Arkana Mesec u tarotu

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Osamnaesto tajanstvo tarota izraženo je kartom Mesec. Elifas Levi za osamnaest kaže da je to broj verske dogme. Keri Jejl Viskonti Sforca na ovoj karti prikazuje lepo odevenu damu koja u desnoj ruci drži mesečev srp. Neki u njoj vide boginju Dijanu. Sličan prizor zatičemo i u verziji Pierpont Morgan Bergamo. U špilu Šarla VI zatičemo dva astrologa koji imaju šestare. Jedan od njih drži knjigu, dok je drugi uperio šestar kao da meri prečnik mesečevog diska. U njihovoj pozadini nalazi se zid, isto kao i na karti Sunce. U D’Este tarotu imamo starijeg bradatog lika kako ispod mesečine u svesci šestarom iscrtava ili meri. Sličan prizor je i u Vivil špilu, gde zatičemo mudraca koji sedi pored drveta i posmatra Mesec iz kojeg ispadaju kapi. Kapi sa Meseca padaju i na karti Marseljskog špila. Menli Palmer Hol navodi de Žeblenovu ideju koji mesečeve suze povezuje sa egipatskim verovanjem da su izlivanja Nila izazvana suzama boginje Meseca. Mantenja taroki daje nam sliku devojke u kočijama koje jezde nebeskim svodom. Ona u desnoj ruci drži mesečev srp. U Rozenvaldu to je samo Mesec postavljen između dve nebeske vode.

špil Šarla VI

Marseljski špil daje drugačiju predstavu. Tu imamo dva psa i raka koji izlazi iz vode. U Marseljskom špilu kartama Luda i Mesec zajedničko je prisustvo pasa: kod Lude jednog, kod Meseca dva. Kao da je reč o tri glave mitskog Kerbera koje su se, sa nekom posebnom svrhom, rasporedile u dve arkane. U nekim tarotima imamo psa i vuka, odnosno psa i šakala. Pas, vuk, šakal, ima svoju mitsku težinu. U neku ruku to je vodič duša, ali u nekim mitovima, ove životinje imaju ulogu vodiča Suncu koje prolazi kroz opasni podzemni svet ne bi li mu pomogle da izađe na istoku i stvori novi dan. U egipatskoj mitologiji to Sunce je predstavljeno detetom Horusom kojeg šakal na svojim rukama iznosi iz podzemnih voda. Pas ove arkane je bog Anubis, kojeg je Plutarh opisao kao liniju horizontalnog kruga koji razdvaja vidljivi svet od nevidljivog. Anubis je taj pas čuvar, odnosno čuvar praga, prolaza ili prelaza. 

U mitološkom kontekstu Meseca imamo čitav niz životinja koje označavaju lunarnu prirodu. Na primer to je pas, babun, zec, ibis, buba, žaba itd. Pas je posebno naglašavan kao mesečeva životinja. Setimo se lovačkih pasa lunarnih boginja Artemide i Dijane. Krabe, rakovi, školjke su se u renesansnim magijskim predstavama često nalazile u rukama lunarnih boginja. Najdžel Džekson navodi poznatog astrologa iz XVII veka, Vilijema Remzija koji je u knjizi Astrologia Restaurata pobrojao neke životinje pod vladarstvom Meseca, a to su krabe, rakovi, školjke, jastozi itd. Menli Palmer Hol podseća da rak ili kraba označava retrogradno kretanje Meseca. U Marseljskom špilu, na ovoj karti imamo prikazane pse i zglavkara, lunarne htonske životinje, i upadljivo odsustvo ljudskih likova. Karta odiše atmosferom preobražaja, što podseća na egipatski mit o Amenti, predelu gde obitavaju duhovi preminulih, ali i gde vrebaju mnoge opasnosti. Ukoliko preminuli želi da izađe na svetlost dana večnog života, on se mora preobraziti, a da bi se preobrazio prethodno se mora probuditi. Onaj ko spava u Amenti je smrtnoj opasnosti. Slika raka koji izlazi iz vode i podiže svoja klešta ka Mesecu, ukazuje na egipatski znak ka i pozu tela kojom preminuli u Amenti doziva svoju višu dušu kako bi se spojio sa njome. 

d'Este tarot

Julij Berkovski u hrišćanskom ključu mesečeve arkane prepoznaje vrata pakla. Uopšteno, po njemu, karta Mesec, poput Zvezde, simbolizuje drugi svet, ili astralni svet. Razlika među njima je u tome što Zvezda predstavlja ulazak duše u ovozemaljsku ravan, dok Mesec označava njen odlazak. U užem smislu, po Berkovskom, arkana Mesec ukazuje na put, odnosno na prolaz. Tumači tarota se umnogome slažu da karta Mesec načelno označava noć. 

U pogledu te noći, poznati alhemičar Fulkaneli naglašava da ta reč potiče od grčkog niktos, što odgovara latinskom nox, noctis. O tajanstvu noćnih pojava, a što možemo primeniti i na tumačenje karte Mesec, Fulkaneli kaže da se to odnosi na stvari koje se rađaju noću, jer im je potrebna noć i tama da bi se razvile. Potom, po Fulkanelijevom objašnjenju, ukoliko bismo hteli da u okvirima naših materijala izazovemo neki generativni proces, tada bi nam bila neophodna pomoć prirode, a po njemu, suštinski uslov da bi ma kakav generativni proces mogao da se očituje jeste potpuna odsutnost svake sunčeve svetlosti, čak i difuzne ili najblaže. Ukoliko sledimo Fulkanelija uvidećemo da se u ljudskom i životinjskom svetu oplođavanje i generisanje izvršava, zahvaljujući određenom rasporedu organa, u potpunoj tami koja se održava sve do dana rođenja. Takođe, biljno seme klija i reprodukuje se ne na površini tla, pri punom svetlu, već u tmini same zemlje. Isto tako, primenjeno na čoveka, kako primećuje Fulkaneli, upravo je noć kada ljudski organizam, u noćnom snevanju, nadoknađuje svoje gubitke, eliminiše svoje otpatke, obnavlja ćelije, nova tkanja umesto onih koje je dnevna svetlost sagorela, istrošila i razgradila. Nema toga, kako naglašava Fulkaneli, sve do rada varenja, asimilacije, transformacije hrane u krv i organsku supstancu, što se ne odigrava u tami. Otud biva očigledan koban uticaj Sunca, ne na vitalnost uobličenih individua, nego na generativni proces. I to se ne odnosi samo na organska, nego i na neorganska kraljevstva (metali, minerali itd). Bio bi to glavni Fulkanelijev zaključak primenjen na ovu temu. 

špil Žak Vivil

U tamnim tonovima i Alister Kroli opisuje tajanstvo ove karte. Po njemu, nije tu reč o dobroćudnom, sunčanom Dionisovom pijanstvu, već je u pitanju opijenost čula, jeziva mahnitost smrtonosnih droga, um uništen lunarnim otrovom. Kroli kaže da je upraov to ono što je zadesilo Avrama u Knjizi Postanja: užas neizmerne tmine sručio se na njega. Videli smo kod Fulkanelija navode o (re)generišućem svojstvu tame. Otud ova karta označava proces, vreme i mesto te ukazuje na uslove tog dešavanja: nešto se stvara, obnavlja, rađa ili vaskrsava. Kroli kaže da u sistemu starog eona Sunce nije vaskrsavalo samo iz zime nego i iz noći, a ova karta, po njemu, predstavlja ponoć. Otud se u Krolijevom dizajnu ove karte nalazi sveta buba, odnosno egipatski bog Kefra koji drži Sunčev disk. Reč je, dakle, o inkubaciji, muklom predrođenju. 

Po Zlatnoj zori, karta Mesec je dodeljena znaku Riba, odnosno slovu kof, koje označava potiljak te se dovodi u vezu sa snovima, snoviđenjima, trećim okom, ali i sa etarskim dvojnikom. O simbolici ribe Fulkaneli kaže da je to hijeroglif za kamen filosofa u njegovom prvorodnom stanju, zato što se kamen, kao i riba, rađa u vodi i živi u vodi. Vode arkane Mesec su mutne i mračne. U njima vrebaju čudovišta i ambijent prepun opasnosti, otrova i raznih oblika zagađenja. To je venska i menstrualna krv.

Mantenja taroki

Karta Mesec je u nekom vidu posledica delovanja Maga, njegova projekcija, opsena koju stvara veliki opsenar. Nije bez razloga Elifas Levi u ovoj karti video simbol magijskog magnetizma i magije čarobnih napitaka. Zlatna zora je ovu kartu nazvala Vladarom fluksa i refluksa, dete sinova Moćnog. U toj tituli naslućuje se okultna tajna tzv mesečeveg deteta, odnosno magijskim putem prizvane duše da se ovaploti u detetu koje nosi posvećenica, a koje je začeto na magijski način. Po Menli Palmer Holu arkana Mesec se odnosi na stazu mudrosti i kaže da čovek u svojoj potrazi za stvarnošću izlazi iz bazena iluzije. Osvald Virt karti Mesec pripisuje sazvežđa Rak (zvezda Al Tarf), Veliki Pas (Sirijus) i Mali Pas (Prokion). Upečatljive zvezde Sirijus i Prokion su predstavljene likovima dva psa na karti. Sazvežđe Rak je u astrološkoj tradiciji poznato kao kapija ljudskih duša kroz koju one dolaze na Zemlju i inkarniraju se (nasuprot Jarca koji predstavlja kapiju kroz koju duše odlaze sa Zemlje). Arkana Mesec, baš kao Zvezda i Kula pre, odnosno Sunce nakon nje, deo je niza apokaliptičkih i kosmičkih znamenja koja prethode karti Sud. U tom kontekstu Stuart Kaplan je primetio da se Mesec i Sunce istovremeno pojavljuju na ilustraciji Petrarkinog Trijumfa večnosti. Atribucija karte Mesec je kabalistička jaruga uništenja. Po sistemu Zlatne zore astrološka priroda ove karte odnosi se na znak Riba koji u demonskom ključu predstavlja Kuću ropstva i zatočeništva.

Vejtov špil

Ezoterijski pogledi iza groba i linija izopačenja

Započeo bih ovaj tekst tumačenjem a potom naglašavanjem razlike između dva ključna egipatska pojma vezana za dešavanja u smrti ili nakon smrti, a to su Amenta i Duat. Razlika između Amente i Duata je suptilna, ali veoma značajna. U modernoj literaturi se često brkaju ili izjednačavaju, dok u staroegipatskim tekstovima označavaju različite nivoe podzemnog i postmortalnog prostora. Ukratko, Amenta je „zapad“, zemlja mrtvih kao kosmičko područje prebivanja, dok je Duat unutrašnji, noćni, inicijacijski prostor kroz koji se prolazi. Drugim rečima, Amenta je stanje, a Duat je proces. Amenta (Imnt / Amentet), kao zapad jeste mesto zalaska sunca te predstavlja ulazak u carstvo mrtvih. Amenta je otud zemlja pokojnih. To je regija prebivanja Ozirisa i opravdanih mrtvih. Ponekad se naziva i „Lep Zapad“ (Imentet neferet). U ikonografiji Amenta je predstavljena poljem trske (Aaru), i ukazuje na blaženstvo i obitavalište pravednih. Amenta je stoga ontološko odredište, tamo gde duša obitava posle suda. 

U odnosu na Amentu, Duat je sasvim drugačiji pojam. To je skriveni, noćni kosmos, podzemni tok kojim Ra prolazi svake noći, i mesto borbe sa Apepom, susreta sa demonima, sudovima, preprekama. Istovremeno je i prostor inicijacije, rastvaranja i ponovnog rođenja. Dakle, Duat je granični kosmos preobražaja kroz koji se mora proći da bi se uopšte stiglo do Amente. Bog Sunca Ra svake noći prolazi kroz Duat da bi se ujutru ponovo rodio. Isto tako, opravdani mrtvi posle Duata ulaze u Amentu. Vidimo da je Duat put preobraženja, dok je Amenta stanje preobraženog bića.

Bela Hamvaš, u knjizi „Velika riznica predaka“, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku je Tlalokan, itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika. 

Dalje, da parafraziram Hamvaša, prema drevnoj baštini, pretežna većina duša obitava u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno nestvarnih vizija koje su duše same zamislile, ali i ovde na zemlji. Otud on kaže kako je to svet opsene, odnosno maja, Izidin veo, čarolija. Zadatak tradicionalnog posvećivanja, po Hamvašu, jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija.

Hamvašovo shvatanje posmrtnog toka razotkriva jedan veliki moderni mit: ideju da su sve tradicije „uvek već govorile o astralnom svetu, reinkarnaciji i razvoju svesti“. Taj mit ima snažnu unutrašnju koherentnost, ali slabu filološku i doktrinarnu osnovu. Hamvaš čini temeljnu hermetičko-teozofsku projekciju da je Amenta isto što i astralna ravan, odnosno svet imaginacije, a što spada u lunarni domen, tj u opsenu. Na početku ovog teksta ukrakto sam izložio egipatsko shvatanje Amente i Duata, pa stoga vidimo da ni jedno ni drugo nije određeno na način da bismo ga mi shvatili kao „svet imaginacije“, niti kao projekcija psihe. Ono što Hamvaš naziva „astralom“ potiče iz renesansnog hermetizma, od Paracelzusa, Blavatske, Elifasa Levija i zapadnog okultizma. Hamvaš retroaktivno premešta taj model u Egipat.

Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi, vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon, a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, tzv druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi. Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sah. Ogrtanje duše u sah jeste cilj pojedinačnog razvoja ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu.

U pogledu viđenja Tifona kao zmije beskonačne imaginacije, može se svakako nešto reći. Tifon je, kao što znamo, grčki izraz koji se može odnositi i na Apepa, što je egipatski naziv za veliku zmiju, načelo kosmičkog haosa, i Raovog neprijatelja. Kod Hamvaša on postaje ontološki princip halucinacije. To nije egipatsko gledište, već gnostičko-platonističko po kome je materija opsena. Na to možemo pridodati romantičarsku psihologiju koja vidi imaginaciju kao „demona“. Egipat ne vidi Duat kao mentalnu projekciju, već kao kosmički region sa sopstvenom ontologijom. Isto tako i Hamvašovo shvatanje saha kao nagrade za pobedu nad astralom je problematično. U egipatskim tekstovima sah je preobraženo telo, nastalo ritualno, a ne psihološki. Ono ne dolazi kao rezultat „ovladavanja vizijama“, ili nekim ličnim naporom, već kroz mumifikaciju, pogrebne obrede, sud Ozirisa, i božansku milost. Hamvaš premodeluje eshatologiju u psihologiju svesti.

U knjizi „Velika jednačina“, učenica De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak.

Po nagoveštaju egipatskih spisa, Ljubinka Radovanović kaže kako postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koje uobičajeno nismo svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama poistovećena sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačnog višeg oblika svesti, o kome se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Ujedinjenje psihološke svesti sa ovim višim oblikom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti.

Shvatanje egipatske religijske misli od strane Ljubinke Radovanović je takođe zanimljivo, posebno isticanje navodne egipatske ideje da mi nismo inkarnirani, već duša. Podsetimo se, Egipat ne poznaje reinkarnaciju, ne vidi dušu kao entitet koji „bira tela“, i ne govori o „proporcionalnim formacijama“. Ovo je neoplatoničko–teozofska ontologija, sa primesama gnosticizma. Shvatanje da je psihološka svest kao mehur, jeste izraz moderne psihološke metafizike, a ne egipatske antropologija. Egipćani nisu imali pojam psihološkog ega kao iluzije koju treba nadići. Njihov problem nije bio kako prevazići ego, nego kako sačuvati identitet u večnosti! Nestanak individualnosti je suprotnost egipatskom cilju, jer je Egipat anti-nirvaničan. Kod njih cilj nije rastvaranje, nego večna identifikacija sa Ozirisom. Tumačenje Ljubinke Radovanović je bliže budizmu i gnosticizmu nego Egiptu.

U knjizi „Tajna učenja svih epoha“, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo auričko jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u kosmičkom jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar auričkog jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar kosmičkog jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog univerzuma od tzv točka nužnosti.

U pogledu refleksija Menli Palmer Hola, njegov opis da je auričko jaje, kauzalna sfera, a ego kao tačka u jajetu, nema uporište u klasičnoj kabali. To dolazi iz od Blavatske i Lidbitera (Leadbeater). U kabali nema „aura jajeta“, nema kauzalnog tela, nema reinkarnacionog skladišta u „energetskoj sferi“. Hol prekriva kabalu teozofskim pojmovima, a zatim ih predstavlja kao „tajna učenja“. Hamvaš, Radovanović i Hol psihologizuju kosmos, astralizuju eshatologiju, interiorizuju mit, i pretvaraju ontologiju u stanje svesti. To je moderna antropocentrična deformacija. U starim tradicijama svet mrtvih nije psihički prostor, nego ontološki kosmos. Egipatska eshatologija nije mistična psihologija, već teurgijska kosmologija. Smrt je trenutak kada se ili postaje zvezda u večnom poretku, ili se nepovratno gubi u haosu. 

Na ovim primerima vidimo kako se egipatska, gnostička, kabalistička i hermetička eshatologija stapaju u jedan moderni mit o „astralnom razvoju svesti“. To nije drevna doktrina, već moderna sinteza sa religioznim rečnikom. No, kako je do toga došlo? Moja pretpostavka jeste da odgovor na to pitanje moramo potražiti u poveznici između drevnog i modernog sveta, a to je gnosticizam. Ipak, moramo razumeti da gnosticizam nije nastavak egipatske eshatologije, već njena ontološka inverzija. U tom svetlu, moderna okultna „astralna kosmologija“ jeste treći stepen te inverzije.

.

Gnosticizam u odnosu na drevnu egipatsku religiju predstavlja strukturni preokret. Za Egipćane, kosmos je sakralni poredak (Maat), dok je za gnostike to zatvor, odnosno greška. Kod Egipćana telo je sakralni instrument, dok je kod gnostika ono tamnica. Za Egipćane, bogovi sunosioci kosmičkih funkcija, a kod gnostika su to arhonti u ulozi tirana. Otud je i gledište na smrt različito, kod Egipćana je smrt mogućnost integracija bića, a gnostici u njoj vide priliku za bekstvo iz kaveza arhonata. Sah je telo slave, a akh zvezdano biće, dok je za gnostike telo lažna forma a pneuma zarobljena iskra. Gnostički obrt jeste u tome da svet više nije inicijacijski, nego neprijateljski. Otud je egipatski model teurgijski dok je gnostički anti-kosmički, sa elementima pobune protiv stvaranja, a u čemu možemo videti prauzor i savremenog satanizma, između mnogo toga ostalog. Vezu gnosticizma sa savremenim okultizmom i leve i desne ruke, jeste ideja astralnog sveta. Gnostici su između duše i plerome ubacili sloj arhontske obmane koji je kasnije viđen kao „astral“. Okultizam je od gnosticizma preuzeo ovaj sloj, ali ga je na neki način romantizovao i od njega sačinio astral kao zonu moći, vizija, magije. To nije egipatski Duat. To je gnostički kosmos obogaćen simbolikom. Tako imamo istorijsku gradaciju počevši od Egipta koji tvrdi: postani zvezda u poretku; preko gnoze koja poručuje: pobegni iz sveta; da bi na kraju došao okultizam sa porukom: pretvori svet u projekciju svesti. To su tri različite ontologije, i samo prva je sakralna kosmologija. 

Gnostička inverzija Egipta ne ostaje u ezoteričnim krugovima, već biva prevedena na jezik „nauke“, „psihologije“ i „duhovnosti bez dogme“. Time postaje društveno prihvatljiva. I naravno, ključni razvoj počinje od Blavatske koja metafiziku pretvara u duhovnu nauku. Ona i njeno Teozofsko društvo institucionalizuju ezoterični gnosticizam. Teozofi kosmos egipatskog Maat i gnostičkog arhontskog zatvora preobražavaju u svojevrsnu školu svesti, istovremeno pripitomljavajući tiranske arhonte u dobroćudne učitelje iz viših ravni, a sve pošavši od egipatskog shvatanja bogova kao ambivalentnih kosmičkih sila. Naposletku se od egipatskog zvezdanog bića (akh), preko gnostičke plerome došlo do višeg soptva. Teozofija na taj način pretvara gnostičku soteriologiju u kosmičku pedagogiju, arhonte zamenjuje „uzvišenim majstorima“ a demijurga zamenjuje „nižom kreativnom inteligencijom“. Time nestaje sud, a ostaje evolucija svesti. Takvo rešenje se savršeno uklapa u duh modernosti i sekularizovane duhovnosti, čime polako dolazimo do Junga.

Jung nije gnostik po veri, ali jeste po strukturi. Gnostički mit može biti jungovski pročitan tako da je pleroma kolektivno nesvesno, arhonti su arhetipovi, gnoza je individuacija a sam kosmos je psihološka projekcija. Jung ukida ontologiju, ali zadržava mitološku strukturu. Tako bogovi, Duat i demoni postaju „psihičke instance“. To je sekularna gnoza. Potom dolazi New Age koji preuzima teozofsku kosmologiju, jungovsku psihologiju i gnostički narativ, te ih pretvara u doktrinu buđenja po uzoru na Istok. Tako Ozirisov sud konačno biva ukinut, Maat postaje vibracija, sah se preobražava u svetlosno telo, akh je više jastvo, Duat je astral, a Apofis niža energija, itd, a sve postaje psihološko stanje ili frekvencija. Ovim je izbrisana razlika između stvarnosti i projekcije, kosmičkog poretka i unutrašnje fantazije. To je antropocentrična metafizika po kojoj je svest zapravo kosmos, jastvo je bog, a želja je zakon. To je upravo ono protiv čega su i Egipat i klasična gnoza upozoravali, ali na različite načine. Dakle, linija Egipat - gnoza - teozofija - Jung - New Age, nije linija kontinuiteta, već linija progresivne inverzije. Na kraju više nema ni Maat, ni božanskog suda, ni objektivne istine, već ostaje samo psihološki kosmos bez zakona.