Reformacija i imaginacija

Iako izmenjen kasnijim intervencijama okultista i pomodara, tarot i dalje čuva svoju tajnu, pazi svog alhemičara. Očigledno je da talibanizam revolucija i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi reformacije, jer:

„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale. Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“ Ioan Petru Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378-379.

Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna, zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka, a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom. Reformacija je, kako kaže Kulijanu, učinila nešto drugo:

„Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti...“ Kulijanu, isto, str 378.

Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijanu piše sledeće:

„Daleko od čoveka budućnosti nešvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju.“ Kulijanu, isto, str 378.

Đordano Bruno je modernom mentalitetu podoban uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost, dok je interesovanje za ezoterijsko poprimilo groteskne oblike u vreme tzv okultnog preporoda sve do današnjeg njuejdža. Zapravo, magijski pogled na svet, već i u Brunovo vreme, pa i pre njega, mnogim duhovima orijentisanim ka nadirućim perspektivama sekularizma i ateizma, nije bio prihvatljiv i smatran je sujevernom zaostavštinom Srednjeg veka. Recimo, mnogi humanisti, a naročito Erazmo Roterdamski, imali su takav stav. Da bismo to shvatili moramo uzeti u obzir opšte stanje duha tog vremena. Đerđ Endre Senji je ukazao da je renesansna magija ranog XVI veka bila neprihvatljiva hrišćanskim humanistima filolozima sa protestantskog severa, poput pomenutog Erazma, budući da su protagonisti te magije baštinili specifičan, sinkretički i učeni svetonazor lišen dogmatizma. Kao takvi, oni su bili poput slobodnih radikala, lišenih utemeljenja u aktuelnom političko-ideološkom trenutku. O tome Senji kaže sledeće:

„No, dok su reformatori, poput Lutera, Kalvina ili radikalnih antitrinitarijanaca bili čvrsto vezani za svoje zajednice i uvek su nastupali kao njihovi predstavnici naspram drugih jasno definisanih grupa, humanisti mističke orijentacije iščekivali su okončanje svih doktrinarnih podela i težili univerzalnoj, sinkretičkoj religiji. U njihovim aktivnostima možemo naći zametke tajnih društava poput rozenkrojcera, ali nikada ne nailazimo na masovne pokrete ili čvrsto organizovane grupe kao što je to slučaj s jasno definisanim pokretima reformacije. Valja primetiti i da su pojedinci posvećeni heterodoksnom misticizmu uvek smetali onima na vlasti. Stoga nisu mogli naći mir ni u svojim zajednicama niti među svojim suparnicima.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 318.

Odgovarajući na postavljeno pitanje zbog čega su ti genijalni renesansni mistici pobuđivali toliko neprijateljstva, Senji objašnjava da je razlog tome individualizam koji je zračio iz magijsko-ezoterijskog misaonog sklopa, a naročito njegov univerzalizam. Taj univerzalizam, po Senjiju, narušavao je interese raznih grupa i zajednica. Takođe, tajnovitost i jezik uvijen u tamne alegorije i misterije budili su strah od zavera.

Objašnjavajući zašto na primer jedan genijalni Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska dela iako je većinu vremena utrošio na njih, Kulijano ističe da je psihološka, pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, bila istog opsega poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika u mnogim slučajevima bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom tumačenju biblije zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je zamišljeno predstavlja idol, sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim kasnijim ideološkim izdancima. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do jednodimenzionalne racionalnosti.

Magiju su isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za okultnim i fantazmičkim. Toj gladi i tarot duguje svoju popularnost, iako pretežni duh današnjice na tarotske arkane gleda kao na likovni izraz jednog praznoverja. Šta je tarot nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim. Tarot je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju univerzum. Isto tako možemo reći i za zodijačke slike, predstave pojedinačnih stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, astroloških dekana, zatim magijske slike kabalističkih sefira itd. Fantazmičke slike se odražavaju na ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god. Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti razumevanja. 

To je svakako u skladu sa Aristotelovim načelima, ali takođe i sa kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa prirodom Saturna. Po kabalističkom shvatanju, Binah je „veliko majčinsko more“, odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne neposredno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno „tumači“ neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha. Fantazmičke slike su jezik duše. Otud imaginacija vlada razumom zato što duša vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku, što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno stajalište te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Tumačenja su zauzela mesto slikovnih viđenja, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj utisak da je moderni svet bez duše, ali to je cena uznapredovalog civilizacijskog procesa. 

Ipak, magija je preživela, doživljavajući svoja ovaploćenja u današnjem svetu zaodenuta u mnoge svetovne aktivnosti i načela. Ne govorim ovde o nekakvoj magijskoj obnovi i pratećem pomodarstvu koje je u naše vreme doživelo pravi bum, već o namernom i ciljnom delovanju na pojedince i mase za koje se može reći da je magijsko. Načela političke, ideološke i ekonomske propagande, uticaj na svest putem medija i internet sadržaja, sve su to oblici neposrednog delovanja zasnovanog na magijskim načelima. Magija je, kaže Kulijanu, usmerena na imaginaciju u kojoj nastoji ostaviti trajne utiske. Izložena beskrajnom toku slika i pratećih zvukova, današnja pokoljenja u velikoj meri su oblikovana na jedan sistematski i rekao bih, podmukao način. Manipulacijom Erosom, jednom invanzivnom fantazmičkom erotizacijom, ljudska svest se menja u pravcu koji žele oni koji tu manipulaciju sprovode. Mada, teško je reći jesu li i sami manipulatori žrtve svoje manipulacije, ili ako jesu, još je teže reći znaju li oni kakve će krajnje posledice iz toga proizaći? Mislim da, čak i ako znaju ili slute, jednostavno ih nije briga. Njih pre svega zanima trenutna korist i održavanje već utabanih obrazaca radi obezbeđivanja trenutne i kratkoročne buduće koristi i preimućstva, što liči na šutiranje konzerve niz put. Iz njih govori i dela njihova moć. Cilj moći je vlast, a da bi moć u tome uspela potrebno je da pretvori ljude u gomilu, jer kako kaže pionir socijalne psihologije Gustav le Bon, od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju. Između ostalog, magija je i u vreme Đordana Bruna, kao i danas, kao i za vreme drevnog Egipta, bila i ostala sredstvo manipulacije:

„Sredstvo upravljanja pojedincima i masama na temelju dubokog poznavanja ličnih i kolektivnih erotskih impulsa. U njoj prepoznajemo prethodnicu psihoanalize, posebno primenjene psihosociologije i psihologije masa. Sociologija je odavno ustanovila činjenicu pomaka zanimanja prema nauci i tehnologiji u puritanskoj Engleskoj, koje je povezalo naučne vokacije sa religijskim puritanstvom. Tako se sfera puritanstva koja je, prema Maksu Veberu, dovela do oblikovanja kapitalističkog duha proširila te je uključila i stvaranje novih sfera društvenog interesa koje su sposobne objasniti uspon moderne nauke i tehnologije. Evropsku naučnu revoluciju koja je dovela do uništenja renesansnih nauka prouzrokovali su religijski činioci koji nemaju ničeg zajedničkog sa samim naukama.“ Kulijanu, isto, str 18.

Kulturno-istorijski okvir modernog okultnog tarota

Zanobi Strozzi, Trionfo della fama

U periodu od sredine XV do druge polovine XVIII veka stvarane su pretpostavke modernog okultnog tarota. To je vreme zamiranja starih operativnih misterija i rađanja novih spekulativnih, vreme verskih raspri, reformacije i kontrareformacije, vreme gušenja imaginacije, procvata puritanizma, pojave rozenkrojcerstva i rađanja moderne misli. Julij Berkovski je pisao da se u XVI i XVII veku mogu naći pokušaji osmišljavanja tarotskih simbola na osnovu okultnih nauka:

„Naročito ozbiljnu razradu ikonografije tarot-simbola dao je, očigledno, M. Nostradamus. Nedavno su otkrivene kopije slika ovih simbola iz XVII veka. Njih je sačinio, tačnije restaurirao i obnovio Nostradamus, najverovatnije na osnovu nekakvih drevnih manuskripta kojima je raspolagao. Slike na kartama su propraćene nazivima koji se nekad razlikuju od tradicionalnih. Umesto Čarobnjaka je Brakus (Branh, Apolonov sin, koji je osnovao Apolona u Didimu). Umesto Cara je Aenobarb (Riđobradi, što je nadimak roda Domicijevih, iz koga potiče imperator Neron). Umesto pape je Le Grand Pastor (Veliki Pastir). Umesto Pravde – La balance (Vaga), umesto Smrti Libitine (Libitina, boginja mrtvih, smrti i pogreba u rimskoj mitologiji), umesto Uzdržavanja – Le Verseau (Vodolija). Đavola je zamenio L’antechrist (Antihrist), a Sunce Aemathien (Emation ili Emafion, sin Kefala i Aurore u rimskoj, i Timosa i Eos u grčkoj mitologiji)... Krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka ove slike su korišćene za takozvani „Marseljski tarot“, koji je predstavljao pravu revoluciju u ikonografiji tarot-simbola. Od tada su svuda u Evropi počeli da se izrađuju tarot-pilovi ovog tipa. Prve karte sa ikonografijom „Marseljskog tarota“ zabeležene su u Avinjonu 1713. godine, a od 1769. one su već poznate u Marselju. Slike simbola u „Marseljskom tarotu“ pri njihovom detaljnom izučavanju iznenađujuće odgovaraju onom sakralnom sadržaju koji možemo izvući iz spomenika drevnih znanja.“ Julij Berkovski, Tarot drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 16-17. 

Iz ovoga što je Berkovski napisao ispada kao da su slike simbola u prethodnim verzijama izraz nekakve profanosti koju su korigovali neznani prosvetljeni adepti s kraja XVII i početka XVIII veka, (posebno naglašavajući Nostradamusa). Ono što je zanimljivo jeste da se taj period poklapa sa pojavom masonerije u Evropi. Vrhunac tog razvoja, preko učenja francuske i britanske okultne škole, ovaplotio se u „Tot“ tarot špilu Alistera Krolija i slikarke Fride Haris kao izraz zaokružene okultne doktrine bazirane na diktatu onostranog, odnosno objavi glasnika Eona Horusa, a što ovom špilu daje dodatnu mističnu dimenziju. Ta mistična dimenzija odnosi se na činjenicu da čitav taj špil predstavlja slikovni izraz magijski nadahnutih stihova i iskaza koje je Alister Kroli pisao bez jasnog razumevanja šta to znači, a što je godinama kasnije razotkrivao. U suštini njegove, bezmalo nove magijske religije Teleme, stoji učenje o smeni eona i shodno tome, smeni magijske i religijske paradigme. Eon Horusa je epoha božanskog Deteta, koje je smenilo epohu Umirućeg i vaskrslog boga. Ta doktrina prikazana je na karti XX koja se u Krolijevom tarotu zove Eon a ne više Sud. Bog Horus smenio je boga Ozirisa na tronu duha vremena, pa shodno tome u novom dobu važe neka druga pravila ovaploćena u „Knjizi zakona“, čije ilustracije zapravo predstavljaju arkane „Tot“ tarota. To je neverovatan razvoj koji je od lepo ukrašenih komada hartije načinio magijski osetljive simbole.

U knjizi Fortuna’s Wheel, Najdžel Džekson ističe da nije bilo pominjanja tarota u radovima istaknutih hermetičara XV, XVI i XVII veka. Najverovatnije je da u očima posvećenika tih vekova tarot nije igrao tako značajnu ulogu kao kod modernih okultista, pa ipak on daje neke primere gde se tarot pominje. Krajem XVI veka francuski teolog Pierre de la Primaudaye osudio je karte kao izum paganskog boga Merkura. Godine 1651. u engleskom izdanju Agripine Okultne filozofije, nailazimo na navod čiji je izvor Platon, gde se pominje bog Tot kao izumitelj karata i kocki. Najdžel Džekson dalje pominje traktat Kore Kosmu sadržan u Corpus Hermeticumu koji opisuje kako je Hermes Trismegistos u vreme pre mitskog Potopa, svoju tajnu mudrost ucrtao u tablama te sklonio u svet imaginacije koji predstavlja istinsko utočište koje će sačuvati njegovu mudrost za generacije koje dolaze. Takođe, postoji aluzija na tarot, pod nazivom ROTA, kao divinacijskog sredstva u spisu The Fame and Confession of the Rosicrucians iz 1612. godine.

Pol Huson je u Mystical Origins of the Tarot ukazao na teoriju koja u izvore tarota uključuje i slavnog italijanskog pesnika Petrarku, čija je poema I trionfi, navodno poslužila za nadevanje imena prvim verzijama tarota – trionfi (trijumfi). Istina, Petrarka je od 1353. živeo u Milanu, gde je uživao gostoprimstvo i naklonost moćne Viskonti familije koja je vladala tim gradom, a za čije ime se vezuju prvi taroti. U Italiji XIV veka ovaj izraz korišćen je za označavanje oslikanih panoa koji su voženi na svečanim povorkama prilikom verskih ili građanskih procesija i festivala. Slikovne predstave, trijumfi, prikazivane su kao alegorijske teme i svaka je trijumfovala ili nadjačavala prethodnu po smislu poruke koju je izražavala. Na tim procesijama bilo je nekoliko slikovnih alegorija iz Petrarkine poeme. Verovatno je Petrarka koristio već uobičajene alegorijske teme, pre nego što je on bio njihov izumitelj. Prva pokazuje trijumf Kupidona nad ljudima i bogovima, što predstavlja trijumf ljubavi i ilustruje Petrarkinu ljubav prema Lauri. Kupidona sledi čednost, neporočnost, što ukazuje na Laurino odbijanje Petrarkine ljubavi, jer je ona već bila udata. Sledeći trijumf je smrt, budući da je Laura umrla tokom epidemije kuge. Nad smrću trijumfuje Laurina slava a nad slavom starac koji predstavlja prolaznost vremena. Naposletku, nad vremenom trijumfuje večnost u kojoj će Petrarka i Laura zauvek biti zajedno. U Petrarkinoj poemi nalazimo motive sledećih karata: Ljubav, Umerenost, Točak sreće, Kočija, Papa, Car, Carica, Smrt, Pustinjak, Đavo, Sunce, Mesec, Svet.

Prikaz Petrarkinih trijumfa

Primer Petrarkine poeme ilustruje već uvreženu prisutnost motiva i koncepata predstavljenih velikim arkanama koji nisu tu od juče, niti su njihovi simbolika i redosled proizvoljni. To je izraz dublje ezoterične doktrine koja ima i profane refleksije tako da bude dostupna svakom na jednom opštem nivou razumevanja. Ta doktrina je utemeljena u srednjovekovnoj evropskoj civilizaciji i kulturi koja je u rekordnom roku zaboravljena i skrajnuta od strane generacija nadahnutih novim trendovima. Prezir spram evropskog Srednjeg veka i dalje je veoma živ i ukazuje na težnju nosilaca modernosti da se radikalno distanciraju od svega konzervativnog, nazadnog i prošlog. Modernizacija je već pola milenijuma jedna vrsta mantre čije su posledice stvaranje sve gušćih izmaglica i sužavanje vidokruga umnih sagledavanja. Tako se modernost našla u svojevrsnoj iskorenjenosti, a izraz te iskorenjenosti jeste uranjanje imaginarnu daleku prošlost i fantaziranje o drevnom Egiptu, Sumeru, Atlantidi, Sirijusu... Ta potreba za povezanošću i istorijskim kontinuitetom radije bira daleke mete poput Egipta, nego da vlastiti koren potraži u onom što mu je koliko do juče prethodilo. U XVIII veku raširena pretpostavka (u koju mnogi još uvek veruju) da tarot vodi poreklo od egipatskih žreca iz poznog razdoblja te civilizacije a koji su u tarotske arkane sakrili i tako sačuvali svoju nauku od zaborava, izraz je takvog mentaliteta. I te tajne su spavale skoro dve hiljade godina dok ih u XVIII veku nisu prepoznali francuski zanesenjaci čiji je najupečatljiviji predstavnik Kur de Žeblen.

Zaneseni egiptomanijom i kabalom, mi previđamo da su likovi velikih arkana tarota prisutni svuda u Evropi, kroz priče, procesije, pozorište, pesme, legende, freske, slike, kipove, ornamente, imaginaciju. Oni su deo opšte kulturne fame čiji su uzori antički. Mogli bismo ih pratiti do Egipta, ali ne bi trebalo da se iznenadimo i ukoliko ih nađemo na drugim mestima. Ti likovi su deo opšte baštine jednog dela čovečanstva i imaju arhetipski značaj. U krajnjoj liniji oni su odraz sakralnog, ali mi ključeve te sakralnosti nećemo naći zatrpane u egipatskom pesku, jer sve i da jeste tako, mi taj Egipat suštinski ne razumemo budući da smo od njega odeljeni ambisom vremena. Mi nismo u stanju da razumemo svrhe mnogih stvari te kulture i nemamo ključeve za vratnice svesti tih ljudi. Zapravo, mi nemamo ključeve ni za naše vlastite pretke mnogo bliže nama u vremenu, a kamo li za jedan posve drugačiji svet koji nadahnjuje našu maštu. Istina je da se sve oslanja na nešto što mu prethodi, pa ipak, ako želimo biti konkretniji, sistem osnovnih tarot likova, njihovih značenja i redosleda, nećemo naći nigde van Evrope i ne pre Srednjeg veka. Kao arhetipove, te likove i motive možemo prepoznati bezmalo svuda, ili kao mitološke figure, međutim tek u Evropi oni bivaju sistematizovani i kodifikovani na način koji je našao svoj izraz u tarotu.

U svetlu prethodnog pasusa zanimljiva je Husonova opaska da se u ranom Srednjem veku Crkva u Zapadnoj Evropi našla pred velikim izazovom pokrštavanja nepismenih germanskih i keltskih naroda. Pogledajmo od kakvog je to značaja za ovu priču. Papa Grgur I, poznat kao Sveti Grgur Veliki je (stolovao u periodu 590-604), pored hristijanizacije paganskih običaja, legendi, verovanja i svetih mesta, koristio umetnost i arhitekturu, poeziju, muziku, liturgijske rituale itd, da prodre u maštu ljudi. Zadatak da razviju instrumente hrišćanskog uticaja i prozelitizma imao je Benediktinski monaški red osnovan 529. godine. Jedan od najpoznatijih članova ovog reda bio je opat Tritemije, Johannes Trithemius, 1462–1516, značajna ličnost nemačke renesanse, učenjak, filozof, kriptograf, leksikograf, hroničar i okultista. Uticao je na Agripu i Paracelzusa. Njegovo najpoznatije delo je Steganographia, pisana 1499. godine a stavljena na Index Librorum Prohibitorum 1606, odakle je uklonjena tek 1900. godine.

Mistery Plays

Huson sugeriše da bi upravo u VI veku, i u ulozi hrišćanskog misionarstva, trebalo potražiti izvor tarotskih misterija. Jedan od kulturoloških oblika hristijanizacije jeste tzv Mystery Plays (verovatno od francuske reči mystère, tj od latinske ministerium, što označava crkvenu službu), najvažniji oblik srednjovekovne drame koja uz muziku oživljava biblijske detalje od stvaranja sveta i čoveka, preko rađanja Spasitelja do Strašnog suda. Ove drame su se izvodile po crkvama, trgovima i pijacama i često su sadržavale oslikane panoe koji su ilustrovali teme predstava. Dakle, u tim slikama možemo potražiti uzore arkana tarota, jer one predstavljaju upravo to, samo u manjem formatu. Svrha tih slika bila je da se utisnu u pamćenje gledalaca. Oni posmatraju predstavu, slušaju muziku, čuju reči pesama, dijaloge kostimiranih glumaca i gledaju slikane ilustracije. Ako zaborave šta su gledali, jednostavne i koloritne slike sigurno neće zaboraviti, i uvek će ih imati u sećanju u kontekstu određene pouke ili poruke. Te slike i njihov redosled svakako imaju dublju doktrinu, ali namera onih koji su ih koristili nije bila ezoterijska nego egzoterijska, ideološka, prozelitistička, indoktrinacijska. Dubina leži u tradiciji iz čijeg trezora su te slike uobličene, a ta dubina vodi nas do neoplatonizma i dalje.

Redosled arkana kazuje priču koju bismo mogli porediti sa alhemijskim procesom, budući da nema hrišćanskog sadržaja koji ne može biti objašnjen alhemijom, niti alhemijskog koji nema svoje hrišćanske analogije. Upravo je ta činjenica ono što je u svemu tome mistično. Alhemijska paradigma hrišćanstva ili hrišćanska paradigma alhemije jeste prvobitna doktrina tarotskih arkana. Neretko je ta alhemijsko-hrišćanska paradigma bila predstavljena paganskim simbolima i mitološkim likovima. U međuvremenu hrišćanski karakter tarota je iščezao, ustupivši mesto paganskim i sinkretičkim sadržajima, ali je i dalje u osnovi ostao prastari organski pogled na svet van čijih je okvira sistem tarota besmislen. Naravno, možemo se zapitati koliko je toga izvornog i skrivenog u ikonografiji i simbolizmu tarota tim procesom nestalo. Okultisti o tome očigledno nisu marili jer su forsirali svoje ideje i grčevito su se trudili da u tarotske slike udenu svoje sadržaje, a samim tim i da te iste slike modernizuju u skladu sa duhom vremena.

Pol Huson navodi još jednu zanimljivu vezu, ali ovoga puta između tarota i astrologije te u tom kontekstu pominje ime nemačkog gravera i slikara Erharda Šona, čiji rad iz 1515. godine prikazuje kuće zodijaka, od kojih većina imaju svoje pandane u velikim arkanama. Na primer, tu vidimo Točak sreće na poljima kuća Riba i Vodolije, Cara na Vodoliji i Jarcu, Papu na Jarcu i Strelcu, Smrt na Strelcu i Škorpiji, Ljubavnike na Škorpiji i Vagi, Sunce na Lavu i Devici. Šta ovo znači i zašto su samo ove arkane uzete u obzir, meni je nemoguće da istražim i odgonetnem, ali ono što je trend jeste postepeni gubitak znanja o značenju karata, a što se poklapa sa nestajanjem operativne masonerije i autentične alhemije sa evropskog kontinenta. Najava onog što dolazi usledila je 1614. godine sa objavljivanjem čuvene Fama Fraternitatis, navodnog Bratstva Ruže i Krsta. Neću ovde ulaziti ko stoji iza ovog ideološkog pamfleta univerzalnih namera i očigledno pisanog od strane nekog ko je bliži protestantizmu. Ovaj spis je upućen, kako se navodi, učenim ljudima, staležima i vladarima Evrope, a njegovi pisci (ili pisac) kao svoj cilj proklamovali su, ni manje, ni više, nego sveopštu reformaciju celog sveta. Nekoliko godina nakon toga izbio je razorni Tridesetogodišnji rat (1618-1648) koji je zahvatio teritorije današnje Češke i Nemačke, nakon kojeg je postignut mir koji je tek Napoleon razorio. Nešto malo više od stotinu godina nakon izdanja ove proklamacije osnovana je Velika Loža masonerije u Londonu (1717). Ovo naglašavam kako bih naznačio opšti trend. Katolička crkva je zapala u dekadenciju i korupciju, a otkrićem Novog sveta fokus evropske civilizacije i razvoja usmerio se sa Mediterana ka Atlantiku. Stara masonerija je polako nestala, izvorni smisao tarota je zaboravljen, alhemija je kopnila, iskristalisao se novi trend čiji je simbol ruža i krst. Ruža je bila simbol Martina Lutera, oca reformacije, već negde oko 1520. godine. Luterov pečat je oko 1530 već zauzeo oblik crnog krsta na crvenom srcu projektovanom na beloj ruži sa pet latica. Ruža sa pet latica je nesumnjivo pentagram. Luterov pečat je moguće videti na vitražu crkve u Kobštatu u nemačkoj pokrajini Tiringiji. Zanimljivo je da je simbol oslikan tako da se nalazi u središtu krstolike strukture koja je posađena na stepenastu trouglastu osnovu. Upravo je krst na trouglu osnovni simbol Hermetičkog Reda Zlatna zora. O tome Menli Palmer Hol kaže sledeće: 

„Izvorni simbol Rozenkrojcerskog bratstva je hijeroglifska ruža razapeta na krstu. Krst je često podignut na Kalvariji od tri stepenice. Povremeno je u vezi sa njihovim aktivnostima korišćen simbol krsta koji se uzdiže iz ruže. Rozenkrojcerska ruža bila je nacrtana na Okruglom stolu kralja Artura i središnji je motiv za alke što formiraju lanac o koji je među draguljima Reda podvezice okačen Veliki Džordž. Hargrejv Dženings veruje da je taj Red imao nekakve veze sa rozenkrojcerima.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, str 612. 

Zodijak Erharda Šona

Ključni preobražaj desio se upravo u vreme renesanse, reformacije i kontrareformacije. Posledično stari svet je nestao, a u svetlu prosvećenosti i širih horizonata Novog veka, Srednji vek je naprasno postao mračan i ružan. Duh renesanse podstaknuo je dvostruke procese: jedan u pravcu razvoja naučno-logičkog pogleda na svet, koji je, udružen sa reformacijom i humanizmom, potom prevagnuo, i drugi, reklo bi se retrogradan, koji je zapravo težio da očuva ali i produbi stari organski model sveta koji je preko srednjovekovne ezoterijske tradicije, hermetizma, neoplatonizma, platonizma i sve do vremena starih civilizacija, predstavljao opšte gledište. Sveto Pismo, budući prevedeno na narodne jezike, postalo je dostupno svakome ko je znao da čita, a što je proizvelo specifične pojave. Od tog trenutka pratimo jedan razvoj: reformacija – rozenkrojcerstvo – slobodno zidarstvo (i sa njime skopčano prosvetiteljstvo). 

„Protestantski muškarci i žene u Evropi verovali su da ih je njihovo oslobađanje učinilo otvorenijima za Božju naklonost i darove. Novi hrišćanin je izašao iz tame u svetlost. Oni su verovali da su protestanti sada u boljoj poziciji od katolika da čuju autentični Božji glas. Ako biste mogli čuti autentični Božji glas, onda biste mogli da ga izgovorite, mogli biste da prorokujete. Mogli ste biti prorok – a Evropa Šesnaestog veka imala je više proroka nego nego sve knjige hebrejske biblije zajedno.“ Tobias Churton, The Invisible History Of The Rosicrucians, Inner Traditions, 2009, str 28 (prevod moj). 

Evo kako je Jung opisao taj razvoj, odnosno preobražaj: 

„Faktor sa kojim niko nije računao jeste, međutim, fatalnost koja je svojstvena samoj hrišćanskoj dispoziciji, a što neizbežno vodi do preokretanja njenog duha – i to ne kroz nejasno delovanje slučajnosti, već u skladu sa psihološkim zakonom. Idealu duhovnosti koji teži najvišem bilo je suđeno da se sukobi sa materijalističkom zemaljskom strašću za pobedom materije i ovladavanje svetom. Ova promena se ispoljila u epohi „Renesanse“. Ova reč znači „ponovno rođenje“, a time se mislilo na ponovno rođenje duha antike. Danas znamo da je ovaj duh uglavnom bio maska, i da antički duh nije bio ponovo rođen, više srednjevekovno hrišćanski koji se podvrgao čudnim paganskim preobražajem tako što je nebeski cilj zamenio za zemaljski, a vertikalu gotskog stila za horizontalnu perspektivu (otkrivalačka putovanja, eksploatisanje sveta i prirode). Dalji razvoj koji je vodio ka Prosvetiteljstvu i Francuskoj revoluciji doveo je danas do jednog široko rasprostranjenog stanja koje se ne može drugačije opisati nego kao antihrišćansko, u smislu da potvrđuje ranohrišćansku anticipaciju poslednjeg vremena. Utisak je kao da su se, dolaskom Hrista, pojavile suprotnosti, koje su do tada bile samo latentne ili kao da se neko klatno snažno zanjihalo u jednu stranu, a sada izvodi i komplementaran pokret na drugu.“ Karl Gustav Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 49. 

Upravo je milje slobodnog zidarstva usmerilo ideologiju tarota u pravcu egiptomanije, kabale i okultnog. Ubrzo nakon što je pokret reformacije počeo da se širi, pomenuti srednjovekovni verski teatar, koja je koristio slike sa likovima velikih arkana tarota je velikom brzinom iščezao iz Italije, Francuske i Engleske. Pol Huson pominje da su 1548. godine vlasti u Parizu zabranile popularne srednjovekovne verske predstave. To je ilustracija trenda i pomodarstva, pa se tako italijansko plemstvo pod uticajem obnovljenog zanimanja za antiku, okrenulo grčkim i rimskim piscima, dok su stare verske drame bačene na smetlište istorije kao srednjovekovno đubre. Na isto to đubrište bačena su izvorna značenja tarot karata i doktrina iz koje su nastali likovi tarota. Novo doba je svitalo. Pa ipak, kako sam malo pre napomenuo, u suštini tarota i dalje se nalazi ugrađen stari organski model univerzuma, a upravo je to ono što mu i nakon svih promena, daje draž i čari, budući da njegova struktura pokazuje kako je sve sa svim povezano u opštoj harmoniji jedne kosmičke hijerarhije sila, načela, priroda i bića. U tome je zasluga duha renesanse, koji je omogućio pad u materijalno, ali i je i sačuvao jezgro metafizičkog i duhovnog organskog. U tu svrhu ukazao bih na Đerđa Senjija koji je izneo mišljenje da su okultna filozofija i magija renesanse, između ostalog, podstakle jedan subverzivan model mišljenja koji je onemogućio konačnu prevagu logičko-racionalnog viđenja sveta. Da nije bilo te subverzije, danas od drevnih ezoterijskih tradicija na Zapadu ne bi ostalo gotovo ništa. Obratimo pažnju na sledeće Senjijeve navode: 

„Renesansna magija prirodno je proistekla iz ideje o velikom lancu stvorenja i međusobnoj povezanosti svih njegovih karika. Nije slučajno što su se renesansni magovi tako često pozivali na taj sistem, kao, na primer, Agripa na početku svog spisa O okultnoj filozofiji. Dobro je poznato da je Džon Di jedno od najvećih nadahnuća da se posveti okultnoj filozofiji našao upravo u Agripi. Sam engleski Doktor, međutim, nije mogao znati da će nakon njegove smrti uslediti još jedan snažan, poslednji talas magijske filozofije koji će iznedriti neke od najlepših ilustracija zaslužnih za očuvanje sjaj tog intelektualnog pregalaštva još zadugo nakon što ga je obesmislila velika smena paradigmi izazvana naučnom revolucijom. Dijev sunarodnik Robert Flad bio je jedan od poslednjih velikih okultnih filozofa renesanse.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 55.

„Štaviše, kako ističe Lavdžoj, metafora lanca stvorenja nije iščezla odmah nakon što su odbačene naučne postavke na kojima se zasnivala. Estetska draž simetrije i božanskog poretka zaokupljala je imaginaciju pesnika od Dantea do prosvetitelja.“ Senji, isto, str 57.

„Iz predstave o lancu stvorenja sledila je još jedna važna odlika predmodernog modela sveta, njegov organski karakter. Nasuprot paradigmi razvijenoj tokom sedamnaestog veka – svetu viđenom kao kao mašina ili časovnik koji je Bog samo navio i zatim pustio da radi sam od sebe – kosmos je u poznoj renesansi zamišljan kao živ organizam koji pokreću i kojim upravljaju simpatičke sile zasnovane na sličnostima i analogijama. Spiritus mundi je ispunjavao univerzum, unutar kojeg se svaki hijerarhijski sloj ogledao u drugim slojevima, objedinjen s njima zajedničkim funkcijama. Anđeoski redovi bili su udvostručeni i grupisani u nebesku i planetarnu hijerarhiju, a ove su vladale elementarnim sferama materijalnog sveta. Taj složeni sistem uzajamnih veza vodi poreklo iz duboke starine.“ Isto, str 58. 

To je u suštini učenje o emanacijama koje se nalazi u temelju kabalističkog učenja o sefirama Drveta života, kao i u postavkama modernog okultizma iz kojeg se izvode značenja tarotskih slika. Iako ne postoje podaci da je tarot korišćen u svrhe proricanja sve do XVIII veka, teško je prihvatiti kao istinu da ovaj najpoznatiji divinacijski instrument u ranijem periodu tome nije služio. Helen Farli je pomenula jednu referencu koja povezuje tarot sa divinacijom. Merlin Kokai (poznat kao Coccalo), autor je fiktivnog dela Il Caos dell Triperuno (Venecija, 1527). Merlin Kokai je pseudonim pod kojim je objavljivao italijanski poeta Teofilo Folengo, član Benediktinskog monaškog reda (1491–1544). Njegova navedena poema sadržala je set od pet soneta u kojima su korišćena imena i motivi svih velikih arkana.

Tarot je osim kao kartaroška igra, svakako imao i divinacijsku svrhu koja mu je pridodala taj magijski oreol. Da je u pitanju bila obična igra, teško da bi kasnije nekom palo napamet da od tarota stvori okultni tarot a da nije bilo upravo te poveznice sa predskazivanjem sudbine ili proricanjem budućih događaja. Razlog zašto o tome nije bilo više podataka i beleški u prošlosti leži u jednostavnoj činjenici da je bavljenje proricanjem u to vreme moglo prizvati nevolje, ne samo od strane vazda prisutne Inkvizicije, nego i zbog stava puritanskih protestanata. Proricanje sudbine bila je đavolja rabota. Između ostalog, karte i tome služe. Načelno, mnogi instrumenti čija je svrha kockanje imaju i mogućnost divinatorske primene. Sama kocka kao kockica za bacanje, istovremeno je i sredstvo hazarda, ali i proricanja. Kockanje i proricanje su povezani fenomeni. Kockanje stvara zavisnost, a sam tarot među svojim arkanama ima i onu koju simbolizuje hazard, ali i zakonitost točka sudbine – Točak sreće, izraz boginje Fortune. Sama logika sleda trijumfa ukazuje na tok sudbine. Pamćenje i prisećanje je deo budne pažnje, i što svaki dobar kartaroš zna, od ključnog značaja za uspešno vođenje igre. Osim toga, pamćenje je i oruđe imaginacije kojom se služi onaj ko čita znakove u cilju predskazivanja. Zanimljivo, Helen Farli je u svojoj knjizi u jednom pasusu pomenula i mogućnost da tarot ima svrhu vežbanja pamćenja, ali ona nije dalje obrazlagala tu temu, osim što je pomenula špil koji je izradio nemački franjevački monah, satiričar, pesnik i prevodilac Tomas Murner (Chartiludium Institute summarie, 1502), a koji je sadržavao logički konzistentne mnemotehničke slike, ali je takođe služio i za igru. Svrha njegovih memorijskih karata bila je da olakša proučavanje Justinijanovog kodeksa rimskog prava.

Pol Huson povlači još jednu paralelu između bibliomantije i kartomantije. Naime, nekada je bilo popularno proricati uz pomoć kakve knjige za koju se verovalo da sadrži opštu mudrost, tipa Sveto pismo, Ilijada, Božanska komedija, Petrarkini soneti itd. Ljudi su nasumce ili uz pomoć kockica otvarali određene strane tih knjiga i malim štapom označavali mesta da bi potom pročitali šta mudra knjiga ima da kaže povodom njihove dileme. Huson je naveo kako su neki špilovi imali prateće knjige sa citatima iz mudrih knjiga povezanih za svaku kartu i sl. Možda u toj praksi možemo potražiti razloge zašto su karte kasnije dobijale nazive. Takođe, Huson se poziva na holandskog istoričara tarota Gerard Van Rijnberka, koji je otkrio reference na proricanje kartama u epskoj poemi iz XIV veka, kasnije objavljenoj u Milanu (1519) pod nazivom Spagna istoriata (Istorija Španije). Pevanje XX opisuje kako slavni junak Roland (Orlando) pokušava da sazna kretanje neprijatelja Karla Velikog, franačkog kralja, uz pomoć karata. Iako je oduvek bilo uobičajeno da pred odlazak u rat vojskovođe konsultuju vračeve i proroke, ipak je malo verovatno da je Roland to učinio baš sa kartama, budući da je on živeo u VIII veku. Naposletku, od značaja za ovu temu je i studija koju Huson pominje (Ruth Martin: Witchcraft and the Inquisition in Venice, 1550–1650) u kojoj su navedeni slučajevi upotrebe tarota u veštičarenju, a što je danas jedna od uobičajenih okultnih praksi vezana za tarot. Dakle, tarot je već u XVI i XVII veku bio viđen kao značajno okultno sredstvo, ali iz razumljivih razloga nije bilo autora da o tome pišu ili razvijaju metodologiju.

Uspon spekulativnog

U neku ruku, usudio bih se reći, preteče modernog tarota, predstavljaju jedan od izraza argoa posvećenika u Evropi. Poznati tarotolog i okultista, Artur Edvard Vejt, označio je tarot kao slikovni jezik. U vremenu doslovnog razumevanja i cepidlačkog insistiranja na konkretnom objašnjenju i pojednostavljivanju, argo kao simbolički i alegorijski oblik izražavanja, sve je dalji od poimanja. Dela njegovog duha, poput velikih arkana tarota, sve su nerazumljiviji i nedostupniji, budući da su ključevi tumačenja pogubljeni u opštem naletu vulgarnog, pozitivističkog, psihologizujućeg i pseudoezoteričnog. U tom duhu osvrnuo bih se na zapažanja Vilijama Stirlinga u knjizi The Canon. Po Stirlingu, izlazak na svetlo raznih vrsta mističnih znanja koja su bila pažljivo prikrivana u prošlim vremenima, jedna je od uočljivijih karakteristika XVII i XVIII veka. Međutim, kako on naglašava, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su iz tog razloga ovi vekovi bili poznati po misticizmu. Naprotiv, pojava rojzenkrojcerskih, hermetičkih i masonskih društava bio je znak dekadencije i slutnja na izumiranje ezoterijskih tradicija. Kako Stirling zaključuje, sve dok su tajne doktrine masonstva primane kao vitalna inspiracija zanata, niko o njima nije ništa čuo. Misterije, o kojima se u prošlosti govorilo samo u tajnosti i nikad nisu napisane, postale su slabo čuvane i tada je njihova moć praktično zamrla. Ono što Stirling želi naglasiti jeste da pojava rozenkrojcerskih, masonskih i hermetičkih društava i njihovih učenja u XVII veku jeste zapravo znak dekadencije, najava konačnog nestajanja drevnih ezoterijskih tradicija na tlu Evrope. Jedini dokazi postojanja te tradicije jesu građevine, spomenici, slike, simboli, alhemijski rukopisi i delimično tarot.

Odlazak operativnog i nastupanje spekulativnog takođe predstavlja jedno od znamenja dekadencije ezoterizma u Evropi i promenu karaktera duha vremena. Operativna masonerija je već u XV veku počela da daje znake opadanja. U XVI veku u Engleskoj joj je zadat težak udarac od strane Henrija VIII koji je masonske gilde stavio van zakona te konfiskovao njihovu imovinu. U skladu sa rigidnim stavom puritanaca, više nije bilo potrebe za zidanjem monumentalnih katedrala bremenitih alhemijskim i paganskim simbolizmom. U duhu današnjih čistunaca političke korektnosti, talibana i isilovaca, te minulih sovjetskih boljševika i francuskih jakobinaca, tako su i puritanci Henrijeve Engleske, kao preteče svih njih, jurišali i vandalizovali manastire i svaki materijalni izraz onoga što su tretirali kao vidove idolatrijske papističke religije.

U ostatku Evrope, takođe je došlo do oseke i nestajanja posvećeničkih majstorskih cehova, jer se duhovna klima promenila, usled nastupanja novog doba. Učenik slavnog istoričara religije Mirče Elijadea, Joan Kulijanu, u knjizi „Eros i magija u renesansi“, pisao je da su nakon smrti Đordana Bruna puritanske sile i njima suprotstavljeni reakcionari Rima, našli zajedničkog neprijatelja u vidovima imaginativnih sposobnosti koje su smatrali idolopoklonstvom i magijskim delovanjem. Magijske mentalne slike, fantazme, proglašene su idolima koje je zamislilo unutrašnje čulo. Puritanci su išli korak dalje u tome, cenzurišući umetnost, oslanjajući se na prosvećivanje vernika njihovim opismenjavanjem i osposobljavanjem da čitaju i ispravno tumače bibliju. Katolički i pravoslavni svet, znatno se oslanjao na slike u obliku ikona, freski, kipova, koji kao objekti kontemplacije ili štovanja, mogu pružiti pristup verniku ka svetu simbola i neposrednijeg doživljavanja religijskog univerzuma. Kako je veliki broj ljudi tada bio nepismen, upravo su te slike i oblici produbljivale njihov verski odgoj. Puritanizam je sve to odbacio, oslanjajući se na suvoparnu racionalnost u tumačenju biblijskog teksta. Istina, to je imalo za posledicu širenje pismenosti. Međutim, u magijskom smislu primene fantazmi, mentalne slike kao pomagalo učenju, pamćenju i procesu razmišljanja, postale su meta za odstrel budući da su bile utemeljene na paganskom svetonazoru koji je uključivao hermetizam, astrologiju, alhemiju i druge okultne nauke.

Da bi išla u korak sa nadirućom reformacijom, Katolička Crkva se takođe okrenula racionalizaciji. Uporedo sa tim, ustanovljavale su se okolnosti koje su dovele do nestanka operativne i uspona spekulativne masonerije, a što je postalo vidljivo početkom XVIII veka. Sam taj prelazak sa operativnog na spekulativno jeste izraz dekadencije i gubljenja suštinskih tajni zidarstva. Veliko je pitanje da li je uopšte reč o prelazu, nekakvoj razvojnoj tranziciji, jer više nije bilo potrebe za njihovim majstorskim uslugama, pa su se braća odala spekulaciji, ili je reč o međašu koji predstavlja jasan diskontinuitet? Takođe, pitanje je postoje li uopšte ikakvi verodostojni dokumenti kojima bi bila potkrepljena veza između spekulativne masonerije XVIII veka i njihovih navodnih drevnih predaka? Gde se tačno nalazi i šta predstavlja ta poveznica između modernog slobodnog zidarstva i srednjovekovnih te antičkih majstora i graditelja velelepnih sakralnih zdanja?

Poznati američki masonski učenjak Albert Meki u delu An Encyclopaedia of Freemasonry and Its Kindred Sciences pominje da je 1480. godine Marsilio Fičino osnovao Platonističku akademiju, pod sponzorstvom Lorenca de Medičija. Iako ta organizacija nije imala formalni karakter, niti je bila tajna, ipak, Meki joj pridaje masonski karakter ne samo zato što je dvorana u kojoj su održavani sastanci njenih članova bila ukrašena masonskim simbolima, nego i iz drugih razloga. Navodno, Fičinijevoj Akademiji pridružili su se (ili su je podržali) počasni članovi i patroni srednjovekovnih masonskih bratstava koji su napustili graditeljski poziv posvetivši se mističnom aspektu njihovog učenja. Meki je to okarakterisao kao najraniju instancu odvajanja spekulativne od operativne masonerije. Kako Meki definiše odnos operativne i spekulativne masonerije, operativna predstavlja osnov na kojoj je izgrađena doktrina spekulativne. Konsultujmo dalje po tom pitanju Valtera Leslija Vilmshursta koji je u knjizi „Značenje slobodnog zidarstva“, napisao je sledeće redove:

„Otkako su Misterije u šestom veku potisnute, njihova tradicija i učenje nastavljali su se u tajnosti i u različitim skrovištima i tom nastavljanju treba pripisati naš današnji masonski sistem... On je sastavljen i projektovan pre dva do tri veka, kao elementarni izraz stare doktrine i inicijacijskog metoda, od strane jednog skupa umova, koji su bili daleko dublje upućeni u staru tradiciju i tajnu nauku nego što su oni koji se danas njihovim delom koriste, ili, pak, nego što kazuje tekst masonskih rituala. Ako su ostali opskurni i anonimni, tako da istraživanje modernog studenta nije u stanju da ih identifikuje, to se jedino i moglo očekivati.“ Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 118.

Dakle, po Vilmshurstu, masonerija danas ne može da identifikuje svoje očeve osnivače i kao takva predstavlja neku vrstu živog spomenika o čijoj pravoj prirodi i poreklu oni koji u tome učestvuju malo znaju i malo mogu znati. Pa zašto masonerija uopšte postoji? Evo šta Majstor kaže:

„Dobro je rekao jedan pisac od autoriteta u tom predmetu, da su oni izneli na videlo sistem spekulativne Masonerije kao jedan eksperiment na umu vremena i sa ciljem da barem malom delu javnosti, koja živi u vremenu velike tame i materijalizma, pruže dokument o doktrini regeneracije, koji bi trebalo da posluži kao svetlost onima koji su bili u stanju da se njime koriste. Ako je ta teorija istinita, na prvi pogled se može činiti da je njihova namera osujećena kasnijim razvojem događaja, tokom kojeg je stvorena jedna organizacija svetskih dimenzija i sa mnogobrojnim članstvom, nesumnjivo oduševljena uglavnom vrednim idealima, koja u izvesnoj meri vrši dobročinstva, ali zato potpuno previđa svoju istinsku i prvobitnu svrhu, svrhu Reda koji treba da promoviše nauku o ljudskoj regeneraciji i koja nije svesna da su zbog tog nedostatka njena velika dela u drugim pravcima od male, ili nikakve vrednosti.“ Vilmshurst, isto, str 118.

U duhu rečenog, obratimo pažnju i na ono što je o Bogorodičinoj crkvi u Parizu, legendardni Fulkaneli pisao:

„Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanom ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli.“ Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 29.

Ovde nam Fulkaneli ukazuje na svojevrsni nevidnički i vulgarni talibanizam francuskih revolucionara, a drugo, još važnije, na neznanje restauratora. Čak i da je promasonska postrevolucionarna vlast iskreno želela da sačuva izvornost ovog graditeljskog remek dela, nije li onda čudno da oni koji tvrde da su u kontinuitetu sa drevnim majstorima, neupućeni u graditeljsku i ezoterijsku tajnu čuvene katedrale? Fulkaneli uz žaljenje optužuje restauratore i njihove nadređene, koje je u mrak neznanja, nadmenosti i nemarnosti, okovao duh modernog vremena, da imaju loš odnos prema gotskim delima i da prilikom restauracije nisu bili vođeni da obnove uništene detalje sa zidnih ukrasa (alhemijskih rebusa) onakvi kakvi su bili u originalu, nego su hteli da urade bolje! Time su direktno pokazali da ne umeju bolje i da ne vladaju tajnama filozofa. Povodom traljavog restauratorskog posla Fulkaneli daje sledeću ocenu:

„Ovo drugo, pregledano, ispravljeno i dopunjeno izdanje svakako je bogatije nego prvo, ali je simbol okrnjen, nauka osakaćena, ključ izgubljen, ezoterizam utrnut. Vreme truni, troši, struže krečnjak, i jasnost zbog toga boluje, ali smisao ostaje. Onda dolazi restaurator, iscelitelj kamenja; s nekoliko udaraca dletom, on amputira, odseca izobličava, preobličava, autentičnu ruinu pretvara u veštačku tvorevinu i blistavi arhaizam, ranjava i krpi, odvaja i dopunjava, kreše i krivotvori u ime Umetnosti, Forme ili Simetrije, ne vodeći ni najmanju brigu o stvaralačkoj misli.“ Fulkaneli, isto, str 68.

Pogledajmo šta dalje Fulkaneli kaže o Bogorodičinoj crkvi, a što najbolje svedoči o odnosu koji moderna postrevolucionarna, a danas već postmoderna Francuska, ima prema biseru ne samo sopstvenog, već i evropskog te svetskog nasleđa:

„Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika... Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda toliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji.“ Fulkaneli, isto, str 68.

Ukoliko Francuskom vladaju prosvećeni i spekulativni, otkud onda taj zapanjujući nedostatak poštovanja i volje prema izuzetnim delima sopstvenih operativnih predaka? Otud nije ni čudo što je katedrala izgorela. Evo jednog detalja koji Fulkaneli ističe govoreći o prostoru oko katedrale:

„Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih: Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, Boginja ti je postupno spremila večnu vodu.“ Fulkaneli, isto.

Fulkaneli nam potom otkriva da je taj sveti monolit predstavljao Febigena, Apolonovog sina, ali da su neki tvrdili da je reč o Merkuru ili pak Eskulapu. Monolit je odatle uklonjen 1748. godine kada je proširen trg oko Bogorodičine crkve. Tim događajem simbolički je proteran Apolonov sin (a možda i Merkur / Eskulap) iz „grada svetlosti“ najavljujući lažnu svetlost novog doba kada će stara nauka konačno biti zaboravljena i pred nadmenim prosvetiteljima i iluminiranim revolucionarima oterana u podzemlje. Takođe, 1781. godine, Fulkaneli kaže, uklonjen je i razlupan kip Svetog Kristofera, podignut 1413. Kao da je neko time otvorio put da se Pariz ukrasi otetim egipatskim stubovima i znamenjima jedne nove ezoterijske mode koja je sebe poistovetila sa duhom drevnog Egipta, zaboravljajući pritom da je i ono što je uklonjeno takođe posrednim linijama vuče egipatsko poreklo, ali vulgarnom ukusu jednog površnog i dekadentnog doba to nije bilo tako očigledno:

„Jer, katedrala je u celosti tek nemo, ali slikovito slavljenje drevne Hermesove nauke za koju je, uostalom, ona umela da sačuva jednog od starih tvoraca. Bogorodičina crkva u Parizu, u stvari, pazi svog alhemičara.“ Fulkaneli, str 35.

Ovaj odeljak završiću Fulkanelijevim rečima:

„Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima. Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo... Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi istine, radi afirmacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi potomstva svoga imena. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talenat. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počev od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija - čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici renesanse ostaviše mermer inertan i hladan. Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo.“ Fulkaneli, str 32.