Paraliza sna, entiteti i egzorcizam

Antonio Turok

Izneo bih jednu sliku o položaju čoveka u univerzumu koja u mnogome podseća na onu iz filma Matriks, ali na jednom apstraktnijem nivou. Zamislite da smo mi poput nekakvih monada u mrežnoj rešetkastoj strukturi. Ne idemo nigde, niti se išta menja u našem okruženju. Kao monade mi emitujemo, ili izlučujemo ono što nazivamo bićem, a to biće, u interakciji sa drugim bićima, stvara posebnu stvarnost. Te monade, iako se posredstvom izlučenih oblika svesti povezanih sa ispoljenim bićima, nalaze u međusobnom kontaktu, i kao bića obitavaju u zajedničkom ambijentu, u suštini su razdvojene ambisom. Svaka monada je doslovno svet za sebe sa svim pratećim sadržajima, baš kao što ljudska bića svedena na baterije, kao što je to predstavljeno u filmu, iako dele zajednički svet i iskustvo, zapravo su međusobno izolovani. 

Mogli bismo spekulisati i da monade, kao izvori bića i svesti, mogu emitovati višestruke oblike svesti koji stvaraju višestruku stvarnost a što bi proizvelo brojne okvire našeg postojanja. Kada mehur svesti pukne, kada biće odumre, monada stvara novo. Taj proces nazivamo reinkarnacijom ili seljenjem duše, iako se praktično, shodno ovom modelu, ništa nigde ne seli, a ulogu pretpostavljene duše zapravo ima monada. Isto tako, imajmo na umu da pritom prethodno proizvedena svest netragom nestaje, odnosno, lagano se raspada u, hajde nazovimo to, astralnoj svetlosti, koju bismo u odnosu na postavku iz Matriksa, mogli porediti sa nekakvim meta-programom koji određuje osnovne parametre stvarnosti. Jednom izlučena svest se u prvoj fazi umiranja proširuje a zatim fragmentira, te postaje plen raznih astralnih larvalnih oblika, odnosno bića, entiteta ili pseudobića, koja ostatke svesti prikupljaju u nastojanju da stvore nekakvu svest za sebe. 

Izvan ovako opisanog matriksa stvarnosti ne postoji prostor-vreme, nema više stvarnosti, pa je otud nebitno kada se i gde nešto dešava. Prostor-vreme je izlučevina monada u koju se smešta svest. Zato je ispravno reći da je stvarnost proizvod naše svesti. U našoj svesti drugi su samo gosti. Svest je zbog opšte međupovezanosti svih monada beskrajna i nije linearna, i nije svaki sadržaj našeg mikrokosmosa u užem smislu naše. Neka bića komuniciraju sa nama tako što otvore svoju svest za našu pažnju i onda mi gledamo te slike koje su konfigurisane u skladu sa našim asocijativnim sklopom. Ali mi grešimo onda kada se poistovetimo sa vizijom umesto da komuniciramo sa njom.

Sada bih obratio pažnju na posebne goste naše svesti, koji i nisu baš sasvim gosti, a to su tzv entiteti. Povod mom promišljanju ove teme bila je jedna rasprava o fenomenu paralize sna koju su mnogi ljudi imali prilike da iskuse. Da se podsetimo, to je specifično stanje između jave i sna prilikom kojeg je čovek svestan ali ne može da se pomera niti da pusti glas, što je sve praćeno priviđanjima i nesvakidašnjim osetima, pa otud mnogi zapadnu u paniku. Ponekad se javi i osećaj da smo napadnuti od strane nekakvih zlokobnih prisustva. Načelno, povodom pojave paralize sna, reč je o entitetima koji teže da budu obuhvaćeni razumevanjem. Odmah ću se ograditi da ovo nije moja ideja. Kada mi je to izrekao neko čije mišljenje i iskustvo cenim, isprva sam se nasmejao, a onda je vreme pokazalo da je ta osoba bila u pravu. 

Entitete paralize u stanju sam da nanjušim dok su još mladi i neshvaćeni. Potom polako ulazimo u interakciju. Entiteti su autonomni ili poluautonomni elementi psihe, grubo govoreći. Ovde bih morao staviti ogradu kako ovakvo određenje ne opisuje pojavu na potpun način. Verovatno je čak i pogrešno, ali radi lakšeg razumevanja, entitete možemo shvatiti i u tom smislu. Komunikacija sa entitetima može biti dvojaka: na javi ili u snu. Na javi je složenije, sporije, dugotrajnije, ometa nas dnevna svest, naš ego, razum, zauzetost, neprestano rasipanje pažnje pa je stoga teže dobiti povratnu informaciju. Uz pomoć malo lucidnosti lakše ih je uočiti u snu, mada i to ima mana. 

Osobe, bića i pojave u snu tretiram kao agente podsvesti koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje sna. Nije to moja definicija. Film Inception Kristofera Nolana, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi, upravo je odlična ilustracija fenomena agenata. Odmah da naglasim kako agent u filmu Inception nije isto kao i onaj u filmu Matriks. Za razliku od agenata, entiteti isprva deluju poput njih, ali vremenom, iz sna u san, počinju da se menjaju, evoluiraju, bivaju nametljivi, iziskuju posebnu pažnju, sve do trenutka kada njihova energija postane takva da izazove paralizu sna. Rad na njihovom neutralisanju obavlja se kroz dva kanala, u samom snu i na javi. U snu se sve svodi na to da im poklonimo određenu pažnju i time ih vratimo na status agenta. Dakle, potrebno je barem malo lucidnosti koja se stiče vežbom na javi, odnosno simuliranjem komunikacije sa entitetom kao da razgovaramo sa osobom. Najbolje je to obaviti uveče u krevetu. Ponekad je i to dovoljno, budući da vodi integrisanju entiteta u svest ili njegovom proterivanju, ali ponekad nije, zavisi od snage entiteta. Isto tako, nije nevažno naglasiti mišljenje mnogih okultista ili paraokultista da su entiteti uzroci i mnogih bolesti, posebno onih psihosomatskih, pa je poništavanje entiteta jednako isceljenju.

U skladu sa teorijom monada, u osnovi, entitet jeste deo nas, ali može predstavljati i naš unutrašnji psihički automat čije stvaranje i rast uzrokuje nekakav spoljašnji okidač, druga osoba, drugo biće ili životne okolnosti. Imajmo na umu da iako smo kao monade zatvoreni, odeljeni i učvršćeni u rešetkastoj strukturi, nismo izolovani od univerzuma. Naprotiv, kao kreacija naše imanentne monade, posve smo otvoreni, mada posedujemo izvrsne mehanizma odbrane. U tom smislu, entiteti nastaju kao nekakva naša reakcija na razne uzroke. Ponekad je entitet poput demona koji nas opseda a da to uistinu i nije demon po definiciji, ali takođe može biti u vezi sa demonom. Kada kažem „demon“ ne mislim na monadu neke druge vrste nego nekakvu frekvenciju, prisutnost, koja se može prostirati kroz svesti koje izlučuje veliki broj monada. Nazovimo takva prisustva Univerzum B. Upravo su takva ne-monadna energetsko-entitetska polja glavni uzročnici pojave tih entiteta. U praktičnom smislu to znači da neki u početku benigni entitet zaista može prizvati demona. 

Ponovimo još jednom ovo, ali u konkretnom primeru. Belfegor je demon. Prethodna rečenica je toliko samopodrazumevajuća da praktično nema nikakvog smisla jer nikakav Belfegor zapravo ne postoji. Tačnije, ne postoji na način na koji mi postojimo. U temelju naše svesti, našeg bića, jeste monada. Belfegor nije monada već je poput talasa te pripada Univerzumu B. Belfegor ne opaža monadu i ne zanima ga nikakva monada već plod koji monade izlučuju, a to je svest. Uprošćeno, maligni entitet je, u ovom slučaju, Belfegorov predstavnik u našoj svesti. Možda ovo zvuči jezovito ukoliko je neko toliko lenjog uma da shvati kako tokom paralize sna imamo posla lično sa Belfegorom, ali kako god imenovali okidač, u praktičnom smislu se ništa ne menja. Sličan efekat može proizvesti i neki uzrok za koji bismo mogli reći i da nam je prijateljski nastrojen. Ukoliko magijskim putem ispoljimo entitet do njegove vidljivosti ili opipljivosti, možemo ga nazvati kako god hoćemo, ali ako nad njime nemamo kontrolu, onda smo u mnogo većem problemu nego onda dok je entitet postojao samo kao paralizator sna ili kao nekakav strah, kompulsivnost, smetnja ili kompleks. 

I konačno, mi možemo, magijskim putem, koristeći našu moć vizuelizacije usmerenu na određeni način, da sami stvorimo entitet čija će svrha biti da preko njega kontaktiramo pojave Univerzuma B, bile one Belfegor ili arhanđel Mihajlo! Mi možemo u našoj psihi da kreiramo malog Belfegora, odnosno Mihajla, i da posredstvom te subpsihičke lutke, automata, opštimo sa pravim Belfegorom, tj. sa Mihajlom. Vremenom će prizvani anđeo ili demon obuhvatiti tu našu lutku, ući u nju i tako praktično ući u nas. Neki maligni stanovnici Univerzuma B to mogu uraditi i mimo naše volje tako što će naterati našu psihu da sama kreira entitet koji će njima poslužiti kao vrata za naše biće. I to se mahom dešava dok spavamo, jer smo tada otvoreniji. Obično se maligna infekcija dešava posredstvom onog dela našeg bića koje se u egipatskoj antropologiji naziva kaibitom, odnosno dvojnikom kojeg obično nismo ni svesni. Mnoge okultne škole, posebno one Puta Leve ruke rade na osvešćivanju, odnosno buđenju dvojnika, jer je kaibitskom aspektu psihe lakše da opšti sa onostranim.  

Ukoliko imamo posla sa uznemirujućim entitetom, postoje metodi sređivanja tog problema. Postoje mnoge škole učenja i ima raznih pojedinaca koji se bave time manje ili više uspešno. Međutim, neke entitete je izuzetno teško integrisati. Sva ta metodologija zasnovana je, prilično frojdovski, na osvešćivanju, što je zapravo isto ono što je meni rekla osoba koju sam malo pre pomenuo, da je reč o pojavama koje samo po sebi teže da budu shvaćene. Ko si ti? Odakle si došao? Koje si boje? Kakvog si oblika? Koje veličine? Gde se nalaziš u odnosu na moje telo? Šta hoćeš? Kako ti je ime? Po iskustvu jednog praktičara sa kojim sam povremeno sarađivao neko vreme, možemo se upravo na taj način, svesno, u stanju meditacije obratiti entitetu, odnosno onom autonomnom ili poluautonomnom delu naše (pod)svesti i nemojmo se iznenaditi ukoliko nakon nekoliko pokušaja dobijemo sasvim smislene i konkretne odgovore. Nazovimo to probijanjem leda. Nakon toga pozivamo entitet da se rasformira i vrati u glavni tok naše svesti. U mnogim slučajevima ovo je sasvim dovoljno, za neke ljude i neke entitete, ali postoje neki veoma tvrdokorni slučajevi koji iziskuju posve drugačiji tretman i tada govorimo o egzorcizmu. 

Egzorcizam je, po definiciji, isterivanje zlih duhova, demona, odnosno tvrdokornih i moćnih entiteta koji su gotovo preuzeli svest domaćina. To je krajnje rešenje kada zataji konvencionalna nauka ili njuejdž okultna parapsihologija. U samoj svojoj suštini egzorcizam je magija. Egzorcista je mag. I tu staju dometi moje eksperize. Međutim, mogu naglasiti ono što znam. Prilikom egzorcizma proterani entitet nikada ne odlazi u ništavilo ili u pakao, odnosno u nekakvu sferu svog pretpostavljenog prirodnog obitavališta. Naprotiv, takav entitet se prebacuje u novu svest, budući da su sve svesti međusobno povezane putem nekakvih struna. Razlog za to je jednostavan, entiteti ne postoje izvan svesti, a kad kažem svest ne mislim na svesnost u užem smislu, nego na celokupnost psihe. Entitet van svesti nije entitet nego beslovesna tvar, ono pomenuto polje koje se prostire i prožima veliki broj svesti. U tom smislu egzorcista nekog oslobađa, ali nikako ne može znati ko je sledeća žrtva entiteta kojeg je isterao iz neke svesti. U krajnjoj liniji, taj uporni maligni entitet može biti proteran u larvalni konglomerat ostataka raznih svesti, tzv nekros. Ovo važi za entitete koji su toliko snažni da ne mogu biti poništeni i integrisani u svest u kojoj su se pojavili. U krajnjoj liniji, neretko se dešava da isterivanje ne bude potpuno budući da u psihi ostaje nekakav otisak, odnosno jezgro nekadašnjeg entiteta kroz koji se proterane maligne sile ponovo mogu vratiti.

Arkana Prvosveštenik u tarotu

Hijerofant Krolijevog špila

Broj pet, po Elifasu Leviju, jeste broj religije, odnosno broj Boga (3) sjedinjen sa ženskim brojem (2). Karta pod brojem 5, Papa, odnosno Prvosveštenik, Hijerofant, u Marseljskom špilu sa Caricom deli orijentaciju ka desnoj strani, dok mu je sa Papesom zajednička trostruka kruna duhovne vlasti. Za razliku od Papese, njegova spoljašnja odora je crvena a unutrašnja plava, dok umesto knjige u levoj ruci drži štap sa trostrukim krstom. Takođe, iza njegovih leđa jasno se vide stubovi, levi tamniji i desni svetliji. Oni predstavljaju granicu između svetog i profanog te u neku ruku ukazuju na prisustvo Boga. Desnom rukom on daje znak blagoslova dvojici fratara. Znak je od posebne važnosti i predstavlja sastavni deo svešteničke uloge. Uz pomoć znakova on komunicira i prenosi posebne poruke. Znakovi su suštinski deo obreda. Između ostalog, oni služe i za pamćenje redosleda obrednih radnji, naglašavaju posebne trenutke. Zajedno sa rečima ili izrazima, znaci tvore temeljnu ritualnu infrastrukturu. 

Sa druge strane, ritual, koji vodi Prvosveštenik, jeste jedna od osnovnih metoda kolektivnog pamćenja neke zajednice. Jedan od dvojice sveštenika, onaj desni, nosi crveni ogrtač sa žutom kapuljačom i leva ruka mu je podignuta. Lik levo nosi žuti ogrtač sa crvenom kapuljačom i njegova desna ruka je, suprotno od onog desnog, usmerena ka dole. U Rečniku simbola je to objašnjeno da je jedan od te dvojice aktivan a drugi pasivan, prepušten poniznosti u kojoj odozgo prima učenje, a drugi širi to učenje. U tom smislu Papa, odnosno Prvosveštenik prenosi svoje znanje. Elifas Levi je primetio da lik Pape zauzima središnji položaj na karti čime je uravnotežen simbolizam dva struba i dvojice likova ispred njega. Tako dobijamo pentagram. Po Leviju, stubovi su nužnost ili zakon, a glave fratara su sloboda ili akcija.

Mantenja taroki

Seli Nikols kaže da Papa, poput Opsenara / Čarobnjaka, povezuje unutrašnji i spoljašnji svet, s tim što Papa to čini na svesniji i neposredniji način. Njegova uloga je, po Nikols, da učini dostupnim transcendentalni svet. Otud je on obdaren nekom vrstom moći te nazvan vidljivim licem Boga. Nikols primećuje da Papa, za razliku od Papese, ne drži knjigu, ne konsultuje zakon jer on jeste zakon. On je nepogrešiv. Papesa opšti putem intuicije i osećanja, dok je Papa taj koji uopštava i rečima izražava svoje ideje. Papa drži štap u levoj ruci, što znači, kako to Nikols tumači, da on vlada radije iz srca nego silom. I dalje, upoređujući Cara i Papu u Marseljskom špilu, Nikols ističe prikaz Cara koji smireno gleda u daljinu, dok je Papa usredsređen na dva lika ispred sebe. Tu je Papa uhvaćen u trenutku kada se obraća podređenima, odnosno kada upražnjava svoj autoritet. On je toj dvojici i otac i majka.

Po opštem mišljenju Papa predstavlja izraz verskog autoriteta, duhovne vlasti, spram Cara koji je vid političke, odnosno sekularne moći. Astrološki, to je odnos Marsa (Car) i Jupitera (Papa). Pa ipak, zajedničko im je to što obojica predstavljaju ideju Logosa i Oca. Takođe, obojica imaju svoju senku. Careva je oličena u njegovoj samovolji i svireposti, dok je Papina izraz dogmatizma i fanatizma. Nazovimo to oblicima mračnog Oca. I ukoliko se ravnamo po sinkretičkoj kabali Zlatne zore, primetićemo da staze he i vav, sa kojima poistovećujemo Cara i Papu, proizilaze iz druge sefire Drveta života – Hokmah (Mudrost) koja pripada desnom, muškom stubu. Car povezuje Hokmah sa solarnim Tifaretom, a Papa – Hokmah i jovialni Hesed.

špil Šarla VI

Vratimo se na trenutak ideji Pape kao vida Jupitera, odnosno Zevsa. Jupiter je u Srednjem veku predstavljan kao crkveni velikodostojnik, pa čak i monah. Razlog tome je činjenica da je papska titula vrhovnog sveštenika Katoličke crkve preuzeta od titule Jupiterovog prvosveštenika iz rimskog doba: pontifeks maksimus. Erhard Šon je postavio kartu Papa u devetu kuću horoskopa koja predstavlja Kuću vere. Uopšte, u Srednjem veku su pape, kardinali, sveštenici, nazivani Jupiterovom decom. Najdžel Džekson pominje rukopis Liber Introductorius, Majkla Skota, s kraja XIV veka, u kome je magijski lik Jupitera predstavljen kao crkvenjak ogrnut plaštom i sa mitrom, koji u jednoj ruci nosi knjigu a u drugoj biskupski štap. Tako lik ove karte dobija značenje tumača ili predstavnika svega onog nevidljivog, duhovnog. Ova karta je, u skladu sa egiptozofskom teorijom Kur de Žeblena, preimenovana u poznom XVIII veku u Prvosveštenika, odnosno Hijerofanta. Po Zlatnoj zori, Hijerofant je Mag večnih bogova te označava božansku mudrost. U starozavetnoj vizuri Prvosveštenik bi mogao predstavljati lik Melhizedeka, jerusalimskog kralja mira. Genonovski gledano, lik Melhizedeka odgovara drevnoj tituli kralja sveta, koji je nosioc trostruke uloge: prvosveštenika, proroka i kralja, dakle svojstva potpuno skladna mitskoj ideji Jupitera / Zevsa / Odina. On posreduje, on vidi, on vlada. To su svojstva besmrtnosti, a što se uklapa u značenje broja 5 kojim je ova karta označena.

Marseljski špil

Po Zlatnoj zori, karta Prvosveštenik astrološki pripada znaku Bika čiji je vladar Venera. Kroli je na ovu kartu dodao slonove, koji okružuju Hijerofantov tron, kako bi naglasio zemaljsku prirodu znaka Bika. Kada malo bolje pogledamo vidimo da kod Krolija on zapravo sedi na Biku, okružen sa četiri heruvima kojih nema na hijerofantskoj karti u Marseljskom špilu, uostalom kao ni slonova, naravno. Hijerofanta, u svojstvu inicijatora, Kroli naziva Tumačem Misterija ispred kojeg je projektovan heksagram, kao simbol makrokosmosa, dok je na njegovim grudima predstavljen pentagram sa dečjom figurom unutra (simbol mikrokosmosa). To je Dete Horus, odnosno zakon njegovog eona. I tu negde, unutar heksagrama nalazi se obrnuti pentagram sa izduženim donjim krakom koji osvetljava ženu opasanu mačem, odnosno Babalon, u skladu sa doktrinom Knjige zakona. Istovremeno, ta žena koja stoji pred Hijerofantom jeste Venera, vladarka znaka Bika. Kod Krolija, na ovoj karti nema dvojice muškaraca koji primaju blagoslove, nego su blagoslovi usmereni ka svima (Krolijeva maksima: zakon je za sve). Pošto je u znaku Bika Mesec egzaltiran, kod Krolija je ideja Meseca na karti prisutna u obliku devet klinova iznad Hijerofantove glave, kao i Mesečevim srpom u levoj ruci žene koja nosi mač. Hijerofantov štap je u obliku tri kružnice, a ne tri krsta kao u Marseljskom špilu. Te kružnice predstavljaju tri eona: Izidin, Ozirisov i Horusov.

U Vejtovom špilu na naslonu Hijerofantovog trona prikazana su dva kruga sa tačkom u sredini. Taj simbol ukazuje na solarno načelo, prosvetljenje, kraj potrage, savršenstvo. Na tlu, ispred Hijerofantovih nogu, vidimo položena dva ukrštena ključa. Upravo je ovaj simbol od značaja za sadržaj ove karte, budući da ključ predstavlja inicijaciju i ekskomunikaciju, odnosno posvećivanje / uvođenje i odbacivanje. Znak blagoslova takođe može imati tu funkciju, pa je stoga svejedno drži li Prvosveštenik ključeve u ruci ili rukom simbolički oponaša ključ. Rečnik simbola kaže da vlast ključeva omogućuje svezivanje i razvezivanje, a to je vlast koju je Hrist dodelio svetom Petru. U alhemiji to je vlast nad koagulacijom i disolucijom. Na papinskim grbovima tu svezivanja i razvezivanja prikazuju dva ključa, zlatni i srebrni, koji su nekada bili amblem rimskog boga Janusa. Kako podseća Rečnik simbola, Janusovi ključevi otvaraju i solsticijska vrata, tj stupanje u uzlaznu i silaznu fazu godišnjeg ciklusa. Janus je smatran i vodičem duša. Zato taj bog ima dvostruko lice, jedno okrenuto zemlji, drugo nebu. Štapom u desnoj ruci i ključem u levoj on čuva sva vrata i upravlja svim putovima.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot - vera

U Pierpont Morgan Bergamo špilu Papa u levoj ruci drži štap dok desnom daje znak blagoslova. Nema sporednih likova. U Mantenja tarokiju Papa u desnoj ruci drži ključeve, dok levu naslanja na veliku zatvorenu knjigu. Sedi na tronu koji drže četiri magarca i nema sporednih ljudskih likova. U špilu Šarla VI, Papa je prikazan više sa njegovog levog profila neko direktno. Takođe, desnom drži velike ključeve dok mu je leva položena na zatvorenu knjigu. Pored njega sede dva crkvenjaka. Eteja na karti broj 5 postavlja sunce kako dominira nad oblacima i dodaje odrednice: ideal i mudrost te astrološki znak Ovna. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu uopšte nije prikazan papski lik nego je peta karta u nizu prikazana ženskim likom ispod čijeg se prestola nalazi krunisani muški lik u položaju potčinjenosti. Ta karta je poistovećena sa verom i nosi taj naziv. Glavni lik na ovoj karti u levoj ruci drži veliki štap sa krstom na vrhu dok desnom ističe podignut kažiprst. Ronald Deker ovu arkanu povezuje sa simbolikom krsta i pentagrama, koji u hristijanizovanoj varijanti predstavlja simbol Svetog Duha. Oba simbola označavaju kvintesenciju, vladavinu Duha nad četiri elementa, odnosno njihovo usklađivanje u harmonijsko i organsko jedinstvo, što se poklapa sa brojem ove karte.

Načelno, hijerofantska arkana predstavlja duhovni autoritet, misteriju, opšte sećanje. Sveštenik, odnosno Prvosveštenik, jeste čuvar tradicije, čuvar kulta, čuvar svete tajne, religije, tumač nevidljivog, vodič duša. U tom smislu on je oličenje sećanja, odnosno znanja što ga čini učiteljskom figurom. Takođe, ova karta predstavlja psihički život, unutrašnje čuvstvo. Simbolički, karta Hijerofant predstavlja mikrokosmos, zvezdu pentagrama. Hijerofantova suštinska moć od davnina je opštenje sa svetom duhova, sa nevidljivim. On nevidljivo čini vidljivim i prisutnim. Isto tako, što nije nevažno, Hijerofant je egzorcista. Upravo je egzorcizam ono što svaku religiju približava magiji. U mračnijoj perspektivi ova karta predstavlja Minotaura, čudovište i glavno iskušenje lavirinta. U negativnom aspektu ona ukazuje na dogmatizam, fanatizam, fundamentalizam, ideološku indoktrinaciju, demagogiju, klerikalizam. U tome prepoznajemo gnostičko učenje o zlom vladaru ovog sveta, demijurgu, čiji je Hijerofant služitelj, a koji putem religijske zaslepljenosti i krutog moralizma drži ljude u stanju pokornosti. Izopačenost ljudi izražena ovom kartom jeste u tome što oni čuju glasove koje tumače kao da dolaze od Boga. Oni su na specifičan način zaposednuti i sebe vide kao Božje sluge. Veruju da ih vodi Sveti duh ili bilo koji božanski oblik sa kojim se oni poistovećuju ili u koga veruju. Oni su uvereni u svoju odabranost te se mogu pojaviti u ulozi vođe kakvog kulta ili sekte.

Vejtov špil