U ovom tekstu pokušaću da obradim jednu veoma zanimljivu temu u okultizmu, a to je Mesečevo dete (Moonchild). Prvi put sam se sa time suočio čitajući istoimeni roman Alistera Krolija u mojim tinejdžerskim godinama. Odmah ću napomenuti da to nije jednokratni obred nego čitava jedna magijska operacija, veoma složena i riskantna.
Babalon radovi
Ovu temu neću otvoriti istorijatom i definicijama, nego jednim konkrentim slučajem zabeleženim u istorijskim analima modernog okultizma. U tu svrhu pomenuću dva imena, a to su Merdžori Kameron (Marjorie Cameron, 1922-1995) i Džek Parsons (Jack Parsons, 1914-1952). Povodom ovih ličnosti, odmah ću izneti napomenu: Džek Parsons u sklopu samog Babalon rada (Babalon Working, 1946) sa Merdžori Kameron NIJE imao za cilj biološko začetak Mesečevog deteta, nego je nešto drugo bilo u pitanju, ali u krajnjoj liniji se svodi na isto. Naime, Kameron je u život Džeka Parsonsa (hemičara, pionira raketnog pogona i Krolijevog učenika) ušla neposredno nakon što je Parsons, zajedno sa L. Ronom Habardom (kasnije je osnovao Sajentološku crkvu), izveo seriju seksualno-magijskih obreda poznatih kao Babalon Working. Cilj ovog rada bio je da se prizove i inkarnira arhetip Babalon (biblijske Skerletne Žene) u ljudskom telu. Hajde prvo da bacimo svetlo na ono što je Parsons zapravo radio u Babalon radu. U tom smislu Parsons je pratio matricu koju je Kroli postavio u Knjizi zakona i svojim spisima o seksualnoj magici, ali je proces podelio u dve jasne faze:
Prva faza (prizivanje Skerletne Žene): Parsons i L. Ron Habard su izvodili obrede kako bi privukli i materijalizovali konkretnu ženu koja će poneti arhetip Babalon. Kada se Kameron pojavila na Parsonsovim vratima u Pasadeni, Parsons je u njoj prepoznao odgovarajući vodič i posudu te sile.
Druga faza (začetak magijskog bića: Cilj rituala koje je izvodio sa Kameron bio je usmeravanje eonske energije kako bi se stvorilo dete u astralnom i magijskom smislu, a ne kao ljudsko biće. U Parsonsovom dnevniku i spisu The Book of Babalon, to dete nije definisano kao biološki fetus od krvi i mesa, već kao neka vrsta avatara koji će ispoljiti eonsku volju boga Horusa. Parsons je to shvatao pre svega kao magijski začetak na astralnom planu.
Kada je Alister Kroli (koji je tada živeo u Engleskoj) preko svojih kontakata čuo šta Parsons i Habard rade u Kaliforniji, bio je zgrožen i besan. Kroli je u pismima isticao da Parsons potpuno pogrešno tumači obred i da kombinacija neoprezne seksualne magike sa nekontrolisanim prizivanjem bića vodi u čistu destrukciju. Kroli je znao da ako se takva sila pokušava mehanički spusti u fizički svet bez potpune kontrole, to ne rađa spasitelja eona, već donosi psihozu, opsednutost i fizičku propast učesnika, a što se na kraju i dogodilo.
Nakon Parsonsove pogibije u eksploziji 1952. godine, Kameron ulazi u fazu teške izolacije, konzumiranja psihodelika i duboke psihičke krize. Malo kasnije, pod uticajem gubitka, traume i sopstvenih vizija, Kameron počinje doslovno i biološki da tumači svoju ulogu. Ona uverava sebe da je njena primarna dužnost da fizički rodi Mesečevo dete / Horusa. Povlači se u pustinju (Joshua Tree), izvodi samostalne rituale i pokušava da kroz sekualno-magijske kontakte i obredne transove začne to biće. Zanimljivo je da je ta lokacija Joshua Tree povezana sa grupom U2, jer njihov najbolji album nosi upravo to ime. S obzirom na neuspeh biološkog začinjanja deteta, Kameron doživljava potpunu transformaciju svog rada: neuspeh biološkog rađanja preusmerava u umetničko i simboličko rađanje. Njene slike, poezija i pojava u kultnom filmu Inauguration of the Pleasure Dome Keneta Angera postaju njeno jedino Mesečevo dete. Kameron se u psihičkom smislu nikada nije oporavila od Babalon radova i veze sa Parsonsom, pa je godinama nakon njegove pogibije pokupavala da ga prizove kao duha. U neku ruku, ocenio bih da je Merdžori Kameron bila luda, ali sa ispravnom magijskom intuicijom.
Istorijske preteče Mesečevog deteta
Hajde sada malo da pretresemo istorijsku pozadinu ove ideje, jer takva operacija svakako da ima svoje duboke korene u obrednim praksama starih kultura. Ideja o začetku bića koje je delom ljudsko, a delom božanska ili demonska sila, jeste prilično stara. U Knjizi Enohovoj, a kratko i u bibliji, ima priča o Sinovima Božijim (anđelima / posmatračima) koji silaze i sa kćerima ljudskim rađaju hibridnu rasu (nefilim). Ovo je jedan od starijih mitova o spoljašnjem, nematerijalnom uticaju na ljudski genetski kod i ideja slična Mesečevom detetu, ali ne u potpunosti. Osim ovoga, imamo i teogamiju u Egiptu i Grčkoj. Ideja da bogovi mogu oploditi smrtne žene bila je osnov kraljevske i inicijacijske doktrine.
Egipat
Faraoni su smatrani fizičkom decom boga Amon-Ra koji ulazi u telo vladajućeg kralja tokom čina začetka. U starom Egiptu, manifestacija boga u ljudskom telu nije bila metafora već državna i ritualna realnost. Obred teogamije (božanskog venčanja) bio je precizno definisan mehanizam kako da se u utrobu smrtne žene, uglavnom kraljice, useli duha boga Amona. Bog nije silazio neposredno u svom astralnom ili nebeskom obliku, već je zaposedao telo vladajućeg faraona. Tokom ritualnog seksualnog čina, faraon je služio kao fizička posuda, kao nosač boga, dok je bog Amon preuzimao njegovu svest i seme. Dete rođeno iz ovog čina smatrano je direktnim potomkom boga. Na reljefima u hramu u Luksoru (začetak Amenhotepa III) ili u Deir el-Bahariju (začetak kraljice Hatshepsut), bog Tot (Mesec / tišina) vodi boga Amona do odaje kraljice. Amon predaje Ka (duhovni dvojnik) i Ba (dušu) novorođenčeta pred boga Hnuma koji ih oblikuje na lončarskom točku. Egipćani su verovali da se preciznim ritualnim činom u trenutku začetka sprečava da ulazna duša bude obična, smrtna duša. U utrobu se prizivom useljava božanski Ka. Kroli je u romanu Moonchild opisao sličnu stvar, pošto je isključio ljudsku dušu u korist određene astralne sile.
Grčka
U grčkoj tradiciji, ideja o spuštanju nebeske sile u ljudsku utrobu odvijala se kroz dva ključna koncepta. Kao prvo, gotovo svi grčki heroji (Heraklo, Persej, Tespej) i vladari (Aleksandar Veliki) smatrani su rezultatima spajanja boga i smrtnice. Kod Perseja, Zevs ulazi u vidu zlatne kiše (opet vizija svetlosnog / astralnog semena koje pada sa neba). Kod Aleksandra Velikog, mit navodi da je njegova majka Olimpija, koja je bila posvećenica kabirskih i dionizijskih misterija, spavala sa zmijama i prizivala boga Amona-Zevsa da oplodi njenu utrobu. Aleksandar stoga nije posmatran kao sin Filipa Makedonskog, već kao biće druge rase, doslovno Mesečevo dete prožeto božanskim besom.
Drugo, u pitagorejskim i orfičkim krugovima postojalo je učenje o Zvezdanim dušama (Psychai Asteroeideis). Verovalo se da se uz pomoć specifičnih rituala pročišćenja i astromagijskih konjunkcija, u utrobu majke tokom začetka može prizvati duša koja ne dolazi iz podzemnog sveta (Hada / obične reinkarnacije), već direktno sa zvezda ili sa Meseca. Mesec je u pitagorejstvu bio Zemlja u vazduhu i stanište čistih duša.
Gnosticizam
U gnosticizmu postoji ideja o tri tipa ljudi (hilični, psihički i pneumatici). Hiličari su materijalni ljudi stvoreni od gline / materije od strane Demijurga. Kao takvi, oni nemaju višu svest, tj stvoreni su da budu glupi, ograničeni i njima je lako upravljati. Psihičari kao duševni, jesu ljudi sa razumom i emocijama, ali i dalje vezani za zakon sudbine. Pneumatici su oni koji u sebi nose božansku varnicu koja ne potiče iz ovog sveta (tj iz demijurgovog poretka), već direktno iz plerome. U prenosnom smislu, oni su neka vrsta Mesečeve dece, ali ona ne bivaju začeta magijskim putem nego se rađaju svojevoljno. Pneumatici, dakle, nisu začeti po volji svojih bioloških roditelja, nego su njihovi ljudski roditelji pružili samo materijalnu ljušturu (Hyle), dok je Pneuma ušla spolja, prosekavši sve arhontske kontrole. Oni su stranci u ovom svetu. To je gnostička verzija indijskih avatara.
Persija
Pre nego što je grčka logika oblikovala zapadnu ezoteriju, a pre nego što je Kroli pisao o Horusovom avataru, na iranskoj visoravni već je postojala sofisticirana doktrina o začetku bića koje nije od krvi i mesa, već od svetlosti i vremena. U zoroastrizmu, ideja o spasitelju, Saošjantu, predstavlja jednu od najstarijih i najčistijih formulacija onoga što ćemo kasnije nazvati Mesečevim detetom. Naime, prema iranskim izvorima, seme samog Zaratustre (Zoroastera) nije uništeno njegovom smrću, već je sačuvano u vodama jezera Hamun-Kavast. U njemu, zaštićeno od Ahrimanovog uticaja, leži nepropadljiva esencija prorokove svetlosne prirode. U tačno određenom trenutku, kada zlo dostigne vrhunac, njegovo seme će se sjediniti sa devicom koja se bude okupala u tom jezeru, ne znajući za božanski teret koji nosi. Iz tog spoja rodiće se Saošjant, poslednji spasitelj, koji će uskrsnuti mrtve, osuditi zle i obnoviti svet u prvobitnom sjaju.
U strukturi ove priče prepoznajemo elemente kasnijih magijskih operacija: čuvanje astralnog semena van vremena, zaštitu od nečistih sila, tačno određen astrološki trenutak (konjunkcija sa zvezdama) i devicu kao posudu koja ne deluje svojom voljom, već služi kao živi oltar. Ovde je reč o čistom, neokaljanom, svetlosnom začeću koje se dešava samo zato što je vreme za to došlo u skladu sa kosmičkom zakonitošću, a ne zbog ljudskog delovanja.
Alister Kroli i Mesečevo dete
Kroli je svoj kultni roman Moonchild napisao 1917. godine (objavljen 1929), ali ideja nije proistekla samo iz njegove mašte. Kroli je sintetišući nekoliko tradicija koncipirao Moonchild kao homunkulusa prožetog planetarnim i zodijačkim silama. Naime, još je Paracelzus je u XVI veku detaljno opisivao stvaranje homunkulusa, tj veštačkog ljudolikog bića stvorenog u laboratoriji od muškog semena i pod dejstvom magijskih sila, bez učešća ženske utrobe. Osim toga, imamo i kabalističku praksu stvaranja golema. Podsetio bih na to kako je čarobnjak Saruman, u Gospodarima prstenova stvarao čudovišne Uruk-Haj ratnike. U srednjevekovnoj demonologiji verovalo se da demoni ne mogu direktno stvarati život, ali mogu sakupljati ljudsko seme i unosite ga u žene kako bi rodili cambione, decu bez duše, posvećenu đavolu. Kroli je ovu ideju preveo u domen seksualne magike, pa je umesto laboratorijskog stakla, utroba žene služila kao posuda u koju se tokom začetka „fiksira“ specifična astralna inteligencija umesto ljudske duše.
Povodom toga, imajmo na umu da je u kabali Mesec povezan sa sefirom Jesod (astralna matrica, tj materica). Da bi se stvorio homunkulus, mag mora privući i fiksirati duh sa astralnog nivoa (Jesod) u fizički svet (Malkut). U tom smislu, Mesec je kapija kroz koju duše silaze u materiju. Kroli je koristio učenje Zlatne Zore o astralnom oblikovanju, smatravši da se precizno odabranim astrološkim trenutkom (izborom konjunkcija i faza Meseca) i ritualnim usmeravanjem volje tokom seksualnog čina može sprečiti da slučajna duša uđe u fetus, čime se otvara prostor za inkarnaciju određenog boga ili duha.
Poređenje egipatskog hramskog obreda teogamije i Krolijevih magijskih praksi otkriva sličnu hermetičku strukturu: korišćenje ljudskog seksualnog čina kao žive alhemijske posude za spuštanje nematerijalne božanske sile u materiju. Ipak, iako je Kroli direktno crpeo inspiraciju iz egipatskog panteona i mitologije, između drevnog hramskog obreda i telemitske seksualne magike postoje razlike u operativnom cilju, kosmološkom kontekstu i sudbini stvorenog semena. Egipatski obred teogamije (npr. prizivanje Amona u utrobu kraljice radi začetka vladara) bio je egzoterijski i državni sakrament. Njegov cilj nije bio narušavanje zakona univerzuma, odnosno rušenje starog i uspostavljanje novog eona, već obnavljanje sveta. Faraon je morao biti božanskog porekla kako bi na Zemlji održavao Ma'at (kosmički red, istinu i pravdu). Obred se odvijao u najsvetijem delu hrama, pod nadzorom čitave svešteničke kaste.
Za Krolija, seksualna magija je ezoterijski, inicijacijski i individualni čin. Njen cilj nije održavanje kosmičkog poretka, već proboj kroz velove svesti i uspostavljanje Volje (Thelema). Kroli ne služi državi ni narodnoj religiji, jer on seksualni čin koristi kao magijsko oružje za samooboženje. Za razliku od drevnih Egipćana, u Krolijevoj magici biološko začeće se izbegava, ali se seme i ženski sekret ne ostavljaju u utrobi da stvore fetus, već se spajaju u Sveti Eliksir koji se zatim konzumira (pričešće), ili koristi za pomazanje magijskih rekvizita i talismana kako bi im se udahnula živa astralna moć. Kada je Kroli pisao o stvaranju Mesečevog deteta, on se najviše približio egipatskom konceptu, ali uz ključnu razliku u fiksiranju duše. U Egiptu se, kao što sam pokazao, bog spušta u utrobu prirodno, kroz hramski zakon. Začeće je sveto po sebi, a priroda sama obavlja fiksiranje božanskog duha. Međutim, kod Krolija mag mora nasilno ili alhemijski da blokira ulazak obične, reinkarnirajuće ljudske duše u formirani fetus. Teoretski, tokom dobrog dela trudnoće, mag i njegova partnerka moraju izvoditi neprekidne astromagijske obrede kako bi u utrobu fiksirali specifičnu planetarnu ili eonsku inteligenciju.
U nekom opštem smislu, Mesečevo dete ne mora imati ljudsko obličje, nego može biti složena magijska ideja, knjiga, pokret ili struja svesti rođena iz spoja magove volje i sile sa kojom radi. Krolijeva Knjiga zakona je u tom smislu njegovo pravo Mesečevo dete. U alhemiji, Filius Philosophorum (Sin Filosofa) jeste sam adept koji prolazi kroz ponovno rađanje u utrobi Noći / alhemijske posude. Adept sam postaje Mesečevo dete kada ovlada svojom podsvešću i astralnom matricom. Ipak, ideja Mesečevog deteta nije izum dekadentne moderne magije, već arhetipski obrazac koji se javlja u svakoj tradiciji koja razlikuje obično ljudsko seme od semena svetlosti. Razlika je, međutim, u cilju: dok recimo iranski spasitelj dolazi da spasi čitav svet, Krolijevo Mesečevo dete dolazi da spasi samo one koji su spremni da ga prepoznaju, ili da uništi one koji nisu. Takođe, možemo povući paralelu između egipatske teogamije i Krolijeve seksualne magike, i uvideti da one dele isti hermetički aksiom po kome je seksualna energija jedina sila u materijalnom svetu koja ima moć da privuče i fiksira nematerijalni Duh. Međutim, dok je Egipat tu silu koristio da bi posvetio biološki život i osigurao opstanak zajednice, Kroli je egipatsku matricu preveo u moderan, faustovski ključ, izmestivši obred iz hrama u magijsku laboratoriju, pretvorivši začeće iz biološkog čina u alhemijsku transmutaciju svesti.
Mesec kao kapija duša
Koncept Meseca kao kapije duša predstavlja jedno od najstarijih i najvažnijih učenja hermetičke, pitagorejske i kasnoantičke astromagijske tradicije. U tom sistemu, Mesec nije samo nebesko telo, već fizičko-astralni carinski prelaz i alhemijski filter kroz koji svaka duša mora proći na svom putu ulaska u materijalni svet (začeće) i izlaska iz njega (smrt). U tekstovima poput Corpus Hermeticum-a, Porfirijevog Spisa o Pećini Nifmi (De Antro Nympharum), kao i kod Pitagorejaca i Plutarha (u spisu O licu na Mesečevom kolutu), postavka o Mesecu zasniva se na nekoliko ključnih aksioma. Kao prvo, Mesec se nalazi na samoj granici između transmutabilnog, propadljivog sublunarnog sveta i nepropadljivog, večnog supralunarnog sveta (sfere ostalih planeta i fiksnih zvezda). Zbog toga je Mesec prijemnik i distributer svih astralnih uticaja.
U hermetičkoj astrologiji postoje dva ključna astromagijska prolaza. Prvi predstavlja vrata ljudi (znak Raka, kojim vlada Mesec). To je prolaz kroz koji duše silaze sa zvezdanog neba u materijalna tela. Ovaj silazak podrazumeva ispijanje iz reke zaborava (Leta) i oblačenje duše u sublunarne elemente. Drugi prolaz jesu vrata bogova (znak Jarca, kojim vlada Saturn). Ova vrata predstavljaju prolaz kroz koji se pročišćene duše nakon smrti penju nazad ka sferama zvezda.
Plutarh objašnjava da čovek prolazi kroz dve smrti. Prva smrt je ona na Zemlji, kada se telo (soma) odvaja od duše (psyche) i uma (nous). Pritom, jedino telo ostaje na Zemlji. Druga smrt jeste ona na Mesecu. Duša odlazi na Mesec gde prolazi kroz čišćenje. Tu se um odvaja od duše i um odlazi dalje ka Sunčevoj sferi i zvezdama, dok se duša zadržava ili raspada na Mesecu, osim ako se ponovo ne pošalje u novu inkarnaciju. Zbog toga se Mesec posmatrao istovremeno kao materica (iz koje kaplju astralne kapi svesti u utrobe ljudskih žena) i podzemlje (Had), jer su tamne mrlje na Mesecu smatrane mestom boravka duša koje čekaju pročišćenje ili reinkarnaciju.
Ideja Meseca kao kapije nije ostala samo u domenu filozofije, nego je ta ideja izrodila konkretne hermetičke, teurgijske i magijske prakse. U neoplatonističkoj teurgiji (Jamblih, Proklo), cilj maga bio je anagoge, uzdizanje duše pre biološke smrti. Obredi su se izvodili u noćima određenih luno-solarnih konjunkcija i punog Meseca. Koristile su se vizuelizacije i prizivi gde se adept meditativno i obredno podizao do Mesečeve sfere kako bi prešao preko njenog praga bez gubitka svesti (savladavanje zaborava) i stupio u kontakt sa duhovnim vodičima (daimones).
U kasnijoj arapsko-hermetičkoj tradiciji (poput teksta Picatrix / Gayat al-Hakim) imamo opis pripreme za inkarnaciju. Naime, da bi se privukla specifična duša ili planetarni duh u novoizgrađenu ljušturu (bilo da je u pitanju dete tokom začeća ili magijski talisman), obredi su morali pratiti 28 Mesečevih stanica. Svaka Mesečeva stanica smatrana je otvaranjem specifičnih vrata na Kapiji duša kroz koja se kanališu tačno određeni astralni uticaji.
Budući da se smatralo da sveže duše umrlih prvo borave u Mesečevoj sferi pre nego što odu u više sfere ili se vrate na Zemlju, helenistički i semitski nekromanti izvodili su noćne obrede pod otvorenim nebom, usmerene ka Mesecu. Koristile su se libacije (izlivanja) mleka, meda, vina i crne krvi usmerene ka Mesečevoj svetlosti kako bi se prizvala duša sa Mesečevog praga natrag u sublunarni svet radi proročanstva.
Konačno, Mesec kao kapija duša ostaje ne samo astronomski i astrološki, već i psihološki prag, kao mesto gde se susreću svest i podsvest, individualno i kolektivno, smrtno i besmrtno. Onaj ko želi da začne Mesečevo dete, mora najpre da postane svestan da je on sam, u svojoj senci, nagonima i strahovima, već jedno takvo dete u nastajanju. Jer pravo Mesečevo dete nije ono koje se rađa iz utrobe, već ono koje se rađa iz svesti koja je uspela da pređe sopstveni prag i ugleda svetlost sa one strane reke Lete.
Dodatak:
Golem
Pošto sam u tekstu već pominjao golema kao kabalističkog homunkulusa, ovde bih malo razradio tu temu. Stvaranje golema, kako ga opisuju kabalistički tekstovi i predanja, predstavlja najopipljiviju varijantu homunkulusa u judeo-hrišćanskom miljeu. Za razliku od Mesečevog deteta koje zahteva žensku utrobu i seksualni čin, golem je muški, suvi, prašnjavi proizvod, oblikovan od gline ilovače, bez majke, bez začeća, bez krvi. Njegov život ne dolazi iz spoja dve polne suštine, već iz ispisivanja božanskih imena na njegovo čelo ili izgovaranja tajnih kombinacija slova koja aktiviraju skrivenu iskru u neživoj materiji. Najpoznatiji primer je, naravno, golem praškog rabina Jehude Liva ben Becalela (Maharal), koji je sredinom XVI veka navodno stvorio glinenog slugu da štiti jevrejsku zajednicu od pogroma. U kabalističkoj šemi, ovaj čin nije bio puka čarolija, već precizna primena doktrine o sefirotima. Golem se stvara na nivou Jesoda (osnove, astralne matrice), ali mu se uskraćuje duša iz viših sefira, on nema ruah (duh) ni nešamah (višu dušu), već samo nefeš (životinjsku dušu). Zato je golem nem, nesvestan, bez slobodne volje. On je živa stvar, ali ne i biće.
I ovde vidimo jasnu paralelu sa Mesečevim detetom: u oba slučaja reč je o sprečavanju ulaska obične, reinkarnirajuće duše u oblikovanu materiju. Golem je, međutim, obrnuta slika, umesto da se u utrobu pozove viša sila, ovde se materiji uskraćuje bilo kakva viša sila, osim one nužne za pokret i poslušnost. Golem je dakle Mesečevo dete lišeno svog najvažnijeg svojstva, slobodne volje i božanske iskre. Zato je on i bezopasniji, ali i bezvredniji u inicijacijskom smislu.
Zombi
Praksa stvaranja zombija u vudu tradiciji može se tretirati kao srodan, ali obrnuti fenomen u odnosu na Mesečevo dete i golema. Do sada sam govorio o unosu sile u praznu ili namenski pripremljenu ljušturu, bilo da je to utroba (Mesečevo dete), glina (golem) ili astralna matrica (savremene tehnike). Zombi, međutim, predstavlja zadržavanje i podređivanje već postojeće duše u već postojećem, ali biološki mrtvom ili onesvešćenom telu. To je, dakle, operacija suprotnog smera, jer ne stvara novi život, već se postojeći život sprečava da napusti ovozemaljsku ravan, i to ne radi uspostavljanja novog eona, već radi ropskog rada, poslušnosti i produženog služenja.
Uslovno govoreći, prema vudu svetonazoru, ljudsko biće, između ostalog, ima dve ključne komponente: gros bon ange (veliki dobri anđeo, viša duša, svest, individualnost) i ti bon ange (mali dobri anđeo, životna sila, astralni dvojnik, nešto poput eteričnog tela). Kada osoba umre prirodno, ti bon ange se odvaja od tela i putuje ka podzemnim vodama, dok gros bon ange odlazi u više sfere ili se opet rađa, ili se rađa u nekom drugom svetu. Međutim, vudu vrač koji želi da stvori zombija koristi kombinaciju snažnog otrova, koji izaziva stanje prividne smrti, duboku komu, usporen rad srca i disanja, i obredne magije kako bi zarobio ti bon ange žrtve u trenutku kada telo još nije sasvim mrtvo. On tada telo iskopa iz groba (ili ga preuzme pre sahrane) i putem ponovljenih psihičkih i fizičkih trauma, udaraca, uskraćivanja soli, stalne dezorijentacije i obrednih udara u glavu, nekako priguši višu svest žrtve. Ono što ostaje jeste biološko telo koje diše, hoda, jede, radi teške fizičke poslove, ali bez ikakve volje, bez sećanja, bez individualnosti. To je organski automat, živa, ali prazna ljuštura.
U ovom svetlu, zombi je gotovo savršena inverzija golema, budući da je golem neživa tvar (glina) kojoj se dodaje doza života (nefeš) da bi postala pokretna. Nasuprot golemu, zombi je živa tvar (ljudsko telo) kojoj se oduzima dovoljno svesti da postane pokretna, ali bez ikakve unutrašnje iskre. Golem je stvoren da služi, ali on ne oseća patnju, dok je zombi takođe stvoren da služi, ali jeste patio, jer je njegovo stvaranje nasilno, traumatično i predstavlja najteži oblik magijskog zlostavljanja. Golem nema dušu koju bi izgubio, a zombi je dušu izgubio (ili joj je uskraćen pristup sopstvenom telu).
Zašto sam ovde uopšte pominjao zombija? Zato što postoji jedna značajna tačka dodira koja povezuje golema, zombija i Mesečevo dete. Svaki na svoj način, predstavljaju hibridizaciju između materije i nematerijalnog, poput magijski indukovanog kiborga. Kod golema, materija (glina) biva prožeta slovima (duhovna frekvencija). Kod zombija, materija (telo) biva lišena duhovne frekvencije, ali se održava u životu putem niskofrekventne magijske sugestije. Kod Mesečevog deteta, materija (utroba, seme, krv) biva prožeta visokom, eonskom inteligencijom. Razlika je samo u kvalitetu i smeru te sile, od služenja (golem, zombi) do vladavine (Mesečevo dete).
