Dolazak Puta Leve ruke u Evropu (Kratka povest LHP - II deo)

Vidi Kratka povest LHP - prvi deo

Put Leve ruke i Evropa

Dolazak Puta leve ruke (LHP) u Evropu nije bio jednosmeran marš, već serija podzemnih infiltracija koje su se dešavale kroz tri glavna kanala: ratni sukobi, okultna trgovina tekstovima i tajna društva. Ključni trenutak je prelazak sa istočnjačkog asketizma na zapadni individualizam. Legendarni kontakt desio se tokom Krstaških ratova. Evropski vitezovi (naročito Templari) došli su u dodir sa bliskoistočnim sektama poput Nizarija (Asasina). Tada je usvojena doktrina: Ništa nije istina, sve je dozvoljeno. Iako je ovo verovatno apokrifna krilatica, ona savršeno sažima LHP impuls. Templari su optuženi da su od muslimana preuzeli rituale pljuvanja na krst i obožavanja Bafometa. Ideja je bila da se iskušenik šokira kršenjem sopstvenih svetinja kako bi se oslobodio dogme, što je čista Malamatija tehnika prenesena u hrišćanski okvir.

U XII i XIII veku, preko Španije (Al-Andalus), u Evropu stižu prevodi arapskih magijskih traktata, od kojih je najznačajniji Ghayat al-Hakim (poznat kao Picatrix). Ovaj tekst je sadržao uputstva za astralnu magiju koja nije marila za hrišćanski moral. Korišćenje nečistih supstanci, krvi i prizivanje planetarnih duhova uvelo je operativni LHP u evropske intelektualne krugove. Alhemičari su počeli da tragaju za zlatom (Gnozom) ne kroz Crkvu, već kroz rad sa materijom i crnim suncem (Nigredo), što je paralela sa indijskom tantričkom alhemijom. Dakle, alhemija u tom trenutku poprima subverzivan karakter.

Tokom renesanse i prosvetiteljstva, LHP u Evropi dobija svoj najpoznatiji, ali i najviše neshvaćen oblik: satanizam i crnu magiju. Međutim, tu ima jedna značajna razlika između duha Indije i duha Evrope. Dok je u Indiji LHP bio priznata (iako rubna) duhovna tehnika, u Evropi je svaki pokušaj individualne duhovne moći izvan Crkve bio proglašen đavoljim poslom. Rezultat je bio da su evropski okultisti uzeli simbole pobune (Lucifer, Prometej) i proglasili ih nosiocima svetlosti (LHP kao put prosvetljenja kroz tamu). To je trenutak kada se indijski metod uništenja ega preobražava u zapadni metod uzdizanja ega.

Kada je LHP stigao u Evropu, on je pretrpeo radikalnu mutaciju. Na Istoku cilj je uništenje ega radi sjedinjenja sa Apsolutom, a na Zapadu je to postalo jačanje ega i postajanje bogom (samooboženje). LHP je u Evropu ušao kao tehnologija moći. Evropljani su od Istoka preuzeli metode transgresije, ali su im dali novi cilj, a to je individualni suverenitet. To više nije bio put gubitka sebe u Bogu (ili Šakti), već put pronalaženja Boga u samom sebi kroz kršenje društvenih i verskih tabua.

Period inkubacije LHP u Evropi, pre nego što je u XIX veku postao javan i kodifikovan, odvijao se u senci hermetizma, alhemije i radikalnih političko-mističkih pokreta. To je bio period unutrašnjeg izgona gde su se transgresivni impulsi skrivali iza laboratorijskog stakla ili aristokratskih salona. Pre Alistera Krolija i moderne ere, LHP se manifestovao kroz one koji su odbacivali posredništvo Crkve i tražili direktnu moć. Prethodnice toga vidimo u Fideli d’Amore (Verni ljubavi), što je tajno pesničko i mističko udruženje kojem je pripadao i Dante Aligijeri. Iako na površini deluju kao vitezovi trubaduri, njihova unutrašnja doktrina bila je gnostička. Žena (Beatriče) nije bila osoba, već oličenje sopstvene intelektualne duše. Njihov put je bio put individualne inicijacije kroz estetsku i erotsku ekstazu, što je evropski eho tantričkog rada sa ženskom energijom. 

Druga grupacija jeste Slobodni duh (Brethren of the Free Spirit). U pitanju je srednjovekovna jeretička grupa koja je tvrdila da čovek može postati Bog (autoteizam). Verovali su da onaj ko je dostigao stanje slobodnog duha više ne može da zgreši, bez obzira na to šta radi (uključujući seksualne slobode i krađu). Ovo je čisti antinominalizam, ideja da unutrašnja gnoza poništava spoljašnji zakon. 

U tom smislu vredi pomenuti i Đordana Bruna, koji je bio mnogo više od žrtve nauke. Bruno je bio mag renesanse koji je oživeo hermetičku ideju da je ljudski um sposoban da obuhvati čitav kosmos. Njegovo odbijanje hrišćanske dogme u korist egipatske gnoze i rad sa unutrašnjim slikama (ars memoriae) predstavlja LHP uspon ka božanstvu kroz moć volje i intelekta.

I konačno, pomenuo bih Hell-Fire Club (XVIII vek). Iako često opisivani kao klubovi dokonih razvratnika, ovi krugovi (naročito onaj Ser Fransisa Dašvuda) praktikovali su ritualnu transgresiju u ruševinama opatija. Njihovo ismevanje religije bilo je oblik zapadnog malamatijstva, svesno prihvatanje uloge grešnika radi oslobađanja od društvenih okova.

Crno Sunce i Put Leve ruke

U smislu istraživanja tokova evropskog Puta Leve ruke, potrebno je osvetliti i pojam Crnog Sunca, odnosno Sol Niger. Pojam Crnog Sunca danas nosi težak politički i neonacistički prtljag (zbog simbola u dvorcu Vevelsburg), ali njegova izvorna, okultna suština je ključni koncept LHP. U alhemiji, Sol Niger je simbol početne, najteže faze Velikog Dela, tj faze Nigreda. Da bi se zlato (duhovno ja) rodilo, materija (ego) mora da umre, istruli i prođe kroz potpuno pomračenje. U tom smislu Crno Sunce predstavlja nevidljivu, unutrašnju svetlost. Dok vidljivo makrokosmičko Sunce osvetljava spoljašnji svet čula, Crno Sunce osvetljava unutrašnji svet senki. To je sunce koje sija u podzemlju (Hadu ili Pustinji Azazela). Sol Niger je direktno povezan sa Saturnom. To je hladno sunce koje ne greje, već kristalizuje. U LHP smislu, ono je simbol svesti koja je ostala budna u apsolutnom mraku, svesti koja ne potiče od Boga, već iz sopstvenog ponora.

U ovom periodu inkubacije tokova LHP u Evropi, Crno Sunce postaje metafora za gnozu Leve ruke. Baš kao što Nigredo uništava materiju, praktičar LHP-a koristi transgresiju da uništi svoje društveno ja. Sledbenik Desne ruke traži svetlost od Gornjeg Sunca (Boga / Autoriteta), dok sledbenik leve ruke pali Crno Sunce u sebi. Ovo je faza u kojoj LHP prestaje da bude samo indijska tehnika ili sufijski prekor i postaje evropski misticizam individualizma. Čovek više ne želi da se stopi sa Apsolutom, već želi da postane Sunce koje sija u sopstvenom mraku.

XIX vek je bio prelomna epoha u kojoj su se drevne, podzemne struje preobrazile u moderni okultizam. To je vek u kojem LHP dobija svoju prvu intelektualnu definiciju, dok Crno Sunce iz alhemijskih laboratorija izlazi na političku i književnu scenu, postajući simbol romantičarske pobune i onostranog znanja. Sredinom XIX veka, bivši opat Elifas Levi objavljuje svoja ključna dela (Dogma i ritual visoke magije). Levi ne koristi eksplicitno termin LHP, ali uvodi koncept Bafometa. Za njega, Bafomet nije đavo, već simbol astralnog svetla i ravnoteže suprotnosti. On prvi sugeriše da mag mora ovladati i mračnim silama kako bi postigao potpunu moć. To je bio prvi korak ka desatanizaciji transgresije, koja postaje tehnička nužnost. Kod Levija, crno svetlo je povezano sa astralnim svetlom koje može biti i stvaralačko i rušilačko. On postavlja temelje za ideju da postoji magijsko sunce dostupno samo iniciranima, koje sija iza vidljivog fizičkog spektra.

Književni romantizam XIX veka preuzeo je alhemijski simbol Crnog Sunca i pretvorio ga u metaforu za melanholiju, gubitak Boga i potragu za smislom u ništavilu. Žerar de Nerval, u svojoj pesmi El Desdichado, piše čuveni stih: Moje jedino zvezdano nebo je mrtvo / I moje svetlo je Crno sunce melanholije. Ovde Crno Sunce prestaje da bude samo laboratorijski simbol i postaje simbol unutrašnjeg stanja modernog čoveka koji se suočava sa smrću starih bogova. Ova melanholija je saturnalno stanje koje prethodi inicijaciji. Prihvatanje unutrašnjeg mraka umesto slepog verovanja u crkvenu svetlost je suštinski LHP čin, svest koja opstaje uprkos odsustvu spoljašnjeg Boga.

Ključni momenat se dešava 1875. godine osnivanjem Teozofskog društva. Blavacka je ta koja direktno uvozi termine iz Indije i Tibeta u zapadni rečnik. U svojoj Tajnoj doktrini, Blavacka po prvi put u modernom smislu koristi termine Put leve ruke i Put desne ruke. Međutim, ona LHP-u daje negativnu konotaciju, povezujući ga sa crnom magijom i sebičnošću. Ipak, samim tim što je termin uvela u opticaj, ona je omogućila kasnijim generacijama (poput Krolija) da ga prisvoje i rehabilituju. Blavacka piše o Središnjem duhovnom suncu koje je nevidljivo i crno za fizičke oči. Ona tvrdi da je naše vidljivo sunce samo sočivo ili fokus kroz koji sija prava, mračna i nepojmljiva moć iz centra galaksije.

Krajem XIX veka, kroz Ničea i dekadentne pokrete, LHP i Crno Sunce se stapaju u ideju o Natčoveku. LHP postaje put radikalnog individualizma. Više se ne radi o služenju demonima, već o prepoznavanju sopstvene Volje kao vrhovnog zakona. Okultne grupe poput Hermetičkog reda Zlatne zore (iako su se deklarisale kao desne) praktikovale su tehnike koje su bile čisti LHP: preuzimanje božanskih oblika i direktno upravljanje astralnim silama. U ovom periodu, Crno Sunce počinje da dobija svoje arijevsko i mitsko-političko tumačenje. Pojavljuju se ideje o Thule (mitskom severu) i Vril energiji, gde se Crno Sunce vidi kao izvor moći drevne, izgubljene rase. Ovo će kasnije, u XX veku, dovesti do mračnih zloupotreba, ali je u XIX veku to bio deo šire potrage za izgubljenom gnozom.

Gustav Mejrink i Put Leve ruke

Gustav Mejrink u Anđelu sa zapadnog prozora pruža jednu od najdubljih i najjezivijih analiza Puta leve ruke (LHP) ikada napisanih u evropskoj književnosti. Njegova vizura nije puki horor, nego je plod dubokog poznavanja alhemije i teozofije, ali je istovremeno prožeta specifičnim strahom od duhovnog sakaćenja. Da bismo razumeli da li je njegova vizija uverljiva, moramo je razbiti na elemente koje obuhvataju likovi Bartleta Grina i Asje Hotokalunginove. Bartlet Grin je u romanu predstavljen kao mračni pandan Džonu Diju, tipičan primer crnog maga koji ne traži prosvetljenje, već večnost u materiji. Po Mejrinku, LHP adept poput Grina ne preobražava ego, već ga konzervira. Umesto da dopusti da Sol Niger (Crno Sunce) spali njegovo niže ja kako bi se rodilo duhovno zlato, on koristi tu energiju da bi zamrzao svoju individualnost u astralu. Ovo je vrlo blisko tradicionalnoj kritici LHP-a (naročito iz perspektive veda ili desne tantre). Smatra se da LHP praktikant, ako skrene, postaje Asura, demonsko biće ogromne moći, ali odsečeno od izvora života, osuđeno na postojanje u ledenim sferama gde nema promene.

Asja Hotokalunginova predstavlja mračni, asimetrični aspekt Šakti (ili Babalon, kako bi je kasnije nazvao Kroli). Ona je vampirska strana LHP. Po Mejrinku, ona je oličenje onoga što on naziva ženskom tamom koja ne služi nadahnuću (Soror Mystica), već usisavanju muške solarne svesti. Ovde Mejrink dotiče jedan od najstvarnijih rizika tantričkog LHP-a, a to je gubitak svesti u čulnoj ekstazi. Dok LHP tvrdi da se kroz seks postiže bogolikost, Mejrink upozorava da se bez svetlosnog aspekta (duha) taj čin pretvara u puko crpljenje vitalne snage.

Da li je Mejrink u pravu? Ja sam stekao utisak da Mejrink vidi LHP kao sakaćenje svetlosnog aspekta ljudskog bića. On tvrdi da adept LHP čini ontološki rez: namerno odbacuje vertikalu (vezu sa božanskim / univerzalnim) kako bi postao apsolutni suveren u mraku sopstvenog bića. Ovde postoji mala disonanca. Izvorni tantrički LHP zapravo ne želi da odseče svetlost, već da je pronađe u samom srcu tame (u izmetu, smrti, krvi). Mejrinkov LHP je, pak, više zapadni, faustovski LHP. To je put pobune gde adept kaže: Radije ću biti Bog u svom paklu, nego sluga u tuđem raju. Mejrink je u pravu u pogledu opasnosti. LHP zaista nosi rizik da se praktičar pretvori u duhovno čudovište, svest koja je postigla besmrtnost, ali je izgubila sposobnost ljubavi, empatije i sjedinjenja sa Celinom, sa Jednim, sa Izvorom. To je okamenjivanje.

U Mejrinkovom romanu, put koji biraju Grin i Asja vodi ka nečemu što je suprotno od zlatnog vaskrsenja. To je svetlost koja ne greje. U Mejrinkovoj viziji, Crno Sunce je Sunce iluzije koje sija za one koji su izabrali put apsolutnog ega. Za njega, to nije faza pročišćenja (Nigredo), već konačno odredište za one koji su sakatili svoju dušu radi moći. Mejrinkov prikaz je psihološki i ezoterijski izuzetno uverljiv, ali on piše iz pozicije nekoga ko duboko veruje u Put desne ruke (duhovno venčanje, harmoniju). Za njega je LHP duhovno samoubistvo koje traje večno. On je savršeno oslikao zapadnu bolest LHP-a: pretvaranje transgresije u puki egoizam. Bartlet Grin nije tantrički svetitelj koji gazi tabue da bi video Boga u svemu. On je predator koji gazi tabue da bi nahranio svoju senku. Takođe, imajmo u vidu i da je Mejrink bio duboko uronjen u teozofski narativ o Velikom belom bratstvu (Great White Brotherhood), pa je LHP u njegovim delima nužno poprimio oblik Crnog bratstva koje teži isključivo uništenju ili okamenjenju ega. On je LHP koristio kao kontrast, kao memento mori za svakog ko krene stazom magije.

Vidi nastavak: Od Avalona do Drakule

Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Vidi moj pethodni tekst na ovu temu: Uvod u gnosticizam

Gnostičko putovanje u Iran

Henri Korbin je proglasio Iran „zemljom gnostika“ i dokazao da se gnostička iskra, nakon progona iz Vizantije, nije ugasila, već je emigrirala na Istok, gde je uvezana sa islamskom objavom procvetala u sufizmu (Išrakizam). Kada su gnostičke škole (poput valentinovaca ili hermetista) potisnute, njihova kosmologija se prelila u Mesopotamiju i Iran. Suhravardi, osnivač škole Prosvetljenja (Ishraq), povezao je staroiransku svetlosnu metafiziku sa hermetizmom. U tom smislu, ono što je za gnostika Pneuma, za sufija je suptilni centar svetlosti u srcu. Gnostički arhonti koji sprečavaju uspon duše kod sufija postaju „70.000 velova tame i svetlosti“. Putovanje duše kroz sfere kod Ofita je identično sufijskom putovanju kroz stepene svesti ka Bogu. 

Postoji istorijska i mitska teza da je evropsko rozenkrojcerstvo (posebno kroz legendu o Kristijanu Rozenkrojcu i njegovom putovanju na Istok, u Damar) zapravo re-importacija gnostičkog znanja koje je u međuvremenu „prezimilo“ i sazrelo u arapskim i iranskim tajnim društvima (poput Ikhwan al-Safa ili Čiste Braće). Sufizam je sačuvao alhemiju i hermetizam dok je Evropa spavala u mračnom Srednjem veku. Preko mavarske Španije i krstaških redova (templari), te ideje su se vratile i formirale jezgro rozenkrojcerskog i kasnije masonskog misticizma.

Dakle, iz svega ovog vidimo da gnosticizam nije religija, već operativni metod buđenja. Kroz Srednji vek, kao čuvar plamena gnosticizma, figurirao je mistični sufizam koji je održao gnostičku strukturu bića kroz specifičnu angelologiju. U tom smislu, ni rozenkrojcerstvo nije „nastalo“ u XVII veku, nego je ono samo evropski prevod te neprekidne struje koja teče od Egipta, preko Irana, i potom u srce Evrope. Gnosticizam, vidimo, nije istorijski kuriozitet, već jedna konstanta. Od gnostičkih amajlija Abraksasa do smaragdnih vrhova planine Kaf i rozenkrojcerskog Mons Abiegnusa, reč je o jednoj te istoj mapi uspona. Razlika između hrišćanina i gnostika / sufije je u pravcu pogleda: dok prvi gleda u istorijsku ličnost na krstu, drugi gleda u svetlosnog čoveka (fiziognomiju sopstvene biti) koji stoji na vrhu unutrašnje planine, čekajući da bude prepoznat. 

Pomenuti Šihabudin Jahja Suhravardi (XII vek), koga su zvali Šejh al-Išrak (Majstor Prosvetljenja), bio je veliki integrator koji je izvršio svesnu restauraciju onoga što je nazivao Istočna mudrost (Hikmat al-Išrak). To povezivanje nije bilo slučajno, već duboko osmišljen projekat povratka izgubljenom nasleđu. Suhravardi je verovao u postojanje Jedinstvene Tradicije (Sophia Perennis). On je tvrdio da je iskonska mudrost bila jedna, ali se razgranala na dva toka. Prvi je bio zapadni tok koji je izvirao iz Egipta i kretao se preko Hermesa Trismegistosa do Grčke (Pitagora, Empedokle, Platon). Drugi tok je istočni, koji je izvirao u drevnom Iranu, te je preko mitskih kraljeva-sveštenika došao zoroastrijanskih mudraca. Suhravardi je tvrdio da se ovi tokovi ponovo ujedinjuju u njemu. Za njega, Hermes nije bio samo grčko-egipatska figura, već istovetan sa Idrizom (prorokom iz Kurana) i sa iskonskim izvorom svetlosti koji su slavili iranski mudraci (Hosravani). On je uzeo peripatetičku logiku (Aristotela), vratio joj dušu pomoću hermetičke intuicije i sve to zaodenuo u zoroastrijansku svetlosnu terminologiju.

Po Suhravardiju, iznad svega postoji Prva Svetlost, apsolutno Jedno. Ona nije izvor koji je negde daleko, već je samoprikazivanje. Sve što postoji, postoji samo zato što je osvetljeno. Biće je identično sa Svetlošću, a nebiće (tmina) je samo odsustvo te svetlosti. Svet ne nastaje kroz stvaranje iz ničega, već kroz emanaciju (izlivanje). U osnovi je to stajalište Origena i kabalista. Svaka niža svetlost nastaje iz senke koju viša svetlost baca. Svaka niža čezne za onom višom. U čoveku postoji svetlosni organ koji je povezan sa ovim nizom, a to je latifa, i nalazi se u srcu, ili je povezana sa srcem.

U staroiranskoj misli (mazdaizmu), svaki čovek ima svoju Daenu (nebesko Ja ili Anđela). To je Svetlosni čovek o kojem Korbin piše, ono što moderni okultizam naziva Svetim anđelom čuvarem, mada možda ne u potpuno istom smislu shvatanja. Inicijacija je susret sa sopstvenom Daenom na vrhu planine Kaf. To je trenutak kada čovek prestaje da bude senka i postaje izvor. U sufizmu postoji pojam mistične planine Kaf. To je smaragdna planina koja okružuje svet, ona je „kosmički sever“, tačka gde se spajaju nebo i zemlja. To je Axis Mundi. Mons Abiegnus u rozenkrojcerskoj tradiciji je ista ta unutrašnja planina inicijacije. Uspon na nju nije prostorno kretanje, već, kako Henri Korbin kaže, „orientatio“, okretanje ka unutrašnjem Severu, ka izvoru svetlosti koja ne baca senku. Dakle, mistična planina je u mikrokosmičkom smislu, srce, odnosno sefira Tifaret, tj anahata čakra.

Takođe, važno je znati i da između sveta čiste inteligencije (Svetlosti) i sveta čiste materije (Tmine), postoji Međusvet. To je svet simbola, slika i vizija. Tu se nalaze mitski gradovi Džabalka i Džabarsa, i tu se nalazi Planina Kaf. To je prostor gde telo postaje duh, a duh postaje telo. Planina Kaf nije geografsko mesto. To je Kosmički Sever, tačka polarnosti. Kod sufija, dostići Kaf znači dostići sopstveni centar. Mons Abiegnus (rozenkrojcerska planina) je ista ta unutrašnja vertikala. Razlika između običnog gnosticizma i ove sinteze je u tome što Suhravardi ne prezire materiju kao tamnicu na isti način kao rani gnostici. Za njega je materija najudaljenija tačka svetlosti. Cilj nije samo pobeći, već prosvetliti mrak. Ta ideja podseća na učenje o tikunu, velikog kabaliste Isaka Lurije, koji govori o razdvajanju čestica svetlosti od ljuštura tame.

Templari, ismailiti, alumbradosi i rozenkrojceri

Dakle, gnosticizam nije nestao pod mačem Crkve, nego je izvršio hidžru (seobu) na Istok. Tamo je, u srcu Irana, kroz genija poput Suhravardija, pronašao svoj tajni jezik. Umesto borbe sa zlim arhontima, inicijacija je postala uspon uz planinu Kaf, ka susretu sa Svetlosnim Čovekom. Ta prepletenost hermetizma, staroiranske svetlosti i sufijske dubine stvorila je rezervoar iz kojeg će se vekovima kasnije napajati evropski rozenkrojceri. Pitanje prenosa istočne gnoze u Evropu nije samo pitanje hronika, već tajne geografije duha. U tom smislu povezaćemo templare, ismailitske iranske sufije i marokanski grad Fez, jer upravo ta veza pogađa suštinu rozenkrojcerskog mita.

Veza između Reda Hrama (templara) i ismailitskih asasina (nizarija) u Svetoj zemlji je jedan od zanimljivih podzemnih tokova istorije. Tu uočavamo strukturnu sličnost između njih. Ismailitska hijerarhija (sa stepenima inicijacije od mureeda do da’ija) gotovo je identična unutrašnjoj strukturi templara. Obe grupe su verovale u unutrašnji smisao svetih spisa nasuprot spoljašnjem zakonu. Postoje legende da su templari u Libanu i Siriji došli u kontakt sa ismailitskom doktrinom o Svetlosnom Čoveku. Templari su od njih preuzeli ideju o duhovnom viteštvu koje nadilazi verske dogme. To je klica onoga što će kasnije postati masonska i rozenkrojcerska ideja o univerzalnom bratstvu mudraca. 

Španija (Al-Andalus) nije bila samo tranzitna zona, već mesto transmutacije. U Toledu su u XII veku prevedeni ključni hermetički i alhemijski spisi sa arapskog na latinski. Tu je Evropa ponovo otkrila Hermesa, ali ne onog antičkog, već onog provučenog kroz sufijsku alhemiju. Ibn Arabi, kao najveći sufijski učitelj (Sheikh al-Akbar), rođen u Mursiji, u Španiji, razvio je doktrinu o jedinstvu bića koja je direktan most između neoplatonizma, gnosticizma i kasnijeg evropskog panteizma. Njegova vizija Svetog Grala (kao srca koje prima božansko izlivanje) duboko je uticala na evropsku trubadursku poeziju i viteške romane.

U Fama Fraternitatis, osnivač rozenkrojcerskog reda Kristijan Rozenkrojc, nakon Damara (Egipta, ili možda Sirije) odlazi u Fez (Maroko). To nije slučajan detalj. U to vreme, Fez je bio prestonica magijskih i alhemijskih nauka Magreba. Dok je Damar predstavljao izvor (istok), Fez je bio mesto primene. Prema legendi, Kristijan Rozenkrojc je u Fezu preveo Knjigu M na latinski (to je zanimljivo jer malo je bilo ljudi u Evropi tog vremena koji su bili prevoditi tekstove sa arapskog na latinski!). Mnogi ezoteristi smatraju da M stoji za Mundus (Svet) ili Magia. Fez je bio čuven po proučavanju teurgije i talismanske magije (zasnovane na pokretima nebeskih sfera). Isto tako, u Fezu su se čuvale tradicije povezane sa magijskim kvadratima i gematrijom (arapska Abjad numerologija), što je temelj rozenkrojcerske matematičke magije. 

Dakle, vidimo jasnu liniju kako se gnostička iskra, preobražena u iransku svetlosnu metafiziku i sufijski misticizam, vratila u Evropu kao moćna reka. Ona nije tekla kroz crkvene kanale, već kroz šifrovane kontakte templara i ismailita, kroz prevodilačke dvorane mavarske Španije i, konačno, kroz mistična vrata Feza. U tom smislu, kada Kristijan Rozenkrojc u Fezu prevodi Knjigu M, on zapravo vrši transmisiju gnoze na Zapad. Mons Abiegnus nije ništa drugo do planina Kaf koja je progovorila latinski. Tako se krug zatvara: od egipatskog Hermesa, preko gnostičkih eona i iranskih svetlosnih anđela, do rozenkrojcerske ruže koja cveta na krstu vremena. Gnosticizam, dakle, nije mrtva jeres, već lingua franca tajne istorije čovečanstva.

Takođe, neophodno je razmotriti period, otprilike od 1314. do 1614. godine, koji predstavlja „inkubaciono doba“ zapadnog ezoterizma, gde se gnostički i hermetički impulsi povlače u duboku ilegalu, koristeći preživela bratstva, zanatske cehove i procvat renesansne magije kao svoje nove ljušture. U tom svetlu valja pomenuti španske alumbradose (prosvetljene), jer oni čine onaj ključni, zapaljivi most između španske mistike i kasnijeg evropskog rozenkrojcerstva. Alumbradosi se pojavljuju se u Španiji krajem XV veka. Oni su u suštini iluminati, odnosno proto-iluminati. Iako su formalno bili hrišćani, njihova doktrina je bila čisti gnostički interiorizam. Verovali su da se duša može toliko usavršiti da neposredno primi Sveti Duh, nakon čega joj crkveni sakramenti i zakoni više nisu potrebni. To je za Crkvu opasna ideja jer u suštini dovodi u pitanje njeno postojanje u ulozi posredničke hijerarhijske svešteničke dogmatske strukture. Ta ideja je zajednička kako alumbradosima, tako i Bavarskim iluminatima XVIII veka.

Mnogi alumbradosi su bili conversos (pokršteni Jevreji ili Arapi) koji su sa sobom nosili unutrašnje razumevanje vere, identično onom koje je Kristijan Rozenkrojc navodno izučavao u Fezu. Naravno, inkvizicija je proganjala alumbradose jer su, između ostalog, tvrdili da Bog u čoveku ne može da greši, u smislu da je prosvetljeni čovek, onaj ko je u sebi ostvario susret sa Bogom, bezgrešan jer je postigao savršenstvo. Ta ideja o unutrašnjoj iluminaciji direktno se prelila u rozenkrojcerske manifeste kroz koncept Renovatio (obnove) sveta kroz obnovu pojedinca. Ovo podseća na tumačenje Valtera L. Vilmshursta, poznatog masonskog učenjaka s početka XX veka, koji je rekao da je smisao masonstva u regeneraciji. I ovaj detalj podseća na lurijansku doktrinu tikuna.

Ključni trenutak u ovoj praznini nastupa kada Marsilijo Fičino prevodi Corpus Hermeticum. To je bio trenutak kada je gnostički impuls dobio svoj intelektualni legitimitet u srcu renesanse. Fičino i Piko dela Mirandola su konstruisali ideju o Prisca Theologia (drevnoj teologiji) koja povezuje Hermesa, Zoroastra, Orfeja i Platona. To je upravo ona genealogija koju će kasnije rozenkrojceri proglasiti za svoju nevidljivu liniju.

Nakon uništenja templara, njihova operativna i duhovna znanja nisu nestala, već su se fragmentisala. Već u XIV veku, nedugo nakon templarske katastrofe, u alhemijskim traktatima počinju da se pojavljuju simboli ruže i krsta, npr. kod autora poput Arnolda de Villanova ili u krugu sledbenika Rejmonda Lula. Postojala je neformalna mreža lekara, alhemičara i botaničara koji su putovali između evropskih dvorova i arapskog sveta, razmenjujući knjige prirode (Liber Mundi). Oni su bili prototip Braće Ružinog Krsta pre nego što je Red zvanično imenovan. Takođe, bez Paracelzusa (1493–1541), rozenkrojcerstvo ne bi imalo svoju medicinsku i praktičnu osnovu. On je spojio narodnu magiju, gnostičku ideju o svetlu prirode (Lumen Naturae) i alhemijsku praksu. Manifesti Rozenkrojcera su prožeti njegovim jezikom, iako ga pominju samo u šiframa.

Jasno je da istorijska praznina između lomača na kojima su goreli templari i pojave rozenkrojcerskih manifesta nije bio period tišine, već period tihe fermentacije. Dok je Crkva gradila svoje bedeme, gnostički impuls se krio u jeretičkom zanosu španskih alumbradosa, u rukopisima Fičinove akademije i u retortama paracelzijanskih lekara. To je bila nevidljiva katedrala duha koja je povezala piramide Egipta, smaragdne vrhove planine Kaf i marokanske biblioteke Feza sa evropskim srcem. Kristijan Rozenkrojc (ili ko već) nije izmislio Red, nego je samo dao ime onome što je oduvek postojalo, gnosticizmu koji je naučio da ćuti, dok ne dođe vreme da se Ruža ponovo otvori na Krstu istorije. Između mita i istorije stoji živa struja koja nas uči da je jedina stvarna domovina ona koju duša sagradi unutar Planine Inicijacije.

Uticaj Joakima od Fjore

Naravno, cela ova priča nije potpuna bez Joakim od Fjore (XII vek), koji nije samo deo istog lanca, nego je arhitekta vremena koji je gnostičkom impulsu dao ono što mu je nedostajalo: istorijsku dinamiku. Dok je rani gnosticizam bio fokusiran na individualni beg iz kosmičke tamnice, Joakim je postavio tezu da će se čitavo čovečanstvo, kroz istorijske eone, kolektivno prosvetliti. To je direktna preteča rozenkrojcerske ideje o Opštoj reformi sveta. Joakim je podelio istoriju na tri eona, što je zapravo gnostička podela nivoa svesti primenjena na protok vremena. Prvo je bilo Doba Oca (Stari Zavet): vreme Zakona, straha i ropstva materiji. Drugo je bilo Doba Sina (Novi Zavet): vreme milosti, vere i discipline, ali još uvek pod senkom institucije (Crkve). Naposletku dolazi Doba Svetog Duha (Eon koji dolazi): vreme direktne inteligencije (intelligentia spiritualis). U ovom dobu, hijerarhija i sakramenti nestaju jer čovek prima unutrašnje svetlo neposredno. To je, ponavljam, iluminatska ideja, čime Joakima od Fjore prepoznajemo kao preteču alumbradosa.

Joakimovi nastavljači, naročito radikalno krilo franjevaca poznato kao Spiritualci, otišli su korak dalje. Oni su verovali da je Doba Svetog Duha već počelo ili da je na pragu. Verovali su da prava Crkva nije ona od kamena i zlata u Rimu, već nevidljiva zajednica prosvetljenih duša. Ovo je direktna preteča rozenkrojcerske Nevidljive škole. Španski alumbradosi su bili joakimiti bez imena. Njihovo uverenje da prosvetljena duša ne može da greši i da joj ne treba posrednik je čista Joakimova vizija Trećeg Eona. 

Kada se u XVII veku pojavi Fama Fraternitatis, ona odjekuje Joakimovom terminologijom. Ideja o otvaranju grobnice Kristijana Rozenkrojca je zapravo metafora za otvaranje Trećeg Eona, vremena kada će se tajno znanje objaviti svima. Ako je gnosticizam bio seme, a sufizam čuvar plamena na Istoku, onda je Joakim od Fjore bio onaj koji je posejao to seme u samu strukturu zapadnog vremena. Njegova vizija Doba Svetog Duha, vremena u kojem čoveku više ne trebaju ni papa ni kralj jer nosi živu gnozu u srcu, postala je operativna lozinka svih tajnih društava Evrope. Od Joakimovih Spiritualaca, preko jeretičkih pokreta Slobodnog Duha, pa sve do španskih alumbradosa, teče jedna neprekidna struja: težnja ka unutrašnjoj autonomiji. To je onaj nevidljivi lanac koji povezuje antičku jeres sa rozenkrojcerskom opštom reformom. Joakim je bio taj koji je prorekao da će nevidljiva planina Kaf (ili Abiegnus) postati dostupna svima koji su spremni da se odreknu spoljašnjeg autoriteta zarad unutrašnje svetlosti.

Uticaj Majstera Ekarta

Da bismo razumeli prelazak sa antičke gnoze na modernu rozenkrojcersku misao, Majster Ekart (XIII vek) je nezaobilazna nulta tačka poput Joakima od Fjore. Dok je Joakim od Fjore dao hronologiju i istorijski zamah, Ekart je dao psihološku i ontološku dubinu onome što će kasnije postati srž nemačkog misticizma i Bemeove teozofije. Ekartov uticaj na Bemea i rozenkrojcersku ideju možemo razumeti kroz tri ključna koncepta koji čine samu srž unutrašnjeg hrama:

1. Seelenfünklein (iskra u duši); Ovo je direktna veza sa gnostičkom Pneumom. Ekart je tvrdio da u samom središtu ljudske duše postoji nešto što je nestvoreno i što je identično sa samim Bogom. Jakob Beme je ovu ideju preoblikovao u koncept unutrašnjeg svetla koje prosijava kroz tminu bića. Ruža u centru krsta je upravo ta Ekartova iskra. Ona je tačka u kojoj se ljudsko i božansko dodiruju. Bez Ekartovog insistiranja na ovoj iskri, rozenkrojcerstvo bi ostalo samo prazna alhemijska laboratorija; on mu je dao subjekat.

2. Gelassenheit (prepuštenost / smirenost); Ekart uvodi pojam Gelassenheit kao stanje u kojem čovek potpuno napušta sopstvenu volju, ego i slike o Bogu kako bi dozvolio Bogu da deluje u njemu. To je proces u kojem alhemijsko olovo ega mora biti uništeno da bi se oslobodilo zlato duha. To je stanje koje je neophodno za ulazak u Fama Fraternitatis. Pravi Rozenkrojcer je nevidljiv upravo zato što je postigao Gelassenheit, on više ne deluje iz svog ega, već kao provodnik univerzalnog zakona.

3. Gottesgeburt (rođenje Boga u duši); Za Ekarta, Božić nije samo istorijski događaj, već se mora dešavati neprestano u duši svakog pojedinca. Bog se rađa u tebi onog trenutka kada postaneš prazan od sebe. Ovo je postala centralna tema nemačkog proročkog misticizma. Stoga Isus u meni (česta formula u rozenkrojcerskim tekstovima) nije verska dogma, već biološka i duhovna činjenica transformisane svesti.

Dok je Joakim od Fjore rekao (parafraza): Dolazi vreme kada će Duh vladati svetom (istorijska ravan), Ekart je rekao: To vreme je sada, unutar tebe, ako si spreman da postaneš prazan (unutrašnja ravan). Bez Ekarta, Beme bi možda bio samo još jedan vizionar prirode. Ekart mu je dao negativnu teologiju, razumevanje da je Bog Ništa (ili Ungrund kod Bemea) koje je istovremeno Sve. To je onaj paradoks koji rozenkrojceri koriste u svojoj simbolici: Krst (patnja, materija) je neophodan da bi Ruža (svetlost, gnoza) procvetala. Pošto je Joakim od Fjore postavio skele za Treći eon, Majster Ekart je bio taj koji je u samom čoveku pronašao kamen temeljac. Bez njegove iskre u duši, nemački misticizam bi ostao bez svog goriva. Beme je Ekartovu vatru preveo u slike alhemije, a rozenkrojceri su od nje napravili nevidljivu baklju koja osvetljava put kroz mrak institucija. Ova trijada: Ekart (unutrašnjost), Joakim (vreme), Beme (priroda), čini potpuni ontološki sistem koji nalazimo u ovoj gnostičko-rozenkrojcerskoj vezi.

Vidi moj naredni tekst na ovu temu: Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo