Reformacija i imaginacija

Iako izmenjen kasnijim intervencijama okultista i pomodara, tarot i dalje čuva svoju tajnu, pazi svog alhemičara. Očigledno je da talibanizam revolucija i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi reformacije, jer:

„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale. Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“ Ioan Petru Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378-379.

Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna, zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka, a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom. Reformacija je, kako kaže Kulijanu, učinila nešto drugo:

„Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti...“ Kulijanu, isto, str 378.

Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijanu piše sledeće:

„Daleko od čoveka budućnosti nešvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju.“ Kulijanu, isto, str 378.

Đordano Bruno je modernom mentalitetu podoban uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost, dok je interesovanje za ezoterijsko poprimilo groteskne oblike u vreme tzv okultnog preporoda sve do današnjeg njuejdža. Zapravo, magijski pogled na svet, već i u Brunovo vreme, pa i pre njega, mnogim duhovima orijentisanim ka nadirućim perspektivama sekularizma i ateizma, nije bio prihvatljiv i smatran je sujevernom zaostavštinom Srednjeg veka. Recimo, mnogi humanisti, a naročito Erazmo Roterdamski, imali su takav stav. Da bismo to shvatili moramo uzeti u obzir opšte stanje duha tog vremena. Đerđ Endre Senji je ukazao da je renesansna magija ranog XVI veka bila neprihvatljiva hrišćanskim humanistima filolozima sa protestantskog severa, poput pomenutog Erazma, budući da su protagonisti te magije baštinili specifičan, sinkretički i učeni svetonazor lišen dogmatizma. Kao takvi, oni su bili poput slobodnih radikala, lišenih utemeljenja u aktuelnom političko-ideološkom trenutku. O tome Senji kaže sledeće:

„No, dok su reformatori, poput Lutera, Kalvina ili radikalnih antitrinitarijanaca bili čvrsto vezani za svoje zajednice i uvek su nastupali kao njihovi predstavnici naspram drugih jasno definisanih grupa, humanisti mističke orijentacije iščekivali su okončanje svih doktrinarnih podela i težili univerzalnoj, sinkretičkoj religiji. U njihovim aktivnostima možemo naći zametke tajnih društava poput rozenkrojcera, ali nikada ne nailazimo na masovne pokrete ili čvrsto organizovane grupe kao što je to slučaj s jasno definisanim pokretima reformacije. Valja primetiti i da su pojedinci posvećeni heterodoksnom misticizmu uvek smetali onima na vlasti. Stoga nisu mogli naći mir ni u svojim zajednicama niti među svojim suparnicima.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 318.

Odgovarajući na postavljeno pitanje zbog čega su ti genijalni renesansni mistici pobuđivali toliko neprijateljstva, Senji objašnjava da je razlog tome individualizam koji je zračio iz magijsko-ezoterijskog misaonog sklopa, a naročito njegov univerzalizam. Taj univerzalizam, po Senjiju, narušavao je interese raznih grupa i zajednica. Takođe, tajnovitost i jezik uvijen u tamne alegorije i misterije budili su strah od zavera.

Objašnjavajući zašto na primer jedan genijalni Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska dela iako je većinu vremena utrošio na njih, Kulijano ističe da je psihološka, pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, bila istog opsega poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika u mnogim slučajevima bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom tumačenju biblije zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je zamišljeno predstavlja idol, sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim kasnijim ideološkim izdancima. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do jednodimenzionalne racionalnosti.

Magiju su isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za okultnim i fantazmičkim. Toj gladi i tarot duguje svoju popularnost, iako pretežni duh današnjice na tarotske arkane gleda kao na likovni izraz jednog praznoverja. Šta je tarot nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim. Tarot je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju univerzum. Isto tako možemo reći i za zodijačke slike, predstave pojedinačnih stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, astroloških dekana, zatim magijske slike kabalističkih sefira itd. Fantazmičke slike se odražavaju na ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god. Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti razumevanja. 

To je svakako u skladu sa Aristotelovim načelima, ali takođe i sa kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa prirodom Saturna. Po kabalističkom shvatanju, Binah je „veliko majčinsko more“, odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne neposredno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno „tumači“ neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha. Fantazmičke slike su jezik duše. Otud imaginacija vlada razumom zato što duša vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku, što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno stajalište te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Tumačenja su zauzela mesto slikovnih viđenja, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj utisak da je moderni svet bez duše, ali to je cena uznapredovalog civilizacijskog procesa. 

Ipak, magija je preživela, doživljavajući svoja ovaploćenja u današnjem svetu zaodenuta u mnoge svetovne aktivnosti i načela. Ne govorim ovde o nekakvoj magijskoj obnovi i pratećem pomodarstvu koje je u naše vreme doživelo pravi bum, već o namernom i ciljnom delovanju na pojedince i mase za koje se može reći da je magijsko. Načela političke, ideološke i ekonomske propagande, uticaj na svest putem medija i internet sadržaja, sve su to oblici neposrednog delovanja zasnovanog na magijskim načelima. Magija je, kaže Kulijanu, usmerena na imaginaciju u kojoj nastoji ostaviti trajne utiske. Izložena beskrajnom toku slika i pratećih zvukova, današnja pokoljenja u velikoj meri su oblikovana na jedan sistematski i rekao bih, podmukao način. Manipulacijom Erosom, jednom invanzivnom fantazmičkom erotizacijom, ljudska svest se menja u pravcu koji žele oni koji tu manipulaciju sprovode. Mada, teško je reći jesu li i sami manipulatori žrtve svoje manipulacije, ili ako jesu, još je teže reći znaju li oni kakve će krajnje posledice iz toga proizaći? Mislim da, čak i ako znaju ili slute, jednostavno ih nije briga. Njih pre svega zanima trenutna korist i održavanje već utabanih obrazaca radi obezbeđivanja trenutne i kratkoročne buduće koristi i preimućstva, što liči na šutiranje konzerve niz put. Iz njih govori i dela njihova moć. Cilj moći je vlast, a da bi moć u tome uspela potrebno je da pretvori ljude u gomilu, jer kako kaže pionir socijalne psihologije Gustav le Bon, od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju. Između ostalog, magija je i u vreme Đordana Bruna, kao i danas, kao i za vreme drevnog Egipta, bila i ostala sredstvo manipulacije:

„Sredstvo upravljanja pojedincima i masama na temelju dubokog poznavanja ličnih i kolektivnih erotskih impulsa. U njoj prepoznajemo prethodnicu psihoanalize, posebno primenjene psihosociologije i psihologije masa. Sociologija je odavno ustanovila činjenicu pomaka zanimanja prema nauci i tehnologiji u puritanskoj Engleskoj, koje je povezalo naučne vokacije sa religijskim puritanstvom. Tako se sfera puritanstva koja je, prema Maksu Veberu, dovela do oblikovanja kapitalističkog duha proširila te je uključila i stvaranje novih sfera društvenog interesa koje su sposobne objasniti uspon moderne nauke i tehnologije. Evropsku naučnu revoluciju koja je dovela do uništenja renesansnih nauka prouzrokovali su religijski činioci koji nemaju ničeg zajedničkog sa samim naukama.“ Kulijanu, isto, str 18.

Kulturno-istorijski okvir modernog okultnog tarota

Zanobi Strozzi, Trionfo della fama

U periodu od sredine XV do druge polovine XVIII veka stvarane su pretpostavke modernog okultnog tarota. To je vreme zamiranja starih operativnih misterija i rađanja novih spekulativnih, vreme verskih raspri, reformacije i kontrareformacije, vreme gušenja imaginacije, procvata puritanizma, pojave rozenkrojcerstva i rađanja moderne misli. Julij Berkovski je pisao da se u XVI i XVII veku mogu naći pokušaji osmišljavanja tarotskih simbola na osnovu okultnih nauka:

„Naročito ozbiljnu razradu ikonografije tarot-simbola dao je, očigledno, M. Nostradamus. Nedavno su otkrivene kopije slika ovih simbola iz XVII veka. Njih je sačinio, tačnije restaurirao i obnovio Nostradamus, najverovatnije na osnovu nekakvih drevnih manuskripta kojima je raspolagao. Slike na kartama su propraćene nazivima koji se nekad razlikuju od tradicionalnih. Umesto Čarobnjaka je Brakus (Branh, Apolonov sin, koji je osnovao Apolona u Didimu). Umesto Cara je Aenobarb (Riđobradi, što je nadimak roda Domicijevih, iz koga potiče imperator Neron). Umesto pape je Le Grand Pastor (Veliki Pastir). Umesto Pravde – La balance (Vaga), umesto Smrti Libitine (Libitina, boginja mrtvih, smrti i pogreba u rimskoj mitologiji), umesto Uzdržavanja – Le Verseau (Vodolija). Đavola je zamenio L’antechrist (Antihrist), a Sunce Aemathien (Emation ili Emafion, sin Kefala i Aurore u rimskoj, i Timosa i Eos u grčkoj mitologiji)... Krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka ove slike su korišćene za takozvani „Marseljski tarot“, koji je predstavljao pravu revoluciju u ikonografiji tarot-simbola. Od tada su svuda u Evropi počeli da se izrađuju tarot-pilovi ovog tipa. Prve karte sa ikonografijom „Marseljskog tarota“ zabeležene su u Avinjonu 1713. godine, a od 1769. one su već poznate u Marselju. Slike simbola u „Marseljskom tarotu“ pri njihovom detaljnom izučavanju iznenađujuće odgovaraju onom sakralnom sadržaju koji možemo izvući iz spomenika drevnih znanja.“ Julij Berkovski, Tarot drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 16-17. 

Iz ovoga što je Berkovski napisao ispada kao da su slike simbola u prethodnim verzijama izraz nekakve profanosti koju su korigovali neznani prosvetljeni adepti s kraja XVII i početka XVIII veka, (posebno naglašavajući Nostradamusa). Ono što je zanimljivo jeste da se taj period poklapa sa pojavom masonerije u Evropi. Vrhunac tog razvoja, preko učenja francuske i britanske okultne škole, ovaplotio se u „Tot“ tarot špilu Alistera Krolija i slikarke Fride Haris kao izraz zaokružene okultne doktrine bazirane na diktatu onostranog, odnosno objavi glasnika Eona Horusa, a što ovom špilu daje dodatnu mističnu dimenziju. Ta mistična dimenzija odnosi se na činjenicu da čitav taj špil predstavlja slikovni izraz magijski nadahnutih stihova i iskaza koje je Alister Kroli pisao bez jasnog razumevanja šta to znači, a što je godinama kasnije razotkrivao. U suštini njegove, bezmalo nove magijske religije Teleme, stoji učenje o smeni eona i shodno tome, smeni magijske i religijske paradigme. Eon Horusa je epoha božanskog Deteta, koje je smenilo epohu Umirućeg i vaskrslog boga. Ta doktrina prikazana je na karti XX koja se u Krolijevom tarotu zove Eon a ne više Sud. Bog Horus smenio je boga Ozirisa na tronu duha vremena, pa shodno tome u novom dobu važe neka druga pravila ovaploćena u „Knjizi zakona“, čije ilustracije zapravo predstavljaju arkane „Tot“ tarota. To je neverovatan razvoj koji je od lepo ukrašenih komada hartije načinio magijski osetljive simbole.

U knjizi Fortuna’s Wheel, Najdžel Džekson ističe da nije bilo pominjanja tarota u radovima istaknutih hermetičara XV, XVI i XVII veka. Najverovatnije je da u očima posvećenika tih vekova tarot nije igrao tako značajnu ulogu kao kod modernih okultista, pa ipak on daje neke primere gde se tarot pominje. Krajem XVI veka francuski teolog Pierre de la Primaudaye osudio je karte kao izum paganskog boga Merkura. Godine 1651. u engleskom izdanju Agripine Okultne filozofije, nailazimo na navod čiji je izvor Platon, gde se pominje bog Tot kao izumitelj karata i kocki. Najdžel Džekson dalje pominje traktat Kore Kosmu sadržan u Corpus Hermeticumu koji opisuje kako je Hermes Trismegistos u vreme pre mitskog Potopa, svoju tajnu mudrost ucrtao u tablama te sklonio u svet imaginacije koji predstavlja istinsko utočište koje će sačuvati njegovu mudrost za generacije koje dolaze. Takođe, postoji aluzija na tarot, pod nazivom ROTA, kao divinacijskog sredstva u spisu The Fame and Confession of the Rosicrucians iz 1612. godine.

Pol Huson je u Mystical Origins of the Tarot ukazao na teoriju koja u izvore tarota uključuje i slavnog italijanskog pesnika Petrarku, čija je poema I trionfi, navodno poslužila za nadevanje imena prvim verzijama tarota – trionfi (trijumfi). Istina, Petrarka je od 1353. živeo u Milanu, gde je uživao gostoprimstvo i naklonost moćne Viskonti familije koja je vladala tim gradom, a za čije ime se vezuju prvi taroti. U Italiji XIV veka ovaj izraz korišćen je za označavanje oslikanih panoa koji su voženi na svečanim povorkama prilikom verskih ili građanskih procesija i festivala. Slikovne predstave, trijumfi, prikazivane su kao alegorijske teme i svaka je trijumfovala ili nadjačavala prethodnu po smislu poruke koju je izražavala. Na tim procesijama bilo je nekoliko slikovnih alegorija iz Petrarkine poeme. Verovatno je Petrarka koristio već uobičajene alegorijske teme, pre nego što je on bio njihov izumitelj. Prva pokazuje trijumf Kupidona nad ljudima i bogovima, što predstavlja trijumf ljubavi i ilustruje Petrarkinu ljubav prema Lauri. Kupidona sledi čednost, neporočnost, što ukazuje na Laurino odbijanje Petrarkine ljubavi, jer je ona već bila udata. Sledeći trijumf je smrt, budući da je Laura umrla tokom epidemije kuge. Nad smrću trijumfuje Laurina slava a nad slavom starac koji predstavlja prolaznost vremena. Naposletku, nad vremenom trijumfuje večnost u kojoj će Petrarka i Laura zauvek biti zajedno. U Petrarkinoj poemi nalazimo motive sledećih karata: Ljubav, Umerenost, Točak sreće, Kočija, Papa, Car, Carica, Smrt, Pustinjak, Đavo, Sunce, Mesec, Svet.

Prikaz Petrarkinih trijumfa

Primer Petrarkine poeme ilustruje već uvreženu prisutnost motiva i koncepata predstavljenih velikim arkanama koji nisu tu od juče, niti su njihovi simbolika i redosled proizvoljni. To je izraz dublje ezoterične doktrine koja ima i profane refleksije tako da bude dostupna svakom na jednom opštem nivou razumevanja. Ta doktrina je utemeljena u srednjovekovnoj evropskoj civilizaciji i kulturi koja je u rekordnom roku zaboravljena i skrajnuta od strane generacija nadahnutih novim trendovima. Prezir spram evropskog Srednjeg veka i dalje je veoma živ i ukazuje na težnju nosilaca modernosti da se radikalno distanciraju od svega konzervativnog, nazadnog i prošlog. Modernizacija je već pola milenijuma jedna vrsta mantre čije su posledice stvaranje sve gušćih izmaglica i sužavanje vidokruga umnih sagledavanja. Tako se modernost našla u svojevrsnoj iskorenjenosti, a izraz te iskorenjenosti jeste uranjanje imaginarnu daleku prošlost i fantaziranje o drevnom Egiptu, Sumeru, Atlantidi, Sirijusu... Ta potreba za povezanošću i istorijskim kontinuitetom radije bira daleke mete poput Egipta, nego da vlastiti koren potraži u onom što mu je koliko do juče prethodilo. U XVIII veku raširena pretpostavka (u koju mnogi još uvek veruju) da tarot vodi poreklo od egipatskih žreca iz poznog razdoblja te civilizacije a koji su u tarotske arkane sakrili i tako sačuvali svoju nauku od zaborava, izraz je takvog mentaliteta. I te tajne su spavale skoro dve hiljade godina dok ih u XVIII veku nisu prepoznali francuski zanesenjaci čiji je najupečatljiviji predstavnik Kur de Žeblen.

Zaneseni egiptomanijom i kabalom, mi previđamo da su likovi velikih arkana tarota prisutni svuda u Evropi, kroz priče, procesije, pozorište, pesme, legende, freske, slike, kipove, ornamente, imaginaciju. Oni su deo opšte kulturne fame čiji su uzori antički. Mogli bismo ih pratiti do Egipta, ali ne bi trebalo da se iznenadimo i ukoliko ih nađemo na drugim mestima. Ti likovi su deo opšte baštine jednog dela čovečanstva i imaju arhetipski značaj. U krajnjoj liniji oni su odraz sakralnog, ali mi ključeve te sakralnosti nećemo naći zatrpane u egipatskom pesku, jer sve i da jeste tako, mi taj Egipat suštinski ne razumemo budući da smo od njega odeljeni ambisom vremena. Mi nismo u stanju da razumemo svrhe mnogih stvari te kulture i nemamo ključeve za vratnice svesti tih ljudi. Zapravo, mi nemamo ključeve ni za naše vlastite pretke mnogo bliže nama u vremenu, a kamo li za jedan posve drugačiji svet koji nadahnjuje našu maštu. Istina je da se sve oslanja na nešto što mu prethodi, pa ipak, ako želimo biti konkretniji, sistem osnovnih tarot likova, njihovih značenja i redosleda, nećemo naći nigde van Evrope i ne pre Srednjeg veka. Kao arhetipove, te likove i motive možemo prepoznati bezmalo svuda, ili kao mitološke figure, međutim tek u Evropi oni bivaju sistematizovani i kodifikovani na način koji je našao svoj izraz u tarotu.

U svetlu prethodnog pasusa zanimljiva je Husonova opaska da se u ranom Srednjem veku Crkva u Zapadnoj Evropi našla pred velikim izazovom pokrštavanja nepismenih germanskih i keltskih naroda. Pogledajmo od kakvog je to značaja za ovu priču. Papa Grgur I, poznat kao Sveti Grgur Veliki je (stolovao u periodu 590-604), pored hristijanizacije paganskih običaja, legendi, verovanja i svetih mesta, koristio umetnost i arhitekturu, poeziju, muziku, liturgijske rituale itd, da prodre u maštu ljudi. Zadatak da razviju instrumente hrišćanskog uticaja i prozelitizma imao je Benediktinski monaški red osnovan 529. godine. Jedan od najpoznatijih članova ovog reda bio je opat Tritemije, Johannes Trithemius, 1462–1516, značajna ličnost nemačke renesanse, učenjak, filozof, kriptograf, leksikograf, hroničar i okultista. Uticao je na Agripu i Paracelzusa. Njegovo najpoznatije delo je Steganographia, pisana 1499. godine a stavljena na Index Librorum Prohibitorum 1606, odakle je uklonjena tek 1900. godine.

Mistery Plays

Huson sugeriše da bi upravo u VI veku, i u ulozi hrišćanskog misionarstva, trebalo potražiti izvor tarotskih misterija. Jedan od kulturoloških oblika hristijanizacije jeste tzv Mystery Plays (verovatno od francuske reči mystère, tj od latinske ministerium, što označava crkvenu službu), najvažniji oblik srednjovekovne drame koja uz muziku oživljava biblijske detalje od stvaranja sveta i čoveka, preko rađanja Spasitelja do Strašnog suda. Ove drame su se izvodile po crkvama, trgovima i pijacama i često su sadržavale oslikane panoe koji su ilustrovali teme predstava. Dakle, u tim slikama možemo potražiti uzore arkana tarota, jer one predstavljaju upravo to, samo u manjem formatu. Svrha tih slika bila je da se utisnu u pamćenje gledalaca. Oni posmatraju predstavu, slušaju muziku, čuju reči pesama, dijaloge kostimiranih glumaca i gledaju slikane ilustracije. Ako zaborave šta su gledali, jednostavne i koloritne slike sigurno neće zaboraviti, i uvek će ih imati u sećanju u kontekstu određene pouke ili poruke. Te slike i njihov redosled svakako imaju dublju doktrinu, ali namera onih koji su ih koristili nije bila ezoterijska nego egzoterijska, ideološka, prozelitistička, indoktrinacijska. Dubina leži u tradiciji iz čijeg trezora su te slike uobličene, a ta dubina vodi nas do neoplatonizma i dalje.

Redosled arkana kazuje priču koju bismo mogli porediti sa alhemijskim procesom, budući da nema hrišćanskog sadržaja koji ne može biti objašnjen alhemijom, niti alhemijskog koji nema svoje hrišćanske analogije. Upravo je ta činjenica ono što je u svemu tome mistično. Alhemijska paradigma hrišćanstva ili hrišćanska paradigma alhemije jeste prvobitna doktrina tarotskih arkana. Neretko je ta alhemijsko-hrišćanska paradigma bila predstavljena paganskim simbolima i mitološkim likovima. U međuvremenu hrišćanski karakter tarota je iščezao, ustupivši mesto paganskim i sinkretičkim sadržajima, ali je i dalje u osnovi ostao prastari organski pogled na svet van čijih je okvira sistem tarota besmislen. Naravno, možemo se zapitati koliko je toga izvornog i skrivenog u ikonografiji i simbolizmu tarota tim procesom nestalo. Okultisti o tome očigledno nisu marili jer su forsirali svoje ideje i grčevito su se trudili da u tarotske slike udenu svoje sadržaje, a samim tim i da te iste slike modernizuju u skladu sa duhom vremena.

Pol Huson navodi još jednu zanimljivu vezu, ali ovoga puta između tarota i astrologije te u tom kontekstu pominje ime nemačkog gravera i slikara Erharda Šona, čiji rad iz 1515. godine prikazuje kuće zodijaka, od kojih većina imaju svoje pandane u velikim arkanama. Na primer, tu vidimo Točak sreće na poljima kuća Riba i Vodolije, Cara na Vodoliji i Jarcu, Papu na Jarcu i Strelcu, Smrt na Strelcu i Škorpiji, Ljubavnike na Škorpiji i Vagi, Sunce na Lavu i Devici. Šta ovo znači i zašto su samo ove arkane uzete u obzir, meni je nemoguće da istražim i odgonetnem, ali ono što je trend jeste postepeni gubitak znanja o značenju karata, a što se poklapa sa nestajanjem operativne masonerije i autentične alhemije sa evropskog kontinenta. Najava onog što dolazi usledila je 1614. godine sa objavljivanjem čuvene Fama Fraternitatis, navodnog Bratstva Ruže i Krsta. Neću ovde ulaziti ko stoji iza ovog ideološkog pamfleta univerzalnih namera i očigledno pisanog od strane nekog ko je bliži protestantizmu. Ovaj spis je upućen, kako se navodi, učenim ljudima, staležima i vladarima Evrope, a njegovi pisci (ili pisac) kao svoj cilj proklamovali su, ni manje, ni više, nego sveopštu reformaciju celog sveta. Nekoliko godina nakon toga izbio je razorni Tridesetogodišnji rat (1618-1648) koji je zahvatio teritorije današnje Češke i Nemačke, nakon kojeg je postignut mir koji je tek Napoleon razorio. Nešto malo više od stotinu godina nakon izdanja ove proklamacije osnovana je Velika Loža masonerije u Londonu (1717). Ovo naglašavam kako bih naznačio opšti trend. Katolička crkva je zapala u dekadenciju i korupciju, a otkrićem Novog sveta fokus evropske civilizacije i razvoja usmerio se sa Mediterana ka Atlantiku. Stara masonerija je polako nestala, izvorni smisao tarota je zaboravljen, alhemija je kopnila, iskristalisao se novi trend čiji je simbol ruža i krst. Ruža je bila simbol Martina Lutera, oca reformacije, već negde oko 1520. godine. Luterov pečat je oko 1530 već zauzeo oblik crnog krsta na crvenom srcu projektovanom na beloj ruži sa pet latica. Ruža sa pet latica je nesumnjivo pentagram. Luterov pečat je moguće videti na vitražu crkve u Kobštatu u nemačkoj pokrajini Tiringiji. Zanimljivo je da je simbol oslikan tako da se nalazi u središtu krstolike strukture koja je posađena na stepenastu trouglastu osnovu. Upravo je krst na trouglu osnovni simbol Hermetičkog Reda Zlatna zora. O tome Menli Palmer Hol kaže sledeće: 

„Izvorni simbol Rozenkrojcerskog bratstva je hijeroglifska ruža razapeta na krstu. Krst je često podignut na Kalvariji od tri stepenice. Povremeno je u vezi sa njihovim aktivnostima korišćen simbol krsta koji se uzdiže iz ruže. Rozenkrojcerska ruža bila je nacrtana na Okruglom stolu kralja Artura i središnji je motiv za alke što formiraju lanac o koji je među draguljima Reda podvezice okačen Veliki Džordž. Hargrejv Dženings veruje da je taj Red imao nekakve veze sa rozenkrojcerima.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, str 612. 

Zodijak Erharda Šona

Ključni preobražaj desio se upravo u vreme renesanse, reformacije i kontrareformacije. Posledično stari svet je nestao, a u svetlu prosvećenosti i širih horizonata Novog veka, Srednji vek je naprasno postao mračan i ružan. Duh renesanse podstaknuo je dvostruke procese: jedan u pravcu razvoja naučno-logičkog pogleda na svet, koji je, udružen sa reformacijom i humanizmom, potom prevagnuo, i drugi, reklo bi se retrogradan, koji je zapravo težio da očuva ali i produbi stari organski model sveta koji je preko srednjovekovne ezoterijske tradicije, hermetizma, neoplatonizma, platonizma i sve do vremena starih civilizacija, predstavljao opšte gledište. Sveto Pismo, budući prevedeno na narodne jezike, postalo je dostupno svakome ko je znao da čita, a što je proizvelo specifične pojave. Od tog trenutka pratimo jedan razvoj: reformacija – rozenkrojcerstvo – slobodno zidarstvo (i sa njime skopčano prosvetiteljstvo). 

„Protestantski muškarci i žene u Evropi verovali su da ih je njihovo oslobađanje učinilo otvorenijima za Božju naklonost i darove. Novi hrišćanin je izašao iz tame u svetlost. Oni su verovali da su protestanti sada u boljoj poziciji od katolika da čuju autentični Božji glas. Ako biste mogli čuti autentični Božji glas, onda biste mogli da ga izgovorite, mogli biste da prorokujete. Mogli ste biti prorok – a Evropa Šesnaestog veka imala je više proroka nego nego sve knjige hebrejske biblije zajedno.“ Tobias Churton, The Invisible History Of The Rosicrucians, Inner Traditions, 2009, str 28 (prevod moj). 

Evo kako je Jung opisao taj razvoj, odnosno preobražaj: 

„Faktor sa kojim niko nije računao jeste, međutim, fatalnost koja je svojstvena samoj hrišćanskoj dispoziciji, a što neizbežno vodi do preokretanja njenog duha – i to ne kroz nejasno delovanje slučajnosti, već u skladu sa psihološkim zakonom. Idealu duhovnosti koji teži najvišem bilo je suđeno da se sukobi sa materijalističkom zemaljskom strašću za pobedom materije i ovladavanje svetom. Ova promena se ispoljila u epohi „Renesanse“. Ova reč znači „ponovno rođenje“, a time se mislilo na ponovno rođenje duha antike. Danas znamo da je ovaj duh uglavnom bio maska, i da antički duh nije bio ponovo rođen, više srednjevekovno hrišćanski koji se podvrgao čudnim paganskim preobražajem tako što je nebeski cilj zamenio za zemaljski, a vertikalu gotskog stila za horizontalnu perspektivu (otkrivalačka putovanja, eksploatisanje sveta i prirode). Dalji razvoj koji je vodio ka Prosvetiteljstvu i Francuskoj revoluciji doveo je danas do jednog široko rasprostranjenog stanja koje se ne može drugačije opisati nego kao antihrišćansko, u smislu da potvrđuje ranohrišćansku anticipaciju poslednjeg vremena. Utisak je kao da su se, dolaskom Hrista, pojavile suprotnosti, koje su do tada bile samo latentne ili kao da se neko klatno snažno zanjihalo u jednu stranu, a sada izvodi i komplementaran pokret na drugu.“ Karl Gustav Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 49. 

Upravo je milje slobodnog zidarstva usmerilo ideologiju tarota u pravcu egiptomanije, kabale i okultnog. Ubrzo nakon što je pokret reformacije počeo da se širi, pomenuti srednjovekovni verski teatar, koja je koristio slike sa likovima velikih arkana tarota je velikom brzinom iščezao iz Italije, Francuske i Engleske. Pol Huson pominje da su 1548. godine vlasti u Parizu zabranile popularne srednjovekovne verske predstave. To je ilustracija trenda i pomodarstva, pa se tako italijansko plemstvo pod uticajem obnovljenog zanimanja za antiku, okrenulo grčkim i rimskim piscima, dok su stare verske drame bačene na smetlište istorije kao srednjovekovno đubre. Na isto to đubrište bačena su izvorna značenja tarot karata i doktrina iz koje su nastali likovi tarota. Novo doba je svitalo. Pa ipak, kako sam malo pre napomenuo, u suštini tarota i dalje se nalazi ugrađen stari organski model univerzuma, a upravo je to ono što mu i nakon svih promena, daje draž i čari, budući da njegova struktura pokazuje kako je sve sa svim povezano u opštoj harmoniji jedne kosmičke hijerarhije sila, načela, priroda i bića. U tome je zasluga duha renesanse, koji je omogućio pad u materijalno, ali i je i sačuvao jezgro metafizičkog i duhovnog organskog. U tu svrhu ukazao bih na Đerđa Senjija koji je izneo mišljenje da su okultna filozofija i magija renesanse, između ostalog, podstakle jedan subverzivan model mišljenja koji je onemogućio konačnu prevagu logičko-racionalnog viđenja sveta. Da nije bilo te subverzije, danas od drevnih ezoterijskih tradicija na Zapadu ne bi ostalo gotovo ništa. Obratimo pažnju na sledeće Senjijeve navode: 

„Renesansna magija prirodno je proistekla iz ideje o velikom lancu stvorenja i međusobnoj povezanosti svih njegovih karika. Nije slučajno što su se renesansni magovi tako često pozivali na taj sistem, kao, na primer, Agripa na početku svog spisa O okultnoj filozofiji. Dobro je poznato da je Džon Di jedno od najvećih nadahnuća da se posveti okultnoj filozofiji našao upravo u Agripi. Sam engleski Doktor, međutim, nije mogao znati da će nakon njegove smrti uslediti još jedan snažan, poslednji talas magijske filozofije koji će iznedriti neke od najlepših ilustracija zaslužnih za očuvanje sjaj tog intelektualnog pregalaštva još zadugo nakon što ga je obesmislila velika smena paradigmi izazvana naučnom revolucijom. Dijev sunarodnik Robert Flad bio je jedan od poslednjih velikih okultnih filozofa renesanse.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 55.

„Štaviše, kako ističe Lavdžoj, metafora lanca stvorenja nije iščezla odmah nakon što su odbačene naučne postavke na kojima se zasnivala. Estetska draž simetrije i božanskog poretka zaokupljala je imaginaciju pesnika od Dantea do prosvetitelja.“ Senji, isto, str 57.

„Iz predstave o lancu stvorenja sledila je još jedna važna odlika predmodernog modela sveta, njegov organski karakter. Nasuprot paradigmi razvijenoj tokom sedamnaestog veka – svetu viđenom kao kao mašina ili časovnik koji je Bog samo navio i zatim pustio da radi sam od sebe – kosmos je u poznoj renesansi zamišljan kao živ organizam koji pokreću i kojim upravljaju simpatičke sile zasnovane na sličnostima i analogijama. Spiritus mundi je ispunjavao univerzum, unutar kojeg se svaki hijerarhijski sloj ogledao u drugim slojevima, objedinjen s njima zajedničkim funkcijama. Anđeoski redovi bili su udvostručeni i grupisani u nebesku i planetarnu hijerarhiju, a ove su vladale elementarnim sferama materijalnog sveta. Taj složeni sistem uzajamnih veza vodi poreklo iz duboke starine.“ Isto, str 58. 

To je u suštini učenje o emanacijama koje se nalazi u temelju kabalističkog učenja o sefirama Drveta života, kao i u postavkama modernog okultizma iz kojeg se izvode značenja tarotskih slika. Iako ne postoje podaci da je tarot korišćen u svrhe proricanja sve do XVIII veka, teško je prihvatiti kao istinu da ovaj najpoznatiji divinacijski instrument u ranijem periodu tome nije služio. Helen Farli je pomenula jednu referencu koja povezuje tarot sa divinacijom. Merlin Kokai (poznat kao Coccalo), autor je fiktivnog dela Il Caos dell Triperuno (Venecija, 1527). Merlin Kokai je pseudonim pod kojim je objavljivao italijanski poeta Teofilo Folengo, član Benediktinskog monaškog reda (1491–1544). Njegova navedena poema sadržala je set od pet soneta u kojima su korišćena imena i motivi svih velikih arkana.

Tarot je osim kao kartaroška igra, svakako imao i divinacijsku svrhu koja mu je pridodala taj magijski oreol. Da je u pitanju bila obična igra, teško da bi kasnije nekom palo napamet da od tarota stvori okultni tarot a da nije bilo upravo te poveznice sa predskazivanjem sudbine ili proricanjem budućih događaja. Razlog zašto o tome nije bilo više podataka i beleški u prošlosti leži u jednostavnoj činjenici da je bavljenje proricanjem u to vreme moglo prizvati nevolje, ne samo od strane vazda prisutne Inkvizicije, nego i zbog stava puritanskih protestanata. Proricanje sudbine bila je đavolja rabota. Između ostalog, karte i tome služe. Načelno, mnogi instrumenti čija je svrha kockanje imaju i mogućnost divinatorske primene. Sama kocka kao kockica za bacanje, istovremeno je i sredstvo hazarda, ali i proricanja. Kockanje i proricanje su povezani fenomeni. Kockanje stvara zavisnost, a sam tarot među svojim arkanama ima i onu koju simbolizuje hazard, ali i zakonitost točka sudbine – Točak sreće, izraz boginje Fortune. Sama logika sleda trijumfa ukazuje na tok sudbine. Pamćenje i prisećanje je deo budne pažnje, i što svaki dobar kartaroš zna, od ključnog značaja za uspešno vođenje igre. Osim toga, pamćenje je i oruđe imaginacije kojom se služi onaj ko čita znakove u cilju predskazivanja. Zanimljivo, Helen Farli je u svojoj knjizi u jednom pasusu pomenula i mogućnost da tarot ima svrhu vežbanja pamćenja, ali ona nije dalje obrazlagala tu temu, osim što je pomenula špil koji je izradio nemački franjevački monah, satiričar, pesnik i prevodilac Tomas Murner (Chartiludium Institute summarie, 1502), a koji je sadržavao logički konzistentne mnemotehničke slike, ali je takođe služio i za igru. Svrha njegovih memorijskih karata bila je da olakša proučavanje Justinijanovog kodeksa rimskog prava.

Pol Huson povlači još jednu paralelu između bibliomantije i kartomantije. Naime, nekada je bilo popularno proricati uz pomoć kakve knjige za koju se verovalo da sadrži opštu mudrost, tipa Sveto pismo, Ilijada, Božanska komedija, Petrarkini soneti itd. Ljudi su nasumce ili uz pomoć kockica otvarali određene strane tih knjiga i malim štapom označavali mesta da bi potom pročitali šta mudra knjiga ima da kaže povodom njihove dileme. Huson je naveo kako su neki špilovi imali prateće knjige sa citatima iz mudrih knjiga povezanih za svaku kartu i sl. Možda u toj praksi možemo potražiti razloge zašto su karte kasnije dobijale nazive. Takođe, Huson se poziva na holandskog istoričara tarota Gerard Van Rijnberka, koji je otkrio reference na proricanje kartama u epskoj poemi iz XIV veka, kasnije objavljenoj u Milanu (1519) pod nazivom Spagna istoriata (Istorija Španije). Pevanje XX opisuje kako slavni junak Roland (Orlando) pokušava da sazna kretanje neprijatelja Karla Velikog, franačkog kralja, uz pomoć karata. Iako je oduvek bilo uobičajeno da pred odlazak u rat vojskovođe konsultuju vračeve i proroke, ipak je malo verovatno da je Roland to učinio baš sa kartama, budući da je on živeo u VIII veku. Naposletku, od značaja za ovu temu je i studija koju Huson pominje (Ruth Martin: Witchcraft and the Inquisition in Venice, 1550–1650) u kojoj su navedeni slučajevi upotrebe tarota u veštičarenju, a što je danas jedna od uobičajenih okultnih praksi vezana za tarot. Dakle, tarot je već u XVI i XVII veku bio viđen kao značajno okultno sredstvo, ali iz razumljivih razloga nije bilo autora da o tome pišu ili razvijaju metodologiju.

Okultna ideologija tarota: francuska škola

Na ovom mestu pokušaću da dodam još malo svetla na temu kako je uopšte došlo do razvoja ideologije tarota. Ako za epicentar tarota uzmemo Milano XIV veka, u tom slučaju možemo manje ili više pretpostaviti tok njegovog širenja po Evropi. Ukratko, iz Milana, tarot se širio dalje po severnoj Italiji i ostatku te zemlje, da bi prešao Alpe i došao u Švajcarsku i Francusku tokom XVI veka, a možda i ranije. Usput, poprimao je razne oblike koji su uglavnom sledili opšti uzor. U celom tom procesu nije bilo ničeg ezoteričnog. Marseljski špil je postao standard za francuske i švajcarske izrađivače tarota već krajem XVII i početkom XVIII veka, a da je patern koji su oni sledili nastao možda već početkom XVII veka. Tu matricu sledili su i izrađivači tarota u Nemačkoj, Austriji, pa i samoj Italiji. Tako je obezbeđena standardna sirovina ili polufabrikat u koji će potonji okultizam utisnuti svoje insignije i tako stvoriti okultni tarot koji će biti tumačen pre svega kabalistički. Taj proces započet je u Francuskoj tokom druge polovine XVIII veka, kada je doba Prosvetiteljstva već ulazilo u svoju poznu fazu. Uporedo sa nastupanjem racionalnog, duh modernog doba tražio je zamenu za izgubljenu religioznost, tragajući za izvorima koji bi mu to nadomestili, a to su prostorno ili vremenski udaljene kulture. Mirča Elijade je to primetio na sledeći način: 

„A. N. Vajthed je rekao da istorija zapadne filozofije, sve u svemu, nije ništa drugo do niz napomena uz Platonovu filozofiju. Malo je verovatno da će zapadna misao i ubuduće moći da se održi u toj „čudesnoj izolaciji“. Po tome se moderno doba i te kako razlikuje od onih koja su mu prethodila: njemu je svojstveno sučeljavanje s „nepoznatima“, sa „strancima“ i njihovim svetovima; s neobičnim, tuđim, egzotičnim ili arhajskim univerzuma. Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje „nepoznatih“ u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“ Mirča Elijade, Mefistofeles i androgin, Gradac, Čačak, 1996, str 7. 

Takva orijentacija odraz je promenjene slike sveta o čemu Elijade kaže: 

„Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta.“ Mirča Elijade, isto. 

Drevni Egipat je u tom smislu najbliži vanevropski, ali vremenski jedan od najudaljenijih uzora te otud nije nimalo čudno oduševljenje prosvetiteljske Francuske tom kulturom. Uostalom, već je odavno Egipat bio prepoznavan kao izvor hermetičke mudrosti i alhemije, a poseban izazov činili su do tada još uvek nedešifrovani hijeroglifi. Ipak, sve to nije predstavljalo smetnju da francuski okultisti uvrste egipatske simbole i pretpostavljene mitološke, magijske i religijske sadržaje u svoje šeme, pa tako i u tarot.

U to vreme Evropa je otkrila i mudrost Indije. Indija je privukla sledeće značajne evropske intelektualce: Giambattista Vico (1668–1744), Constantine Francis de Volney (1757–1820), Richard Payne Knight (1750–1824), Godfrey Higgins (1772–1833) i Sir William Jones (1746–1794) – pionir proučavanja Sanskrta na Zapadu. To je navelo evropske duhove da upoređuju hrišćansku sa drugim religijama tragajući za sličnostima i paralelama. Posledično, sadržaji indijske kulture postali su deo okultnih šema u Evropi. Takav razvoj dešavao se uporedo sa rastom popularnosti i širenjem slobodnog zidarstva, koje je u očima mnogih predstavljalo adekvatnu zamenu za crkvenost i crkveni tip religioznosti i društvenosti. Škotlanđanin Andrew Michael Ramsay, 1686–1743, prvi je sugerisao da je masonstvo u hrišćanski svet došlo sa Bliskog istoka a koje je u Evropi ovaploćeno u obliku Templarskih vitezova. Osim toga, sinkretički masonski simbolizam potpuno je bio u skladu sa tadašnjim duhovnim i intelektualnim tokovima, a što je sve zajedno predstavljalo plodno tle za bujanje prosvećenog okultizma koji je privlačio pismene, samosvojne i slobodne duhove svih društvenih slojeva. Egiptomanija i masonstvo išli su ruku pod ruku.

U to vreme delovalo je nekoliko značajnih ličnosti. Pomenuo bih francuskog pisca, sveštenika i člana Francuske akademije, Žana Terasona (Jean Terrasson, 1670–1750). Njegovo najpoznatije delo je fantastična novela Setov život (Sethos: histoire ou vie, tirée des monumens anecdotes de l'ancienne Egypte, traduite d'un manuscrit grec) iz 1731. godine, a koja je nadahnula Mocarta za njegovu Magičnu flautu. Fon Kopen (Friedrich von Köppen, 1734–1797) i fon Himen (Johann Wilhelm Bernhard von Hymmen, 1725–1786) su 1778. godine anonimno objavili spis Crata Repoa koji opisuje fiktivnu ali detaljnu inicijaciju u egipatske misterije koja sadrži sedam obreda (izvode se po kriptama, tajnim odajama i pećinama). Malo nakon toga, 1784. godine, čuveni grof Kaljostro (Alessandro di Cagliostro, odnosno Giuseppe Balsamo 1743–1795) osnovao je Egipatski ritual, masonski red, čije je prvo telo pod imenom Izidin hram, funkcionisalo u Parizu. 

Na samom kraju tog perioda možemo pomenuti i zanimljivu ličnost Antoine Fabre d'Olivet, 1767–1825, francuski pisac, pesnik i kompozitor čija je biblijska i filozofska hermeneutika uticala na neke ljude od značaja u svetu okultizma kao što su Elifas Levi, Papus i Eduard Šure. On je sve religije podveo u istu ravan budući da je njihova svrha istovetna – ujedinjenje sa Bogom, čime one predstavljaju različite vidove izgubljene univerzalne prvobitne tradicije. Njegovo značajno delo iz 1816. godine je La langue Hebraique Restituee, i predstavlja revitalizaciju hebrejskog  jezika sa gramatikom utemeljenoj na biblijskom hebrejskom. 

U toj dinamičnoj i živopisnoj duhovnoj atmosferi i sa pozicija člana masonske lože Les Amis Reunis, Kur de Žeblen je osnovao istraživačku ložu Philalethes koja je u svom radu kombinovala martinizam, svedenborgijanizam i druge ezoterijske pravce. Takođe, on je bio član čuvene pariske lože Nef Soeurs, čiji su članovi takođe bili Volter i Bendžamin Frenklin. De Žeblenovo obimno i kapitalno delo Le Monde Primitif Analysé et Comparé avec le Monde Moderne (objavljeno u devet izdanja između 1773 i 1782), predstavljalo je izraz mentaliteta tog vremena da objedini sve stvari u traganju za pretpostavljenim izgubljenim jedinstvom koje je navodno postojalo u dalekoj prošlosti. Izraz primitivno u nazivu enciklopedije, ukazuje na nešto originalno, izvorno. Ta težnja, karakteristična za epohu Prosvetiteljstva, ovaplotila se u dizajnu i tumačenjima tarota sve do našeg vremena koje je porodilo šumu sinkretičkih i krajnje specifičnih tarota kojima je zajednička osnovna struktura, ali koji sa početnim uzorima u renesansnim tarotima imaju tek daleke paralele.

Court de Gebelin

Od značaja za ovu temu jeste osmo izdanje de Žeblenovog dela iz 1781. godine u kome je jedan deo posvećen tarotu, a gde se, između ostalog, tvrdilo da su karte koje su mahom služile za igru, zapravo mističnog porekla te predstavljaju ostatke drevne egipatske slikovne Knjige Tota. De Žeblen je u velikim arkanama tarota prepoznao zamaskirane sadržaje egipatske religijske doktrine. Na primer, karta Papesa predstavljala je Prvosveštenicu, Papa je Hijerofant, Kočija je zapravo Oziris Pobednik, Đavo je Tifon (Set, Ozirisov neprijatelj), Zvezda je Pseća zvezda, odnosno Sirijus, Sud je Stvaranje, Svet je Vreme itd. Po Žeblenu, male arkane odražavaju staleže egipatskog društva. Mačevi su izraz egipatskih suverena i vojne aristokratije; štapovi su poljoprivrednici; pehari su sveštenstvo; diskovi su trgovci. Egipatski žreci su, navodno, svoju doktrinu sakrili u karte koje su potom poverili Ciganima, za koje se tada verovalo da su poreklom iz Egipta. Tako je ciganski tarot zapravo egipatski. Dakle, tajna egipatska doktrina je, prerušena u tarot i poverena nomadima, preživela vekove, da bi konačno bila razotkrivena od strane baštinika prosvetiteljske sinkretičke ezoterijske ideologije u Francuskoj XVIII veka. 

Takav stav imao je za posledicu uviđanje neophodnosti izmene simbolizma i dizajna postojećeg tarota čije je hrišćanske simbole i znamenja srednjovekovne evropske kulture trebalo zameniti isfantaziranim sadržajima koji su navodno egipatski. Međutim, egiptizacija tarota nije bila dovoljna, već je u istom delu kontributor Komt de Mele, povezao velike arkane sa slovima hebrejskog alfabeta, čime su otvorena vrata jedne velike mitološko-astrološko-kabalističke tarotske sinteze koja je stupila na scenu u XIX veku a čiji je protagonista bio Elifas Levi. Osim toga, de Mele je velike arkane podelio u tri grupe koje predstavljaju tri faze čovečanstva: od arkane 21 do 15 je zlatno doba, od 14 do 8 srebrno doba, te naposletku gvozdeno doba.

Istovremeno Eteja, za razliku od de Žeblena, otišao je korak dalje. On je dizajnirao vlastiti tarot čija je svrha bila kartomantijska. Podsetimo se, Eteja je pseudonim koji je koristio francuski okultista i prvi popularizator tarota kao divinacijskog sredstva, Jean-Baptiste Alliette, 1738–1791. On je 1788. godine osnovao studijsku grupu „Društvo za tumačenje Knjige Tota“, čiji je istaknuti član bio Charles Greille-Saint-Leger de Bonrecueille, mason i osnivač tajnog društva Hram Sunca u Lionu, osamdesetih godina XVIII veka, čiji su članovi sebe nazivali Nepoznatim Filozofima, po ugledu na Louis-Claude de Saint-Martin-a. Kako je tvrdio Eteja, tarot je prvobitno stvoren od strane sedamnaest egipatskih magova odanih Hermesu Trismegistusu u periodu pre 3.953 godine od Etejinog vremena, odnosno 171. godinu nakon čuvene biblijske poplave. Za iskrivljavanje prvobitnog dizajna tarota on je okrivio neupućene i profane izrađivače tih karata tokom istorije. Jedna od novina koje je on uneo bila je označavanje karata arapskim brojevima umesto rimskim, budući da je smatrao Egipćane izumiteljima Nule iz koje su izvedene arapske cifre. Godine 1770. Eteja je objavio svoju prvu knjigu u kojoj je opisao metode proricanja koristeći uobičajeni špil karata sa četiri boje. Međutim, on tu ukratko pominje i tarot na listi alata za proricanje. Kako je njegova knjiga prethodila osmom tomu de Žeblenovoj Monde Primitif, u kojoj je pomenut tarot, to pokazuje da je proricanje uz pomoć tarota bilo poznato u Parizu pre nego što je de Žeblen otkrio tarot kao oruđe prenosa drevnog znanja.

Etejin tarot imao je sledeću strukturu: Karta 1 Etteilla (Onaj ko postavlja pitanje); karte od 2 do 8 predstavljaju sedam dana Stvaranja – 2 La Lumiere (Svetlost, prvi dan), 4 Le Ciel (nebesa, drugi dan), 3 Les Plantes (Biljke, treći dan), 6 Les Astres (Sunce i Mesec, četvrti dan), 7 Les Oiseaux et le Poissons (ptice i ribe, peti dan), 5 L’Homme et les Quadrupèdes (čovek i životinje, šesti dan), 8 Repos (odmor nakon Stvaranja, sedmi dan), karte od 9 do 12 su četiri kardinalne vrline – 9 La Justice (Pravda), 10 La Tempérance (Umerenost), 11 La Force (Snaga), 12 La Prudence (Razboritost); karte od 13 do 21 i karta 78 predstavljaju važna stanja ljudskog života – 13 Mariage (Brak): Prvosveštenik – unija, 14 Force Majeure (Glavna sila): Satana ili Đavo – superiorna sila, 15 Maladie (Bolest): Čarobnjak – bolesnik, 16 Le Jugement (Sud): Strašni sud, 17 Mortalite (Smrtnost): Smrt – uništenje, 18 Traitre (Ogovaranje): Pustinjak – licemerje, 19 Misere (Beda): Razrušeni hram – zatvor, zarobljavanje, 20 Fortune (Sreća): Točak sreće – povećanje, 21 Dissension (Razdor): Afrički despot – arogancija, 78 Folie (Ludilo): Luda ili Alhemičar – ludost; karte od 22 do 77 su male arkane: Kraljevi - 22, 36, 50, 64, Kraljice – 23, 37, 51, 65, Vitezovi - 24, 38, 52, 66, Paževi - 25, 39, 53, 67, Desetice - 26, 40, 54, 68, Devetke - 27, 41, 55, 69, Osmice - 28, 42, 56, 70, Sedmice - 29, 43, 57, 71, Šestice - 30, 44, 58, 72, Petice - 31, 45, 59, 73, Četvorke - 32, 46, 60, 74, Trojke -  33, 47, 61, 75, Dvojke - 34, 48, 62, 76, Asovi - 35, 49, 63, 77.

Elifas Levi je dao izuzetan doprinos razvoju okultizma i okultne ideologije tarota. Upravo je Levi preuzeo i u svoje teorije ugradio te popularizovao koncept animalnog magnetizma kao univerzalnog magijskog agensa, za čije je otkriće zaslužan poznati nemački okultista i lekar Franc Anton Mesmer (Franz Friedrich Anton Mesmer, 1734–1815), od kojeg je poteklo učenje poznato kao mesmerizam. Njegov koncept lečenja bazirao se na manipulaciji animalnim magnetizmom, odnosno astralnom svetlošću, što je u osnovi i u njuejdž metodama isceljivanja. Takođe, mesmerizam je u korenu hipnoze.

Pomenuti magijski agens je svakom, pa i površnom izučavaocu okultnog, poznat kao astralno svetlo ili astralna ravan, odnosno astral. Da nema astrala, okultizam bi bio poput ribe na suvom. Ukratko, Levijev značaj nije samo u tome, već i u pokušaju da ostvari jednu kreativnu sintezu astrologije, magije, kabale, hermetizma, teorije korespondencija i mesmerizma, a što je našlo svoj izraz i u njegovim idejama za izgled tarot arkana te njihovog povezivanja sa hebrejskim alfabetom. Osim toga, on je povezao male arkane sa sefirama kabalističkog Drveta života. Ideja da se Bafomet poveže sa kartom Đavo, kao i skiciranje tog rešenja potiče upravo od njega. Ipak, Levi nije išao toliko daleko kao Eteja, već se fokusirao na patern Marseljskog tarota uz određena preinačenja, što se odnosi na Đavola, Kočije ili recimo Točak sreće. Zapravo, Levi je bio kontradiktoran, jer je težio pomirenju suprotnosti te je istovremeno mogao biti progresivan i konzervativan, dobar katolik i okultista. U međuvremenu postao je legenda i rodonačelnik okultnog preporoda u drugoj polovini XIX veka, uticavši jednako snažno kako na francuske, tako i na britanske okultne krugove. Njegov značaj je u tome što je uspeo da stvori osnovu magijskog sistema, posluživši kao uzor britanskim okultistima da ustanove jednu zaokruženu teoretsku i praktičnu sinkretičku doktrinu koja se razvijala u okviru Hermetičkog Reda Zlatne zore, osnovanog 1888. godne, u kome je tarot igrao jednu od ključnih uloga kao magijsko sredstvo za ritualnu, divinacijsku i kontemplativnu upotrebu.

Ostvarenje Levijevog sna o obnovljenom tarotu pokušali su da ispune njegovi sledbenici u svetu okultizma, osnivači Kabalističkog Reda Ružinog Krsta (Ordre Kabbalistique de la Rose-Croix) Stanislas de Gajta, Osvald Virt i Papus. Gajta i Virt su kreirali tarot za divinaciju koji sadrži samo 22 velike arkane 1889. godine. Upravo je hiperaktivni Papus dosta učinio u pravcu popularizacije okultizma, tarota i samog Levija. Kao i njegovi prethodnici, tako je i Papus imao stav o egipatskom poreklu tarota, ali je tu ideju proširio u maniru epohe Prosvetiteljstva, pripisavši tarotu opštečovečanske prerogative, nazvavši ga, između ostalog i Adamovom knjigom, a što posledično otvara put daljem interkulturalnom sinkretizmu posredstvom tarota. Papus je često navodio detalje iz hinduizma i ustanovljavao poveznice, na primer, hrišćansko Trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh, dovodio je u vezu sa egipatskim trojstvom bogova: Ozirisom, Izidom i Horusom te sa indijskim Brahmom, Višnom i Šivom. Karakteristično za Papusa je i davanje tri tipa značenja svakoj velikoj arkani: božansko u božanskom svetu, zatim astralno u ljudskom svetu i fizičko u svetu prirode. Tako je Čarobnjak u Papusovoj interpretaciji izraz samog Boga u božanskom svetu, u ljudskom on predstavlja Adama, dok je u svetu prirode to izraz aktivnog univerzuma.

Papus

Na kraju, pomenuo bih šest načela hermetizma ugrađenih u svetonazor onih koji su utemeljili okultnu ideologiju tarota:
1) Svet je živo biće, u njemu sve poseduje dušu, što je u suštini animističko stajalište.
2) Imaginacija ima temeljnu važnost u razumevanju sveta i opštenja sa njegovom živom dušom.
3) Teorija korespondencija, odnosno saobraznosti, jeste od značaja za razumevanje međupovezanosti stvari i pojava.
4) Teorija transmutacije, odnosno razvojne promene svake stvari koja, tokom vremena, unapređuje svoju prirodu, odnosno razvija se.
5) Perenijalna filozofija, tj verovanje da sve kulture i tradicije imaju zajedničke osobine i obrasce te istu čežnju za mističnim iskustvom. To je odraz vere da sve kulture i religije potiču iz istog izvora u nekakvom neodređenom vremenu u prošlosti koje možemo označiti Zlatnim dobom.   

6) Duhovna istina se prenosi inicijacijom.

Papusov tarot

Užasi praktičnog idealizma

Svetska oligarhija je tako temeljno izvršila rastavljanje ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u tzv Zapadnom svetu, da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje spram preovlađujuće i neumoljive birokratske idiokratije. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Očajni narod okreće se demagozima. Odgovornost za taj zaokret snosi tzv elita. Američki gradovi poput Detroita, Baltimora i Nju Orleansa, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti SAD, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu. Sada to sivilo i rđa polako prelaze u Evropu. To je cena proizvodnje elite koja je postala previše brojna, previše složena i previše bogata, isprepletena međusobnim odnosima već pola milenijuma. Ta elita se stalno širi, prihvata nove članove, nove slojeve i pod-slojeve, a što rezultira usložnjavanjem državnog i naddržavnog upravljačkog i administrativnog aparata i pratećih procedura.

Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i vidika globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, čime zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenje, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte koja se odašilje sa Zapada više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva XX veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom. 

U „Praktičnom idealizmu“, godine 1925. Kalergi (Richard von Coudenhove-Kalergi) kaže:

The man of the future will be of mixed race. Today’s races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals.

Similar in its appearance i diversity of individuals ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalergijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svako pokoljenje bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalergi i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji neki nepoznati faktor. 

Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodu ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Osim toga, kalergijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav izmaštani ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelergijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u na brzinu i naopako utemeljene privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Soroša, preko Kalergija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca rozenkrojcerskog proglasa „Fama Fraternitatis“, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika istočnjačkih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između jednog Soroša i apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. 

Zastanimo na ovom mestu i ilustracije radi, pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:

„Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je samo jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvenu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 18-19.

Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta. Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem istočnjačkih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv New Age, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto sveštenstva kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica, feminizma, rasističkih teorija i ideološkog islamizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana.

Kali - Dolorosa de la Cruz

Duhovni principi, iako apstrakni, imaju svoje nosioce u konkretnim ljudima, a ti ljudi pripadaju određenim narodima, kulturama i rasama. Otud je svaki sukob duhovnih načela izraz sukoba njihovih nosilaca. Ti principi, uslovno rečeno, imaju svoje ovozemaljsko utemeljenje u duhovnom mentalitetu konkretnih naroda. U tom smislu imamo sukob, ali i kreativno mešanje indoevropskih, mediteranskih te bliskoistočnih, afričkih, indijskih, dalekoistočnih i drugih manje rasprostranjenih duhovnih načela. Ta načela su izraz mentaliteta određenih rasa, kultura i podneblja. Oni se međusobno prožimaju i sukobljavaju. Međutim, danas aktuelni nihilizam, kao izraz ne-bića, kao ne-princip, glavni je i suštinski neprijatelj svakog autentičnog rasnog, kulturnog, etničkog, ezoterijskog i religijskog načela. On je od svih uzeo po nešto i to pretvorio u radikalno ništa. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.

Rudolf Štajner je u knjizi „Misija pojedinih duša naroda“, govoreći o ezoterijskoj pozadini nastanka ljudskih rasa, na sledeći način povezao osnovne pojmove. Ego je povezan sa krvlju. Astralno telo je saobrazno nervnom sistemu i procesu mišljenja. Etarsko telo je u vezi sa žlezdama i osećanjima, dok je fizičko telo u korelaciji sa htenjem. Ljudske rasne tipove podelio je na sedam celina, te svakoj pridodao određenu planetarnu prirodu. Negroidi, posebno Hamiti kao baštinici egipatske civilizacije, pripadaju Merkuru koji na njih deluje putem žlezda i etarskog (solarnog) tela. Oni su, dakle, solarno-merkurovski tip. Malajski tip južne Azije pripada Veneri koja na njegov nervni sistem deluje putem disanja i astralnog (lunarnog) tela, što znači da su venuzijansko-lunarni. Mongoloidni narodi pripadaju Marsu koji putem krvi deluje kroz njihovo Ja. Isto što važi za Mongoloide, važi i za Semite, s tom razlikom što je kod Semita izražena i lunarna komponenta. Kavkazoidi pripadaju Jupiteru, koji na njihov nervni sistem deluje putem čula i astralnog tela. Dakle, kavkazoidi su jovialno-lunarni, dok su recimo antički Grci i Rimljani imali istaknutu i solarnu komponentu preko toga. Naposletku, imamo tzv crvenu rasu, odnosno stanovnike američkog kontinenta koji pripadaju Saturnu, a koji na njih deluje putem žlezda i etarskog tela, što ih čini solarno-saturnskim tipom ljudi. Naravno, moguće su i druge planetarne kombinacije u ljudskoj prirodi, što možda pripada izumrlim ili možda tek dolazećim tipovima čovečanstva.

Aktuelnu civilizaciju, koja se pred našim očima preobražava u globalnu i globalizujuću pseudocivilizaciju, trasirao je i stvorio matrice njene reprodukcije, evropski čovek, belac, Indoevropljanin, odnosno čovečanstvo tzv kavkaske rase, preciznije njeno zapadno krilo. Radeći to, taj čovek je bio obeležen semitskim pečatom i krstom hrišćanstva. On je u svoje pregnuće ugradio sebe i na tom poslu je i konačno došao sebi glave. Sudbina evropskog čoveka u pretpostavljenom dobu Vodolije jeste nestajanje, budući da je na sebe primio teret metafizičkog tajanstva Zapada. Od sebe je načinio Zapad, pa se tako o njegovoj civilizaciji govori kao Zapadnoj civilizaciji. Prokletstvo saturnovskih starosedelaca Amerike palo je na jovialne Evropljane. Reč je o uplivu saturnovske prirode u sudbinu Evropljana koja je u tom delu čovečanstva pobudila strast za samouništenjem, samomržnju te otvorila puteve izopačenja. Rečju, evropski ljudi su od izvornih američkih preuzeli duhovnu esenciju Zapada, što ima za posledicu sklonost ka nestajanju nakon perioda neverovatnog uspona i poleta. Nažalost, nisu preuzeli širinu duha izvornih američkih ljudi. Civilizacije američkih Indijanaca su volšebno i naglo nastajale te isto tako naglo i nestajale. Sada smo svedoci nestajanja ne samo jedne civilizacije, nego jednog tipa čovečanstva koje će se povući pred nadirućim transistorijskim procesima čije ishodište možemo samo da slutimo.

Olle Wedenmark

Sekularizam Zapadne civilizacije predstavlja najviši oblik raspadanja, stopivši se sa krajnjim oblikom hrišćanske dekadencije – protestantizmom i njegovim derivatima. Takav dekadentni sinkretizam čini osovinu aktuelnog procesa pseudocivilizacijske globalizacije tvoreći slične fantomske simulakrume vadeći ih direktno iz tela drugih civilizacijskih oblika i kultura. Prva žrtva Zapadne civilizacije bili su sami Evropljani. U prvoj polovini XX veka, istoričar Arnold Tojnbi je zapisao:

„Opadanje nije po svom poreklu tehničko već duhovno. Odričući se svoje sopstvene zapadne tradicije u umetnosti i time svodeći svoje sposobnosti na stanje ništavnosti i sterilnosti u kome se poseže za egzotičnom i primitivnom umetnošću Dahomeja i Benina, kao da je to nekakva biblijska hrana s neba u divljini, mi pred svim ljudima priznajemo da smo se lišili svog duhovnog prava stečenog rođenjem. Naše napuštanje sopstvene tradicionalne tehnike u umetnosti očigledno je posledica neke vrste duhovnog sloma naše zapadne civilizacije; a uzrok tog sloma svakako se ne može naći u fenomenu koji je samo jedan od njegovih rezultata.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, celina Slom civilizacija, CID Podgorica, Službeni list SRJ Beograd, 2002, str 226.

Na drugom mestu u istom poglavlju, Tojnbi se fokusira na interpretaciju prelomnog trenutka početka opadanja civilizacija. Kritikujući zaključke Edvarda Gibona u pogledu uzroka propasti Rimskog carstva navedenog u Gibonovoj Istoriji propadanja i sloma Rimske imperije, Tojnbi kaže da su uzroci propasti Rima sadržani u helenskoj civilizaciji koju je Rim na neki način nasledio. Kao prelomni trenutak propasti helenske, a posledično i rimske civilizacije, Tojnbi navodi Peloponeski rat 431. godine p.n.e. na sličan način, razmatrajući mehanizam sloma drugih civilizacija, Tojnbi u sudbini svake civilizacije nalazi neki ključni trenutak, tačku preokreta odakle je počeo pad. Shodno tome, mi u mnogim događajima novije istorije možemo naći takve indikativne trenutke koji ukazuju na sunovrat Zapadne civilizacije, kao što su Francuska revolucija, Prvi i Drugi svetski rat. Eventualna naslednica Zapadne civilizacije nosiće u sebi samoubilački mehanizam nasleđen od civilizacije prethodnice na čijim je temeljima ova i nastala. Globalna pseudocivilizacija bi u tom pogledu predstavljala metastazu zapadnoevropske civilizacije kao što je antički Rim predstavljao metastazu helenizma.

Dimitrije Mitrinović je još 1933. godine, uočavajući trend porasta individualizma u njegovom vremenu zapisao sledeće:

„Blokovske formacije naše rase, velike krupne podele i klasifikacije, gube u važnosti i značaju dok se individualne jedinke čovečanstva javljaju svuda i dok njihova veličina, prisutnost i moć rastu, bilo da su dobre, zle ili ravnodušne.“ Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 59.

Danas je ta težnja vidljiva širom sveta. Taj trend Mitrinović povezuje sa razvojem kulture obilja, odnosno razvojem onog što nazivamo potrošačkim društvom. Zapravo, Jupiterov duh koji je između ostalog, saobrazan izobilju, kroz evropske narode kojima je imanentan, pokretač je procesa istorijskog širenja zapadne indoevropske dijaspore čiji se današnji stadijumi nazivaju globalizacijom. Tu ekspanziju karakteriše strahovita agresivnost, ne samo fizička, tehnička i ekonomska, nego i duhovna, psihička, ideološka. Taj duh, silom jovialne prirode zakonodavca i gromovnika, uspostavio je svetsku kulturu čulnosti i stalnog preobražaja. U osvit pretpostavljenog doba Vodolije, uticaj jovialne prirode biva pomešan sa uticajem prirode Saturna, velikog promenitelja, usmrtitelja, uništitelja, ali i učitelja. Narodi koji su bili glavni nosioci jovialne prirode, prvi padaju pod udar Saturna, što se u ovom vremenu vidi kroz proces „senilnog varvarstva“, opšte senilizacije, pa i na fizičkom planu kroz demografsko starenje i izumiranje evropskih aboridžina.

Dimitrije Mitrinović

Mitrinović je dvadesetih godina XX veka rekao da je Evropa ego sveta te zapisao da je iscrpljenost Evrope „veća no što razum može da shvati“. Evropsko ponovno uspostavljanje, po Mitrinoviću, zahteva stvaralački čin i sagledavanje dublje nego što ljudska sloboda i svest mogu da pruže. Evropsko mesijanstvo je od kosmičkog i planetarnog značaja. Mitrinović kaže da je Evropa središnji kontinent sveta i središnjost ljudske vrste. Shodno tome, šira Evropa je univerzalno čovečanstvo u svojoj žiži i koncentraciji. Zapravo, po Mitrinoviću, šira Evropa je ispunjenje i svetska funkcija same Evrope. Ključni Mitrinovićev zaključak jeste da se čitavo indoevropsko čovečanstvo, a posebno ono u Americi i Australiji, kao i belo čovečanstvo Azije i Afrike, mogu osloniti samo na Evropu, posvećenu kroz glavne događaje svetske istorije. 

Sada je taj ego sveta postao starački i čangrizav. Ulazi u završnicu svoje svetske misije, jer kako Mitrinović kaže, Zapad mora da završi svoje iskupljenje pred svetom dajući svetu okvir i organizaciju, odnosno zreo razum. Moderni prorok Mitrinović rezonuje u duhu hiper-humanizma. Kao žrec tog hiper-humanizma, on ukazuje na nužnost mesijanskog nasilja nastupajuće avangarde čovečanstva. U tom pogledu Mitrinović naglašava mesijansku ulogu i vođstvo arijskog (indoevropskog) sveta čija je udarna pesnica oličena u Zapadnoj civilizaciji, a što je izraz kolonijalističkog, prevashodno britanskog mentaliteta u kome je Mitrinović radio i živeo. Savremeni (američki) vladajući rezon ide korak dalje te ističe moralnu i mesijansku prednost Zapadnog sveta, deluje u pravcu menjanja drugih, ali je pri tome arijski element zaobiđen u naglašavanju, budući da je to po današnjim merilima idoeloške multirasne i multikulturne različitosti retrogradno. Izraz „arijevski“ više nije politički korektan jer je njegova konotacija u duhu pretpostavljenog rasističkog svetonazora tzv belih suprematista. Stiče se utisak kako žreci zapadnog vođstva misle da neće moći integrisati i preumiti ostale ukoliko budu isticali i čuvali ekskluzivnost svog evropskog identiteta. Zapravo, na način kako su izvršili samoponištavanje, žreci nihilističke globalizacije prometejskog arijstva, poništavaju i druge. To naravno, izaziva otpor. Ni britanski kolonijalisti, ni nacisti, ni današnji globalisti, a ni nekadašnji komunisti, načelno nisu delovali niti deluju u pravcu ostvarenja toga da svaka rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu, nego su hteli ugurati sveljudsku raznolikost u ideološki skrojene okvire. Nema potrebe naglašavati značaj Rimske crkve kao preteče u oblikovanju takvog pogleda na svet.

Svojim delovanjem, arijski prometeji ometaju mir i put drugih. Oni opasno ljuljaju brod zvani Čovečanstvo u težnji da ga primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, potaknu na samoponištenje. Ništenjem svake autentičnosti i ekskluzivnosti, oni teže da obuhvate sve i svakoga. Simptomatično, zapadna kultura je u periodu svog svetskog širenja izmislila rasizam kako bi naglasila svoju prometejsku ulogu, dok je u periodu opadanja svoje jadno stanje pravdala multikulturalizmom i čak negiranjem postojanja rasa. Otud proročanski i sasvim aktuelno zvuče reči Osvalda Špenglera iz prve polovine XX veka, koji je rekao: 

„Gospodareći narodi bele rase nisu umeli da sačuvaju svoj rang. Danas pregovaraju, dok su juče zapovedali, a sutra će morati ugađati.“

Plan ništenja je milenaran, transistorijski i bezmalo je utkan u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, te kao takvi teže poništenju svakog traga i svake institucije tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, teže da budu tradicionalni i inicijacijski. Taj patološki način delovanja, poput kakve zavere, teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava njen simulakrum, umesto monarhije pseudomonarhiju, umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju, baš kao što su umesto hrišćanskih zajednica stvorili autoritarni i birokratski simulakrum crkve. Izmišljanjem novog oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja ukidajući tradicionalne institucionalne oblike koji su ionako dobrim delom obesmišljeni, anahroni i ispražnjeni od sadržaja. Revolucija je njihov kredo, a to je saturnovsko načelo. Svako ko se igra revolucije, igra se saturnovskim energijama, a te energije su u tom delatnom smislu često kanibalske. Tako je, na primer, aristokratija u njenom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. 

foto: Shahriar Erfanian

U tom smislu, ilustracije radi, pozvao bih se na reči Juliusa Evole:

„U Kini, Grčkoj ili u Rimu posedovanje i vršenje obreda vezanih za božansku silu rodonačelnika zapravo je definisalo plemstvo, dok plebs nije vršio obrede… Prema tome, natprirodni element ostaje u osnovi koncepta tradicionalnog plemstva kao i kod legitimnog kraljevskog dostojanstva: drevnog aristokratu nisu činili krvno nasleđe i rasni odbir, nego sveta tradicija… Dakle, u tom smislu plebejac nije bio definisan kao neko ko nema pretke; pravi princip razlikovanja ležao je u činjenici da preci plebejaca i slugu nisu „božanski preci“ (divi parentes), kao što su to preci u plemićkim lozama. Kod njih krvlju nije prenošeno nikakvo svojstvo transcendentnog karaktera niti je bilo kakav „oblik“ povezan sa strogim i tajnim predanjem upravljao njihovim životom; oni su lišeni one moći usled koje je aristokratija mogla neposredno slaviti sopstveni kult, te tako istovremeno biti sveštenička klasa.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje O prvobitnom karakteru plemstva, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str. 64.

To znači da plemstvo čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvi prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim teže da se legitimišu uzurpatori i uljezi, odnosno oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, oni poreklom iz plebsa ili došavši kroz plebs. Ti koji su došli kroz plebs jesu po poreklu lunarni podljudski odrazi projektovani u ljudski materijal. Ubrzanje dekadencije čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca podljudske i lunarne svesti. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Prekinuta linija, odnosno linija koja potiče nakon prekida, tj ni iz čega, jeste linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka ne uzima božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov klipot, reziduu ili neki drugi oblik zamene.

Rezultat opisanih procesa je porast individualizma na svim poljima ljudskog bitisanja. Kolektivnost u tom smislu jeste mehanička, gde je čovek šraf u mašini, cigla u zidu, koji samo odrađuje svoj deo posla i nema interesa izvan svog vidokruga. To vodi ka drastičnom sužavanju svesti u domen individualnog mišljenja, osećanja i htenja, van interesovanja za širi kontekst svog delovanja. Osim mehaničke, izdvojio bih i psihološku ad hoc kolektivnost, odnosno sklonost atomizovanih jedinki ka uspostavljanju prolaznih oblika kolektivnosti, odnosno ka ustanovljavanju privremenih stanja mase, masovnosti ili nešto trajnijih kristala mase kao jezgra masovnosti. U slučaju formiranja mehaničkih kolektiviteta imamo ispoljavanje zajedničkog razuma, a sa druge opšteg ludila. Tako se tope kolektivni identiteti čime pojedinci bivaju jače izloženi uticaju duha vremena čija je suštinska težnja poništavanje i nihilizam. Sile mraka koje već skoro dva milenijuma uništavaju pre svega Evropu, a potom i čitav svet, naterale su nosioce pravog ezoterijskog posvećenja u duboko podzemlje, obezbedivši obilje imitacija te kontinuitet matriksa svoje vlasti u novom ruhu, a to je ruho novog doba.