Kain, Naama, i kainitska loza

William Blake

Kainovska loza

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koje čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kainovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest pomenutih likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Ovi brojevi direktno korespondiraju sa simbolikom apokaliptične zveri (Apokalipsa 13:1; 17:3), što dodatno naglašava htonski i prokleti karakter ove loze unutar biblijskog narativa.

Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. Ponekad se u kabalističkim spekulacijama Nod poistovećuje sa lažnom sefirom Daat (znanje), koja na kabalističkim modelima Drveta života figurira između viših sefirota i onih koji čine njegovo jezgro. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Kain

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Kain i Set kao bog Hiksa 

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Hajde da malo osvetlimo fenomen Hiksa. Naziv Hiksi dolazi od egipatskog izraza heqa-hasut, tj „vladari stranih zemalja“. Po nekim mišljenjima, to nije ime nekog konkretnog naroda, već politička oznaka. Oni su vladali severnim Egiptom u periodu 1650–1550. p.n.e. Njihova prestonica bila je Avaris ili Abaris (Tel el-Dab'a), u istočnoj delti Nila. Po nekim istoričarima, Hiksi nisu bili homogena etnička grupa, već koalicija raznih populacija iz oblasti Levanta (Kanaanci, Amoriti, verovatno i Huriti) koje su se već generacijama ranije naseljavale u delti kao trgovci i najamnici. U Avarisu je postojalo veliko svetilište boga Seta, ali ne „egipatskog“ Seta, već oblika tog boga sinhronizovanog sa hiksoskim glavnim božanstvom, a to je bio, najverovatnije, ugaritski Baal, odnosno sirijski Hadad, ili huritski Tešub, u svakom slučaju neki bog oluje i rata. Za Hikse, Set je bio bog oluje, ratnik, zaštitnik kraljevske vlasti i kosmička sila haosa koja razbija ustajali poredak. Egipćani su kasnije tvrdili da su Hiksi „izopačili“ Seta, ali realno oni su ga preoblikovali u skladu sa svojom teologijom. To je bio bog groma, munje, plodnosti i razaranja, a ne „zli bog“. 

Kasnije, kada su Hiksi proterani, čime počinje Novo kraljevstvo u Egiptu, Set postaje bog izdajstva, haosa i zla, a hiksoska religija biva ideološki uništena. Ipak, to uništenje nije bilo potpuno jer tokom XIX dinastije, naročito pod Setijem I i Ramzesom II, Set ponovo dobija ratničku, kosmičku i kraljevsku ulogu. To bi mogao biti nekakav odjek hiksoskog shvatanja Seta. Kasnije, u helenističkom Egiptu, Set se preobražava u figuru kosmičkog antagoniste, pojavljuje se u gnostičkim mitovima kao sila protiv demiurga i postaje arhetip „protiv-poretka“. Neki savremeni ezoterijski sistemi (npr. tzv. Setijanizam) retroaktivno projektuju sopstvenu simboliku na Hikse, ali tek tu ne postoji direktna, neprekinuta linija tradicije, nego samo arhetipsko i simboličko nasleđe. Isto tako, ne postoji utvrđena istorijska veza između hiksoskog Seta i biblijskog Kaina, ali postoji snažna simbolička paralela koja ih povezuje. Ta veza nipošto nije genealogija tradicije, već arhetipska struktura, pošto su obojica figure prognanog nosioca sile promene. 

Hiksoski Set, pa i Set načelno, je poput Kaina, bratoubica. Prvi je ubio Ozirisa a drugi Avelja. Set je izopšten iz kosmičkog poretka Maat, a Kain iz poretka biblijskog boga. Set potom obitava u pustinji i na granici sveta, dok je Kainproklet i prognan istočno od Raja. Obojica su unutrašnji neprijatelji, ne izraz nakakvog spoljašnjeg demona, već deo svetog poretka kojeg pokušava da razbije iznutra. Setova životinja je nejasna himera, dakle, anomalija, što podseća na Kainov znak kao specifičnu stigmu. To su sve obeležje kako kosmičke izopačenosti, tako i ontološke razlike. Posledično, Set ne može biti normalizovan, odnosno vraćen u legitimni poredak, a Kain ne može umreti. To je veoma snažan pečat drugosti. Smisao njihovog delovanja je podudaran, jer Set razara da bi istorija tekla, a Kain greši da bi istorija počela. Bez njih nema istorije, konflikta, tehnike i civilizacije. Kao što sam naznačio, u kasnijim tradicijama, Kain postaje prvi graditelj, prvi kovač, a ne samo prvi ubica, isto kao što je Set postao „gospodar sile“. Dakle, Set je izraz aktivnog razaranja poretka, a Kain je egzistencijalni raskid sa poretkom. Jedan ruši spolja, drugi iznutra.

Kain i Zmijonosac

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Isto kao i u slučaju paralele između Kaina i Seta, tako i u ovom slučaju nemamo istorijsku ili tekstualnu vezu između biblijskog Kain i sazvežđa Zmijonosac (i božanstva Sagimua) u sumerskoj religiji. Međutim, u tom smislu imamo samo arhetipsku i mitopoetsku paralelu koja se može opravdano rekonstruisati kao simbolički odjek, jer u sumerskim, akadskim i vavilonskim tekstovima ne postoji figura Kaina. Istovremeno biblijski tekst nema astralnu identifikaciju Kaina, niti ima zapisa koji povezuju Kaina sa bilo kojim sazvežđem. Dakle: nema tradicijskog kontinuiteta. Ipak, u mesopotamskoj astralnoj religiji, sazvežđe Zmijonosca odgovara figuri Sagimua, poznatog i kao „onaj koji priziva“, a koji je povezan sa bajalicama, prizivanjem duhova, moći nad otrovima i bolestima, i granicom između bogova i ljudi. Zmijonosac je stajao između Skorpije i Strelca, dakle, na pragu smrti i inicijacije. Upravo je to ono što gasnažno povezuje sa Kainom. 

Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. U tom smislu može biti izvedena jedna zanimljiva spekulacija. Ime Kain, u smislu hermetičke kabale, može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Povodom toga, prepričao bih ključne Krolijeve detalje. Kako on kaže, arkana Ljubavnici odnosi se na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće hebrejsko slovo za Blizance je zain, što označava mač, pa je stoga okvir te karte, u Krolijevom špilu, svod mačeva, pod kojim se odvija kraljevsko venčanje. Mač, kao oruđe deobe i podele, kako naglašava Kroli, u svetu intelekta predstavlja analizu. Dakle, po Kroliju, karte Lubavnici i Umerenost zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: solve et coagula.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

Naama kao izraz i ovaploćenje kainitske magijske struje

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku Eve Frank, ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka. Kako smo Naamu povezali sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u njegovoj Knjizi zakona 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama i Lilit

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama kao Venera

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Zaključna određenja

Od Kaina, obeleženog bratoubice i prognanika, preko njegove loze koja nosi civilizacijske tekovine, obradu zemlje, graditeljstvo, metalurgiju i umetnost, do kabalističkog modela Drveta života, njegov rodoslov se profiliše kao nezaobilazna, mračna senka zvanične duhovne istorije. Priloženo poređenje sa egipatskim Setom i hiksoskim osvajačima otkriva univerzalni arhetip sile promene: rušioca starog poretka da bi se omogućio novi, onog koji deluje iznutra i biva izopšten kao kosmički neprijatelj, iako bez njega nema ni istorije ni kulture.

Srž ove tradicije, međutim, ne počiva toliko u muškim figurama nasilja i tehnike, koliko u ženskom aspektu, tj u liku Naame. Ona je Malkut, kraljevstvo, oličenje manifestacije na zemlji. Kao izumiteljka tkanja i muzike, zavodnica anđela i majka demona, Naama objedinjuje stvaralačku i razornu moć, lepotu i prokletstvo. Njena povezanost sa Tubal-Kainom (Jesod, temelj) sugeriše da je svaka ljudska tvorevina, svaki temelj civilizacije, prožet njenim ambivalentnim duhom.

Stoga, kainitska loza nije tek istorijski kuriozitet niti puki izvor zla. Ona predstavlja neprekidnu magijsku struju koja oplođuje ravnicu postojanja. Njena formula nije puka inverzija, već priznanje da se kreativnost rađa iz nasilja nad prirodom, da se lepota rađa iz veštine koja kvari nevinost, i da se duhovno rađa iz telesnog i demonskog. U liku Naame, a potom i u istorijskim odjecima poput Eve Frank, ova struja dobija svoje konačno, opipljivo obličje, podsećajući nas da su prokleti često bili ti koji su krčili put onome što će tek postati sveto.

Spekulacija o meta-jeziku

„Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile.“

Knjiga postanja, 11:1

Praiskonski jezik koji se pominje u bibliji, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav izvor svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile. Dakle, reč je o meta-jeziku. O tom jeziku se gotovo ništa ne zna i to zato što na njemu nikada ništa nije zapisano. Taj jezik je zaboravljen, a osim toga neka viša sila je ljude učinila nesposobnim da se koriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne mitološke pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih prioriteta i sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Do nas dopiru mahom zamaskirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri vidljivi, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim osobenostima tog jezika. 

Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da neposredno opšte s njima. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto podljudsko, odnosno kao ništa. Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu svoju jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih faktora, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma složenom nizu činilaca, uslova i preduslova na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta složenost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i jezičkih pravila. 

Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini manjkavi u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu usredsređenost, memoriju te prefinjenost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.

Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na odeljke tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni „delovi“ duše. Ta svojstva ljudskog bića danas nam i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, ritmom, na određenom mestu i uz prisustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da otelotvori neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi životnu snagu, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Nije li Isus rečima isceljivao i dizao iz mrtvih?

Podsetimo se šta je Mirča Elijade pisao o magijskom jeziku u knjizi „Šamanizam“. Navodno, šaman iskušenik je morao naučiti tajanstveni jezik radi opštenja sa duhovima, a mogao ga je naučiti od nekog učitelja, ali i od samih duhova. Dakle, šaman u transu razume jezik svoje okoline, onog vidljivog i nevidljivog. U skladu s tim on ima svoju posebnu pesmu kojom poziva duhove. Elijade kaže da je šamanski jezik zapravo jezik životinja jer je u njegovoj osnovi podražavanje životinjskih krikova. Naučiti životinjski jezik, posebno jezik ptica, znači spoznati tajnu prirode. Po Elijadeu to je osnova za sticanje sposobnosti proricanja. Jezik ptica uči se uglavnom jedenjem zmije ili neke druge životinje poznate po magijskim svojstvima. Te životinje mogu razotkriti tajne budućnosti zato što se smatraju stecištem duša mrtvaca ili epifanija bogova. Poznavanje jezika životinja, podražavanje njihovih glasova omogućuje opštenje sa drugim dimenzijama. U tom smislu, recimo vuk nije samo životinja, već je i arhetip, tj duh sa određenim magijskim svojstvima koja su zatomljena u ljudskoj podsvesti, ali se oživljavanjem vučjeg atavizma, uz pomoć vučjeg govora, ta svojstva mogu probuditi u čoveku. Tako se šaman pretvara u vuka.

Nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je uzrokovalo opšti pad magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još mnogo toga. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Drevni magijski jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi „Nebo i Pakao“, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovnog uobličavanja. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

Upravo se jezik anđela neretko dovodi u vezu sa biblijskim jedinstvenim jezikom čovečanstva. U pogledu tumačenja porekla tog jezika ima više pravaca razmišljanja. Pojedini učenjaci avrahamskih religija pretpostavljali su da je čovečanstvo zaista govorilo jednim jezikom posle Nojevog potopa. U tom smislu imamo tri oblika: 

a) hebrejski, koji najstarija rabinska tradicija smatra jezikom stvaranja, jer je to i jezik kojim Bog govori u Postanju. Naravno da će rabini tvrditi da je jezik Tore onaj primordijalni.

b) aramejski, za koje su neki hrišćanski teolozi tvrdili da je bio stariji te u to smislu predstavljao i jezik kojim se služio Adam. Nije ni čudo da pojedini hrišćanski intelektulci ovako razmišljaju budući da je Hrist govorio aramejski.

c) Neki ranohrišćanski autori aludirali su na to da prvobitni jezik nije bio ni jedan od postojećih, već posebna čista forma govora iz koje je hebrejski samo preostatak. Treća opcija, barem meni, ima više smisla.

U nekom opštem smislu, osobeni prvobitni jezik jeste metafora ljudske jedinstvenosti i zajedničke volje, kao i opasnosti od tehnološke ili civilizacijske oholosti. Mešanje jezika simbolizuje ograničenje ljudske moći. U naučnom smislu mogli bismo razmatrati ideju nekakvog pra-jezika, odnosno hipotetičkog pretka svih jezičkih porodica. Nekoliko savremenih teorija ide u tom smeru. Prva je monogeneza jezika, tj da svi jezici potiču od jednog jezika pre 150–200 hiljada godina; a druga teorija je proto-evroazijska hipoteza, odnosno pokušaji da se rekonstruiše majka grupa. Ipak, ovakve teorije, iako veoma hipotetične, ne mogu se direktno vezati za biblijski narativ, ali pokazuju da ideja jednog jezika nije religijski usamljena.

U ezoterijskom smislu, neki kabalisti, ali i znameniti katolički mistik kao što je Ramon Ljulj, pominju da je Adam govorio jezik kojim se direktno opisuje suština stvari. To nije bio običan jezik, nego ontološki. To je govor kojim se, kada se nešto imenuje, zahvata njegova suština. U ključu tog razumevanja reč i stvar nisu bili odvojeni, a jezik je imao stvaralačku moć. Reč je stvar u verbalnom obliku. U suštini to i jeste u temelju ideje o jezičkim magijskim formulama. U kabalističkoj perspektivi ovo je povezano sa sefirotskim emanacijama, jer je prvobitni jezik prolazio kroz sfere, dok nije bio fragmentisan posle poremećaja (na primer, razbijanje posuda u lurijanizmu). Imajmo na umu da iz avrahamske perspektive, Bog stvara svet govorom, jer na početku beše Reč. Otud se smatra da je Adam nasledio taj isti božanski način govora, moć izgovaranja Reči, te je njegova sposobnost da nadene imena životinjama bila čin intuitivnog sagledavanja njihove esencije, a ne konvencionalno imenovanje. U tom smislu slova hebrejskog pisma nisu samo sredstva pisanja, već kosmogonijski operatori, budući da su ta slova, po kabali, konfiguracije božanske svetlosti. Oni su temelji emanacije. Otud je Adamov jezik bio neposredna projekcija Drveta Života u zvuk. U lurijanskoj kabali, razbijanjem posuda, razbija se i jezik kao sredstvo povezivanje svetova. Posledično, reč gubi jedinstvo sa stvari, pojavljuju se jezici naroda, fragmenti onog prvobitnog govora. Otud je hebrejski jezik nekakva preostala, ali degradirana forma prvobitnog adamovskog božanskog jezika. To znači da je Adamov jezik pre-padni, sveobuhvatni logos, iz kojeg su svi jezici tek degenerisani oblici.

U alhemiji i hermetizmu postoji ideja lingua adamica, jezika ptica ili zlatnog jezika pomoću kog se pristupa skrivenim strukturama postavke sveta. To je jezik neposredne intuicije, odnosno jezik simbola, analogija i korespondencija. Taj jezik tumači se kao rezonantna forma razumevanja, a ne izgovoreni ljudski jezik. U tom smislu možemo uzeti u obzir i enohijanski (anđeoski) jezik Džona Dija. Kod nekih gnostika prvobitni jezik je logos pre razdvajanja, tj jezik jedinstva Aeona, fragmentisan na materijalne jezike padom duše u materiju. U nekim ezoterijskim tumačenjima, pad Vavilonske kule je drama separacije svesti, a jezici su metafora za fragmentaciju ljudske percepcije.

Mit o jedinstvenom jeziku i kasnijoj pometnji javlja se u mnogim kulturama. Na primer, taj motiv imamo u Mesopotamiji, gde se bog Enki meša u ljudski govor i proizvodi različite jezike, što je verovanto uzor sličnoj biblijskoj priči. Kod Grka je recimo bog Hermes onaj koji uvodi mnoga značenja i time razbija čistotu izraza. I u Indiji imamo sličan mit o prvobitnom božanskom govoru koji je kasnije podeljen. Ovo su sve odrazi shvatanja o primordijalnoj Tradiciji te ukazuju da se radi o arhetipskom mitu o gubitku jedinstva i involutivnom nastanku pluralnosti: iz Jednog Mnoštvo! 

Kabalistički izvori tarota

Priču o kabalističkim izvorima tarota produbićemo razmatranjem značaja broja pedeset. Upravo u tom broju, kao i u načinu kako su pojmovi prikazani, moguće je povući paralelu između Mantenja tarokija i kabalističke šeme Pedeset kapija Binaha (Razumevanja) kako ih je zabeležio Atanasijus Kirher. Ova lista kapija predstavlja klasifikaciju znanja koje proizilaze iz sefire Binah a koje posvećenik kabale mora proći ne bi li došao do trideset i dve staze Mudrosti (10 sefirota i 22 staze koje ih povezuju). Po legendi, i sam Mojsije je prošao njih 49, ali nikada nije ušao u pedesetu. Ovo podseća na biblijsku činjenicu da Mojsije nikada nogom nije kročio u obećanu zemlju, nego je umro i bio sahranjen izvan nje a grob njegov ostao je skriven do kraja vremena. Takođe, broj 49 ukazuje na apstraktnost broja 50. Slično je i sa kartom pod brojem 50 u Mantenja tarokiju, kao i sa Ludom u klasičnom tarotu. U sistemima sa po 50 članova poslednji broj predstavlja kulminaciju ili izlaz iz šeme 7 x 7, dok u sistemu velikih arkana to je 3 x 7. Šema kapija Binaha takođe se sastoji od 5 dekada, a to su elementi, razvoj, čovečanstvo, sfere i anđeoski svet.

Elementi: 1. Haos, prva materija; 2. Bezoblična praznina; 3. Bezdan; 4. Poreklo elemenata; 5. Zemlja; 6. Voda; 7. Vazduh; 8. Vatra; 9. Diferencijacija kvaliteta; 10. Mešanje i kombinacije;

Razvoj: 11. Minerali; 12. Pojava biljnog načela; 13. Seme klija i vlaži; 14. Biljke i drveće; 15, Plodovi; 16. Niži životinjski oblici; 17. Insekti i reptili; 18. Ribe i vodeni kičmenjaci; 19. Ptice; 20. Četvoronošci;

Čovečanstvo: 21. Čovek; 22. Ljudsko telo; 23. Ljudska duša; 24. Adam i Eva; 25. Čovek kao mikrokosmos; 26. Pet čula; 27. Pet moći duše; 28. Adam Kadmon; 29. Anđeoska bića; 30. Čovek u obličju Boga;

Sfere: 31. Mesec; 32. Merkur; 33. Venera; 34. Sunce; 35. Mars; 36. Jupiter; 37. Saturn; 38: Nebeski svod; 39. Prvi pokretač; 40. Nebesa;

Anđeoski svet: 41. Išim / Sinovi Vatre; 42. Ofanim / Točkovi; 43. Aralim / Prestoli; 44. Hasmalim / Vlasti ili Gospodstva; 45. Serafim / Sile; 46. Malahim / Moći; 47. Elohim / Načela; 48. Beni Elohim / Anđeli; 49. Kerubim / Arhanđeli; 50. Ain Sof / Bog;

Peta dekada, odnosno hijerarhije anđeoskih redova, različito su poređane u zavisnosti od izvora. Redosled koji je usvojilo hrišćanstvo potiče od Pseudo-Dionizija Areopagite iz V veka i ima sledeći poredak (počev od najviših): 

1. Serafim (Plameni, šestokrili čuvari Božjeg prestola, simboli svetlosti) – „Jezekilj“ 1:5 i „Isaija“ 6:1; 

2. Kerubim ili Heruvim (čuvari Raja, svetlosti i zvezda, predstavljeni sa četiri figure: Čovek, Bik, Lav i Orao, figure koje se pojavljuju u tarotu) – „Postanje“ 3:24; 

3. Aralim ili Ofanim, odnosno Prestoli (ognjeni kovitlaci nalik točkovima, simboli pravde i autoriteta) – „Kološanima“ 16; 

4. Hasmalim, odnosno Vlasti ili Gospodstva, upravljaju nižim redovima); 

5. Sile; 

6. Moći (anđeli ratnici); 

7. Načela, nose krunu i žezlo; 

8. Arhanđeli; 

9. Anđeli.

Kirherova klasifikacija je zapravo varijacija i njegova adaptacija kabalističkog poimanja makrokosmosa i mikrokosmosa. Po Menli Palmer Holu u kabali postoji učenje da je čovekovo telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, koje se zove auričko jaje. To jaje možemo nazvati kauzalnom sferom ljudskog bića. Ona ima isti odnos prema čovekovom fizičkom telu kao velovi ain sofa prema stvorenim svetovima, odnosno emanacijama izraženim sefirama. Kako Hol dalje tumači, kao što su ti svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar njegovog auričkog jajeta. Stoga proizilazi da ljudsko biće nikada ne izlazi iz tog jajeta jer ono ostaje čak i nakon smrti. 

Holov prikaz može zgodno poslužiti za razumevanje kabalističke šeme četvorodelnog sveta. Zamislimo da se ljudsko biće, kao mikrokosmos, sastoji od,  za oko nevidljive sfere, u okviru koje se odvija njegovo bitisanje, po ugledu na makrokosmos. Unutar te sfere, poput slojeva glavice luka, ili prstenova, nalaze se podsfere, odnosno prstenovi koji okružuju one uže sfere i tako sve do materijalnog nivoa. Kako se ide ka centru tih sfera koje prožimaju jedna drugu, tako se povećava gustina tvari. Tih sfera ukupno ima 40, a okružene su sa tri spoljašnje sfere koje se u dijagramu Drveta života nalaze iznad prve sefire. Tri spoljašnje sfere su Ain Sof Aur (Bezgranična svetlost), Ain Sof (Bezgranično) i Ain (ništavilo, čisti duh). Unutrašnje sfere zapravo čine četiri dekade sefirota koje su podeljene na osnovne nivoe (4 x 10), a što predstavlja egzistenciju strukture Drveta života koje ima deset sefirota na četiri plana postojanja:

1. Acilut: bezgranični svet Božjih imena gde se moći Boga najčistije manifestuju i otud ta dekada sadrži deset božanskih imena koja ukazuju na određena svojstva najvišeg bića. Tih deset zračenja se ne spušta u niže svetove i ne uzima oblik, ali se odražava na supstancama nižih sfera. Zračenja se tog sveta reflektuju u drugom, ili Brijatičkom svetu. Pošto odraz uvek gubi nešto od sjaja prvobitnog izvora, tako u Brijatičkom svetu deset zračenja gubi deo svojih moći i čistote. Takva refleksija je poput reflektovanog uzora, ali je manja i bleđa.

2. Brijah: arhanđeoski svet stvaranja. Tu je reč o, kako Hol kaže, deset velikih duhova, božanskih stvorenja koja pomažu u uspostavljanju reda i inteligencije u univerzumu. Ti veliki duhovi su zapravo arhanđeli čija je dužnost da se ispolje deset moći velikih Božjih imena Boga koje postoje u Acilutu. Sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima, isprva postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera, tako da je stvaranje, kako objašnjava Hol, proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. 

3. Jecirah: hijerarhijski svet oblikovanja, tzv horovi Jeciraha, anđeoske hijerarhije. Deset sfera Brijaha, mada su same refleksije, ogledaju se prema dole u trećem, ili Jeciratskom svetu gde su još ograničeniji u svom izrazu i postaju, kako Hol kaže, duhovni i nevidljivi zodijak, koji postoji iza vidljivih grupa sazvežđa.

4. Asijah: elementarni svet supstanci. Iz Jeciraha svetlost deset sfera se reflektuje u svet Asijaha, najniži od četiri sveta. Deset sfera prvobitnog i najvišeg Aciluta ovde preuzima na sebe oblike fizičke materije, a rezultat je zvezdani sistem. Svet Asijaha, ili elementarni svet materije, jeste onaj u koji se spustilo čovečanstvo u vreme Adamovog pada. Sve duhovne snage gornjih svetova, kad se sudare sa elementima donjeg sveta, iskrivljuju se i izopačuju, što ima za posledicu, kako tumači Menli Palmer Hol, pojavu demonskih hijerarhija koje korespondiraju sa dobrim duhovima u svakom od viših svetova.

Podsetiću, viši svetovi nalaze ka obodu zamišljene kosmičke sfere, dok su niži smešteni u njenom središtu. Tako se stvara perspektiva u kojoj je duhovno i božansko prikazano kao infinitivno, a materijalno (i klipotsko) infinitezimalno. U tom smislu, da se izrazim sholastički, sav pakao može stati na dlanu jedne ruke. Kabalisti su svakom osnovnom nivou dodelili po jedno slovo sadržano u Božjem Imenu (Tetragramaton). Ta slova su jod za Acilut, he za Brijah, vau za Jecirah i ponovo he za Asijah. Svet Asijaha je pomešan sa tzv klipotima ili kelipama, koje predstavljaju ljušture, odnosno izlomljene delove neuspelih ili neostvarenih prstenova. Ako sefirote zamislimo kao posude, onda bi klipoti predstavljali razbijene posude. Klipoti su u neku ruku izraz kosmogonijskih abortusa i često su tretirani kao područje demonskog prisustva. 

Na tu temu Menli Palmer Hol kaže da se u Asijahu nalaze se demoni i zavodnici. I oni sami su refleksije deset velikih sfera Aciluta, ali zbog iskrivljavanja slike nastalog od bazičnih supstanci Asijaha na kojima se reflektuju, oni postaju zla stvorenja. Njih kabalisti nazivaju ljušture, odnosno klipoti, ili kelipe. Postoji deset hijerarhija tih demona, koje odgovaraju svakoj od deset hijerarhija dobrih duhova od kojih je sastavljen Jeciratski svet. Osim njih, imamo i deset Arhidemona, koji odgovaraju svakom od deset Arhanđela u Brijahu. U tom smislu kabalisti su razvili i šemu anti-drveta, odnosno klipotsku verziju dijagrama Drveta života. To drvo jeste mračni ili obrnuti oblik Drveta života. U pitanju su senke viših sefira. Te senke su sile koje sabijaju božansku svetlost i tako skrivaju prisustvo Boga kako bi omogućile postojanje fizičkog sveta. To znači da klipoti imaju dve uporedne uloge: da prikriju svetlost i da dozvole razvoj materijalnog sveta, sve dok se taj svet potpuno ne preokrene, ispravi i spoji sa višim autoritetom. Kao aspekti suprotstavljeni božanskim emanacijama, klipoti se smatraju mračnim, demonskim svetovima, koji su ljušture blistavih, spoljašnjih svetova. Dakle, to su sile, koje samom svojom prirodom, ne dopuštaju duhovnoj suštini našeg sveta da se spoji sa korenskim uzrocima. Pošto se bića u nižim svetovima smatraju ljušturama ispunjenim određenom količinom iskvarenih duhovnih sila i funkcija, često se nazivaju demonima, mada postoje okultisti koji prave razliku između demona kao bića nekadašnjih paganskih božanstava, i klipota kao slepih sila.  

Taj drugačiji pogled na klipote možemo pronaći kod Daniela Guntera koji kaže da su klipoti prazne kore ili ljuske Drveta života. Poistovećivanje demona sa klipotima je, po Gunteru, zaostalo praznoverje koje bi trebalo proterati na gomilu otpada srednjovekovnog neznanja. On kaže da je takvo poistovećivanje preživelo sve do današnjih dana zahvaljujući strahu od mraka pomešanim sa iskrivljenom doktrinom primitivnih teologa i spiritualista. Ovakav uprošćen koncept klipota, kaže Gunter, nije svojstven lurijanskoj kabali kojoj savremeni okultizam mnogo duguje, niti je svojstven Krolijevoj doktrini. Svet klipota je, kaže Gunter, naprosto profani svet, budalasti svet, svet stare sive zemlje. Klipoti su, po Gunteru, aspekti neuravnoteženog Drveta života koji stoje u suprotnosti sa karakteristikama uravnoteženog Drveta. To je, kaže Gunter, podela umesto jedinstva, mistifikacija i neznanje umesto mudrosti i razumevanja, odnosno nemilosrdan svet sklon nasilju, haosu, mržnji, ludilu, nestabilnosti i opsesiji. 

U Gunterovoj knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ prikazana je šema Drveta života sa klipotskim atribucijama iz koje čitamo sledeće: 1. Keter je dvoličnost; 2. Hokmah je neznanje; 3. Binah je konfuzija; 4. Hesed je okrutnost; 5. Geburah je nasilje; 6. Tifaret je nesklad; 7. Necah je mržnja; 8. Hod je ludilo; 9. Jesod je nemoć; 10. Malkut je opsesija. Broj 1 u šemi kabalističkog Drveta života odnosi se na prvu emanaciju, odnosno sefiru Keter (Božja kruna); broj 2 je Hokmah (Božja mudrost); broj 3 je Binah (Božji um / razumevanje); broj 4 je Hesed (Božja milost); broj 5 je Geburah (Božja moć / strogost); broj 6 je Tifaret (Božje saosećanje / lepota); broj 7 je Necah (Božja večnost / pobeda); broj 8 je Hod (Božje veličanstvo / slava); broj 9 je Jesod (osnova / temelj); broj 10 je Malkut (Božje kraljevstvo).

To je standardna struktura Drveta, odnosno oblik koji se ustalio među hrišćanskim kabalistima i potonjim okultistima. Kasnija okultistička shvatanja su ovu kabalističku šemu povezala sa strukturom malih arkana tarota. Raspored sefira oblikuje dijagram Drveta života, a koji se zapravo sastoji od tri trijade i jedne izdvojene sefire (Malkut) na dnu. Takođe, na dijagramu imamo tri kolone, odnosno tri stuba: desni predstavlja milost, aktivno i muško načelo, te se obično predstavlja crnom bojom; levi stub je srebrni ili sivi, ženski, pasivan i predstavlja moć. Srednji stub je izraz usklađenosti levog i desnog te na neki način izražava Božju volju. Osim tri uspravna stuba imamo i tri vodoravna grupisanja sefira. Tako tri najviše sefire: Keter, Hokmah i Binah predstavljaju Božji duh, tri središnje sefire: Hesed, Geburah i Tifaret označavaju Božju dušu, dok tri donje sefire: Necah, Hod i Jesod predstavljaju Božju volju. Takva trostepena struktura ispoljava se u četiri faze koje sam prethodno pomenuo kao četiri kabalističke dimenzije, odnosno sveta. Za kraj ovog odeljka razmotrimo neke detalje porekla učenja o četiri kabalističke dimenzije. Kod „Isaije“, 43:7, čitamo sledeće: 

„Svakoga ko se mojim imenom zove i koga sam stvorio na svoju slavu, koga sam sazdao i koga sam načinio.“ 

Ovde imamo četiri ključne reči. Prva podvučena reč: imenom, odnosi se na acilut (šin-mem, šem). Druga podvučena reč: stvorio, odnosi se na brijah (bet-reš-alef, bara). Treća podvučena reč, sazdao, odnosi se na jecirah (jod-cadi-reš, jacar). Četvrta podvučena reč, načinio, odnosi se na asijah (ain-šin-he, ašah). I konačno, za one koji stvaralački razmišljaju, teško je ne primetiti potencijal pete reči koja nije podvučena a veoma je indikativna za magijsko delovanje, a to je slava, (kaf-bet-vav-dalet, kabod). Kabod, tj Božja slava obasjava onog ko Božje ime nosi, koga je Bog stvorio, sazdao i načinio. Šem je donji desni ugao pentagrama; bara je gornji desni ugao; kabod je ugao na vrhu; jacar je gornji levi ugao; ašah je donji levi. Tako dobijamo pentagram stvaranja kao zanimljivu temu za kabalističku meditaciju. Geršom Šolem je objasnio da kabalističko načelo četiri ispoljavanja ima svoju paralelu u doktrini četiri Adama. Prvi Adam, kao čovek aciluta jeste Adam Kadmon (vidi „Jezekilj“, 1:26-27), od koga potiču sva stvorenja, kako zemaljska, tako i ona nebeska. Drugi Adam je onaj stvoren šestog dana stvaranja sveta i odnosi se na brijah. Taj Adam je nevin i još uvek nije bio doveden u iskušenje. To iskušenje dešava se u rajskom vrtu u kome boravi treći, odnosno Adam jeciraha, tj uobličavanja, koji je podeljen na muško i žensko. I konačno, Adam asijaha je onaj koji je izgnan iz vrta te postao podložan smrti. 

Uporedni prikaz pet dekada kabalističke kosmogonije:

1. Acilut je Ehejeh; Brijah je Metatron; Jecirah je Hajot ha Kadoš; Asijah je Rašit ha Galgalim (Primum mobile, vatrena magla kao početak materijalnog svemira); Klipot je Taumijel (dvojnik Boga): Satana i Moloh; 

2. Acilut je Jahve; Brijah je Racijel; Jecirah je Ofanim; Asijah je Mazlot (sfera fiksnih zvezda); Klipot je Hagidiel (ometači): Adam Belijal;

3. Acilut je Jahve Elohim; Brijah je Cafkijel; Jecirah je Aralim; Asijah je Šabataj (Saturn); Klipot je Satarijel (prikrivači Boga): Lucifuge;

4. Acilut je El, Brijah je Cadkijel; Jecirah je Hasmalim; Asijah je Cadik (Jupiter); Klipot je Gamhikot (remetioci stvari): Astarot;

5. Acilut je Elohim Gibor; Brijah je Samael; Jecirah je Serafim; Asijah je Madim (Mars); Klipot je Golab (spaljivači): Asmodej;

6. Acilut je Eloah Vedot; Brijah je Mihael; Jecirah je Malahim; Asijah je Šemeš (Sunce); Klipot je Togarini (svađalice): Belfegor;

7. Acilut je Jahve Cabaot; Brijah je Hanijel; Jecirah je Elohim; Asijah je Nogah (Venera); Klipot: Harab Serap (gavran deobe): Baal Hanan;

8. Acilut je Elohim Cabaot; Brijah je Rafael; Jecirah je Beni Elohim; Asijah je Kokab (Merkur); Klipot je Samael (zavađač): Adramelek;

9. Acilut je Šadaj El Haj; Brijah je Gabrijel; Jecirah je Heruvim (anđeli); Asijah je Levanah (Mesec); Klipot je Gamalijel (opsceni): Lilit;

10. Acilut je Adonaj Melek; Brijah je Sandalfon; Jecirah je Išim; Asijah je Olam jesodot (sfera elemenata); Klipot je Nahemot (nečisti): Nahema;

Arkana Ljubavnici u tarotu

Ljubavnici u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu

Karta pod brojem šest nosi naziv Ljubavnici ili Zaljubljeni, odnosno L'Amoureux. Ovaj broj već sam po sebi izražava ideju seksualnog spajanja, ljubavi. Imamo dve trojke, ili dva trougla koja prožimanjem tvore jedinstvenu figuru – heksagram. Pitagorejci su tim brojem izražavali ideju braka. Za Elifasa Levija šest je broj inicijacije preko iskušenja, broj ravnoteže, hijeroglif poznavanja dobra i zla. Isto tako, kako kaže Levi, čestica je antagonizam dve trijade, negacije i afirmacije, muke i slobode. Po njemu, karta Ljubavnici predstavlja čoveka između greha i vrline. Levi smatra da ova karta simbolizuje magijsku ravnotežu ali i medijumske operacije koje uključuju medijuma i medijatora. U izvesnom smislu medijumstvo jeste oblik proroštva.

U Marseljskom špilu na njoj imamo čak četiri lika: muškarca u sredini, dve žene sa njegove leve i desne strane i anđela iznad, koji zaklanja Sunce. Anđeo prikazan kao nago dete sa krilima ukazuje na spiritualno biće najvišeg hijerarhijskog reda. Taj utisak dodatno pojačava ljubičasta lenta i veliko zrakasto Sunce u pozadini. To je Kupidon ili Eros, sin Afrodite, anđeo ljubavi, čija strela cilja pravo u srce. Ponekad je prikazivan, poput Pravde, sa povezom preko očiju, budući da je ljubav, baš kao i pravda, na poseban način slepa. U ovom smislu Kupidon / Eros je ambivalentna sila, poput Fortune ili sudbine. Fulkaneli nas podseća da je Eros „nadmoćni gospodar i večni majstor Dela“, jer samo on može postići sporazum među zakletim neprijateljima koji se međusobno proždiru. Fulkaneli pominje poznato alhemijsko delo Dvanaest ključeva Basila Valentina, ocenivši da na jednoj od ilustracija iz te knjige Eros obavlja ulogu sveštenika pridruživši se hermetičkom kralju i kraljici.

IV ključ Basila Valentina

Primetićemo preovlađujuću zlatnu boju muškarca, kao i zelenu boju atmosfere ove karte. Crnokosa žena, sa mladićeve desne strane, dominantno crvene odeće, zauzima njegovu pažnju. Plavokosa, mlađa, uglavnom nosi plavu haljinu, ali su joj rukavi beli, kao kod prvosveštenika, što ukazuje na čistotu. Po mitu, Eros / Kupidon, ima zlatni luk i tobolac pun strela. Neke strele imaju zlatni vrh a neke olovni. Kada bi Eros pogodio nekog strelom sa zlatnim vrhom taj bi se smesta zaljubio u prvu osobu u ka kojoj gleda u tom trenutku. Onaj ko je pogođen olovnom strelom, po istom principu oseti suprotan efekat, odnosno gnušanje prema osobi ka kojoj baca pogled. Dakle, solarno načelo, tj zlato, stvara zaljubljenost, a saturnalno olovo, rađa odbojnost i gađenje. Pošto se u pozadini Kupidona nalazi Sunce, onda pretpostavljamo da je ovde reč o efektu ljubavi. U skladu sa tim, ono što nam prizor sa ove karte u Marseljskom špilu poručuje, jeste da se mladić, umesto za mladu lepu plavokosu devojku, pod uticajem Kupidonove zlatne strele, odlučuje za stariju crnokosu ženu u koju je uperio svoj pogled i koja ga dodiruje po njegovom desnom ramenu. Crvena spoljašnjost njene odore razlikuje se od plave koju nosi njena mlađa suparnica, ali i likovi Carice, Prvosveštenice te Pravde. U tom smislu, žena ka kojoj mladić gleda jeste nositeljka aktivnog ženskog načela. Ona ga može nečemu naučiti i dovesti do spoznaje, a što ukazuje na inicijacijski motiv čitave scene prikazane kartom Ljubavnici. Pa ipak, ne bi se odmah reklo da bih mogao biti u pravu.

Ljubavnici u Vejtovom špilu

Seli Nikols komentariše da obe žene predstavljaju nešto važno za mladića koji je svoju glavu okrenuo ka starijoj i autoritativnijoj ženi, dok je njegovo telo okrenuto ka ovoj mlađoj, privlačnijoj koja se nalazi sa njegove leve strane. Njegovo srce želi plavušu, ali je njegova odlučnost blokirana uplivom koji dolazi od matrone koja polaže svoju ruku na njegovo rame, a što bi moglo ukazivati na zahtevan i zaštitnički položaj te žene. Razapeta između nepomirljvih suprotnosti, mladićeva volja je paralisana. Neki u motivu ove karte prepoznaju parabiblijski mit o Adamu koji bira između Eve i Lilit, ali tu takođe možemo videti element poligamije kada muž u kuću dovodi mlađu ženu starijoj na ispomoć. 

U dizajnu ove karte u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu nemamo ništa od toga, već vidimo zaljubljeni par kako gledaju jedno u drugo, iznad čijih glava leti veseli Kupidon sa povezom oko očiju i bez strele. Par zatičemo ispred šatora na kome su oslikani heraldički simboli grada Milana (plava zmija koja proždire crvenog čoveka). U Pierpont Morgan Bergamo špilu vidimo par iznad kojih, kao na ljuljašci, stoji krilazi anđeo bez strele, sa povezom preko očiju. U špilu Šarla VI, vidimo tri para iznad kojih na oblaku lete dva anđela sa uperenim strelama. Eteja je u ovom slučaju prikazao venčanje. Ljubavnici Vivilovog špila su zapravo tri muška lika u pozi nalik onoj koju zauzimaju likovi u Marseljskom špilu. Iznad njih je anđeo na oblaku, ali koji samo posmatra, nema luk i strelu. U Rozenvald špilu imamo scenu u kojoj mladić kleči pred voljenom koja stoji dok je sa neba strelom cilja krilati anđeo sa povezom preko očiju. Osvald Virt je, sledeći ideju Pola Kristijana, ovu kartu predstavio mladićem koji prekrštenih ruku na grudima, stoji na raskršću u društvu dve žene koje oličavaju dva različita puta. Anđeo na oblaku upire svoju strelu pravo na mladića. Vejt je u svojoj verziji tarota ovu kartu učinio biblijskom scenom rajskog vrta gde su ljubavnici zapravo Adam i Eva. Čak je i zmija prikazana na drvetu u pozadini ženskog lika. Anđeo iza kojeg se nalazi veliko Sunce, kao da izlazi iz oblaka sa znakom blagoslova prema zaljubljenom paru. Vejt je u svom dizajnu ove arkane odstupio od tradicionalnog izgleda naglasivši prikazanog anđela, čime je ovu kartu doveo u vezu sa kartom Đavo, preslikavši motiv u obrnutom smislu. Po Vejtovom pristupu doktrini Zlatne zore, anđeo sa ove arkane je Rafael, a strana sveta istok.

Ljubavnici u špilu Šarla Šestog

Motiv blagoslova i venčanja kod Krolija je istaknut likom predimenzioniranog sveštenika sa kukuljicom koji u specifičnoj pozi nalik magijskom znaku Ulazećeg Horusa stoji iznad kralja i kraljice koji se venčavaju. U visini sveštenikove glave je anđeo sa strelom i sa povezom preko očiju koji cilja dole. Sa Krolijeve karte Sunce je uklonjeno. Za ovu kartu Kroli kaže da predstavlja blizanca arkani Umerenost. Kod Krolija, na karti Ljubavnici sve vodi ka jednom cilju, a to je ujedinjenje, kraljevsko venčanje, odnosno spajanje kraljevskih likova, Crvenog Lava i Belog Orla. Lav i Orao se u Krolijevom špilu još jednom zajedno pojavljuju na karti Umerenost, s tim što je Lav tamo bele boje. Ideja venčanja ukazuje na još jednu vezu ove karte sa kartom Umerenost. Stvari se menjaju mešanjem sa drugim stvarima. Te dve karte zajedno ilustruju geslo Solve et Coagula, s tim što su Ljubavnici solve (rastvaranje, analiza) a Umerenost koagula (skupljanje, sinteza). Oba ova načela su izražena u karti Đavo. Kralj na karti Ljubavnici u ruci drži Sveto Koplje, a kraljica Sveti Gral. Kraljev plašt je ukrašen zmijama, a kraljičin pčelama, životinjama koje su na karti Umerenost sklopile savez. Deca predstavljaju blizance, ne samo astrološki znak Blizanaca, nego Kaina i Avelja, dok iznad njih na nivou anđela, dva naga ženska lika predstavljaju Lilit i Evu, različite majke dece čiji je otac Adam. Kod Krolija, ova karta ima vezu i sa Pustinjakom, budući da je lik prikazanog hijerofanta pod kukuljicom, zapravo Pustinjak (oblik Merkura, a ta planeta je vladar Blizanaca). Jaje obavijeno zmijom na dnu karte je njegov poklon na venčanju.

Ljubavnici u Krolijevom tarotu

Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte je Deca božanskog glasa, proročanstva moćnih bogova. Na poznatoj astrološkoj gravuri Erharda Šona, karta Ljubavnici oličava sedmu, odnosno Kuću Braka i partnerstva. Tu imamo prikaz sveštenika koji stoji između muškarca i žene, verovatno ih venčavajući. Temeljna ideja ove karte jeste ljubav, sjedinjenje onih koji se vole, daimon ili anđeo ljubavi, odnosno sila, koja je, kako kaže Kroli – zakon! Naravno, ljubav je bila veoma raširena kao tema umetničkog izražavanja tokom evropskog Srednjeg veka i renesanse. Najpoznatiji oblik njenog ispoljavanja jeste kroz čuvene trubadure, štovaoce „krilatog Kupidona“, počevši još od XII veka. 

Najdžel Džekson u ovoj karti vidi upravo talisman magije ljubavi, mada je svaka arkana u neku ruku talisman u svom delokrugu. Povodom toga, Džekson navodi jedan slikovit detalj takvog talismana kod Agripe. Naime, venuzijanski talisman ljubavi koji opisuje Agripa prikazuje nagu mladu devojku razbarušene kose i sa ogledalom u ruci. Oko njenog vrata je lanac koji svojom levom rukom drži stasit mladić dok desnom gladi njenu kosu. Oni se netremice gledaju dok se poviše njih nalazi mali krilati dečak koji drži mač ili strelicu. Dakle, ovde nije u pitanju sličnost nego istovetnost sa arkanom Ljubavnici. To je taj motiv koji prikazuje nevidljivi lanac ljubavi koji je suštinski simbol njene mistične i nevidljive moći. Ljubavnici kao izraz astrološke atribucije Blizanaca, predstavljaju Kuću zločina. Setimo se biblijskog ubistva Avelja.

Ljubavnici u Marseljskom špilu

Androgin i ženska moć

Predanja kažu kako je androgin savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti, kakva je, dodao bih, nepojmljiva aktuelnim ljudskim bićima, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Po predanju bogovi su raspolutili to moćno prvobitno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadljudsko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo čovečnosti jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom.

Mirča Elijade napominje kako još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao. U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin legendarni učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena u obliku svetleće čaure, imala ovalan oblik. U međuvremenu su te čaure zadobile jajasto obličje, kakvo danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa „lopte“ na „jaje“ ključan je trenutak za stanje ljudi na ovome svetu.

Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu. U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, Erih Nojman, u knjizi „Istorijsko poreklo svesti“ kaže da ovo okruglo biće, odnosno biće u uroborosu, jeste simboličan prikaz stanja ranog čovečanstva. Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa predstavlja samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti. Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom prvobitnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom, koji je po legendi bio vladar tog doba – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je potpuna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano i neprofilisano. To je više pitanje određivanja pojma svesti.

Rebis

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u kabali predstavljeno brojem 6, i Meseca predstavljenog brojem 9. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarnih uticaja. Iznad njegove glave je simbol Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani rebisa. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest.

Takođe, mogli bismo pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin – uroboros – rebis – Abraksas – Bafomet – Đavo. Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. 

Androginski ideal drevne mitske prošlosti u današnjem dekadentnom ispoljavanju ima obličje našminkanog transvestita, svodeći androginost na stilsku figuru homoseksualnosti ili transeksualnosti. Međutim, reč je o mnogo savršenijem biću nego što bi to mogao biti nekakav žena-muškarac kakve danas možemo videti, s obzirom da bi to superljudsko biće neodređenog pola moglo po potrebi sebe preobraziti u muško ili žensko i da to bude bez imalo sumnje. Zapravo, teško je zamisliti stanje svesti, ambijent i vreme kada nije bilo toliko dramatično važno da li je neko muško ili žensko, s obzirom da je seksualnost imala posve drugačiji način ispoljavanja. Ti mitski androgini praljudi su mogli biti u mnogo većoj meri muževniji nego što su to današnji muškarci ili muškarci istorijske prošlosti. Vremenom je čak došlo i do opadanja muškosti, naročito u okviru sofisticiranijih kultura i civilizacija, a ponajviše u uslovima tzv moderne civilizacije, koja je zapravo pseudocivilizacija. 

Poslednji i dekadentni ostaci institucija za ustanovljavanje i jačanje muškosti jesu moderna tajna društva, svojevrsni naslednici drevnih i primitivnih tajnih društava kao ekskluzivnih muških klubova. Savremena civilizacija nema više posebnih institucija za negovanje „atavističke muške solidarnosti“. Time je otvoren put ka biseksualizaciji i panseksualizmu (erotodiverzitetu), čime se rastvara ljudski identitet, ukida se istorija, a ljudska bića bivaju prijemčivija za preoblikovanje, za nešto novo i drugačije, što su zapravo perspektive tzv transhumanizma. U knjizi „Žena i moć kroz istoriju“, Amori de Rjenkur kaže da obredne svetkovine posvećenja naglašavaju identifikovanje sa muškom zajednicom i verovatno se korene u muškoj solidarnosti, nasleđenoj iz davnih dana velikog lova. Po de Rjenkuru, posvećenje predupređuje svako vraćanje na ranu detinju zavisnost od majke i naglašava razvoj snažne muškarčeve identifikacije. Priroda pravi fiziološkog mužjaka, ali kultura i obred posvećenja stvaraju psihološkog muškarca.

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerck-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Povodom toga, Mirča Elijade je pominjao Ćabu u Meki i crni kamen u Pesinusu, pripisan boginji Kibeli, frigijskoj Velikoj Majci, koji je donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata. Ta dva kamena spadaju među najčuvenije meteorite. Svoju svetost, kaže Elijade, ti kamenovi duguju prvenstveno svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Elijade smatra da njihovo nebesko poreklo nikada nije bilo zaboravljeno, jer su ti i slični kamenovi nazivani „kamenima groma“. Meteoriti su, kako tvrdi Elijade, verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga. Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud navedena poruka „Knjige zakona“, kao doktrinarnog priručnika ezoterijske struje novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje nalaze „Vrata neba“. Kako Elijade tumači, padajući na zemlju, kamen iz Ćabe je očito sa gornje, spoljašnje strane, udario u nebeski svod probivši ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Linija te veze je Axis Mundi. Takođe, o androginoj prirodi betila, nebeskog kamena, pisao je i Dimitrij Mereškovski, pominjući da su u Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, bili zatočeni u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu, tj. betilu. Sam njegov konus, kako kaže Mereškovski, označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština.

Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Merkurom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim, glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. 

O androginu je zanimljivo pisao i Julius Evola, za kojeg diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog. Dakle, ovde se želi naglasiti da dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom, jeste stanje koje se ne može smatrati prvobitnim. Tako bi se mogla utvrditi paralela sa biblijskim mitom, jer Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta života. Evola ukazuje da se i u bibliji govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Postanje, 2:27). Evola pominje jedno kabalističko tumačenje izdvajanja žene iz androgina, koje je stavljeno u vezu sa mitskim padom i postaje ekvivalentno isključenju ljudskog bića sa Drveta života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Postanje, 3:22).“ Evola, povodom mita o androginu, kaže da u svom najdubljem aspektu, eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi prvobitno stanje, te da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog „drugim“. To je, kako kaže Evola, tajna koja se krije u onome što gura muškarca prema ženi, još pre svih već spomenutih uslovljenosti koje pruža ljudska ljubav u svojim beskrajnim varijetetima vezanim za bića, koja nisu ni apsolutni muškarci ni apsolutne žene već tako reći nusprodukti jednog i drugog. Po Evoli, u seksualnoj ljubavi se prepoznaje najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku ponište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.

Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti ljudskog obličja koje je time, paradoksalno, izgubila tu muževnost. Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski nemoćan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Po svim nagoveštajima, astrološko doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći. Muška kultura je učinila sve da žene nikada u punoj meri ne raspolažu tom moći. Zato su žene često bolji čuvari represivnog društvenog poretka koji sputava njihovu suštinsku magijsku ženstvenost, jer su vaspitane da budu takve. I uglavnom nisu vaspitane od strane muškaraca nego od strane drugih žena. Čak ni matrilinearnost ne radi u korist žena. Amori de Rjenkur ističe da matrilinearno izvođenje porekla i matrilokalno boravište ne podrazumevaju nadmoć žene, već samo nadmoć ženinih muških rođaka. Pravi matrijarhat sa sociološke tačke gledišta, zapravo nikada nije postojao, niti je položaj žena ikada bio viši od položaja muškaraca, bilo da je reč o patrilinearnim ili matrilinearnim društvima i zajednicama. Ističem de Rjenkurovu ocenu da čak i muškarčevo obožavanje ženskog stvaralačkog načela kao vrhunskog kosmičkog entiteta nije značilo da je ženi ustupio neki deo svojih povlastica. Isto tako, opšte je poznato da hrišćanstvo ne bi bilo uspešno i ne bi odnelo prevagu nad konkurentskim religijama pozne antike, kao što je to recimo bio muški kult mitraizam, da nije bilo podržano od strane žena. Snaga ženske vere je utemeljila hrišćanstvo.