Dolazak Puta Leve ruke u Evropu (Kratka povest LHP - II deo)

Vidi Kratka povest LHP - prvi deo

Put Leve ruke i Evropa

Dolazak Puta leve ruke (LHP) u Evropu nije bio jednosmeran marš, već serija podzemnih infiltracija koje su se dešavale kroz tri glavna kanala: ratni sukobi, okultna trgovina tekstovima i tajna društva. Ključni trenutak je prelazak sa istočnjačkog asketizma na zapadni individualizam. Legendarni kontakt desio se tokom Krstaških ratova. Evropski vitezovi (naročito Templari) došli su u dodir sa bliskoistočnim sektama poput Nizarija (Asasina). Tada je usvojena doktrina: Ništa nije istina, sve je dozvoljeno. Iako je ovo verovatno apokrifna krilatica, ona savršeno sažima LHP impuls. Templari su optuženi da su od muslimana preuzeli rituale pljuvanja na krst i obožavanja Bafometa. Ideja je bila da se iskušenik šokira kršenjem sopstvenih svetinja kako bi se oslobodio dogme, što je čista Malamatija tehnika prenesena u hrišćanski okvir.

U XII i XIII veku, preko Španije (Al-Andalus), u Evropu stižu prevodi arapskih magijskih traktata, od kojih je najznačajniji Ghayat al-Hakim (poznat kao Picatrix). Ovaj tekst je sadržao uputstva za astralnu magiju koja nije marila za hrišćanski moral. Korišćenje nečistih supstanci, krvi i prizivanje planetarnih duhova uvelo je operativni LHP u evropske intelektualne krugove. Alhemičari su počeli da tragaju za zlatom (Gnozom) ne kroz Crkvu, već kroz rad sa materijom i crnim suncem (Nigredo), što je paralela sa indijskom tantričkom alhemijom. Dakle, alhemija u tom trenutku poprima subverzivan karakter.

Tokom renesanse i prosvetiteljstva, LHP u Evropi dobija svoj najpoznatiji, ali i najviše neshvaćen oblik: satanizam i crnu magiju. Međutim, tu ima jedna značajna razlika između duha Indije i duha Evrope. Dok je u Indiji LHP bio priznata (iako rubna) duhovna tehnika, u Evropi je svaki pokušaj individualne duhovne moći izvan Crkve bio proglašen đavoljim poslom. Rezultat je bio da su evropski okultisti uzeli simbole pobune (Lucifer, Prometej) i proglasili ih nosiocima svetlosti (LHP kao put prosvetljenja kroz tamu). To je trenutak kada se indijski metod uništenja ega preobražava u zapadni metod uzdizanja ega.

Kada je LHP stigao u Evropu, on je pretrpeo radikalnu mutaciju. Na Istoku cilj je uništenje ega radi sjedinjenja sa Apsolutom, a na Zapadu je to postalo jačanje ega i postajanje bogom (samooboženje). LHP je u Evropu ušao kao tehnologija moći. Evropljani su od Istoka preuzeli metode transgresije, ali su im dali novi cilj, a to je individualni suverenitet. To više nije bio put gubitka sebe u Bogu (ili Šakti), već put pronalaženja Boga u samom sebi kroz kršenje društvenih i verskih tabua.

Period inkubacije LHP u Evropi, pre nego što je u XIX veku postao javan i kodifikovan, odvijao se u senci hermetizma, alhemije i radikalnih političko-mističkih pokreta. To je bio period unutrašnjeg izgona gde su se transgresivni impulsi skrivali iza laboratorijskog stakla ili aristokratskih salona. Pre Alistera Krolija i moderne ere, LHP se manifestovao kroz one koji su odbacivali posredništvo Crkve i tražili direktnu moć. Prethodnice toga vidimo u Fideli d’Amore (Verni ljubavi), što je tajno pesničko i mističko udruženje kojem je pripadao i Dante Aligijeri. Iako na površini deluju kao vitezovi trubaduri, njihova unutrašnja doktrina bila je gnostička. Žena (Beatriče) nije bila osoba, već oličenje sopstvene intelektualne duše. Njihov put je bio put individualne inicijacije kroz estetsku i erotsku ekstazu, što je evropski eho tantričkog rada sa ženskom energijom. 

Druga grupacija jeste Slobodni duh (Brethren of the Free Spirit). U pitanju je srednjovekovna jeretička grupa koja je tvrdila da čovek može postati Bog (autoteizam). Verovali su da onaj ko je dostigao stanje slobodnog duha više ne može da zgreši, bez obzira na to šta radi (uključujući seksualne slobode i krađu). Ovo je čisti antinominalizam, ideja da unutrašnja gnoza poništava spoljašnji zakon. 

U tom smislu vredi pomenuti i Đordana Bruna, koji je bio mnogo više od žrtve nauke. Bruno je bio mag renesanse koji je oživeo hermetičku ideju da je ljudski um sposoban da obuhvati čitav kosmos. Njegovo odbijanje hrišćanske dogme u korist egipatske gnoze i rad sa unutrašnjim slikama (ars memoriae) predstavlja LHP uspon ka božanstvu kroz moć volje i intelekta.

I konačno, pomenuo bih Hell-Fire Club (XVIII vek). Iako često opisivani kao klubovi dokonih razvratnika, ovi krugovi (naročito onaj Ser Fransisa Dašvuda) praktikovali su ritualnu transgresiju u ruševinama opatija. Njihovo ismevanje religije bilo je oblik zapadnog malamatijstva, svesno prihvatanje uloge grešnika radi oslobađanja od društvenih okova.

Crno Sunce i Put Leve ruke

U smislu istraživanja tokova evropskog Puta Leve ruke, potrebno je osvetliti i pojam Crnog Sunca, odnosno Sol Niger. Pojam Crnog Sunca danas nosi težak politički i neonacistički prtljag (zbog simbola u dvorcu Vevelsburg), ali njegova izvorna, okultna suština je ključni koncept LHP. U alhemiji, Sol Niger je simbol početne, najteže faze Velikog Dela, tj faze Nigreda. Da bi se zlato (duhovno ja) rodilo, materija (ego) mora da umre, istruli i prođe kroz potpuno pomračenje. U tom smislu Crno Sunce predstavlja nevidljivu, unutrašnju svetlost. Dok vidljivo makrokosmičko Sunce osvetljava spoljašnji svet čula, Crno Sunce osvetljava unutrašnji svet senki. To je sunce koje sija u podzemlju (Hadu ili Pustinji Azazela). Sol Niger je direktno povezan sa Saturnom. To je hladno sunce koje ne greje, već kristalizuje. U LHP smislu, ono je simbol svesti koja je ostala budna u apsolutnom mraku, svesti koja ne potiče od Boga, već iz sopstvenog ponora.

U ovom periodu inkubacije tokova LHP u Evropi, Crno Sunce postaje metafora za gnozu Leve ruke. Baš kao što Nigredo uništava materiju, praktičar LHP-a koristi transgresiju da uništi svoje društveno ja. Sledbenik Desne ruke traži svetlost od Gornjeg Sunca (Boga / Autoriteta), dok sledbenik leve ruke pali Crno Sunce u sebi. Ovo je faza u kojoj LHP prestaje da bude samo indijska tehnika ili sufijski prekor i postaje evropski misticizam individualizma. Čovek više ne želi da se stopi sa Apsolutom, već želi da postane Sunce koje sija u sopstvenom mraku.

XIX vek je bio prelomna epoha u kojoj su se drevne, podzemne struje preobrazile u moderni okultizam. To je vek u kojem LHP dobija svoju prvu intelektualnu definiciju, dok Crno Sunce iz alhemijskih laboratorija izlazi na političku i književnu scenu, postajući simbol romantičarske pobune i onostranog znanja. Sredinom XIX veka, bivši opat Elifas Levi objavljuje svoja ključna dela (Dogma i ritual visoke magije). Levi ne koristi eksplicitno termin LHP, ali uvodi koncept Bafometa. Za njega, Bafomet nije đavo, već simbol astralnog svetla i ravnoteže suprotnosti. On prvi sugeriše da mag mora ovladati i mračnim silama kako bi postigao potpunu moć. To je bio prvi korak ka desatanizaciji transgresije, koja postaje tehnička nužnost. Kod Levija, crno svetlo je povezano sa astralnim svetlom koje može biti i stvaralačko i rušilačko. On postavlja temelje za ideju da postoji magijsko sunce dostupno samo iniciranima, koje sija iza vidljivog fizičkog spektra.

Književni romantizam XIX veka preuzeo je alhemijski simbol Crnog Sunca i pretvorio ga u metaforu za melanholiju, gubitak Boga i potragu za smislom u ništavilu. Žerar de Nerval, u svojoj pesmi El Desdichado, piše čuveni stih: Moje jedino zvezdano nebo je mrtvo / I moje svetlo je Crno sunce melanholije. Ovde Crno Sunce prestaje da bude samo laboratorijski simbol i postaje simbol unutrašnjeg stanja modernog čoveka koji se suočava sa smrću starih bogova. Ova melanholija je saturnalno stanje koje prethodi inicijaciji. Prihvatanje unutrašnjeg mraka umesto slepog verovanja u crkvenu svetlost je suštinski LHP čin, svest koja opstaje uprkos odsustvu spoljašnjeg Boga.

Ključni momenat se dešava 1875. godine osnivanjem Teozofskog društva. Blavacka je ta koja direktno uvozi termine iz Indije i Tibeta u zapadni rečnik. U svojoj Tajnoj doktrini, Blavacka po prvi put u modernom smislu koristi termine Put leve ruke i Put desne ruke. Međutim, ona LHP-u daje negativnu konotaciju, povezujući ga sa crnom magijom i sebičnošću. Ipak, samim tim što je termin uvela u opticaj, ona je omogućila kasnijim generacijama (poput Krolija) da ga prisvoje i rehabilituju. Blavacka piše o Središnjem duhovnom suncu koje je nevidljivo i crno za fizičke oči. Ona tvrdi da je naše vidljivo sunce samo sočivo ili fokus kroz koji sija prava, mračna i nepojmljiva moć iz centra galaksije.

Krajem XIX veka, kroz Ničea i dekadentne pokrete, LHP i Crno Sunce se stapaju u ideju o Natčoveku. LHP postaje put radikalnog individualizma. Više se ne radi o služenju demonima, već o prepoznavanju sopstvene Volje kao vrhovnog zakona. Okultne grupe poput Hermetičkog reda Zlatne zore (iako su se deklarisale kao desne) praktikovale su tehnike koje su bile čisti LHP: preuzimanje božanskih oblika i direktno upravljanje astralnim silama. U ovom periodu, Crno Sunce počinje da dobija svoje arijevsko i mitsko-političko tumačenje. Pojavljuju se ideje o Thule (mitskom severu) i Vril energiji, gde se Crno Sunce vidi kao izvor moći drevne, izgubljene rase. Ovo će kasnije, u XX veku, dovesti do mračnih zloupotreba, ali je u XIX veku to bio deo šire potrage za izgubljenom gnozom.

Gustav Mejrink i Put Leve ruke

Gustav Mejrink u Anđelu sa zapadnog prozora pruža jednu od najdubljih i najjezivijih analiza Puta leve ruke (LHP) ikada napisanih u evropskoj književnosti. Njegova vizura nije puki horor, nego je plod dubokog poznavanja alhemije i teozofije, ali je istovremeno prožeta specifičnim strahom od duhovnog sakaćenja. Da bismo razumeli da li je njegova vizija uverljiva, moramo je razbiti na elemente koje obuhvataju likovi Bartleta Grina i Asje Hotokalunginove. Bartlet Grin je u romanu predstavljen kao mračni pandan Džonu Diju, tipičan primer crnog maga koji ne traži prosvetljenje, već večnost u materiji. Po Mejrinku, LHP adept poput Grina ne preobražava ego, već ga konzervira. Umesto da dopusti da Sol Niger (Crno Sunce) spali njegovo niže ja kako bi se rodilo duhovno zlato, on koristi tu energiju da bi zamrzao svoju individualnost u astralu. Ovo je vrlo blisko tradicionalnoj kritici LHP-a (naročito iz perspektive veda ili desne tantre). Smatra se da LHP praktikant, ako skrene, postaje Asura, demonsko biće ogromne moći, ali odsečeno od izvora života, osuđeno na postojanje u ledenim sferama gde nema promene.

Asja Hotokalunginova predstavlja mračni, asimetrični aspekt Šakti (ili Babalon, kako bi je kasnije nazvao Kroli). Ona je vampirska strana LHP. Po Mejrinku, ona je oličenje onoga što on naziva ženskom tamom koja ne služi nadahnuću (Soror Mystica), već usisavanju muške solarne svesti. Ovde Mejrink dotiče jedan od najstvarnijih rizika tantričkog LHP-a, a to je gubitak svesti u čulnoj ekstazi. Dok LHP tvrdi da se kroz seks postiže bogolikost, Mejrink upozorava da se bez svetlosnog aspekta (duha) taj čin pretvara u puko crpljenje vitalne snage.

Da li je Mejrink u pravu? Ja sam stekao utisak da Mejrink vidi LHP kao sakaćenje svetlosnog aspekta ljudskog bića. On tvrdi da adept LHP čini ontološki rez: namerno odbacuje vertikalu (vezu sa božanskim / univerzalnim) kako bi postao apsolutni suveren u mraku sopstvenog bića. Ovde postoji mala disonanca. Izvorni tantrički LHP zapravo ne želi da odseče svetlost, već da je pronađe u samom srcu tame (u izmetu, smrti, krvi). Mejrinkov LHP je, pak, više zapadni, faustovski LHP. To je put pobune gde adept kaže: Radije ću biti Bog u svom paklu, nego sluga u tuđem raju. Mejrink je u pravu u pogledu opasnosti. LHP zaista nosi rizik da se praktičar pretvori u duhovno čudovište, svest koja je postigla besmrtnost, ali je izgubila sposobnost ljubavi, empatije i sjedinjenja sa Celinom, sa Jednim, sa Izvorom. To je okamenjivanje.

U Mejrinkovom romanu, put koji biraju Grin i Asja vodi ka nečemu što je suprotno od zlatnog vaskrsenja. To je svetlost koja ne greje. U Mejrinkovoj viziji, Crno Sunce je Sunce iluzije koje sija za one koji su izabrali put apsolutnog ega. Za njega, to nije faza pročišćenja (Nigredo), već konačno odredište za one koji su sakatili svoju dušu radi moći. Mejrinkov prikaz je psihološki i ezoterijski izuzetno uverljiv, ali on piše iz pozicije nekoga ko duboko veruje u Put desne ruke (duhovno venčanje, harmoniju). Za njega je LHP duhovno samoubistvo koje traje večno. On je savršeno oslikao zapadnu bolest LHP-a: pretvaranje transgresije u puki egoizam. Bartlet Grin nije tantrički svetitelj koji gazi tabue da bi video Boga u svemu. On je predator koji gazi tabue da bi nahranio svoju senku. Takođe, imajmo u vidu i da je Mejrink bio duboko uronjen u teozofski narativ o Velikom belom bratstvu (Great White Brotherhood), pa je LHP u njegovim delima nužno poprimio oblik Crnog bratstva koje teži isključivo uništenju ili okamenjenju ega. On je LHP koristio kao kontrast, kao memento mori za svakog ko krene stazom magije.

Vidi nastavak: Od Avalona do Drakule

Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Put gnoze u dekadenciju: od rozenkrojcera i iluminizma do “Iluminata” i ariozofa

U ovom tekstu bavim se ključnim pitanjima koja se tiču istorijskog razdvajanja operativne gnoze od institucionalnog okultizma. Kratak spoj se desio onog trenutka kada je „unutrašnja svetlost“ (koja je po definiciji anarhična i individualna) pokušala da se fiksira u spoljašnju strukturu moći. Možemo identifikovati tri specifične tačke preloma gde je plemenita ideja iluminizma izopačena. Kao prvo, prvobitni rozenkrojceri su objavili svoje namere i „nestali“. Njihov nestanak je bio nameran, jer su oni „Nevidljivi red“. Međutim, u XVIII veku, sa usponom racionalizma, tajna društva (poput bavarskih Iluminata Adama Vajshaupta) počela su da koriste oblik inicijacije za političku subverziju. Šta su time postigli? Umesto da inicijacija bude sredstvo za unutrašnju reformu čoveka (alhemija), ona je postala sredstvo za spoljašnju reformu države i društva. Tu nastaje sistem lozinki, stroge hijerarhije i špijunskih mreža. Duhovno viteštvo je zamenjeno političkim lobiranjem. 

Kao drugo, u XIX veku dolazi do pojave „sertifikovanog okultizma“. Grupe poput Zlatne zore su gnostičku ideju o direktnom uvidu zamenile složenim birokratskim sistemom stepenova. Naravno, struktura stepenova postojala je i ranije, ali je u XIX veku usavršena. Gde je tu tačno subverzija? Gnosticizam nas uči da je autoritet u tebi. Moderni okultizam je uveo „Tajne majstore“ (Mahatme) koji navodno šalju pisma sa Tibeta. To je stvorilo zavisnost od autoriteta, što je sušta suprotnost slobodi protoiluminata poput recimo španskih alumbradosa iz XVI veka. Teozofija je pomešala istočne i zapadne pojmove bez suštinskog razumevanja njihove operativne geometrije, podstičući stvaranje onog duhovnog supermarketa koji danas vidimo na internetu. Izopačenje se dovršilo onog trenutka kada je ideja o „Nevidljivom bratstvu“ (koje deluje kroz inspiraciju) u narodnoj mašti postala ideja o „Tajnoj vladi“ (koja deluje kroz manipulaciju). Rozenkrojcerska namera bila je da budu „so zemlje“, nevidljivi podsticaj nauci, medicini i umetnosti. Pošto su oni „nestali“, prazninu su popunili šarlatani i politički paranoici. Simboli poput „Svevidećeg oka“ pretvoreni su u simbole policijskog nadzora.

Šta se zapravo dogodilo sa rozenkrojcerima? Oni nisu nestali jer su propali, već zato što je to bila njihova doktrina. Pravi rozenkrojcer se nikada ne deklariše kao takav. Oni su se povukli u „tihu diplomatiju duha“. Kratak spoj u modernom dobu nastaje zbog inflacije ega: savremeni „okultisti“ žele titule, prepoznatljivost i moć nad drugima. Alumbradosi su goreli na lomačama jer su tvrdili da im niko ne treba između njih i Boga; moderni „iluminati“ grade piramide hijerarhije da bi se sami postavili na vrh. Današnja pop-kultura „iluminata“ je zapravo trijumf arhonata, da se tako izrazim. Oni su uzeli emancipatorske simbole i napunili ih strahom i konfuzijom kako bi ljude odvratili od stvarne gnoze. Pravi iluminizam nije lobistička mreža, već „smaragdna planina“ u svakom čoveku. Sve ostalo su samo lozinke bez suštinskog pokrića. 

Nakon što je nevidljivo bratstvo obznanilo svoje postojanje, dogodila se pometnja, ali i tišina. Ova tišina između 1614. i 1776. godine je zapravo period u kojem se hermetički gnosticizam pretvorio u društvenu instituciju, a taj preobražaj je sa sobom doneo i prvu veliku uzurpaciju izvornog impulsa. U tom periodu imamo dve značajne pojave u Evropi: englesko slobodno zidarstvo i nemačko rozenkrojcerstvo. To nije bila samo geografska podela, već duboko ontološka: to je bio sukob između razuma i magije, odnosno misticizma.

Engleski model je masonerija kao „Škola Razuma“. Naime, u Engleskoj i Francuskoj, slobodno zidarstvo (posebno nakon 1717. godine) postalo je utočište za prosvetiteljske ideje. Cilj ovih organizacija bio je stvaranje prostora za versku toleranciju i naučni napredak (Kraljevsko društvo u Londonu bilo je prepuno masona). Međutim, britanska masonerija je bila svesno deistička i racionalna. Ona je izbacila direktnu magijsku operativnost i svela je na moralne simbole (uglomer, lenjir, šestar), što ju je svelo na suvoparne protokole. 

Za nemački temperament, ovo je bilo previše suvo i lišeno stvarne gnoze. Nemačka je u XVIII veku bila epicentar teozofske (ne mislim na Blavackine teozofe) i alhemijske tradicije. Nemci nisu želeli samo moralne lekcije, nego su želeli moć, kontakt sa anđelima i zlato (metafizičko i fizičko). Karl fon Hund, osnivač reda Strikt Obzervanc, tvrdio je da masonerija vodi direktno poreklo od templara. Ovo je bila prva velika istorijska konstrukcija, pokušaj da se loži pripiše aristokratski i ratnički sjaj. Zlatni i Ružin Krst (Gold und Rosenkreuzer) je ključna organizacija koja se pojavila sredinom XVIII veka. Oni su tvrdili da su pravi naslednici onih rozenkrojcera iz 1614. godine. Dakle, ovde imamo klasičan primer uzurpacije forme. Dok su izvorni rozenkrojceri bili protivnici hijerarhije i tražili unutrašnju slobodu, Zlatni i Ružin Krst su uveli strogu, autoritarnu hijerarhiju, baveći se često dvorskim intrigama i pokušajima da kontrolišu pruskog kralja Fridriha Vilhelma II.

Tako je došlo do prećutnog razgraničenja. Engleska i Francuska su se usredsredile na arhitekturu društva, politiku i humanizam, a kod njih masonerija deluje kao Nevidljivi koledž koji postaje vidljiv kroz revolucije i zakone. Međutim, u nemačkim zemljama fokus je bio na unutrašnju alhemiju, teurgiju i kontakt sa Tajnim Šefovima. Tu se rađa galimatijas titula (Vitezovi Sunca, Adepti, Magusi) koji će kasnije preuzeti moderni okultizam preko Zlatne zore. 

Povodom ovoga, imajmo na umu da je pravi rozenkrojcerski impuls iz 1614. godine bio svojevrsni hermetički anarhizam, te kao takav nije mogao da postoji unutar krutih nemačkih loža XVIII veka. Obnovljeni rozenkrojcerski redovi su pokušali da patentiraju istinu. Ako moraš da platiš članarinu i slušaš vrhovnog magusa da bi saznao tajnu, ti si već u sistemu arhonta, a ne u gnozi. U međuvremenu, istinsko nasleđe je ostalo među usamljenim pojedincima, alhemičarima i mističarima koji su odbijali da se pridruže ovim bučnim obnovljenim redovima. Možda su i bili u dodiru sa njima, ili sa nekim od njih, ali sada je teško razlučiti pravog i krivog rozenkrojcera sa ove vremenske daljine. U svakom slučaju, XVIII vek je bio trenutak kada je brend rozenkrojcerstva pobedio suštinu samog fenomena. Dok su se engleski masoni bavili izgradnjom hrama humanosti, nemački obnovljeni redovi su se igrali dvorskih templara. Izvorni duh 1614. godine, onaj koji je tražio opštu reformu nauke i religije bez dogme, ostao je beskućnik između te dve krajnosti. To objašnjava zašto danas imamo toliko redova, a tako malo stvarne prosvetljenosti. 

Vidimo kako je XVIII vek zapravo bio trenutak kada je duhovnost postala hobi za aristokratiju i višu srednju klasu. Istovremeno, stvorene su i pretpostavke da se volja za prosvetljenjem pretvori u volju za moć nad drugima. Da se izrazim slikovito, to je trenutak kada svetlosni čovek biva zamenjen arijevskim nadčovekom, a gnoza biva kidnapovana od strane rasne biologije i političkog misticizma. Linija od nemačkog okultnog romantizma do Društva Tule (Thule-Gesellschaft) predstavlja školski primer arhontske subverzije. Dok je izvorni rozenkrojcerski impuls bio univerzalan (obnova čitavog čovečanstva), nemački okultni romantizam XIX veka (Gvido fon List, Lanc fon Libenfels) izvršio je opasnu redukciju. Duhovna hijerarhija postala je rasna. Pojam „izabranih“ više se nije odnosio na one koji su prošli unutrašnju transmutaciju, već na one koji imaju određenu genetiku. To je bio direktan prekid sa gnosticizmom, koji uči da je „iskra“ (Pneuma) prisutna u svakom čoveku, bez obzira na poreklo. Tako smo došli i do ariozofije kao mešavine teozofije (ideja o korenskim rasama Blavacke) i germanske mitologije. To više nije bila potraga za istinom, već za opravdanjem dominacije.

Paralelno sa tim ariozofskim nemačkim razvojem, imamo dve značajne figure nemačkog rozenkrojcerstva, a to su Rudolf Štajner i Gustav Mejrink. Ova dvojica predstavljaju suptilnije ogranke nemačkog u suštini kontrainicijacijskog rozenkrojcerskog stabla. Mejrink je, kao neka vrsta izuzetka iz svega toga, u svojim romanima (Golem, Beli dominikanac) briljantno opisao atmosferu tih tajnih redova u Pragu i Minhenu. Njegova vizija je ostala verna gnostičkoj i rozenkrojcerskoj tradiciji „budnog spavanja“ i unutrašnjeg preobražaja, ali je bio okružen pseudorozenkrojcerskom „idiokratijom“. Štajner, iako je bio prosvetitelj na svoj način (Antropozofija), on je ipak zadržao nemačku sklonost ka klasifikacijama, nivoima i „duhovnim naukama“ koji su, uprkos plemenitim namerama, dodatno doprineli birokratizaciji duha.

I tako dolazimo do Rudolf fon Sebotendorfa kao ključne figure „kratkog spoja“. On je bio čovek koji je u Fezu (opet taj grad!) proučavao sufizam i alhemiju, ali je to znanje, umesto za oslobođenje, upotrebio za izgradnju mita o Tuli. Društvo Tule je preuzelo rozenkrojcersku formu (tajno udruženje, inicijacija, simboli), ali ju je napunilo fantazijom. Simbol sunca (svastika) više nije bio simbol Nur al-Anwara (Svetlosti svetlosti), već simbol ekskluzivne, plemensko-rasne moći. To je stvorilo pseudoezoterijski okvir iz kojeg se rodila nacistička ideologija. Nacizam je bio vrhunac onoga što gnostici nazivaju „delom Arhonta“, kreiranje totalitarnog sistema koji koristi mističnu retoriku da bi porobio ljudsku svest. To je bila potpuna inverzija iluminizma. Umesto da oslobode čoveka iz tamnice materije, oni su pokušali da tu tamnicu učine večnom i gvozdenom.

Istorija „tajnih društava“ uči da svaki put kada Gnoza napusti svoju nevidljivu, unutrašnju prirodu i pokuša da postane instrument političke i društvene moći, ona prestaje da bude put ka božanskom i postaje alat arhonta. Pravi rozenkrojceri su nestali ne zato što su poraženi, već zato što nisu hteli da učestvuju u tom cirkusu moći.

Alojz Majlander

Alojz Mailander, Jakob Beme i tiho rozenkrojcersko tkanje

Međutim, nedavno je otpečaćeno, odnosno postalo dostupno za javnost jedno zaveštanje koje ukazuje na izvorniji oblik rozenkrojcerskog fenomena, a to je Alojz Majlander. Njegov značaj je u tome što je predstavljao jednu od onih nevidljivih tačaka oslonca nemačkog misticizma koja izmiče zvaničnim istorijama, ali operativno stoji iza ključnih ljudi ezoterijskog interesovanja. Vrednovanje Majlandera zahteva pažljivo razdvajanje hrišćansko-teozofskog misticizma (koji je on praktikovao) od okultne kontrainicijacije koja je usledila. Ko je zapravo bio Alojz Majlander (Alois Mailänder)? On nije bio učeni okultista sa diplomama, već skromni tkač iz Firta (Bavarska), što ga odmah povezuje sa tradicijom Jakoba Bemea (takođe zanatlije). Osnovao je zajednicu poznatu kao Savez za obećanje (Bund der Verheißung). Njegovo učenje se baziralo na unutrašnjem prosvetljenju i hrišćanskoj teozofiji, ali sa specifičnim nemačkim naglaskom na Hristovo rođenje u duši. Rudolf Štajner je u svojim ranim danima (pre Blavackinog Teozofskog društva) bio duboko fasciniran Majlanderom. Isto tako i Mejrink je Majlandera u svojim pismima nazivao svojim jedinim učiteljem. Za njih je on bio inkarnacija onog Skrivenog Majstora, čovek bez titula koji poseduje stvarnu gnozu.

Majlander se smatrao delom nevidljive inicijacijske linije rozenkrojcerstva. On nije pripadao organizacijama poput onih bučnih obnovljenih nazovi rozenkrojcerskih redova XVIII veka, već je bio bliži izvornom impulsu iz 1614. godine. On je, poput španskih alumbradosa, verovao da su spoljašnji autoriteti i složeni rituali nepotrebni ako je unutrašnja veza sa Svetlošću uspostavljena. Majlander je bio brana protiv indijske teozofije koju je forsirala Blavacka. Želeo je da sačuva specifično zapadni, hermetički i hrišćanski put inicijacije. 

Ipak, iako je Majlander bio čist izvor, njegovi učenici su krenuli različitim putevima. Štajner je Majlanderovo unutrašnje hrišćanstvo pokušao da sistematizuje u Antropozofiju, čime je donekle (paradoksalno) ponovo stvorio institucionalnu strukturu od koje je Majlander imao otklon. Sa druge strane, Mejrink je ostao najverniji Majlanderovom duhu, fokusirajući se na unutrašnju alhemiju i prevazilaženje ega, što se vidi u njegovoj literaturi. Opasnost je nastala kada su Majlanderovi naslednici (poput Franca Hartmana) počeli da mešaju te čiste koncepte sa rasnim teorijama i ariozofijom, što je kasnije, preko drugih kanala, nahranilo Društvo Tule.

Majlandera možemo vrednovati kao poslednjeg rozenkrojcerskog tkača. On je bio pokušaj da se nemački misticizam vrati svojim korenima (Bemeu i Majsteru Ekartu) pre nego što ga je progutala moderna okultna birokratija i rasno-nacionalistički fanatizam. Majlander je ona uska staza koja je preostala nakon što su se velike lože XVIII veka izvitoperile. Majlander je dokaz da je Nevidljivi Red nastavio da postoji kroz male, tihe krugove, daleko od očiju javnosti i politike. Dakle, Alojz Majlander je bio most koji je pokušao da prenese gnostičku iskru preko provalije modernizma, ne dajući je ni racionalistima ni šarlatanima. To što su njegovi učenici kasnije postali poznatiji od njega, samo potvrđuje njegovo rozenkrojcersko pravilo o nevidljivosti. On je savršen primer kako stvarna moć ne treba lozinke, već unutrašnju tišinu.

Kako sam već pominjao Jakoba Bemea, hajde malo da osvetlimo vezu između njega i Alojza Majlandera. Ta veza je organska i suštinska jer je Majlander bio svesni nastavljač Bemeove teozofije srca. Iako ih deli više od dva veka, oni pripadaju istoj duhovnoj lozi: laičkom misticizmu zanatlija. Beme (obućar iz Gerlica) i Majlander (tkač iz Firta) oličavaju rozenkrojcerski ideal u njegovom najčistijem obliku, kroz unutrašnju iluminaciju običnog čoveka, bez posredovanja crkve ili akademskih titula. 

Iako Jakob Beme (1575–1624) zvanično nije bio član nikakvog reda (jer su manifesti objavljeni tek pred kraj njegovog života), on je metafizičko srce rozenkrojcerstva. Beme piše svoja ključna dela (Aurora) upravo u deceniji kada se pojavljuju rozenkrojcerski manifesti (1614–1616). On diše isti vazduh opšte reforme. Za Bemea, kao i za gnostike, Bog se ne spoznaje kroz dogmu, već kroz unutrašnji blesak (Blitz). On je opisao proces u kojem božanska svetlost proždire tminu gnevne prirode, što je čista alhemijska transmutacija Ruže i Krsta. Njegovo učenje o Ungrundu (bezdanu iz kojeg sve nastaje) je najdublja zapadna gnostička kosmologija, koja je direktno uticala na kasnije hermetičke redove. 

Ako bismo tražili istorijsku ličnost koja najviše liči na mitskog Kristijana Rozenkrojca, to bi bio Jakob Beme. Pravi rozenkrojcer ne traži slavu. Beme je bio proganjan od strane luteranske pravovernosti, živeo je skromno i pisao u tišini, baš kao što su manifesti nalagali braći da se ne ističu odećom i da leče bolesne besplatno. Beme je tvrdio da čita Knjigu Prirode potpisanu božanskim potpisom (Signatura Rerum). To je suština rozenkrojcerskog učenja, svet je tekst koji treba dešifrovati gnozom.

Majlander je u XIX veku bio brana protiv suvog intelektualizma. On je vratio fokus na Bemeovu praksu. Obojica su učila da istorijski Hrist nema vrednost ako se ne rodi u unutrašnjosti vernika. Kao što obućar spaja gornji i donji deo obuće (nebo i zemlju), tkač prepliće niti osnove i potke (duh i materiju). Majlander je živeo tu simboliku, odbijajući da postane profesionalni mag ili Veliki Majstor. 

Dok su se nemačke lože XVIII veka gubile u titulama i ritualima, stvarna nit rozenkrojcerskog učenja tekla je podzemno, od obućara Bemea do tkača Majlandera. To je linija teozofije rada, gde se tajna ne kupuje, već se zaslužuje unutrašnjom tišinom i radom na sopstvenoj prirodi. Oni su dokaz da se planina Kaf ne osvaja vojskama, već iglom i nitima svakodnevnog života prosvetljenog svesnošću.

Bafomet: ogledalo adepta i arhitektura dvostrukog lica

Čovek koji dugo veruje, poslednji živi! - Rasti mi u susret, pa ću ja biti ti! Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa!

Iz romana Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka

Opšti uvod

Figura Bafometa je jedna slojevita, tajanstvena i suštinski nedorečena simbolička konstrukcija. Ime Bafomet se pojavljuje u tokom progona Templara početkom XIV veka, koji je pokrenuo francuski kralj Filip IV uz podršku pape Klementa V. Tada su Templari optuženi za idolopoklonstvo, odricanje od Hrista i obožavanje misteriozne figure nazvane Bafomet. Međutim, ne postoji jedinstven opis tog idola, pa tako neki svedoci govore o glavi, drugi o licu sa bradom, treći o nečemu demonskom. Dakle, nemamo jasnih vizuelnih predstava. 

U pogledu etimologija imena, najprihvaćenija je teza da Bafomet predstavlja iskrivljeni oblik imena Muhamed, jer to ime zvuči Mahomet na francuskom jeziku tog vremena. Ovo tumačenje ukazuje na optužbu protiv Templara da su oni usvojili „saracensku“ (islamsku) praksu, a što je političko-religijski motiv njihove diskreditacije. Alternativne, ezoterijske etimologije (kasnije konstrukcije), ime Bafomet tumače kao „Baphe + Metis“ (krštenje mudrosti), pa je stoga reč o simbolu tajnog znanja i inicijacije. Povodom toga, Hju Šonfild je primenio kabalističku šifru Atbaš (gde se prvo slovo zamenjuje poslednjim u alfabetu, drugo pretposlednjim, itd.) na ime Bafomet. Kao rezultat, kada se Bafomet napiše na hebrejskom BPVMTh (בפומת), šifra Atbaš daje reč Sofia ShVPIA (שופיא - Mudrost). Ovo na neki način ukazuje na vezu Templara sa gnostičkom Sofijom.

Međutim, ono što je važno jeste da Bafomet kakvog danas poznajemo ne potiče iz srednjeg veka, već iz XIX veka, gde se kao ključna figura pojavljuje Elifas Levi. On prvi daje ikonografski definisan oblik Bafometa kao androgina sa jarčevom glavom, krilima, bakljom između rogova i sa natpisom Solve et Coagula. Istina, kao polazna simbolička figura u toj gradnji može poslužiti arkana XV Đavo iz tarota, ali Bafomet ne igra ulogu đavola nego je, u tom smislu, pre svega simbol čija je značenje hermetičko: jedinstvo suprotnosti, ravnoteža polariteta (muško / žensko, svetlo / tama, životinjsko / ljudsko), alhemijski preobražaj i inicijacijsko znanje. Kasnije ovu sliku preuzimaju okultni redovi XIX–XX veka i savremene satanističke i LHP organizacije, grupe i pojedinci.

Levijev Bafomet

Na prikazu figure Bafometa, onako kako ju je skicirao Elifas Levi, desna ruka te figure je podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule Solve et Coagula („širenje i skupljanje“). Solve jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Proces solve je označen desnom rukom Bafometa i simbolom belog Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je coagula, sažimanje, ujednačavanje, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje, što je označeno simbolom crnog Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva učvršćenost u zemlji. 

Pentagram na čelu Levijevog Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Uspravni pentagram podrazumeva uzdizanje duha i zgušnjavanje materije. Obrnuti pentagram, kao silazak Duha, razređuje ono što je zgusnuto. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan formuli solve et coagula, gde je obrnuti solve, a uspravni je coagula. Dakle, imamo sledeći niz: 

a) Desna ruka koja pokazuje ka gore – solve – Beli Mesec – obrnuti pentagram; 

b) Leva ruka koja pokazuje ka dole – coagula – Crni Mesec – uspravan pentagram. 

Isto tako, Levijevog Bafometa možemo posmatrati i tako da njegova desna ruka (Beli mesec / Hesed) i leva ruka (Crni mesec / Geburah) se zapravo centriraju u uspravnom pentagramu na čelu. Pentagram je stoga krunski svedok koji stoji iznad dualnosti ruku. Crni Mesec na Levijevoj slici Bafometa postavljen je na nižoj, a beli na višoj poziciji, budući da je crni Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere. Mesec je, u kabalističkom smislu, Šekina, da se tako izrazim jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja, a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod, a to je Šadaj. I konačno, baklja koju je Elifas Levi posadio Bafometovu glavu je sredstvo krštenja vatrom.

Bafomet i sveti kamen

Takođe, postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput alhemijske figure Rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo Bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Saturnom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet u nekim prikazima ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. 

Bafomet i lobanja

Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim je glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. Lobanja je u alhemiji poznata kao Caput Mortuum (mrtva glava), ostatak nakon što se duh uzdigao. Ako je Bafomet Rebis (androgin), onda je njegova jarčeva glava zapravo živa lobanja, materija koja je postala svesna. Bafomet je glava koja govori jer je prevazišao smrt kroz inicijacijsko prepoznavanje.

Mejrinkov Bafomet kao Janus

U knjizi Anđeo sa zapadnog prozora, Gustav Mejrink je Bafometa predstavio drugačije nego Elifas Levi, i sasvim drugačije od pretežnih predstava koje danas preovlađuju. Za Mejrinka, Bafomet ima dublje i, reklo bi se, sakralno značenje, jer ga on poistovećuje sa drvetom večnog života, tj sa drvetom svih pokoljenja jedne inicijacijske loze. Takođe, Mejrinkov Bafomet oličava hemijsko venčanje, odnosno ujedinjenje dva rastavljena načela, dve zasebne sile, ili svojstva u čoveku, te postizanje stanja androginosti, odnosno otelovljenje Bafometa. Mejrink se čak koristi simbolizmom Bafometa da objasni suštinske ciljeve Puta Leve ruke, a to je suštinsko sakaćenje ljudskog bića, lišavanjem mogućnosti preobražaja u adepta čiji je simbol upravo Bafomet. 

Kod Mejrinka, figura Bafometa je povezana sa antičkim bogom Janusom, koji je imao dve glave, ili dva lica, od kojih svako gleda u suprotnom pravcu, a što je nalik alhemijskim prikazima Merkura. Mejrinkov Bafomet je očito drugačiji od onog popularnog i opšteprihvaćenog Bafometa slavnog Elifasa Levija. Umesto baklje, koja kod Levijevog Bafometa stoji na njegovoj glavi, Mejrinkov pandan ima krunu sa sjajnim kamenom, odnosno kristalom. Uistinu, lampa, baklja, pentakl, jeste neka vrsta simboličke zamene za kristal. Duh iz lampe zapravo je duh koji se pojavljuje u kristalu. Kristal / kruna kod Mejrinka predstavlja Keter (Krunu), dok Levijeva baklja predstavlja Ruah (Duh / Vatru). Mejrinkov Bafomet je otud hladniji, kristalniji i bliži čistoj inteligenciji, dok je Levijev više vitalistički i vezan za astralnu svetlost.

Možda nas sa tim kristalom Mejrink navodi na pomisao kako se u jednom trenutku adept poistovećuje sa dvoglavim Bafometom / Janusom, te da cepanje percepcije (motiv dva lica ili dvoglavost) uistinu jeste posledica tog poistovećenja. Paradoksalno, ali to cepanje je u funkciji postizanja jedinstva bića, odnosno hemijskog venčanja adepta. Imajmo na umu jednostavnu činjenicu da Janus ne gleda u dva smera jer je neodlučan, već zato što je za adepta prošlost i budućnost jedno sada. Bafomet je, dakle, onaj ko vidi napred i nazad, ovde i tamo, levo i desno, sada i nekada. U tom smislu može se govoriti o Bafometu kao specifičnom obliku drevnog Janusa koji je bog početaka, izvora i Zlatnog doba. Otud je njegovo ime uvezano sa Januarom, prvim mesecom nakon zimskog solsticija. Bafomet je, između ostalog, simbol formule postignuća. Ako Janusa i Bafometa posmatramo odvojeno, ili kao dva aspekta iste pojave, možemo reći kako Janus upravlja kretanjem kroz vreme, dok Bafomet upravlja preobražajem bića. Janus stoji na pragu, ali kao Bafomet to jeste prag. 

Kriptografski ključ: Bafomet kao Sofija

Iako su teorije o kvarenju imena Mahomet istorijski verovatne u kontekstu političke diskreditacije Templara, postoji dublji, hermetički nivo dešifrovanja samog imena. Hju Šonfild (Hugh Schonfield), jedan od najznačajnijih istraživača Kumranskih rukopisa, primenio je na reč Bafomet drevnu kabalističku zamensku šifru Atbaš. Ova šifra funkcioniše po principu ogledala: prvo slovo alfabeta (Alef) zamenjuje se poslednjim (Tav), drugo (Bet) pretposlednjim (Šin), i tako redom. Kada se ime Bafomet zapiše na hebrejskom, dobijamo pet slova: Bet – Pe – Vav – Mem – Tav (בפומת). Primenom Atbaš ključa, dobijamo sledeću transformaciju:

- Bet (ב) postaje Šin (ש)

- Pe (פ) postaje Vav (ו)

- Vav (ו) postaje Pe (פ)

- Mem (מ) postaje Jod (י)

- Tav (ת) postaje Alef (א)

Krajnji rezultat je reč ŠOPJA (שופיא), što je aramejski i ranohebrejski koren za grčku reč Sofija (Mudrost). Dakle, Bafomet nije entitet, već šifra za Mudrost. Ako su Templari zaista koristili ovo ime, oni nisu obožavali idola, već su u tajnosti čuvali gnostički kult Sofije, maskirajući ga u ime koje je za spoljni, progoniteljski svet zvučalo kao jeres. Bafomet je, dakle, „Krštenje Mudrosti“ ne samo metaforički, već i doslovno, kroz samu strukturu svog imena.