Paganski koreni kulta Svete Petke

Ako se oslonimo na tzv arhetipsku perspektivu, a ne apologetski ili strogo hagiografski pristup, Sveta Petka deluje kao „kršteni čvor“ mnogo starijeg kompleksa koji seže u predgrčki i istočnomediteranski religijski sloj. Uveren sam da arhetip Svete Petke možemo potražiti u boginjama poput grčke Hekate, Selene, ali i slovenske Mokoš, samo ne kao njihovu neposrednu zamenu, već kao funkcionalno-strukturnu naslednicu. Sveta Petka je hrišćanska hipostaza jednog mnogo starijeg liminalnog ženskog principa. Ukoliko zanemarimo biografske detalje Paraskeve Epivatske i srodnih svetica, ostaje jedan stabilan skup funkcija koji možemo poređati na sledeći način: 

a) kao prvo, imamo vladavinu granicama (život / smrt, zdravlje / bolest, vid / slepilo); 

b) snažnu vezu sa vremenom (dan – petak, cikličnost); 

c) zatim, tu je noćna, htonska, ali zaštitnička priroda; 

d) bliskost sa vodama, izvorima, pećinama; 

e) izrazita ženska i sudbinska dimenzija; 

f) moralna ambivalentnost, u smislu da može i da kazni i da isceli. 

To nije tipičan profil hrišćanske mučenice. To je profil boginje praga. Stara boginja Hekata je ovde gotovo nezaobilazna. Upoređujući ovu boginju sa Svetom Petkom uočavamo strukturne podudarnosti kao što je liminalnost: raskršća, pragovi, ulazi u podzemlje; zatim htonski aspekt sa zaštitničkom ulogom; Hekata je noćna boginja, ali ne čisto „zla“ te je povezana sa magijom, senima, dušama mrtvih. Hekata je neretko prikazivana kao trojna (što kasnije lako prelazi u svetiteljske „množine“ Paraskevi). Posebno je važna Hekata Propilaja (čuvarka vrata). Na balkanskim prostorima Sveta Petka vrlo često „čuva kuću“, kažnjava kršenje tabua te stoji „na ulazu“ između svetova. To je čist hekatski obrazac. Druga boginja Selena, dimenziji Svete Petke dodaje drugi, mekši sloj koji se ogleda u vezi sa Mesecom, sa ritmovima vremena, ciklusima i ženskim telom. Takođe, Selena je noćno svetlo koje čuva vid ili ga oduzima. Otud nije slučajno što Sveta Petka ima jaku vezu s očima i vidom. 

U pogledu hrišćanskog lika Svete Petke, Crkva ovde nije stvorila arhetip, već ga je hristijanizovala i uobličila u skladu sa svojim svetonazorom i svrhom. Posledično, imamo više svetica imena Paraskeva, različita mesta, različite biografije, ali uvek istu funkciju u narodu. To je klasičan znak da imamo posla sa arhetipom koji traži nosioca, a ne s biografijom koja stvara kult. Ipak, imajmo na umu da Sveta Petka nije „Hekata u hrišćanskoj odori“, jer bi to bilo pojednostavljenje, već je ona najpre hrišćanski transformisana granična boginja, svedena sa kosmičkog nivoa na moralno–egzistencijalni, ali je zadržala funkcionalnu moć. U tom smislu, ovde bih izneo moje snažno uverenje da Hekatu vidim kao htonski i liminalni uzor Svete Petke, dok je Selenin doprinos u obliku astralno-vremenskog sloja. Otud je Sveta Petka postantička, hrišćanski preoblikovana sinteza ove dve boginje, a možda imamo uplive i još nekog božanstva koje trenutno nisam razotkrio.

U pogledu tih drugih sadržaja mogli bismo pomisliti i na mitske Mojre koje nisu boginje u klasičnom smislu, već predstavljaju načela kosmičke nužnosti. Podsetimo ih se: Kloto, koja započinje nit (rođenje); Lahesis, ona meri i raspoređuje (životni udeo); i Atropa, koja preseca (smrt). One nisu zle, ali su nemilosrdne. Njihova vlast je pre božanskog autoriteta, pre moralne procene i pre molitve. One su izraz ananke. Na Svetu Petku stoga možemo gledati i kao na personalizovani oblik Mojra, budući da ona kažnjava kršenje tabua (rad petkom, nečistota, oholost), nagrađuje poštovanje zaveta, uzima vid, isceljuje, skraćuje ili produžava život itd. Mojre rade sa nitima, pređom i tkanjem, a Sveta Petka je u narodnim verovanjima povezana sa preljom, zabranjuje tkanje, pranje, šivenje petkom te kažnjava žene koje „diraju nit“ u njen dan. To je gotovo direktan arhetipski kontinuitet. To nije ponašanje svetice–zastupnice, nego sudbine u liku žene. Ipak, moramo biti svesni toga da su Mojre apstraktne i kolektivne dok je Sveta Petka jedna, imenovana i dostupna. Svetoj Petki se možemo obratiti a Mojrama nikako. U tom smislu Sveta Petka je sudbina sa licem. Otud je njena priroda htonska, saturnalna i lunarna.

Ako Hekatu „razložimo“ na njene roditeljske principe Asterije (Hekatina mitska majka) i Persesa (Hekatin mitski otac), onda se u figuri Svete Petke može prepoznati njihova hrišćanski prelomljena sinteza, ali bez kosmičke mitološke brutalnosti. Asterija je, nalik Nuit, kosmička matrica, odnosno boginja zvezda i noćnog neba. Povezana je sa proročanstvom i snovima. U nekim predanjima ona se pretvara u ostrvo Delos, nepokretni kosmički oslonac. Dakle, Asterija nije aktivna sila, već struktura noći. Asterijski elementi kod Svete Petke jesu neka vrsta tišine umesto govora, odnosno oskudan i sibilinski govor, odsustvo teatralnih čuda, delovanje kroz znamenje, san, nagoveštaj. Sveta Petka je noćna po karakteru (petak kao predvečerje subote), okrenuta je unutrašnjem vidu (oči, slepilo), pa je stoga ona direktan odjek zvezdanog, nemog reda Asterije. Zvezde ne deluju neposredno, ali upravljaju ritmom sveta. Isto tako, Sveta Petka ne udara kao Ilija već uspostavlja orbitu života. To je Asterijin kosmički temperament, ali spušten u ljudsku meru. 

Sa druge strane, strašni Perses, titan razaranja, oličenje je čistog uništenja, bez pregovora, bez milosti. On nije haos već brutalna nužnost. Persesov odjek u Petkinom karakteru jeste nepovratnost njene kazne, zatim ona često pogađa telo ili sudbinu, dolazi tiho, ali je konačna. Nema groma, nema spektakla, ali ono što je presečeno, presečeno je. To je Perses očišćen od mitološke okrutnosti i pretvoren u etičku nužnost. Međutim, razlika je značajna, jer Perses razara svet, a Sveta Petka razara nered.

Takođe, zanimljivo je izvršiti kratko poređenje Svete Petke i Bogorodice, jer se u njihovom odnosu ogledava ključna napetost života, a to je zakon spram milosti. Tako da, ako je Bogorodica majka, Sveta Petka je sudija; Bogorodica je zastupnica a Sveta Petka izvršiteljica; Bogorodica umilostivljuje Boga, dok Sveta Petka ne pregovara. Stoga možemo reći da se Bogorodici plače dok se Svetoj Petki ne zamera. To je ogroman arhetipski znak. Sveta Petka je ona pred kojom se pazi šta se čini, dok je Bogorodica ona pred kojom se pada na kolena. U tom smislu Bogorodica neretko deluje kao „preobražena Majka“, a Sveta Petka kao „preobražena Sudbina“. U praktičnom smislu kosmičkog hrišćanstva, kako je Mirča Elijade jednom okarakterisao balkansko narodno pravoslavlje, Bogorodica preuzima funkcije drevne Velike Majke, a Sveta Petka zadržava nužnost, granicu, zakon vremena. Zato se Bogorodici mole i grešnici, dok se Svetoj Petki mole oni koji hoće red. U psihološkom smislu, one pokrivaju različite egzistencijalne strahove: Bogorodica pokriva strah od napuštenosti, a Sveta Petka strah od haosa i kazne. Jedna čuva smisao, druga poredak. Bogorodica drži dete; Sveta Petka drži nit. 

U kontekstu veze Svete Petke sa slovenskim bogovima, tu u oči upada njena paralela sa boginjom Mokoš. U osnovi ima smisla pretpostaviti da je Sveta Petka preuzela neke funkcije ove slovenske boginje, budući da je Mokoš boginja ženskog rada (predenje, tkanje), boginja sudbine, vlage, zemlje, plodnosti i ženskog tela (porođaj, ciklusi). Funkcionalni kontinuitet Svete Petke sa Mokoš je izuzetno jak i preklapa se u njenim osnovnim ulogama. Recimo, petak je u tom smislu indikativan, budući da je taj dan posvećen kako slovenskoj boginji, tako i hrišćanskoj svetici. I boginja Mokoš takođe ima restriktivan stav po pitanju obavljanja ženskih poslova petkom, jer tada nema tkanja, pranja i predenja. Boginja takvo nepoštovanje kažnjava bolestima ruku, slepilom i nesrećama u kući, a što je takođe domen Svete Petke. Ipak, moramo uzeti u obzir da je i u širem indoevropskom kontekstu, petak načelno uzet kao ženski dan. Što se tiče praznika posvećenom Mokoši, njihovo održavanje se poklapa sa kanonizovanim datumom posvećenim Svetoj Petki, a što pada 27. oktobra. Mokošin praznik se slavio između 25. oktobra i 1. novembra, što predstavlja vreme završetka ženskih poljskih i kućnih poslova, te se računa kao period „zatvaranja godine“.

Međutim, značaj Svete Petke ne iscrpljuje se njenim poređenjem samo sa ženskim religijsko-kultnim likovima, nego i sa muškim, a ovde imam na umu dva tipična narodna sveca, starozavetnog Svetog Iliju i novozavetnog Svetog Jovana Preteču. Tek u trouglu Petka – Ilija – Jovan, Sveta Petka izlazi iz tipično ženskog, kućnog okvira i pokazuje se kao kosmički regulator. To je već narodna kosmologija vremena, ne samo pobožnost. U balkanskom (i širem pravoslavno-slovenskom) imaginarijumu imamo jasnu podelu: Sveti Ilija je nebo, oluja, grom, letnje nasilje prirode; Sveti Jovan je voda, granica, prelaz, inicijacija; Sveta Petka je vreme, zakon ciklusa, sudbina. Tako Ilija „udara“, Jovan „krsti“, Petka „meri“. 

Sveti Ilija je izraz sile i deluje kao kosmički egzekutor. On vlada gromom i munjom, kažnjava bezbožnike i nepoštovanje svetih dana, donosi sušu itd. U ovome prepoznajemo tipičnu hristijanizaciju Peruna / Zevsa. Ukratko, Sveti Ilija je brza, vertikalna, muška sila. Naspram njega, Sveta Petka je tiha, ali neumoljiva, i za razliku od Ilije, ona ne udara spolja već zateže iznutra. Njene kazne su bolest, gubitak vida, suša u domaćinstvu i „sužavanje sreće“. Drugim rečima, Sveti Ilija razara prirodu, a Sveta Petka razara poredak života. U narodnom poimanju Sveti Ilija ima snagu dok Sveta Petka ima pravo, pa se stoga spram Ilije odnosi sa strahopoštovanjem, a u vezi Svete Petke strogo se vodi računa o detaljima. 

Dalje, upoređujući osobine i funkcije Svetog Jovana Krstitelja i Svete Petke uočavamo kako je Sveti Jovan pre svega onaj koji stoji na pragu. Kao takav, on se nalazi između starog i novog, vrši krštavanje vodom i tako označava prelaz stanja. On je gospodar jednokratnog prelaza. Za razliku od njega Sveta Petka ne uvodi u novi život, već održava ritam i reguliše ponavljanje. Iako ima jedan poseban datum u godini, Sveta Petka se ipak vraća svake nedelje, zahteva poštovanje i obnavlja zakon. U tom smislu Svetog Jovana možemo uporediti sa vratima a Svetu Petku sa satom. Ono što im je, međutim, zajedničko, jeste element vode. Oboje su vezani za izvore, oči i isceljenje, ali Sveti Jovan čisti (krštenje) a Sveta Petka balansira (zavet, opomena). 

Konačno, liniju Petka - Ilija - Jovan možemo pratiti kao posebne oblike vremena. Tako je Sveti Ilija „eksplozivno vreme“: oluja, suša, grom, nepogoda; Sveti Jovan je „prelomno vreme“: rođenje / krštenje, inicijacija, smrt (usekovanje glave); Sveta Petka je „ritmičko vreme“: sedmica, zabrane i sudbina svakodnevice. Ovo je kompletan vremenski aparat. Sveti Ilija dolazi povremeno, Sveti Jovan stoji na pragu, a Sveta Petka neprekidno traje. 

Mnoštvo svedočanstava o ukazanjima Svete Petke, mahom ženama, nisu pojave marginalnog karaktera, već upravo te epifanije čine strukturno jezgro ovog kulta u njegovom narodnom, ali i starijem religijskom smislu. Ukazanja, snovi i poruke nisu dodatak kultu, već način na koji se taj lik uopšte „aktivira“. U crkvenom okviru za te pojave bi se moglo reći da predstavljaju lične posete svetice po Božijem dopuštenju, a ne kao izraz njene autonomne moći. I to se dešava uvek sa moralno-pedagoškom funkcijom kao što su opomene, saveti, pozivi na pokajanje i ispravku ponašanja, nikada radi spektakla, radoznalosti ili „znanja radi znanja“. Iz crkvene perspektive važno je da poruka gotovo uvek ima normativni karakter („ne radi to“, „učini to“, „poštuj zavet“, „čuvaj dan“). Crkva takve pojave ne sistematizuje dogmatski, ali ih ne negira i prihvata ih kao deo živog predanja.  

Međutim, tu postoji jedan antropološko–religijski sloj u obliku „epifanije granice“. Tu se ne ukazuje Bog, ili njegov anđeo, već ženski, liminalni lik. I to se dešava na prelazima (bolest, dilema, kršenje tabua, nesigurnost), u snovima (prostor između svesnog i nesvesnog), i često noću ili pred zoru. U pitanju je, dakle, tipičan prostor arhaične epifanije, a ne biblijskog objavljenja. I zašto se Sveta Petka uglavnom ukazuje ženama? Ta činjenica ima veze sa time što su žene, u tradicionalnom smislu, čuvari ritma doma i vremena; one održavaju zabrane, zavete, praznike, i bliže su ciklusima, radu sa nitima, vodom, hranom. Dakle, Sveta Petka se javlja onima koji stoje najbliže „nevidljivom redu“ svakodnevice. Proročki snovi vezani za Svetu Petku nisu „mistični dodatak“, nego primarni kanal, budući da san nije racionalan diskurs, u snu se poruka ne objašnjava već se doživljava, te često dolazi u obliku jedne rečenice, pogleda, zabrane. To je znak da se Sveta Petka ne obraća intelektu, nego savesti i sudbini. 

I u smislu strukture ukazanja, ne možemo a ne uočiti sličnost Svete Petke sa Hekatom koja predstavlja arhetipski model ovakvih epifanija, tj: javlja se noću, pojavljuje se ženama, dolazi na raskršćima, u snovima, u tišini, ne daje filozofiju, već uputstvo ili upozorenje. Hekata ne raspravlja. To je isti glas koji čujemo kod Svete Petke. Druga boginja na koju možemo ukazati jeste Artemida, u njenom htonskom obliku. Ta htonska Artemida, između ostalog, kažnjava kršenje tabua, javlja se iznenada, i posebno je osetljiva na ženske prestupe i granice. Ona takođe ulazi u snove, zahteva poštovanje, ćutanje i uzdržavanje od činjenja neke radnje. To je paralela Svete Petke kao čuvara zabrane. I konačno, imamo već pomenute Mojre, koje se, istina, ne ukazuju direktno, ali se njihova volja saopštava u snu, često preko ženskog lika. Takođe, Asterija je, kao boginja noćnog neba, skopčana sa proročanstvima, snovima i tihim znanjem. Otud i proroštva Svete Petke nisu bučna, spektakularna, nisu vizionarska, nego noćna, precizna i ograničena. To je asterijski, nokturnalni, a ne apolonski tip proroštva.

Takođe, još jedno pretežno svojstvo Svete Petke jeste ikonografija njenog ukazanja, koja nije estetska, nego semantička. Lik „stare, tamne, ozbiljne žene“ nije slučajan, niti je proizvod folklorne mašte, već vizuelni jezik arhetipa. Simbolički, starost predstavlja znak vlasti nad vremenom. U religijskoj simbolici, „staro“ ne znači slabo, već ono što je pre sadašnjosti, ono što pamti cikluse i što je prošlo kroz sve faze. Sveta Petka se ne ukazuje kao mlada devica, jer ona ne predstavlja početak, već trajanje i kraj. Ne slučajno, Mojrе su često zamišljane kao starice, Hekata u htonskom obliku takođe ima lice starice, a i Sibile su uvek stare. Dakle, starost ukazuje na autoritet nad sudbinom. 

U detinjstvu sam se naslušao priča o ukazanjima Svete Petke ženama moje porodične loze generacijama unazad. I mahom je ona bila umotana u crni pokrov, sa pokrivenom glavom, bez ikakvih oznaka ili simbola. To crnilo nije odraz nekakve tuge ili zlokobnosti, nego simbol skrivenog i označava noćno delovanje, htonsku vezu i nevidljivi red. Sveta Petka ne dolazi „sa neba“, već iznutra: iz vremena, iz tela, iz savesti. Takođe, prilikom svojih ukazanja Sveta Petka je uvek ozbiljna, kratka, odsečna, odlučna i neretko se obraća zapovedničkim tonom. U tome nema pregovora, nema trgovine, nema utehe, nema nikakve ponude. Njena ozbiljnost je krajnje funkcionalna. Isto tako, Sveta Petka se javlja mršava, jednostavno odevena, bez telesne privlačnosti. To nije moralizam, već negacija načela erosa, izraz fokusa na granicu, ne na plodnost. U arhetipskom smislu, ona je žena posle života, ne pre njega. 

Planetarna doktrina

William Mortensen

Tumačeći astrološku psihologiju Marcilija Fičina, Tomas Mur u knjizi „Planete u nama“ kaže da se duša hrani predstavama zato što su predstave izvor duha. Astrološke i hermetičke predstave o prirodi planeta i zodijačkih znakova jesu jedan od ključnih izvora kultivisanja magijske imaginacije na Zapadu. Klasične predstave o planetama, kao agensima duha, jesu upečatljiv izraz drevnog shvatanja psihe kao odraza makrokosmosa. Međutim, da bi psiha to zaista i bila neophodno je posedovati dobro izvežbanu i snažnu imaginaciju, jer bez uređene mašte nema ni uređene psihe, a ova samo kao uređena može odražavati uređenost kosmosa. Naime, svaki od planetarnih duhova / bogova, u gnosticizmu označenih kao arhonti, kojih ima sedam, skladno broju planeta poznatih u starini, a što obuhvata i Sunce i Mesec, dodelio je čoveku deo svoje prirode. Otud ljudska bića, u svojoj prirodi i karakteru, predstavljaju mešavinu planetarnih svojstava. U tom smislu planete jesu u nama. U idealnom stanju, harmonija koja vlada među planetama u kosmosu, prirodno se odražava u mikrokosmosu, ali iskustvo života na Zemlji proizvodi narušavanje tog prirodnog makro-mikrokosmičkog sklada. Naše se unutrašnje planete prepliću, sudaraju, sukobljavaju, narušavaju sklad, a što rezultira ljudskom bedom, nesrećom, bolešću ili ludilom. Učenje o planetarnim uticajima lepo je predstavio Hol: 

„U Misterijama je sedam Logosa, ili Stvaralačkih Gospoda, prikazano u obliku bujica snage koje izlaze iz usta Večnog jednog. To označava spektar ekstrahovan iz bele svetlosti Vrhovnog Božanstva. Sedam Tvoraca, ili Fabrikatora, nižih sfera Jevreji su nazvali Elohim. Egipćani su ih nazivali Graditelji (ponekad Upravnici) i prikazivali ih sa velikim noževima u rukama, pomoću kojih su izrezbarili svemir iz njegove prvobitne supstance. Obožavanje planeta temelji se na njihovom prihvatanju kao kosmičkih otelovljenja sedam stvaralačkih atributa Boga. Za Vladare planeta govorilo se da prebivaju unutar tela sunca, jer prava priroda sunca, analogna beloj svetlosti, sadrži seme svih potentnosti tonova i boja koje manifestuje.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, Metaphysica, Beograd, 2011, str 352-353. 

Dodatnu svetlost na ovu doktrinu baca Tomas Mur u pomenutoj knjizi: 

„Još jedna hermetička rasprava, Asklepije, sadrži ideje koje ćemo naći u osnovi Fičinove teorije magije. Ono što održava život u svim stvarima, tvrdi se u toj raspravi, jeste dah ili spiritus. Ili, kako to izražava Frensis Jejts, vazduh je instrument ili organ svih bogova. Prema Fičinovoj teoriji, spiritus je posrednik u magijskoj sprezi između planetarnih demona i fizičkog sveta ili života pojedinca u njemu. Način na koji se taj spiritus prenosi s planeta na pojedince opisan je u Asklepiju kao pitanje tvorenja predstava. Svaka predstava - oličena, na primer, u nekoj statui - koja reprezentuje svojstva određenog planetarnog božanstva, ima sposobnost da sabere, zadrži i podari moć tog božanstva osobi koja se tom predstavom služi. Predstave nose duboku, arhetipsku moć.“ Tomas Mur, Planete u nama, Fedon, Beograd, 2016, str 54-55. 

Predstave o kojima govori Mur utkane su u same temelje ljudskog uma. Nisu samo planete u nama, nego je to sva priroda. U tzv primitivnim zajednicama i onima u drevnoj prošlosti, možemo naći verovanja o poreklu ljudske duše, odnosno koncept začeća koji uključuje (nat)prirodne sile, a iz čega, u krajnjoj liniji, poreklo izvodi i učenje o bezgrešnom začeću hrišćanske Bogorodice. Na primer, egipatska boginja Neit je začela od vetra. Na ovom mestu skrenuo bih pažnju čitalaca na predstave prirode i duha sedam tradicionalnih planeta. Prva među njima, ujedno i nastarija u mitološkom smislu, a fizički svakako najudaljenija od nas, jeste Saturn. Pažljivim posmatranjem mnogih detalja na klasičnim slikama, možemo dokučiti osnovne elemente predstave o prirodi ne samo Saturna, nego i svake druge planete. 

„Sedma i najviša planeta je Saturn, koji predstavlja "jednostavno i skriveno znanje, odvojeno od svakog pokreta i sjedinjeno s božanskim stvarima; tim znanjem vlada Saturn koga su Jevreji s pravom nazvali Tihi - Šabat." (navod iz Fičinovog dela Opera). Da bi se zaista opazile misterije u dubini duše, neophodno je udaljiti se od uobičajenih aktivnosti i ustaljenih misaonih obrazaca.“ Tomas Mur, isto, str 169. 

Sol Niger / Crno sunce, ilustracija iz knjige Philosophia Reformata, (Johann Daniel Mylius 1583 – 1642)

Po antičkoj tradiciji, osnovni elementi Saturnove prirode su težina, dubina, kontemplativnost, usmerenost ka apstraktnom, ka duhu, ka religioznom i umetničkom, a sve to uronjeno u melanholičnu atmosferu duha. Mur ističe dve prirode Saturna: puer i senex. Puer je Saturn revolucionar, onaj koji vitla srpom i škopi svog oca Urana, lišavajući ga vlasti. To je, reklo bi se, marcijalna strana Saturna, ona energična, mladalačka, revolucionarna, željna vlasti, a koju možemo videti recimo u Krolijevoj velikoj arkani Car, iako ta karta po sistemu tarotskih atribucija Zlartne zore ni u jednom slučaju nije dodeljena Saturnu već astrološkom znaku Ovna čiji je vladalac Mars. Senex je, kako kaže Mur, senilni stari kralj koji ljubomorno štiti svoj autoritet, monarh zlatne prošlosti. Upravo je ta zlatna prošlost najzanimljivije obeležje Saturnove prirode jer povezuje vremenski ambis koji skriva nešto vredno, poput zmaja koji brani skriveno zlato. U alhemiji Saturn predstavlja metal olovo, polaznu materiju koja će, prošavši kroz niz promena, na kraju proizvesti zlato. U tom smislu Saturn je otac zlata, poistovećen sa Crnim Suncem (Sol Niger), alhemijskom fazom truljenja čija je simbolička ptica gavran. Saturn je grob. Njegova deca su grobari, ali i drvodelje, zidari. Oni grade, ali i sahranjuju. Obrađuju zemlju, ali i kopaju rake. Tako možemo povući paralelu između Saturna i još jedne velike arkane tarota, a to je Smrt. Time osvetljavamo još jednu vezu Saturna i Marsa, jer niz Puer-Car-Ovan ukazuje na zlato (zlatno runo) čiji je čuvar saturnovski zmaj. Sa druge strane, alhemijski Saturn blizak je truljenju i Smrti. Kako objašnjava Fulkaneli, Saturn je simbolički predstavnik prvog zemaljskog metala, roditelja svih ostalih, ali je istodobno i jedini njihov prirodni rastvarač. Čitamo dalje: 

„Pošto se svaki rastvoreni metal spaja s rastvaračem i gubi svoje odlike, tačno je i logično smatrati da rastvarač „jede“ metal, i da tako basnoslovni starac proždire svoj porod.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 174. 

Fičino je naglašavao da Saturn isušuje dušu, pa zato preporučuje razne metode ublažavanja njegovog zloćudnog uticaja, ali takođe naglašava da istrajavanje, ukoliko se sprovede na pravi način, zapravo donosi blagodet, Saturnov dar, skriveno zlato o kome je reč. Zlato je, kao što znamo, solarni metal, te ujedno predstavlja vezu između Saturna i Sunca. U njegovim otpacima, kako to naglašava Mur, i u njegovoj olovnoj težini, krije se veliko blago koje treba otkriti. Fičino je govorio da bi u stanje melanholije trebalo da zađemo veoma duboko i tu ostanemo dovoljno dugo te omogućimo da posao koji obavlja dovede do kraja. Tu se negde krije to blago. Kako bismo se nekako primakli tom blagu pozvaćemo opet Mura koji objašnjava Džejmsa Hilmana: 

„Hilman je odgovorio da je depresija zapravo odgovor na sveprisutni manični aktivizam i da predstavlja umiranje za podivljali svet doslovnosti. Osećajući se klonulim i teškim, prinuđeni smo da se prebacimo u sopstvenu nutrinu i da se umesto doslovnoj aktivnosti Ja okrenemo fantaziji. A upravo je to okretanje ka unutra neophodno duši zato što ono stvara psihički prostor, sadržalac za dublju refleksiju, prostor u kome duša raste a površina zbivanja postaje manje bitna. Taj Hilmanov odgovor vezuje se za njegov esej o senex-svesti, u kojem kaže da nas Saturn gura do ivice, gde naše predstave postaju primordijalne, istančane i udaljene od uobičajenih šema razmišljanja, od ustaljenih predstava i ličnog referentnog okvira.“ Mur, isto, str 282. 

To je sve na tragu Fičinovog učenja po kome melanholični temperament olakšava izbavljenje duše od spoljnih zbivanja i predstavlja jedan od uslova koji pogoduju proricanju! Proricanje, proročište i proroci jesu Apolonova deca, solarna priroda. Dakle, dubina depresije i melanholije, ako ne isuši čoveka, dovodi ga do solarnog sjaja i darova Sunca, jasnog viđenja, dalekog viđenja, viđenja u svetlosti istine, pojava i stvari kakve one zaista jesu. Nije li to pandan zlatu? Saturn je otud uzročnik melanholije, ali je i onaj koji je otklanja. Pad u melanholiju, nalik silasku u Had, jeste svojevrsno skupljanje, zatvaranje, povlačenje sa oboda u centar, sve pod Saturnovim zracima. Osim toga, kako kaže Mur, u Fičinovoj teoriji saznanja saturnovska svest najbliža je onom najvišem delu duše, tj. Mens-u, funkciji koja je najudaljenija od materijalnog sveta. To nije duhovnost Sunca niti racionalnost Merkura, već funkcija duboke kontemplacije.

Fičino je ukazao i na zajedničku crtu Saturna sa Merkurom, a to su sklonost i nadarenost za bavljenje naukom i književnošću, dok je u odnosu na Veneru posve suprotne prirode. Venera daje život, Saturn ga oduzima, pa ipak ne možemo a da ne primetimo Saturnovu starost. Starost je i suvoća, ali je i dugovečnost, te zato Fičino naglašava kako su radi postizanja iste ljudi pravili Saturnov talisman od safira u Saturnov čas, kada je on bio u usponu i u povoljnoj poziciji na nebu. Talisman je prikazivao sliku starca koji sedi na visokoj stolici, ili na zmaju, glave pokrivene tamnom platnenom tkaninom i ruku podignutih iznad glave, držeći u jednoj srp ili ribu umotane u pokrov tamne boje. Tamne boje, srp, riba, zmaj, to su odlike htonskih moći Velike Majke, a podsetimo se, kabalisti povezuju sefiru Binah, „veliko majčinsko more“, sa planetom Saturn.

Đordano Bruno je svaku planetu predstavio sa sedam fantazmagoričnih slika. Kontemplacijom na njih pobuđuju se imaginacija i memorija te na taj način čovek spoznaje prirodu uticaja ili duha određene planete koja je simbolički izražena tim slikama. Slično načelo važi i za tarot karte. Na primer, prva predstava Saturna, po Brunu, prikazuje čoveka sa jelenovom glavom kako jaše zmaja. Na desnoj ruci ima sovu koja proždire zmiju. Možemo u raznim rečnicima simbola potražiti značenja ovih predstava i razmišljati o tome, ali i više od toga, možemo koristiti ovu predstavu prilikom prizivanja uticaja Saturnovog duha. I dalje, koristeći sistem analogija možemo čitave segmente našeg iskustva ili saznanja rasporediti u koridorima sećanja saobrazno sličnostima tih iskustava / saznanja sa datim slikama. Tako ćemo u prvu Saturnovu sliku smestiti čitav niz pojava i događaja koje želimo zapamtiti a da imaju asocijativne sličnosti sa motivima slike. U pitanju je, između ostalog, i metodologija umeća pamćenja, što je u okultizmu veoma važno. Čitava ova kompozicija ukazuje na jedan vid Saturnovog duha. Drugi vid tog duha prikazan je čovekom na kamili koji u desnoj ruci drži srp a u levoj ribu. Treća slika Saturna prikazuje tamnog čoveka koji nosi crnu ceremonijalnu haljinu i podiže svoje dlanove u vis. Četvrta slika prikazuje tamnog čoveka sa kamiljim stopalima koji sedi na krilatom zmaju i u desnoj ruci nosi granu čempresa. U petoj slici vidimo priliku tamnog lica, odevenu u crno u čijoj desnoj ruci Bazilisk uvrće svoje kandže oko svog repa. Šesta slika prikazuje starog i hromog čoveka naslonjenog na štap, dok sedi na visokom tronu posađenog na kolima koje vuku mula i magarac. Naposletku, na sedmoj slici imamo kočijaša čiju kočiju vuku dva jelena. U jednoj ruci on drži ribu a u drugoj srp. Na osnovu predstava koje je opisao Đordano Bruno i Fičinovih opisa, možemo steći vizuelno bogatu i jasnu sliku o klasičnim predstavama hermetizma po pitanju Saturnovih astromagijskih uticaja.

Arkana Prvosveštenica u tarotu

Papesa Pierpont Morgan Bergamo špila

„Ja sam sve što je bilo, sve što jeste i što će biti, i moj veo nikada nijedan smrtnik još nije podigao.“

Natpis, koji je, po Plutarhu, bio uklesan na Izidinom kipu u Saisu 

Ona nosi broj dva, što je po Elifasu Leviju, broj žene. U Marseljskom špilu, Papesa, odnosno Prvosveštenica, kako je kasnije nazvana, predstavlja ženu krunisanu trostrukom krunom kako sedi na tronu i u krilu drži otvorenu knjigu. U kontekstu hrišćanske kabale, ta knjiga je Sveto Pismo, otvoreno na Jevanđelju po Jovanu. Pogled joj je usmeren blago ka levo. Njen plašt je plave boje i predstavlja vodeni, odnosno magnetni element, što znači da je ona skrivena. Nasuprot tome, njena unutrašnjost je električna, crvena, vatrena. Na glavi, kao podlogu za njenu krunu, ima belu maramu (Izidin veo). Takođe nosi žutu poveznicu koji joj drži plašt, dok je iznad knjige postavljen žuti krst. Dakle, imamo trostruku krunu, krst, knjigu, tron. Knjiga ukazuje na mudrost, učenje, krst na misteriju a kruna na uzvišenost, vlast i autoritet. Ponegde je ta kruna trostruka, a što označava trojedinstvo papstva, Crkve i Svete Sofije (mudrosti) oličenoj u papesi Jovani. Iza Papese se nalazi veliki veo poduprt sa dva stuba, što stvara utisak da ona sedi na ulazu u neko svetilište. Zato je ona nepokretna i pasivna. Seli Nikols primećuje da njena tijara i knjiga ukazuju na skladištenje i tradiciju. U pogledu stubova koji se naziru iza vela, Nikols kaže da oni ponavljaju dualnost izraženu Papesinim brojem dva naglašavajući paradoks kao njenu suštinu. Po Nikols, Papesa obuhvata sve, dobro i zlo, život i smrt, predsedava kako životom tako i smrću. Nikols je lepo primetila njenu introvertnost koja stoji u suprotnosti spram ekstrovertnosti i muškosti Opsenara. Kako ona kaže, Papesina magija je pod velom, skrivena kao i njena kosa. Upravo je ta skrivena kosa razlikuje i od Carice. Time je nagoveštena suštinska ženska tajna, svojevrsni ženski svet skriven od muškog domašaja, odnosno esencijalne tajne prirode nedostupne svima koji nisu odabrani. Zato je, kako kaže Nikols, njeno carstvo dubokog unutrašnjeg iskustva a svet spoljnog znanja ne pripada njoj. Papesa je sećanje. 

Marseljski špil

Otvorena knjiga ukazuje na egzoterizam, a ne na ezoteriju, što stvara poveznicu ove figure na ideju i učenje Crkve koja je egzoterična a ne ezoterična institucija. Međutim, otvorena knjiga ima i dublje značenje, jer otvoreno znači otpečaćeno, polomljeni su pečati, a u alhemijskom smislu reč je o obrađenoj finoj supstanci. U toj knjizi možemo prepoznati, kako Fulkaneli kaže, veliku knjigu prirode koja sadrži objavu svetovnog znanja i svetih tajni. Ta knjiga, po Rečniku simbola, ako je otvorena, onda je onaj koji je čita shvatio njen sadržaj. Srce se upoređuje sa knjigom: ako je otvoreno, ono nudi svoje misli i osećaje; ako je zatvoreno, skriva ih. U Pierpont Morgan Bergamo špilu Papesa drži zatvorenu knjigu, što ukazuje na tajnu, odnosno nešto skriveno, ezoterno. U Mantenja tarokiju, karta Papa u jednoj ruci drži ukrštene ključeve a u drugoj zatvorenu knjigu. Fulkaneli daje alhemijsko tumačenje knjizi. Govoreći o otvorenoj knjizi on kaže da je njeno glavno obeležje radikalno rastvaranje metalnog tela, koje je, ostavivši svoje nečistoće, postalo otvoreno. Otud otvorena knjiga. Zatvorena knjiga, po Fulkaneliju, označava materiju koja sadrži rastvarač. Prirodne supstance izvađene iz svojih zemnih ležišta koje su prošle kroz procese topljenja hermetički se, kaže Fulkaneli, nazivaju zatvorenom ili zapečaćenom knjigom. Izlaganje materija označenih zatvorenom knjigom alhemijskom radu, primenom okultnih postupaka, u ikonografiji se prevode kao otvorena knjiga.

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, ideja ove karte izražena je dostojanstvenom ženom koja u desnoj ruci ima ogledalo u kome se ogleda, dok levom drži dete koje doji. Ova karta nosi naziv Milosrđe. U Rečniku simbola piše da od reči speculum (ogledalo) potiče reč spekulacija. Spekulisati je izvorno značilo promatrati nebo i kretanja zvezda uz pomoć ogledala. Rečnik dalje objašnjava kako je od sidus (zvezda) nastala reč consideration (razmatranje), što etimološki znači gledati skup zvezda. Te dve apstraktne reči, koje danas označavaju visoko intelektualne radnje, ukorenile su se u proučavanju zvezda odraženih u ogledalu. Otuda dolazi, zaključuju autori Rečnika simbola, da je ogledalo kao površina koja reflektuje, nosilac izuzetno bogate simbolike u poretku znanja. U tom smislu ogledalo je simbol uma ili božanskog intelekta i osim toga ima značajnu ulogu u magijskim obredima i divinaciji – poznato čarobno ogledalo. Isto tako, Rečnik simbola ukazuje na srce i dušu koji mogu biti povezani sa simbolikom ogledala.

Mantenja taroki

Vratimo se trenutak na detalj ispušten iz kasnijih varijanti tarota, a to je motiv deteta koje Papesa doji. Njeno dete nije tek beznačajan detalj, budući da porod Prvosveštenice nije obična ličnost. Papesino dete je oličenje knjige, a knjiga je Reč Božja. Otud je njeno dete isto što i knjiga, živi nosilac Reči Božje. To je dete mesija. Odmah nam pada napamet veza Izida – Horus i Devica Marija – Isus Hrist. Mesija, odnosno dete Horus, Hrist, Knjiga, izražavaju ideju ovaploćenja Reči Božje u čoveku. To je mitološka činjenica. U magijskom smislu, Reč označava reči moći, moćne inkantacije. Prvosveštenica je stoga majstor goecije i invokacije, verbalnih formula i bajanja. Džerald Masi je pisao o tome da je u drevnom Egiptu mistična reč moći, kao „živa reč“ bila ženska te je bila obožavana u liku boginje Apt. Moguće da je u pitanju neki oblik Izide, jer je upravo ona bila poznata kao čarobnica, pa je stoga sasvim logično zašto su okultisti povezali kartu Papesa sa Izidom. 

Papesa, odnosno Prvosveštenica, poput Čarobnjaka, takođe opčinjava. Ona je čarobnica, tajna, gnoza, skrivena istina, naposletku mudrost te predstavlja izraz sile koja aktuelizuje stvari, vodi od potencijalnog ka aktuelnom. Pojam ezoterije i ezoteričnog nema bolji simbol u tarotu od ove karte. U tom smislu ona je suprotnost Papi, tj Hijerofantu koji predstavlja egzoternu, spoljašnju religiju. Prvosveštenica bi, recimo, bila misticizam, ezoterna religioznost. Stuart Kaplan je u Enciklopediji tarota predložio ideju da ova karta zapravo oličava papstvo kao instituciju, što automatski povlači pitanje čemu onda karta Papa? Pa ipak, ne bih tako lako odbacio Kaplanovu tvrdnju, jer bi u tom smislu, kako kaže Robert O’Nil, Papesa mogla predstavljati Crkvu (ili dogmu dodao bih, odnosno i jedno i drugo). U tom ključu bismo mogli posmatrati i par Car – Carica kao suverena i državu. Papesa u ulozi Crkve podseća na apokaliptičke prikaze Kurve Vavilonske koja jaše na sedmoglavoj Zveri okrunjena trostrukom papskom tijarom. Ova slika izjednačava prokazanu biblijsku Kurvu sa Majkom Crkvom ukazujući na njenu iskvarenost. U hrišćanskom ključu tumačenja, Prvosveštenica, kao Crkva, bila bi simbol Hristove neveste, a kao takva, ona je u neku ruku i telo Hristovo. U starozavetnom duhu, Prvosveštenica bi predstavljala Jahveovu nevestu – Izrael ili možda Šekinu.

O’Nil ukazuje na to da je legendarna papa Jovana, kao pretpostavljeni uzor za lik karte Papesa, neretko bila motiv renesansne umetnosti. Navodno, ona je postala monahinja prerušivši se u muškarca. Vremenom je izgradila karijeru u crkvenoj hijerarhija te tako dospela do toga da bude izabrana za papu. Njena tajna je bila otkrivena nakon što je rodila dete, pa je otud bila crtana sa detetom, što je motiv o kome je već bilo reči. Najdžel Džekson daje jednu zanimljivu natuknicu koja kao uzor Papese tarota vidi ženskog pontifeksa trinaestovekovne milanske milenarističke sekte, isceliteljke, češke princeze Vilhelmine od Bohemije. Ona je propovedala novu obnovljenu i pročišćenu Crkvu na čijem će čelu biti žene (papese). Njeni sledbenici su verovali da ona predstavlja inkarnaciju Svetog Duha i da nagoveštava dolazak novog doba koje pripada upravo Svetom Duhu.

Viskonti di Madrone

U Mantenja tarokiju, pandani Papese su Papa (koji sedi i drži dva ključa i knjigu) i ženski lik Vere (koja stoji dok u levoj ruci drži veliki krst a u desnoj pehar na čijem je vrhu hostija sa motivom raspeća). U Marseljskom špilu Papesa gleda levo, što čini i Čarobnjak. U Pierpont Morgan Bergamo špilu ona gleda desno, u jednoj ruci drži sveštenički štap a u drugoj knjigu. U drugoj Viskonti Sforca verziji tarota, Papesa se pojavljuje u monaškoj odori. U desnoj ruci drži štap sa krstom na vrhu, a u levoj verovatno Sveto Pismo. Takođe nosi i trostruku krunu. Sličan motiv postoji u Skrovenji kapeli u Padovi gde je Đoto, između ostalog, naslikao Veru (Fides) sa otvorenim svitkom u levoj i dugim štapom sa krstom u desnoj ruci. Za razliku od tarotskih predstava, kod Đota ona ne sedi nego stoji i kao da desnom nogom lagano iskoračuje, a što ukazuje na kretanje. Primetićemo da je lik Lude dinamičan, on je odlučno krenuo negde. Zatim lik Čarobnjaka stoji, ali je aktivan, dok je Papesa nepomična i usredsređena. Od XVII veka, Papesa je uvek prikazivana u sedećoj pozi, što je preko Vivil špila postalo standard u Marseljskom, kao i u kasnijim spekulativnim, odnosno okultnim tarotima.

U Vejtovom špilu iza lika Prvosveštenice nalaze se dva stuba, iza kojih se nazire more. Motiv dva stuba (Joakin i Boas) iza kojih se nalazi more pominje se u biblijskoj Prvoj knjizi kraljeva (7:21-26). Zapravo tu nije reč o pravom moru nego o velikom obrednom kupatilu. Dakle, ako smem zaključiti, Vejtova Prvosveštenica ukazuje na prisustvo božanske Šekine u ambijentu obrednog kupatila. Istovremeno, dva stuba Solomonovog hrama, o kojima je zapravo reč, jesu simbolički prisutna u obredima Zlatne zore i slobodnih zidara. Pod Prvosvešteničinim stopalima nalazi se mesečev srp, dok se njen plavi plašt pretvara u vodu. U Vejtovom špilu vodeni tok je prisutan na kartama Carica, Car, Kočija i Smrt, što Robert O’Nil tumači kao ideju četiri reke koje izviru iz Rajskog vrta. O’Nil paralelu Prvosveštenice sa Izidom tumači time da ova egipatska boginja nije bila nepoznata Evropljanima u renesansnom periodu, te u tom smislu ukazuje na sliku u Vatikanu koja prikazuje Izidu u društvu sa Mojsijem i Hermesom. Tamo ona u krilu drži knjigu dok se iza nje nalaze dva stuba.

Vivil špil

U liku Prvosveštenice prepoznajemo prirodu i načelo Meseca, odnosno boginju Izidu (ili Kibelu). Fulkaneli, u knjizi Misterija katedrala, opisujući jednu od retkih preostalih statua Izide koje se čuvaju u katedralama, kaže da je njena glava bila prekrivena velom. Dve suve dojke visile su s njenih grudi poput dojki kod Dijane iz Efesa. Koža joj je bila obojena crveno, a plašt koji ju je omotavao – crno (električna unutrašnjost, magnetna spoljašnjost). Naposletku, ne bi trebalo smetnuti sa uma i činjenicu da su u nekim starijim špilovima, karte Papa i Papesa, kao neprihvatljive za kler, bile zamenjene predstavama rimskih Jupitera i Junone. Osim ovoga, u liku Prvosveštenice možemo prepoznati antičku lunarnu trijadu Hekata - Artemida - Dijana. Dakle, to je Izida koja inicira i ukazuje na drevni obred novačenja muških posvećenika misterija Velike Majke, motiv suve stare čarobnice koja na vrhuncu energija ekstatičkog obreda izlazi iz svete pećine, daje znak i reč posvećenja iniciranom. Tada bi bio žrtvovan bik (a ta životinja je duh karte Hijerofant, odnosno Papa). Setimo se da je Izida majka svih stvari koje drži u svom krilu. Kod nje su ključevi otkrovenja i inicijacije. Osim Izide, Kibele, Junone i grčke lunarne trijade boginja, u liku Prvosveštenice takođe možemo prepoznati i rimsku boginju Vestu (grčka Hestija). Budući zavetovana na devičanstvo, ona je otelovljavala čistotu svete vatre, odnosno vatru grada Rima i vatru domaćeg ognjišta. U tom smislu ona predstavlja zaštitu, napredak i blagostanje. Po Seli Nikols, Papesa je simbol primarnog jina, odnosno ženski vid božanstva i otelovljuje kvalitete Izide, Ištar i Astarte, odnosno svih boginja koje su gospodarile ritualima ženskih misterija. Takođe ona je i Devica Marija te Sofija, božanska mudrost.

Vejtov špil

Robert Plejs motiv Papese pronalazi i u venecijanskoj mističnoj romansi Hypnerotomachia iz 1499. godine (što se na engleski obično prevodi kao The Dream of Poliphilo, odnosno Polifilijev san). Priča pripoveda san u kojem Polifil (ljubavnik Polije), vođen potragom za svojom ljubavnicom, dolazi u ruševine drevnog grada. Pred kraj priče ljubavnici su ujedinjeni i pojavljuju se pred Venerinom sveštenicom. Na drvorezu, koji prikazuje scenu, sveštenica sedi na prestolu, odevena u dugu haljinu i na glavi ima trostruku krunu, što podseća na Papesu tarota. Plejs povodom ovog naglašava da iako je ovaj drvorez objavljen 1499. godine, on sledi stariji stil u renesansnoj umetnosti u kojem se klasične figure prikazuju u tada modernom obliku umesto u onom izvornom, antičkom. Otud je visoka sveštenica Venere odevena poput njenog savremenog ekvivalenta, pape. U ovom detalju jasno vidimo vezu Papese sa prirodom Venere, i što je važnije, kako zaključuje Robert Plejs, ta činjenica ukazuje da povezivanje Papese sa paganskom prvosveštenicom, kako su to okultisti uradili, nije bez osnove.

Kabalistički, karta Prvosveštenica može biti dovedena u vezu sa drugom sefirom Drveta života, a to je Hokmah / Mudrost. Po Kroliju ona predstavlja najčistiju i najuzvišeniju ideju o Mesecu, najproduhovljeniji vid Izide. To je gola Izida čija je jedina odeća svetlost. O toj svetlosti Kroli kaže da za visoki stepen inicijacije važno je ne smatrati Svetlost savršenom manifestacijom Večnog Duha, nego pre koprenom koja taj Duh skriva. Kako Kroli kaže, Prvosveštenica ukazuje na istinu iza vela svetlosti i misao iza svih obličja, zato je ona devica istovremeno kao i boginja plodnosti. Po Kroliju, ona je skrivena u svetlosti čime se iskazuje njegov stav da je svetlost nešto što skriva stvari. On je ovu kartu povezao sa alhemijskim načelom Žive. Veo po Rečniku simbola, naglašava skrivenost tajnih stvari. Otud je skidanje vela povezano sa otkrivenjem, spoznajom i posvećenjem. Autori Rečnika podsećaju i da je Mojsije velom pokrio lice onda kada se Jahve kroz njega obraćao narodu. Takođe, u Jerusalimskom hramu, veo je razdvajao svetilište nad svetilištima, dok je drugi veo odvajao predvorje tog svetilišta. I konačno, Rečnik simbola ukazuje na dva stiha iz Jevanđelja po Mateju (27:51) – da se u trenutku Hristove smrti veo poderao odozgo na dole, i Matej, (10:26) – da ničeg nema skrivenog što neće biti otkriveno. Dakle, veo nije tu samo da skriva istinu, ili tajnu od neposvećenih, nego i da neposvećene štiti od istine. Lik Prvosveštenice bi mogao imati tu dvosmernu ulogu. I konačno, o temi vela na liku ove arkane možemo pridodati egipatski mitski sadržaj gde je lunarna sveta majmunica u stanju menstruacije označena kao mlada pod velom. Boginja Izida nosi crni veo te silazi u podzemlje tragajući za ubijenim Ozirisom. U tom smislu pokriveni lik Papese sedi ispred ulaza u sam Had, odnosno Amentu. Isto tako, mesto gde ona sedi može označavati i ulaz u pećinu posvećenja, odnosno ulaz u matericu. Budući nevina, ona je himen, dok je Carica izraz same materice.

Drveorez iz Hypnerotomachia, 1499

U daljem koraku, Papesa je žena u transu, ali je i simbol lucidnog sanjanja i magije snova. Ona je i proročica te je mnogi autori dovode u vezu sa likom antičke Sibile koja takođe drži knjigu. Nasuprot Papi koji predstavlja operativno, pojedinačno sećanje (ili učenje napamet), ona je izvor svih sećanja, univerzalni trezor memorije. U praktičnom smislu to bi značilo kolektivno sećanje. U Krolijevom špilu jedan od simbola Prvosveštenice je kamila, vozilo kroz pustinju, čuvarka vode budući da ona prebacuje putnike preko apstraktnog ambisa (pustinje) svesti. Kao takva ona je simbol same suštine svesti kao izvora svih voda. Ona je vozilo, nosač reči i vibracije koju ogrće svetlošću. Ona je izvor svih modaliteta vibracija. Kod Krolija, njena svetlost, površina njenih voda, treperi nebrojenim spiralnim oblicima. Tako dolazimo do još jednog bitnog značenja ove karte a to je regulisanje fluktuacija, odnosno upravljanje energijom, sadržajem, stvaranjem puteva kako bi nešto bilo ostvareno. Upravo je ta vibracija prisutna na ovoj karti u Eteja špilu, gde vidimo nagu mladu ženu u prirodi okruženu spiralom koja kao da predstavlja pulsirajuću auru. Sličan, ali malo apstraktniji koncept Prvosveštenice nalazimo i kod Krolija, gde je ona takođe naga, sedi raširenih ruku, dok u krilima drži luk i strelu.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje stubove hrama i magijsku ravnotežu. U prostornoj kocki Pola Fostera Kejsa ona označava njenu donju ravan. U tom smislu reč je o osnovi na kojoj stojimo, ali i o simbolu htonskog i podzemnog. Po kabali Zlatne zore, ova karta označava stazu gimel koja povezuje prvu (Keter) i šestu sefiru (Tifaret). To možemo shvatiti kao izraz uticaja Tvorca na Čoveka. U mikrokosmosu je to zamišljena linija koja povezuje teme (ili treće oko) sa solarnim pleksusom. To znači da Prvosveštenica predstavlja sredstvo delovanja vrhovnog trojstva (tri prva sefirota Drveta života). Regardijeov učenik Robert Vong u tom smislu primećuje da pet karata koje predstavljaju staze na Drvetu života, a koje vode od nižih sefira ka vrhovnoj trijadi, formiraju pentagram koji ima sledeći raspored: Hijerofant je Zemlja, Ljubavnici su Vazduh, Kočija je Voda, Car je Vatra, dok Prvosveštenica označava peti element – Duh. U takvom smislu ona je ženstveni aspekt Duha, odnosno Sveti Duh ili pak označava mističnu mudrost u liku Sofije. U šemi Drveta života ova staza prelazi preko Bezdana, odnosno lažne sefire Daat (Znanje), što znači da bi njena pretpostavljena funkcija bila da aktuelizuje događaje, odnosno da vodi od potencijalnog ka aktuelnom. Njena ezoterična titula u doktrini Zlatne zore je Princeza ili Sveštenica Srebrne zvezde, što je analogija koja je nesumnjivo povezuje sa Mesecom i sa konceptom adeptstva. Ona je simbol prelaska u najviši ili skriveni Red posvećeništva. U kontekstu sinkretičke kabale Zlatne zore, Prvosveštenicu bi trebalo posmatrati kao najviši od tri dela Srednjeg stuba Drveta života, čija sredina pripada Umerenosti a donji deo Svetu, odnosno Univerzumu (a što je predstavljeno sa tri nijanse plave boje, od svetloplave u gornjem delu Stuba, preko tamnoplave do indigo na dnu).

Krolijev špil

Osvald Virt sa Prvosveštenicom povezuje sazvežđe Kasiopeja, koje po grčkoj mitologiji, nosi ime žene etiopskog kralja Kefeja (Čarobnjak) i majke Andromede (Zvezda). Zbog svoje taštine i hvalisavosti uvredila je morske nimfe čiji je otac Posejdon kaznio Kasiopeju tako što je poslao morsko čudovište da opustoši njeno kraljevstvo. Da bi se čudovište umirilo Kefej je morao da mu prinese odgovarajuću žrtvu, a što je u tom slučaju bila njegova ćerka Andromeda, koju je oslobodio junak Persej (Obešeni čovek). Ovaj mit ukazuje na pretpostavljenu mračnu stranu karaktera Prvosveštenice, a to je njena taština koja uznemirava vodeni element i priziva nemani htonskih dubina. To je prokletstvo požude, koja lišena ostvarenja, tvori otrovnu iluziju punu izopačenih fantazmagoričnih čudovišta: intuicija zaslepljena fascinacijom, parališuća samorefleksija itd. U svom mračnom aspektu Prvosveštenica je žaba ili kakvo drugo htonsko biće vodenih dubina, amfibija, riboliki atavizam koji upravlja mrežom snova i snoviđenja, tamna strana Meseca itd. Evolucija ovog lika od Papese, hrišćanskog milosrđa, do razotkrivene Izide okultista ukazuje na jedan kolosalni trend simboličke promene uloge žene u ezoterijskim misterijama. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil