Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (prvi deo)

Nakon trideset i više godina ponovo sam uzeo da pročitam roman Anđeo sa zapadnog prozora austrijskog okultiste Gustava Mejrinka (1868-1932). U pitanju je izdanje Književnih novina iz Beograda, 1982. godine, u prevodu Ivana Ivanjija i sa pogovorom Dragoša Kalajića. Neću se ovde baviti Mejrinkovim likom i delom. O tome se možete obavestiti na internetu i u literaturi. Fokus ovog teksta jesu Mejrinkove kristalizacije okultne prirode kojima, poput svih njegovih romana, i "Anđeo sa zapadnog prozora" obiluje. Dakle, nije u pitanju moj pokušaj prepričavanja (dajdžestovanja), recenzije ili ocenjivanja romana. Tome nisam sklon i ne osećam se kompetentnim za davanje takvih prikaza. Moj fokus je uvek na okultnom. Prvi put sam pročitao Anđela sa nepunih dvadesetak godina, i moram priznati, istina, bio sam oduševljen knjigom, ali opet, slabo šta sam razumeo, već sam imao nejasne slutnje. Znao sam da ću se toj knjizi pre ili kasnije vratiti. Pa evo, vratio sam joj se. 

Anđeo sa zapadnog prozora potpuno je uronjen u okultizam, alhemiju, prožet mističnošću, te opisuje inicijacijski put, razvoj jedne zvezde, jednog jastva kroz nekoliko rođenja i umiranja, kroz razna iskušenja i bezmalo propasti, sve do izbivanja pred kapijama večnog života. Mejrink potpuno briše granicu između stvarnog i nestvarnog, živog i mrtvog, ovostranog i onostranog, prošlog i sadašnjeg, svetlog i mračnog - da bi na kraju sve bilo razjašnjeno. Glavni junak, baron Miler, iz perioda nakon Prvog svetskog rata istovremeno je i legendarni elizabetanski mag Džon Di iz XVI veka. Većinu doživljaja kada je bio Džon Di, baron Miler je iskusio zureći u staro ogledalo od uglačanog kamenog uglja, kao i u crni kristalizovani ugljeni kamen koji je Di jednom nemilom prilikom dobio od velškog adepta mračne magije i kulta crne Izejis - Bartleta Grina. Taj kamen je oblikovan kao dodekaedar. Kako primećuje italijanski istoričar ezoterizma Marko Markuloti, koji je takođe pisao o ovom romanu, dodekaedar je savršeno Platonovo telo koje odgovara elementu etra. Upravo je etar peti element, akaša, odnosno onaj koji sadrži sve stvari, čisto astralno svetlo koje osvetljava sve što postoji, što je postojalo i što će postojati. Otud je kamen vizije crn. Svako ko je vežbao zurenje u kristal zna da je crni najbolji i najmanje zamoran za oči.

Ključni objekat oko kojeg se vrti zaplet radnje romana jeste vrh koplja Milerovog drevnog pretka Hoela Dhatsa, drevnog velškog kneza. Za tim predmetom tragala je mračna boginja kojoj je bio posvećen Bartlet Grin, posredstvom raznih osoba, stvarnih i nestvarnih, da bi na kraju ona sama stajala kao prepreka preobražaju barona Milera / Džona Dija u adepta nevidljivog bratstva. Mejrink Anđela započinje na sledeći način:   

Čudno neko osećanje: držati u rukama uzicom zavezano i zapečaćeno vlasništvo jednog mrtvaca! To je kao da od njega polaze fini, nevidljivi konci, nežni kao paučina, a vode nas preko u tamno carstvo.

Ti fini, nevidljivi konci, te tanane strune, jesu osnova okultne nauke. U njima leži tajna inicijacije, odnosno magijskog posvećenja, jer tim strunama, ukoliko na kompetentan način ulazimo u svet okultnog, bivamo povezani ne samo sa magijskom strujom u koju bivamo uvođeni, nego i sa čitavim univerzumom. Te strune vode nas ne samo u druge prostore, nego i u druga vremena, u drugačije opažaje i osete.  

U jednom trenutku u narativ ulazi sjajni kristal kao detalj na porodičnom grbu glavnog junaka barona Milera povodom kojeg stoji natpis: Lapis sacer sanctificatus et praecipuus manifestationis. Sveti i osveštani kamen manifestacije. Filozofski kamen? U pitanju je brdski kristal, alem kamen. Naime, glavni junak romana, istražujući svoje porodično poreklo, otkriva njegovu drevnost i korene na britanskim ostrvima (od velškog kneza Hoela Dhatsa), pa tako otkriva i činjenicu da porodični grb sadrži taj kamen. Upravo je taj kamen, koji je ujedno i vrh koplja, kako Mejrink lagano razvezuje misteriju, predstavljen kao posađen na zlatnu krunu Bafometa. Pritom, kod Mejrinka, figura Bafometa je povezana sa antičkim bogom Janusom, koji je imao dve glave, ili dva lica, od kojih svako gleda u suprotnom pravcu. Mejrinkov Bafomet je očito drugačiji od onog popularnog i opšteprihvaćenog Bafometa slavnog Elifasa Levija. Umesto baklje, koja kod Levijevog Bafometa stoji na njegovoj glavi, Mejrinkov pandan ima krunu sa sjajnim kamenom, odnosno kristalom. Uistinu, lampa, baklja, pentakl, jeste neka vrsta simboličke zamene za kristal. Duh iz lampe zapravo je duh koji se pojavljuje u kristalu. U knjizi se taj kristal pojavljuje u snu glavnog junaka kao svetleći objekat iz kojeg izlazi jedan poseban zrak koji osvetljava junakovo čelo.    

Alem kamen lebdeo je negde visoko nada mnom u tami. Jedan bledi zrak, koji je polaizo od njega, pogađao je moje čelo i jasno sam osećao da je između moje glave i kamena na taj način uspostavljena značajna veza.

Dok je Mejrinkov junak pokušavao da okretanjem glave izbegne zrak dogodilo se sledeće:

Jasno sam osećao kako moj potiljak plastičnu strukturu novog lica: polazeći od predela mog razdeljka izrasla bi mi nova fizionomija.

Možda nas ovde Mejrink navodi na pomisao kako se u jednom trenutku adept poistovećuje sa dvoglavim Bafometom / Janusom, te da cepanje percepcije uistinu jeste posledica tog poistovećenja. Cepanje je u funkciji postizanja jedinstva bića, odnosno hemijskog venčanja adepta. Bafomet je, dakle, onaj ko vidi napred i nazad, ovde i tamo, levo i desno, sada i nekada. Dragoš Kalajić, koji je napisao odličan pogovor ovoj knjizi, ideju Mejrinkovog Bafometa predstavio je na sledeći način:

Mejrinkova asocijacija Bafometa i Janusa nije izvedena iz puke figurativne sličnosti dvoglavosti već ona potvrđuje rang primordijalnosti i supremnosti principa oličenih u Bafometu kao specifičnoj temporalnoj i templarskoj verziji Janusa. Jer Janus je bog početka svih početaka; bez roditelja, Janus je bog izvora i primordijalnog zlatnog doba, te zato njegovo ime evocira prvi mesec nakon zimskog solsticija, dakle prvi period povratka Sunca.

Budući poput Drveta života, Janus, odnosno Bafomet, poručuje Mejrinkovom junaku: doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa! Kalajić piše da je put metafizičkog ostvarenja označen kao put koji vodi Bafometu sa krunom od večito blještećeg kristala, i dalje:

Bafomet je inkarnacija načela coincidentia oppositorum, figurativno oličavanje principa jin-jang; to saznanje pojavljuje se u svesti junaka svojstvima vertikalne munje... put koji vodi kraljici. U pitanju je put prevazilaženja dualizma, put reintegracije Centru, koji možda reprezentuje ono treće, središno i skriveno lice Janusa ili Bafometa.

Svetlost, odnosno kristal se u Mejrinkovoj viziji, odnosno viziji / snu njegovog junaka, spušta odozgo ka njegovoj glavi, što njega podseća na silazak goluba na glavu Isusa Hrista tokom krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Podsetiću, tada je Jovan bio svedok razotkrivanja Boga u tri oblika: kao Duha (golub), kao Oca (čuo je glas), i kao Sina (gledao ga je pred sobom u osobi Isusa Hrista). Mejrink nam ovde razotkriva jednu tananu simboličku činjenicu: duh je golub, a golub je kamen, odnosno sjajni kristal, tj. mistična svetlost. Golub = kristal = svetlost. Povodom silaska tog goluba na glavu posvećenika, Mejrink kaže kako se može osetiti kao da ledeno hladno gori. Taj kamen, piše Mejrink, nalazi se:

... u jednoj zemlji, u koju ni jedan smrtnik ne može da dođe, osim ako ga vodi jedan, koji je nadvladao smrt, a sa krunom od zlata i brdskog kristala na dvostrukoj glavi.

korice izdanja Književnih novina iz 1982. godine 

Taj koji je nadvladao smrt je Bafomet, odnosno adept na čiji se status referiše tim imenom. Bafomet je, dakle, simbol formule postignuća. Ne tvrdim da je time iscrpljeno značenje te tajanstvene figure, ali u kontekstu Mejrinkovog Anđela tako jeste. I konačno, Bafomet:

To je krunisani sa dvostrukim licem iz porodičnog sna, taj bog mog dede!... Ali, ko je Bafomet? On je tajanstveni simbol prastarog tajnog reda vitezova svetog duha. Prastranac, koji je vitezu svetog duha bliži od svega bliskog i baš zbog toga ostaje nepoznati bog. 

Prastranac! Neko drevan i star. No, ne smetnimo sa uma sveti duh. Bez posvećenosti svetom duhu ili od strane svetog duha, pomenuti prastranac ostaje samo okultno strašilo ili fetiš profanih. Oni kojima golub nije sleteo na glavu, sa svim onim što uz to ide, ne mogu ostvariti bliskost sa tim prastrancem. Setimo se kako je završio Žak de Molaj, veliki majstor vitezova na koje se ovde aludira. Na sličan način skončao je i Bartlet Grin, jedan od ključnih magijskih likova u romanu, vođa velške satanističke bande Gavranoglavih koja je delovala protiv papističke vlasti 1549. godine. Inače, kako primećuje Marko Markuloti, koji je inače napisao jedan tekst o ovom romanu, naziv Grinove bande ukazuje na alhemijsku fazu Nigredo, naročito na Caput Mortuum, to jest, Mrtvačku ili Gavranovu Glavu, koja sledi nakon kalcinacije početne materije u mutnu kašu punu „nečistoće“ koja zapravo sadrži čudesna blaga kraljevske umetnosti, odnosno alhemije. U alhemijskom smislu valja istaći da Gavranoglavi nisu bili obični pljačkaši ili pobunjenici. Jedna od ključnih ciljeva njihove potrage nalazio se u grobnici svetog Danstana, koja je skrivala knjigu alhemijskih uputstava i dve mermerne kugle: belu i crvenu. Markuloti o tim kuglama kaže da sadrže alhemijske ekvivalente tela i krvi Hrista, to jest materije koje igraju ulogu semena i menstrualne krvi, filozofski Merkur i sumpor. Malo pre prethodnog navoda čitamo sledeće:

Kome đavo silom ne okrene šiju na leđa, taj na nezadrživom putu u zemlju umrlih nikad neće sagledati izlazak svetlosti. Ko hoće da se uspne uvis mora dole da silazi, onda tek donje može da postane gornje.

Đavolje izokretanje šije posvećenika, jeste preduslov zadobijanja večnog života. To zavrtanje šije podseća na mistično obezglavljivanje adepta, kada ovaj doseže božansku svest i postaje bezglavi / akefale. Mada, zavrtanje šije nije isto što i obezglavljivanje, stoga zavrnuti biva onaj ko ne umire običnom smrću, međutim on još za života mora iskusiti infernalno. No, kako se to iskušava infernalno?

U svrhu predstavljanja iskušavanja infernalnog, Mejrink opisuje kako izgleda jedna inicijacija mračne magije povodom koje čak opisuje i lokaciju imenujući je kao Jama Svetog Patrika te je smešta u Škotsku, iako se ime Svetog Patrika vezuje za Irsku, jer je ovaj hrišćanski svetac poznat kao hristijanizator tog ostrva. 

Pre nego što se vrati iz Škotske u Irsku sveti biskup se pope na jedno brdo da bi postio i molio se bogu. Tada vide nadaleko i primeti da je zemlja puna zmija i otrovnoga gmaza. Podiže svoju biskupsku palicu i tako zapreti žgadiji koja se zapenušano i šišteći povuče. Zatim mu dođoše gore ljudi da bi mu se narugali. On govoraše pred gluvim ušima i zamoli boga za znak od koga će se ljudi uplašiti, pa lupi štapom o stenu na kojoj stajaše. I tada se otvori pukotina u steni, kao jama sva okrugla kao krug, a iz nje izbi dim i plamen. I otvori se jaz sve do srca zemlje i začuše se vika i psovke, to hosana prokletih prodre iz te jame. I tada se užasnuše koji to videše i shvatiše da je sveti Patrik pred njima otvorio vrata pakla. I reče sveti Patrik: ko tu siđe, tome više ne treba drugo pokajanje... jer vatra sudbine čisti ili spaljuje svakog već prema njegovom sastavu. 

I dalje vodi nas Mejrinkova naracija:

I to je jama svetoga Patrika, pa svako neka tu iskuša kakav je i da li može da izdrži krštenje đavola pre večnoga života. A među narodom se sve do dana današnjeg šapuće da je jama još uvek otvorena, ali videti je može samo jedan, koji je za to suđen i sređen i rođen prvog maja kao sin jedne veštice ili kurve. Pa kad crna ploča mladoga meseca stoji upravno nad jamom, onda se prema njoj uzidžu psovke prokletih gore iz srca zemlje kao usrdna molitva đavolskog iz jedne izopačenosti i padaju na zemlju kao njene kapi, ali čim dirnu tle od njih postanu crne, avetinjske mačke.

Upravo su te avetinjske crne mačke svete životinje sinisterne htonske krvave i mračne boginje koju je Mejrink nazvao crnom Izejis, ili Isais. Odmah se javlja aluzija na egipatsku boginju Izidu koja inače ima svoj mračni oblik. Da li je tu reč o autentičnom nazivu ovog božanstva iz davnina zabitih škotskih visova, gde se ona isprva pojavljuje, ili je Mejrink nešto drugo imao na umu, ne bih ulazio u dalju spekulaciju. Vratimo se na trenutak Jami Svetog Patrika. To je, po mom skromnom mišljenju, Mejrinkova aluzija na drevno svetilište pomenute boginje u Škotskoj, odnosno aluzija na onaj drevni skriveni okultni centar Britanije koji je Alister Kroli pokušao da ustanovi u Boleskinu. Navodno, Sveti Patrik ga je otvorio, ali jasno je da su takve stvari mnogo starije od hrišćanskog sveca. Biti deo posvećenja crne Izejis jeste stvar rođenja, odnosno pripadnosti određenoj krvnoj lozi, jer kako reče njen adept Bartlet Grin glavnom junaku romana:

Da, gospodine, ti si obeležen. I to si obeležen znakom Uzvišene boginje, a žive, nevidljive, u čije kolo niko ne može da uđe, jer ga još niko nije napustio, ko je rođen u njemu; jer niko  drugi ne može da nađe ulaz, sve do dana kraja krvi.

Dan kraja krvi je dan kada će poslednji potomak zavetne loze umreti. Sa poslednjim nosiocima krvi nestaju i drevne misterije. Kroz ispovest adepta crne Izejis - Bartleta Grina, saznajemo koje su ključne odrednice posvećenja, jer: 

... sve dotle nisam znao da sve prvo mora da se dogodi u čovekovoj krvi, pre nego što će napolju da se usiri u stvarnost.

To je trenutak kada je Grin primio određeni dar od svoje boginje, tzv srebrnu cipelu koja ga čini neustrašivim i bezmalo neranjivim u brojnim okršajima. Mejrink kroz usta vođe Gavranoglavih opisuje devet simptoma inicijacijske inkubacije koje je osetio na svom telu, a to su: 1) dodiri nevidljivih vlažnih prstiju; 2) gorak ukus na jeziku; 3) osećaj da mu teme gori; 4) kao da ga nešto bode po tabanima i dlanovima; 5) kao da čuje mjaukanje; 6) pojava osipa na koži po obliku nalik hebrejskim slovima koji nestaju čim se izlože suncu; 7) pojačana požuda; 8) kao da čuje kukurikanje petla koje se podiže gore po njegovoj kičmi; 9) osećaj kao da po njemu pada kiša iako fizički nema kiše. To su simptomi unutrašnje promene posvećenika koji su slični bilo da je u pitanju sinisterna ili svetla magija. I konačno, odmah iza ovog opisa Mejrink kroz usta Bartleta Grina opisuje surovi drevni ritual Taighearm (ili Tajgarm) odnosno obred njegove inicijacije u misteriju crne Izejis. Tom prilikom zatičemo Grina kako stoji tik do tzv Jame Svetog Patrika. Inače, Taighearm je zabeleženi drevni škotski oblik divinacije koji podrazumeva obredno mučenje i ubijanje životinja ili ljudi. Mejrink opisuje kako je Bartlet Grin u Valpurgijskoj noći, pod mladim Mesecom izvršio ovaj ritual, nabadajući na ražanj pedeset crnih mačaka — jer su svete mračnoj boginji, jednu po jednu. Markuloti kaže da je svrha takvih krvavih rituala apotropejsko poistovećenje sa prvobitnijim paničnim strahovima koji leže u međuprostoru kroz koji protiču monstruozne struje života. Mačje zavijanje polako je formiralo hor:

... koji sam osećao kao duhove ludila koji uspavano leže u mozgu svakog čoveka, a probudili su se u meni i za sebe otkidali krpe moje duše. Nisu, međutim, ostajale u meni, nego su kao dah pirile iz mojih usta u hladni noćni vazduh i dizale se prema mesecu stvarajući blještavi krug oko njega.

Smisao Taighearma je:

Da sve što u tajnom korenju straha i bola postoji u meni kroz proceduru mučenja životinja, posvećenih boginji, crnih mačaka, pređe na nju, a takvih korenova straha i bola ima pedeset. Tako kao što je obrnuto Nazarećanin hteo da na sebe preuzme svu patnju kreature, ali je zaboravio na životinje. I kada kroz Taighearm sav strah i bol budu izvučeni iz moje krvi u spoljni svet - svet meseca - iz koga potiču, ogoliće se i moje besmrtno biće i zauvek će pobeđeni biti smrt i to što je prati, veliki zaborav ko sam jednom bio i gubljenje svake svesti.

Dakle, vidimo lep prikaz načina samooboženja i dosezanja besmrtnosti iz perspektive tzv Puta Leve ruke. Naravno, Bartlet Grin je obredno pečenje živih mački platio tako što je bio zatočen i mučen i londonskom kazamatu Taueru te na kraju spaljen na lomači jer - zakon na zemlji mora biti ispunjen. Njegov lik predstavlja opis sveca Leve ruke. On se uzdigao kroz nasilje i patnju, ali je, što je izuzetno zanimljivo, živeo praktično u nekoj vrsti prirodnog celibata jer je imao urođenu odbojnost prema ženama. Međutim, i u tom pogledu stoji mistični uzrok. Naime, Bartlet Grin je imao viziju boginje crne Izejis koja podseća na Kali. U toj viziji ona je imala mnogo ruku i držala je preslicu na kojoj je tkala ljudsko meso. Par kapi sa te njene preslice palo je na Bartleta, što predstavlja njegovo krštenje krvlju. Tada je on dobio srebrnu cipelu, odnosno bio je jasno obeležen srebrnkastim leproznim stopalom, što je praktično značilo njegovo oslobađanja od straha. Osim toga, smisao tog krštenja jeste da njemu bude otkriven njegov skriveni ženski deo, koji predstavlja ćerku boginje. Na taj način Grin, kao njen adept, poput Kibelinih sveštenika, biva uškopljen, ne doslovno, ali suštinski. On je svoju seksualnost, posredstvom svog ženskog dela, okrenuo ka iznutra, ka boginji, a ne spolja ka ženama. Nakon svoje mučeničke smrti, Grin je postao nevidljivi adept, baš poput oslobođenih adepata svetle staze Desne ruke, ali u drugom pravcu.

Nakon što je spaljen na lomači, Bartlet Grin, adept mračne magije i prorok demonske boginje crne Izejis, ukazao se Džonu Diju. Povodom tog događaja Mejrink je napisao da Bartlet Grin:

Ne dolazi ni iz kakvog drugog sveta, nego iz ovog našeg realnog, u kome nema sad samo stanuje sa suprotne strane, a jer i nema nikakvog "onog sveta", već svuda na životu samo ovaj jedan svet, iako on ima više, pa čak i bezbroj izgleda i prožimanja, pa je, doduše, njegovo biće (Bartletovo) nešto malo drugačije od moga (barona Milera).

Malo dalje, Mejrinkova teorija sveta kao jedinstvenog i međusobno prožetog multiverzuma, ima i svoj odgovarajući pogled na život / smrt.

Svako biće je besmrtno, samo ne zna ili zaboravlja kada dolazi na svet ili ga napušta, zbog toga ne može da se kaže da poseduje večni život... Ovaj svet ima svoj stražnji svet, ima množinu dimenzija, koje se ne iscrpljuju svetom našeg tela i našeg prostora.

U tom smislu možemo reći kako je ovaj svet, naš svet, samo onaj deo sveta dostupan našem iskustvu, pa budući da dobar deo tog sveta ostaje skriven za većinu nas, mogućnost da se neko pojavi nakon smrti i u domenu našeg svakodnevnog iskustva, nije nemoguća. Otud mi i ne umiremo već samo menjamo oblik svog postojanja. Takođe, besmrtnost, ili nadsmrtnost je sećanje. U smislu paralelnih aspekata ovog sveta, ili više svetova, kako god, Džon Di traga za onostranim Grenlandom u kome će zajedno sa Elizabetom on kraljevati. Bilo je potrebno vreme da on shvati da je taj grenland sa druge strane. To podseća na opise iskustava paralelnih svetova u knjigama Karlosa Kastanede. Kroz Dija Mejrink kaže:

I Grenland ima svoju refleksiju, baš kao i ja: - s one strane. Gren - Land? Zar to nije isto što i zelena zemlja? Nisu li moj Grenland i moja Amerika - s one strane?

Podsetio bih na mogućnost da pojam Zelene zemlje bude shvaćen alhemijski, u smislu prvobitne materije, ali ja nisam dovoljno kompetentan da se bavim tim upoređenjima, već samo mogu ukazati na paralelu. Mada, u knjizi je zelena boja prisutna u ključnim detaljima. Osim pomenutog grenlanda, pojavljuje se i zeleno ogledalo vizije, kao što je pojava samog anđela sa zapadnog prozora takođe u zelenom. Ipak, u pogledu paralelnih stvarnosti valjalo bi naglasiti još jedan detalj, a to je odredište ljudske težnje i potrage, posebno u ezoterijskom smislu. Obratimo pažnju na još jedan navod iz knjige, kada Džon Di priznaje da ga je Bartlet Grin vukao za nos i navodio na stranputicu ipak mu govoreći istinu ali na takav način da ona bude pogrešno shvaćena zbog ograničenja ljudske svesti:

A biće da je tako sa gotovo svim ljudima - da se ovde na zemlji opterete kojekakvim mukama, zaot što ne shvataju da tamo preko mora da se kopa, a ne ovde; nisu shvatili prokletstvo istočnog greha! Oni ne znaju da ovde mora samo da se kopa u smislu da se nađe tamo preko, s one strane. Meni je Bartlet namenio put duhovnog kvarenja kada mi je ulio misao da ovde na zemlji tražim plod svoje sujete, samo da ne bih zapazio da se kruna nalazi s one strane... S one strane, gde neoštećena kruna svih tajni i devičanska kraljica čekaju na svoga kralja.  

Mejrink opisuje kako njegov junak Džon Di magijski deluje da, između ostalog i pomoću posebnog ljubavnog napitka koji je spravila stara veštica iz močvara Uksbridža, osvoji srce buduće kraljice Engleske Elizabete I, olakšavajući joj i uspon na presto. Zapravo, na delu imamo ljubavnu crnu magiju, kada Džon Di, prizivajući Elizabetu, zapravo dobija magijsku suptituciju, odnosno, umesto duha, ili astralnog tela željene žene, njemu dolazi demon, sukuba, u Elizabetinom obličju sa kojom se on seksualno spaja. Evo kako Mejrink opisuje to iskustvo:

I našao sam da je njena ruka prvo bila hladna, ali se postepeno zagrejavala, kao celi njen lik, kao da moja krv prelazi preko u nju, što sam je duže dodirivao.

Ovde vidimo da je sukuba u suštini vampirske prirode. Ona pruža iluziju realne stvari koristeći se energijom prizivača. Pa ipak, nije da ona nije delotvorna, ukoliko je usmerena da pobudi požudu u osobi na koju se cilja takvim magijskim delovanjem, baš kao što Mejrink opisuje. Sukuba je u ovom smislu most koji povezuje dva bića na astralnom nivou a pritom ubira i svoj deo kao svaki posrednik. Mejrinkov Džon Di o tom događaju razmišlja na sledeći način:

Elizabeta se kasnije još jednom vratila, ali ja ni danas, posle toliko godina, ne znam da li je stvarno i zaista to bila ona lično. Zar to nije bila avet? Ona je tada sisala na meni - kao vampir. Dakle to ipak nije bila Elizabeta? Hvata me jeza. Da li je to bila crna Izejis?  

Anđeo sa zapadnog prozora se završava, u ezoterijskom smislu, veoma zanimljivim opisom primanja čoveka koji je nekada bio Džon Di, odnosno baron Miler, u mistični Red koji postoji sa druge strane. Di-Miler, čije su ličnosti tokom razvoja priče, praktično stopljene u jednu, biva uveden među adepte od strane svog prijatelja Teodora Gardnera / Gartnera, koji se takođe pojavljuje u dva oblika, u dva vremena, Dijevo i Milerovo. Trenutak kada je konačno, nakon više inkarnacija i mnogih demonskih iskušenja, baron Miler kročio u zemlju večnog života, Mejrink opisuje na sledeći način:

Osećam: preda mnom se širi zlatni lanac bića i svetlosti, jedna se karika razdvaja da bi mene, novu kariku, primila u niz. I takođe znam: nije to nikakav simbolični ritual, koji kao odsjaj sprovode ljudi zemaljskog carstva senki i tu i tamo vrše kao "misterije", već je stvarni, živi, životodavni događaj u jednom drugom svetu... Raširi ruke, ti, koji stojiš upravno!... Odmah zatim tu su ruke, zdesna i s leva hvataju moje i sa velikom srećom osećam kako se sigurno zatvara kolo... ko stoji u tom kolu ostaje nepovrediv; njega ne pogađa više ni jedan udarac, ne pada u bedu, a da celo kolo ne bi bilo pogođeno tim udarcem, palo u tu bedu. 

Ovde nam je Mejrink otkrio kako izgleda pristupanje u nevidljivi Red oslobođenih adepata. Ta inicijacija ne odvija se na ovozemaljskom planu kao što to čine tajna društva, čiji je rad tek odsjaj one stvarne, nevidljive i većini ljudi nepristupačne tradicije. Ovde je jasno opisan jedan moćan magijski lanac koji deluje leđima okrenut ka kapiji večnog života, dok licem gleda Zemlju i bdi nad čovečanstvom, uvodeći one koji uspeju da prođu sva iskušenja kroz niz rađanja i umiranja. Borbu glavnog junaka sa demonskom boginjom možemo porediti sa iskušenjem nalik onome koje je Alister Kroli imao u alžirskoj pustinji 1909 godine, tokom suočavanja sa demonom Horonzonom. Pa ipak, borba koju Mejrink opisuje, iako ima taj vrhunac koji se može porediti, takođe obuhvata i napore tokom barem tri ljudska života.  

Heinrich Hussmann - cover and illustration to Der Engel vom westlichen Fenster 1927

vidi nastavak OVDE

Galaksizacija i transhumanizam

H.R.Giger

Istorijski proces koji danas nazivamo globalizacijom, zapravo počinje od 1492. godine. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam, pa sve do postmoderne neokolonijalne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija, (izraz koji sam prvi put čuo u romanu Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Globalizacija će, dakle, nakon trenutne krize, promeniti svoj karakter, ali neće stati. U tom smislu, galaksizacija je razvoj koji sledi nakon globalizacije, čime se podrazumeva kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. S obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje. 

Ukoliko proširimo ovaj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo, a to je individualistički čovek, Evropljanin, ili evropskog porekla. Kao što je globalizacija u svom završnom obliku deevropeizacija i poricanje evrocentrizma na globalnim osnovama, tako će krajnji stadijum galaksizacije biti oličen u dehumanizaciji i poricanju antropocentrizma na kosmičkim osnovama. Galaksizacija je stoga trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu kosmizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Ispravio bih se, i rekao da je prevazilaženje geocentričnog modela zapravo pokazatelj promene kolektivne svesti i duha vremena. Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma poklopio se sa velikim promenama u ljudskoj svesti, isprva u Evropi a potom širom planete,  otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu, ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Posledično, prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Mi još uvek ne znamo šta se krije u zvezdanim zracima, kakvu informaciju sa sobom oni nose, i na koji način utiču na ljudske umove. Nemamo način da to odredimo nekim instrumentima.

Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim „teslijanskim“ kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Decu više neće rađati majke, nego će ih donositi mašinske rode, i naravno od mašine rođena deca biće čipovana još kao fetusi. Biće to potpuni trijumf procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam. 

Neko u svemu ovome može videti razvoj i napredak, no sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila. Kabalistički koncept klipot (ljuske, kore) označava sile koje zarobljavaju božanske iskre u materijalnom svetu. U ovom smislu, klipotske sile su tehnologija, globalizacija, galaksizacija, dakle sve što odvaja čoveka od njegove suštine.

Naravno, uvek ima šanse da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini, pa sam takve označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“ ili „taborom slobodnih“. U čitavom ovom futurističkom scenariju pomenuti revolucionari predstavljaće jedinu i poslednju branu ništavilu. Samim svojim postojanjem oni će negirati negaciju i time vršiti afirmacijsko delovanje. Ti revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen beznačajnom manjinom, dosegnuće nadsmrtnost. 

Božanska revolucija katastrofe jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će prouzrokovati propast izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju.

U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i Božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.

galaktička perspektiva kule Geneks u Beogradu

Dodatni uvidi i komentari:

Stajalište uobličeno ovim tekstom nije usamljeno. Ono pripada tradiciji radikalne kritike moderniteta koja seže od tradicionalizma do dela savremenih kritičara tehnologije. Dakle, ideje koje sam izneo nisu moje, već imaju svoje jasne uzore. Ja sam te ideje samo dodatno uobličio u jedan narativ. Najbliža paralela, osim Dragoša Kalajića kao prenosnika, jeste Julius Evola (1898–1974). Ukratko, Evola je razvio kritiku modernog sveta u duhu „Kali-juge” (mračnog doba); pa je osmislio koncept „jahanja tigra”, odnosno korišćenja sila modernosti protiv njih samih; potom ideju o dva čoveka, tj onom koji sledi tok i onom koji mu se suprotstavlja; i kritiku tehnologije kao proizvoda „prometejske” civilizacije. Dakle, kada govorim o „božanskoj revoluciji katastrofe” ja zahvatam iz nasleđa Evolinog mišljenja. 

Druga ličnost koju vidim kao preteču u ovom smislu jeste Rene Genon (1886–1951) koji važi kao utemeljitelj tradicionalizma. Za njegovu misao, kao i kod Evole, osobena je kritika modernog sveta; zatim teza o „kristalizaciji” čovečanstva u materijalizam; i naposletku imamo pojam „kontrainicijacije”, odnosno obrnute inicijacije (korišćenje inicijacijskih oblika za neljudske ciljeve). Kada ovde govorim o „klipotskim silama” (kabalistički) koje gutaju čovečanstvo, to odgovara Genonovom konceptu „kontrainicijacije”.

Treći prethodnik jeste čuveni filozof Martin Hejdeger (1889–1976) za koga tehnologija nije alat, već način otkrivanja sveta; a spasenje ne dolazi odbacivanjem tehnologije, već prolaskom kroz nju. Moja teza o „prolasku kroz tehnologiju” (galaksizacija kao nužna faza) odjekuje Hejdegerovom idejom da se ne može tek „vratiti” na staro.

Ideja galaksizacije, može biti povezana i sa Žakom Elulom (Jacques Ellul) (1912–1994). Po njemu, tehnologija nije skup alata, već sistem koji se sam reprodukuje i kome je čovek samo privremeni domaćin. Pritom, na delu je zabluda da čovek kontroliše tehnologiju, dok zapravo tehnologija kontroliše čoveka. Elul je pisao o tome kako modernost proizvodi ljude koji su funkcionalni, ali suštinski beskorisni, dok tehnologija ne vodi ka kosmosu, već ka zatvoru. 

Prema filozofskoj genealogiji transhumanizma, ova struja ima dublje korene nego što se obično misli: od hermetista i neoplatoničara, preko renesansnih humanista, do evolucionista XIX i XX veka. Transhumanizam, dakle, nije izuzetak, već jedna u nizu istorijskih iteracija sličnih stavova. Tehnocentrizacija civilizacije jeste proces koji traje vekovima, a nije proizvod poslednjih decenija. I konačno, moja vizija prodora neljudskih upliva, odjekuje kosmičkim hororom H. P. Lavkrafta. Na kraju, u čisto simboličkom smislu, dodao bih, galaksizacija nije samo budućnost. Ona je već počela 1999. godine filmom Matriks.

Vidi nastavak Tehnomagija, cyber-okultizam i transhumanizam

Nihilista, samuraj, dendi

„Nesumnjivo, zajednički činilac velikog dela vrednosti naše epohe proizilazi upravo iz sumnje u temeljne vrednosti pogleda na svet. Tako se taj zbir negacija obrazuje u obliku jedne antitradicije koja takođe ima svoju antitradiciju osnovanu na principu suprotnosti. Antitradicija je u suštini parazit tradicije, jer je nemoguća bez poslednje, jer postoji isključivo u vrlini negacije tradicije, odnosno sadržaja tradicije. Sadržaj tradicije i tradicija su stvarno ili intencionalno stvaralačke prirode, dok je priroda antitradicije isključivo rušilačka. Antitradicija i ne pokušava da se odredi u nekom drugom obliku nego upravo u rušenju tradicije. Ne želimo da tome damo moralistički prizvuk. Štaviše, ako je od sadržaja tradicije ostala danas samo tradicija, ako su od živog tela ostale samo rite, antitradicija ima tu vitalnu ulogu, u istorijskom ciklusu da počisti sve ruševine i da ostvari jednu tabula rasa, kako bi ponovo, neosenčena ruševinama, zablistala svetlost prvobitnog pogleda na svet. Možda za jednog čoveka, zaista vernog ne tradiciji već sadržaju, danas i ne postoji vredniji posao od izvršavanja uloge antitradicije, jer će takav doprinos, u većoj ili manjoj meri, doprineti ubrzanju procesa higijene i raščišćavanja ljudskog humusa. Tim pre što negacija tradicije ne dotiče sadržaj izvan tradicije već, u suštini, uprkos svoje namere, negira samo ono što je efemerno, sporedno.“

Dragoš Kalajić, Uporište

Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga Božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi „Uporište“, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Božanske revolucije katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže (odabrani navodi): 

„Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije…. Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka... On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka... Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 – 1642), revolucionar Robespjer (1758 – 1794) i bankar Natan Rotšild (1777 – 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a bankara Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora – Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. 

Natan Rotšild

Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: 

„Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz.“ Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4.

Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat: 

„U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije.“ Ferguson, isto, str 264.

O Robespjeru Hajne kaže: 

„Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom.“ 

„Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata – novcu – nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka.“

kardinal Rišelje

Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da razmišljanjem o ovoj njegovoj opasci možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza: finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari: 

„U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir – njihova moć je bila mnogo manja – oni su se obavezivali da će ga izdržavati.“

Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači trenutnog svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je kapital u trenutnom obliku aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad značaja i uloge novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: 

„Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju.“ Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326. 

Robespjer

Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana: 

„Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda.“ Ferguson, isto, str 327.

Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta, uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon njega Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: 

„Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka.“ Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpres, Beograd, 1999, str 47. 

„Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika.“ Kisindžer, isto, str 42. 

Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa. Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Praktični i simbolički izraz takvog svetonazora je giljotina. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka. 

„Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da suprostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći.“ Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75.

svetac revolucije

Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti kao nosioce specifične istorijske revolucionarne misije. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru, politici državnog razloga i delovanju globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočile su iz okvira tradicije koja ih je odgojila – iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz okrilja katoličke crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu Božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam. Teško je uprti prst u nekoga i reći to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni „trimurti“ Božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče.

U sistemu revolucionarne vladavine razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, u krajnjoj liniji adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje neposredno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Koncept vladavine filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se „odmara“ (deus otiosus). Filozof je poput bramana, a za revoluciju je potreban kšatrija. Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti (baš kao što je operativac Džordž Soroš učinio sa učenjem filozofa Karla Popera). Ipak, operativac / revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa stajališta krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika.

Nijedna revolucija, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog – ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.

Ideološki univerzalizam

Antihrist by Pedro Donini

„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“ Dragoš Kalajić, Uporište

Ideologija bi mogla biti nauka o idejama, o njihovom nastanku, razvoju i primeni, upotrebi i zloupotrebi. Međutim, taj izraz se obično shvata kao doktrina, odnosno tumačenje sveta i istorije sa stajališta jedne vladajuće ideje ili skupa ideja i predstava. U osnovi ideologija je tumačenje stvarnosti idejom. Znači li to da su zagovornici raznih ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života? Možda i jesu, ali ne zaboravimo uticaj mnogih ideologa na oblikovanje ljudskih predstava i stavova, čak i na usmeravanje istorije. Nije li to stvaranje neke vrste paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje ljudskog društva od stvarnosti, ukoliko je to društvo vođeno ideološkim parametrima?

U užem smislu, dakle idealistički, ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi stvarnosti ili iza stvarnosti kao uzor. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. Ideja može biti i simbolička slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ideja može biti izražena i putem simbola. Isto tako može biti i izražena pomoću reči. Ideja je izraz metafizike, a simbol je njeno estetsko ispoljavanje. To je ideja u osnovi, ali ideologija, čak i ukoliko ideju ustanovimo kao neku vrstu istine, odnosno stvarnosti, opet ne može biti poistovećena sa stvarnošću, pa čak ni sa samom idejom od koje se razvija i oblikuje. 

Ono što uzrokuje i uslovljava istorijsku, društvenu i kulturnu dinamičnost neke ideje jeste njena primena iza koje stoji namera njenih protagonista da se ta ideja na određeni način ostvaruje ili da bude upotrebljiva za ostvarenje političkih i ekonomskih ciljeva. Data ljudima na „upotrebu“ ideja postaje jedan od činioca opšteg društvenog determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može imati snagu pokretača istorijskih procesa. Tokom njene primene, osnovni oblik date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari, ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.

Jedan od uzroka izopačenja neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog vida) jeste njeno pretvaranje u oruđe moći od strane njenih nosilaca, bilo da su tu ideju nasledili, preuzeli, ili su je sami pokrenuli. Primenom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje oruđe, moneta, objektivizuje se kao roba i sredstvo političke i dogmatske manipulacije. Ideja podleže izopačenju i zato što je organski povezana sa onima u čijim umovima postoji, tj sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja postala jedna od suštinskih vrednosti neke zajednice, društva, nacije, odnosno religije ili kulta. Oni koji su još uvek u stanju da vide i razumeju osnovnu ideju vodilju, često bivaju inkriminisani, obeleženi kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja sputana, bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični oblik date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke.

Tumačenje ideje je jedan od važnih ključeva nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem, što u neku ruku daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva menjano ukoliko više ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju. Menjanje ideje, odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog oblika, koji još više zamagljuje samu ideju. Često primena neke ideje proizvodi megalomanske parazitske institucije. Taj proces neko je nazvao napretkom. Taj lažni napredak potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. Avgustinova „Božja država“ izrodila se u inkviziciju i klerofašizam. Marksizam i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam. Liberalna demokratija je postala globalistički neokolonijalizam. Mesijanska izraelitska ideja danas je demokratska republika a ne Božje kraljevstvo. Verski i politički jedinstveni kalifat proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, korumpiranih, razorenih ili polurazorenih, šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih elita.

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode. Takav je smisao onoga što se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile dekadencije prisutne i u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću delotvornost. 

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao količinski inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi poput Zaratustre, Bude, Isusa Hrista, Muhameda, Mojsija ili Konfučija, usled sve veće međukulturne dinamike i saobraćaja, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.

U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog puštanja u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim delovanjem, izvedena ideja zahteva potpuno prihvatanje i odanost. Sve to uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnost onog što je bilo na početku. Oni sami bivaju predstavnici sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.

U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist. U ime mira povešće rat protiv rata. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega (ili bez njegove saglasnosti) niko drugi nema pravo da ubije. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.

Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, dogmu, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim žrecima donosi potpunu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske društvene i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: 

„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Fridrih Niče, Antihrist, paragraf 16. 

Ovo je odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 

„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bila samo jedna osoba, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost,  mnoštvo čovečanstva, postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive, tj jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju, odnosno ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.

Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom, u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja, institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.

Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka ostvarenju projekta, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne. Isto tako u svakoj ideji, ma koliko nam ona delovala prijemčivo, čuči potencijal za nastavak i razvoj čitavog jednog „fašizma“.