Zlatna podloga čovečanstva

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Opšte je poznata izreka vreme je novac, koja predstavlja izraz vladavine kvantiteta (Genon) modernog doba. U metafizičkom smislu to zaista jeste istina, ako stvari predstavimo odgovarajućim simboličkim ekvivalentima. Vreme je eon, ciklus, kružnica, spirala, pa je otud u simboličkom smislu priroda vremena lunarna. Novac je točak, disk, materijalni aspekt vremenske kružnice. Gospodar vremena ujedno je i gospodar diskova, odnosno novca. U civilizacijskom smislu, fenomen tzv ubrzanja vremena odgovara inflaciji, odnosno ubrzanju povećanja količine novca. To ubrzanje u vezi je sa povećanjem brojnosti čovečanstva. Plodnost je prvenstveno lunarno svojstvo, pa je otud na delu hiperprodukcija lunarnih uticaja. Veća brojnost ljudi, povećanje gustine, utiče na povećanje novčane mase, a ova na brzinu protoka vremena, odnosno na utisak brzine. Često se nađemo u situaciji da nam nedostaje novac, da nemamo vremena. Novac je božanstvo, a na dolarskoj novčanici lepo piše da u Boga mi verujemo. U novac verujemo, u novac koji je vreme, u novi svetski poredak vremena, u novi eon, novo doba. Taj iskaz je jezički simbol revolucionarne projekcije budućnosti koja se razvija iz zadate sadašnjosti koja je i sama ideološka projekcija. Projekcija je zapravo investicija. Projekcija, odnosno investicija, teži da uspostavi racionalan, odnosno linearan vremenski poredak, odnosno svest o vremenu kao linearnom a ne cikličnom procesu. Eventualni iskorak ka usporavanju vremena, u skladu sa izloženim, podrazumevao bi izvesno populaciono rasterećenje, odnosno smanjenje novčane i ljudske mase. Takav iskorak bio bi u neskladu sa vladajućim mentalitetom projekcije neprekidnog rasta profita, ekonomskog i rasta populacije, ali je ispravan u pogledu optimizacije procesa održavanja moći.

Svaka civilizacija se u jednom trenutku nađe u manjku upotrebivog ljudskog materijala. Kada ga ima u izobilju nemilice se troši. Ključ vitalnosti zajednice, društva, civilizacije, jeste u dobrom upravljanju tzv ljudskim resursima, odnosno u dobrom raspolaganju ljudskim materijalom. Bolje je imati jednog vrednog koji se svojim svojstvima uklapa u našu viziju pojedinca i društva, nego deset bezvrednih i neuklopivih. Nastupa vreme racionalizacije. Ta demografska racionalizacija slična je denominaciji neke inflatorne valute skidanjem nula. Dakle, vreme je za veliko skidanje nula. Pre ili kasnije svaka civilizacija biva zatrpana gomilom đubreta. Tu gomilu čini masa beskorisnih, nesposobnih, lenjih te krajnje štetnih i parazitski nastrojenih ljudi. Ljudske mase se teško mogu popraviti, ali civilizacija može – uklanjanjem beskorisnih, nesposobnih, štetnih i parazitski nastrojenih pojedinaca ili grupa. To uklanjanje podrazumeva uvođenje restriktivnog i segregacijskog oblika društvenog i ideološkog uređenja koje odudara od do sada projektovanog inflatornog modela neograničenog rasta. Ovaj metod podrazumeva novi način društvene stratifikacije u skladu sa suštinskom vizijom održanja moći prosvećene elite koja upravlja procesom projekcije vremena, odnosno poretka u vremenu. Za tako određenu svrhu, načelo društvene segregacije i nove stratifikacije, odudaraće od dosadašnjih istorijskih i tradicionalnih modela.

Ljudska bića su isto što i novac, ona su agens vremena. Ljudi su mali, mikrokosmički krugovi, mikrociklusi, monade koje masovnim usmeravanjem ostvaruju viziju društvenih planera, odnosno predstavnika i medijuma prosvećene inteligencije koja stvara. U simboličkom smislu, ljudska bića su poput grubo obrađenih kamenih kocki koje bi valjalo naslagati u piramidalnu građevinu na čijem iluminirajućem vrhu obitava prosvetljena elita obdarena vizijom celine i višom inteligencijom. Odnosno, sve što sam naveo, deluje poput nekakve racionalističke utopije koja bi trebalo da bude ostvarena u idealnom poretku. U stvarnosti to nije tako, nego su na delu nekakve ružne i asimetrične građevine bez mnogo smisla i kohezije. Lunarna hiperprodukcija neminovno sa sobom vuče i lučenje otrova.

Diskovi iz tarota predstavljaju simbol fluidne osnove materije. Oni su ono što je pokretno i dinamično u sistemu materijalnog postojanja. Astrološki simbol takvog stanja je znak Bika, budući da Bik predstavlja vodeni aspekt elementa Zemlje. Takođe, geomantijski ekvivalent Bika je Amissio, odnosno znak koji predstavlja rasipanje, trošenje, gubitak, oticanje, ali istovremeno oslikava i žensku siluetu, a što ukazuje na plodnost, rađanje, senzualnost, Majku Zemlju itd. Amissio je simbol novca, a novac je da se troši, odnosno ulaže. Naposletku, figura Amissio ukazuje i na protok vremena koje ima akvatička svojstva, odnosno asocira na peščani sat. Nasuprot figuri Amissio, kao komplementarnu imamo Acquisitio, odnosno figuru koja ukazuje na sticanje, dobitak, tezaurisanje. Dakle, vidimo komplementarni odnos venuzijanske prirode Bika i jovialne prirode znaka Riba koje tradicija hermetizma pripisuje znaku Acquisitio. Ribe daruju, Bik troši. U simbolizmu velikih arkana tarota, Bik je Prvosveštenik / Papa, odnosno korisnik budžeta; Ribe su predstavljene kartom Mesec sa kojeg kaplje spasiteljska donatorska rosa pravo u pehar korisnika budžeta.

Kada u raspravu uvedemo zlato, dolazimo do novih spoznajnih momenata u pogledu teme novca i vremena. Zlato je novac, odnosno u idealnom smislu, ono je podloga papirnom novcu. U naše vreme to nije tako, što novac čini pokvarenim, klipotičnim, fantomskim, odnosno ispraznim fenomenom. Otud je ekonomija koju tvori takav novac zapravo crna, nihilistična, parazitska i satanska, kompletno zasnovana isključivo po lunarnim načelima. Samo sjaj zlata može uneti svetlost u ekonomske odnose i time urediti same društvene odnose u trajniji i stabilniji tok. Brojnost ljudske vrste mora biti usaglašena sa količinom zlata koje stoji u svojstvu podloge novca. Simbolički, zlato je sunčev metal; papirni novac, odnosno emisija, jeste lunarni fenomen. Novac je, poput vremena, projekcija solarne svetlosti posredstvom lunarne refleksije. U stanju kakvo imamo danas lunarna komponenta je otrgnuta od solarne te samim tim dovedena do izopačenja, do beskrajne inflacije iluzije i senki. Mesečev nektar pretvoren je u otrov. Novac je udarna pesnica nihilističkih i destruktivnih sila.

Sunce je temeljno merilo protoka vremena jer određuje osnovni ritam: noć i dan. Zlato je u poretku simbolizma tarota predstavljeno kartom Sunce, dok je manipulacija diskovima, odnosno novčićima vidljiva (u Marseljskom tarotu) u kartama Opsenara i Obešenog čoveka. Opsenar je gospodar novca koji upravlja točkovima eona. Obešeni čovek je opsednuti, odnosno obrnuti pentagram, izokrenuti mikrokosmos. On je žrtva ili objekat delovanja Opsenara, bilo da je taj uticaj zlokoban ili isceljujuć. Obešeni čovek je ekvivalent glifu M, koji predstavlja vodu, masu, gomilu, more čovečanstva, što se geomantijskim simbolizmom može izraziti lunarnom figurom Populus, čiji je ekvivalent pun Mesec. Mesec, kao simbolički nosilac plodnosti, jeste taj koji stvara masu. 

Mesec je odavno izgubio značaj u procesu merenja vremena, s obzirom na to da su osnovni parametri civilizacijske svesti čovečanstva na neki način usiljeno solarni. Ta usiljenost, odnosno refleksija tog solarnog hibrisa, vidljiva je u opresivnom karakteru bezmalo svake istorijske civilizacije. Mesec je na prirodniji način ukazivao na protok vremena. Mesec je poput mitske ptice Feniks, pošto se, kako to kaže Mirča Elijade, ponovo rađa iz sopstvene tvari, jer mu je to predodređeno.[1] Mesec je, nebesko telo koje raste, smanjuje se i nestaje te kojim vlada univerzalni zakon postojanja, odnosno života i smrti. Na osnovu te analogije Mesec je povezan sa fenomenom rađanja i smrti, kao i sa svakom vrstom promene. Otkriće mesečevog ritma je, po Elijadeu, omogućilo misaone sinteze između raznorodnih stvarnosti te je utemeljilo svaki vid dualizma. Otud je Mesec u neku ruku majka analogije, a analogija je jedan od temeljnih postulata magijskog mišljenja.[2]

Novi eon, odnosno doba Vodolije, jeste vreme genocida, saturnovske redukcije, vladavina mentalnih projekcija i duha kvantiteta. Slika kojom bih predstavio tu prirodu je rušilački talas ogromnih vodenih masa. Vodolija simbolizuje rastvaranje i dekompoziciju. Stvaranje dolazi nakon toga. Geomantijski ekvivalent astrološkom znaku Vodolije je Tristitia. To je znak melanholije, tuge, dubine, označava pećine, ambise itd. Reč je, dakle, o znacima vremena. Znaci našeg vremena ujedno su i znaci novca. Novac je u društvu isto što i krv u čoveku. Lunarni novac jeste oličenje vampirske krvi ili žeđi za krvlju. To je ogromna novčana masa koja služi za ulaganje od kojeg ulagač očekuje prinos, odnosno novu novčanu masu – i tako u beskraj. Kapital ima potrebu stalnog rasta koji nema granicu, koji ljude pretvara u potrošače ili tzv korisnike usluga, pa otud zahteva i veliko tržište, veliki broj potrošača, što neminovno vodi ka devalvaciji novčane vrednosti, urušavanja svih onih ograničavajućih faktora koji sputavaju kreativnost kapitala. Ideja da je samo prisustvo čoveka štetno po prirodu i ekosistem je pogrešno, jer to nisu ljudi kao takvi, nego rasipnički način života i konzumerizam, upravo ono što ide na ruku kapitalu. U uslovima masovne potrošnje te pretvaranja velikih ljudskih masa u potrošače, upravo se postiže ostvarenje te ideje da brojnost ljudi ugrožava prirodnu ravnotežu na Zemlji. Ona će lakše podneti veliki broj ljudi sa skromnijim stilom života nego manji broj onih koji nerazumno te preko svake mere troše ograničene resurse. Kako je opšti trend konzumeracije nepovratan, rešenje se nameće samo po sebi.

Uništenje kapitala je neophodno zarad pročišćenja. Brojnost ljudi, kao i količina novca zavise od količine zlata. Zapravo, taj zlatni standard je odavno ukinut, pa je od tada količina novca i galopirajući rast ljudske populacije na Zemlji poprimio pandemijske razmere. Taj odnos mora biti doveden u ravnotežu. Zlato i dijamant predstavljaju vrhunac evolucije tzv nežive prirode, odnosno suštinske plodove Zemlje. Zlato je savršenstvo među metalima; dijamant među kristalima. Čovek, budući savršenstvo među bićima, mora biti doveden u red sa proporcijama zlata i dijamanata, jer u suprotnom prestaje da bude izraz tog savršenstva, ispada iz poretka. Prosvetljeni humanizam teži da čoveka postavi u prirodni tok. Pa kako ćemo onda znati ko će biti odabran, a ko osuđen na nestajanje u novom globalnom holokaustu spram kojeg užasna mesta poput Aušvica ili Jasenovca deluju kao pokazna vežba? Kakvi će biti kriterijumi novog nacizma prosvećenih despota ili ludila idiokratije? Uzrok tog sveopšteg hobsovskog hibrisa leži u milenarnom prikupljanju tog naboja koji se u ovom trenutku savršeno poklopio sa naraslom brojnošću čovečanstva. Ta brojnost, zapravo brojnost neuklopivih, neupotrebljivih i nesposobnih, nalazi se u korenu potrebe da se ljudsko postojanje na Zemlji dovede u nekakav sklad. Akt povraćaja reda, do sledećeg nereda, jeste nasilje. To je hibris kontrarevolucije, jednog suštinskog obrta koji resetuje istoriju i sve šta ide uz nju. Kada istorija dođe do kraja, bilo bi mudro dati joj novi zamajac.[3]

Iz vizure Alistera Krolija, veliki broj današnjih ljudi, odnosno ljudskih duša, koje su osnovni pokretački sastojak ljudskih bića, stvaraju se iz elemenata, a ne dolaze sa neba. Zapravo, esencija ljudskih bića dolazi preko Meseca, Sunca i od same Zemlje. Oni čije esencije dolaze od Sunca su najstariji, najvredniji primerci ljudskog materijala. Oni čije esencije dolaze sa Meseca su opaki, grabljivi, podmukli i zli. Oni čije su esencije sastavljene od zemaljskih elemenata su infantilni na način kako je pokazao Kroli. Tu vidimo onu trostruku podelu na tabore, kako sam to učinio u knjizi Božanska revolucija katastrofe: Božji, Đavolji te tabor Ništavila. Tako se može povući paralela i sa ovom podelom ovde, na solarni, lunarni i telurski tabor. Kako je brojnost telurskog tabora sve veća, tako je i kvalitet ljudskog materijala sve slabiji. Kako je potrebno obezbediti duše, odnosno pokretačke esencije, za nova ljudska tela koja nastaju usled svetske demografske eksplozije čovečanstva, nekakve kvote koje dolaze sa nebesa nisu dovoljne da se taj rast pokrije. To je razlog zašto ima sve više ljudi sa telurskim, odnosno novim, infantilnim dušama, a što se odražava i na njihov karakter.[4]

---

[1] Vidi više o tome: Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, poglavlje Mesec i lunarna mistika, odeljak 47. Mesec i Vreme, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011, str. 195.
[2] „Najstariji indoarijski koren reči koji se odnosi na zvezde je onaj koji označava mesec: to je koren me, koji u sanskritu daje mami, što znači „merim“. Mesec je univerzalna mera.“ Mirča Elijade, isto, str. 196.
[3] Povodom rečenog bilo bi uputno citirati Krolija koji kaže: „Reinkarnaciji se zamera da je uzrok naglog povećanja populacije na ovoj planeti. Odakle dolaze nove duše? Nije potrebno da se izmišljaju teorije o drugim planetama; dovoljno je reći da Zemlja prolazi  kroz period kada se ljudi sve više stvaraju iz elemenata. Dokazi za ovu teoriju bodu oči; ni u jednom ranijem periodu nije bilo toliko nezrelosti, nedostatka takmičarskog iskustva, verovanja u nesuvisle formule. (Uporedite nezrelu emocionalnost i lakovernost prosečnog „visoko-obrazovanog“ Anglosaksonca sa pronicljivim zdravim razumom običnog neobrazovanog seljaka.) Danas se veliki deo čovečanstva sastoji od duša koje po prvi put žive ljudski život. Obratite pažnju na neverovatnu rasprostranjenost homoseksualnosti i drugih oblika nedostatka seksualnosti. Postoje ljudi koji ne razumeju, ne prihvataju i ne koriste čak ni formulu Ozirisa. Oni su u srodstvu sa „jednom-rođenima“ Vilijema Džejmsa, koji su nesposobni za filozofiju, magiku, čak i religiju, pa instinktivno bežeći od užasa posmatračke Prirode, koju oni ne shvataju, traže utočište u sladunjavim tvrdnjama kao što su one iznete u Hrišćanskoj Nauci, Spiritualizmu i svim onim tobožnjim „okultnim“ verovanjima, kao i uškopljenim oblicima takozvanog Hrišćanstva.“ Alister Kroli, Magika, poglavlje Formula svetog Grala, Esotheria, Beograd, 2004, str. 208, fusnota 26.
[4] Kada već pominjem karakter, odnosno masovnu promenu karaktera, valja prizvati reči Nikolaja Berđajeva upućene marksistima: „Vi hoćete da umanjite kvalitet ljudske rase, hoćete da iz lika ljudskog iskorenite aristokratske crte – vama smeta aristokratska plemenitost. Na psihologiji uvređenosti, zavisti i zlobe, na plebejskoj psihologiji vi gradite vaše carstvo, vi uzimate ono najgore od radnika, seljaka i intelektualne boemije, i od tog najgoreg hoćete da stvorite bolji život, vi prizivate osvetoljubivost instinkata ljudske prirode. Vaše se dobro rađa iz zla, vaša se tama pali i iz nje dolazi svetlost vaša. Vaš je Marks učio da u zlu i od zla treba da se rodi novo društvo, smatrao je da je pobuna najmračnijih i najnakaznijih ljudskih osećanja put koji tome vodi.“ Nikolaj Berđajev, Filosofija nejednakosti, poglavlje O aristokratiji, Brimo, Beograd, str. 108.

Boginja, bogovi, zveri - deo I

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

„Znajte sada da je izabrani sveštenik i apostol beskonačnog prostora princ-sveštenik Zver; a u njegovoj ženi zvanoj Skerletna Žena data je sva moć. Oni će okupiti moju decu u svoj zagrljaj: oni će u ljudska srca uneti slavu zvezda.“

Knjiga zakona, I:15)

Iz krolijevske perspektive, ovim navodom je zapravo obznanjena suštinska formula magijskog i gnostičkog modaliteta vremena u kojem tek počinjemo da živimo. Skerletna Žena, odnosno Babalon, jeste centralna tema te mitologije. U skladu sa Krolijevim učenjem, Babalon deluje nečisto onima koji, simbolički rečeno, posmatraju odozdo ka gore, odnosno onima koji se uspinju stazama Drveta života, dok je posmatrano odozgo ka dole, ona savršeno čista. Naravno, pojmovi gore i dole ovde su uzeti simbolično i odnose se na perspektivu dijagrama Drveta života.[1] Na drugom mestu Kroli kaže:[2] „Ovo je misterija Babalon, Majke strahota, i ovo je misterija njenih preljuba, jer ona se podala svemu živom, i podelila sa njima njihovu misteriju. A zato što je postala sluga svakome, postala je i gospodarica svih.“[3]

Načelo Babalon uvek može biti ovaploćeno tako što će nositeljka tog principa biti neka konkretna žena, sveštenica. Zapravo, Babalon se ovaploćuje kroz konkretnu ženu. Ta konkretna sveštenica ima svoj uzor u tantričkoj sveštenici suvasini – „mirisnoj ženi“, koja ima svoju ulogu u seksualnoj magiji kao sredstvo ispoljavanja Boginje, tj. magijske moći.[4] To znači da ona, uzimajući u obzir reč Babalon, odnosno Bab-El, koja označava kapiju (solarnog) Boga, kako to objašnjava Kenet Grant – propušta solarnu mušku snagu kroz svoju kapiju, tj polni organ, te kao takva, predstavlja lunarni aspekt stvaranja. Babalon je stoga uporediva sa Šakti. Sve su to elementi koji Skerletnu Ženu povezuju sa drevnom indijskom boginjom Kali, koja u suštini predstavlja simbol vremena, odnosno lunarnih i stelarnih perioda.

Deseta arkana tarota: skica Elifasa Levija

Sudbinske sile predstavljene simbolom točka prikazane su tarot arkanom Točak sreće, što je zapravo točak sudbine, točak zakona. To je spirala zakona univerzuma iznad kojeg stoji boginja sudbine – sfinga sa krunom na glavi. Na sanskrtu reč vreme glasi kala, čime dolazimo do jezičke poveznice boginje Kali sa pojmom vremena. Kala može značiti i crno, pomračeno, zaprljano ili kaljavo. Vreme je crno jer je nadracionalno, nemilosrdno, beskonačno i mutno poput vodenog bezdana. U tome vidimo povezanost Babalon, kao aspekta Nuit, sa boginjom Kali. Takođe, ne možemo a da ne uvidimo i sličnost sa sumerskom prvobitnom boginjom Tijamat koju je ubio i prepolovio solarni bog Marduk, načinivši od njenog tela svet, a koju Erih Nojman opisuje kao iracionalnu moć pravremena i stvaralačkog nesvesnog.[5] Upravo je vreme jedno od ključnih svojstava mesijanskog fenomena, s obzirom da je sa pojavom Mesije uvek vezano neko posebno mesijansko vreme, neki novi početak ili poslednja vremena, kraj jednog i početak novog i drugačijeg ciklusa. Ovladavanje vremenom i merenje vremena, jeste jedan od važnih stavki moderne svesti. Vreme predstavlja novac, investicioni ciklus, projekciju profita. Moderni projektni koncept vremena ima znakovitu podudarnost sa značajem vremena u tradicionalnim operacijama tzv visoke magije koja je zainteresovana za određena vremenska poravnanja. Zapravo, da bi neka operacija mogla biti uspešno izvedena potrebno je da se zvezde i planete nađu u određenim, za magijsko delovanje povoljnim, položajima na nebu. Ideja akvarijanizma ukazuje na shvatanje predstavnika određenih magijskih struja da je vreme za veliki povratak magijske svesti došao. Ovo zvuči nekako petparački u doba kojim vladaju nauka, tehnologija, kapital, ali kompromitacija i korupcija nauke i racionalizma, kao i bujanje rigidnih verskih ideologija, otvara prostor za stvaranje takve potrebe.

Mirča Elijade ističe vezu Velike Boginje sa pojmom vremena i tkanja sudbine, pa je otud recimo Ištar, ali i mnoge druge bliskoistočne boginje, prikazana sa vretenom u ruci. Te boginje su predilje, gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju onako kako one hoće. One ljudska bića oblače u vreme, u sudbinu, u telo, u materiju. Otud je izgon Adama i Eve iz rajskog vrta posledica pada u materiju, svojevrsnog oblačenja u telo, simbolički predstavljenog pregačama, smokvinim listom u predelu genitalija, koja je ključna zona ovaploćenja. Obučeni u telo, Adam i Eva nisu više mogli bitisati na suptilnom nivou, pa su morali biti podvrgnuti mukama materijalnog postojanja, potpavši pod vlast sudbine i točka vremena, onog vretena koje vrti eone i cikluse, koje daruje život, ali ga i oduzima.

Zastanimo ovde na trenutak kako bismo bacili dodatno svetlo na neke tradicionalne aspekte poimanja vremena, pa ćemo se malo kasnije vratiti na načelo Zveri. Magijski, ezoterijski i uopšte tradicionalni koncept vremena se posve razlikuje od vulgarnog poimanja svetine koja na vreme gleda merilima kvantiteta. Ezoterijsko vreme je pre svega kvalitet. Julius Evola o tradicionalno shvaćenom vremenu kaže da ono: „Nije kvantitet, već kvalitet, nije niz, već ritam; ne teče ujednačeno i beskonačno, već se lomi u cikluse u periode čiji svaki trenutak ima neko značenje i stoga svoju specifičnu vrednost u odnosu na svaki drugi, kao i jednu živu individualnost i funkcionalnost.“[6] Modaliteti vremena su izraz vladajuće inteligencije. To su, kako kaže Evola, zatvorena i savršena jedinstva. Nije neophodno da eoni i ciklusi imaju istovetno trajanje, kada već svaki od njih ima svoje posebne zakonitosti po kojima se kreće istorija, ljudski razvoj, nastajanje i nestajanje, kultura, svest. Naravno, vremenski ciklusi, tj. eoni, imaju i svoje karakteristične potcikluse, ali to je već druga tema. Otud imajmo na umu da mesijanska ideja može biti univerzalna, ali je njena manifestacija različita, u skladu sa specifičnim kvalitetom vremenskog ciklusa u kome se pojavljuje.[7]

Kenet Grant kaže da prema okultnoj tradiciji život na Zemlji obuhvata sedam ciklusa, od kojih se prva tri odnose na ogroman vremenski period. Tada su, po Grantu, Zemljom vladali stariji bogovi (Gospodari Noći Vremena), podeljeni u dve glavne struje: podzemne Starce i Gospodare bezdana, odnosno Duboke (o kojima svedoče mitovi o prastarim htonskim božanstvima). Drevnost je, shodno tome, sva uronjena u Žensko, jer po Nojmanu: „Od menstruacije i njene pretpostavljene veze s mesecom, do trudnoće i nakon nje, žena je podešena prema vremenu i zavisna od njega; zato upravo ona određuje vreme, u mnogo većoj meri nego muško koje teži prevazilaženju vremena, oslobađanju od vremena, i večnosti. Taj vremenski kvalitet Ženskog neraskidivo je povezan sa mesecom. Kvalitet vremena kao i element vode mora se dovesti u vezu sa Ženskim, a ta veza je očigledna u simbolu tok vremena.“[8]

Babalon by Cristina Francov

Nojman ističe da muški princip svesti teži postojanosti a ne promeni, večnosti a ne preobražaju, zakonu a ne stvaralačkoj spontanosti, pa često u rigidnoj društvenoj praksi satanizuje Veliku Boginju. Ali, ta vrsta muškocentričnog izopačenja jeste simptom manjka maskuliniteta ili njegovog opadanja. Muški princip svesti se ne odriče Majke nego teži da ovlada njenim silama. Ovladavanje tim silama jeste adekvatno ovladavanju vremenom. Naposletku dodao bih kako smatram da ne možemo pouzdano govoriti o matrijarhatu kao zakonomernoj pojavi koja važi za čitavo čovečanstvo, niti da se prelaz iz jednog u drugi „sistem“ dešavao istovremeno svuda. Možda pre možemo govoriti o promenama važećih ezoterijskih paradigmi i ključeva inicijacije. Nojman napominje da izraz „matrijarhat“ pre označava psihičku situaciju i da to ne bi trebalo shvatati kao dominantan društveni položaj žena.

U mitološkom smislu moguće je povezati princip Zveri, koja ima jedno od ključnih mesta u Krolijevoj doktrini kao partner i pandan svetoj kurvi Babalon, sa egipatskim bogom Minom koga su Grci poistovećivali sa Panom. Min je zapravo bio mnogo starije božanstvo. Prikazivan je sa bičem u desnoj ruci i falusom u erekciji, što ukazuje na njegovu ulogu u plodnosti. Njegov simbol bio je beli bik.[9] Na jednoj egipatskoj steli prikazana je boginja Keteš, egipatski pandan Babalon, koja stoji na lavu, sa bogom Minom i kanaanskim bogom rata i pošasti Rešefom čiji je simbol munja, a koji je uvezen u Egipat. Tu se zapravo vidi povezanost pojmova pošast-rat-plodnost, čiji je zajednički imenitelj boginja Keteš, poznata kao ljubavnica svih bogova, boginja ekstaze i seksualnog zadovoljstva. Boginja Keteš je na toj steli prikazana ne iz profila egipatski, nego frontalno, azijski, i podseća na način prikazivanja boginje Ištar ili Lilit, što se može protumačiti time da je ova boginja u Egipat došla sa Bliskog istoka. Keteš obično u ruci drži zmiju i lotos.

boginja Keteš

---

[1] U ovom slučaju vredi istaknuti Regardijeov navod iz Krolijeve knjige Magika, gde je objašnjena istovetnost različitosti. Ovaj primer će nam pomoći da shvatimo na koji način su Kurva i Jagnje u suštini ista stvar: „Na višim nivoima, raznovrsnost oblika, usled proređenosti duhovne atmosfere, počinje da se gubi. Tako se astralna vizija „Izide“ potpuno razlikuje od vizije „Kali“. Prva je vizija Materinstva i Mudrosti, neizrecivo iskrena, jasna i puna ljubavi; druga je vizija ubistva i ludosti, krvoločnosti, požude i okrutnosti. Jedina veza između njih je simbol Žene. Ali onaj ko primeni samadi na Kali dobija potpuno isto prosvetljenje kao da je bila Izida; jer u oba slučaja on postiže istovetnost sa Kvintesencijom Ideje o Ženi, nesputane kvalitetima koje su joj pridavali i u koju su je prerušavali stanovnici Nila odnosno Ganga.“ Izrael Regardije, Oko u trouglu, Babun, Beograd, 2010, str. 293.

[2] Alister Kroli, Vizija i glas, Esotheria, Beograd, 1995, str. 152.

[3] Ta predstava ima svoju predistoriju. Izdvojiću jedan pozniji oblik: „I u fantaziji o đavolu seksualni elemenat ima svoje mesto: Alen de la Roš vidi čudovište greha sa odvratnim spolnim organima iz kojih izbija vatreni i sumporni mlaz koji svojim dimom zamračuje zemlju; on vidi „meretrix apostasiae“ (bludnicu otpadništva) kako guta otpadnike, povraća ih i izlučuje, ponovo guta, kao majka ih ljubi i neguje, pa iz svoga krila ponovo rađa.“ Johan Hojzinga, Jesen srednjega veka, Matica srpska, Novi Sad, 1991, str. 269.

[4] „Preko moje Žene, nazvane Skerletna Žena, koja je bilo koja žena koja prima i prenosi moju Solarnu Reč i Biće, ja ostvarujem svoje Delo, jer bez žene muškarac nema moći.“ Izvod iz Đeridensis radova Alistera Krolija, datih u drugom poglavlju knjige Keneta Granta, Alister Kroli i skriveni bog, Esoteria, Beograd, 1997, str. 24.

[5] Tu sličnost Nuit i Tijamat vidimo u sledećim Nojmanovim rečima: „Njeni saveznici su i zvezdani bogovi, bogovi noćnog neba, koje je takođe stvorila, dok su tablice sudbine, koje ona, kao velika gospodarica magijskog čaranja, ostavlja u nasleđe, konstelacije noćnog neba koje određuju sudbinu sveta.“ Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 259. „Noćno nebo je odraz zemlje; to dvoje zajedno čine prapećinu iz koje potiču ljudi, biljke i svetlosna božanstva.“ Nojman, isto, str. 271.

[6] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 192.

[7] O krolijevskoj doktrini eona Danijel Gunter ističe bavljenje razvojem praistorijskih i istorijskih religioznih motiva kao izrazima ontološkog traganja: „Koristimo termin „Eoni“ za ogromne vremenske periode razgraničene dokazivom promenom u shvatanju i izražavanju čovekovog odnosa prema Božanskom ili onim što nazivamo formule Inicijacije. Termini koje koristimo za ove razgraničavajuće epohe su naprosto jednostavnost u izražavanju. Upotrebljena imena božanstava su samo predstave arhetipskih karakteristika. Pojam „Eon Izide“ označava praistorijski period u kome su dominantni religiozni sadržaji bili izraženi u terminima Matrijarhata. Izida je egipatski primer par excellence. Takođe, Oziris, kao Izidin supružnik, je idealna figura za predstavljanje Patrijarhalne epohe koja je usledila odmah nakon Matrijarhalne. Iz toga sledi da će Eon Deteta biti imenovan po Horusu, potomku Izide i Ozirisa. U ovome nema nikakve predrasude prema egipatskom simbolizmu; sigurno je da su i druga imena Bogova mogla biti odabrana i nosila bi isto arhetipsko značenje. Međutim, kako su se događaji koji su proistekli iz diktiranja Liber Legis desili u Egiptu, i većina knjige zaogrnuta egipatskim jezikom i simbolizmom, to je pogodnost koja se lako uklapa u šemu sistema  i uspešno prenosi širu nameru ove konvencije.“ Danijel Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 126-127. Prirodu simbola Izide označava trougao, eona Ozirisa krst, a eona Horusa – pentagram.  O poreklu Horusa Kenet Grant kaže da je on: „Grčki oblik egipatske reči Har, Khar ili Khart, što znači „dete“. Taj izraz se izvorno odnosio na sina majke u prastarom i Sabeanskom kultu Sedam Zvezda; a prvi sin je bio Set kojeg je predstavljala zvezda pas. Horus je postalo ime za sina kao sunca tek nakon što su kultovi Boga smenili kultove Boginje.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 60.

[8] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 274-275.

[9] Tu uočavamo zanimljivu kabalističku poveznicu. Bič je značenje hebrejskog slova lamed, čija je jedna od varijacija upravo falus. Bik je izraz slova alef. Dakle, AL – reč od ključnog značaja u Krolijevoj mitologiji. U anatomiji čoveka, alef je simbol jezika a lamed polnog organa.

Kultura kao sila, proces i kalup

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

 

„Čoveka više ne izvodimo iz „duha“, iz „božanstva“, vratili smo ga među životinje. Za nas je on najsnažnija životinja, jer je najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge strane, čuvamo se sujete koja bi htela opet da se ovde čuje: kao da bi čovek bio veliki poslednji cilj životinjskog razvitka. On nipošto nije kruna stvaranja: svako biće pored njega je na jednakom stepenu savršenstva… I budući da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: čovek je, relativno uzev, najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih instinkata – svakako, uza sve to, i najzanimljivija.“

Niče, Antihrist, paragraf 14.

„Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (- čovek je kraj): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti, kao najviše vredan, najdostojniji života, najpouzdaniji za budućnost.“

Niče, Antihrist, paragraf 3.

 

Kultura je primenjeni vid jedne sudbinske sile, sastavljene od savršeno uklopljenog niza slučajnog i namernog ljudskog delovanja. Kao takva, kultura je istorijski proces koji, osim što teži razvrstavanju i usložnjavanju, jednako teži i jedinstvu. Istovremeno, istorija je deo kulturnog procesa. Bez kulturne komponente ona jednostavno ne postoji. Kultura kao proces i kao sila najviše utiče na određivanje pravca i opsega ljudskog opažajnog, saznajnog, spoznajnog i emotivnog delovanja. Pojedinac, u svoju odbranu ili zaštitu od sputavajućih uticaja kulturnih sila i procesa malo šta može učiniti bez ogromnog i usredsređenog napora i bez jasne vizije šta bi sa manevarskim prostorom koji je antikulturnim naporom prokrčio sebi. Kultura je sila (ili skup sila) koja kao spoljni faktor suštinski utiče na uobličavanje percepcije i samosvesti svakog pojedinca, posredstvom raznih sadržaja koji se kao delatni činioci implementiraju u svest individue. Kulturni sadržaji su ništa više do implanti jedne, u principu strane sile. Otud su samo one misli, koje su po svom smislu van opsega kulture, uistinu naše. Sve ostalo je fabrikat nastao interakcijom naše mentalne tvari sa implementiranim elementima koji su strani i zavojevački. Iz tog mešovitog braka našeg i umetnutog umnog proizvoda nastaju novi naraštaji mentalnih implanata od kojih su sačinjeni ljudski umovi. Proizvodi ili dostignuća izvornog ljudskog uma su u takvoj interakciji ona podređena i u suštini gubitnička komponenta. Potomstvo jedne takve interakcije (koja se neprestano ponavlja iz pokoljenja u pokoljenje) jesu novi zavojevački činioci koji ugnjetavaju kako onog koji ih je iznedrio tako i druge. Otud je istorija klopka za ljudska bića, a kultura je lukavi tamničar i dželat.

Ljudi su, u svojoj suštini, poput životinja, neistorijska i nekulturna bića. Istorija i kultura, kao procesi samoporobljavanja i kvarenja čoveka, jesu osnovni instrumenti ništećih sila pomoću kojih se nanose nepovratne i sudbinske štete kako ljudskim, a kroz delovanje ljudi, i svim ostalim bićima na ovoj planeti. Istorijski i kulturni čovek je mutirano, izopačeno čudovište koje vremenom postaje sve grotesknije. Kultura je proizvod, proces ali i polje transgeneracijskog, milenarnog ljudskog delovanja. Ona je fatalan, dekadencijski i dijalektički proces, te se prema njoj moramo odnositi oprezno i krajnje praktično. U protivnom, ona će nas jednostavno proždrati, i to kanibalski – putem našeg vlastitog samoproždiranja. Pritom imajmo na umu da je kultura deo našeg uma i paradoksalno je dvostruka: ona je deo ljudskog bića, ali i nije, istovremeno služi čoveku ali i radi protiv njega. Osnovna načela kulture su dekadencija i divergencija. Suprotne težnje su podsistemski procesi u službi ovih osnovnih. Svako uzdizanje u funkciji je unižavanja i pada. Svaka cigla ugrađena u kulu Napretka u službi je ostvarenja Ruševine, te služi kao gorivo pećnice ništećih sila. Svaka evolucija izazov je čeljustima involucije, generacija izazov degeneraciji. Svaki proboj ljudske svesti izaziva najcrnju tamu. Lepota priziva nasilje i rugobnost, a vrlina porok. Svaka ideja ima svoju anti-ideju, a pokretanje neke ideje automatski za sobom povlači kontrainicijacijski odgovor. Krajnji ishod kulture je nekultura. To su neke osnovne pretpostavke kulturnog univerzuma. Ona raste, razvija se i srlja ka svom antipodu, u nešto što joj nije bila prvobitna namena. Kultura će, naravno i kao antipod, i dalje biti kultura, kultura u smislu antikulture, dok put od antikulture vodi u nekulturu. Nekultura, što nije teško pretpostaviti, nije stanje svojstveno civilizovanom istorijskom čoveku, već čudovišnim zverima ili pak bogovima.

Univerzum je svet iz perspektive čoveka, dakle, jedna interpretacija. Univerzum to jeste iz perspektive kulture, odnosno kulturom određenog sagledavanja i uopštavanja. Elifas Levi kaže da su spoljašnje stvari za nas ono što od njih čini naš unutrašnji svet. Da li je univerzum, uključujući i samog čoveka, to šta čovek misli ili zna da jeste (ili što mu se iz ljudskog gledišta čini da jeste), teško da ima ubedljivog dokaza tako da svakog liši ma kakve sumnje. Mi se ophodimo kao da mi jesmo, i da svet jeste kakvim nam se čini da jeste, na osnovu naše ukorenjene i snažne vere da mi jesmo baš takvi kakvi verujemo da jesmo, te da svet jeste upravo onakav kakav verujemo da jeste. Svet sa tačke gledišta kabalističkog i pozitivističkog naučnika nije isti, iako je reč o istom svetu, iako se obojica, između ostalog, igraju brojkama i slovima. Naš pogled na svet nastaje sintezom opažaja, sećanja, verovanja i tumačenja koja tvore tačku gledišta. Oko te tačke gledišta okupljaju se ili iz nje proizilaze predstave složenije prirode, gradeći manje-više koherentan sistem interpretacijskih i logičkih orijentira bez kojih je istorijski i kulturan ljudski život nezamisliv.

U današnje vreme konfuzija koja nastaje usled ogromnog povećanja količine i protoka informacija (kao i opšte „ubrzanje“ istorije i proizvodnje kulturnih sadržaja) znatno uzdrmava stabilnost ljudskih tački gledišta, predstava, stavova, dovodeći ličnost u stanje detinje nestabilnosti. Civilizovan čovek u sve većoj meri postaje jedno veliko dete, matori infant. Alister Kroli je još početkom XX veka poviknuo: „Mi smo deca!“ (u predgovoru „Knjige zakona“), misleći na opšte podetinjenje ljudskog karaktera u tzv eri Vodolije. Kao da je rekao „mi smo gomila“, a gomila to je stanje modernosti, stanje napretka, utapanje podetinjenih pojedinaca u senilnu masu. Ljudske predstave i ostali orijentiri racionalnosti i ličnosti nalaze se u procesu opšte, svetske tranzicije. Univerzum nikada pre nije izgledao na način kako to sada izgleda. Da li se promenio univerzum ili čovek, nije ni bitno, jer ako se promenio univerzum, to je i na čoveka imalo snažne posledice. Ako je čovek taj koji se promenio, to je i te kako uslovilo i promenu univerzuma – sa tačke gledišta čoveka. Očigledno da je u praktičnom smislu svaka, ma i najmanja promena, univerzalna, po krajnjim dometima revolucionarna, s obzirom da nakon te promene univerzum više nije isti. U domenu njenog dejstva svaka promena je važna.

Proces umiranja

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Na kratko, između sadašnjice i Armagedona, mi smo pušteni u svet.“

Džon Vajtsajd Parsons, Sloboda je dvosekli mač

Smrt je otkrovenje svemirskog užasa kome je pridodata spoznaja onog ko umire, o sopstvenoj neizmernoj ništavnosti te sveobuhvatnosti svemirskih perspektiva, sila i procesa koji ukazuju na nekakvo ogromno svemirsko biće / silu / entitet. Taj entitet sastavljen je od mnoštva velikih, malih ili minijaturnih konglomerata svesnosti, percepcija, subsistemskih komponenti itd. Iz te perspektive univerzum liči na beskrajan i uređen haos, ili kaleidoskop, koji je na neki podmukao i zastrašujući način živ. Zapravo, u svetlu temeljnih spoznaja tokom procesa umiranja, razlike između živog i neživog posve su nevažne. U takvoj situaciji uviđamo da tih granica nikada stvarno nije ni bilo. Podela na živu i neživu prirodu proizvod je ljudske spoznajno-opažajnih ograničenosti i kulturne krutosti te zatupljujućih posledica koje civilizacija ima nad ljudskim bićem, njegovim instinktima, spoznajnim moćima i istinskim težnjama. Pravi uzrok smrti je van dometa prosečnih ljudskih spoznajnih moći. Nama se umiranje čini kao smrt, odnosno smrt kao umiranje, ali to izgleda tako samo iz naše, ljudske perspektive. Sa stajališta koje se temelji na percepciji beskraja i večnosti, smrt je tek jedna u nizu bezbrojnih fatalnosti koje čine univerzalnu transdimenzionalnu mašineriju „Velikog Kosmičkog Tkača“ (ili Kastanedinog „Orla“) koji stvara i rastvara bezbroj mehurova svesti, mešajući sopstvenu i tvar ništavila.

Sada bih se upustio u opisivanje toka umiranja, u skladu sa mojom vizijom. Taj proces ima četiri faze, ukoliko izostavimo fizički determinizam, tj kako je smrt nastupila iz standardne opažajne perspektive. Te faze su: memorijski bljesak, fiziološki udar, čupanje duše i rastakanje svesti. Memorijski bljesak, fenomen poznat i pominjan u danas već standardnim predstavama doživljavanja procesa umiranja, podrazumeva odmotavanje, tj jednu ubrzanu retrospektivu memorijskih sadržaja. Drugim rečima, sva sećanja najednom bivaju potpuno i sveobuhvatno osvetljena. Stradalnik biva svestan svega čega se na bilo koji način dotakao ili što ga je dotaklo tokom čitavog njegovog života. U fazi odmotavanja životnog filma najduže sekvence zauzimaju oni trenuci koji su u najvećoj meri izazvali zarobljavanje velikih količina njegove energije za života. Tom prilikom, stradalnik je posve lišen kontrole nad onim što opaža. Te slike imaju svoj tok i brzinu na koje ovaj nipošto ne može uticati. Onaj koji umire je pasivan posmatrač. Sećanje, budući da predstavlja modalitet vezivanja i ukalupljavanja ljudske energije u određene oblike (slike), u tim dramatičnim trenucima posmrtne revizije, nepovratno se briše. Memorija biva rasformirana i istopljena, čime se oslobađaju od forme velike snage koje je čovek tokom života inertizovao, vezao te sklonio u stranu, ne koristeći te potencijale, a što je u značajnoj meri uticalo na njegovu podložnost udarima sudbine. Ta energija se u ovoj fazi procesa umiranja oslobađa, a sva sećanja i utisci koje je ljudsko biće tokom celog svog života marljivo skupljalo i sortiralo, bivaju oduzeti. Slike sećanja su poput ploda koji daju misleće biljke zvane ljudi. Taj plod neka sila uzima za sebe, čime poništava našu samobitnost, samoodređenje naše svesti, autonomiju delanja i postojanja, dok ljudi uglavnom nemaju nikakvu rezervnu mogućnost. Tu tiransku, sebičnu, totalnu i fatalnu silu samo to i zanima. Ostatak ljudskog bića biva odbačen i prepušten strvinarima univerzuma haosa. Mi toj sili služimo samo da bi je nahranili plodovima naših života, našim najvrednijim i najsočnijim delovima – našom memorijom (energetskim formama koje je stvorila naša svest u opštenju sa derivatskim energijama univerzuma). Pomenuta sila uzima iskustvom života obogaćenu svest, ostavljajući prazne sudove, šuplje ljušture, larve, klipote, ono što ne može da svari ili što ne odgovara njenom istančanom ukusu.

Veliki Kosmički Tkač, jeste davalac i oduzimalac života, slobode bića i svesti. To je entitet koji izdvaja iz sebe delove vlastite tvari puštajući ih u arenu privida slobodnog ciklusa bitisanja, a koji predstavlja univerzum. Takvo delovanje (tkanje) jeste suštinski element svega što postoji. Tvar tkanja jeste tvar svetlosti i svesti. Svest, dakle, ima jednu jedinu svrhu tokom privremenog autonomnog bitisanja (tj projekcije): da za celinu iz koje biva izdvojena, odnosno odražena, prikupi što više jedinstvenih utisaka i memorijskih oblika, odnosno iskustva postojanja. Pitanje zašto je to tako za mene predstavlja tajnu, ali kada je već tako, onda je to za mene činjenica kao što su noć i dan činjenice za većinu od nas.

Drugi korak procesa umiranja nazvao sam fiziološkim udarom. Fiziološki udar jeste oduzimanje telesnih sećanja. U toj fazi se ubrzano i sveobuhvatno prisećamo svih fizičkih i fizioloških utisaka i oseta koje smo tokom života iskusili: bol, glad, svrab, žeđ, dah, zadovoljstvo, hladnoća, vrućina, grč, tišina, buka, strah, gušenje, golicanje, mučnina, orgazam, mrak, svetlost, boje itd. Ova faza po svojoj snazi proživljavanja umnogome nadmašuje prethodnu iz razloga što su fizički i fiziološki utisci temeljniji od svih memorijskih sadržaja koje se tiču nas kao ličnosti. Naravno, baš poput memorijskih slika, tako i telesno-čulne impresije vezuju određenu energiju koja tada biva takođe oslobođena i oduzeta.

Čupanje duše, kao treća faza procesa umiranja jeste jedan snažan osećaj cepanja sopstvenog bića i podseća na nekakvo silovito katapultiranje iz tela. Onaj osnovni deo čovekovog bića, nazovimo ga nosačem svesti, astralnim telom, delovanjem neke jake sile biva jednostavno izbačen iz okvira tzv grube energije, tj tela, obrevši se u nekakvom intermundijarnom ambijentu. Taj ambijent karakteriše čitav niz kaleidoskopski veličanstvenih i zastrašujućih geometrijskih prizora i perspektiva u kome su orijentiri poput gore, dole, levo, desno, ispred, iza, privlačenje, odbijanje, mirovanje, kretanje itd, zbrisani. Tada gubimo osnovne orijentire prostor-vremenskog kontinuuma. Prethodno izgubivši sposobnost sećanja, mišljenja, osećanja i samosvesnosti, sada bivamo lišeni i orijentacije u prostoru kao i orijentacije koja naše biće razdvaja od opaženog ambijenta. U tom trenutku jedna istina zauzima sasvim jasnu i nedvosmislenu poziciju (uostalom, kao i niz drugih istina), a to je istina da je prostor zapravo tek svojstvo percepcije, svojstvo projekcije svesti. Zapravo, ja ne mogu biti siguran da li se ove faze dešavaju postepeno, sledeći prikazani redosled, ili sve odjednom, ali neka za potrebe ovog prikaza bude ovako.

Konačno, u četvrtoj fazi biva nam oduzeta i moć pažnje. Ulazimo u mirovanje, u svojevrsnu opažajnu i delatnu nevinost. Tu fazu nazvao sam rastakanjem svesti, kada se ona, poput zvezde koja došavši do kraja svog života (nakon eksplozivne faze supernove), lagano počinje da se gasi i utapa u stud i tamu svemira. Nastupanjem te faze gubimo sebe i moć da opazimo bilo šta. To nije čak ni tama. Nema više ni onih spektakularnih vrtoglavih geometrijskih perspektiva. Ono što se tada javlja na mentalnom ekranu svesti jeste neartikulisani i neizdiferencirani melting pot koji se utapa u ništavilo. To bi možda moglo zaličiti na ulazak u san, s tim što u ovom slučaju nema sna, nema ničega. Nisu zalud Hipnos i Tanatos braća. Stvarnost tada gubi svaki smisao. Sve gubi svaki smisao. Nema više strasti, misli, osećanja, želja, volje niti ikakve namere. Svest biva kap u okeanu nedelatne primordijalnosti, spavač, tvar.

Utisak prostora i vremena je svojstvo percepcije, a ova je svojstvo svesti. Postojanje kao takvo je svojstvo projekcije svesti, projekcije u prostoru i vremenu, koji su takođe svojstva percepcije. Jedino u stanju projekcije svest postoji kao svetlost i kao derivacije te svetlosti. Setimo se: Neka bude svetlo! FIAT LVX! U tzv henidnom stanju svest ne postoji. Paradoksalno, ali postojanje je pritvornost, nepostojanje je istina. Ispada kako je ništavilo, čuvena budistička nirvana, osnovno stanje svesti. Istina ne postoji, već je istina ništavilo. Istina je kontradiktorna jer nije logična. Logične su iluzije. Verovatno zbog toga i nasedamo na njih. Uostalom, objašnjenja su po prirodi manjkava. Objašnjenja nikako ne mogu da obuhvate stvarnost koja im uvek nekako izmiče. Tako nama izmiče istina. Objašnjenje je objašnjenje, a stvarnost je stvarnost. Kakve to veze ima jedno sa drugim? Objašnjenja se tiču nas, a stvarnost se tiče sama sebe, mi je se ne tičemo.

Budući da je primordijalno i najprirodnije stanje svesti besperceptivno, a samim tim i besprostorno, bezvremensko, mi smo u samoj svojoj suštini tačke, one čuvene Lajbnicove monade. Praktično stojimo u mestu za večnost. Naše mirovanje je nadrealno te ga zato i ne primećujemo. Mi opažamo kako se krećemo po volji. Međutim, to u suštini nije tako, bez obzira što je očigledno tako. To su projekcije svetlosti, 3D projekcije, samo i tek projekcije. Istina je da se niko i ništa ne kreće. Mi smo poput atoma zarobljenih u rešetkastoj strukturi neke nulte dimenzije izvan univerzuma. Činjenica je da sve što je projektovano jednom biva razloženo, tj vraćeno u svoje prvobitno stanje. Pritom nema nikakve promene položaja jer nema nikakve veličine. Metakosmička rešetkasta struktura bezbrojnih monada je naš istinski ambijent, metafizički ambijent.[1] Iz perspektive pomenute metakosmičke strukture i sam Veliki Kosmički Tkač jeste nebitna vrednost. Ako mi večno mirujemo, ako ne idemo nikud, onda ono čemu težimo (ukoliko ne želimo da to čemu težimo ne bude tek projekcija, odnosno iluzija, pritvornost egzistencije) jeste nešto što odnekuda nekako „dolazi“ do nas. To znači da istinska težnja podrazumeva čežnju za nečim što u rešetkastom carstvu monada ima superiornu i rekao bih hipernadrealnu (nadrealnu u nadrealnom) konotaciju.

Zdzislaw Beksinski

Ovim koracima polako dolazimo na teren smisla postojanja, odnosno smisla projekcije. Za smislom se ne traga. Smisao se svakodnevno i mukotrpno gradi. Traga se za gradivnim komponentama smisla, koje se kriju u našoj svakodnevici. Kao čovek imam toliko mana da kao jedinu moju vrlinu mogu navesti samo taj mukotrpan svakodnevni rad na izgradnji mog životnog smisla. Smisao života ujedno je i smisao smrti, te je napor uložen ka izgradnji prvog takođe napor usmeren i ka drugom. Zato je pitanje nečijeg smisla istovremeno pitanje njegovog života i smrti. Iz perspektive smisla ili besmisla neke druge osobe, smisao mog života može delovati zaista besmisleno. Istovremeno, tuđi smisao me ne zanima, ali poštujem one koji svoj smisao predano grade i dograđuju, makar ovi bili čudovišta. Ako je čudovišnost ishodište nečijeg napora usmerenog ka izgradnji sopstvenog smisla, i to je činjenica dostojna poštovanja. Besmisao je gora stvar od smisla čiji je plod čudovišnost, pa čak i svesno odabrana čudovišnost. Ako bih kojim slučajem izgubio vlastiti smisao, ili ako bi mi se isti urušio, verovatno bih se, poput nesretnog Vajningera ubio, budući da ne bih mogao da podnesem život besmisla, te bih zaigrao na poslednju kartu građenja i / ili konačnog uobličavanja smisla u sopstvenoj smrti. Smrt predstavlja ispit životne, nikad dovršene građevine našeg smisla. Taj ispit prolazimo ili padamo.

---

[1] Sa ovog stajališta, barem teoretski, neka monada može biti ponovo aktivirana i neka nova svest može biti projektovana, te otud mogućnosti tzv reinkarnacije iako taj fenomen ne bih shvatao linearno. Naime, iz jedne iste monade neko biće opet može nastati i ovaplotiti se, ne samo u okviru jednog prostor-vremenskog kontinuiteta nego i u okviru neke sasvim druge dimenzije. Takođe, bilo bi mogućno da jedna monada bude izvor više bića koja istovremeno ili u više različitih prostor-vremenskih okvira, mogu postojati i umirati. Ipak, priznajem, to bi bila jedna prilično nategnuta spekulacija.

Egipat i afrocentrizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Da bismo stvorili pretpostavke za razumevanje tarota korisno je imati na umu dve teorije pamćenja, jedna je Aristotelova, druga Platonova. Evo kako to povezuje Frensis Jejts: „Aristotelova teorija pamćenja i sećanja zasnovana je na njegovoj teoriji znanja koju obrazlaže u delu De anima. Opažaje koji se primaju preko čula prvo obrađuje sposobnost zvana imaginacija, tek potom, kada se pretvore u slike, mogu postati materijal za intelekt. Imaginacija je, dakle, posrednik između opažaja i misli. Mada sve znanje potiče od čulnih opažaja, misao ih ne obrađuje u sirovom stanju, već tek pošto ih upije i preradi imaginacija. Bez učešća duše koja stvara slike, viši misaoni procesi ne bi bili mogući.“[1] „Pamćenje pripada istom delu duše u kojem se nalazi i imaginacija; to je zbir mentalnih slika dobijenih putem čulnih utisaka, ali sa pridodatim elementom vremena, pošto se mentalne slike iz pamćenja ne dobijaju percepcijom sada prisutnih stvari, već stvari iz prošlosti.“[2]

Današnjem mentalitetu je Aristotelov pogled na pamćenje bliži od Platonovog, budući da je empirijski i konkretan. Platonov je nekako jungovski i metafizičan, pa je zato njegov pogled na pamćenje bliži ezoteričarima. Pogledajmo šta Jejts kaže o Platonovom gledištu: „Platon, za razliku od Aristotela, veruje da postoji znanje koje ne potiče od čulnih utisaka i da u našem pamćenju postoje latentni oblici ili forme ideja, delovi stvarnosti koje je duša poznavala pre no što je sišla ovamo. Pravo znanje sastoji se u tome da otiske čulnih osećaja spojimo sa formama ili otiscima one više realnosti, jer su stvari ovde na zemlji samo odrazi te više stvarnosti. U Fedonu on razrađuje tvrdnju da se svi predmeti dostupni čulima mogu dovesti u vezu sa određenim arhetipovima čije slike predstavljaju. Mi te arhetipove nismo ni videli ni upoznali u ovom životu, ali smo ih videli pre no što je i započeo naš život i znanje o njima sadržano je u našem pamćenju... Istinsko znanje sastoji se u tome da se otisak koji ostavlja čulni osećaj spoji sa otiskom oblika ili ideje koji odgovara čulno percipiranom predmetu. U Fedru, gde Platon iznosi svoje poglede o pravoj funkciji retorike – da navede ljude da spoznaju istinu – on ponovo razrađuje temu da se spoznaja istine i duše sastoji od sećanja, prisećanja ideja koje su sve duše jednom sagledale, a čije se zbrkane kopije nalaze u ovozemaljskim stvarima.“[3]

Da li redosled i izgled velikih arkana tarota predstavljaju izraz aristotelovskog sećanja na proživljeno inicijacijsko iskustvo (koje se nekad iskušavalo čulima) te se kao šifrovani postupak pohranjuje u nasleđe budućim generacijama, ili je u pitanju platonovski koncept oživljavanja prasećanja uz pomoć arhetipskim simbolima bremenitih slika? Stav mnogih okultista i ezoteričara mogao bi se opisati kao kombinacija ova dva pristupa, ali sa većim oslanjanjem na platonizam, jer tarot predstavlja izraz inicijacijske priče, ali ta je priča impregnirana arhetipskim slikama koje nam služe da se setimo. Upravo je taj većinski platonski stav, da se tako izrazim, u temelju kabalističkih koncepata makrokosmosa i mikrokosmosa koji su umnogome poslužili za uobličavanje ezoterijskog i okultnog pogleda na tarot. Uzevši u obzir sve prethodno rečeno, slobodan sam izneti pretpostavku da je tarot memorijski kodifikovan sistem znanja, čije ključeve nećemo otkriti tako što ćemo buljiti u karte i „astralno se projektovati“ u njih, ali mnogo možemo naučiti uočavanjem zakonitosti i saobraznosti putem analize različitih rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom smislu tarot je didaktičko sredstvo čije poreklo možemo potražiti u renesansnom tumačenju poglavito hermetičke filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva. Poreklo tarota kao didaktičkog sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću pamćenja, koje je u evropski Srednji vek došlo preko antičkih izvora. 

Po Jejtsovoj, Aristotel je ključan za sholastičke i srednjovekovne oblike veštine pamćenja, a Platon za renesansne. Kako je Jejts pokazala, izvore veštine pamćenja možemo pratiti do antičke Grčke, do izvesnog Simonida, pa ipak, usudio bih se reći, da praizvore te veštine možemo locirati u mudrosti drevnog Egipta, čiji je duh oličen u „Knjizi mrtvih“ u kojoj je ključni imperativ pamćenje određenih formula, redosleda slika i predstava ambijenta zagrobnog bitisanja u Amenti. Naravno, ne mislim da ćemo u egipatskoj mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći neposredne izvore inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz nekakve preživele tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi kroz sistem karata za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili „podzemnim“ inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne bi smelo da smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske Evrope. Na primer, poznato je da su keltski druidi sve svoje znanje prenosili usmenim putem i mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi, nepismeni hroničari i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije, Persije, Dalekog istoka i pretkolumbovske Amerike malo znamo.

Pitanje je, dakle, šta je i kako uticalo na pojavu tarota, ali kada se već pojavio u XV veku, mi znatno lakše možemo slediti njegov razvoj do naših dana. Podsetiću poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako je njegov navodni učitelj Don Huan govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv višoj svesti i da je trik čarobnjaka da se priseti svega što je iskusio i spoznao u tim stanjima. Don Huan je magijskim postupkom podizao Kastanedinu svest na viši nivo kada mu je prenosio znanje, a što bi ovaj zaboravio onda kada bi se ponovo vratio na redovno stanje svesti. Otud mu je bilo važno da se priseti tih lekcija i tako sam izazove stanje povišene svesti. U sećanju je ključ. Mnogo okultisti su verovali i još uvek veruju kako tarot zapravo krije šifrovanu poruku drevnih egipatskih majstora čije otključavanje izaziva prisećanje na skrivene arhetipske istine, inače nedostupne svakodnevnoj svesti. Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je tu reč o nekom italijanskom renesansnom tarotu ili nekoj kasnijoj verziji, možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko nešto od toga jeste istina zašto su onda okultisti, počev od XVIII veka imali potrebu da reinterpretiraju taj tarot drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li možda moderni inicijanti mudriji od starih i u čemu se tačno ogleda njihovo preimućstvo? Zašto su onda moderni okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu egipatsku mudrost skrivenu u kartama? Da bi je učinili transparentnijom? Očigledno je da nešto tu ne štima.

Otkud uopšte Egipat u fokusu ljudi od intelekta i duha u praskozorje novog doba? Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je kolosalan i sveobuhvatan. Refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje vreme. Po poznatom nemačkom vidovnjaku Rudolfu Štajneru[4] naše doba jeste neka vrsta ponovnog življenja drevne egipatske epohe. Štajner je podelio postatlantsku istoriju, tj istoriju nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi trenutno živimo u petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske civilizacije, koje će se ponoviti i u poslednjem – sedmom razdoblju. Drugo razdoblje je bilo vreme persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti u šestom razdoblju, dok recimo treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta. Antička grčko-rimska epoha je četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u Štajnerovoj transistorijskoj šemi smena razdoblja.[5] Otud i toliko interesovanje za mit, civilizaciju i kulturu drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom Egipta. U neku ruku danas imamo na delu oživljavanja određenih odjeka i načela tog duha. Mnoge okultne struje crpu sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna koordinacija nekakve nekromantije koja će oživeti sasušenu mumiju te vratiti sjaj hramovima i piramidama posađenim u dolini Nila. A možda je sve to zakonomerno slučajno s obzirom da je i antička epoha imala interes za tu tajanstvenu civilizaciju. U novovekovnom nadiranju evropske civilizacije istraživači i osvajači susretali su se sa uspavanom egipatskom sfingom i bili fascinirani njenim duhom. Kao da smo na nekoj velikoj istorijskoj spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena zaziva duh mrtve civilizacije ili biva zaposednut njim. Povodom zore egipatske renesanse, slavni Elijade je ocenio kako je Đordano Bruno oduševljeno pozdravio Kopernikova otkrića, pre svega zato što je smatrao da heliocentričnost ima duboko religiozno i magijsko značenje. Tokom svog boravka u Engleskoj, Bruno je najavljivao neminovan povratak drevne egipatske okultne religije. Po Elijadeu, za Bruna je Kopernikov nebeski dijagram predstavljao simbolički znak božanskih misterija.

Egipat, budući geografski blizak Evropi kao epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u moderno vreme taj uticaj dosegao kulminaciju. I prodor hrišćanstva u Egipat takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za drevnu civilizaciju te zemlje, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, kada su udarani temelji novog doba, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije. Dakle, uticaj Egipta na evropski svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni. Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog religijskog zoomorfizma. Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. On ide toliko daleko i tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije. Kao jednu u nizu saobraznosti suštinske veze hrišćanske evropske kulture sa drevnim Egiptom, Štajner ukazuje na istovetnost predstave Madone kako u naručju drži Spasitelja i Izide koja drži malog boga Horusa.

Isto tako je Džejms Frejzer pisao o uticaju drevnog Egipta na evropski svet ukazajući na uzor katoličkog kulta Bogorodice u egipatskoj boginji Izidi: „Stoga se ne treba čuditi što je u doba dekadencije, kada su tradicionalne vere bile uzdrmane, kada su se sistemi sudarali, kada su ljudski duhovi bili uznemireni, kada je i sama zgrada Imperije, koja je nekada smatrana večnom, počela da pokazuje zloslutne pukotine, blaga Izidina figura, svojom duhovnom mirnoćom, svojim plemenitim obećanjem besmrtnosti, izgledala mnogima kao zvezda na tamnom nebu, i što je izazivala u njihovim srcima ušićeno obožavanje, ne bez sličnosti sa onim koje je u srednjem veku ukazivano Devici Mariji. Stvarno, njen dostojanstveni ritual, sa obrijanim sveštenicima, čije je i teme bilo obrijano kao u katoličkih sveštenika, jutrenjima i večernjima, zvonkom muzikom, krštenjem i pošropljivanjem svetom vodicom, svečanim litijama, nakitima, ukrašenim kipovima majke božije, pokazivao je mnogo sličnosti sa pompama i ceremonijama katolicizma. Ova sličnost ne mora da bude samo slučajna. Moguće je da je stari Egipat doprineo velelepnom simbolizmu katoličke crkve, a takođe i bledim apstrakcijama njene teologije. Zaista, u umetnosti, Izida predstavljena kako doji malog Hora toliko je slična ikonama Bogorodice i deteta da su je neki hrišćani obožavali, pogrešno misleći da ona predstavlja Bogorodicu. Izidi, u njenom kasnijem svojstvu zaštitnice moreplovaca, Devica Marija možda duguje svoj lepi naziv Stella Maris, Zvezda Mora, pod kojom je obožavaju burom gonjeni mornari.“[6]

Džerald Masi je iscrpno pisao i povlačio paralele između hrišćanstva i učenja egipatske „Knjige mrtvih“, ukazujući da je hrišćanstvo dekadentan i osiromašeni izraz egipatskog nauka. Da parafraziram samo nekoliko njegovih navoda čije je poreklo egipatsko: misterija Device Majke; dvanaestogodišnji dečak koji se preobražava u čoveka od trideset godina; preobražaj mrtvog Ozirisa u živog Horusa silaskom Duha svetoga, odnosno ptice sa ljudskom glavom; misterija božanskog bića u tri osobe, uskrsnuće i podizanja, transsupstancijacija, regeneracija nakon krštenja, pomazanje, euharistija itd. Po Masiju, egipatske misterije su izvor hrišćanskih, gnostičkih, kabalističkih i masonskih misterija. Masi tvrdi da je pomazani Hrist mistični a ne istorijski lik koji potiče od koncepta egipatske mumije po dvostrukom karakteru Ozirisa u svojoj smrti i Ozirisa u uskrsnuću.[7]

Po Rudolfu Štajneru na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom šemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u Afriku, odnosno u region delte Nigera. Svojevrsna afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo vrhunac u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi „Kultovi senke“, tvrdi da su se u zapadno-afričkim fetiškim kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije.[8] Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno ispoljavanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Istovremeno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu, Seta, Ktulua, Vudu, Tantrizam itd.

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji, aktiviranoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje, jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, bog kao čovek i čovek kao bog. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije. Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju. To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. 

Možemo, dakle, reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju moderne žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu, ili još dalje, da probudi drevnog Ktulua. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon. Moderni duh bi da uživa i da se baškari u egzotičnom isijavanju drevnih kultova, ali nije spreman da se odrekne svoje ušuškanosti u hronocentričnu sliku u ogledalu uokvirenu mentalitetom zapadne civilizacije. Oživljeni kultovi i magijske struje drevnih vremena podrazumevaju i uspostavljanje odgovarajućih društvenih vrednosti i poretka. Imajmo na umu da, slikovito govoreći, tamo gde Ktulu ili bog Set spava, nema ljudskih prava, a nema ni čoveka.

---

[1] Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str. 48-49.

[2] Frensis A. Jejts, isto, str 49.

[3] Frensis A. Jejts, isto, str 53.

[4] Rudolf Joseph Lorenz Steiner, 1861–1925, vidovnjak, ezoteričar i utemeljivač antropozofije.

[5] Više o tome: Rudolf Štajner, Egipatski mitovi i misterije, Antroposofski kulturni centar, Beograd, 2009.

[6] Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 56. Sir James George Frazer, 1854–1941, poznati škotski antropolog i folklorista.

[7] Gerald Massey, Ancient Egypt: The Light of the World, London, 1907. Džerald Masi, 1828-1907, kontroverzni engleski egiptolog čije su knjige imale znatan uticaj na imaginaciju poznatog okultiste Keneta Granta.

[8] Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: „Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 25.