Lucifer

Faeton

Ko je zapravo Lucifer? Pre nego što je postao knez tame hrišćanske eshatologije, i pre nego što je proglašen Svetlonošom svrgnutim sa nebesa, njegov lik lebdeo je vekovima u predanjima starih kultura. Ovaj tekst ne bavi se teološkim dogmama, već pokušava da rekonstruiše drevni, paganski supstrat mita. Krenućemo tragom jednog upečatljivog obrasca: priče o biću sunčanog sjaja, rođenog iz veze neba i zemlje, koje biva svrgnuto u podzemni svet ostavljajući za sobom trag smrada i raspadanja. Od zvezdanog puta Faetona, preko sahranjenog zmaja Pitona, do tiranina Nimroda, pratićemo kako se jedan te isti motiv preliva kroz grčku, mesopotamsku i biblijsku mitologiju, da bismo na kraju ugledali lik koji će postati večiti simbol pobune i revolucije. 

I segment: Faeton, Piton, Tifon

Na početku ovog izlaganja o Luciferu zaobišao bih konvencionalne predstave te krenuo sa osvrtom na neke indikativne detalje iz grčke mitologije, počevši od mita o Faetonu. Na vezu Faetona, Pitona i Tifona sa Luciferom, ukazao je Džejk Straton Kent u knjizi „Geozofija“. Faeton, čije se ime prevodi kao sjajni, ili onaj koji isijava, sin je boga sunca titana Heliosa i nimfe okeanide Klimene, koji je u bljesku pao sa nebesa nakon što je izgubio kontrolu nad sunčevim kočijama koje je posudio od oca. Kao posledica tog događaja, od njegovih džinovskih ostataka nastao je nesnosan smrad. U tome možemo povući paralelu sa telesinom Pitona, čije ime znači truli, kojeg je ubio solarni bog Apolon te koji je sahranjen u Delfima. U varijantama mita umesto Pitona pominje se Drakaina, kao ženski zmaj, što podseća na mesopotamski mit o solarnom bogu Marduku koji ubija zmajoliku ili zmijoliku boginju Tijamat. Sledeći Kenta, ovu vezu Faetona i Pitona možemo upotpuniti sa još jednim mitološkim likom, a to je Tifon, sahranjeni bog čije je raspadajuće telo stvaralo gustu smrdljivu maglu. Tifon, čije ime znači uragan ili olujni, dete Tartara i Geje, jeste zmijoliko-antropomorfni krilati div kojeg je ubio Zevs. Tifon je poistovećivan sa egipatskim bogom Setom. Bio je otac čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, ali i Sfinge, čija je majka poluzmija Ehidna.

Atena i Erihtonos

Zevs je takođe usmrtio Faetona, budući da su se pomahnitale solarne kočije, čiji konji očito nisu slušali neiskusnog vozara koji se uplašio ugledavši Škorpiju na nebu (misli se na sazvežđe), opasno primakle Zemlji pustošeći je sunčevom vrelinom. Tada je Zevs munjom oborio Faetona koji je pao u reku Eridanus koja teče Hadom. U ovome postoji jezička sličnost sa sumerskim gradom Eriduom, posvećenom bogu voda Enkiju. Takođe, biblijski Helel ben Šahar (Sin zore), kojeg pominje prorok Isaija, pada u hebrejski podzemni svet, kraljevstvo mrtvih, Šeol. U Apokalipsi 8:10, govori se o padu zvezde koja se poput buktinje sunovraćuje u vodu. Dakle, Faeton, Piton i Tifon dele iste detalje tako karakteristične za kasnije hrišćanske predstave o Luciferu ili Satani. U pitanju je pakleni, htonski smrad, sunovrat u podzemni ambis sa nebeskih visina, veza kako sa solarnim božanstvima, tako i sa vrhunskim bogom gromovnikom. Faetonu je posvećeno sazvežđe Auriga (Kočijaš). Grčko ime tog sazvežđa je Eniohos (držač uzdi), a koje po zvučnosti podseća na biblijskog Enoha, kojeg je Bog uzeo za njegovog života (Postanje, 5:21-24). 

II segment: Faeton, Erihtonos, Klimena, Eos

Takođe, postoji shvatanje koje povezuje ovo sazvežđe sa legendarnim sumerskim kraljem Nimrodom graditeljem čuvene Vavilonsku kulu. U jednoj varijanti grčkog mita, ime tog kočijaša je Erihtonos (moguće značenje je „koji se bori sa zemljom“). On je sin vulkanskog boga Hefesta i boginje Atene, mada se pominje i da ga je rodila Geja. Erihtonos je rođen kao bogalj te pošto nije mogao da hoda njegov otac mu je izradio kolica, odnosno kočija. Njegova zaštitnica je boginja Atena koja ga je krila u korpi (za držanje zmija), budući da je donji deo njegovog tela bio zmijski. Na partenonskoj statui ove boginje Erihtonos je prikazan u obliku zmije pored Ateninog štita. Takođe, Erihtonos je smatran izumiteljem kvadrige, kočije koju vuku četiri konja.

Teško je na prvi pogled poistovetiti Erihtonosa i Faetona, ali veza između Faetona i Hefesta postoji u verziji mita po kome je Faeton njegov sin. Još jedna poveznica Faetona i podzemlja jeste poistovećivanje njegovog oca Heliosa sa Hefestom (čiji je egipatski pandan bog Ptah). Osim toga, upravo je Hefest skovao pehar koji je poslužio kao barka (poput Raove barke) kojom je Helios tokom noći, putovao podzemnim vodama sa zapada na istok. Helios i Hefest, iako različiti bogovi, mogu predstavljati ovaploćenja solarnog bića, s tom razlikom što je Hefest oblik htonskog Sunca, dok je Helios njegova nebeska forma. U drugoj verziji mita o Faetonu, njegova majka bila je boginja zore Eos, titanskog porekla, inače sestra solarnog boga Heliosa i lunarne boginje Selene. Njegov otac je smrtnik Kefej (Kufu ili Keops?), sin egipatskog faraona Bela, etiopski kralj, suprug Kasiopeje i otac Andromede (sve sami astronomski pojmovi). U ovoj varijanti Faeton je bio voljen od strane Afrodite. Imajmo na umu da su Eos i Afrodita mitski izraz Venerine planetarne prirode, a što opet dovodimo u vezu sa kompleksom Venera - Lucifer. U jednoj varijanti mita Faetonova majka nimfa Klimena pojavljuje se i kao majka još jednog indikativnog mitološkog lika koji izaziva snažnu lucifersku asocijaciju - Prometeja. Osim njih dvojice, Klimena je i majka čuvenog diva Atlanta, koji je zbog učestvovanja u titanskoj pobuni protiv olimpijskih bogova, kažnjen tako što je na svojim plećima nosio nebeski svod.

Sargon II

Očigledno bi u likovima Klimene i Eos trebalo potražiti ključeve majčinskog načela luciferijanstva. Kao jutarnja rosa koju vezujemo za Eos, i kao nimfa Klimene, ovde uočavamo vodeni element u svojstvu Majke koja u vezi sa Suncem rađa veliko i moćno biće sudbinski sklono padu, odnosno smrti uzrokovane intervencijom nebeskih sila. U varijanti mita o Faetonu (po kojoj je njegova majka Eos), mogući uzrok njegovog pada jeste u njegovoj smrtnoj prirodi koju je nasledio od svog oca Kefeja. Klimena je takođe i majka sedam nimfi poznate kao Helijade (asocijacija na solarnu vodu). Po Helijadama je jedno sazvežđe dobilo ime. Faeton bi bio osmo, muško dete, a što snažno podseća na sve ono što je Kenet Grant, sledeći Džeralda Masija, pisao o egipatskoj boginji Velikoj Majci Ta-Urt, predstavljenoj sa sedam zvezda sazvežđa Veliki Medved, koja rađa boga Seta, oličenog u Psećoj zvezdi Sirijusu. Prvobitno je to bio Sin Majke rođen bez učešća oca, što ukazuje na matrilinearnu kulturu i doba kada muška uloga u prokreaciji nije imala značaj. Muško načelo je u tom smislu bilo nevidljivo ili natprirodno, odnosno božansko, a čiji je najpodesniji predstavnik upravo Sunce.

III segment: Helel ben Šahar, Nimrod

Piter Grej, u knjizi „Lucifer: Princeps“, kao još primera luciferskih motiva sa grčkom mitologijom, osim Faetona, ističe likove Belerofonta, Prometeja i Ikara, a takođe pominje i sumerskog Etana, Gilgameša i Atara. Vidimo da postoji više oblika tog mita u raznim kulturama. Ovde bih napravio digresiju i pokušao da ukratko predstavim nekoliko ideja iz Grejove knjige od značaja za ovo razmatranje, da bih se potom vratio na glavni tok priče oličen u primerima iz grčke mitologije. U samom jezgru mita o Luciferu stoji pobuna protiv ustaljenog ili legitimnog poretka i posezanje za vrhovnom vlašću. Izraz Lucifer, u biblijskom smislu, pominje se u latinskom prevodu starozavetnog teksta, Isaija 14:12, gde u srpskom prevodu piše: „Kako pade sa nebesa, Svetlonošo, Zorin sine! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda.“ 

Po Greju, Isaijin tekst (14:12-15) sadrži fragmente mita koji odgovara liku Faetona, a koji verovatno ima starije poreklo, najverovatnije sumersko. Isaijin Svetlonoša je na latinski preveden kao Lucifer. U grčkom prevodu to je Eosforos. Pritom, kontekst ovog navoda odnosi se na asirsko-vavilonskog vladara (najverovatnije Sargona II) kojeg proklinje prorok Isaija, nad čijom smrću on likuje i vidi je kao Jahveovu nadmoć. U krajnjoj liniji, uopšte nije važna ličnost nekog antičkog bliskoistočnog tiranina, već činjenica da je reč o predstavniku sile (geopolitičkom faktoru) koja je Izraelcima nametnula, u njihovim očima nelegitiman, bogohulni, paganski, antikosmički, naposletku satanski poredak. Vladar novog asirskog carstva postao je ovaploćenje legendarnog svetskog zloduha. Grej tvrdi da hebrejski izraz koji je upotrebio Isaija, Helel ben Šahar (Sin zore), predstavlja vladarsku titulu, budući da njegov legitimitet dolazi od jutarnje zvezde, Venere, tj od boginje Ištar. U očima starozavetnog proroka Ištar je idol, lažno božanstvo. Vezu sa Venerom i vodenim elementom imalo je i starosemitsko božanstvo Atar (verovatno varijacija od Ištar / Astarta).

Grej sugeriše da lik koji u biblijskom kontekstu može poslužiti kao prototip ili zajednički simbol sumerske vladarske doktrine kosmičkog i državnog legitimiteta, koju su potom nasledili drugi paganski narodi Bliskog istoka, jeste Nimrod. Ovaj vladar pominje se u desetoj glavi Postanka, a često je u vanbiblijskim izvorima povezivan sa izgradnjom Vavilonske kule te predstavlja oličenje ljudske pobune protiv Božjeg poretka. Nimrod je u bibliji označen kao Hamov potomak, jednog od trojice Nojevih sinova kojeg je otac prokleo. Nimrodov otac je Kuš, od koga poreklo vode Kušiti, odnosno Etiopljani, a što neodoljivo podseća na lik Kefeja iz grčke mitologije, etiopskog kralja, koji je u jednoj verziji mita, kako sam već pomenuo, bio Faetonov otac. Kako u desetoj glavi beleži Postanje, Hamovi potomci, Hamiti, vladali su sumerskom zemljom (što zvanična istorija ne može potvrditi). Uopšteno, Hamiti su Egipćani, Libijci, Kananci i Etiopljani, u biblijskoj perspektivi dijabolična loza ili rasa, protiv čije su magijske religije grmeli Jahveovi proroci, ali čiju tehničku i civilizacijsku superiornost ne možemo zanemarivati. Grčki mit pominje da su Afrikanci potamneli onda kada je Faeton, izgubivši kontrolu nad Heliosovom kočijom, skrenuo bliže Zemlji te spržio kožu afričkih ljudi i uništio vegetaciju na prostoru današnje saharske pustinje. U „Mormonovoj knjizi“ američkog proroka Džozefa Smita, tamna boja kože je izraz prokletstva koje je Bog bacio na neverne ljude prvobitno bele puti. Ti mitovi su može biti odjek ili u korenu percipiranja Afrikanaca kao baštinitelja mračnih obreda i demonolatrije, čime se objašnjava njihova boja kože i drugačiji izgled.

Belerofont

Vrednosti, verovanja i prakse koje su nametnuli paganski osvajači, prkose ustaljenom poretku po kome je ustanovljeno izraelsko kraljevstvo kao Božja država. Mnogi tadašnji Izraeliti poveli su se za tom stranom modom, prihvatajući tuđa verovanja i običaje, a što nailazi na osudu proroka. Prorok Isaija ih proklinje i njihovo ponašanje opisuje kao pobunu protiv Boga. Upravo je ta pobuna protiv Boga u korist ovozemaljske surevnjivosti, nadmenosti i idolopoklonstva ključni motiv obrazovanja mita o Luciferu kao Satani, univerzalnom protivniku koji poprima ahrimanske dimenzije. On postaje obmanjivač.

Dodatni motiv mita o Luciferu, kako Grej naglašava, jeste kult meteorskog metala, o čemu je i Mirča Elijade pisao. Meteori, naročito oni bogati gvožđem, bezmalo kod svih naroda imali su sveti karakter. Oni su dali zamajac razvoju kovačkog zanata, koji je izvorno povezivan sa magijom i svetom duhova. Kovači su, kako je Elijade pokazao, izvorno i alhemičari. Kod nekih naroda kovači su bili poštovani i cenjeni, dok su neki na njih gledali kao na nužno zlo, ljude u vezi sa zlim duhovima i mračnom magijom. U tom smislu indikativna je veza biblijskog Tubal Kaina, potomka zloglasnog Kaina, sa metalurgijom. Betil, odnosno sveti kamen, jeste upravo onaj nebeskog, odnosno meteorskog porekla. Zato su mnogi narodi verovali da je nebeski svod sačinjen od metala. Meteorski metal je dar nebeskih bogova. U tom smislu nije teško pretpostaviti mogućnost meteorskog porekla mita o palim bogovima, polubogovima, anđelima ili sinovima bogova.

IV segment: Belerofont

Sada bih se osvrnuo na Belerofon(t)a, heroja, Sizifovog unuka, sina boga Posejdona (u drugoj varijanti njegov otac je korintski kralj Glauk) i Eurinome (Glaukove supruge). Za njega se tvrdilo da je bio lep kao bog. Ovde odmah pada u oči drevni motiv o božanskom očinstvu koji, osim što odražava matrilinearnu kulturu, ukazuje i na poseban karakter deteta te predstavlja središnji motiv rođenja božanskih ili posebno istaknutih ličnosti. Ne bih ovde ulazio previše u detalje njegovog mita, samo ću naglasiti da je Belerofont, kao heroj, ubica mnogih čudovišta, a između ostalog i čuvene troglave Himere (lav-jarac-zmija) te da je uspeo uhvatiti i obuzdati krilatog konja Pegaza, koji je čuveniji mitološki lik od samog Belerofonta, u toj meri da je jedno sazvežđe dobilo ime po njemu. Inače, Pegaz je rođen od krvi koja je šikljala iz vrata obezglavljene Gorgone Meduze (zvezda Algol), a koju je ubio heroj Persej. Iako je imao krila, Pegaz je u suštini bio vodenog porekla. Ma kako bilo, upravo jašući Pegaza, Belerofont je uspeo da se vine na sam Olimp, a što, kao neviđena drskost, nije prošlo bez kazne od strane samog Zevsa. Konji su, kao što znamo iz mitologije, barem za Grke bili htonske životinje i bili su posvećeni vodenom bogu Posejdonu. Otud solarne kočije imaju vezu sa dubinom i podzemljem. Sumerski mitološki lik Etana, uzneo se na nebesa uz pomoć orla, do najviše tačke neba Elati. Etana je takođe pao u podzemlje i postao čuvar ulaza u donji svet. Dakle, ovde takođe prepoznajemo osnovni luciferski motiv: uspon na nebesa i pad nakon intervencije vrhovnog ili solarnog boga. Kod Isaije (14:13-15) čitamo:

„A govorio si u svom srcu: ‘Do nebesa ću se podići. Iznad Božjih zvezda podići ću svoj presto i sešću na zbornu goru na krajnjem severu. Podići ću se iznad oblaka. Izjednačiću se sa Svevišnjim.’ Ali u grob bićeš svrgnut, u najdublju jamu.“

Joseph Noel Paton

Belerofont je, po jednoj verziji, bio likijsko solarno božanstvo koji je na krilatom konju putovao nebom i strelama krotio po ljude neprijateljske sile, poput recimo vulkana, koje je otelovljavao lik Himere. U toj solarnoj komponenti uočavamo sličnost Belerofonta sa Faetonom. Belerofont je kao naočit mladić velike lepote, pavši sa olimpskih visina, završio kao obogaljeni i ružni lik, a što asocira na Hefestovog sina ili samog hromog boga Hefesta. Tako i u popularnom verovanju nekada prelepi i oholi Lucifer, nakon pada, postaje ružni, šepavi i mrzovoljni đavo. Piter Grej se poziva na autora Majkla C. Astura, u njegovoj analizi etimologije imenice Belerofont, što on vidi kao semitsku derivaciju čiji je načelni oblik Baʿal-rāphôn, što se prevodi kao Baal koji isceljuje, a kojeg u krajnjoj liniji možemo smatrati uzorom lika arhanđela Rafaela, koji je takođe iscelitelj. 

Grej naglašava još jedan momenat u priči o Belerofontu koji je vezan za magiju, a tiče se pomoći koju je on zadobio od boginje Atene prilikom kroćenja Pegaza. Uz pomoć magičnog eliksira on je ovladao čudesnim konjem. To su moći i umeća veštica, ali i tzv kćeri Sunca: Kirke i Medeje. Ujedno, poznavanje obrade metala i bilja, spravljanje magičnih napitaka za opčinjavanje, trovanje ili isceljivanje, jeste htonski domen veštičarstva, kasnije povezanog sa obožavanjem đavola, odnosno satanizmom. Upravo je taj satanski oreol ono što Lucifera karakteriše u našoj kulturi. U tom smislu, Lucifer, odnosno Helel ben Šahar, je satanizovan i pretvoren u demona kletvama proroka Isaije, a što biva potvrđeno u Novom zavetu. Magijska struja je pokrenuta i od tog vremena kontinuirano truje imaginaciju gradeći demonski lik. U tom smislu u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je taj lik emancipatorski ili represivan ili je možda i jedno i drugo? Kakvo god bilo naše mišljenje o njemu jedno se ne može sporiti, Lucifer je simbol revolucije.

++++

Putovanje od Faetona do Belerofonta otkriva nam da Lucifer nije proizvod jednog uma, jednog proroka ili jedne knjige. On je, pre svega, struktura, odnosno obrazac priče koji je duboko ukorenjen u ljudsku psihu i njene pokušaje da objasni poreklo svetlosti, moći, pobune i patnje. Bilo da je reč o grčkom Faetonu koji gubi kontrolu nad očevim kočijama, sumerskom Etanu koji pada sa nebesa, ili asirskom vladaru koga Isaija proklinje, u svima njima prepoznajemo isti motiv: biće izuzetne lepote i moći biva svrgnuto jer je posegnulo za onim što mu nije pripadalo. U toj priči o padu, ključnu ulogu igra Majka – Klimena, Eos, Ištar – koja svojim vodenim, zvezdanim poreklom povezuje nebesko i htonsko. Na kraju, ono što danas zovemo Luciferom jeste sabirna tačka svih tih drevnih priča, mitski heroj koji je, prolazeći kroz filter judeo-hrišćanske osude, postao ne samo simbol zla, već i večiti podsetnik na granicu koja čoveka deli od bogova, i na tragičnu lepotu njenog prelaženja.

Doba Vodolije i prorok Isaija

Eteilla, ključ XIX 

Ovo je vreme Zlodoblje u kome nije teško biti prorok, nije teško proricati i predviđati budućnost. Predviđajmo mračne stvari i događaje, dajmo malo mašte u svemu tome i nećemo mnogo pogrešiti. Važno je da imamo sliku i potom opišemo šta smo stvorili u mašti. Ovo je praskozorje proročanskog doba. Otud ta lakoća. Istovremeno, nije samo lako predviđati trendove nego ih je isto tako lako moguće izazivati upravo njihovim predviđanjem. Kada posmatramo budućnost mi zapravo na nju nekako utičemo. To je teorija univerzalnog magijskog agensa. Mi upravo živimo u onom dobu koje se pominje u mnogim proročanstvima. Neki od ključeva razumevanja vremena u kome živimo zapisani su u starozavetnoj knjizi proroka Isaije. U poglavlju 25, od stiha 6 nadalje čitamo:

„Jahve nad Vojskama na ovoj gori gozbu sprema svim narodima zemlje... I na ovoj gori on koprenu kida koja sve narode pokriva, zastor kojim su svi narodi zastrti. On za navek i smrt uništava. Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Ključna reč, Jahve nad Vojskama / Jehova Cabaot je božansko ime sedme sefire kabalističkog Drveta života čija je planetarna atribucija Venera a jedan od naziva Necah (Pobeda). Veliko oslobođenje dešava se pod znakom planete čiji je astrološki glif nalik egipatskom krstu simbolu večnog života. Veliko prosvetljenje dešava se pod znakom planete čija je priroda najavljivanje svetlosti. Podsetio bih da je njena priroda ratnička koliko i plodonosna. Ko, zapravo, čini najužu stražu ovog Boga nad Vojskama? Odgovor nalazimo u Isaijinom šestom poglavlju (6:1-2), gde prorok opisuje svoju prvu, veličanstvenu viziju: 

„Video sam Gospoda gde sedi na prestolu visokom i uzvišenom... Serafimi stajahu iznad njega, svaki ih imaše šest krila...“ 

U hebrejskom etimološkom korenu, reč Saraf (שרף) označava vatrenu zmiju ili zmiju otrovnicu koja prži. Isaijin Jehova Cabaot, dakle, na svom prestolu sedi okružen krilatim, ognjenim zmijama, što ga od samog početka neraskidivo vezuje za zmijski egregor.

Rainer Kalwitz

Drugi važan izraz je gora, u hebrejskom originalu napisana kao He-Reš, odnosno har, što je piktografski izraženo kao glava na kojoj stoji ljudska figura sa podignutim rukama. U okultnom sistemu atribucija velikih arkana tarota i hebrejskih slova, slovo reš povezano je sa kartom Sunce. Sa slovom he povezana je karta Car, ali ako uvažimo intervenciju koju je u taj sistem uneo Alister Kroli, tom slovu pridružićemo kartu Zvezda. Tako ćemo dobiti drugačiju sliku: Sunce i Veneru, odnosno Veneru povrh Sunca, koja ide ispred i najavljuje zoru. Slikovni motiv tarot arkane Sunce (Prosvetljenje) iz špila čiji je autor poznati francuski okultista XVIII veka Eteja (Zan Baptist Alijet) simbolički najviše odgovara ovoj predstavi. Tu vidimo crveni pentagram na vrhu strukture masonskog obeliska (piramidalni obelisk na postolju), znak Venere koja sjaji umesto Sunca. U dnu su prikazana braća u izrazu dečje nevinosti koja se pozdravljaju bratskim pozdravom. To što su predstavljeni nagi i kao deca, ukazuje na njihovu uzvišenost i čistotu novorođenih. Sada biva jasnije da je ta petokraka zvezda u ovom kontekstu poistovećena sa piktogramom slova He. Naposletku, simbolički kompleks glave i ljudskog lika sa podignutim rukama podseća na raspeće na Golgoti, krst na lobanji, odnosno zmiju koja se uzdiže nad glavom. Ali, imajmo na umu da je ovo na okultizmu zasnovano piktografsko tumačenje Isaijinog stiha.

U tim slikama prepoznajemo proročanstvo o dolasku Mesije, onog čiji je simbol zmija, a nebeski znak Venera. Tačnost ovog uvida potvrđuje i sama hebrejska sveta matematika (gematrija): reč za zmiju, Nahaš (נחש), ima brojčanu vrednost 358. Reč za Mesiju, Mašiah (משיח), ima identičnu brojčanu vrednost: 358. Za istinskog posvećenika, Zmija i Mesija su dva lica jedne te iste kosmološke valute. To je Gospod nad Vojskama, a vojska to su zvezde (ili, u užem smislu, odabrani adepti), jer Venera je kraljica među njima. Upravo taj skriveni, gnoseološki i htonski aspekt Venere, njen silazak i donošenje svetlosti u tminu materije, Isaija zapisuje na drugom, kapitalnom mestu (14:12), koje je hrišćanska teologija drugačije protumačila: 

„Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, ugnjetaču naroda?“ 

U originalu, ovde stoji Helel ben Šahar (Svetleći, sin zore), što je u latinskoj Vulgati prevedeno kao Lucifer. Kroz formu kletve ovozemaljskom kralju, prorok je zapravo zabeležio kosmičku formulu o tranzitu Zvezde Danice (Venere), koja svesno silazi u bezdan kako bi osvetlila grobnicu. Neki su u tim runama videli i to razumeli kao Isaijino nagoveštavanje dolaska Isusa Hrista, pa ipak, sada nakon 2.000 godina od zvezde nad Vitlejemom i oko 2.700 godina, koliko se procenjuje da je star Isaijin spis, uviđamo da se te reči ipak odnose na nešto drugo, svakako bliže našem vremenu. 

Šta će učiniti taj neko drugi kada se pojavi, odnosno onaj pravi? Napraviće gozbu na gori svim narodima i skinuće koprenu koja sve narode pokriva. Gora koju sam poistovetio sa lobanjom, jeste grobnica u kojoj smo iz smrti, koju životom zovemo, rođeni u život koji je neprekinuta radost postojanja: gozba o kojoj Isaija govori. Grobnica ukazuje na Saturnovu prirodu koja je na kabalističkom Drvetu života pridodata sefiri Binah (Velika Majka). Ta grobnica je i rodnica u koju ulazimo mrtvi i stari i iz koje izlazimo živi i mladi, kao braća, jer više nema koprene zbog koje smo bili odeljeni jedni od drugih i pod kojom smo mrtvovali da u život nikad ne kročimo.

Nicholas Kalmakoff

Nazovimo tog dolazećeg boga Mladoturčinom, što je sinonim za mladog i buntovnog revolucionara. Ta figura gnevnog, pobedonosnog deteta-revolucionara u potpunosti korespondira sa formulom Novog eona i marcijalnim aspektom Ra-Hoor-Khuita. Revolucija je nasilje, a on je vojskovođa, donosilac razaranja, jer je njegova priroda ognjena. Poput vuka Fenrira koji će označiti sumrak bogova gutanjem Sunca, tako će i bog Mladoturčin progutati smrt. Prevod biblije Luja Bakotića koji sam koristio nije baš precizan, jer u hebrejskom originalu je upotrebljena reč bala (Bet-Lamed-Ain), što se prevodi kao progutati. Dakle, progutaće smrt u pobedi. Pobediće smrt tako što će je progutati.

„Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Tako kaže prorok Isaija. Jahve Večni je Adonaj Jahve; ne Jehošua, nego Adonaj. Adonaj je Jedan (Adonaj ehad) i kao takav on je lični bog. Dakle, u par rečenica, Isaija spominje Jahvea kao Cabaota i kao Adonaja. Cabaot proždire smrt u pobedi i skida koprenu, a Adonaj briše suze, odstranjuje tugu i sramotu. Sa smrću nestaju i prateća osećanja i njihove forme mentis, kao i svojevrsna metafizika patnje i stradalništva. Cabaot omogućava ljudima da vide. Adonaj donosi olakšanje i radost. To dvoje možemo porediti sa drevnim simbolom Sunca, krugom sa tačkom u središtu. Jedan od njih je tačka, drugi je krug. Jedan je snaga, drugi je tišina, ali ko je od njih tačno šta, prevazilazi moju moć razumevanja u ovom trenutku. Recimo da su to bogovi blizanci ili dvostruki bog, kakav se pojavljuje u Krolijevoj Knjizi zakona, kao Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat. Naravno, pitanje je kako je te slike Isaija razumeo, ali možemo pretpostaviti da je to bilo u skladu sa duhom njegovog vremena. Iz tačke gledišta našeg vremena, te slike drugačije isijavaju. To bi trebalo vazda imati na umu. Na drugom mestu, 65:17, Isaija kaže:

„Jer ću nova ja nebesa stvoriti i novu zemlju, a šta je pre bilo, to se neće pominjati, niti će vam na um dolaziti."

A onda malo dalje u 65:24-25:

„Pre no što me zovu, odazvaću im se, pre nego što zaćute, uslišiću ih. Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti, prašina će zmiji hrana biti; neće ni nepravde niti štete biti na svoj Svetoj gori mojoj, govori Jahve."

Ovaj detalj o stvaranju novih nebesa i nove zemlje izazvao je toliko ushićenja vernih ljudi, iznova recikliran od strane harizmatičnih i mesmerizujućih propovednika. Ta ideja je našla svoju refleksiju u Jovanovom Otkrovenju, 21:1, gde je vidoviti Jovan nanovo video ono što je pre njega Isaija pominjao. U hrišćanskom mnjenju Jovanovo viđenje ima veći značaj od Isaijinog, jer sve šta je Isaija govorio razumevano je kao preteča i najava Hrista, ali su zato reči Jovanove dodatno zapečatile taj mit. To bi još i moglo biti oprošteno i podrazumevano, ali ideja da je ovde reč o nekakvom sveopštem kosmičkom premetanju, rastvaranju i ponovnom stvaranju, ne može biti ni podrazumevana niti oproštena onima koji u to veruju.

Pa o čemu je onda ovde reč? Kako smo prepoznali Božju goru kao Binah, ne smemo gubiti iz vida njen položaj na Drvetu života. Ona je deo Vrhovne Trijade te kao takva bitiše preko ponora Daat, čiji prelazak podrazumeva korenitu i nepovratnu promenu čoveka. Po jevrejskoj verskoj ideologiji samo Mesija može proći Pedesetu kapiju razumevanja, što je sinonim za sefiru Binah. To nije uspelo čak ni Mojsiju, proroku. Odjek tog shvatanja nalazi se u biblijskoj činjenici da Mojsije, postojao on ili ne, nogom nije kročio u Obećanu zemlju. Umro je na njenim vratnicama. U prevodu, ostao je u Hesedu, sefiri kojoj je pripisan Jupiter, istoj onoj u koju je Alister Kroli odbačen nakon prelaska Bezdana i boravka u Binahu tokom njegove čuvene pustinjske avanture čiji je rezultat knjiga „Vizija i glas“.

Bilo bi korisno za čitaoca da ne uzima biblijske iskaze doslovno, kao deo nekakvih stvarnih događaja, nego na isti način kao kada bi čitao recimo grčke mitove. Osnovna tema, kako biblije, tako i mitova, jeste ljudska svest. Sa stajališta ljudske svesti, prorok Isaija govori o procesu adeptstva, sve i da to nipošto nije njegova namera. Ukratko, stanje svesti ostvarenjem u sefiri Binah, da se tako izrazim, rezultira obrnutom perspektivom od one uobičajene. Tako život biva smrt, smrt postaje život, vuk i jagnje zajedno pasu, a Bog se odaziva i pre nego što biva pozvan. Paradoks! Suprotnosti bivaju poništene.

U svemu ovome posebno je znakovito ono da će „prašina hrana zmiji biti“. Ko pažljivo nije čitao Krolijevu „Viziju i glas“, neće moći da razume kako to prašina zmiji može biti hrana. Neki su taj detalj tumačili kao razvlašćivanje zmije tako da više ne može nauditi ljudskom rodu nego će se ova hraniti prašinom. Naravno, i takvo razmišljanje može biti razumevano i oprošteno, ali oni koji žele proniknuti malo dublje moraju se zapitati o kojoj je ovde zmiji reč, i što je još tajanstvenije, kakva je to prašina? Zmija se u navedenom stihu pominje zajedno sa još četiri životinje čiji je mitološki potencijal bremenit: vukom, jagnjetom, lavom i volom. Ove četiri naprasno pasu travu a zmija se hrani prašinom. To je ona ista prašina od koje je Jahve Elohim načinio čoveka (vidi Postanje, 2:7) afar, odnosno ain-peh-reš. Upravo je ta prašina ono što ostaje od posvećenika onda kada on dosegne sefiru Binah. Zmija (kao inicijatička sila i čuvar Bezdana) počistiće upravo taj pepeljasti ostatak profanog ega, tako da novorođeni adept neće imati za šta unazad da se uhvati, čime će biti sprečen da za sebe odabere propast, odnosno status Crnog brata koji je odbio da se raspline u peharu Babalon.

Karta Sud, tarot Šarla Šestog (XVI vek)

Poglavlje 63 Isaijine knjige počinje strašnim opisom Boga u krvavim haljinama:

„Ko je ono što iz Edoma ide, iz Vosora u crvenim haljinama, u krasnim haljinama, kročeći smelo u naponu snage? Ja sam to, koji sam spasenje obećao i moć imam da spasavam... U gnevu ih svome izgnah, u svojoj ih jarosti pogazih; haljine je moje krv njihova poprskala i odeću moju okrvavila... I u gnevu svome izgazih narode, i jarošću opojih ih svojom, i na zemlju krv njihovu prolih."

Kakav je ovo strašan Bog? Pominje ga i Jovan u Otkrovenju 19:11-16. Reč edom označava crveno te ukazuje na lokalitet, ali i više od toga. Edomiti jesu Feničani, ili su srodni Feničanima (možda i sa predizraelitskim Kanancima) čija je identitetska boja takođe crvena, a koji su poznati kao veliki trgovci. Reč satan u smislu protivnik, u Starom zavetu upotrebljena je u kontekstu Edomaca kao protivnika Izraelaca. Otud onaj asocijativni niz kod hrišćana: Satana = crveno = trgovina = idolopoklonstvo = sveta prostitucija = Skerletna Žena = Kurva vavilonska (jer je i Vavilon u starozavetnom mnjenju predstavljao središnje svetsko mesto idolopoklonstva, hramske prostitucije i trgovine).

Masovno gaženje naroda obeležje je našeg doba. To je način delovanja Boga osvetnika, ovaploćenje prirode marcijalne sefire Geburaha. U smislu formule preobražaja posvećenika, izgaženi narodi predstavljaju profane i nečiste, odnosno klifotske elemente unutar psihe. Nasuprot tome, izbavljeni narod predstavlja uravnotežene i pročišćene psihičke elemente za čiji ulazak Bog poziva kćer sionsku, odnosno Jerusalim (Nebeski Jerusalim, Binah) da otvori svoje kapije (Isaija, 62:10-12). Skerletna fantazmička slika upotrebljena je još na početku Isaijine knjige (1:18, 1:21):

„Dođite, pa da se sudimo, govori Jahve. Ako li su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna."

„Kako li postade bludnicom verna tvrđavo?"

Osamnaesti stih jasno nagoveštava simbolizam Jagnjeta. Alister Kroli je ovu tradiciju okrenuo naglavačke shodno učenju o smeni eona koje je propovedao, načinivši od Jagnjeta simbol jednog od najopakijih kneževa tame i pripisavši bludnici (Skerletnoj Ženi), nazvanoj Babalon, sakralna svojstva. U svakom slučaju, promena boje, polaritet crveno-belo, ukazuje na preobražaj čoveka koji konačno postaje adept. On postaje čist, kataros. Odmah nakon odeljka u kome se opisuje kako će Jahve kazniti uobražene kćeri sionske, u glavi 4, stih 1, ima jedan zapanjujuć iskaz:

„I toga će dana sedam žena uhvatiti jednoga čoveka i reći će: Svoga ćemo hleba jesti, svoje ćemo haljine nositi, samo da se tvojim imenom nazovemo! Skini ti sa nas sramotu našu!"

Ovaj stih, iako se logički nadovezuje na prethodne, kao zasebna epizoda posve štrči. Simbolizam ovih reči, naoko nevažan i nekako sporedan, bremenit je arhetipskim smislom. Iz kabalističke perspektive, tih sedam žena personifikuju sedam nižih sefirota (od Heseda do Malkuta) koje su, usled čovekovog pada u linearnu svest, izgubile svoju organsku vezu sa Vrhovnom Trijadom (Binah/Gora) i sada lutaju obezglavljene, u sramoti i izolaciji. One očajnički hvataju „Jednog Čoveka“, koji je Tifaret (Sunce, kosmički Hrist, ravnoteža mikrokosmosa), zahtevajući da se nazovu njegovim imenom kako bi se kroz unutrašnje Sunce ponovo uspostavio narušeni makrokosmički balans i skinuo zastor podeljenosti. U telemitskom ključu, ovaj slikovni kompleks odjekuje kroz sedam glava Zveri na kojoj jaše Babalon, a koje teže mističnom sjedinjenju sa Jednim. Isto tako, stih 34:14, ukazuje na pojavu nekih modernih struja u okultizmu koje najavljuju buduće trendove:

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći."

Pomenuti jarci su izraz predjahvističke izraelitske religije, što se odnosi na pustinjsko božanstvo Azazela čija je životinja jarac. Bog je naložio Mojsijevom bratu Aronu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca. Junac je posvećen bogu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. Tako je uobličen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Aveti noćne su Lilit. Mitologija Skerletne žene i Zveri izbija iz ovih kratkih proročkih crta. Ovaj izbor simptomatičnih Isaijinih iskaza završiću stihom 26:19 (što ne znači da je ovo sve):

„Da ožive mrtvi tvoji! Vaskrsnuće tela! Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa svetlosti, i zemlja će sene na svet povratiti."

Vaskrsavanje tela ne bi trebalo shvatiti doslovno. Kada je reč o tumačenju snova i vizija, svako linearno i doslovno shvatanje vodi ka grešci. Mrtvi koji oživljavaju na poziv Boga, u našem vremenu su, kao što sam već napomenuo, oni koji doživljavaju koreniti i nepovratni preobražaj još za trajanja ovozemaljskog života. To je suština adeptstva. U egipatskim uzorima ovih refleksija, to se dešavalo u svetu mrtvih, gde je duša, ujedinivši se sa svojim ka, postajala samousavršeni (akhu), obezbedivši sebi mesto u večnom životu. Razumevam da je prorok Isaija, u krajnjoj liniji, opisao mehanizam mesijanske formule koja u mnogim detaljima podseća na premise doktrine Alistera Krolija.

Ipak, kao što sam već nagovestio, biti prorok ne znači i potpuno razumeti svoju viziju. Postoje različiti nivoi razumevanja. Nakon 27 vekova, nije potrebno da budemo proroci kako bismo razumeli kontekst Isaijinih proročkih vizija u odnosu na nama blisko vreme. Ne možemo sva njegova proročanstva tumačiti u ključu našeg vremena, ali svakako da je ovih nekoliko navedenih u ovom odeljku sasvim indikativno za ovu svrhu.

Bog Mladoturčin je oblik delovanja imanentnih sila univerzuma. To delovanje je u određenoj meri pojmljivo, odnosno dotiče se naše percepcije i razumevanja. Govorim o sili, koju možemo nazvati božanskom, pod kojom podrazumevam nešto što istovremeno postoji i deluje kroz našu psihu, ali i izvan nje, te obuhvata sveukupnost ne samo ljudskih bića, nego svakolikih oblika postojanja na mnoge načine povezanih sa nama. Ta sila ima svoju volju, ali je istovremeno podložna i ljudskoj volji. Ona otvara puteve ljudskoj volji, ali sa druge strane, težnje ograničene svesti ljudskih bića postavlja u strogo trasirane uslove koje bismo mogli porediti sa sudbinom.

Božanska sila u ljudskom mnjenju ima brojne oblike i načine pojavljivanja, ali nam je gotovo nedostupna na uobičajenom nivou svesti. Zato, u trenucima povišene svesnosti, koji mogu biti i uglavnom jesu privremeni, retko trajni, izuzev u slučajevima korenitog i nepovratnog preobražaja, ta sila je podložna ljudskom usmeravanju. Ponekad je dovoljno da prorok, ili neko u takvom privremenom stanju, samo vidi tokove te sile i uticaj je već ostvaren. Vreme u kome živimo jeste doba laganog povratka u stanje kada su granice između svetova i raznih nivoa bile labavije. To je suštinski preokret koji se dešava upravo sada, noseći sa sobom ne samo veliku neizvesnost i šokove, nego i sunovrat u strašnu tamu koja će progutati mnoge od nas.