Saturnovi anđeli: Između pustinje i prestola

Istraživanje mračnih hodnika zapadnog okultizma i semitske mitologije neizbežno nas dovodi do mreže imena koja, poput odjeka u praznoj katedrali, rezonuju oko istog arhetipskog jezgra: Saturna. Imena kao što su Zazel, Azazel, Azrael i Kasiel, uz figure biblijskog Kaina i sazvežđa Zmijonosca, ne čine linearan istorijski niz, već čvornata mesta u simboličkoj mreži koja povezuje izolaciju, granicu i transgresivno znanje. Iako te veze nisu uvek potkrepljene filološkom genealogijom, one se nameću svojom funkcionalnom bliskošću u sferi liminalnog,  tamo gde se dodiruju pustinja, smrt i rub sveta. 

Na samom početku, susrećemo se sa tankom granicom između Zazela i Azazela, gde jedno jedino slovo deli srednjovekovnog planetarnog duha od drevnog gospodara pustoši. Dok je Zazel u renesansnim grimoarima poput Heptamerona sveden na funkciju Saturnovog izvršitelja unutar krute ceremonijalne magije, njegov stariji srodnik Azazel nosi mnogo teži ontološki teret. U levitskim ritualima, koji se pominju u bibliji, Azazel je onaj koji prihvata grehe zajednice kroz žrtvenog jarca poslatog u pustinju, dok u apokrifnoj Knjizi Enohovoj on evoluira u palog anđela,mračnog učitelja koji ljudski rod inicira u zabranjene veštine ratovanja, magije i ulepšavanja. Ovde se Saturn prvi put jasno javlja kao princip opasnog, transgresivnog znanja koje istovremeno kvari i prosvetljuje, fiksirajući Azazela kao čuvara mesta izvan civilizacijskog poretka.

U tu saturnijsku ravan prirodno ulazi i Azrael, islamski anđeo smrti. Iako se u Kuranu pominje samo kao Malak al-Mawt, kasnija tradicija mu dodeljuje ime koje etimološki označava „Božju pomoć“ pri odvajanju duše od tela. Azrael operiše na samoj ivici postojanja, slično arhanđelu Urielu, koji u hrišćanskoj angelologiji svedoči sudu i vodi duše kroz podzemlje. Njihova komplementarnost je očigledna: jedan je izvršitelj, drugi svedok svetlosti na rubu mraka. U ovom kontekstu, Saturn se javlja kao krajnji regulator ciklusa, a njegovi anđeli kao oni koji drže ključeve prelaza.

Posebno je intrigantna paralela između Azazela i Kasiela, Saturnovog arhanđela u srednjovekovnoj tradiciji. Iako istorijski odvojeni, oni deluju kao dve strane istog antičkog božanstva granice. Azazel je demonizovana, prokažena verzija te sile koja živi u pustinjskom egzilu, dok je Kasiel njena sakralizovana, angelizovana forma, usamljeni posmatrač koji sa najudaljenije vidljive sfere nadzire sudbinu i vreme. Obojica su regulatori praga, čuvari izolacije koji stoje tamo gde materijalni svet prestaje, a počinje metafizički bezdan.

Ova saturnijska izolacija i stigma izgnanstva nalaze svoje najsnažnije ljudsko otelotvorenje u liku Kaina. U gnostičkim i kabalističkim sistemima, Kainova sudbina „izvan zemlje Gospodnje“ je čista saturnijska melanholija. On u sebi nosi zohamu, zmijski otrov ili iskru koju je zmija iz Edena prenela Evi. Time Kain postaje prvi nosilac zmijske gnoze, prvi graditelj i prvi inicirani u tajne koje leže izvan Edena. Ako je Kain onaj koji je usvojio haotično znanje zmije, on postaje zmijonosac, onaj koji drži zmiju u rukama. To je arhetip čoveka koji je stupio u kontakt sa podzemnom mudrošću i preživeo je. Linija koja povezuje zmiju kao prenosnika, Kaina kao nosioca i Saturna kao kosmičkog sudiju, čini zatvoren krug unutar kojeg se odvija drama ljudske transgresije.

Konačno, ovaj simbolički niz se seli na nebo, u sazvežđe Zmijonosca (Ophiuchus). Figura čoveka koji drži i obuzdava zmiju je arhetip onoga koji je ovladao opasnim znanjem. Hermetička spekulacija ovde prepoznaje Kaina, a najsjajniju zvezdu sazvežđa, Ras Al-Hag („Glava Zmijonosca“), tumači kao Kainov znak. Ova zvezda, kojoj se pripisuje neobična priroda Saturna i Venere, u staroj arapskoj astrologiji nosi reputaciju „otrovne zvezde“ povezane sa lečenjem i farmacijom. Tu se skriva duboka hermetička istina: lek i otrov su jedno, baš kao što je zmija istovremeno i uzrok pada i simbol isceljenja. Ras Al-Hag, kao tačka gde se znanje zmije preobrazi u svest, nudi vizije i proročke snove onima koji su spremni da, poput Kaina ili Asklepija, zakorače u podzemlje svesti.

Ujedinjujući ove motive, vidimo da svaka autentična kosmologija zahteva figuru koja upravlja prostorom izvan poretka. Bilo da se zove Azazel u pustinji, Kasiel na nebeskoj sferi ili Kain na zvezdanoj mapi Zmijonosca, ovaj saturnijski princip ostaje onaj koji čuva granicu između svetlosti poretka i mraka mogućnosti. Da je ova vizija ikada postala deo kanonske teologije, svet bi bio lišen straha od tame, jer bismo u svakom izgnaniku prepoznali nosioca gnoze koji u svojim rukama drži zmiju večnosti. Kain, Azazel i Zmijonosac su varijacije iste saturnijske monade. Oni naseljavaju prostor koji je biblijska tradicija pokušala da ogradi, ali je hermetizam prepoznao kao ključan. Da je identifikacija Kaina sa Zmijonoscem i Saturnom postala deo kanonske teologije, naš odnos prema znanju, grehu i granici bio bi radikalno drugačiji. Umesto straha od pustinje, negovali bismo gnozu onoga koji drži zmiju.

Arkana Đavo u tarotu

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Elifasu Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen, odnosno, kako kaže Fulkaneli: slika grubosti materije naspram duhovnosti, hijeroglif prve mineralne supstance, kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo alhemičara. Tu je reč, po Fulkaneliju, o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest. Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.

U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prvoj Petrovoj 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punini svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo, ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa.

Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Krolijev špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav, svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po telu, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane.

Vejtov špil

Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj Stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave. Jung kaže da je Saturnova suprotnost Jupiter, blagotvorna zvezda., pa otud Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, podseća Jung, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja godine -7, i ono je iznosilo 0,21’, odnosno, manje od polovine širine punog Meseca. Jung precizira da se konjukcija ove dve planete odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između elemenata vatre i vode.

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. Po Jungovom tumačenju, Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Setov kult se u delti Nila pojavljuje pod imenom Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. U toj Sutehovoj oblasti, ukazuje Jung, navodno su Jevreji radili kao robovi. Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Pazuzu

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda.

I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela. Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća, uključujući i zapadaje u ropstvo ili bilo kakav oblik neslobode i zavisnosti od nekog nedobronamernog ili surovog.

Doba Vodolije i prorok Isaija

Eteilla, ključ XIX 

Ovo je vreme Zlodoblje u kome nije teško biti prorok, nije teško proricati i predviđati budućnost. Predviđajmo mračne stvari i događaje, dajmo malo mašte u svemu tome i nećemo mnogo pogrešiti. Važno je da imamo sliku i potom opišemo šta smo stvorili u mašti. Ovo je praskozorje proročanskog doba. Otud ta lakoća. Istovremeno, nije samo lako predviđati trendove nego ih je isto tako lako moguće izazivati upravo njihovim predviđanjem. Kada posmatramo budućnost mi zapravo na nju nekako utičemo. To je teorija univerzalnog magijskog agensa. Mi upravo živimo u onom dobu koje se pominje u mnogim proročanstvima. Neki od ključeva razumevanja vremena u kome živimo zapisani su u starozavetnoj knjizi proroka Isaije. U poglavlju 25, od stiha 6 nadalje čitamo:

„Jahve nad Vojskama na ovoj gori gozbu sprema svim narodima zemlje... I na ovoj gori on koprenu kida koja sve narode pokriva, zastor kojim su svi narodi zastrti. On za navek i smrt uništava. Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Ključna reč, Jahve nad Vojskama / Jehova Cabaot je božansko ime sedme sefire kabalističkog Drveta života čija je planetarna atribucija Venera a jedan od naziva Necah (Pobeda). Veliko oslobođenje dešava se pod znakom planete čiji je astrološki glif nalik egipatskom krstu simbolu večnog života. Veliko prosvetljenje dešava se pod znakom planete čija je priroda najavljivanje svetlosti. Podsetio bih da je njena priroda ratnička koliko i plodonosna. Ko, zapravo, čini najužu stražu ovog Boga nad Vojskama? Odgovor nalazimo u Isaijinom šestom poglavlju (6:1-2), gde prorok opisuje svoju prvu, veličanstvenu viziju: 

„Video sam Gospoda gde sedi na prestolu visokom i uzvišenom... Serafimi stajahu iznad njega, svaki ih imaše šest krila...“ 

U hebrejskom etimološkom korenu, reč Saraf (שרף) označava vatrenu zmiju ili zmiju otrovnicu koja prži. Isaijin Jehova Cabaot, dakle, na svom prestolu sedi okružen krilatim, ognjenim zmijama, što ga od samog početka neraskidivo vezuje za zmijski egregor.

Rainer Kalwitz

Drugi važan izraz je gora, u hebrejskom originalu napisana kao He-Reš, odnosno har, što je piktografski izraženo kao glava na kojoj stoji ljudska figura sa podignutim rukama. U okultnom sistemu atribucija velikih arkana tarota i hebrejskih slova, slovo reš povezano je sa kartom Sunce. Sa slovom he povezana je karta Car, ali ako uvažimo intervenciju koju je u taj sistem uneo Alister Kroli, tom slovu pridružićemo kartu Zvezda. Tako ćemo dobiti drugačiju sliku: Sunce i Veneru, odnosno Veneru povrh Sunca, koja ide ispred i najavljuje zoru. Slikovni motiv tarot arkane Sunce (Prosvetljenje) iz špila čiji je autor poznati francuski okultista XVIII veka Eteja (Zan Baptist Alijet) simbolički najviše odgovara ovoj predstavi. Tu vidimo crveni pentagram na vrhu strukture masonskog obeliska (piramidalni obelisk na postolju), znak Venere koja sjaji umesto Sunca. U dnu su prikazana braća u izrazu dečje nevinosti koja se pozdravljaju bratskim pozdravom. To što su predstavljeni nagi i kao deca, ukazuje na njihovu uzvišenost i čistotu novorođenih. Sada biva jasnije da je ta petokraka zvezda u ovom kontekstu poistovećena sa piktogramom slova He. Naposletku, simbolički kompleks glave i ljudskog lika sa podignutim rukama podseća na raspeće na Golgoti, krst na lobanji, odnosno zmiju koja se uzdiže nad glavom. Ali, imajmo na umu da je ovo na okultizmu zasnovano piktografsko tumačenje Isaijinog stiha.

U tim slikama prepoznajemo proročanstvo o dolasku Mesije, onog čiji je simbol zmija, a nebeski znak Venera. Tačnost ovog uvida potvrđuje i sama hebrejska sveta matematika (gematrija): reč za zmiju, Nahaš (נחש), ima brojčanu vrednost 358. Reč za Mesiju, Mašiah (משיח), ima identičnu brojčanu vrednost: 358. Za istinskog posvećenika, Zmija i Mesija su dva lica jedne te iste kosmološke valute. To je Gospod nad Vojskama, a vojska to su zvezde (ili, u užem smislu, odabrani adepti), jer Venera je kraljica među njima. Upravo taj skriveni, gnoseološki i htonski aspekt Venere, njen silazak i donošenje svetlosti u tminu materije, Isaija zapisuje na drugom, kapitalnom mestu (14:12), koje je hrišćanska teologija drugačije protumačila: 

„Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, ugnjetaču naroda?“ 

U originalu, ovde stoji Helel ben Šahar (Svetleći, sin zore), što je u latinskoj Vulgati prevedeno kao Lucifer. Kroz formu kletve ovozemaljskom kralju, prorok je zapravo zabeležio kosmičku formulu o tranzitu Zvezde Danice (Venere), koja svesno silazi u bezdan kako bi osvetlila grobnicu. Neki su u tim runama videli i to razumeli kao Isaijino nagoveštavanje dolaska Isusa Hrista, pa ipak, sada nakon 2.000 godina od zvezde nad Vitlejemom i oko 2.700 godina, koliko se procenjuje da je star Isaijin spis, uviđamo da se te reči ipak odnose na nešto drugo, svakako bliže našem vremenu. 

Šta će učiniti taj neko drugi kada se pojavi, odnosno onaj pravi? Napraviće gozbu na gori svim narodima i skinuće koprenu koja sve narode pokriva. Gora koju sam poistovetio sa lobanjom, jeste grobnica u kojoj smo iz smrti, koju životom zovemo, rođeni u život koji je neprekinuta radost postojanja: gozba o kojoj Isaija govori. Grobnica ukazuje na Saturnovu prirodu koja je na kabalističkom Drvetu života pridodata sefiri Binah (Velika Majka). Ta grobnica je i rodnica u koju ulazimo mrtvi i stari i iz koje izlazimo živi i mladi, kao braća, jer više nema koprene zbog koje smo bili odeljeni jedni od drugih i pod kojom smo mrtvovali da u život nikad ne kročimo.

Nicholas Kalmakoff

Nazovimo tog dolazećeg boga Mladoturčinom, što je sinonim za mladog i buntovnog revolucionara. Ta figura gnevnog, pobedonosnog deteta-revolucionara u potpunosti korespondira sa formulom Novog eona i marcijalnim aspektom Ra-Hoor-Khuita. Revolucija je nasilje, a on je vojskovođa, donosilac razaranja, jer je njegova priroda ognjena. Poput vuka Fenrira koji će označiti sumrak bogova gutanjem Sunca, tako će i bog Mladoturčin progutati smrt. Prevod biblije Luja Bakotića koji sam koristio nije baš precizan, jer u hebrejskom originalu je upotrebljena reč bala (Bet-Lamed-Ain), što se prevodi kao progutati. Dakle, progutaće smrt u pobedi. Pobediće smrt tako što će je progutati.

„Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Tako kaže prorok Isaija. Jahve Večni je Adonaj Jahve; ne Jehošua, nego Adonaj. Adonaj je Jedan (Adonaj ehad) i kao takav on je lični bog. Dakle, u par rečenica, Isaija spominje Jahvea kao Cabaota i kao Adonaja. Cabaot proždire smrt u pobedi i skida koprenu, a Adonaj briše suze, odstranjuje tugu i sramotu. Sa smrću nestaju i prateća osećanja i njihove forme mentis, kao i svojevrsna metafizika patnje i stradalništva. Cabaot omogućava ljudima da vide. Adonaj donosi olakšanje i radost. To dvoje možemo porediti sa drevnim simbolom Sunca, krugom sa tačkom u središtu. Jedan od njih je tačka, drugi je krug. Jedan je snaga, drugi je tišina, ali ko je od njih tačno šta, prevazilazi moju moć razumevanja u ovom trenutku. Recimo da su to bogovi blizanci ili dvostruki bog, kakav se pojavljuje u Krolijevoj Knjizi zakona, kao Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat. Naravno, pitanje je kako je te slike Isaija razumeo, ali možemo pretpostaviti da je to bilo u skladu sa duhom njegovog vremena. Iz tačke gledišta našeg vremena, te slike drugačije isijavaju. To bi trebalo vazda imati na umu. Na drugom mestu, 65:17, Isaija kaže:

„Jer ću nova ja nebesa stvoriti i novu zemlju, a šta je pre bilo, to se neće pominjati, niti će vam na um dolaziti."

A onda malo dalje u 65:24-25:

„Pre no što me zovu, odazvaću im se, pre nego što zaćute, uslišiću ih. Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti, prašina će zmiji hrana biti; neće ni nepravde niti štete biti na svoj Svetoj gori mojoj, govori Jahve."

Ovaj detalj o stvaranju novih nebesa i nove zemlje izazvao je toliko ushićenja vernih ljudi, iznova recikliran od strane harizmatičnih i mesmerizujućih propovednika. Ta ideja je našla svoju refleksiju u Jovanovom Otkrovenju, 21:1, gde je vidoviti Jovan nanovo video ono što je pre njega Isaija pominjao. U hrišćanskom mnjenju Jovanovo viđenje ima veći značaj od Isaijinog, jer sve šta je Isaija govorio razumevano je kao preteča i najava Hrista, ali su zato reči Jovanove dodatno zapečatile taj mit. To bi još i moglo biti oprošteno i podrazumevano, ali ideja da je ovde reč o nekakvom sveopštem kosmičkom premetanju, rastvaranju i ponovnom stvaranju, ne može biti ni podrazumevana niti oproštena onima koji u to veruju.

Pa o čemu je onda ovde reč? Kako smo prepoznali Božju goru kao Binah, ne smemo gubiti iz vida njen položaj na Drvetu života. Ona je deo Vrhovne Trijade te kao takva bitiše preko ponora Daat, čiji prelazak podrazumeva korenitu i nepovratnu promenu čoveka. Po jevrejskoj verskoj ideologiji samo Mesija može proći Pedesetu kapiju razumevanja, što je sinonim za sefiru Binah. To nije uspelo čak ni Mojsiju, proroku. Odjek tog shvatanja nalazi se u biblijskoj činjenici da Mojsije, postojao on ili ne, nogom nije kročio u Obećanu zemlju. Umro je na njenim vratnicama. U prevodu, ostao je u Hesedu, sefiri kojoj je pripisan Jupiter, istoj onoj u koju je Alister Kroli odbačen nakon prelaska Bezdana i boravka u Binahu tokom njegove čuvene pustinjske avanture čiji je rezultat knjiga „Vizija i glas“.

Bilo bi korisno za čitaoca da ne uzima biblijske iskaze doslovno, kao deo nekakvih stvarnih događaja, nego na isti način kao kada bi čitao recimo grčke mitove. Osnovna tema, kako biblije, tako i mitova, jeste ljudska svest. Sa stajališta ljudske svesti, prorok Isaija govori o procesu adeptstva, sve i da to nipošto nije njegova namera. Ukratko, stanje svesti ostvarenjem u sefiri Binah, da se tako izrazim, rezultira obrnutom perspektivom od one uobičajene. Tako život biva smrt, smrt postaje život, vuk i jagnje zajedno pasu, a Bog se odaziva i pre nego što biva pozvan. Paradoks! Suprotnosti bivaju poništene.

U svemu ovome posebno je znakovito ono da će „prašina hrana zmiji biti“. Ko pažljivo nije čitao Krolijevu „Viziju i glas“, neće moći da razume kako to prašina zmiji može biti hrana. Neki su taj detalj tumačili kao razvlašćivanje zmije tako da više ne može nauditi ljudskom rodu nego će se ova hraniti prašinom. Naravno, i takvo razmišljanje može biti razumevano i oprošteno, ali oni koji žele proniknuti malo dublje moraju se zapitati o kojoj je ovde zmiji reč, i što je još tajanstvenije, kakva je to prašina? Zmija se u navedenom stihu pominje zajedno sa još četiri životinje čiji je mitološki potencijal bremenit: vukom, jagnjetom, lavom i volom. Ove četiri naprasno pasu travu a zmija se hrani prašinom. To je ona ista prašina od koje je Jahve Elohim načinio čoveka (vidi Postanje, 2:7) afar, odnosno ain-peh-reš. Upravo je ta prašina ono što ostaje od posvećenika onda kada on dosegne sefiru Binah. Zmija (kao inicijatička sila i čuvar Bezdana) počistiće upravo taj pepeljasti ostatak profanog ega, tako da novorođeni adept neće imati za šta unazad da se uhvati, čime će biti sprečen da za sebe odabere propast, odnosno status Crnog brata koji je odbio da se raspline u peharu Babalon.

Karta Sud, tarot Šarla Šestog (XVI vek)

Poglavlje 63 Isaijine knjige počinje strašnim opisom Boga u krvavim haljinama:

„Ko je ono što iz Edoma ide, iz Vosora u crvenim haljinama, u krasnim haljinama, kročeći smelo u naponu snage? Ja sam to, koji sam spasenje obećao i moć imam da spasavam... U gnevu ih svome izgnah, u svojoj ih jarosti pogazih; haljine je moje krv njihova poprskala i odeću moju okrvavila... I u gnevu svome izgazih narode, i jarošću opojih ih svojom, i na zemlju krv njihovu prolih."

Kakav je ovo strašan Bog? Pominje ga i Jovan u Otkrovenju 19:11-16. Reč edom označava crveno te ukazuje na lokalitet, ali i više od toga. Edomiti jesu Feničani, ili su srodni Feničanima (možda i sa predizraelitskim Kanancima) čija je identitetska boja takođe crvena, a koji su poznati kao veliki trgovci. Reč satan u smislu protivnik, u Starom zavetu upotrebljena je u kontekstu Edomaca kao protivnika Izraelaca. Otud onaj asocijativni niz kod hrišćana: Satana = crveno = trgovina = idolopoklonstvo = sveta prostitucija = Skerletna Žena = Kurva vavilonska (jer je i Vavilon u starozavetnom mnjenju predstavljao središnje svetsko mesto idolopoklonstva, hramske prostitucije i trgovine).

Masovno gaženje naroda obeležje je našeg doba. To je način delovanja Boga osvetnika, ovaploćenje prirode marcijalne sefire Geburaha. U smislu formule preobražaja posvećenika, izgaženi narodi predstavljaju profane i nečiste, odnosno klifotske elemente unutar psihe. Nasuprot tome, izbavljeni narod predstavlja uravnotežene i pročišćene psihičke elemente za čiji ulazak Bog poziva kćer sionsku, odnosno Jerusalim (Nebeski Jerusalim, Binah) da otvori svoje kapije (Isaija, 62:10-12). Skerletna fantazmička slika upotrebljena je još na početku Isaijine knjige (1:18, 1:21):

„Dođite, pa da se sudimo, govori Jahve. Ako li su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna."

„Kako li postade bludnicom verna tvrđavo?"

Osamnaesti stih jasno nagoveštava simbolizam Jagnjeta. Alister Kroli je ovu tradiciju okrenuo naglavačke shodno učenju o smeni eona koje je propovedao, načinivši od Jagnjeta simbol jednog od najopakijih kneževa tame i pripisavši bludnici (Skerletnoj Ženi), nazvanoj Babalon, sakralna svojstva. U svakom slučaju, promena boje, polaritet crveno-belo, ukazuje na preobražaj čoveka koji konačno postaje adept. On postaje čist, kataros. Odmah nakon odeljka u kome se opisuje kako će Jahve kazniti uobražene kćeri sionske, u glavi 4, stih 1, ima jedan zapanjujuć iskaz:

„I toga će dana sedam žena uhvatiti jednoga čoveka i reći će: Svoga ćemo hleba jesti, svoje ćemo haljine nositi, samo da se tvojim imenom nazovemo! Skini ti sa nas sramotu našu!"

Ovaj stih, iako se logički nadovezuje na prethodne, kao zasebna epizoda posve štrči. Simbolizam ovih reči, naoko nevažan i nekako sporedan, bremenit je arhetipskim smislom. Iz kabalističke perspektive, tih sedam žena personifikuju sedam nižih sefirota (od Heseda do Malkuta) koje su, usled čovekovog pada u linearnu svest, izgubile svoju organsku vezu sa Vrhovnom Trijadom (Binah/Gora) i sada lutaju obezglavljene, u sramoti i izolaciji. One očajnički hvataju „Jednog Čoveka“, koji je Tifaret (Sunce, kosmički Hrist, ravnoteža mikrokosmosa), zahtevajući da se nazovu njegovim imenom kako bi se kroz unutrašnje Sunce ponovo uspostavio narušeni makrokosmički balans i skinuo zastor podeljenosti. U telemitskom ključu, ovaj slikovni kompleks odjekuje kroz sedam glava Zveri na kojoj jaše Babalon, a koje teže mističnom sjedinjenju sa Jednim. Isto tako, stih 34:14, ukazuje na pojavu nekih modernih struja u okultizmu koje najavljuju buduće trendove:

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći."

Pomenuti jarci su izraz predjahvističke izraelitske religije, što se odnosi na pustinjsko božanstvo Azazela čija je životinja jarac. Bog je naložio Mojsijevom bratu Aronu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca. Junac je posvećen bogu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. Tako je uobličen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Aveti noćne su Lilit. Mitologija Skerletne žene i Zveri izbija iz ovih kratkih proročkih crta. Ovaj izbor simptomatičnih Isaijinih iskaza završiću stihom 26:19 (što ne znači da je ovo sve):

„Da ožive mrtvi tvoji! Vaskrsnuće tela! Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa svetlosti, i zemlja će sene na svet povratiti."

Vaskrsavanje tela ne bi trebalo shvatiti doslovno. Kada je reč o tumačenju snova i vizija, svako linearno i doslovno shvatanje vodi ka grešci. Mrtvi koji oživljavaju na poziv Boga, u našem vremenu su, kao što sam već napomenuo, oni koji doživljavaju koreniti i nepovratni preobražaj još za trajanja ovozemaljskog života. To je suština adeptstva. U egipatskim uzorima ovih refleksija, to se dešavalo u svetu mrtvih, gde je duša, ujedinivši se sa svojim ka, postajala samousavršeni (akhu), obezbedivši sebi mesto u večnom životu. Razumevam da je prorok Isaija, u krajnjoj liniji, opisao mehanizam mesijanske formule koja u mnogim detaljima podseća na premise doktrine Alistera Krolija.

Ipak, kao što sam već nagovestio, biti prorok ne znači i potpuno razumeti svoju viziju. Postoje različiti nivoi razumevanja. Nakon 27 vekova, nije potrebno da budemo proroci kako bismo razumeli kontekst Isaijinih proročkih vizija u odnosu na nama blisko vreme. Ne možemo sva njegova proročanstva tumačiti u ključu našeg vremena, ali svakako da je ovih nekoliko navedenih u ovom odeljku sasvim indikativno za ovu svrhu.

Bog Mladoturčin je oblik delovanja imanentnih sila univerzuma. To delovanje je u određenoj meri pojmljivo, odnosno dotiče se naše percepcije i razumevanja. Govorim o sili, koju možemo nazvati božanskom, pod kojom podrazumevam nešto što istovremeno postoji i deluje kroz našu psihu, ali i izvan nje, te obuhvata sveukupnost ne samo ljudskih bića, nego svakolikih oblika postojanja na mnoge načine povezanih sa nama. Ta sila ima svoju volju, ali je istovremeno podložna i ljudskoj volji. Ona otvara puteve ljudskoj volji, ali sa druge strane, težnje ograničene svesti ljudskih bića postavlja u strogo trasirane uslove koje bismo mogli porediti sa sudbinom.

Božanska sila u ljudskom mnjenju ima brojne oblike i načine pojavljivanja, ali nam je gotovo nedostupna na uobičajenom nivou svesti. Zato, u trenucima povišene svesnosti, koji mogu biti i uglavnom jesu privremeni, retko trajni, izuzev u slučajevima korenitog i nepovratnog preobražaja, ta sila je podložna ljudskom usmeravanju. Ponekad je dovoljno da prorok, ili neko u takvom privremenom stanju, samo vidi tokove te sile i uticaj je već ostvaren. Vreme u kome živimo jeste doba laganog povratka u stanje kada su granice između svetova i raznih nivoa bile labavije. To je suštinski preokret koji se dešava upravo sada, noseći sa sobom ne samo veliku neizvesnost i šokove, nego i sunovrat u strašnu tamu koja će progutati mnoge od nas.

Nefilimi i dva tipa inicijacije

„Kad su se ljudi namnožili na zemlji i kad su im se rodile kćeri, sinovi Božji videvši kako su ljudske kćeri lepe, uzimali su ih sebi za žene, sve koje su izabrali. Tada je Gospod rekao: „Neće se moj Duh doveka sporiti sa čovekom, jer je on samo telo. Neka mu još sto dvadeset godina.” U to vreme, a i kasnije, bilo je divova, kad su sinovi Božji dolazili kćerima ljudskim a one su im rađale decu. Bili su to silni, znameniti ljudi, koji su živeli u staro doba. Gospod je video da čovek čini veliko zlo na zemlji i da je svaka misao njegovog srca uvek usmerena ka zlu. Tada je Gospod zažalio što je načinio čoveka na zemlji, i ražalostio se u srcu. I Gospod je rekao: „Zbrisaću s lica zemlje ljude koje sam stvorio, i ljude i stoku i sve životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, jer sam zažalio što sam ih načinio.” Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ Postanje, 6:1-8.

Biblijski narativ i potonja tumačenja dovela su do uobličavanja čvrsto uvrežene predstave o satanskoj pobuni palih anđela, kao i o njihovom subverzivnom delovanju spram čovečanstva. Preciznije, nije reč o palim anđelima, nego o onima koji su sišli, odnosno sinovima bogova (Beni Elohim). U kabalističkim šemama Beni Elohim su anđeoski red nivoa jeciraha u merkurovskoj sefiri Hod. Posledica njihovog „silaska“ i „mešanja“ sa ženama je stvaranje Nefilima, tirana, odnosno divova, Giborim, za koje neki veruju da su ostavili svoj materijalni izraz u onome što se zove megalitska kultura. U biblijskom kontekstu, Nefilimi su na neki način smešteni u istorijski okvir, posebno iz razloga što se ponovo pominju u starozavetnom tekstu u Brojevima 13:33. Tu je opisano kako su potomci Nefilima viđeni u Kananu u Mojsijevo vreme i nazvani su sinovi Anaka, odnosno Anakiti (anak, odnosno ogrlica ili lanac). Otud je Kanan smatran njihovom domovinom. Ali, među mnogim istoričarima postoji mišljenje koje govori u prilog sumerskog porekla njihovog mita oličenog u sedam mudraca ili heroja iz pretpotopskog perioda pod nazivom Apkalu ili Abgal. Ponekad su oni opisivani kao ljudi-ribe te povezani sa akvatičkim motivima i bogovima.

Nefilimi su bili ljudi od autoriteta, znameniti, poput vladara, mudraca ili heroja. Pa kako se to onda premetnulo u ideju njihovog zatiranja od strane Boga? O tome se ništa ne kaže u biblijskom tekstu, ali ima nečeg kod Enoha. Navodno, Giborimi su se osilili, postali su destruktivni i njihovo ponašanje je pretilo da uništi ne samo ljudski rod, nego i sav živi svet na Zemlji. Nosioci višeg poretka su morali da reaguju. Pisci biblijskog Petoknjižja, ali i nekih ranijih uzora, okarakterisali su staru religiju kao idolatrijsku i u neku ruku demonsku. Otud ideja da su tu demonsku religiju nadahnuli nekakvi pobunjeni i pali anđeli iz reda Beni Elohima. Ideja o Nefilima ima svoju paralelu u mnogim religijama tokom istorije. Deca začeta na svetim orgijama smatrana su decom bogova. Ta deca imaju ljudske majke ali su im očevi bogovi ili duhovi. Takođe, ta deca imaju posebna, magijska svojstva, od njih se biraju budući vračevi. Takva praksa je, razume se, u očima biblijskih autora nečuvena blasfemija i kosi se sa njihovom doktrinom, ali ostaje činjenica da vračeva ima kako dobroćudnih tako i onih izopačenih. „Knjiga Enohova“ pominje brojku od 200 tih sinova bogova koji su sišli, te imenuje njihove vođe. Svaki od njih donosio je neko znanje i ljudski rod podučavao nečemu. Tako je recimo Azazel podučavao ljude metalurgiji (kovači - alhemičari). Azazel je učio ljude izradi metalnog oruđa i oružja, kozmetici, obradi dragog kamenja, spravljanju i upotrebi boja. Revolucionarno! Time se lik Azazela, opisanog kod Enoha dobrim delom može poistovetiti sa Prometejom. Drugi anđeli su ljudima preneli znanja o astronomiji, magiji, kretanju Meseca, upotrebi biljaka itd. Sve je to drastično promenilo stanje ljudi na Zemlji.

Nisu sinovi bogova, oni koji su sišli, bili zli i nečisti, pre nego što su to učinili, nego nakon što su se ovaplotili i uprljali mešajući se sa Evinim ćerkama. Oni su neke Evine ćerke uveli u lunarno-stelarnu formulu. To je dovelo do stvaranja moćnog naraštaja među ljudima, odnosno nečeg što bismo mogli nazvati Mesečevom decom. Evine ćerke jesu žene, ali ukoliko obuhvatimo tim imenom jednu posebnu magijsku struju, to bi onda njen naziv dobio posebnu konotaciju: Evine ćerke! To su, kako kaže Karolj Kerenji, Kćeri Sunca. Ova teza opovrgava uvreženi stav da je lunarno-stelarni kult ženski, a solarni muški. Evine ćerke, odnosno Kćeri Sunca to nekako opovrgavaju, ali je u kontekstu ove postavke istina da one vrše posvećenje muškaraca. U političkom smislu, one daju obredni magijski legitimitet kraljevima (muškarcima). Piter Grej je u knjizi „Lucifer: Princeps“ odlično uočio da, ukoliko tekst biblijskog Postanja okultno tumačimo, možemo govoriti o postojanju dva oblika magijske inicijacije:

1) Zmija - Eva - Adam, koja je, uslovno rečeno, muško posvećenje. To je put zmije, tet, ima prirodu znaka Lava i predstavlja solarno načelo (Vatra). U tarotu je ta priroda pripisana karti Strast / Snaga. Ovom linijom nastalo je ljudsko potomstvo i kasnije muški posvećenici;

2) Anđeli - Žene (Evine ćerke), koja predstavlja žensku inicijaciju. To je put ribe, nun, i ima prirodu znaka Škorpije te predstavlja lunarno-zvezdano načelo (Voda). U tarotu je ta priroda pripisana karti Smrt. Ovom linijom nastali su Nefilimi-Giborimi. Oni su posledica ili svrha seksualnog odnosa Evinih kćeri sa duhovima-učiteljima iz reda Beni Elohima;

Dolorosa de la Cruz

Vratimo se sada na pomenutog Kerenjija, na koga se pozivam u kontekstu solarnog (zmijskog) posvećenja. Po njemu, otelovljenje zmaja, u vidu simbola Sunca, nije toliko daleko od grčke solarne mitologije.

„Na jednom mestu Euripid Helija naziva zmijom, koja je rođena u vatri, i to onom reči koja naglašava pogled zmije, i fonetska osnova reči zmaj prisutna je u svim zapadnim jezicima. Helijeva unuka, Medeja, na poklon od dede dobija prave zmajevske dvokolice, sa upregnutim krilatim zmajevima!“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 14.

Kerenji naglašava da je u pramediteranskoj kulturi, umesto konja, bik bio povezan sa Suncem. U tom kontekstu on ističe da se u Odiseji govori o Helijevim govedima. Bog Sunca je imao svoja sveta stada na ostrvu Trinakiji, koje je bilo čuvena Hadova kapija, ali je i sam Had imao slična stada. Po Kerenjiju, nije bez osnove Sunčevu kapiju smatrati Hadovim ulazom. U ovom smislu valja naglasiti simboličku podudarnost simbola Sunca i Zemlje, odnosno Podzemlja. To je mesto gde se sreću krug sa tačkom u središtu i krst. Kerenji naglašava da Helije svetli živima i besmrtnicima a ne mrtvima te da je njegova priroda da ubire ljudske živote po principu zamene za jedno njegovo pojedeno goveče. I ako ovo povežemo sa mitološkom činjenicom da je Helije kroz podzemni svet putovao, ne u barci, nego u krčagu, aluzije na novoenski krolijevski koncept crvene boginje Babalon, odnosno Skerletne Žene i njenog pehara, ne mogu biti jasnije. Ono što Babalon povezuje sa zmijom i zmijskom inicijacijom jeste njena atribucija sa hebrejskim slovom tet i znakom Lava, te položajem njene staze na Drvetu života generičke kabale zapadnog okultizma, gde ona spaja Levi i Desni stub. Helijev noćni krčag, kao pehar, predstavlja beskraj vodenog elementa, kojeg je Kerenji uporedio sa Okeanom. Taj dvojac Helije i Okean, podseća na temeljnu postavku krolijevske mitologije i kosmogonije: Nuit  i Hadit. Kerenji se poziva na Heraklita koji tvrdi da Helije i Okean nikada ne skreću sa svoga puta te jamče jedinstvo i zakonitost sveta. Titanska priroda Helija jeste upravo ono što su njegova deca nasledila. On je u mitologiji poznat kao otac veštica i čarobnjaka. Njegove kćeri su čuvena čarobnica Kirka, zatim Pasifaja - veštičja kraljica Krita, potom Aeks - gorgona nimfa, ali i Telkini - čarobnjaci sa Rodosa itd.

Žene, bilo da su posvećene putem zmije ili sinova bogova, deluju na način koji je opisao Grej: kao glumice, sveštenice, proročice, veštice ili kurtizane. Upravo ovo poslednje, ukazuje na prastari kult svetih hetera (prostitutki). Kao posvećenice sinova bogova, one imaju seksualnu magijsku moć nad duhovima. Kao posvećenice zmije, one imaju sličnu moć nad muškarcima. Ta predstava stoji u korenu one o biblijskoj Velikoj Bludnici, jer je upravo ta Bludnica izvor legitimiteta kraljeva i njihove moći. Kerenji podseća kako je upravo Kirka ta koja Odiseju otkriva put u podzemlje te ukazuje da heterstvo (poput sirena), ima veze sa smrtno-podzemnim. Možda tu uopšte nije reč o dva posebna načina ženskog posvećenja, nego je možda reč o fazama jednog puta, jer se te uloge mešaju, kao što se mešaju ljubav i rat, odnosno život i smrt, kao dvostruka uloga velikih boginja.

Za trenutak obratimo pažnju na još jednu snažnu paralelu koja povezuje vešticu Medeju, ženu vođe Agronauta Jasona sa nečim nama poznatim. Medejino poreklo je solarno, budući da je ona Helijeva unuka i Kirkina bratanica. Po legendi, Medeja je svoju decu skrivala u Herinom vrtu čim bi se ona rodila. Navodno, ona je verovala da će deca na taj način postati besmrtna. Ovo je povezano sa svetkovinom po kojoj je četrnaestoro mladića i devojaka u Herinom vrtu moralo da provede u progonstvu godinu dana, ili da bude žrtvovano, što ima paralelu i u mitu o žrtvovanju atinskih mladića i devojaka Minotauru u kritskom Lavirintu. Minotaur (sazvežđe Bika), čije je pravo ime Asterion (Zvezdani), takođe je Helijev unuk. Drugi solarni lik te priče je Arijadna, takođe Helijeva unuka. Motiv skrivanja dece je hronosovski, jer ako tim činom ona mogu dosegnuti besmrtnost, znači da tako izbegavaju Hronosove, odnosno čeljusti vremena. Cena za to je da ne iskuse život. Hronos kao bog vremena povezan je sa zlatnim dobom, ali i sa kamenom. Dete je u tom smislu skriveni kamen alhemičara (kamen besmrtnosti), što je okultni motiv velike arkane Sunce. To je solarni, odnosno kamen mudrosti, univerzalni lek, cilj alhemijskog rada. Medeja je alhemičarka. Nije li alhemija bila jedno od umeća kojoj su sinovi bogova, odnosno, konkretno Azazel, podučavali ljude? Vidimo snažno solarno prisustvo u ovim mitskim pričama oko kojih se pletu niti temeljnih inicijacija kraljeva-bogova i država.

Giborimi su moćni preci, prastari oboženi i obožavani heroji, sveti mrtvi. Oni su drevni kraljevi božanskog porekla koji su svoje mitsko mesto našli u zvezdama. Naime, sazvežđe saobrazno njihovoj prirodi je Orion. Prevod naziva ovog sazvežđa u semitskim jezicima jeste div. Astronomski, sazvežđe Orion se zimi uzdiže na istoku dok Škorpija pada ispod zapadnog horizonta. Škorpiju je poslala boginja Gaja da ubije diva Oriona jer je ovaj pretio da će pobiti sve zverinje na zemlji. Taj detalj podseća na kaznu koju je biblijski bog odredio Nefilima-Giborima zbog njihovog sličnog ponašanja. U apokrifnoj „Enohovoj knjizi“, 10:13, piše da je bog odredio arhanđela Gabrijela da uništi potomke sinova bogova na Zemlji, odnosno Nefilime. U atribucijama generičke okultne kabale, Gabrijel je arhanđeo Zapada. Njegov astrološki glif je orao koji se odnosi na znak Škorpije. Pojava simbolizma škorpije na ovom mestu je posve u skladu sa opaskom koju je Grej izneo o dva puta posvećenja čarobnica - zmijski (solarni, lavlji) i onaj posredstvom sinova bogova (lunarno-stelarni, škorpionski). Ubijanje Nefilima od strane entiteta povezanog sa moćima škorpije ukazuje na obrednu ljudsku žrtvu, odnosno žrtvovanje odabranih, Mesečeve dece, a što je povezano i sa drevnim običajima kraljeubistva.

Posledično, solarna, zmijska inicijacija je uzrok pada čoveka, odnosno izgona Adama i Eve iz rajskog vrta. Lunarno-stelarna inicijacija je uzrok potopa i uništenja prvog čovečanstva. Zmijska inicijacija je starija, dok tzv Posmatrači ili sinovi bogova, kao očevi Nefilima, dolaze kasnije. Inicijacija od strane Zmije je osnovna, a ona od strane Posmatrača čini njenu nadgradnju. U kontekstu istorijskog vremena, možemo potvrditi i treću inicijaciju, tj onu koja potiče od duhova Nefilima a koja dopire do nas putem tzv grimoara. U „Knjizi Enohovoj“ 15:8-12, opisano je da su duhovi ubijenih Nefilima postali opaki demoni koji bitišu u podzemlju. Tako uočavamo opadajuću gradaciju posvećenja: Zmija - Anđeli - Nefilimi (duhovi moćnih preminulih). Motiv o duhovima moćnih predaka ili preminulih šamana je drevan i široko rasprostranjen u raznim kulturama. Kontrainicijacija svoje utemeljenje nalazi upravo u ovoj trećoj inicijaciji, budući da ne poseduje ključeve zmijske i anđeoske inicijacije. Međutim, nefilimska inicijacija, u današnjem obliku nudi samo spoljne ključeve, što rad njenih posvećenika čini nepotpunim a njihov preobražaj nedovršenim.

Marc Potts