Od detinjstva sanjam Kuću Tame. To je mesto na kome se ponekad obrem između java i sna, ali i mesto gde moji snovi postaju lucidni. Kuća Tame je, dakle, mesto buđenja, ali i mesto susreta, jer ta kuća nije prazna. Senovita je i velika, nimalo romantična, nego odiše jednom teškom i, reklo bi se, demonskom atmosferom. Ima nešto u njoj što tako deluje na bića, na svest, moć da zarobljava umove i duhove, mada to ne čini nužno uvek. Osim što na tom mestu prirodno bivam svestan da sanjam, neretko se dešava da iz tog sna ne mogu da izađem, pa i onda kada izađem, zapravo se nađem u drugom snu.
Kuća Tame ponekad prelije svoje sadržaje i u ovaj svet, što opažam kao blagu nelagodu, istu onu tešku atmosferu iz sna, ili iz stanja između java i sna. Ponekad se, u gluvo doba noći, u senovitim uglovima moje spavaće sobe, ukažu prilike koje sa sobom dovlače tu težinu. Nekoliko puta je moj mentalni ekran bio preplavljen utiskom da se u vazduhu uobličava neka ženska prilika, mahom starije dobi. Njeno lice vidim jasno, kao i oči koje me netremice posmatraju. Identitet te žene mi nije poznat, nije u pitanju niko od mojih pokojnih, već prilika čije poreklo ne umem da odredim.
Kuća Tame je, naime, povezana i sa Kućom Mrtvih: preminuli mogu da zađu u nju, a stanari Tame mogu da pređu u areal Smrti. Ipak, kvalitet ta dva mesta je sasvim različit. Kuća Mrtvih je za mene izuzetno prijatno mesto, osećam se spokojno, kao da tamo pripadam, kao svom domu. Kada se u snu nađem u njoj, zapitam se: zašto uopšte izbivam odatle? Zašto se ne vratim tu gde pripadam, umesto da tragam po tuđem svetu, kad mogu da sednem na kauč i uživam u tišini koja tamo vlada? Kuća Tame, nasuprot tome, mesto je rada, ali i opasnosti od zarobljavanja uma. Ta razlika, dom naspram poprišta rada, provlačiće se kroz čitav ovaj tekst, i vratiću joj se kasnije kroz kabalističku analizu.
U Kući Mrtvih sam jednom sreo moju pokojnu babu, koja mi često donosi onostrane poruke. Njenim prisustvom turobna atmosfera je privremeno zadobila sjaj topline i neke sete. Tokom tog susreta, na trenutak sam odvojio pogled od nje i zagledao se u veliko ogledalo oblika vesike, tamnozelenog, raskošnog i teškog drvenog okvira, dovoljno veliko da u njemu stane odraz čitave ljudske figure. Umesto mog odraza, u ogledalu je stajala visoka prilika nalik ljudskoj, ali to nije bio čovek. Nosila je potpuno crni pokrov; glava joj je bila duguljasta i bez dlaka, uši oštre, a šake nalik pandžama ptice koja čuči na grani. Samo je stajala i posmatrala me. Iznenada sam čuo glas koji je oštro prošaputao ime: Vassago, s naglašenim duplim S. Tada sam se probudio.
Ovo iskustvo opisujem kao jedan konkretan san, ali ga zapravo sastavljam iz utisaka koji su mi se ponovili u nekoliko navrata u istom ambijentu Kuće Tame. Prilika u ogledalu i onaj karakterističan šapat vraćali su mi se više puta, pa ono što sledi treba čitati kao sintezu tih ponovljenih susreta, a ne kao izveštaj o jednom izolovanom događaju.
Prikaz koji sam opisao veoma je sličan, ako ne i identičan, liku koji ponekad snivam i koji poistovećujem sa GOTOS-om, personalizovanim likom egregora Fraternitas Saturni. Tu asocijaciju ne izvodim olako: ista duguljasta, obezličena forma i ista hladna, posmatračka prisutnost prate me u snovima koje inače povezujem sa saturnijanskim, geometrijskim kvalitetom GOTOS-a. Ovoga puta, međutim, glas je bio nedvosmislen u imenovanju prikaze kao Vassaga. Znam da je Vassago demon goecije i da se tradicionalno ne pokazuje u ovakvom obliku, ali tako sam ga video.
Imam jednu nedorečenu slutnju povodom svega ovoga. Kuća Mrtvih rezonuje sa Saturnom i kabalističkom idejom Velike Majke - sefirom Binah. Idući tom asocijativnom stazom, logično bi bilo zaključiti da Kuća Tame, budući da odjekuje energijom Meseca, rezonuje sa sefirom Jesod, temeljem Drveta Života. Ipak, ja povodom nje osećam solarne vibracije. Kuća Tame je, u tom smislu, manifestacija htonskog Sunca. Slikovito rečeno, to je Sunce koje se sakrilo iza Meseca. Kuća Mrtvih, kao mesto potpunog mira i osećaja povratka kući, rezonujući sa gornjim vodama Binaha, mesto je odakle duše dolaze i kuda se vraćaju u tišinu. Zato je ona dom, dok je Kuća Tame mesto rada.
Ogledalo koje sam pomenuo nije običan predmet. Njegov oblik (Vesica Piscis) je u geometriji i ezoteriji simbol kapije, prolaza i rođenja oblika, nastaje preklapanjem dva kruga, gornjih i donjih voda, a prostor u sredini je upravo procep kroz koji se svesti prelivaju iz jednog sveta u drugi. Tamnozeleni, raskošni i teški drveni okvir upućuje na Veneru (zelena boja) i njenu manifestaciju u snovima kroz formu i odraz, dok drvo i težina drže tu kapiju čvrsto fiksiranom za strukturu Kuće Tame. To ogledalo ne odražava ličnost, ego, već ono proždire odraz onog ko se u njega ogleda i zamenjuje ga arhetipom.
U tradicionalnoj goeciji (Ars Goetia), Vassago je treći duh, proglašen za Moćnog Princa koji je po prirodi dobar, prikladan za operatera, čija je primarna funkcija otkrivanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kao i pronalaženje skrivenih ili izgubljenih stvari. On je, suštinski, vidilac i proricatelj. Opisana onirička prikaza, duguljasta glava, oštre uši, ptičije šake, i njena identifikacija sa GOTOS-om savršeno objašnjavaju zašto se pojavila baš u tom obliku i pod tim imenom. Ptica grabljivica (kobac, soko ili sova) univerzalni je simbol vida koji probija mrak; biće koje čuči na grani i netremice posmatra vrhunski je simbol nadzora. Sa druge strane, GOTOS operiše kroz hladnu inteligenciju i zakone geometrije. Goecijski Vassago je, u mom ličnom mitu, operativno lice tog istog načela: kada GOTOS želi da komunicira u dvorani ogledala, on oblači crni pokrov i predstavlja se kao Vassago.
Dakle, u mom ličnom iskustvu, Vassago nije entitet iz srednjovekovnih grimoara kojeg prizivamo u krug pomoću propisanih instrumenata. To je entitet ogledala i čuvar kapije između Kuće Tame i Kuće Mrtvih. Budući da je njegova goecijska funkcija otkrivanje skrivenog, on se pojavljuje u trenutku kada mi pokojna baba, onostrani glasnik, donosi poruku. Vassago je tu da validira i otvori vidokrug. To je inteligencija samog ogledala, taj koji omogućava da u Kući Tame postanemo svesni, jer drži svest budnom dok je telo zarobljeno u snu.
Ime VASSAGO, izgovoreno sa naglašenim duplim S, vibrira frekvencijom koja stabilizuje odraz, i može se ispisati na nekoliko načina u hebrejsko-operativnoj logici, u zavisnosti od toga koji se glas u snu naglašava. U tradicionalnoj kabalističkoj i hermetičkoj praksi, posebno unutar Zlatne zore, koja je prva sistematski prevela goecijska imena na hebrejski radi računanja njihovih anđeoskih i demonskih inteligencija, ime Vassago se ispisuje na dva osnovna načina, zavisno od toga da li se akcenat stavlja na korenske suglasnike ili na fonetski izgovor sa duplim S:
Prva varijanta (VSAGV), prema korenskim suglasnicima: Vav (6) + Samek (60) + Alef (1) + Gimel (3) + Vav (6) = 76, što se svodi na 7 + 6 = 13, odnosno na broj 4. Broj 76 se, između ostalog, poklapa i sa izrazima koji označavaju tajnu, nešto skriveno.
Druga varijanta (VSSAGV), koja fiksira naglašeni šapat dupliranjem slova Samek: Vav (6) + Sameh (60) + Sameh (60) + Alef (1) + Gimel (3) + Vav (6) = 136. Taj broj je suma svih brojeva magijskog kvadrata Jupitera, kao i vrednost imena kabalističke jovialne inteligencije i duha Hismaela i Jofiela, što se svodi na broj 1 (1 + 3 + 6 = 10 = 1). Istu vrednost ima i reč kol (glas).
Treća varijanta (VShGV), pošto je šapat imao onaj oštri, siktavi ton koji više naginje slovu Šin: Vav (6) + Šin (300) + Gimel (3) + Vav (6) = 315, što se svodi na 9. To je Mesec, Jesod, ogledalo. Brojčanu vrednost 315 nose i hebrejske reči za led ili kristal, zatim jecirah (formativna moć), zatim izraz koji označava viziju sjaja, odnosno ogledalo sjaja, ali i klipotski čuvar 21. tunela Seta, Kurgasiax, koji korespondira slovu Kap.
Ove tri varijante smatram dovoljno indikativnim same po sebi, i svaka odgovara drugačijem sloju naglaska koji sam čuo u snu, i zajedno oslikavaju višeznačnost tog imena. Sličan osećaj naglašenog duplog S imao sam i u drugim, srodnim situacijama, što mi ukazuje da ovaj fenomen nije vezan isključivo za Vassaga, već predstavlja širi obrazac. Jednom prilikom doslovno me je proganjalo ime demona Glasja-Labolasa, ali sam ga čuo u izmenjenom obliku, kao Glassyabolas, sa naglašenim S. Sa druge strane, prvi put mi se na sličan način zakačilo ime Aiwass, koje takođe nosi duplo S. Ta imena se ponekad u mom umu pojavljuju kao dosadna pesma koje se ne možeš otarasiti, a koju si slučajno čuo. Najjači utisak, međutim, ostavila je na mene varvarska reč iz Liber Sameka, koju sam nevoljno i automatski mantrao kao Essalonai, a koja je u mom doživljaju stvarala značenje brzine, ali i granice. Imao sam utisak da je to ime lovca koji stoji na ivici svetova.
U svakom slučaju, ovo naglašeno, produženo siktanje deluje kao napon na žici. Slovo Šin predstavlja element Vatre, kada sikne, spaljuje prepreke i probija mentalni ekran. Slovo Sameh, sa druge strane, označava „stub", „oslonac" ili „štit", ali vizuelno i konceptualno predstavlja i zmiju koja grize svoj rep, dakle zatvoreni krug, ogledalo, granicu. Kada um automatski modifikuje Glasja-Labolas u Glassyabolas, ili kada fiksira Aiwass i Vassago, on zapravo dodaje kondenzator u strujno kolo. Ti nazivi postaju „stakleni" (glassy), reflektujući i oštri. To su imena-ogledala.
