Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE
„Prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slepilo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti.“Hauard Filips Lavkraft, Kroz kapije srebrnog ključa
Uslovno rečeno
postoje samo dva demona, dva boga, prostor i vreme. Oni su komplementarni. Oni
su sve i oni su ništa. Tako dvojnost biva poništena proširenjem svesti na
prazninu. Jedan od veoma delotvornih načina poništavanja te ograničavajuće
dvojnosti kroz njihovo pomirenje u beskraju (dis)kontinuuma apsoluta, da se
tako izrazim, opisano je u Lavkraftovoj priči Kroz kapije srebrnog ključa
(Through the Gates of the Silver Key). Stavimo sada na stranu likove i
radnju u samoj priči i ako se usredsredimo na osnovni koncept dolazimo do
jednog zanimljivog opisa kako jedno biće može postojati kao sva bića, bilo kada
i bilo gde, posredstvom jednog nad-bića. Lavkraftov junak, okultista Randolf
Karter, poseduje određeni magijski instrument, srebrni ključ, uz pomoć kojeg
može premostiti prostor-vreme i projektovati se do čuvara vratnica
prostor-vremenskog ambisa otelotvorenog kao Umr at-Tavil. Ostavimo po strani i
prirodu samog Umr at-Tavila, jer ono što je zaista bitno jeste opis kako jedno
pojedinačno biće, odnosno jedan čovek, biva svestan sopstvenog postojanja u
svim oblicima, u svim dimenzijama, u svakom prostor-vremenskom kontinuumu, tako
što prepoznaje sebe kao deo univerzalnog bića u svim tim dimenzijama i
oblicima. On u trenutku te spoznaje može birati šta i kada želi da bude, ne
ograničavajući se samo na ljudski oblik.[1]
Lavkraft,
Kastaneda i Kroli čine jedan zapanjujuć trio čija se literarna zaostavština
može koristiti kao reper za svaki iskorak u ozbiljnija promišljanja o ključnim
temama okultnog i uopšte ezoterijskog. Svaki od te trojice je neko ko je iz
užasavajuće uštogljene racionalnosti XIX i XX veka, na sebi svojstven način,
iskočio izvan date teskobnosti, povezavši se sa nečim zastrašujućim, neobičnim
i drevnim. I kada se govori o vremenu, taj kontinuitet je varka, jer se ono
uvek i neprekidno dešava, zapravo ne teče nego stoji, pa se svaka sekvenca
vremena može otključati i u nju ući. Tako je neprekidnost prostora takođe
varka, jer i nemerljiva daljina može biti savladana projekcijom svesti.
Reinkarnacija shvaćena linearno je takođe besmislica, jer sa jednog višeg
stajališta uviđamo da je naše biće univerzalno i istovremeno postoji svuda i
uvek kao bezbroj različitih životnih oblika.
 |
| "Secret Chief" by Matt Baldwin Ives |
U praktičnom
smislu, vreme možemo zamisliti kao traku spiralnog oblika sačinjenu od mnoštva
ćelija koje predstavljaju određene sekvence svesti. Svaka od tih sekvenci ima
svoj život, trajanje, ambijent, oblik, prostor u kome se odvija itd. Poredimo
te sekvence sa sobama. Imamo bezbroj soba na vremenskoj traci i sve su one
međusobno povezane tankim nitima ili tunelima kroz koje se možemo kretati,
ulaziti i izlaziti po volji. Kada god uđemo u neku sobu preuzimamo svest koja u
njoj obitava i postajemo to. Možemo sačuvati posebnost i neutralnost posmatrača
te samo posmatrati sudbinu bića koje živi scenario bitisanja u datoj sobi, a
možemo se, eksperimenta radi, privremeno poistovetiti sa tim bićem te proživeti
malo njegovu sudbinu. Ovo o čemu pišem nije samo misaoni eksperiment već ta
perspektiva može biti dosegnuta putem metoda koji ću ovde opisati.
Put ka
vremenskoj traci vodi kroz sanjanje. Ovom prilikom valja napomenuti da postoje
stvarna dešavanja i kvazi dešavanja, kao na primer kvazi otvaranje čakri i
stvarno njihovo otvaranje, kvazi dizanje kundalini i stvarno dizanje kundalini,
kvazi prelazak bezdana i stvarni prelazak bezdana, kvazi prosvetljenje i
stvarno prosvetljenje, kvazi susret sa anđelom čuvarem i stvarni susret sa
njime, kvazi odlazak u drugo prostor-vreme i stvarni odlazak u drugo
prostor-vreme, pa tako i kvazi ulazak u vremensku traku i stvarni ulazak u
vremensku traku. Ovo što ću ja opisati jeste put ostvarenja jednog kvazi
dešavanja. Jedino što je stvarno u tom kvazi dešavanju jeste ulazak u tzv
lucidno sanjanje i otvaranje kapija neverovatnog sećanja. Ne postoji kvazi
lucidno sanjanje i kvazi sećanje, iako ima lažnog sećanja. Kada kažem kvazi
dešavanje zaista mislim na to dešavanje ali na nekom nižem nivou intenziteta,
kao da se onom ko to postiže dozvoljava da malo okusi tajnu, da uzme gutljaj iz
svetog grala, da virne malo u sobu misterija, da oseti i iskusi nešto a da to
ipak ne bude u potpunosti. Ovo što sledi jeste uputstvo za ulazak u jedno kvazi
stanje. No, nemojte biti razočarani povodom toga jer put u pravo stanje vodi
kroz niz kvazi stanja koja su svakog puta sve intenzivnija i sve manje kvazi.
Postoji
nekoliko osnovnih načina za ulazak u lucidno sanjanje, ali ja ću ovde dati
jedan malo drugačiji postupak čiji prevashodni cilj nije postizanje stanja
lucidnog sanjanja već je to stanje posledica. Pravi cilj ovog postupka jeste
neka vrsta rekapitulacije (postupak poput onog koji je opisao Kastaneda), ali
uz neke razlike. Svako veče, pre nego što utonete u san, počnite da
retroaktivno odmotavate sećanja na minuli dan. Najbolje je početi od poslednjih
aktivnosti, ulazak u krevet, pranje zuba, prisetite se svih mogućih detalja,
svih osoba koje ste tokom dana sreli, razgovora koji ste vodili, šta ste
pretraživali na internetu, šta ste čitali, gde ste bili, a potom pređete na
prethodni dan sve do trenutka kada slike počnu same od sebe da se nameću i
krenu da se ređaju po nekom svom redosledu. Tada, reklo bi se, počinje da radi
podsvesti u prvi plan izbijaju detalji bez uticaja naše svesti. Iz noći u noć
ponavljate postupak, sećajući se minulog dana, zatim prethodnog, uvek dodajući
taj minuli dan. Već nakon nekoliko večeri, taj svojevrsni lov na prošlost
nastaviće se i u snu. Počećete da u snu iznova doživljavate minule događaje,
ali opazićete da je kontekst nekako izmenjen i da se kao sećanja nameću neki
događaji i situacije koje se u vašem stvarnom životu nikada nisu desile ali ih
svejedno prepoznajete kao sećanje. U jednom trenutku shvatićete da sanjate i
biće to uvod u lucidno sanjanje. Lucidno sanjanje je, sa druge strane, samo
uvod u kvazi prelazak u drugačiju stvarnost ili nivo stvarnosti, a što vremenom
vodi do stvarnog prelaska u drugačiju stvarnost.[2]
Da biste
uspešno upravljali talasima navirućih sećanja u snovima, potrebno je prethodno
da ovladate osnovnim veštinama lova na sećanja. Takođe, važno je znati da ta
sećanja mogu dolaziti i iz vaše lične budućnosti, ali i bilo koje budućnosti i
bilo koje prošlosti, odnosno iz bilo koje tačke vremena te nemojte upasti u
zamku verovanja da je reč o nekakvim vašim prošlim ili budućim reinkarnacijama.
Takvo razmišljanje vodi u zabludu poistovećivanja sa tim slikama i situacijama.
Zapamtite da ste vi samo posmatrač pa se stoga nemojte emotivno ili bilo kako
unositi u ono što posmatrate. Možda vam iskoči kakav grozan ili uzbudljiv
prizor, situacija tokom koje ste se nekako potresli, iznervirali, naljutili ili
uživali. To je sve nebitno, jer bilo kakvo uplitanje vodi gubitku izdvojene
svesti, gubitku lucidnosti. Pokušajte to da izbegnete jednostavno posmatrajući
uz svest da se to zapravo nekom drugom dešava, da je to samo slika koja nema
nikakve veze sa vama.
Nakon par nedelja redovne prakse, pokušajte, dok još niste
utonuli u san, da nekako zaustavite tok slika koje se smenjuju na vašem
mentalnom ekranu. Pokušajte da zamrznete sliku. Nemam načina da objasnim kako
se to postiže osim voljnim naporom pažnje. Ukoliko u tome uspete, potrudite se
da pomnije razgledate ambijent te zaustavljene sekvence. Možda ćete primetiti
neke detalje kojih uopšte niste bili svesni tada kada se događaj iz sekvence
zaista odvijao. Cilj ovog postupka jeste da to isto postignete ali tokom
lucidnog sanjanja. Jednom kada to uspete, putovanje kroz tunele između soba sa
vremenske trake više neće biti problem, jer putevi iz svake sobe vode praktično
u beskraj – u bilo koju drugu sobu bilo kad i bilo gde. To jeste kvazi
postignuće i dešava se tokom sanjanja, ali je bez obzira, veoma teško izvesti
pomenuto zamrzavanje kadra, a to što je kvazi ne umanjuje njegovu
vrednost u uvećanju životne mudrosti, iskustva i podizanja svesti na putevima
samospoznaje i istraživanja sveta. U ovom smislu sećanje je ključ sanjanja,
sanjanje je ključ spoznaje i preobražaja.
Dan Hiller
[1] „Linije
predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su
manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija.
Svako lokalno biće - sin, otac, deda itd, - kao i svaka faza u razvoju jednog
bića - novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek - samo je jedna od bezbroj mena
osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je
ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi
preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo
različite mene prvobitnog večnog Kartera izvan vremena i prostora - fantomske
projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče
večno biće.“ Hauard Filips Lavkraft, Ktulu priče, Tabernakl, Sremska
Mitrovica, 2008, priča Kroz kapije srebrnog ključa.
[2]
„Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni
odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili
krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih
četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni
su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih,
vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala
faza beskrajno male stvari - trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva
kapija, iza koje Umr at-Tavil diktira snove Drevnima... Vreme, podučavali su ga
talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da
izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih
dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o
vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što
jeste i što će biti, postoji istovremeno.“ Lavkraft u priči Kroz kapije
srebrnog ključa, isto.
