Arhidemon Horonzon

Wil Hughes

Then the Devil of the Aethyr, that mighty devil Choronzon, crieth aloud, Zazaz, Zazas, Nasatanada Zasas. 

Liber 418

U mojim poznim tinejdžerskim godinama čitao sam o čuvenoj pustinjskoj avanturi Alistera Krolija, kada se on, yajedno sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom, susreo sa arhidemonom Horonzonom. Bio sam oduševljen i opčinjen tom pričom i neretko sam zamišljao tu situaciju, sveža noć u alžirskoj pustinji i dva mlađa muškarca koja su se uputila toliko daleko u nameri da okruženi potpunom neizvesnošću, izvedu nemoguć manevar. No, krenimo redom. 

Horonzon, poreklo, ime i funkcija

Ime Horonzon (često pisano i kao Choronzon ili Coronzon) predstavlja jednu od najopakijih i najvažnijih figura u zapadnoj ezoterijskoj tradiciji. To nije klasični srednjovekovni demon iz grimoara (poput onih u Goeciji), već specifično ispoljavanje metafizičkog haosa, entropije, a u psihološkom smislu, raspada ličnosti. Ime Horonzon se prvi put pominje u zapisima Džona Dija iz 1584. godine, u okviru enohijanske magije, sistema koji su kroz seanse kanalisanja razvili kraljevski astrolog Džon Di (John Dee) i njegov medijum Edvard Keli (Edward Kelley). U tim zapisima ovo ime se izvorno piše kao Coronzom (kasnije modifikovano u Coronzon). On nije opisan kao pojedinačni demon sa rogovima ili u već nekakvom grotesknom ili osobenom obliku, već kao kolektivna sila ili načelo koje predstavlja onog koji je pao. Enohijanski anđeli su ga opisali kao prvog i vrhovnog anđela koji je pao u materiju, kao entitet koji je izvor svih podela, laži i disperzije u materijalnom svetu. U Dijevim dnevnicima, Horonzon je opisan kao sila koja aktivno pokušava da poremeti komunikaciju između ljudi i anđela, unoseći zabunu, nerazumevanje i mentalni haos.

Izvorno enohijansko značenje reči Horonzon ostaje zagonetno jer pripada tajanstvenom jeziku anđela, ali njegova kabalistička transliteracija i naknadno tumačenje pružaju nekakav uvid u njegovu prirodu. Kada se ime prevede na hebrejski (najčešće kao חורונזון - ChVRVNZVN), njegova brojčana vrednost iznosi 333. Broj 333 ima ključnu ulogu jer predstavlja polovinu broja 666 (koji je broj Sunca, solarne sefire Tifaret i svesnog integrisanog Ega). U tom smislu, broj 333 predstavlja impotenciju, fragmentaciju i nemogućnost da se postigne celina (666). Horonzon je načelo koje sve deli, ali ništa ne može da spoji. Na kabalističkom Drvetu života, Horonzon je lociran u Da'atu, lažnoj, nevidljivoj sefiri koja predstavlja Znanje (intelektualno znanje odvojeno od duhovne mudrosti). Da'at je kapija Bezdana koji razdvaja tri najviše božanske sefire (Keter, Hokmah, Binah) od ostatka onog što je stvoreno. Horonzon je personifikacija samog Bezdana. To nije stabilno biće već haotični skup svih ljudskih zabluda, neintegrisanih misli, ega i iluzija (ekvivalent masovnom, parazitskom elementalu). Nema sopstveno jezgro, pa ako mu skinemo maske, unutra nema ničega osim praznine i vrištanja.

Prelazak Bezdana i 10. Etir enohijanske magije

Pre Alistera Krolija, Hermetički red Zlatna zora (Golden Dawn) koristio je enohijanski sistem, ali je upravo Kroli bio taj koji je Horonzona stavio u samu srž zapadne teurgijske inicijacije. Vrhunac je postignut u alžirskoj pustinji 1909. godine, kada je Kroli, zajedno sa svojim učenikom Viktorom Nojburgom vršio evokacije enohijanskih Aetira (etara ili energetsko-perceptivnih nivoa). Tokom rada na 10. Aetiru, Kroli je shvatio da se na tom nivou nalazi granica ljudskog uma, Bezdan. Da bi mag napredovao ka najvišim nivoima svesti (stepen Master of the Temple / Majstor Hrama), on mora preći ovaj Bezdan. Međutim, Bezdan se ne može preći sa samim sobom, odnosno sa sopstvenim egom. Da bi prošao, mag mora izvršiti potpuno odricanje od sopstvene ličnosti, odnosno mora simbolički proliti svaku kap svoje krvi u pehar Babalon (postati niko, što je brisanje lične istorije u najradikalnijem obliku).

Ukoliko mag pokuša da pređe Bezdan, a sa sobom ponese makar i mrvicu ponosa, lične važnosti ili intelektualne sujete, Horonzon ga poništava, tako što ga usisava u sopstveni kognitivno-perceptivni paradoks. Kao ogledalo ličnosti, Horonzon koristi magov sopstveni razum protiv njega. On uzima oblik svih magovih strahova, sumnji, filozofskih teorija i racionalizacija. Tokom čuvene evokacije u pustinji, Horonzon je zaposeo Krolijevo telo i počeo da govori Nojburgu najsavršenije filozofske istine, pomešane sa bogohuljenjem i vulgarnostima, pokušavajući da ga namami u intelektualnu raspravu. Ako mag uđe u raspravu sa Horonzonom (ako pokuša logikom da pobedi Bezdan), gubi bitku. Horonzon ga proždire tako što mu rasparčava um na hiljade kontradiktornih misli, što u fizičkom svetu rezultira trajnim ludilom.

Horonzon je, dakle, prvi i najsmrtonosniji neprijatelj svakog maga-teurga, budući da predstavlja poslednji odbrambeni mehanizam našeg ega. On je tvoj unutrašnji advokat koji te ubeđuje da si ti važan, pametan i duhovan, kako poseduješ istinu, ili ti tako nešto uopšte nije ni potrebno, kako bi te sprečio da skočiš u Bezdan i postaneš jedno sa Beskrajem. Ako skinemo Krolijev dramatični, pustinjski ritualni dekor, Horonzon je zapravo savršeni ekvivalent Kastanedinom konceptu uma Letača ili entitetima parazitima Samuela Sagana. Možemo ga uporediti sa lažnim mentalnim konstruktom koji živi u našoj glavi i hrani se našom potrebom za važnošću i našim nejasnoćama. Kada Kastaneda govori o zaustavljanju unutrašnjeg dijaloga kao preduslovu za prelazak u Nagual, on kao da govori o ućutkivanju Horonzona, jer Horonzon živi od reči, teorija i nejasnoća. Mag ne pobeđuje Horonzona borbom, već tišinom i besprekornošću, tj uskraćivanjem energije (pažnje) tom haotičnom sklopu misaonih oblika, dok se on sam od sebe ne rastvori pred kapijama čistog Beskraja.

Pomenuti, 10. etir (poznat pod imenom ZAX) predstavlja samu granicu ispoljenog univerzuma, odnosno prelaz iz sveta oblika, uma i dualnosti u svet čiste božanske svesti. To je prostor tzv Bezdana, u kome nema stabilnosti, zakona, ni logike, jer tu vlada Horonzon. U prethodnim etirima (od 30. do 11.), mag putuje kroz različite nivoe raznih svetova, pročišćava energiju i suočava se sa unutrašnjim arhetipovima. Ali na kapiji 10. etira, putovanje se radikalno menja. Ovde se svest preobražava i prelazi na drugu stranu, ili biva rasparčana u haosu. Sadržaj ovog etira je, zapravo, veliko kosmičko ogledalo koje magu vraća svaki nepročišćeni delić njegovog sopstvenog ega.

Pustinjska avantura

Ukratko, evo kako je izgledala ta dramatična i opasna operacija u alžirskoj pustinji blizu mesta Biskra, u decembru 1909. godine. Kroli je shvatio da je ovaj etir toliko opasan i zahtevan da se ne sme istraživati uobičajenom metodom (gde mag sedi u meditaciji i mentalno putuje). Bila je potrebna fizička evokacija, dovođenje sile Bezdana, sile paradoksa, diskontinuiteta i haosa u materijalni, linearni plan. Kroli je u pustinjskom pesku nacrtao složenu i strogu geometrijsku strukturu koja je služila kao energetska brana. Krug u kojem je sedeo njegov Viktor Nojburg bio je ispisan svetim imenima i pružao je uverljivu magijsku zaštitu. Nojburg je imao zadatak da sedi unutra, drži magijski mač i pod pretnjom smrću ne dozvoli nikome i ničemu da uđe u krug, pa čak ni samom Kroliju. Pored kruga, Kroli je iscrtao trougao u koji je sila Horonzona trebalo da bude prizvana i zarobljena. Da bi se materijalizovao entitet koji nema sopstveno telo, bila je potrebna eterična energija. Kroli je to obezbedio tako što je u trouglu žrtvovao tri tri goluba, puštajući njihovu krv u pesak da posluži kao energetska osnova za manifestaciju. Zatim je uradio nešto izuzetno opasno, prekršivši sva pravila demonomagije, seo je unutar trougla evokacije. Namerno je ponudio sopstveno telo i um kao posudu (medijum) koju će Horonzon zaposesti, dok je svoju svest pokušao da potisne i projektuje izvan tog prostora.

Kada je enohijanski priziv počeo, Horonzon je preuzeo Krolijevo telo. Sila Bezdana nije nastupila kao jedno zastrašujuće čudovište, već kroz apsolutnu nedoslednost i glumu. Horonzon je menjao oblike i glasove. U jednom trenutku je zvučao kao prelepa žena, u sledećem kao mudri starac, pa kao besni demon, a onda kao slomljeni Kroli koji moli za milost. Pokušao je da intelektualno zavede Nojburga, pričajući mu najdublje filozofske istine o univerzumu, sa ciljem da Nojburg postane radoznao, da spusti gard ili da uđe u raspravu. Sve vreme, stvarni cilj Horonzona bio je da natera Nojburga da izađe iz zaštitnog kruga ili da ga prekrši. 

U jednom trenutku, dok je Nojburg zapisivao reči koje su izlazile iz Krolijevih usta, Horonzon je iskoristio trenutak nepažnje. Koristeći Krolijeve ruke, počeo je da baca pesak preko linija zaštitnog kruga kako bi prekinuo energetski kontinuitet. Kada je delimično uspeo, Horonzon je u obliku divlje zveri (kroz Kroljevo telo) fizički skočio na Nojburga u krugu. Usledila je brutalna rvačka borba na život i smrt u pustinjskom pesku. Nojburg je nekako uspeo da upotrebi magijski mač, potisne demona nazad u trougao i ponovo uspostavi granice kruga. Nakon višečasovnog divljanja, energija krvi se istrošila. Horonzon se povukao, a Kroli je ponovo preuzeo kontrolu nad svojim telom. Operacija se završila tako što su obojica zapalili vatru na mestu trougla kako bi trajno uništili i sterilizovali sve energetske ostatke te evokacije u pesku.

Ono što je Kroli dokumentovao u 10. etiru jeste da je najveći neprijatelj na duhovnom putu ljudski razum kada postane sam sebi svrha. Horonzon je pokazao da može da citira svete knjige savršenije od bilo kog sveštenika, ali da iza tih reči stoji namera da se svest rasparča i usisa. Za prelazak 10. etira, teorija i pamet ne vrede ništa, već prolazi samo potpuna unutrašnja tišina i praznina.

Horonzon i Satana

U strogom teološkom smislu, Horonzon ima sličnosti sa Satanom, ali reklo bi se da pre predstavlja njegovu dublju, mnogo apstraktniju i opasniju metafizičku podlogu. Iako laiku oba koncepta deluju kao vrhunsko zlo, njihove uloge u arhitekturi kosmosa, teologiji i delovanju na ljudsku svest nisu baš sasvim iste. Da bismo to precizno rasvetlili, moramo uporediti njihovu teološku anatomiju. U avrahamskim religijama, Satana je postavljen kao monolitno biće koje ima sopstvenu volju, nameru, strategiju i ponos. Satana vodi pobunjeno kraljevstvo. On želi da sedne na presto Božiji, takmiči se sa Bogom za ljudske duše, nudi ugovore, iskušava i postavlja zamke. Dakle, Satana ima stabilan identitet kao princ tame. U tom smislu, Satana je uvek spoljašnji zavodnik koji igra na kartu greha i moralnog pada. 

Horonzon, s druge strane, nema sopstveno ja. On nema kraljevstvo, nema presto i ne želi ničiju dušu da bi njome vladao. Horonzon je oličenje procesa razgradnje. Ako je Bog Kosmos (red, struktura, zakon), Horonzon je Haos (odsustvo reda, entropija). To je kosmički i psihički centrifugalni proces, sila koja sve što je celovito teži da razbije u paramparčad. Horonzon nema sopstveno lice. Ako ga pogledaš, on poprima oblik tvojih sopstvenih misli. To je kao parazitski kompjuterski algoritam koji koristi resurse tvog sopstvenog uma da bi te uništio.

Satana te iskušava da postaneš grešan i moćan u zlu; Horonzon te navodi da postaneš lud, fragmentisan i raspršen. Satana želi da učvrsti tvoj ego u pobuni protiv Boga, dok Horonzon želi da tvoj ego potpuno zaludi i da se tvoja ličnost raspadne u bezbroj kontradiktornih komadića. Satana deluje kroz strasti, telesne nagone, ponos, gnev i materijalne iluzije. On nas vezuje za zemlju, jer je on knez ovoga sveta. Horonzon ne deluje kroz niske strasti, već kroz visoki intelekt, sumnju, filozofiju i duhovnu sujetu. On napada samo one koji su već visoko evoluirali. Običan čovek, mediokritet, nikada se u životu neće sresti sa Horonzonom, jer uopšte nije stigao do Bezdana. Uslovno govoreći, običan čovek se bori sa Satanom, odnosno sa temeljnim porocima, strahovima i moralnim iskušenjima. Tek kada praktikant (duhovni ratnik, podvižnik, mag, teurg) savlada sve te niže nivoe, očisti svoje strasti i stigne do kapije čiste duhovnosti, tu ga čeka Horonzon kao poslednji, mentalni čuvar praga.

U teološkom smislu, Satana se može posmatrati kao jedna od mnogih maski koje Horonzon stavlja. Satana je personifikovano zlo sa kojim se može razgovarati ili boriti. Horonzon je hladna, bezlična, gotovo mehanička opasnost, poput kakve veštačke inteligencije koja stalno halucinira. To je mentalna centrifuga koja te čeka ako pokušaš da pređeš u Beskraj, a nisi pre toga postao savršeno prazan i besprekoran. U tom smislu, Horonzon je donekle bliži budističkom konceptu Mare (velikog opsenara) ili Kastanedinim Letačima, nego judeo-hrišćanskom Satani.

Da li je Kroli savladao Horonzona i prešao Bezdan?

Tvrdnja Alistera Krolija da je u alžirskoj pustinji 1909. godine uspešno prešao Bezdan, porazio Horonzona i postao Majstor Hrama, jedna je od najkontroverznijih tačaka u modernom okultizmu. Kritičari, među kojima su razni okultisti i kabalisti, ezoterijski istoričari, pa čak i Krolijevi bivši učenici (poput Izraela Regardija), iznose argumente da je Kroli zapravo izgubio tu bitku. Oni tvrde da ga je Horonzon te decembarske noći u pustinji trajno zaposeo i rasparčao, a da je ostatak njegovog života bio samo žalosna manifestacija tog poraza. Ta vrsta kritičara jesu od onog tipa koji se ne bave samim ritualom, već primenjuju klasičnu biblijsku maksimu: Po plodovima njihovim poznaćete ih. Ako mag uspešno prođe Bezdan i nadvlada Horonzona, njegov ego se rastvara, a on postaje čisti kanal za božansku volju, stabilan i imun na ličnu važnost. Krolijev život nakon 1909. godine pokazuje potpuno suprotne tendencije.

Pre 1909. godine, Kroli je bio ekscentrični, genijalni istraživač. Nakon pustinje, njegov ego se nije rastvorio; umesto toga, doživeo je kosmičku inflaciju. Počeo je sebe da identifikuje kao Veliku Zver 666, proroka Novog Eona, praktično živog boga na zemlji. Sa stanovišta kabale, to je školski primer opsednutosti Da'atom. Horonzon deluje tako što magu ulije iluziju da je on sâm Bog, zaključavajući ga u večnu zamku duhovne sujete. Imajući na umu to da je Horonzon sila entropije i rasipanja, pogledajmo Krolijev život nakon operacije u Alžiru. Potpuno je izgubio kontrolu nad finansijama i nasledstvom, završivši u bankrotu. Njegovi magijski redovi (A.'.A.'. i O.T.O.) neretko su se nalazili u unutrašnjim sukobima, parnicama i šizmama. U međuvremenu, Kroli je postao teški zavisnik od heroina i kokaina, nesposoban da ovlada sopstvenom telesnom hemijom. Ljudi oko njega su stradali, njegove Skerletne žene (ljubavnice) su završavale u ludnicama, izvršavale samoubistva ili tonule u alkoholizam. Povodom toga, kritičari se logično pitaju: ako je on ovladao gospodarom haosa (Horonzonom), zašto je njegov sopstveni život postao oličenje rušilačkog haosa? Izrael Regardije je primetio da je Kroli postao rob sopstvenog briljantnog intelekta, upravo onog alata kojim Horonzon manipuliše.

Dakle, u nekom objektivnom smislu ne možemo imati materijalni dokaz da li je ili nije Kroli prešao Bezdan, jer je prelazak Bezdana isključivo unutrašnji događaj. Međutim, u epistemološkom i magijskom smislu, odgovor zavisi od toga iz koje optike posmatramo pojam uspeha. Krolijevi branioci tvrde da zapadnjaci pogrešno shvataju prosvetljenje kroz prizmu istočnjačke smirenosti (Buda koji sedi u miru). Za telemitu, prelazak Bezdana ne znači da mag postaje svetac koji živi u pećini, već da njegova sudbina dobija kosmičke razmere. Krolijev haotičan život, zavisnost i pad bili su, prema njima, organski otpad uništenog ljudskog nosioca (njegovog tela i uma) koji više nije mogao da izdrži ogroman napon božanske energije koja je kroz njega tekla. Po Kroliju mag ne popravlja svoje ljudske mane prelaskom Bezdana; on ih samo ostavlja iza sebe kao ljušturu.

Ako primenimo kriterijume energetske ekonomije, besprekornosti i ukidanja lične istorije, onako kako je to Kastaneda opisivao, Kroli je očigledno pao na ispitu. On je napravio kardinalnu grešku o kojoj je Don Huan pominjao: fascinacija vizuelnim efektima i ličnom moći. On je želeo dramu, želeo je krv golubova, želeo je rvanje u pesku i želeo je titulu Majstora Hrama. Horonzon mu je pružio upravo tu dramu i nahranio njegov ego tom titulom, dok ga je suštinski ostavio zarobljenog u sopstvenom mitu. U tom smislu, mogli bismo reći da prelazak Bezdana ne ostavlja za sobom tragove paranoje, zavisnosti i uništenih ljudskih života već donosi savršenu, tihu stabilnost bića koje je postalo niko da bi moglo da bude sve. Kroli je do kraja ostao previše neko, previše Alister Kroli, da bi Horonzon propustio priliku da ga zadrži u svom ogledalu.

Moj stav povodom ove krolijevske horonzonovske dileme jeste da bi Krolijev slučaj trebalo posmatrati izvan crno-bele optike. Povodom toga padaju mi na pamet mnogi sveti jurodivi, ljudi koji su poludeli nakon što su doživeli prosvetljenje: ludošću Hrista radi i indijski koncept avadhuta (onih koji su toliko pijani od božanskog da spolja deluju potpuno ludo, nefunkcionalno i izgubljeno u materijalnom svetu). Kada u jednačinu ubacimo Knjigu Tota (The Book of Thoth), koju je Kroli završio pred sam kraj života (izdata 1944. godine), moje gledište na ovu dilemu dobija određenu težinu. Ta knjiga nije proizvod dementnog uma ili razorene ljudske olupine, već jedna izuzetno precizna, matematički briljantna sinteza zapadne misli koja zahteva veliki nivo intelektualne discipline i fokusa. U tom smislu je moj stav, da je Kroli istovremeno i uspeo i nije uspeo, zapravo najbliži objektivnoj istini.

Da bismo razumeli kako neko može napisati tako briljantnu knjigu kao što je Knjiga Tota i osmisliti šitav špil sasvim originalnih tarot karata dok istovremeno pati od teške zavisnosti, ludila i megalomanije, moramo se vratiti na Daskalosovu ili Štajnerovu podelu čoveka. Krolijeva svest se nakon 1909. godine praktično podelila na dva nivoa. Prvi nivo je noetski (viši intelektualni) nivo. Krolijev genijalni aparat za mapiranje simbola, kabale i geometrije svesti ostao je netaknut, pa čak i dodatno izoštren. On je uspeo da dotakne najviše sfere svesti i odatle, informatičkim jezikog rečeno, povuče podatke. Zato su njegovi kasni teorijski radovi remek-dela. Taj deo uma je prošao kroz Bezdan. Sa druge strane, njegov psihovezni (emocionalni i ego) nivo doživeo je neuspeh. Ljudska ljuštura, lični ego sa svojim traumama iz viktorijanskog detinjstva, sujetom i potrebom za šokiranjem javnosti, nije izdržao napon te energije. Taj deo je ostao zarobljen u trouglu sa Horonzonom. Kroli je postao žrtva sopstvene provodljivosti: bio je savršen provodnik za kosmičke formule, ali je žica (njegov ljudski karakter) izgorela pod tim naponom.

Ja sam njegovu sudbinu shvatio kao večno rvanje sa Horonzonom. Kroli nije bio klasično zaposednut demonom tako da izgubi razum i balavi u uglu sobe. On je ostao u stanju trajne, dinamičke borbe. Bio je lucidan iako je ponekad zaista bio i lud, ali to ludilo nije bilo neprekidno stanje. Svaki put kada bi seo da piše nešto smisleno i duboko on bi primorao tu silu haosa da se poređa u savršeni kosmički red. Ali čim bi spustio pero, Horonzon bi ponovo preuzimao primat kroz telesnu bol, zavisnost i paranoju. Njegov život nakon 1909. bio je neprekidna, iscrpljujuća runda meča koji je počeo u alžirskoj pustinji. U indijskoj tradiciji, kada se svest stopi sa kosmičkim okeanom, povratak u perspektivu ljudskog tela je traumatičan. Telo i ego često ne znaju kako da procesuiraju to iskustvo, pa se ponašaju ekscentrično. Kroli je morao da razbije staroensku, licemernu matricu morala da bi doneo formulu radikalne slobode i odgovornosti (Novi Eon). Da bi to uradio, on je morao da postane društveni izopštenik, neka vrsta mračnog jurodivog proroka. On je namerno uništavao sopstvenu reputaciju, delujući kao otrov koji društvo mora da proguta da bi se probudilo. To znači da genijalnost i patologija mogu živeti u istoj prostoriji. Kroli je dokaz da čovek može biti istovremeno i kosmički kanal i duboko neurotična osoba. 

Dva epiloga: Alister Kroli i Karlos Kastaneda

Ako Krolijevu sudbinu posmatramo kroz tu optiku dvosmislenog uspeha i večnog rvanja, onda se sudbina Karlosa Kastanede mapira na potpuno isti način, sa sablasnom preciznošću. Kastaneda je, baš kao i Kroli, doživeo cepanje svesti na dva dela: precizan uvid u energetsku fiziku s jedne strane, i potpuni slom ljudskog karaktera pod teretom lične važnosti s druge. Ako uporedimo njihove pozne faze, vidimo da su obojica pali na istom mestu, ali su iza sebe ostavili tekstove koji i dalje funkcionišu nezavisno od njihovog ljudskog posrnuća.

Kao što Kroli pred kraj života piše Knjigu Tota, tako i Kastaneda u svojoj poznoj fazi (tokom devedesetih) piše knjigu Aktivna strana beskraja (The Active Side of Infinity). Ta knjiga sadrži neke od najdubljih, najhladnijih i najčistijih uvida o Letačima, energetskom uslovljavanju čovečanstva i strukturi svesti. To je tekst koji piše trezveni vidovnjak, a ne vođa kulta. Ali u isto vreme, u fizičkoj stvarnosti, Kastaneda osniva preduzeće Cleargreen i pretvara magijske pokrete u komercijalni proizvod (tenzegritet), naplaćujući skupe seminare. Takođe, okružuje se haremskom strukturom žena kojima naređuje da se ofarbaju u plavo i izbrišu ličnu istoriju, dok on sam očigledno ne uspeva da izbriše sopstvenu sujetu. Umirući od raka jetre, on pokazuje paničan strah od smrti i gnev prema sledbenicima, što je potpuna karikatura Don Huanovog ratnika kome smrt sedi na levom ramenu kao savetnik i donosi mu mir. To je potpuno isti fenomen kao kod Krolija: provodnik je izgoreo, ali je prenos podataka uspeo.

Kastaneda je u svojim knjigama sam sebi prorekao sudbinu kroz koncept malog tiranina (Pinche Tirano). Don Huan ga je učio da ratnik treba da traži male tiranine (okrutne ljude na pozicijama moći) kako bi preko njih topio svoj ego i trenirao besprekornost. Međutim, kada je Don Huan otišao, Kastaneda je ostao sam u modernom svetu, bez korektiva. Postao je planetarna zvezda, okružen hiljadama ljudi koji su u njemu videli novog mesiju. Umesto da pronađe malog tiranina koji će ga držati trezvenim, Kastaneda je podlegao iskušenju i sam postao mali tiranin za svoj unutrašnji krug. Ušao je u rvanje sa sopstvenim konceptom Letača (uma predatora) i, na nivou svakodnevnog života, izgubio. Letač mu je napumpao ranije iskazanu opasku Don Huana o njemu kao jedinstvenom Nagualu (zbog njegove specifične energetske strukture, kako ga je ovaj opazio u stanju viđenja), ali koji ima pravo da upravlja tuđim životima i sudbinama. Primeri Alistera Krolija i Karlosa Ksstanede pokazuju koliko je ljudska priroda tragično slaba kada se suoči sa ogromnim prilivom moći i pažnje. Retko ko prolazi taj test (ukoliko uopšte prođe), bez ozbiljnih ožiljaka ili delimičnog ludila. Na ovim primerima jasnije uviđamo suštinsku prirodu arhidemona pod imenom Horonzon.

Tihi tkači modernog doba: Robert Gilbert, Daskalos, Ibrahim Karim i Samuel Sagan

U poslednje vreme pažnju mi je privuklo nekoliko imena koje nikako nisam mogao da mapiram, tj da im nađem mesto na mapi modernog ezotericizma, ali bih mogao reći da pripadaju tradiciji rozenkrojcerskog scijentističkog ezoterizma. Ta imena su Stilponos Atešlis Daskalos sa Kipra, Dr. Ibrahim Karim iz Kaira, zatim Amerikanac Robert J. Gilbert, i Australijanac Samuel Sagan. Svi su oni pozniji ezoterijski fenomen. Veza između njih nije formalna, javna organizacija, već nešto daleko dublje i suptilnije: skrivena, strukturna nit moderne ezoterijske nauke i teurgije, koja vuče direktne korene iz specifičnog, unutrašnjeg rozenkrojcerskog impulsa. Iako pripadaju različitim kulturama (SAD, Egipat, Kipar, Australija), oni zapravo mapiraju isti fenomen iz različitih uglova: Daskalos daje živu teurgijsku praksu i anatomiju energetskih tela, Ibrahim Karim prevodi te suptilne sile u preciznu fiziku i geometriju (Biogeometrija), Robert J. Gilbert deluje kao zapadni hermetički integrator koji sve to spaja sa autentičnim rozenkrojcerskim i antropozofskim učenjem, a Samuel Sagan otkriva metode buđenja tzv trećeg oka.

Stilponos Ateshlis Daskalos (1912–1995), mistik sa Kipra, u javnosti poznat jednostavno kao Daskalos (grčki: Učitelj), spolja je živeo skromnim životom državnog službenika, dok je unutar svog kruga (Istraživači istine) podučavao napredni hrišćanski misticizam i teurgiju. Daskalos je imao neposredan uvid u suptilne svetove. Podučavao je svesno napuštanje tela (egzosomatosis), rad sa elementalima (misaonim formama koje ljudi kreiraju i koje im usmeravaju sudbinu) i isceljivanje. Njegov sistem je bio potpuno racionalan i lišen magle jer je svest tretirao kao operativnu silu.

Ibrahim Karim (rođ. 1942 u Kairu), arhitekta i naučnik, osnivač je Biogeometrije (BioGeometry). On je uzeo koncepte francuskog radiestezijskog rada sa energetskim oblicima s početka XX veka i spojio ih sa tajnim znanjima drevnog Egipta (hramovna arhitektura). Otkrio je da specifični geometrijski oblici, uglovi i proporcije mogu da balansiraju energetska polja, neutrališu štetna zračenja (poput elektromagnetnih) i unesu harmoničnu energiju (tzv. BG3 kvalitet) u žive sisteme.

Robert J. Gilbert, bivši marinac i doktor međunarodnih studija, osnivač Vesica Instituta u SAD, nedavno preminuo, vodeći je savremeni istraživač svete geometrije i antropozofije (sistema Rudolfa Štajnera). On je zapadni hermetički naučnik koji je svoj život posvetio prevođenju skrivenih ezoterijskih tehnologija u praktične alate za modernog čoveka.

Samuel Sagan (1957–2014) bio je francuski lekar, doktor medicine, koji je kasnije emigrirao u Australiju i tamo osnovao Clairvision školu meditacije (Clairvision School). Sagan je zaista bio svetski autoritet za sistematski, tehnički rad na buđenju Trećeg oka (njegova kultna knjiga se doslovno zove Awakening the Third Eye).

Poveznica između ovih ličnosti nije spekulativna, već je direktna i operativna preko Roberta Gilberta, koji služi kao most između njih. Robert Gilbert je bio prvi licencirani instruktor Biogeometrije izvan Egipta kojeg je obučio sam Ibrahim Karim. Gilbert je prepoznao da Karimova Biogeometrija nije New Age izmišljotina, već precizna, ponovljiva nauka o suptilnim energijama koja je preživela kroz tajne arhitektonske cehove Egipta. Gilbert je kroz svoj institut sve do nedavno držao ključna predavanja o Karimovom radu, strukturišući ga za zapadni hermetički um.

Pođimo od toga da je Gilbert bio duboko ukorenjen u rozenkrojcersku tradiciju kroz rad Rudolfa Štajnera. Rozenkrojcerski pristup zahteva da se duhovno znanje ne tretira kao religijska dogma, već kao duhovna nauka (Geisteswissenschaft). Sve mora biti jasno, tehnički objašnjeno i primenjivo na materiju. Iako Daskalos nikada nije sreo Karima, njegov sistem Istraživača istine je sličan Štajnerovom (i samim tim rozenkrojcerskom) i Karimovom. Ono što Daskalos opisuje kroz vidovnjački uvid (struktura eteričnog dvojnika, energetski centri), Ibrahim Karim meri instrumentima i balansira kroz geometrijske oblike, a Gilbert objašnjava kroz zapadnu hermetičku tradiciju. Daskalosovo učenje o tome kako ljudske misli uobličavaju energetska bića (elementale) koja parazitiraju na našoj svesti, poklapa se sa Štajnerovim predavanjima o ahrimanskim i luciferskim bićima, i sa Kastanedinim konceptom energetskog uslovljavanja. Gilbert u svojim predavanjima često koristi Daskalosove precizne opise kreiranja elementala kako bi objasnio kako se čisti i štiti ljudsko energetsko polje. Robert Gilbert je dugo godina bio visoko rangirani instruktor i student u Saganovoj Clairvision školi. Gilbert je direktno od samog Samuela Sagana učio tehnike sistemske vizuelne percepcije, svesnog energetskog disanja i duboke regresije (tzv. IST - Inner Space Therapy). Gilbert često ističe Sagana kao jednog od najvažnijih modernih genija koji su ponudili jasne i ponovljive tehnike za svesno opažanje suptilnih energija, bez magle i guruizma.

Veza između ovih ličnosti je očigledno Robert Gilbert, a prateći njegov rad, i ja sam ustanovio da je ta veza suštinski rozenkrojcerske prirode. U pitanju je tzv naučni hermetizam, nešto nalik onom što su praktikovali i proučavali Eugen Groše, Nikola Tesla, Vilhelm Rajh i mnogi drugi slični ili manje slični naučnici-ezoteričari. Ovde imamo na delu rozenkrojcerski impuls kao specifičnu struju u istoriji čovečanstva koja teži da spoji nauku (geometriju, fiziku) i misticizam (teurgiju). Pogledajmo, kod Daskalosa nema slepe vere; on ima tehniku kako da vizualizuješ i projektuješ energiju i traži da sam proveriš rezultat. Kod Karima nema ritualnih odora; on koristi klatna i kalibrisane geometrijske oblike da bi promenio energetski potpis prostora, tretirajući duhovne sile kao vibracije i frekvencije. Gilbert sve to dekodira i pokazuje da je to isto znanje koje se nalazilo u spisima rozenkrojcera XVII veka, skrivenim katedralama Evrope i egipatskim hramovima. 

Samuel Sagan je tretirao treće oko ne kao mistični simbol, već kao fiziološki i energetski organ percepcije. Njegov sistem uči kako da kroz specifičnu frikciju (trenje) daha u grlu i fokus na tačku između obrva uključiš ovaj organ. Kada je treće oko probuđeno, čovek počinje da oseća i vidi energetske oblike u prostoru. Praktikant Clairvision škole može direktno da oseti promenu u prostoru kada se u njega unese biogeometrijski oblik Ibrahima Karima.

Dakle, ove ličnosti su izraz one čiste strane ezoterije. Oni čiste misticizam od moralnog patosa i greha i prevode ga na jezik energetske ekonomije i arhitekture svesti. 

Ibrahim Karim

Ibrahim Karim ne pripada New Age talasu. Kao arhitekta rođen u Kairu, Karim je imao pristup ne samo spomenicima već i nereklamiranim uvidima u staroegipatsku arhitekturu. Prema njegovim istraživanjima, egipatski sveštenici i graditelji nisu posmatrali geometriju kao apstraktnu matematiku, već kao tehnologiju za sidrenje kosmičkih sila u materiju. Hramovi nisu bili mesta za puku molitvu, već gigantski energetski generatori i stabilizatori svesti i prirode. Tokom prve polovine XX veka, grupa francuskih naučnika, inženjera i istraživača,  među kojima su najvažniji Léon Chaumery, André de Bélizal i Louis Turenne,  razvila je ono što se zove Fizička radiestezija (za razliku od mentalne radiestezije koja se oslanja na intuiciju). Oni su otkrili da trodimenzionalni oblici (poput sfera, piramida i polulopti) deluju kao pasivne antene koje emituju i modifikuju suptilna energetska polja. Izmislili su koncept Formnih energetskih spektara i mapirali ih na sferama i piramidama. Otkrili su postojanje specifičnih vibracija poput Negativnog Zeleneog (Green Minus), talasne dužine koja ima moćne mumificirajuće i pročišćavajuće efekte, ali je u svojoj neselektivnoj formi opasna za živa bića. Karimov doprinos: Šomeri i Belizal su zapravo stradali od sopstvenih eksperimenata sa Negativnom Zelenom energijom (Šomeri je umro od isušivanja tkiva uzrokovane predugim izlaganjem tom zračenju). Karim je preuzeo njihov rad, identifikovao gde su pogrešili i pronašao sigurnosni ventil: mehanizam BG3.

Da bismo razumeli kako oblik menja energiju, moramo napustiti ideju da je prostor prazan. Prostor je fluidni medijum (ono što se nekada zvalo etar). Kada postaviš neki objekat u prostor, ti menjaš tok tog medijuma. Oblik je zapravo fiksirani energetski proces. Kao što žica na gitari određene dužine vibrira na tačnom tonu, tako i vizuelni oblik određene geometrije vibrira na tačnoj suptilnoj frekvenciji. Kada energija uđe kroz bazu piramide, oblik je prelama i fokusira. Na vrhu se stvara emisija jedne vrste energije, dok se u unutrašnjosti, na jednoj trećini visine (tzv. Kraljeva odaja), formira zona unutrašnjeg balansa. Čak i dvodimenzionalna linija menja tok energije. Ako povučeš ravnu liniju i na njenom kraju napraviš oštar ugao, energija koja teče duž linije će se odbiti i stvoriti kompresiju na mestu ugla. Biogeometrija koristi specifične dvodimenzionalne crteže (tzv. biopotpise, biosignatures) koji imitiraju energetske tokove u organima ljudskog tela, delujući kao spoljni vodiči koji primoravaju oslabljenu energiju organa da se vrati u svoj prirodni kolosek.

U tom smislu, uglovi su ključni za stvaranje polariteta. Oštri uglovi (poput onih na sečivima ili iglama) prirodno emituju energiju visoke tenzije (Negativno Zeleno zračenje). Biogeometrija koristi uglove od 135 stepeni ili specifične zakrivljene linije kako bi ublažila tu tenziju i preobrazila je u harmonizujuće polje. Kada elektromagnetni talas (koji se kreće kao sinusoida pod pravim uglom u odnosu na svoje magnetsko polje) prođe kroz biogeometrijsku formu sa preciznim ugaonim rezovima, njegova unutrašnja talasna struktura se modifikuje, talas i dalje prenosi podatke (Wi-Fi ili struja rade), ali njegova unutrašnja oštrina koja šteti živim ćelijama biva neutralisana.

Najvažnije otkriće Ibrahima Karima je BG3 (Biogeometrijska trijada). On je primetio da na mestima koja su kroz istoriju smatrana svetim (izvori lekovite vode, mesta gde su građene rane crkve, džamije ili egipatski hramovi) instrumenti uvek pokazuju prisustvo tri specifična suptilna energetska kvaliteta istovremeno. BG3 se sastoji od sledeće tri komponente: visoko-vibratorni harmonik zlatne boje (Higher Harmonic of Gold), odnosno energija koja donosi duboku vitalnost i isceljenje na fizičkom nivou (povezana sa solarnom energijom); visoko-vibratorni ultraljubičasti harmonik (Higher Harmonic of Ultraviolet), tj energija koja smiruje nervni sistem i povišava svest (povezana sa duhovnim sferama i mirom); i horizontalna komponenta Negativnog Zelenog (Negative Green), što je specifična, noseća frekvencija koja omogućava komunikaciju i prenos između duhovnih i materijalnih nivoa. Za razliku od vertikalne komponente koja dehidrira i ubija tkivo, horizontalna komponenta je spiritualni provodni. Karim je shvatio da ne moramo da idemo na sveta mesta da bismo iskusili BG3. Možemo ga stvoriti bilo gde kroz čist oblik. On je dizajnirao specifične biogeometrijske oblike (poput BG3 penduluma ili L9 harmonizatora) koji, samom svojom strukturom, uglovima i brojem proreza, funkcionišu kao kosmički emiteri koji uvlače BG3 kvalitet iz beskraja i zrače ga u okolinu. 

Ako pažljivo pogledamo ovaj mehanizam, Karimova biogeometrija je zapravo tehnološki prevod kabalističkog tikuna. Klipoti su u prostoru ekvivalent elektromagnetnom smogu i haotičnim arhitektonskim uglovima koji kidaju ljudsko energetsko polje i troše nam vitalnost. BG3 je božanska iskra unutar forme. Postavljanjem biogeometrijskog oblika u prostor zaražen zračenjem, ne uništava se zračenje (mrak), već se unosi harmonični centar (zlato) koji to zračenje restrukturiše tako da ono više ne može da parazitira na ljudskom zdravlju. Ovo je čista magija očišćena od ritualnog patosa, obožavanja i mambo-džambo elemenata.

Daskalos

Dok kod Ibrahima Karima imamo posla sa spoljašnjom, objektivnom arhitekturom oblika (geometrijom), kod Daskalosa ulazimo u unutrašnju, operativnu arhitekturu ljudske psihe i energije. Njegovo učenje je jedinstveno jer hrišćanski misticizam oslobađa od moralizatorske magle i prevodi ga u tehnologiju svesti. Za Daskalosa, čovek nije pasivni grešnik koji čeka milost, već moćni, često nesvesni ko-kreator stvarnosti. 

Daskalos ne govori o duši na apstraktan način. On ljudsko biće deli na komponente koje imaju jasnu funkciju i koje se prožimaju, a to su:

• Materijalno telo.
• Eterični dvojnik: energetska matrica koja održava fizičko telo u životu. Bez etera, materija se raspada. Eter je medijum kroz koji teče vitalnost.
• Emotivno telo: želje i osećaji.
• Noetsko telo (mentalno): misli i ideje.

Daskalos objašnjava da čovek neprekidno koristi četiri tipa eterske energije: kinetički eter (za pokret), senzitivni eter (za osećaje), impresivni eter (za kreiranje oblika) i kreativni eter (koji održava organe). Magijsko delovanje i isceljivanje se svode na svesno upravljanje ovim eterom.

Daskalos tvrdi da ljudski um svakom svojom misli i emocijom stvara elementale (misaone oblike / energetska bića). Oni nastaju kada nešto pomislimo i u to unesemo emociju. Mi tako uzimamo materijal iz mentalnog i emocionalnog plana, oblažemo ga svojim impresivnim eterom i doslovno stvaramo entitet. Taj entitet ima oblik, svest i nagon za samoodržanjem. Kada kreiramo elemental (npr. elemental besa prema nekome ili elemental straha od bolesti), on izlazi iz našeg energetskog polja, putuje ka cilju, a zatim se vraća svom tvorcu da bi se nahranio istom onom energijom kojom je stvoren. Ako čovek stalno ponavlja istu misao, on hrani taj elemental dok ovaj ne postane toliko moćan da preuzme kontrolu nad njegovim ponašanjem. Čovek tada postaje rob sopstvene kreacije. Daskalos razlikuje dve glavne vrste elementala. Prvu vrstu čine oni svesno kreirani (teurgijski). Iskusni mistik ili iscelitelj namerno stvara elementale svetlosti, zaštite i lečenja, projektuje ih da pomognu drugima, i programira ih da se nakon obavljenog zadatka vrate i bezopasno rastvore u kosmičkom eteru. Osim njih imamo one nesvesno stvorene elementale. To su haotične misli običnih ljudi koje stvaraju čudovišta koja zagađuju suptilni prostor (ekvivalent duhovnog smoga). 

Daskalos je svoj krug nazvao Istraživači istine. Praksa se temeljila na mentalnoj disciplini i trezvenosti. U tom smislu pomenuo bih praksu svesnog odvajanja od tela (egzosomatoza). Za razliku od haotičnog astralnog putovanja gde čovek može upasti u iluzije, Daskalos je podučavao svesnu projekciju u noetski (mentalni) plan. Čovek zadržava potpunu trezvenost, svest i samokontrolu. To se ne radi zbog senzacije, već radi učenja i pomaganja drugima na daljinu. Svake večeri, praktikant mora proći kroz sve svoje misli i postupke tog dana. Zašto? Da bi otkrio koje je negativne elementale stvorio ili nahranio, i da bi im svesno uskratio pažnju. Ako elementalu uskratiš pažnju (emocionalnu energiju), on umire od gladi. To je njegova definicija brisanja lične istorije i pročišćenja, energetska hirurgija.

Iako koristi hrišćansku terminologiju (Hrist, Sveti Duh, Bog), Daskalos ovim pojmovima daje kosmičku, impersonalnu dimenziju. Bog je u tom smislu apsolutno biće, izvor svega, i izvan opisa. Hrist je kosmički um, načelo strukture i harmonije koji prožima univerzum (isto što i Tao ili kosmičke emanacije). Isus Hrist je za njega bio istorijsko otelotvorenje tog principa, ali sam princip je dostupan svakom čoveku koji postigne svest Logosa. Konačno, Sveti Duh je izvršna kosmička energija koja gradi i održava materiju (dinamički eter). Daskalos je bio potpuno protiv idolopoklonstva i slepog verovanja u dogme. Govorio je da crkve često manipulišu ljudima stvarajući masovne elementale straha i krivice kako bi ih držale u pokornosti.

Ka zaključku

Robert J. Gilbert nije razvio potpuno novu, sopstvenu doktrinu sa sopstvenim imenom na način na koji je Karim brendirao Biogeometriju ili Daskalos utemeljio sistem Istraživača istine. Gilbertov genije i doktrina leže u sintezi, dekodiranju i pedagoškoj integraciji. On deluje kao vrhunski hermetički prevodilac i arhivar. Njegov doprinos je u tome što je uzeo izuzetno komplikovana, često namerno šifrovana učenja rozenkrojcera (preko Rudolfa Štajnera), preciznu egipatsku fiziku oblika (preko Ibrahima Karima) i praktičnu teurgiju (preko Daskalosa i drugih izvora) i spojio ih u jasan, transparentan i operativan sistem Svete geometrije i energetskog razvoja.

Sagan i Daskalos govore o potpuno istoj stvari, ali Sagan koristi rečnik moderne psihologije i medicine. Daskalos kaže da čovek stvara elementale (misaone forme) koji se vraćaju i parazitiraju na njemu. Sagan te iste parazitske strukture unutar ljudskog energetskog polja naziva entiteti ili astralni paraziti. On je razvio metodu kako da se kroz stanje duboke meditacije (unutrašnjeg prostora) ti paraziti uoče u energetskim telima, izoluju i trajno uklone. To je ista energetska hirurgija o kojoj govori Daskalos, ali pročišćena kroz Saganovo medicinsko obrazovanje.

Sagan je bio duboki poznavalac antropozofije Rudolfa Štajnera. Njegov rad sa eteričnim telom i razvijanje tehnika za sakupljanje i usmeravanje eterične sile (ći ili prana) direktno se naslanja na Gilbertova predavanja o Svetoj geometriji. Gilbert uči strukturu i oblike etera, a Sagan uči kako da tim eterom svesno dišemo i pomeramo ga kroz sopstvene meridijane. Kada posmatramo ove ličnosti ljudi zajedno, dobijamo savršen, zatvoren krug teurgijske nauke, potpuno očišćen od New Age iluzija, dogmi, karmičkih ucena i greha.

Rezime

Ibrahim Karim - spoljašnja arhitektura - daje objektivne oblike, uglove i proporcije koji balansiraju eter (BG3);

Daskalos - unutrašnja teurgija - objašnjava dinamiku svesti i kako naše misli rađaju energetska bića (elementale);

Samuel Sagan - tehnologija percepcija - daje priručnik za buđenje trećeg oka i uklanjanje parazitskih entiteta iz aure;

Robert Gilbert - sinteza i integracija - povezuje sve ove sisteme sa izvornom zapadnom rozenkrojcerskom duhovnom naukom.