Uticaj šabatajstva i frankizma na evropski okultizam (Kratka povest LHP - V deo)

Ovaj detalj je zapravo karika koja nedostaje za jasnije razumevanje kako se istočnjački impuls Puta Leve ruke preobrazio u zapadni okultizam. Učenja Šabataja Cvija (šabatajci, XVII vek, Turska) i Jakova Franka (frankisti, XVIII vek, Poljska), jesu radikalni primeri teološke transgresije u istoriji, gde se greh ne vidi kao pad, već kao oružje iskupljenja. Pre Šabataja Cvija, u XVI veku, Isak Lurija je postavio temelje nove kabale. On je tvrdio da je prilikom stvaranja sveta došlo do katastrofe, lomljenja posuda (Ševirat Ha-Kelim). Božanska svetlost je pala u ponor i ostala zarobljena u ljuskama zla (klipot). Zadatak kabalističkog mistika bio je sakupljanje tih iskri božanske svetlosti. Šabataj Cvi i njegov bliski saputnik Natan iz Gaze, tvrdili su da su neke iskre pale toliko duboko da se do njih ne može stići molitvom, već samo direktnim silaskom u greh.

Pitanje o Natanovoj manipulaciji je ključno. Šabataj Cvi je verovatno patio od teškog oblika bipolarnog poremećaja (ekstatične faze su nazivane osvetljenjima, a depresivne padovima). Dakle, Šabataj kao samozvani jevrejski mesija, bio je čudna i kontroverzna ličnost. Neki su mislili da je on bio potpuno lud. Međutim, njegov učenik, ali i njegov teolog, tumač i glasnik, Natan iz Gaze, bio je proračunat, dovitljiv, učen i inteligentan. U svakom slučaju, on nije bio običan sledbenik, nego bi se za njega moglo reći da je predstavljao teologa senke. Natan je Šabatajevo ludilo uokvirio u kabalističku doktrinu. Kada je Šabataj radio bizarne, zabranjene stvari (kršenje košer pravila, izgovaranje zabranjenog Imena), Natan je narodu objašnjavao da je to sveti greh (Aveira Lišma). Tako je Natan stvorio koncept Mesije koji mora postati nečist da bi pobedio nečistoću iznutra. To je apsolutni LHP, rvanje sa demonima na njihovom terenu.

Kada je Šabataj Cvi 1666. godine, pod pretnjom smrću, prešao na islam, to je bio šok koji je trebalo da uništi pokret koji je stvorio, a koji je uznemiravao rabine. Ali Natan iz Gaze je izveo vrhunski intelektualni manevar: tvrdio je da je Mesija morao da obuče odoru islama kao masku kako bi se spustio u najdublji nivo tame i tamo oslobodio poslednje iskre. Ovo je stvorilo tajnu sektu Donmeh u Turskoj, ljude koji su spolja muslimani, a iznutra čuvaju šabatajsku gnozu.

Vek kasnije, u Poljskoj, pojavljuje se Jakov Frank, koji šabatajsku ideju dovodi do apsurda. Ako Šabataja okarakterišemo kao bolesnog ili ludog sveca, Frank je bio LHP tiranin. Frank je tvrdio da svi zakoni (Tora) moraju biti uništeni. Njegova krilatica je bila: Došao sam da iskorenim svaku religiju i svaki zakon. Anarhisti,  komunisti i Markiz de Sad bi se u ovome složili sa njim. Povrh svega, frankisti su praktikovali ritualnu razmenu žena i seksualnu magiju, verujući da kroz potpunu degradaciju i sramotu (kao sufije Malamatije, ali agresivnije) uništavaju ego i oslobađaju božansku moć. Frank je od svojih sledbenika napravio paravojnu strukturu, živeo je kao plemić i na kraju prešao na katolicizam, ponavljajući Šabatajev obrazac maskiranja.

Šabatajstvo je naposletku završilo u brižljivo čuvanoj diskreciji, opstajući u okviru Osmanskog carstva rukovodeći se doslednim ketmanom. Sa druge strane, nakon Frankove smrti, njegov pokret nije nestao, nego se rastopio u evropskom društvu. Neko bi rekao, zauzeli su značajne položaje i nastavili sa svojom subverznom delatnošću. Mnoge frankističke porodice su postale deo intelektualne elite u Austriji i Nemačkoj. Geršom Šolem, najveći istraživač ove teme, sugerisao je da je ovaj nihilistički impuls frankizma direktno doprineo razbijanju tradicionalnih vrednosti i pripremi terena za moderne ideologije i tajna društva. 

Povodom njihovog uticaja, upravo je frankizam onaj divlji LHP koji se, preko tajnih veza u XVIII i XIX veku, u značajnoj meri ulio u rane masonske, frindž-masonske i iluminatske krugove, donoseći sa sobom ideju da je red koji nastaje iz haosa jedini pravi put. Ovo je bila hidžra LHP-a pre nego što je taj termin uopšte postojao. U neku ruku Frank je bio Mejrinkov Bartlet Grin pre nego što je Mejrink uopšte rođen. Uticaj frankizma na evropska tajna društva XVIII i XIX veka jedna je od najeksplozivnijih tema u istoriji ezoterije. Frankizam nije bio samo religiozna jeres, već i subverzivni virus koji se infiltrirao u tadašnje lože, noseći sa sobom doktrinu o iskupljenju kroz greh i uništenju svih tradicionalnih zakona. 

Veza između frankista, iluminata i rozenkrojcera (mislim na obnovljene nemačke rozenkrojcere XVIII veka) nije samo spekulacija, već se može pratiti kroz konkretne istorijske tačke prelamanja. Ključna tačka susreta bio je red poznat kao Braća Svetog Jovana Jevanđeliste iz Azije u Evropi, popularno nazvani Azijatsko bratstvo. To je bio prvi masonski red u Nemačkoj koji je dozvolio Jevrejima da postanu članovi. Osnovao ga je Hans Hajnrih fon Eker, ali su ga ideološki oblikovali frankisti poput Efraima Jozefa Hiršfelda. Azijatsko bratstvo je praktikovalo praktičnu kabalu pomešanu sa alhemijom, ali je u svojoj srži nosilo frankistički antinominalizam. Hiršfeld je bio direktno povezan sa Jakovom Frankom i njegovim dvorom u Ofenbahu. Azijski vitezovi su služili kao inkubator u kojem su se frankističke ideje o društvenom prevratu mešale sa nemačkim okultizmom.

Iako su Vajshauptovi Bavarski Iluminati bili primarno prosvetiteljski i racionalistički red, postojala je značajna siva zona u Frankfurtu i okolini Ofenbaha (gde je Frank imao svoj centar). Činjenica je da su i iluminati i frankisti delili isti cilj, a to je rušenje postojećeg poretka (tronova i oltara, kraljeva i klera). Frankisti su to želeli iz ezoterijskih razloga (da bi oslobodili svetlost iz tame), dok su motivi iluminata bili političko-ideološki. Navodno, postoje dokazi da su se istaknute frankističke porodice u Frankfurtu (poput porodica Dobruška i Adler) kretale u istim krugovima kao i iluminati. Mojsije Dobruška, rođak Jakova Franka, kasnije je otišao u Pariz, promenio ime u Junius Frej i postao ključna figura u Francuskoj revoluciji (povezujući se sa jakobincima), pre nego što je giljotiran.

Druga rozenkrojcerska struja, Zlatni i Ružin krst, koji su bili konzervativni, hrišćanski orijentisani i lojalni državi, videli su u frankizmu i Azijatskom bratstvu svog najvećeg neprijatelja. Možemo u žargonu reći da su Zlatni ružokrstaši bili predstavnici Puta Desne ruke, dok su Azijatska braća (i frankisti) oličavali Put Leve ruke. Ovi desni rozenkrojceri težili su obnovi starog poretka i hrišćanskoj alhemiji, a frankiste i Azijatsku braću doživljavali su kao magijske anarhiste. Rozenkrojceri su optuživali drugu stranu da koriste kabalu za manipulaciju političkim tokovima. Ovaj sukob je zapravo bio prvi veliki rat unutar zapadnog okultizma između Desne staze i LHP.

Dvor Jakova Franka u Ofenbahu (blizu Frankfurta) bio je mesto hodočašća za mnoge evropske aristokrate i okultiste. Frank je tamo živeo u neverovatnom luksuzu, okružen stražom od nekoliko stotina naoružanih ljudi. Veruje se da su tamo dolazili članovi raznih tajnih društava da uče o snazi prevrata. Frank im je prodavao ideju da se stari svet mora srušiti do temelja kako bi se oslobodila nova energija, što je prototip svih kasnijih revolucionarnih tajnih društava. Tako je frankizam u nemačka tajna društva uneo tri ključna elementa koja su kasnije postala stubovi LHP-a: 

a) Dvostruki život (mimikrija): kada je spoljašnja pripadnost bilo kojoj religiji ili grupi je samo maska, dok je pravi cilj unutrašnji, tajan i često suprotan spoljašnjem.

b) Religija nihilizma: destrukcija nije greh, već čin pročišćenja.

c) Duhovna aristokratija: frankisti su verovali da su oni ljudi sutrašnjice koji su iznad zakona običnih smrtnika.

Vidimo kako je frankizam bio glavni katalizator koji je inficirao nemačko-jevrejske okultne krugove subverzivnim impulsom. Preko Azijatskog bratstva i veza sa pro-iluminatskim krugovima u Frankfurtu, frankistička ideja o potpunoj transgresiji postala je deo podzemnog DNK zapadnog misticizma. Tako je senka frankističkog nihilizma razarala evropski humanizam iznutra, zamenjujući ga hladnom, tehničkom moći volje. 

Naravno, ovo nije kraj razmatranja frankističkih uticaja, pa bih u tom smislu ukazao i na eventualnu vezu između frankizma i Zlatne zore. Moram odmah naglasiti da ta veza nipošto nije direktna u smislu da su frankisti osnovali Red, ali je genealoška i doktrinarna povezanost jasna. Frankizam je poslužio kao neka vrsta rezervoara iz kojeg je Zlatna zora crpila svoje najspecifičnije kabalističke i seksualno-magijske elemente. Na primer, Zlatna zora je tvrdila da svoj legitimitet vuče iz Nemačke, preko misteriozne Ane Šprengel i lože Licht, Liebe, Leben. Iako je ta priča verovatno lažna, ona ukazuje na to gde su osnivači čuvenog viktorijanskog okultnog društva tražili izvore. Kao što sam pomenuo, Azijatsko bratstvo u Frankfurtu bilo je prožeto frankistima (porodica Hiršfeld). Isto tako, Zlatna zora nije koristila čistu, ortodoksnu jevrejsku kabalu, već katoličko-hermetičku kabalu Rojhlina i Kirhera koja je već prošla kroz frankistički filter unutrašnjeg prosvetljenja i kršenja spoljašnjih tabua. Mnogi dijagrami i koncepti o klipotima (ljuskama tame) u Zlatnoj zori nose odjek te revolucionarne kabale koja je cvetala u frankističkim krugovima.

Jedna od najvećih tajni Zlatne zore (i njenih kasnijih ogranaka poput Stella Matutina) bila je upotreba seksualne energije u magijske svrhe. Jakov Frank je bio prvi koji je u evropski okultni milje uveo ideju da je seksualni čin najviša forma teurgije (prizivanja božanskog). Postoje indicije da su rani lideri Zlatne zore (posebno S.L. Makgregor Meters) imali pristup spisima ili usmenim predanjima koja su potekla iz frankističkih porodica koje su se preselile u London i Beč. 

U Londonu je u XVIII veku živeo čuveni Samjuel Falk, poznat kao Baal Shem iz Londona. On je bio figura oko koje su se plele legende i bio je direktno povezan sa frankističkim i mesijanskim pokretima tog doba. Osnivači Zlatne zore (Vestkot i Meters) bili su fascinirani Falkom. On je za njih bio prototip Majstora Leve ruke, čoveka koji poseduje magijsku moć, kontroliše duhove i ne povinuje se običnim zakonima. Preko proučavanja Falkovog života, frankistički impuls suverenog maga ušao je u samu srž inicijacijskog sistema Zlatne zore. Tako je Zlatna zora od frankizma nasledila metafizičku aroganciju. Dok su stariji redovi težili poniznosti pred Bogom, Zlatna zora (a kasnije i Kroli) teži ovladavanju silama. Frankisti su ulazili u sferu klipota kako bi oslobodili svetlo. Sa druge strane, Zlatna zora je praktikovala prizivanje demona radi njihovog vezivanja i kontrole. Upravo je posredstvom Zlatne zore i njenog nasleđa demonomagija i Goecija stekla veliku popularnost u naše vreme postajući okosnica modernog LHP-a. I ne samo to, frankistički antinominalizam, odnosno poništenje svakog spoljašnjeg zakona veoma podseća na načelo Zlatne zore da je zakon maga kao adepta iznad zakona profanog sveta. 

Dakle, mogu reći da je frankizam za Zlatnu zoru bio ono što je mračni podrum za velelepnu palatu. Bez frankističkog proboja u oblast svetog greha i radikalne kabale, Zlatna zora bi ostala samo još jedan dosadni masonski red. Ovako je postala kolevka modernog LHP-a, dajući Kroliju alate da frankistički nihilizam pretvori u modernu telemu.

Od Avalona do Drakule (Kratka povest LHP - III deo)

 

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Dolazak LHP u Evropu

Teodor Rojs, Alister Kroli i Put Leve ruke

Pre Alistera Krolija, na Zapadu je Leva ruka bila sinonim za zlobu i bacanje zlih čini. Kroli menja paradigmu jer promoviše put radikalnog suvereniteta. Njegov zakon Čini šta ti je volja i neka ti to bude sav zakon, predstavlja vrhunski LHP akt. To nije poziv na anarhiju, već na pronalaženje unutrašnjeg jezgra (Istinske Volje) koji je nezavisan od društva, crkve i boga. Međutim, Kroli nije bio inicijat nekakvog istočnog tantričkog kulta, ali jeste primenjivao seksualnu magiju tantričkog tipa unutar zapadnog hermetizma. Ipak, ključna ličnost koja u tom smislu ima značaj jeste Teodor Rojs (Theodor Reuss) koji je postavio organizacionu i ideološku strukturu Ordo Templi Orientis-a (O.T.O.) pre nego što je Kroli uopšte postao član. Kroli je kao veliki sintetičar te metode javno (i skandalozno) kodifikovao i dao im filozofsku težinu, ali Rojs je bio operativni uvoznik.

Teodor Rojs je bio klasičan primer okultnog avanturiste s kraja XIX veka. Njegova biografija je neverovatna mešavina špijunaže, umetnosti i misticizma. Bio je profesionalni operski pevač (nastupao u Vagnerovom Parsifalu), novinar, ali i policijski doušnik u Londonu, gde je pratio aktivnosti anarhista i socijalista. Zajedno sa Karlom Kelnerom (Karl Kellner), bogatim austrijskim industrijalcem, osnovao je O.T.O. oko 1902. godine. Kelner je bio taj koji je putovao po Istoku i navodno od trojice adepata (dvojice Indijaca i jednog Arapina) primio tajne seksualne magije. Rojs je želeo da stvori masonsku akademiju koja bi ujedinila sve evropske ezoterijske redove pod jednim krovom, sa seksualnom magijom kao ključnom tajnom u samom centru.

Pre nego što je Krouli preuzeo kormilo, O.T.O. je bio znatno drugačiji. Pre svega, bio je organizovan kao visoki masonski red (baziran na Memfis-Mizraim sistemu) te više fokusiran na ceremonijalnu masoneriju i viteštvo nego na radikalnu telemitsku filozofiju. Taj preobražaj dogodio se kasnije. Iako je seksualna magija bila centralna tajna (deveti stepen), ona se prenosila isključivo usmeno i bila je obavijena velom ekstremne diskrecije. Dok je Kelner bio živ, fokus je bio na onome što je on doneo sa Istoka, tj na tehnikama kontrole daha i unutrašnje alhemije koje su bile bliže klasičnoj Hata Jogi i Vamačari. Međutim, bez Rojsa, O.T.O. ne bi imao tu tevtonsku težinu i masonsku legitimnost. On je uveo strogu strukturu stepenova te bio kanal kroz koji su nemačka alhemija i frankistički odjeci (preko Azijskih vitezova) došli do Krolija.

Susret Krolija i Rojsa 1912. godine je legendaran. Kroli je u to vreme izdavao časopis The Equinox. Rojs je posetio Krolija u Londonu i optužio ga da je u svojoj knjizi Knjiga laži (poglavlje 36) javno objavio najveću tajnu devetog stepena O.T.O.-a. Kroli je tvrdio da on uopšte ne zna tajnu O.T.O.-a i da je to poglavlje napisao čisto po intuiciji. Kada mu je Rojs objasnio da se radi o seksualnoj magiji, Kroli je navodno doživeo prosvetljenje i shvatio da je celog života nesvesno tragao za tim ključem. Rojs je bio toliko impresioniran Krolijevim genijem (ili je video priliku da oživi red) da ga je odmah proglasio za Nacionalnog Velikog Majstora za Britaniju i Irsku (pod imenom Bafomet).

Kada se Rojs povukao početkom 1920-ih, Kroli je praktično preuzeo kontrolu nad celim redom. On je potom izbacio zastarele masonske elemente koji su zahtevali da kandidat bude mason pre ulaska u O.T.O. Postavio je Knjigu Zakona (Liber AL) kao centralni dokument reda. O.T.O. je postao operativno telo za širenje teleme u svetu. Napisao je legendarne rituale inicijacije (od I do IX stepena) i Gnostičku misu (Ecclesia Gnostica Catholica), dajući redu religioznu i filozofsku strukturu koju Rojs nikada nije imao.

Dakle, Rojs i Kelner su bili arhitekte koji su dopremili materijal (Vamačaru) iz Indije u Evropu. Međutim, Kroli je bio taj koji je od tog materijala izgradio modernu katedralu (ili tvrđavu). Rojs je ostao donekle u senci jer nije imao Krolijev književni talenat ni sklonost ka skandalima, ali bez njegove masonske logistike, seksualna magija bi verovatno ostala samo fusnota u dnevnicima Karla Kelnera. Rojs je bio duboko upleten u nemačku neregularnu masoneriju. On je od engleskog okultiste Džona Jarkera dobio povelje za rad po sistemima Memfis-Mizraim, koje je potom doneo u Nemačku. Zajedno sa Francom Hartmanom i Karlom Kelnerom, on je u Nemačkoj stvorio jezgro onoga što će postati O.T.O. Njegov cilj je bio da „obnovi“ nemačku masoneriju uvođenjem seksualno-magijskih tajni koje su Kelner i on doneli sa Istoka. Zanimljivo je da je Rojs delovao u istim geografskim i kulturnim zonama gde su ranije delovali LHP jevrejski apostata Jakov Frank i njegovi frankisti (Frankfurt, Ofenbah). 

Rojs je bio povezan sa nemačkim pansofistima (poput Hajnriha Trabera), koji su kasnije uticali na formiranje Fraternitas Saturni, najpoznatijeg nemačkog LHP reda. Kao operski pevač, Rojs je bio duboko prožet nemačkim viteškim misticizmom Riharda Vagnera. Za njega je O.T.O. bio ostvarenje vitezova Grala iz Parsifala, ali sa seksualno-magijskim ključem. Inače, Rojs je bio kontroverzna ličnost u Nemačkoj. Dok je gradio okultne redove, bio je optuživan da je doušnik pruske policije i britanske obaveštajne službe.

Sir Džon Vudrof i intelektualni Put Leve ruke

Sir Džona Vudrofa (Sir John Woodroffe), britanski sudija u Bengalu, bio je taj koji je pod pseudonimom Avalon, početkom XX veka zapadnom svetu otkrio Tantru. Zapravo, nije da se o tome i ranije nije znalo, ali je on to učinio na kompetentno, temeljno i u akademskom stilu. Vudrof nije bio inicijat LHP-a u zapadnom smislu, ali je bio prvi koji je intelektualno i duhovno rehabilitovao Vamačaru. Obrazovan na Oksfordu, Vudrof je postao duboko fasciniran indijskom tradicijom. Njegov rad je bio revolucionaran jer je tantru, koju su dotadašnji orijentalisti odbacivali kao razvratnu magiju, predstavio kao visoko sofisticiran metafizički sistem. Njegova dela poput The Serpent Power (o Kundalini jogi) i Shakti and Shakta postala su biblije za svakoga ko se bavi energetskim radom. Koristio je ime Artur Avalon (povezujući keltski misticizam sa indijskim) verovatno da bi zaštitio svoju karijeru sudije dok je istraživao opasne teme.

Vudrof je bio iniciran u Šakti tradiciju (obožavanje Majke Boginje). On je vrlo precizno opisao razliku između Dakšinačara (Put desne ruke), gde se rituali izvode simbolički; i Vamačara (Put leve ruke), gde se koriste čuveni 5M elementi (meso, riba, vino, žitarice i seksualni čin) u ritualne svrhe. Iako je on lično težio ka čistijim, metafizičkim aspektima i često se trudio da opravda Tantru pred tadašnjim zapadnim moralom, on je branio Vamačaru. Tvrdio je da za onoga ko je vira (heroj / adept), ovi tabui nisu uživanje, već sredstvo za uništenje dualnosti. Postoje kontroverze oko toga koliko je on sam praktikovao LHP rituale. Većina istoričara smatra da je on bio intelektualni inicijat. Radio je sa indijskim panditima (kao što je Šivačandra Vidjarnava) koji su bili stvarni adepti. U svakom slučaju Vudrof je bio most. Bez njegovih prevoda, Rojs, Kelner i Kroli ne bi imali terminologiju za ono što su pokušavali da urade u O.T.O.-u. Vudrof nikada nije sebe nazivao LHP adeptom u modernom smislu, ali je on bio taj koji je skinuo veo sa Puta Leve ruke i dokazao da to nije ludilo, već precizna nauka o preobražaju svesti. U tom smislu, on je bio nevoljni kum modernog LHP-a, pruživši mu akademski kredibilitet, dok su mu drugi dali skandal i politiku.

Alister Kroli, iskušenje Ponora i Crni brat

Jedan od ključnih motiva Krolijevog učenja jeste prelazak preko Ponora koji deli niže sfere od božanskih. To je zapravo odjek kabalističkog shvatanja o prolasku kroz Daat (ambis znanja ili spoznaje, označen kao lažna sefira), kako bi svest adepta dosegla sefiru Binah (Grad Piramida). Za Krolija, pravi Brat Leve ruke (Brother of the Left-Hand Path) je onaj koji odbije da pređe Ponor. On se skvrči u svom egu, sakati svoju vezu sa univerzalnim i postaje Crni brat. Dakle, tu vidimo motiv sakaćenja koji je opisivao Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora kada opisuje adepta Leve ruke. To znači da je ta vrsta opasnosti stvarna. O tom izopačenju ili sakaćenju govore i istraživači koji opisuju put indijskih agorija. Sadguru pominje da od hiljadu onih koji krenu tomstazom samo jedan usps da stigne do kraja, a da ostali završe u ludilu ili postanu mračni. Vidimo da ko ostane u Ponoru, postaje okamenjen. Ali, Kroli ukazuje da se LHP metodom (transgresijom i uništenjem dualnosti) zapravo brže stiže do trenutka kada ego mora biti žrtvovan kako bi se postalo Magister Templi. 

Na neki način Krolijeva magika vrti se oko solarne-falusne energije koja prolazi kroz mrak. U njegovoj kosmologiji, Hadit je beskonačno mala tačka, unutrašnje sunce u srcu svakog čoveka. To sunce sija u mraku Nuit (beskonačnog prostora). Kod njega je Babalon, odnosno apokaliptička Skerletna žena u njegovoj interpretaciji, zapadna verzija indijske boginje Kali. Ona je ta koja pije krv svetaca (ego adepta). Ovde LHP nije sakaćenje radi moći, već potpuno sagorevanje svega ljudskog u vatri božanskog pijanstva. 

Uporedimo sada Krolija i Mejrinka u figurativnom smislu. Na primer, dok Bartlet Grin, Mejrinkov lik iz romana Anđeo sa zapadnog prozora, želi da sačuva svoje ja zauvek, krolijevski adept koristi greh, seks i opijate da bi razbio to ja. Kroli tvrdi da je svetla staza (Belo bratstvo) često licemerna i da guši ljudsku prirodu. Njegova telema (kao oblik LHP) jeste sunce u utrobi. On veruje da se svetlost ne nalazi gledajući u nebo, već zaranjanjem u najdublje nagone i njihovo svesno pročišćavanje. Vidimo da je krolijevski koncept LHP-a elitni psihološki i magijski sistem. On je uklonio đavola iz te priče i postavio Čoveka-Boga. Međutim, upravo je taj Krolijev individualizam i insistiranje na moći (Volja) otvorilo vrata za ono što će se desiti u XX veku, kada LHP i simbol Crnog Sunca uđu u arenu totalitarne politike i "völkisch" misticizma.

Crno Sunce i „nemačko ludilo“

„Nemačko ludilo“ između dva svetska rata predstavlja najmonstruozniji eksperiment u istoriji okultizma, trenutak kada je Put leve ruke (LHP), dotad rezervisan za individualne askete ili magove, pretvoren u kolektivni, državni misticizam. To je trenutak kada se alhemijsko Crno Sunce pretvara u politički motor za „žetvu“ miliona duša. Kroli je verovao u suverenitet pojedinca (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Međutim, nemački okultni krugovi (poput društava Tule i Vril) delovali su sa stajališta koje možemo označiti kao perverziju ove ideje. Više se ne radi o tvojoj Volji, već o Volji Krvi i Tla. Tako se LHP našao u službi rasne ideologije. Transgresija više nije bila usmerena na uništenje sopstvenog ega, već na uništenje „drugoga“ (neprijatelja, nižih rasa). To je bio LHP bez duhovne odgovornosti, put moći koji je zadržao samo metodu nasilja i šoka, ali je izgubio cilj prosvetljenja.

Dvorac Vevelsburg, koji je Hajnrih Himler zamislio kao „Vatikan SS-a“, postao je arhitektonski epicentar ovog misticizma. U podu dvorane Obergruppenführersaal nalazi se čuveni mozaik Crnog Sunca (Schwarze Sonne). Za SS elitu, ovo nije bio samo ukras već je predstavljalo izvor „vazdušne“ ili „vril“ energije koja dolazi iz mitske Hiperboreje ili unutrašnjosti Zemlje. To je bila vizija sunca koje sija samo za „izabrane“, dok za ostatak sveta donosi uništenje. Kroz rituale, SS je pokušao da kanališe saturnijske aspekte (smrt, red, neumoljivost) kako bi stvorio novu vrstu čoveka: „Plavokosu zver“. 

Figure poput Gvida fon Lista i Lanca fon Libenfelsa (koji je izdavao časopis Ostara) „prevele“ su gnostički dualitet (svetlost protiv tame) na rasni plan. U njihovoj verziji, „bogovi“ (Arijevci) su se pomešali sa „poživotinjenim ljudima“, i zadatak LHP-a je bio da nasilno povrati tu izgubljenu božanstvenost. Ono što je kod derviša bio „put prekora“ radi poniznosti, ovde je postao „put zločina“ radi superiornosti. Mejrinkov opis „samosakaćenja“ LHP adepta ovde se materijalizovao u fizičkom svetu kroz logore i genocid. 

Karl Marija Viligut, Himlerov Raspućin, (poznat kao Weisthor), bio je ključna figura u oblikovanju SS mitologije. On je tvrdio da ima genetsko sećanje na drevnu germansku religiju. Njegova učenja su bila prožeta idejom o „tajnim kraljevima“ i magijskim silama koje se kriju u runama. On je savetovao Himlera u dizajnu prstena Totenkopf i rituala koji su SS pretvorili u neopaganski, vojni red. Dakle, nemački nacistički okultizam je bio LHP u svom najizopačenijem, obliku. Umesto da mag postane Bog, on je postao svesni zupčanik u mašini koja služi ne-ljudskom entitetu (državi / rasi kao biološko-magijskom egregoru). Crno Sunce više nije bilo simbol unutrašnjeg rada (Nigredo), već simbol spoljašnje tame koja guta svet. Ono o čemu je Mejrink pisao o metafizičkom planu, nacizam je izveo na istorijskom. Adepti ovog sistema su zaista „odsekli“ svoj svetlosni aspekt (humanost, empatiju) kako bi postali savršeni instrumenti uništenja. Njihov projekat je bila žetva kreativnosti i volje radi stvaranja demonske imitacije božanskog poretka na zemlji. To je bila crna misa svetskih razmera.

Fraternitas Saturni

Fraternitas Saturni ili Bratstvo Saturna je verovatno najznačajniji i najozbiljniji red Puta Leve ruke u Evropi. Ako je O.T.O. međunarodni brend, Fraternitas Saturni je bio nemačka duboka država okultizma. Njihova važnost proizilazi iz činjenice da su oni prvi koji su otvoreno i sistemski integrisali misticizam Saturna, telemitsku slobodu i tehno-magijske koncepte u jedan operativni sistem. Fraternitas Saturni je nastao direktno iz sukoba sa Krolijem. Na čuvenoj konferenciji u Vajdi, Kroli je pokušao da nametne svoje vođstvo nemačkim pansofistima. Eugen Groše (Gregor A. Gregorius), vođa jedne frakcije pansofista odbio je da prizna Krolija kao apsolutnog diktatora, ali je prihvatio njegovu filozofiju (telemu). Posledično, Groše osniva Fraternitas Saturni 1928. godine. To je bio telemitski red koji nije bio pod Krolijevom kontrolom i prvi čin nezavisnog, modernog LHP-a u Nemačkoj.

Dok su drugi redovi težili suncu, Fraternitas Saturni je obožavao Saturna (demijurga, čuvara praga, ali i Lucifera, u njihovom tumačenju). Za njih Saturn nije samo planeta, već inteligencija koja je zatvorila čovečanstvo u materiju. Put adepta je da ovlada saturnijskim silama (disciplinom, smrću, vremenom) kako bi postao slobodan. Oni su uveli formulu Logos Pan-Soter, L.P.S., koja spaja Pana (prirodu / nagon) i Sotera (spasitelja / duh). To je suštinski LHP ideal, postizanje božanstvenosti kroz potpuno prihvatanje telesnog i materijalnog. Fraternitas Saturni je bio daleko ispred svog vremena u smislu okultne tehnike. Groše je u rituale uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. Verovali su da se magija može naučno objasniti kroz fizičke zakone koji su još uvek nepoznati nauci. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u šiframa, Fraternitas Saturni je imao vrlo direktne priručnike za rad sa seksualnom energijom (uključujući i rad sa mračnim aspektima seksualnosti).

Fraternitas Saturni je jedini veliki red koji je preživeo nacistički progon (iako je Groše bio u zatvoru, a red zabranjen) i nastavio da deluje odmah nakon rata. Majkl Akvino, osnivač Setovog Hrama, crpeo je veliku inspiraciju iz Fraternitas Saturni, posebno u pogledu njihove discipline i hladnog, intelektualnog pristupa mraku. Oni su dokazali da LHP ne mora biti ludilo ili haos, već može biti precizan sistem za elitu. 

Zapravo, Fraternitas Saturni nije netragom nestao. Za razliku od mnogih redova koji su se urušili u unutrašnjim sukobima ili postali internet grupe, ovaj red je preživeo, ali je prošao kroz seriju dramatičnih raskola koji su definisali modernu nemačku okultnu scenu. Nakon Drugog svetskog rata, osnivač Eugen Groše se vratio u Berlin. Iako je bio u poznim godinama, uspeo je da rekonstituiše red 1950. godine. Ovaj period je bio obeležen pokušajem da se saturnijska gnoza prilagodi novom, atomskom dobu. Groše je bio harizmatičan, ali autokratski vođa. Nakon njegove smrti 1964. godine, red je ušao u fazu krize nasledstva. Budući da Fraternitas Saturni nije imao jasnu liniju sukcesije koja bi svima odgovarala, red se pocepao na nekoliko frakcija. Prva je frakcija ona koja je zadržala ime i pravni status udruženja u Nemačkoj. Oni su postali diskretniji, fokusirani na arhivu i očuvanje tradicionalnih stepenova. Druga frakcija, poznata kao Ordo Saturni nastao je krajem 70-ih (zvanično 1982) pod vođstvom Adolfa Hembergera. Oni su tvrdili da legalni Fraternitas Saturni više nema magijsku moć i uveli su još moderniji, naučno-orijentisan pristup saturnijskoj gnozi. Ordo Saturni je bio otvoreniji ka teozofiji i istraživanju parapsihologije.

Danas ne postoji jedna centralna tačka, već nekoliko struja koje nose duh Fraternitas Saturni. Taj red i dalje postoji u Nemačkoj kao aktivna loža. Fokusirani su na saturnijsku magiju i telemu, ali su znatno manje javni nego u Grošeovo vreme. Takođe, postoji i nešto što se zove Communion of Saturn (CoS). To je međunarodni ogranak koji je nastao iz obe postgrošeovske frakcije, prilagođen engleskom govornom području. Oni su ti koji su najviše doprineli digitalizaciji saturnijskih tekstova. Isto tako, veliki broj bivših članova je prešao u potpunu diskreciju ili su postali ključni teoretičari u strujama kao što je Magija Haosa (Chaos Magic). Jedan od najpoznatijih bivših članova bio je Stephen Flowers (Edred Thorsson), koji je imao veze sa Majklom Akvinom. On je kroz svoju knjigu Lords of the Left-Hand Path prvi put detaljno predstavio Fraternitas Saturni široj publici. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo u krugovima bivših članova Fraternitas Saturni i njihovih nastavljača razvijena je ideja o astralnom sajber-prostoru. Oni veruju da se saturnijsko polje energije savršeno poklapa sa strukturom interneta i koriste algoritme i digitalnu enkripciju kao moderne verzije pečata (sigila). Za njih, saturnalizam nisu samo rituali, već hakovanje stvarnosti kroz frekvencije.

Drakula kao arhetip mračnog adepta Puta Leve ruke

Adept inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud je izrekao tvrdnju da je S. L. MacGregor Mathers (jedan od osnivača Zlatne zore) lično uputio Rudolfa fon Sebotendorfa (osnivača Thule Gesellschat) u mračnu magiju. Ta tvrdnja je istorijski veoma nategnuta, ali simbolički pije vodu u LHP narativu. Meters je veći deo svog kasnijeg života proveo u Parizu, izolovan i paranoičan, dok je Sebotendorf svoje okultno obrazovanje stekao uglavnom u Turskoj, kroz sufizam i masoneriju orijentalnog tipa. Nema čvrstih dokaza o njihovom direktnom susretu. Ova ideja verovatno potiče iz činjenice da je Zlatna zora imala svoje ispostave u Nemačkoj i da su teozofski krugovi bili povezani. Sebotendorf je svakako bio svestan Metersovog rada na rekonstrukciji magijskih sistema, ali je njegov put bio mnogo više politički i rasno obojen (Ariozofija).

Sa druge strane, Krolijeva izjava da je Meters postao Crni brat je klasičan primer LHP retorike. U Zlatnoj zori, Meters je postao autokrata. Kroli je tvrdio da je Meters izgubio kontakt sa Tajnim šefovima (virtuelnim, netelesnim entitetima koji vode Red) i da je počeo da koristi magiju za ličnu osvetu i kontrolu. U okultnoj terminologiji, postati Crni brat znači učvrstiti ego unutar Ponora (tokom operacije prelaska), odbiti žrtvu sopstvene ličnosti i postati duhovni parazit. Metersova izolacija i opsednutost sopstvenim autoritetom su Kroliju poslužili kao savršen primer te vrste samosakaćenja, a koje je pominjao i Gustav Mejrink opisujući mračne adepte LHP.

Naravno, tu se provlači i ličnost Brama Stokera koji je bio blizak prijatelj mnogih članova Zlatne zore (uključujući J.W. Brodie-Innesa), ali nema dokaza da je ikada bio iniciran. Međutim, njegov roman Drakula (1897) je duboko okultno delo koje se pojavljuje u trenutku najvećeg procvata Zlatne zore. Blekvud je prilikom tvrdnje da je Meters uputio Sebotendorfa u mračnu vampirsku magiju pominjao i Stokera, ali je takođe pominjao i da je jedan od Tajnih šefova Zlatne zore bio niko drugi do legendarni Drakula. Navodno, otud Stokeru i ideja za njegov čuveni roman, kao i činjenica da je u romanu Drakula došao u London. Drakula u romanu nije samo čudovište, već inverzija adepta. On je besmrtan u materiji, ima kontrolu nad elementima i životinjama, i poseduje gvozdenu volju. U tom smislu, on je književna personifikacija onoga što LHP adept teži da postane: suvereno biće koje ne zavisi od božanske milosti, već od sopstvene vitalne moći.

Inače, sam Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red (verovatno je povezan sa mitskom Zelenom ispostavom sa Tibeta o kojoj je pisao i Trevor Ravenscroft). Navodno, Zeleni Red praktikuje vampirizam radi prikupljanja vitalne energije. Za njih, Drakula nije mrtvac koji pije krv, već inicijat koji zna kako da ukrade vatru od neiniciranih kako bi održao svest nakon fizičke smrti. U suštini, Drakula je Tajni šef Zelenog Reda.

Ideja o Zelenom Redu koji stoji iza Sebotendorfa i Društva Tule uvodi nas u najmračniji aspekt LHP-a: kolektivni vampirizam kao projekat inicijacijskog vampirizma. Sebotendorf je u svojoj knjizi Pre nego što je Hitler došao tvrdio da je Društvo Tule pripremilo teren za njega. Ako prihvatimo Blekvudovu tvrdnju, oni zapravo su stvorili astralni levak koji je usisavao životnu silu masa (kroz miting, rat, žrtvu) kako bi nahranio mračne entitete ili održao crnu elitu u stanju moći. Ipak, Blekvudove tvrdnje su više ezoterijska mitologija nego akademska istorija, ali one pogađaju suštinu. Vampir poput Drakule je savršena predstava LHP adepta koji je odbio da umre (i pređe Ponor) te odlučio da opstane kroz parazitiranje na nižim sferama. Meters je poslužio kao istorijsko upozorenje šta se dešava kada mag postane opsednut moći (postaje Crni brat), a Tule i Sebotendorf su taj princip vampirizma primenili na državu i rasu. Ovo je primer izopačenog LHP-a, gde se transgresija ne koristi za slobodu, već za uspostavljanje večne, mračne hijerarhije. To je prelaz ka Holivudu, gde vampir prestaje da bude strašan i postaje kul, a parazitizam se predstavlja kao vrhunski stil života.

Vidi naredni tekst na ovu temu: Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma