih imaginacijskih perspektiva koje sada, na početku XXI veka, smenjuju zastrašujuće vizije zombi-apokalipse, geostormova, zloćudnih klimatskih promena, ekoloških, bioloških i tehnoloških katastrofa, pa sve do invazija proždrljivih i genocidno nastrojenih vanzemaljaca. Ljudi su se dosetili brojnih načina sopstvenog uništenja. Ono što je nekada bilo Božja volja, na primer, biblijsko uništenje gradova Sodome i Gomore, kao i vizije sveopšteg razaranja iz Apokalipse, danas je posledica frenetičnog ljudskog delovanja. Bog je izbačen iz jednačine. Sva odgovornost leži na ljudima. Nema više svesti o tome da idemo u susret nekom boljem vremenu. Ta idejna perspektiva je sada manje-više zatvorena, ako ni zbog čega više, ono zato što optimizam više nije popularan. Međutim, sama ta činjenica o nepopularnosti optimizma jeste veoma simptomatična. Sada je jako popularna misao da čovečanstvo ide ka teškim i opasnim vremenima. Duh vremena je u kolektivnoj mašti ljudi promenio svoj karakter. Nije više dobar. Ta promena desila se za manje od 800 godina, ako stvari merimo od propovednika Joakima od Fjore, ili za manje od 500 godina ukoliko se fokusiramo na Pika dela Mirandolu. U vreme humanizma i renesanse, vladao je osećaj, barem u onim naprednim delovima Evrope, da se živi na početku nekakvog novog vremena. I taj osećaj nije bio prevaran. Ono što je bilo prevarno jeste previd druge strane medalje.

Jedna od značajnih posledica omasovljenja obrazovanja jeste stvaranje viška tzv inteligencije. Posledica stvaranja tog viška jesu revolucije, odnosno istorijski i društveni dinamizam, jer inteligencija ne miruje. Ona pripada vazdušnom elementu i po definiciji je nemirna, preispituje stvari, nije ukorenjena u tradicijski utemeljenim društvenim odnosima, zbog čega oseća trajnu teskobu. U početku, ona je deo tradicionalnog kastinskog sistema, bilo da je reč o bramanima u Indiji, grčkim učenjacima iz robovlasničke klase, ili o monasima u srednjovekovnoj Evropi. Kasnije, na pragu tzv novog doba, inteligencija počinje da se regrutuje, najpre iz građansko-trgovačkih slojeva, a potom i iz nižih staleža, odnosno iz redova evropskim kolonijalizmom pokorenih naroda. Istoričar ekonomije, Kristof Flajšman, navodi holandskog filozofa i ekonomistu Bernarda Mandevila (1670-1733), koji u jednom delu polemiše o obrazovanju siromašnih na sledeći način:

„Siromašni ne bi trebalo da uče više nego ono što im je potrebno za njihov rad, inače će na kraju hteti da rade nešto što ne odgovara njihovim novostečenim sposobnostima. Onda bi oni postali konkurencija deci imućnih. Ko je stalno suočen sa nevoljom, mukom i radom, treba vremenom da se navikne na to i ne treba da uči iz knjiga. Mnogo znanja izaziva gnev: Kad bi konj znao koliko i čovek, ja ne bih želeo da budem njegov jahač.“ Kristof Flajšman, Kapitalizam kao religija, Gradac, Čačak, 2017, str. 109.

Mandevilov stav jeste suštinski izraz duha kapitalizma i danas prisutan kroz podelu na elitne privatne školske institucije i one javne (ili privatne a manje elitne). Taj stav je u praksi donekle ublažen širokim obuhvatom modernog obrazovanja, ali to je ishodište potrebe kapitala za armijom stručno obrazovanih službenika i intelektualnih apologeta vladajućih društvenih odnosa. Arnold Tojnbi se, između ostalog, osvrnuo na poreklo i nastanak društvene inteligencije. On je dao jedno zanimljivo određenje inteligencije, kao izraz promene ustaljenog poretka u nekoj sredini, bilo da je ta promena posledica upliva neke strane sile ili pak dolazi iz potrebe vladarske klase:

„Inteligencija je klasa oficira za vezu koji su naučili lukavstva nametnute civilizacije, kako bi svojoj zajednici omogućila opstanak u jednom društvenom okruženju u kome se više ne živi po lokalnoj tradiciji već, sve više, prema stilu koji takva civilizacija nameće strancima potpalim pod njenu vlast.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 336.

Pomenuta klasa oficira za vezu jesu odabrane sluge, pojedinci iz niže klase ili pokorenog naroda, koje vladajuća klasa ili zavojevači obrazuju i obučavaju da služe njihovim interesima a naspram klase ili naroda koji se nalazi u potčinjenom položaju. Inteligencija je, dakle, veštački stvorena klasa ili međuklasa, slugu. Njeno preterano stvaranje ima toksične posledice, kako u odnosu spram interesa vladajuće klase, tako i spram onih koji se nalaze na dnu. Inteligencija je ambiciozna te prirodno teži ka usponu, ali ukoliko je u tome onemogućena, pretvara se u maligni agens društvene nestabilnosti koji se politički artikuliše kroz krajnje levu ili desnu opciju. Ukratko rečeno, previše neostvarene inteligencije pogoduje bujanju ekstremizma, nacionalizma, fašizma i komunizma:

„Gde god naiđemo na pripadnike inteligencije, možemo zaključiti ne samo da su dve civilizacije u kontaktu nego i da se jedna od njih nalazi u procesu apsorbovanja unutrašnjeg proletarijata one druge. Takođe možemo uočiti još jednu činjenicu u životu te inteligencije, činjenicu koja je velikim slovima napisana na njenom licu, tako da je svi mogu čitati: inteligencija je rođena da bude nesrećna. Ova klasa za vezu pati od urođene zle kobi hibrida koji je otpadnik iz obe porodice koje su se kombinovale da ga stvore. Inteligenciju mrzi i prezire sopstveni narod jer je samo njeno postojanje prekor upućen njemu. Svojim prisustvom u narodu ona je živi podsetnik omrznute ali neizbežne tuđe civilizacije koja se ne može savladati, pa joj se zato mora povlađivati.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 337.

Dok čitamo ovaj navod imajmo na umu i onu antinarodnu nacionalnu inteligenciju skoro oslobođenih naroda bez tradicionalne elite koja dezorijentisano stoji u raskoraku između sopstvenog plemena i stranih moćnika:

„Jednom Petru Velikom trebalo je toliko i toliko činovnika, jednoj istočnoindijskoj kompaniji toliko i toliko službenika, a jednom Mehmedu Aliju toliko i toliko egipatskih radnika u tkačnicama ili na brodogradilištima. Zato su se ovi grnčari što rade sa ljudskom glinom pomno dali na posao da proizvedu sve to, ali proces proizvođenja inteligencije teže je zaustaviti nego otpočeti; kandidata za ovu klasu oficira za vezu, naime ima mnogo više no što ih je potrebno, pa prvobitno jezgro već zaposlene inteligencije ubrzo biva preplavljeno intelektualnim proletarijatom koji lenstvuje i koji je društvo odbacilo. Tako se događa da iza šačice ruskih činovnika stoji čitav legion nihilista, a iza šačice indijskih piskarala legion promašenih diplomiranih studenata filozofije; ogorčenost inteligencije zato je neuporedivo veća u kasnijoj nego u ranijoj fazi... Ruska inteligencija, koja se javlja pred kraj sedamnaestog veka, već je ispraznila svoj nagomilani inat u razornoj Boljševičkoj revoluciji 1917. Bengalska inteligencija čiji se početak uočava u drugoj polovini osamnaestog veka danas ispoljava izvesnu crtu revolucionarnog nasilja koga još uvek nema u drugim delovima Britanske Indije, u kojima se inteligencija razvila tek pre pedeset ili sto godina. Bujni razvoj ovog društvenog korova nije, međutim, ograničen na tle na kome je on nastao. U novije vreme sloj inteligencije se javlja i u srcu zapadnog sveta, kao i na njegovim poluvesternizovanim graničnim oblastima. Niža srednja klasa sa srednjim pa čak i univerzitetskim obrazovanjem, koja nije imala mogućnost da svoja znanja u praksi i koristi, predstavljala je kičmu fašističke partije u Italiji i Nacional-socijalističke u Nemačkoj u dvadesetom veku. Demonska pogonska energija koja je dovela Musolinija i Hitlera na vlast nastala je iz ogorčenja ovog intelektualnog proletarijata kad je shvatio da njegovi mučni napori na samousavršavanju nisu, sami po sebi, dovoljni da ga spasu žrvnja organizovanog kapitala i organizovanog rada.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 337-338.

Ovakav pogled na prirodu inteligencije u biti jeste izraz mentaliteta britanskog imperijalizma i elitizma koji Tojnbi, kao pripadnik te elite, intelektualno uobličava. Takav pogled na društvene odnose baštini ideologiju večitog rasta profita, ekonomskog razvoja i etabliranja klasnih odnosa onako kako pogoduje interesu vlasnika kapitala. Reč je o jednom zaokruženom optimizmu zasnovanom na veri u moć kapitala i mudrost investicije. Taj optimizam i vera nisu i ne mogu biti pokolebani čak ni stalnim krizama i nestabilnošću, pa otud nije slučajno što apologeti te vere, poput Fukujame, propovedaju kraj istorije, odnosno večno etabliranje sveta kapitalizma. Pojava ekološkog i socijalnog pesimizma izraz je stanja svesti, pre svega, neostvarene inteligencije, čija je želja za konzumerizmom i samopotvrđivanjem u neskladu sa njihovim materijalnim položajem. Taj pesimizam je pobuna protiv jednog zaokruženog i potpunog sistema svevlašća kapitala ali nije nerazumno pretpostaviti da se takav stav podstiče upravo od elita koje podilaze sve brojnijim siromašnim i neobrazovanim masama.

Elita je shvatila da je došlo vreme velike diferencijacije, odnosno filtriranja ko može biti inteligencija a kome će biti uskraćeno visoko obrazovanje čiji je sadržaj opet uobličen potrebama vlasnika kapitala, birokratije i tehnokratije koji joj služe. Upotrebio bih izraz sterilizacija inteligencije, kako bih označio trend opadanja vrednosti visokog školstva, ali i sistematsko stvaranje veštačkih prepreka koje će destimulisati omladinu nižih slojeva da se obrazuje. Ko ne bude bio kreditno sposoban ili pogodan za dodelu stipendije, uopšte neće imati priliku da pređe prag vertikalne društvene pokretljivosti, osim u izuzetnim slučajevima sportista, zabavljača ili onih nadarenih ukoliko uopšte budu primećeni. Pesimizam, mirenje sa sopstvenom iskorenjenošću i primoravanje na životni stil urbanog nomadizma, jeste u korenu recepture elite moći i kapitala namenjenom širokim narodnim masama. Nije vam dobro tu gde jeste? Pa idite negde drugde! Eliti više nije neophodno širenje opšte atmosfere optimizma i vere u budućnost, nije joj potrebna hiperprodukcija obrazovanih i mislećih ljudi čija je teskoba izvor opasnih ideoloških i političkih tendencija. Opšta apatija i pesimizam sada se isto tako mogu kapitalizovati. Pesimizam donjih slojeva sada ide u korak sa optimizmom onih u čijim su rukama poluge visokoprofitnih investicija i poluge zakonodavstva.