Kraj istorije: porodica, moć i transhumanizam

 

art by Rosaleen Norton

Božanska revolucija katastrofe iziskuje kosmičku usamljenost onih koji su joj posvećeni. Revolucionar jeste ambiciozan, ali je ta ambicija metafizičke prirode i nema svoju svetovnu stranu. Svetovno je profano, kao što je profano sve ono što je nekada bilo sveto. Revolucija neće vršiti obnovu svetog, neće raditi na sakralizaciji onog što je nekada bilo sveto pa se u međuvremenu profanisalo. Uzmimo za primer instituciju porodice. Samim tim što neko ima porodicu, pruža dovoljan razlog da mu se ne da revolucionarna moć u ruke, budući da je porodica odavno profanisana institucija. Iz perspektive revolucije, porodica je postala inkubator profanizacije i primitivizma. Parazitska društvena moć se prenosi sa kolena na koleno, porodičnim nasleđem. Porodice uspostavljaju klanove i klike, a ovi stvaraju nomenklature. Naposletku, vukovi jedu magarce. Da se razumemo, ne zagovaram uništenje porodice kao institucije. To nije namera revolucije. Međutim, ono što zagovaram jeste uništenje porodica moći, onih krvno-porodičnih klanova koji su porodicu pretvorili u instrument za prenos privilegija i kontrole, kao i za reprodukciju određene psihološke i okultne patologije. Porodica kao zajednica ljubavi je sveta, a porodica kao instrument moći je prokleta.

Nekada su porodice nosioci društvene moći bile svete. One su istovremeno imale i magijsku, odnosno sakralnu moć. To su svete kraljevske porodice. Danas više nema nijedne porodice čiju lozu krasi oreol sakralnog. U doba opšteg primitivizma, profanosti i vulgarnosti, čovečanstvo se i dalje nalazi u vlasti takođe primitivnih porodičnih loza koje su nekada možda i imale plemenitu liniju, ali su se vremenom izopačile i potpale pod klipotski uticaj. Može biti da neke od njih vode poreklo od uzvišenih, plemenitih i posvećenih predaka, ali s obzirom na njihovu dekadenciju, gubitak ili zanemarivanje inicijacijske formule nasleđivanja i razvodnjavanjem krvi, oni danas nisu ništa bolji od svetine kojom vladaju, osim što imaju metod, polugu i tajno posvećenje. Njima je i dalje ostao instinkt održanja porodične linije, ali je to, osim očuvanja i uvećanja moći, izgubilo svaki viši, kosmički, religijski ili etički smisao. 

Tako je čovečanstvo postepeno došlo do nečega što bih mogao nazvati krajem kulture. Kao što ne-biće razgrađuje biće, tako i nekultura razgrađuje kulturu. Primitivci će, sasvim prirodno, u skladu sa svojim primitivizmom, nastojati da prikupljenu moć i bogatstvo prenesu na svoje potomstvo. Porodično nasleđivanje svojine i moći jeste jedan od osnovnih preduslova trajanja istorije. Kraj istorije, kojem streme revolucionari katastrofe, teži da to jednom prekine za svagda. Kontinuitet (vulgarne i profane) krvne loze je suštinski neprijatelj revolucijom projektovanog kraja istorije i istorijskog vulgarnog čovečanstva. Otud se nameće zaključak da te porodične linije moraju biti prekinute, njihova moć slomljena a imovina oduzeta. Njima ne sme ostati ništa od bilo kakve moći.

Svestan sam kako zvuče ovi redovi, budući da je porodica, kako to uče klasične društvene doktrine, osnovna ćelija društva. Tako je to u istorijskom čovečanstvu, gde na delu imamo četvorostruki odnos:

• pojedinac
• porodica
• zajednica / narod
• čovečanstvo

To su četiri ugaona kamena simboličkog istorijskog ljudskog doma, a što ima svoje ezoterijske makrokosmičke paralele.

Pojedinac je Sunce koje se rađa na istoku, znak Bika, onaj prvi i osnovni.

Porodica je moćno Sunce visoko uzdignuto na jugu, znak Lava, posledica međusobnog „poznanja“ muškarca i žene, cilj njihovog sjedinjenja i rezultat kusanja ploda Drveta znanja.

Zajednica, odnosno pleme, narod, kasnije nacije, oslikava prirodu znaka Škorpije. Ona traži žrtvovanje, podrazumeva rat i smrt te zato predstavlja crveno Sunce na zalasku.

Čovečanstvo je tamno more sunčevog puta kroz podzemlje, a što odgovara znaku Vodolije.

U svemu tome prepoznajemo četiri arhanđela, četiri zvezde, četiri strane sveta, četiri stuba ljudskog sveta koje će revolucionari prodrmati jer njihova volja je volja duha vremena. Doba Vodolije jeste doba čovečanstva u celini. Na delu više nisu problemi pojedinaca, porodica ili naroda, nego sveukupnog ljudskog postojanja na Zemlji. Dakle, ne postavlja se više pitanje opstanka nekog pojedinog čoveka, njegovog roda, plemena ili naroda, države ili carstva, već čitavog čovečanstva.

Nisu bitni revolucionari kao ljudi, bitna je ideja Božanske revolucije katastrofe. Zašto božanske? Zato što je u skladu sa svrhom koja dolazi iz izvora višeg reda koja cilja ka ispravci besporetka putem revolucije, a čiji je glavni izraz katastrofa uspostavljenog besporetka. Za dobar deo ljudi besporedak je jedini poredak koji oni poznaju i grčevito ga će se držati i braniti ga. Oni koji će na svojim plećima poneti teret božanske revolucionarne intervencije su, na prvi pogled, dehumanizovani ljudi. Oni će biti u stanju da ostvare predočenu revoluciju vođenu istinskom voljom koja dopire iz dubljih slojeva njihovog bića.

Uništenje neprijatelja revolucije podrazumeva zatiranje svih tragova o njihovom postojanju, uključujući i brisanje njihovog otiska u astralnoj svetlosti kao svedočanstvo da su ikada postojali. Nema iniciranja prebega. Tu vrstu primitivne mimikrije ne priznajemo i gnušamo je se. Nema prihvatanja onih koji su rasli u senci primitivizma i sebičnosti porodične moći. Neprijatelj mora biti suštinski i ontološki ugrožen, da izgubi san, jer će znati da je sve i svako ko je u bilo kakvoj simpatičkoj vezi sa njim, te naposletku on sam, ne samo životno, već metafizički ugrožen. Neprijatelj se mora stalno osećati ugroženim (paranoja će ga učiniti još iracionalnijim), te će i realno biti u stalnoj opasnosti, samim tim što dijabolični fanatici revolucije i nadistorijskog poretka postoje, odnosno što postoji ideja o tome, koja u sebi nosi opasnu nameru. Neprijatelj revolucije je potpuni neprijatelj, ne zbog svog uverenja ili društvene pozicije, već zbog onog što jeste, zbog predaka, porodičnog imena, tradicije, zbog potomaka, koji će ponosni na svoje ime i krv, marširati u klanovsku, plutokratsku i oligarhijsku budućnost, ubeđeni da su oni uzvišeni, pozvani, odabrani, jer imaju pretke. Anatema! - jer oni nisu samo politički protivnici, nego su ontološki protivnici. Njihovo postojanje je uvreda za sve što je sveto. 

Ovde bih skrenuo pažnju na jednu metodološku stvar. Naime, kada kažem neprijatelj, to shvatite u smislu neprijatelja revolucije kao procesa, ali ne u svojstvu psihološke težine postojanja neprijatelja koji opterećuje psihu revolucionara. Revolucionar nema neprijatelja na ličnom i emotivnom nivou, jer ovde je reč o deratizaciji a ne nekakvom svetom ratu koji gradi sliku Neprijatelja. To nije energetski celishodno. Pacovi ili bubašvabe se prosto istrebljuju, bez imalo mržnje ili gneva, bezosećajno i hladno. Kao kada preuređujete vrt, vi iščupate korov. 

Možda bi neko na osnovu ovog što sam do sada izložio stekao utisak kako se zalažem za uništenje porodice, da sam protiv braka, emotivno-seksualnih veza između ljudi itd. Nije porodica sama po sebi institucija primitivizma ili neoprimitivizma, nego je fokus ka porodici kao instituciji moći čije vezivno tkivo nije ljubav ili odgovornost održanja kosmičkog poretka, nego beslovesna skučenost podljudskih strasti, manija, sklonosti, strahova, pohlepe. Takva porodica je agens ne-bića. To nipošto ne znači kako su za vlast i posedovanje moći pozvani nesposobni samoživi i egoistični bednici koji su se na najmizerniji mogući način emancipovali od institucije porodice.

Budućnost ne pripada čovečanstvu. Zapravo, njegovi ostaci poslužiće kao jezgro budućeg transhumanističkog stvaranja. Dolazi vreme kada će sam život ljudskom obličju reći zbogom. Moć ne pripada ljudskim bićima, niti pripada očevima i sinovima. Ova civilizacija će neminovno doživeti kolaps. Biće to do sada neviđena katastrofa u celokupnoj ljudskoj istoriji sa kojom se može porediti samo kataklizma mitske Atlantide ili mitoloških potopa. Jedan od operativnih ciljeva revolucije jeste da obezbedi takav ishod, ali i da spreči da bilo ko, neka organizacija, grupa ljudi, klan, porodica ili pojedinac, koji nije posvećen revoluciji, izvuče iz toga neko preimućstvo. To se po svaku cenu mora sprečiti, pa makar to značilo i fijasko same revolucije. Pravo na preživljavanje imaće samo involucijski humanoidni derivati, dok bi za evolutivne izdanke bio prokrčen put u neke druge sfere postojanja. Oni koji u budućnosti ostanu u ljudskom obliku (ili pak zauzmu podljudsku formu) jesu ti involucijski derivati, bića koja su se prilagodila nižem nivou postojanja. Taj subhumani ostatak nastaviće da bitiše na Zemlji. Nasuprot njima, oni koji se uzdignu, dakle evolutivni izdanci, napustiće ljudski oblik i preći u sfere koje su izvan našeg poimanja.

Infiltracija: metoda revolucionara

 

art by Luciana Lupe Vasconcelos

Dobro i zlo su, kako sam pročitao negde, dvojni ispljuvak duše, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo zlo, a velika dobrota veliko zlo. Zato smatram, u praktičnom smislu, da se protiv zla, kakvo god ono bilo, može boriti na samo jedan način, a to je ne boriti se! Ovladati zlom, međutim, ima smisla. Plastično govoreći, ako je zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkun. Ako je zlo u vladarskoj rezidenciji, uselite se u nju. Ako je zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je zlo u zlu, postanite zlo. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. To je način rada revolucionara.

Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Gde god videli neko zlo, idite tamo, ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati zlo. Što je ogoljenije ono je sve veće. Ne uvećavajte zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer je krajnje pragmatično. U tu svrhu ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da zlo ima rogove, ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike revolucije katastrofe: ovladajte zlom! Postanite zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv zla, već borba u kojoj vam je ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali zlom u sebi, ovladati zlom u institucijama, zlom u svetu, nije nikakav problem.

Sa praktičnog stajališta uvek možemo odrediti ili prepoznati zlo. Možemo reći, ovaj čovek je zlo, ovi ljudi su zlo, oni prizivaju zlo. Na fizičkom planu reći ćemo kako je zlo recimo kakav otrovni i smrtonosni agens. Na nivou metafizičkog uvek možemo reći za neki fenomen da pripada kategoriji zla, pa su otud zli oni ljudi koji se svrstavaju iza tog fenomena. Atavistički, zar ne? Ukoliko se malo udaljimo, odnosno kada produbimo tačku gledišta, onda se nađemo na stajalištu nekog „pozitivnog“ maniheizma pa uviđamo kako je zarad potpunosti i komplementarnosti sveta neophodno postojanje ahrimanskih sila, jer takav je red stvari. Onda se u toj mentalnoj poziciji uzdižemo, oštreći naše spoznajne moći i upinjući ka vrhu trijade iz koje se generiše „poznavanje dobra i zla“. Vrh te trijade ukazuje na nevinost. Na primer, Adam i Eva bili su nevini sve dok nisu spoznali dobro i zlo jedući plod sa Drveta znanja. To znanje je sposobnost razlikovanja stvari i ustanovljavanje diskriminacije. Likovi iz biblijske priče spoznali su zlo jer ono se očitava u odsustvu dobra. Moć diskriminacije ih je udaljila iz učešća u večnom životu. Nevinost nema neprijatelja, nego je neprijatelj taj koji nema nevinost.

A kako biblijska priča dalje ide, patnja sustiže prvobitni ljudski par ne samo zbog osude na bitisanje u mukotrpnom zemaljskom životu, nego pre svega zbog gubitka nediferencirane nevinosti. U toj nevinosti prepoznajemo načelo dobra. Odsustvo tog načela znači gubitak prvobitne nevinosti. Nevinost možemo posmatrati kao stanje volje koja je usklađena sa božanskom, pa onaj ko je nevin nije svoj nego Božji. Otpadanje od Boga je akt inicijacije zla: gubitak nevinosti. U tom smislu, čovek može zapasti u potpunu anti-nevinost, odnosno drugačiju ne-vinost a to je nevinost zaposednutog ahrimanskim entitetom, tj principom radikalnog zla. Da se razumemo, jer već čujem škrgut zuba, kada kažem „Bog“, kao što sam već naglasio, pre svega mislim na životni i životvorni princip a ne na čudovište koje su stvorili ljudi nazvavši ga tim imenom. Biti opsednut Bogom, odnosno nevinost-u-Bogu, prepoznaje Božju volju u svemu onom šta radi, odnosno prepoznaje Božju volju kao sopstvenu, a u krajnjoj liniji te spoznaje sebe vidi kao Boga. Isto tako, onaj opsednut radikalnim zlom, ne samo što ne prepoznaje uticaj dijabolične sile, niti je prepoznaje kao sopstvenu, nego ne prepoznaje ni samog sebe, budući da prepoznaje sve drugo u potpunoj međusobnoj odeljenosti koja se proteže i na njega samog uništavajući celovitost njegovog bića, odnosno njegove zvezde. Veoma je teško takvom čoveku da sačuva koherentnost svog uma i svesti. Tako ahrimanska sila potpuno uništava ljudsko biće. Ne može se neko poistovetiti sa ne-bićem a da sam ne postane ne-biće. 

Radikalno zlo je delatno načelo ne-bića, ono koje se kao takvo ispoljava u univerzumu. Radikalno zlo možemo osloviti, imenovati, prizvati, usmeravati, kontrolisati ili postati njegova žrtva. Radikalno zlo je inteligencija diskriminacije i kao takvo je u korenu patnje. Ako sam već upotrebio izraz zlo, onda ću kakvog konkretnog nosioca zla nazvati đavolom iako se sa mnom neće složiti ne samo oni koji ne veruju u đavola nego i oni koji tu ideju smatraju najobičnijim đubretom. Međutim, takvima bih skrenuo pažnju da kada u ovom slučaju, upotrebim izraz đavo, ne mislim na ono što se pod time uobičajeno podrazumeva. Mislim da sam ovde u priličnoj meri objasnio šta podrazumevam pod radikalnim zlom, pa otud u tom ključu valja posmatrati konkretnog nosioca tog zla. U praktičnom smislu đavo nije nešto što ne postoji nego nešto što ne bi smelo da postoji. Dakle, reč je o privremenoj konfiguraciji ne-bića u univerzumu, privremenom uvođenju u postojanje nečeg što ne postoji, uz pomoć energije poreklom od žive tvari. Pomoću tog privremenog i ograničenog ovaploćenja mag-revolucionar ostvaruje određene promene u skladu sa načelima revolucije. 

Revolucionar nije ono što je Kroli podrazumevao izrazom „crni brat“, ali nije ni „beba bezdana“, već nešto treće. Revolucionar je onaj koji čeka na pragu, nazvao bih ga Crnom mumijom, u nedostatku boljeg izraza kojim bih ga opisao. U tom smislu, Crna mumija je to što u inkubaciji stoji na samoj granici prelaska iz bića u ne-biće, do svog povratka sa te granice u samo središte bića. To je neko poput izgnanog boga koji će se vratiti. Revolucionar-mag svojim delovanjem obnavlja svet (sličnost sa procesom kabalističkog tikuna) a što podrazumeva povratak izgnanika. Šta to čeka ili koga čeka revolucionar jeste sila koja će ga prevesti preko ponora u apstrakciju. Velika Bludnica magijskog sestrinstva koja procesom invaginacije tka magijski lanac oko nosioca revolucije jeste živući ženski aspekt izgnanog boga, njegova živa i prisutna šakti koja stoji na raspolaganju adeptu revolucije. Njeno sestrinstvo je veštičji ženski svet u koji nijedan muškarac ne može imati uvid osim ukoliko ne postane žena magijskim putem, (a ne veštački, hormonski i hirurški).

Kao što sam već naglasio, svrha radikalnog zla jeste uništenje svesti i svetlosti. Nosioci radikalnog zla teže da zagospodare svim bićima pretvarajući ih u ne-biće, a što posledično uzrokuje uništenje svekolikog života. Ideja Božanske revolucije katastrofe jeste otpor tom zlu kroz potpunu kolaboraciju. Otpor je moguć jedino kao individualan napor, usmeren ka naizgled sebičnom samospasenju bez imalo obzira ka boljitku drugih. Svaki altruizam u očima revolucionara čist je nusproizvod, kolateralno delovanje i ništa više. Dakle, ukoliko neko spasi svet biće to uzgred. Mesija Božanske revolucije katastrofe nimalo nije zainteresovan hoće li ga pratiti neko ili neće. Revolucionari su tu da prouzrokuju njegov dolazak te da ga u pravom trenutku prepoznaju. Mesiju, kao i njegove revolucionarne preteče, ne tiču se sreća ili patnja drugih. Tuđe sudbine daleke su i strane. On je lovac, a ljudi su plen. Svako ljudsko biće je na ovaj ili onaj način plen posvećenog revolucionara, baš kao što je to u slučaju mesije revolucije. Revolucionar ne vidi bića nego samo kaleidoskop.

Pogled sa jalovog brda (1995) - iz zbirke Crni nemis

The Black Man NYARLATHOTEP, Jens Heimdahl

proroku Gudeji

Oblaci se rastvoriše. Videsmo lažno oko neveštog boga; znak pitanja kako stoji nad prolazom iz postojanja u nepostojanje.

Veliko Nebesko Dete izranja iz tame i luči ništavila. Crne kukuljice zaplesaše ples nitkova i podzemlja. Zemlja podiže ruke i zaustavi raspolućeni duh da ne postane Jedno koje će označiti neprirodan kraj; Kraj koji je Početak: prirodan, neprirodan... Pogled reče: Još nije vreme da Početak počne. Dok teče vreme, nije vreme.

Zli dečak trese jalovo brdo iznad grada. Zatreptaše gradski duhovi. Polip pusti pohotne pipke od grobnice do semena. Zli dečak peva zlu pesmu. Ruke iskaču iz trave. Krvava magla natapa devojačke snove.

Zla deca pletu niti oko prošlosti i budućnosti. U pupku Velikog Nebeskog Deteta plutaju njihove duše. Oni su volja Stvaranja i Razaranja; budućnosti u prošlosti, prošlost u budućnosti.

Ne zovite imena čiju tajnu ne znate! Ne slovite ono što ne voli slova. Ne ljubite ni bližnje, ni one daleke. Ne možete izljubiti čitav svet, mnoštvo predivno rugobnih lica.

Neka svaka prikaza, biće ili misao, osećanje ili želja, budu lestvice ka Gore, ka Dole. Neznano je stubište kojim se penjete, spuštate... Vaši prsti tanki poput igli, vaše strpljenje obod beskraja...

Zlo uvek dolazi, jer uvek je tu. Njegovi snovi, njegova java, kružna su putanja. Krugovi stvaraju krugove. Krugovi sužavaju krugove. Stari krugovi bivaju Tačka koja od prošlosti vodi u nevremenost. Novi krugovi bivaju korone što od budućnosti vode u zagrljaj starim krugovima.

Zla deca! Iza njih ne ostaje ni Dobro, ni Zlo. Ostaje porod od Ništa.

Smeh! Vragovi se smeju i kada spavaju. Najveći vrag ustaje samo kada mu utrobu probadaju mačevi gneva; gneva koja je očaj i smeh, ravnodušnost na jalovom brdu. Kada se probudi vražji car, probudiće se svi oni koje ne znamo, uz škripu davnina koje će tek doći.

Veliko Nebesko Dete tada biće čovek – stopalima ispod bezdanskog grotla i kovitlaca đavoljeg đubreta, i glavom iznad Božanske Kuće. Čovek će reći: „Iz Ništa dolazim u Ništa idem!“ Zla deca u Njegovom pupku, tada već ljudi, iz Ništa dolazeći, u Ništa će ući. Zaklopiće se Zvezdana Knjiga. Pisar će utonuti, kao i svi, kao i sve, kao i Ništa, u Ništa. Unezveren, trgnuće se Početak, svestan da zaista kasni.

Crna stvorenja sa Suncem na čelu, isukanih mačeva, iz zemlje iskaču. Gnevna su što kopamo rupe koje postaju rane. Rane, bude se u noći i plaču. Oblaci bacaju kamenje. Mesec postaje žena. Komad nebeske svetlosti nosimo u utrobama. Ljigava stvorenja izlaze iz rana. Plač rana postaje smeh skrnavitelja.

Zemlja više nije Devica koja rađa. U njenu prljavu postelju sada dolaze oni čiji je poljupci čine jalovom, čije je seme beživotno i crno.

Ustajte gresi i zablude! Pokuljajte u srca i glave ljudskih ljuštura. Ispunite im snove prizorima pogreba svega što beše njihova svetlost. Neka trulež oplete mrežu oko njihovih sudbina. Neka svaki trenutak da bude kobna zagonetka.

Prerezani vratovi i trbusi! Živi skeleti u gomilama! Čovek kao Grozota! Ispunite time Posudu Svetlosti i uspite je u matericu devičanstva. Vaše seme neka jalovo teče na jalovom mestu, niz grla bludnica! Uzećete telo! Uzećete dušu! Uzimaćete, davaćete... Svaka vaša milost biće pozajmica koja se ne može vratiti, staza koja velikodušno vodi u ropstvo. Budite lihvari! Budite kentauri!

Budućnost je osovina oko koje teče Nevremeno. Zlo dolazi sa Severa i ide Jugu...

Dočekali smo stranca obavijenog besom. Pokazujemo mu Grad, udišemo isparenja. Zvuci pomešani sa smradom. Devojke kože boje Meseca. Koliko još zločina da počinimo ne bi li naša dobrota postala cenjena!?

Senke sa podočnjacima tumaraju podrumima, potkrovljima... Svaki senoviti ugao, neosvetljeni hodnik, ulaz, prolaz, svetilište je Vrebanja. Istrajavamo, čekamo. Smrznuto kamenje otima nam toplinu iz stopala. Sneg prekriva naše prehlađene misli. Mrak pucketa. Svaka prilika, prilika je Prilike koja skrivena čeka u zasedi od strasti.

Neka svako biće postane stvar. Neka stvar postane biće. Naše slike nemo da posmatramo i smejemo se od srca u kojima nema duše.

Popalimo domove udobnih misli. Otmimo novo meso za roblje nam i služinčad. Svaku reč da obljubimo pre nego li sa voljenim legne. Prima noctis! Kliču silovane kćeri Zemlje. Prima noctis! Raduju se Gospodari. Sva se nepravda naslađuje. Sva se tama meškolji.

Donesite još droga! Napastvujte još dece, i zarazite! Upropastite još devica da umesto dece rađaju pošasti; gnusobe da rađaju! Spržite život! Zaledite duh! Neka ništa ne ostane do pustinje peska i leda, otrova i čađi. Tada će svet ugledati lepotu naših užasnih lica, golotinju dobrote.

U Sumpornom Moru, zapevaće Revolucionari Katastrofe Marseljezu Kraja. Veliki Vuk sa Severa poješće Sunce. Iz dubina svemirskih Voda doplivaće Crnilo da ugasi zvezde putokaze. Poslednji faraon leći će u vaseljensku grobnicu. Oko sa vrha piramide usnuće svoju smrt.

Umreće anđeli! Umreće vragovi! Umreće svo vreme sveta. Umreće Zemlja – bela od otrova. Umreće Vazduh – crn od zlobe i niskosti. Umreće Voda – mutna od sluzi bluda i bolesti. Umreće Vatra – masna od grozote koju izgara. Pocrkaće kao psi Gospodari četiri strana sveta, četvorostrukog Kraljevstva... Srušiće se Stražarske Kule svemira. Srušiće se Carstvo Božje i Kraljevstvo Vraga. Srušiće se Drvo sveta, života i Smrti – velika arena kosmičke Igre. Srušiće se Lik čoveka. Srušeni, pojaćemo himnu Revolucije. Obnaženih grudi, Sloboda će pokazati svoje pravo lice. Užasnuti, pogledaćemo. Zadivljeni, oslepećemo.

Vreme je užas koji gmiže i guta. Ustani, o Bezimeno! Dozivaju Te uzvišeni neumnici. Dozivaju Te ludačke košulje, krstovi Spasitelja i Probisveta. Dozivaju Te smrdljivi proroci, njihove raspomamljene strasti proroštva. Dozivaju Te aveti postojanja i nepostojanja, izdajnici svetlosti i tame, nevidnici, jeretici prirode, presedani, pobačaji, deca ništavnosti...

Reči utihnuše. Pogled se spusti do bezdana. Ispod, iznad, gore, dole, ničeg nema...

Noćas senke grizu svaki spokoj. Lopov, Pas, Tihi Ubica i Bahati Div, haraju javom noćobdija. Snove talasa Polip užasa i gnusnosti.

Kralj senki noću otima decu. Vraća ih izjutra bez kapi mašte. Bleda su dečja lica. Na vratu radosti stoji dvostruki ubod.

Gmaz zariva zube u trbušine tirana. Tirani nužde po ulicama. Grad zaudara na ustajali porok. Mračnim četvrtima haraju jednooke prikaze. Prevaranti izlaze iz šahtova.

Ljudi se pretvaraju u crevne gliste. Gliste bivaju prepolovljene oštrim štiklama veselih dama. Štikle gnječe larve u čmarovima tirana punih larvi i nesažvakanog izmeta. Uznemiravaju gamad.

Postajemo velike muve. Polažemo jaja u otežala creva vrlih očeva. Slećemo na veliko govnište. Opija nas toplina puna rajskih crva, ugojenih. Gle! Izmet crva ima crve! Crvi na izmetu crva su proćelave masne glavudže legionara vrlog očinstva. Nasađene na smrdljive mešine, grokću Odu Slobodi.

Groktanje Velike Nebeske Svinje označava kraj ere čistote izmeta. Budućnost korača topotom velikog krda, čiji se stomaci vuku zemljom. Zemlja, puna leševa zadovoljstva, jalovo bludi sa kljovama velikog krda. Grokću žreci Napretka. Grokće bolest u žlezdama. Grokću natekli mozgovi, nabrekli i mlohavi udovi.

Sa nebesa spuštaju se creva. Žohari dižu crkve spasiteljima ljudi i žohara koji im nastanjuju duše i glođu životnu svetlost. Blede crevne gliste jezde vazduhom. Otvorenih ustiju, deca naduvenih stomaka, čekaju njihov pad.

Žreci Napretka trljaju svoja međunožja gubicama gladnih, po brazdama bluda, predgrađima. Riju njuške i papci po izmrcvarenim telima ikona prošlosti. Dečja usta gutaju dlakavo seme tirana i žreca. Ližu krv sa prerezanih vratova svojih roditelja. Halapljiva prasad!

Devojčice zajahuju ukočene mrtvace. Proroci avangarde najavljuju novu, neviđenu pornografiju. Deca glođu meso nerođenih stvorova.

Na smetlištu pobačenih izroda igraju se deca budućnosti, nova divlja plemena. Siluju nesrećnike – blizance spojenih trupova. Oni prave sveti hlebac luči od otklonjenih tumora iz operacionih sala. Otvaraju lobanje rođenima bez mozga. Piju tu tečnost iz njihovih glava. To je sveta voda hidrocefala! Voda Moći i Vizije Proroka, Luč Ekstaze, čarobno Ulje - da mlohavo nabrekne, da staro i izopačeno postane mlado i još izopačenije. Magija!

Podajte kćeri uličnim psima. Ljubite rane pošasti. Nuždite po porodu. Svaka nejač ima da se čereči. Sve zdravo da oboli i uvene.

Idu Truli, Beživotni i Grozni – Sveto Trojstvo Crkve Svete Gnusnosti. Idu Neumrli, Užasni i Mračni! Ide izmet koji proždire. Idu Buka, Vrtlog i Krešteći Vetar.

Besneće oluje uskovitlanih taloga bezdanskog grotla. Neće se znati kada je san, kada je java. Neće se znati putokazi i strane sveta. Neće se znati noć i dan, već samo bledi, bolesni suton. Svaka bolest i propadanje štovaće se kao najveća svetinja. To će biti religija oblaka sa severozapada.

Tada, na obodu sveta stajaće upražnjen tron. Na njemu, kao gavran, stajaće Pogled. Pogled će reći: „Život je pustinja kojom teče zatrovana reka.“

Sećanje kao ključ sanjanja

„Prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slepilo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti.“

Hauard Filips Lavkraft, Kroz kapije srebrnog ključa 

Uslovno rečeno postoje samo dva demona ili dva boga, prostor i vreme. Oni su komplementarni. Oni su sve i oni su ništa. Tako dvojnost biva poništena proširenjem svesti na prazninu. Jedan od veoma delotvornih načina poništavanja te ograničavajuće dvojnosti kroz njihovo pomirenje u beskraju (dis)kontinuuma apsoluta, da se tako izrazim, opisano je u Lavkraftovoj priči Kroz kapije srebrnog ključa (Through the Gates of the Silver Key). Stavimo sada na stranu likove i radnju u samoj priči i ako se usredsredimo na osnovni koncept dolazimo do zanimljivog opisa kako jedno biće može postojati kao sva bića, bilo kada i bilo gde, posredstvom jednog nad-bića. Lavkraftov junak, okultista Randolf Karter, poseduje određeni magijski instrument, srebrni ključ, uz pomoć kojeg može premostiti prostor-vreme i projektovati se do čuvara vratnica prostor-vremenskog ambisa otelotvorenog kao Umr at-Tavil. Ostavimo po strani i prirodu samog Umr at-Tavila, jer ono što je zaista bitno jeste opis kako jedno pojedinačno biće, odnosno jedan čovek, biva svestan sopstvenog postojanja u svim oblicima, u svim dimenzijama, u svakom prostor-vremenskom kontinuumu, tako što prepoznaje sebe kao deo univerzalnog bića u svim tim dimenzijama i oblicima. On u trenutku te spoznaje može birati šta i kada želi da bude, ne ograničavajući se samo na ljudski oblik. 

„Linije predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija. Svako lokalno biće - sin, otac, deda itd, - kao i svaka faza u razvoju jednog bića - novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek - samo je jedna od bezbroj mena osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo različite mene prvobitnog večnog Kartera izvan vremena i prostora - fantomske projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče večno biće.“ Hauard Filips Lavkraft, Ktulu priče, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008, priča Kroz kapije srebrnog ključa. 

"Secret Chief" by Matt Baldwin Ives

Lavkraft, Kastaneda i Kroli čine jedan zapanjujuć trio čija se literarna zaostavština može koristiti kao reper za svaki iskorak u ozbiljnija promišljanja o ključnim temama okultnog i uopšte ezoterijskog. Svaki od te trojice je neko ko je iz užasavajuće uštogljene racionalnosti XIX i XX veka, na sebi svojstven način, iskočio izvan date teskobnosti, povezavši se sa nečim zastrašujućim, neobičnim i drevnim. I kada se govori o vremenu, taj kontinuitet je varka, jer se ono uvek i neprekidno dešava, zapravo ne teče nego stoji, pa se svaka sekvenca vremena može otključati i u nju ući. Tako je neprekidnost prostora takođe varka, jer i nemerljiva daljina može biti savladana projekcijom svesti. Reinkarnacija shvaćena linearno je takođe besmislica, jer sa jednog višeg stajališta uviđamo da je naše biće univerzalno i istovremeno postoji svuda i uvek kao bezbroj različitih životnih oblika. U praktičnom smislu, vreme možemo zamisliti kao traku spiralnog oblika sačinjenu od mnoštva ćelija koje predstavljaju određene sekvence svesti. Svaka od tih sekvenci ima svoj život, trajanje, ambijent, oblik, prostor u kome se odvija itd. Poredimo te sekvence sa sobama. Imamo bezbroj soba na vremenskoj traci i sve su one međusobno povezane tankim nitima ili tunelima kroz koje se možemo kretati, ulaziti i izlaziti po volji. Kada god uđemo u neku sobu preuzimamo svest koja u njoj obitava i postajemo to. Možemo sačuvati posebnost i neutralnost posmatrača te samo posmatrati sudbinu bića koje živi scenario bitisanja u datoj sobi, a možemo se, eksperimenta radi, privremeno poistovetiti sa tim bićem te proživeti njegovu sudbinu. Ovo o čemu pišem nije samo misaoni eksperiment već ta perspektiva može biti dosegnuta putem metoda koji ću ovde opisati.

Put ka vremenskoj traci vodi kroz sanjanje. Ovom prilikom valja napomenuti da postoje stvarna dešavanja i kvazi dešavanja, kao na primer kvazi otvaranje čakri i stvarno njihovo otvaranje, kvazi dizanje kundalini i stvarno dizanje kundalini, kvazi prelazak bezdana i stvarni prelazak bezdana, kvazi prosvetljenje i stvarno prosvetljenje, kvazi susret sa anđelom čuvarem i stvarni susret sa njime, kvazi odlazak u drugo prostor-vreme i stvarni odlazak u drugo prostor-vreme, pa tako i kvazi ulazak u vremensku traku i stvarni ulazak u vremensku traku. Ovo što ću ja opisati jeste put ostvarenja jednog kvazi dešavanja. Jedino što je stvarno u tom kvazi dešavanju jeste ulazak u tzv lucidno sanjanje i otvaranje kapija neverovatnog sećanja. Ne postoji kvazi lucidno sanjanje i kvazi sećanje, iako ima lažnog sećanja. Kada kažem kvazi dešavanje zaista mislim na to dešavanje ali na nekom nižem nivou intenziteta, kao da se onom ko to postiže dozvoljava da malo okusi tajnu, da uzme gutljaj iz svetog grala, da virne malo u sobu misterija, da oseti i iskusi nešto a da to ipak ne bude u potpunosti. Ovo što sledi jeste uputstvo za ulazak u jedno kvazi stanje. No, nemojte biti razočarani povodom toga jer put u pravo stanje vodi kroz niz kvazi stanja koja su svakog puta sve intenzivnija i sve manje kvazi.

Postoji nekoliko osnovnih načina za ulazak u lucidno sanjanje, ali ja ću ovde dati jedan malo drugačiji postupak čiji prevashodni cilj nije postizanje stanja lucidnog sanjanja već je to stanje posledica. Pravi cilj ovog postupka jeste neka vrsta rekapitulacije (postupak poput onog koji je opisao Kastaneda), ali uz neke razlike. Svako veče, pre nego što utonete u san, počnite da retroaktivno odmotavate sećanja na minuli dan. Najbolje je početi od poslednjih aktivnosti, ulazak u krevet, pranje zuba, prisetite se svih mogućih detalja, svih osoba koje ste tokom dana sreli, razgovora koji ste vodili, šta ste pretraživali na internetu, šta ste čitali, gde ste bili, a potom pređete na prethodni dan sve do trenutka kada slike počnu same od sebe da se nameću i krenu da se ređaju po nekom svom redosledu. Tada u prvi plan izbijaju detalji bez uticaja vaše svesti. Iz noći u noć ponavljate postupak, sećajući se minulog dana, zatim prethodnog, uvek dodajući taj minuli dan. Već nakon nekoliko večeri, taj svojevrsni lov na prošlost nastaviće se i u snu. Počećete da u snu iznova doživljavate minule događaje, ali opazićete da je kontekst nekako izmenjen i da se kao sećanja nameću neki događaji i situacije koje se u vašem stvarnom životu nikada nisu desile ali ih svejedno prepoznajete kao sećanje. U jednom trenutku shvatićete da sanjate i biće to uvod u lucidno sanjanje. Lucidno sanjanje je, sa druge strane, samo uvod u kvazi prelazak u drugačiju stvarnost ili nivo stvarnosti, a što vremenom vodi do stvarnog prelaska u drugačiju stvarnost. 

„Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih, vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala faza beskrajno male stvari - trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva kapija, iza koje Umr at-Tavil diktira snove Drevnima... Vreme, podučavali su ga talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što jeste i što će biti, postoji istovremeno.“ Lavkraft u priči Kroz kapije srebrnog ključa, isto. 

Dan Hiller

Da biste uspešno upravljali talasima navirućih sećanja u snovima, potrebno je prethodno da ovladate osnovnim veštinama lova na sećanja. Takođe, važno je znati da ta sećanja mogu dolaziti i iz vaše lične budućnosti, ali i bilo koje budućnosti i bilo koje prošlosti, odnosno iz bilo koje tačke vremena te nemojte upasti u zamku verovanja da je reč o nekakvim vašim prošlim ili budućim reinkarnacijama. Takvo razmišljanje vodi u zabludu poistovećivanja sa tim slikama i situacijama. Zapamtite da ste vi samo posmatrač pa se stoga nemojte emotivno ili bilo kako unositi u ono što posmatrate. Možda vam iskoči kakav grozan ili uzbudljiv prizor, situacija tokom koje ste se nekako potresli, iznervirali, naljutili ili uživali. To je sve nebitno, jer bilo kakvo uplitanje vodi gubitku izdvojene svesti, gubitku lucidnosti. Pokušajte to da izbegnete jednostavno posmatrajući uz svest da je to samo slika koja nema nikakve veze sa vama.

Nakon par nedelja redovne prakse, pokušajte, dok još niste utonuli u san, da nekako zaustavite tok slika koje se smenjuju na vašem mentalnom ekranu. Pokušajte da zamrznete sliku. Nemam načina da objasnim kako se to postiže osim voljnim naporom pažnje. Ukoliko u tome uspete, potrudite se da pomnije razgledate ambijent te zaustavljene sekvence. Možda ćete primetiti neke detalje kojih uopšte niste bili svesni tada kada se događaj iz sekvence zaista odvijao. Cilj ovog postupka jeste da to isto postignete ali tokom lucidnog sanjanja. Jednom kada to uspete, putovanje kroz tunele između soba sa vremenske trake više neće biti problem, jer putevi iz svake sobe vode praktično u beskraj – u bilo koju drugu sobu bilo kad i bilo gde. To jeste kvazi postignuće i dešava se tokom sanjanja, ali je bez obzira, veoma teško izvesti pomenuto zamrzavanje kadra, a to što je kvazi ne umanjuje njegovu vrednost u uvećanju životne mudrosti, iskustva i podizanja svesti na putevima samospoznaje i istraživanja sveta. U ovom smislu sećanje je ključ sanjanja, sanjanje je ključ spoznaje i preobražaja.