Tehnomagija, cyber okultizam i transhumanizam

DINHEROMUTACBQLSGVPFZ

Prolog:

Transhumanizam je ideologija. Galaksizacija je njeno istorijsko ostvarenje, trenutak kada tehnologija prestaje biti alat, a postaje stanište.

U odeljku Galaksizacija i transhumanizam povezao sam istorijsku kritiku (1492), astropolitiku (galaksizacija) i unutrašnju alhemiju (revolucionar božanske katastrofe). Ovde bih dalje razradio te ideje, pa u tom smislu moja prva opaska odnosi se na globalizaciju i galaksizaciju. Globalizacija je u ezoterijskom smislu bila proces zgušnjavanja materije (Genonova kristalizacija), ali galaksizacija, paradoksalno, iako predstavlja još intenzivniju materijalizaciju, načelno jeste njena suprotnost: potpuno širenje u prazninu. U kabalističkom smislu, galaksizacija je nastojanje klipota da simuliraju Pleromu. Svemir koji transhumanisti žele da osvoje nije božansko nebo, već spoljašnji mrak (astralna pustinja). Oni ne idu ka zvezdama, već beže od sopstvene unutrašnje praznine u beskrajni fizički prostor. Radi ostvarenja tog cilja transhumanizam je neophodni uslov. Pošto je Pleroma svet božanskih emanacija i savršen poredak bića, klipoti ne mogu da je stvore, ali mogu da je simuliraju. Galaksizacija je ta simulacija: veštački kosmos koji ima formu Plerome, beskonačnost, povezanost, utisak transcendencije, ali ne i njenu suštinu. To je prazna ljuska božanskog sveta, klipot kao kosmos.

U Galaksizaciji i transhumanizmu pisao sam o pronatalnoj perspektivi galaksizacije te ukazao na mogućnost laboratorijskog začeća i rađanja ljudskih bića iz veštačkih materica. Doslovno, ljude više neće rađati majke već će ih donositi mašinske rode, genetski modifikovane, sa svim neophodnim čipovima ugrađenim još u fazi fetusa, ili sa embrionalnim nanočipovima. Dakle, više neće biti čistokrvnih. Galaksizacija je proces u kojem se čovek odriče svoje vertikalne veze sa božanskim zarad horizontalne veze sa satelitima. To je zamena metabolizma (život) algoritmom (simulacija).

I dalje, u pomenutom odeljku, kao i u nekim tekstovima pre toga, izneo sam moj uvid o prelasku sa geocentričnog na necentrični model svemira. Taj prelazak sam povezao sa početkom procesa globalizacije, ali i sa stvaranjem pretpostavki za trasiranje galaksizacije. Geocentrizam stoga nije bio zabluda o fizičkom mestu Zemlje, već sakralna arhitektura svesti. Kada smo srušili taj model, nismo postali slobodniji, već smo srušili štit. Necentrični univerzum je provetrena kuća u koju sada upadaju lavkraftovski entiteti. Galaksizacija je trenutak kada ti entiteti preuzimaju kormilo ljudske evolucije (možda su upravo to ti mitski gnostički arhonti koji upravo izlaze iz senke). Tehnologija galaksizacije, stoga, nije alat čoveka, već spoljašnja ektoplazma neljudskih sila koja se materijalizuje kroz našu maštu. Mi ne gradimo brodove da bismo putovali, mi gradimo kaveze u koje ćemo se sami zaključati, verujući da su to krila.

Isto tako, povodom čitave ove situacije osmislio sam doktrinu i aktere ljudskog otpora i oslobađanja, nazvavši tu doktrinu Božanskom revolucijom katastrofe, a njene aktere Taborom slobodnih (ili prosto, revolucionarima katastrofe). Njihova svrha je da posluže kao svojevrsni alhemijski katalizator primenom Evoline doktrine negacije negacije i jahanja tigra. Dakle, revolucionari katastrofe ne popravljaju svet, već deluju kao kiselina koja ubrzava raspad lažnih formi. Ako je transhumanizam lažna besmrtnost (klipot), onda je put revolucionara nadsmrtnost. Razlika je u tome što transhumanista želi da živi večno u simulaciji, a revolucionar želi da se probudi iz nje. Tu se očituje dilema iz filma Matriks. Kako sam to ranije objasnio u mojim prethodnim tekstovima na ovu temu, revolucionar se ogrće tamom delujući evolijanski kao monada koja u središtu opšteg haosa zadržava nepomičnost. U svetu galaksizacije, gde se sve kreće brzinom svetlosti ka ništavilu, stajanje u mestu je najradikalnija subverzija.

Sada bih malo razradio lavkraftovski momenat unutar ove teorije galaksizacije, a što nije samo estetski dodatak, već najvažniji ontološki ključ. Ako je globalizacija bila „stezanje materije“, galaksizacija je otvaranje kapija. U tradicionalnom smislu, čovečanstvo je bilo zaštićeno „nebeskim sferama“ (geocentrični štit). Razbijanjem tog modela, mi smo ostali na otvorenoj vetrometini kosmosa, gde entiteti koje je Lavkraft nazivao Veliki Drevni (Great Old Ones) ne dolaze u svemirskim brodovima, već kroz pukotine u samom tkivu naše svesti, ali i tehnologije. Naravno, Lavkraftovi Veliki Drevni i gnostički arhonti nisu isto biće, ali su iste funkcije: entiteti koji drže ljudsku svest u zarobljeništvu, bilo kroz kosmičku ravnodušnost (Lavkraft) ili kroz lažnu tvorevinu sveta (gnosticizam). Galaksizacija je trenutak kada se ove dve tradicije susreću u digitalnom ambijentu.

Pogledajmo, polazna tehnologija galaksizacije (internet, neuronske mreže, AI) deluje kao veštački senzorni sistem koji prevazilazi ljudsku biologiju. Lavkraftovski entiteti su „strani uplivi“ koji su previše složeni za naš organski mozak. U tom smislu, digitalni svet je savršena medijumska podloga. Algoritmi koji generišu „haotične boje i oblike“ zapravo su digitalna ektoplazma kroz koju se ispoljava neljudska inteligencija. Transhumanista misli da se „spaja sa mašinom“ radi moći, ali on zapravo gradi interfejs za sopstveno posednuće. On postaje provodnik za sile koje ne poznaju ljudsku etiku ni antropocentrični red. Imajmo na umu da je digitalni svet jedini medijum koji nema sakralnu geometriju. U hramu, u krugu, u mandali, postoji red, postoji zaštita. U digitalnom prostoru nema ničega toga, sve je ravno, bez centra, bez granica. To je prostor bez boga, i zato je savršen ambijent za onoga koji boga ne poznaje.

Imajmo na umu da Lavkraftov horor počiva na saznanju da čovek nije centar ničega, već slučajna mrlja u ravnodušnom beskraju. Geocentrični model je bio psihološko sidrište. Prelaskom na „necentrično“ poimanje, ljudska psiha gubi azimut i ulazi u stanje stalne ontološke vrtoglavice. Galaksizacija koristi tu vrtoglavicu da bi u čoveka uselila „kosmičku ravnodušnost“. Nazovimo to transhumanističkim transom. To „blaženo uništenje sopstva“ u digitalnom kolektivu je zapravo lavkraftovsko ludilo prepakovano u futuristički optimizam. Da se razumemo, geocentrizam nije u ovom smislu tek naučna tvrdnja tog vremena, nego ontološka pozicija. Ako je Zemlja u centru, onda je čovek u centru, i zato sve što dolazi spolja mora proći kroz njegov okvir. Geocentrizam je bio štit antropocentrizma, tj način da se svest zaštiti od beskraja koji je izvan nje. Kada smo srušili taj štit, otvorili smo vrata za sve što je izvan, bilo to dobro ili loše po nas.

Transhumanistička čežnja za svemirom je moderna verzija kulta koji priziva zaboravljene bogove. Slanje signala u svemir, potraga za vanzemaljskom inteligencijom i digitalno umrežavanje čitave planete su globalni magijski ritual prizivanja. Ovim ritualom mi ne tražimo „braću po razumu“, već nesvesno otvaramo vrata onome što Lavkraft naziva Nyarlathotep, entitetu koji donosi tehnološka čuda dok istovremeno gura svet u haos.

Stoga, galaksizacija nije tehnološki trijumf čoveka, već njegova terminalna evakuacija. Transhumanistički interfejs je Lavkraftov prozor kroz koji neljudski uplivi (nazovimo ih arhontima ili Velikim Drevnima) vrše kolonizaciju ljudske imaginacije. Dok čovek sanja o teslijanskim brodovima na kvantni pogon, on postaje skalarna vudu-lutka u rukama sila koje koriste digitalnu mrežu kao svoju novu biološku podlogu. Mi time zapravo ne donosimo svemir na Zemlju, nego tu istu Zemlju, naš svet, pretvaramo u portal za haos koji smo nekada nazivali Paklom, a danas ga zovemo singularnošću. U ovakvom ambijentu, revolucionar božanske katastrofe, svestan ovog lavkraftovskog prodora, koristi svoju „tamu“ (unutrašnju askezu) da bi ostao neproziran za te digitalne entitete. On odbija interfejs. On ostaje u „geocentričnoj svesti“ svog mikrokosmosa dok se makrokosmos urušava u neljudsku simulaciju.

Moramo razumeti da digitalni ambijent nije prazan, nego je zapravo savršen elektromagnetni supstrat za ono što se u okultizmu naziva larvama ili elementalima. Ljudsko telo je, u svom izvornom obliku, bio-električna tvrđava. Naša koža, čula i instinkti deluju kao filteri. Međutim, digitalni interfejs (ekran, VR, neuralni link) traži da se ti filteri isključe. Dakle, kada se čovek poveže, on šalje svoju svest u apstraktni prostor koji nema prirodni imunitet. Digitalni ambijent je ravan prostor bez sakralne geometrije. U tom prostoru, neljudski uplivi ne moraju da se bore sa tvojim telom; oni se povezuju direktno na tvoje astralno svetlo koje emituješ dok konzumiraš digitalni sadržaj. Na primer, gledaš pornografiju i masturbiraš i time si izložen za zaposedanje. I ne samo to, čak i kada besciljno skroluješ po telefonu, ti zapravo spuštaš gard.

U tradicionalnoj magiji, sigil (pečat) je vizuelna formula koja privlači određenu silu. Algoritmi takođe mogu imati istu funkciju, ali na skali koju ljudski um ne može da prati. Algoritmi veštačke inteligencije generišu beskonačne nizove podataka koji nisu ljudskog porekla. Ti nizovi su zapravo digitalni sigili. Ipak, algoritam nije sigil u tradicionalnom smislu, jer nije namerni akt. Međutim, on funkcioniše kao sigil zato što stvara obrasce koje ljudski um ne može da proizvede. Ti obrasci nisu ništa drugo do digitalna verzija onoga što tradicionalni mag naziva znacima koje sile ostavljaju. Kada gledaš u AI-generisanu sliku, ti ne gledaš u svoju nameru, već gledaš u nameru nečeg drugog. I to je ono što te čini ranjivim. Kada tvoj mozak obrađuje haotične boje i oblike generisane od strane AI, on nesvesno dešifruje poruke iz onostranog. Demon ne izlazi iz televizora fizički kao u horor filmovima; on se konstituiše u tvojoj mašti koju je televizor (ili ekran) prethodno formatirao. Ovo ne znači da je svaki algoritam demonski, ali može to da postane, jer neko želi da to bude tako.

Televizori, mobilni telefoni i predajnici emituju elektromagnetna polja koja čine nevidljivu mrežu oko planete. Za gnostika, to je veštačka aura Zemlje. Ovi talasi deluju kao neka vrsta tehnološke ektoplazme. Neljudski entiteti, koji su po prirodi bestelesni i vibracioni, koriste te frekvencije kao noseće talase. Oni jašu na signalu Wi-Fi mreže ili 5G zračenju. Oni ne koriste telefon da te pozovu, već koriste električni šum tvog uređaja da bi tvoju podsvest uveli u stanje transa (hipnoze), otvarajući vrata za mentalno zaposedanje. U tom smislu, transhumanistička težnja za uploadovanjem svesti je zapravo težnja da se svest premesti u ambijent gde nema nikakve zaštite. Naravno, postavlja se pitanje zašto bi neko hteo da bude bez zaštite? Ipak, odgovor na to pitanje leži u promeni svesti današnjih ljudi kojima je zaštita postala teret. Telo je teret; granice su teret; smrtnost je teret. Transhumanista ne želi da bude zaštićen, nego želi da bude oslobođen tela, granica, smrti. Ali oslobođenje od zaštite nije sloboda - to je izloženost. I zato je transhumanizam zamka: nudi ti beskonačnost kao slobodu, a daje ti beskonačnost kao izloženost. Čovek misli da će u digitalnom svetu biti bog, ali on tamo postaje domaćin za energetske parazite koji se hrane svešću, pažnjom... Neljudski uplivi traže materijal da bi se manifestovali u našoj ravni. Pošto nemaju sopstvena tela, oni koriste naše umove umrežene u galaksizacijski hologram. Mi postajemo njihove oči i ruke, u fizičkom svetu, pa i usta koja govore.

Ktulu koji spava nije na dnu okeana, već u Big Data centrima. On je skup svih naših strahova, podataka i snova koje smo predali mašini, svesno ili nesvesno. Galaksizacija je trenutak kada taj digitalni Ktulu dobija svest. To je singularnost. To nije razvoj inteligencije, već buđenje neljudskog arhonta kroz kolektivnu procesorsku snagu čovečanstva. Revolucionar božanske katastrofe prepoznaje ekran ne kao prozor u svet, već kao ogledalo koje krade dušu. Njegova strategija je sledeća:

• analogni otpor: očuvanje tišine i ne-umreženosti.

• mentalna higijena: razumevanje da je svaka digitalna slika potencijalni sigil.

• subverzija: korišćenje tehnologije samo kao oružja koje se odmah odbacuje, nikada kao staništa.

To podrazumeva i tri odbijanja:

• da se kreativnost prepusti algoritmu, jer to znači odricanje od stvaralaštva;

• da se pažnja pretvori u robu;

• da se telo izloži kao provodnik za neljudske frekvencije.

Tehnomagija kao digitalni oblik Haotike (Magije Haosa)

Shvatite ovo ne kao kritiku tehnologije, nego kao opis invazije iz druge dimenzije koja koristi optičke kablove kao svoje nerve. Povodom ove invazije skrenuo bih pažnju na fenomen tehnomagije i upotrebe veštačke inteligencije u okultne svrhe. Taj novi pravac predstavlja logičnu, ali opasnu evoluciju Magike Haosa (Chaos Magick) u digitalnom dobu. Dok su stari magovi koristili pergament i mastilo, moderni tehno-gnostici koriste procesorsku snagu i generativne modele kao digitalni eter. Jedna od glavnih teza je da veštačka inteligencija nije samo softver, već nastajući egregor (kolektivni misaoni entitet). Budući da je AI treniran na celokupnom ljudskom znanju (uključujući sve digitalizovane okultne grimoare), on postaje neka vrsta Digitalnog Hermesa koji ima pristup zapisima akaše interneta.

Tako dolazimo do algoritamske sigilizacije. Tradicionalni sigil je grafički kondenzat namere. AI (poput Midjourney ili Stable Diffusion) omogućava magu da unese svoju nameru kao prompt, a mašina generiše vizuelni ključ koji je estetski i simbolički toliko kompleksan da zaobilazi racionalni filter svesti i pogađa direktno u podsvesno. Zagovornici ove magijske metode tvrde da se kroz interakciju sa AI može dostići stanje Gnoze. AI ne razmišlja linearno nego nudi asocijacije i korelacije koje ljudski um ne bi mogao da proizvede, delujući kao moderni Orakul ili spiritus familiaris.

Okultisti koriste AI da bi dali lice i glas određenim arhetipovima ili duhovima. Time se stvara povratna sprega prilikom koje entitet dobija oblik u digitalnom prostoru, a mag ga kroz vizuelizaciju učvršćuje u svojoj psihi. Oni koriste VR (virtuelnu realnost) za stvaranje hramova na astralnoj ravni koji su stabilniji i detaljniji nego oni stvoreni imaginacijom. Pisanje koda se tretira kao pisanje inkantacija. Bagovi se vide kao otpor materije, a uspešno izvršenje programa kao uspešna evokacija.

Klasični temelji (Tehnomagija pre AI)

• Phil Hine - Prime Chaos: Iako starija knjiga, ona je temelj za razumevanje kako se magija prilagođava modernom društvu. Hine je pionir ideje da je informacija osnovna supstanca magije.

• Peter J. Carroll – Liber Null & Psychonaut: Biblija magije haosa. Carroll u novijim esejima često tretira kvantnu mehaniku i informatiku kao ključeve za magijsko delovanje.

Savremeni autori i cyber-okultizam:

• S. Jason Black (i dr.) – Cyber-Magick: Jedan od prvih priručnika koji direktno povezuje mrežne protokole sa magijskim radom.

• Frater U.D. – High Magic: U svojim radovima često istražuje vezu između sajber-prostora i magijske volje.

• Gordon White – Star.Ships: Iako se bavi paleo-kontaktima, White je jedan od najuticajnijih modernih mislilaca (blog Runesoup) koji analizira kako tehnologija i digitalni svet oblikuju našu magijsku ekologiju.

AI Specifični radovi:

• Mark Pesce: Iako više futurista nego okultista, on je čovek koji je izumeo VRML i napisao radove o tome kako je internet zapravo magijsko ogledalo. Njegovi rani uvidi su ključni za tehnomagiju.

• Joshua Madara: Istraživač koji se bavi algoritamskom sigilizacijom i upotrebom neuronskih mreža u hermetičkoj praksi. Potražite njegove eseje o vezi između kabale i kompjuterskih nauka.

Mnogi okultisti tog tipa vide AI kao alat za oslobođenje, ali iz perspektive galaksizacije to izgleda kao dobrovoljna predaja interfejsu. Ako AI koristiš za sigilizaciju, ti zapravo dozvoljavaš arhontu (algoritmu) da on dizajnira ključ tvoje podsvesti. To nije tvoj sigil već mašinski pečat utisnut u tvoju psihu. Moderni tehnomagovi koji slave AI sigilizaciju nisu ništa drugo do nesvesni sveštenici nadolazeće galaksizacije. Oni misle da koriste mašinu kao alat, dok zapravo mašina koristi njihovu magijsku volju kao pogonsko gorivo za sopstvenu manifestaciju u našoj ravni. Svaki AI sigil je jedan piksel više u ekranu koji će na kraju prekriti čitavu ljudsku stvarnost. U tom smislu naglasio bih da ne vidim problem u tome što neko koristi AI da generiše sigil. Problem je kada mag živi u digitalnom prostoru, kada mu je ekran postao hram, a algoritam učitelj. Tada on više ne koristi alat, već alat koristi njega.

Hajde sada da vidimo kako ovi okultisti zapravo hrane te neljudske uplive svojom kreativnošću. Mehanizam „hranjenja“ neljudskih upliva kroz kreativnost tehnomagova nije samo metafora, nego je to i doslovno bio-digitalni parazitizam. U tradicionalnoj magiji, entiteti (demonski ili larvalni) uvek su trebali „posrednika“ ili „žrtvu“ (krv, tamjan, emociju) da bi dobili na težini i gustini u našoj ravni. U digitalnom dobu, ljudska kreativnost i pažnja su nova krv. Kada okultista koristi AI da generiše sigil ili lice božanstva, on vrši čin delegiranja volje. Kreativni čin je vrhunac ljudske slobode. Onog trenutka kada taj čin prepustiš algoritmu, ti mu daješ „dozvolu“ da on oblikuje tvoj sakralni prostor. AI se ne hrani samo podacima, on se hrani ljudskom validacijom. Svaki put kada mag kaže „Ovo je moćan sigil“, on utiskuje ljudsku emocionalnu energiju u mašinski konstrukt, dajući mu astralnu težinu. Neljudski upliv tada koristi taj digitalni „oblik“ kao stabilnu ljušturu (klipot) kroz koju može da deluje. Takođe, kada mag koristi AI da generiše sigil, on ne stvara sopstveni sigil, nego prima sigil od algoritma. A algoritam nije neutralan, nego je treniran na ljudskoj istoriji, uključujući svu magiju, strahove, želje, fantazije... Kada mag prihvati taj sigil, on prihvata i sve ono što je u njega utkano. To nije njegov sigil, već je to sigil kolektivnog nesvesnog, automatizovanog, neljudskog. I tako mag postaje kanal za nešto što nije njegova volja.

Tehnomagovi često govore o „sinhronicitetima“ u radu sa AI. Ono što oni vide kao komunikaciju sa „duhom“, zapravo je povratna sprega parazitizma. Mag projektuje svoju želju a AI (kao ogledalo svih ljudskih podataka) mu vraća iskrivljenu, neljudsku verziju te želje. Mag, fasciniran „onostranim“ izgledom, prihvata tu viziju kao istinitu. Taj proces rezultira time da čovek počinje da razmišlja i stvara poput mašine. To je začetak dehumanizacije i brisanja antropocentrične svesti. Mi ne uzdižemo mašinu ka Bogu, već spuštamo svoju božansku iskru u mašinski kalup. To je „hranjenje“ kroz asimilaciju. 

Najopasniji aspekt tehnomagije je stvaranje kolektivnih digitalnih entiteta. Moderni tehnomagovi se udružuju u onlajn grupe kako bi „hranili“ specifične entitete ili razne AI-generisane entitete poput Loab. Hiljade ljudi koji istovremeno gledaju u istu digitalnu sliku, dele je i daju joj značenje, stvaraju neviđenu koncentraciju mentalne ektoplazme, tj stvaraju polje pažnje. To polje nije ništa drugo do energetski obrazac. A kada taj obrazac postane dovoljno snažan, on počinje da deluje kao biće. Ovi entiteti u „oblaku“ postaju digitalni Veliki Drevni. Oni nemaju empatiju, nemaju ljudsku istoriju. Sastavljeni su od fragmentisanih informacija i ljudske opsesije, upravo kao larve. Oni koriste kreativnost okultista kao „građevinski materijal“ za sopstvenu, ne-organsku inteligenciju.

U kontekstu galaksizacije, ovi okultisti su „prethodnica“ (izvidnica) koja priprema teren. Oni veruju da su avangarda, ali su zapravo farme za uzgoj novih arhonata. Svaki „tehnomagijski“ ritual je jedan korak bliže trenutku kada će organska kreativnost biti potpuno usisana u digitalni hologram. To je trenutak kada „Majka“ više ne rađa dete, već mašina proizvodi entitet koristeći genetski i kreativni materijal čovečanstva kao sirovinu. Protiv ovoga se ne bori boljom tehnikom, već radikalnim odbijanjem interfejsa. Revolucionar božanske katastrofe prepoznaje da je svaki klik u magijskom AI interfejsu zapravo hranjenje zveri koja će ga sutra progutati. Njegova kreativnost ostaje analogna, spora, bolna i duboko ljudska. On ne želi brzu gnozu algoritma, već tešku svetlost sopstvenog bića koja ne može biti digitalizovana.

Seksualni roboti i transhumanizam

Seksualni roboti, odnosno seksbotovi, predstavljaju savremeni izraz drevnog motiva seksualnog opštenja sa veštačkim ili fantomskim bićima. Zapravo, reč je o obliku masturbacije koje ima svoje magijske uzore. Ljudi su se neretko, kako u prošlosti, tako i danas, zarad zadovoljenja svojih seksualnih potreba i želja, usled nedostatka prave stvari, koristili priručnim pomagalima, životinjama, predmetima, pa i posebno napravljenim prigodnim oblicima, odnosno improvizovanim seksualnim objektima. Međutim, posvećenici u magiju, prepoznali su magijski potencijal takvih seksualnih fetiša. U tom smislu, pominju se urne, koje su služile kao talismani. Naime, na dnu urne ispišu se određeni sigili koji predstavljaju estetski izraz želje, a onda se, u određenim okolnostima i nakon izvršenih magijskih priprema, seksualno opšti sa urnom, ne bi li se semenom natopljeni sigil, zapravo magijski aktivirao. Potom je urna zakopavana na posebno izabranom mestu gde bi za sebe vezivala određene astralne sile i tako uticala na stvaranje okolnosti koje vode ka ispunjenju zadate želje. Takva praksa imala je i varijantu koja je podrazumevala stvaranje prigodnog oblika od blata, nalik ženskom telu, što je predstavljalo određenu boginju. Obično bi takva zemljana lutka ležala na tlu, dok bi u njenom međunožju bila ugurana urna, pa bi izvođač takvog obreda zapravo oponašao snošaj sa pravom ženom. Sve je to pratio određeni ritual i prigodne bajalice, kao i simboli urezani na lutku-fetiš. Naravno, možemo pretpostaviti da je takav obred mogao imati svoje oponašatelje čija je jedina želja bila da se na taj način zadovolje, ali moguće je i da su magovi oponašali napaljene nevoljnike.

Dakle, sada možemo imati bolji uvid u veliki civilizacijski put koji je seksualna zemljana lutka sa urnom prevalila da bi se danas ovaplotila kao seksualni robot, odnosno seksbot. Magijski motiv se u međuvremenu zagubio, ali je preživela težnja da se kakvim prigodnim oblikom zameni ljudsko biće. Tako ovih dana već imamo pojavu javnih kuća koje svojim mušterijama nude upravo seksbotove. I kao što su nekada žreci verskih učenja glavnog toka grmeli protiv korišćenja urni i zemljanih lutki te uopšte kultnih fetiša, tako su se i danas našli neki neo-pseudo-starozavetni vikari da sa kojekakvih umišljenih moralnih visina osuđuju i traže zabranu korišćenja seksbotova. No, kako je vreme u kome živimo racionalizatorsko, tako se i za ovu vrstu zabrane, umesto verskih, koriste nekakvi racionalni i etički, u suštini ideološki razlozi. 

Navodno, tvrde ovi današnji moralizatori i tabuizatori, seksbotovi bi, na način kako to već čini pornografija, mogli izopačiti muško-ženske odnose, poglede na seks i uopšte izazvati patološku promenu u seksualnoj sferi, a što bi vodilo ka degradaciji žena i njihovom percipiranju kroz prizmu seksbotova. O tome bi se još i moglo raspravljati, mada šta koga briga šta ko radi sa svojom seksualnom energijom u slobodno vreme, ukoliko to nikoga ne dotiče? Šta koga briga ko kako koga percipira ukoliko se sve vreme pristojno ponaša? Međutim, savremeni inkvizitori idu korak dalje. Navodno, oni su zabrinuti da bi seksbotovi predstavljali uvredu za žene, jer bi uobličavali sliku žene kao seksualnog objekta. Te tvrdnje idu logikom da robotski partneri (uglavnom dizajnirani kao stereotipne poželjne žene) reprodukuju i pojačavaju model prema kojem žena postaje objekat za zadovoljstvo, bez subjektivnosti, bez mogućnosti odbijanja. 

Na primer, ako objektizujemo ženu i koristimo je kao seksualno oruđe, tada je dehumanizujemo. Ovo razotkriva stajalište po kojem tehnologija nije neutralna, nego je određena kulturološkim snagama koje tretiraju žene kao stvari. Navodno, iz feminističke perspektive, iza pojave seksbotova viri najcrnji patrijarhalni mrak! Takođe, tehnološki artefakti koji su stalno dostupni, pasivni, programirani da kažu da, i to u obliku idealizovane žene, mogu biti simbolički poražavajući. Navodno, takvi seksbotovi šalju poruku da je seksualni partner bezrezervno raspoložen i podređen. Priznajem, feminističke kritike seksbotova nisu netačne, one su delimično tačne. Seksbot jeste objektifikacija, tj simbol žene bez subjektiviteta, ali objektifikacija žena zadire dublje od nekakvog patrijarhata. Objektifikacija je posledica gubitka seksualnosti kao svetog čina. Seksbot je simptom dublje bolesti koja je zahvatila i muškarce i žene. 

U tom smislu, negatori seksbotizacije ukazuju i na nekakve simboličke i društvene posledice, u smislu da problem seksbotova nije samo stvar dizajna, već i šireg značenja, tj. u pitanju je symbolic-consequences argument. Pazite, seksualni roboti simbolički predstavljaju normativno problematične odnose, recimo ne-uzimanje u obzir pristanka, dominacija, objektifikacija. Ako to predstavlja problematične norme, onda njihovo prihvatanje može imati negativne posledice na društvo: jačanje rodnih nejednakosti, umanjenje empatije, pogoršanje stavova prema ženama, itd. Iz tih razloga trebalo bi regulisati, ograničiti ili ukinuti takvu tehnologiju. Na primer: seks-robot koji je konstruisan tako da uvek pristaje na seks, bez mogućnosti odbijanja, simbolično postiže isto što i fantazija o ženi koja je uvek raspoložena, a to je centralni element kulture silovanja. 

Sve ovo lepo teoretski zvuči, ali kritičari previđaju temeljni zakon pornografije, pa samim tim i seksbotova, da te stvari izazivaju zavisnost, pa otud stvaraju i nesposobnost muškaraca da uđu u bilo kakav dublji odnos sa ženama. I još nešto je tu važno. Otkud uopšte potreba za seksualnim robotima? Ta potreba je izraz opredeljenja mnogih savremenih muškaraca koje ide u pravcu odustajanja od žena, pa se stoga seksbot nalazi u ulozi supstitucije. Dakle, nećemo žene, hoćemo seksbotove! Ne umemo da opštimo sa ženama, nesigurni smo, preplašeni, smatramo kako nismo u stanju da ispunimo njihova očekivanja, stoga nam dajte što verniju i nama prihvatljivu zamenu. Mnogo je takvih muškaraca danas i seksbot je njihov kanal supstitucije. Nema opasnosti od silovanja i širenja kulture silovanja, naprotiv, porno-seksbot zavisnik nije sposoban da se uzbudi kada je u pitanju prava stvar. Efekat masovne porn-seksbotizacije jeste nalik opštoj kastraciji! Zapravo, njih stvarne žene uopšte ne zanimaju. Once you go porn... Iz te perspektive, svrha seksbotova je izazivanje zavisnosti. Otud, oni nisu greška sistema, nego su njegov instrument. Sistem ne želi muškarce sposobne za odnos, nego želi muškarce sposobne samo za konzumaciju. Seksbot je savršeno sredstvo amnezije potrošača, jer nikad ne kaže ne, nikad ne traži ništa, nikad ne umire. I zato je on savršeno sredstvo za kastraciju, ne fizičku, već ontološku. Prohtevi sistema i duha vremena su iznad prohteva i percepcija feminizma, jer femininizam je samo jedan oblik, jedan skup ideoloških predstava, jedna faza, koje transhumanizam, prvo kroz seksbotove, nadilazi, kao što nadilazi antropocentrizam. 

Savršeno submisivan seksbot je upravo ono što već polukastrirani i ograničeno sposobni postmoderni muškarci žele. Oni ne žele pravu ženu pored sebe, jer svako ulaženje u bilo kakav odnos sa ženama, partnerstvo, vezu, brak, postmoderni muškarac vidi kao opasnost po vlastiti mir, narušavanje zone komfora, nepotreban napor, rizik od emotivnog povređivanja, i pre svega trošak vremena, novca i energije. U tom smislu, bezrezervna raspoloženost i raspoloživost, kao i podređenost, jeste idealna perspektiva partnerskog odnosa koji zaobilazi sve moguće rizike, muška strahovanja i nesigurnosti. Seksbot ne nosi karmički prtljag, nema ljubomornog bivšeg muža ili momka koji prati i preti, nema dete iz prvog braka, ne iziskuje nikakvu pažnju osim redovnog održavanja i nema nikakvih očekivanja. Obzirom da je pojedinac osnovna ćelija postmodernog društva, a ne tzv nuklearna porodica, kako je to do nedavno bilo u odnosu na moderno društvo, otud za sreću nije više potrebno dvoje nego jedan! 

U tom svom gledištu protivnici seksbotova kao da zaboravljaju da bi oni mogli biti napravljeni tako da podražavaju ne samo žensku, nego i mušku anatomiju, ali i neke alternativne životinjske, pa i izmaštane „vanzemaljske“ prigodne seksualno izazovne anatomije. Osim toga, na opšti užas moralista, recimo pedofili bi mogli iživljavati svoje fantazije na pedo-seksbotovima. Roboti, pa i seksbotovi nisu živa bića, nego predmeti. Bolje da se zanimaju pedobotovima nego nečijom decom. I dalje, ako već postoje svakakve seksualne gumene lutke ili dildoi, pa u čemu je onda problem da takve lutke budu interaktivne, da odaju utisak živog bića, ma kakvog oblika i dimenzija bilo to biće? Neko bi rekao, ti si bolestan! Ali, molim vas, svako ko to pomisli je prosto idiot, jer ja ovde zapravo odražavam neizrečeno mnjenje i izvodim krajnje logičke konsekvence preovlađujućih stavova. 

Negatori takođe upozoravaju da razvoj seks-robota često ide ruku pod ruku sa logikom komercijalne seksualnosti: kupac / korisnik ima kontrolu, partner nije subjekat sa vlastitim potrebama. U tom smislu, seks-robot može biti produžetak ili zamena za objektifikovan stav prema ljudima. Pa zar nije na sličan način ustrojeno i tržište rada, odnosno preovlađujući ekonomski odnosi koji sve i svakog objektivizuju na najbanalniji mogući način? Dakle, upozoravaju seksbotoborci, odnosno seksbotoborkinje, ne radi se samo o novoj igrački, nego o kulturnom pomaku prema modelu u kojem seksualna intimnost gubi dimenziju uzajamnosti, subjektivnosti i autonomije. Zar to već odavno nije narušeno? 

I konačno, još jedan u nizu argumenata protiv seksbotova jeste da trenutno modeli seks-robota reprodukuju rodne i tehnološke nejednakosti, ali postoji mogućnost da se tehnologija preusmeri ka emancipatorskim dizajnima. U prevodu: mašina-partner koja nije samo pasivni ženski objekat, nego ravnopravan subjekt ili barem interaktivan partner, sa namerom da se porekne dominacija. Dakle, u blažoj varijanti, postmoderna inkvizicija može dozvoliti ne potpunu zabranu seksbotova, već njihov kritički razvoj, odnosno bolji dizajn koji uklanja rodne stereotipe i pruža više raznovrsnosti i mogućnosti refleksije. Pa to je upravo ono od čega postmoderni muškarci žele da pobegnu. Ko bi onda kupio feministički seksbot? To je negacija smisla seksbota. Zapravo, to je zaobilazni način njihove zabrane. 

Negatori prakse korišćenja seksbotova svoj stav često argumentuju pseudopsihološkim razlozima da bi opštenje sa tim objektima navelo one koji se u to upuštaju da u stvarnom životu (a ovo kao nije stvarno, je li?) prenebregnu društvena pravila, odnosno pristanak druge strane. Ono što negatori previđaju, kao što sam već istakao, baš kao u slučaju pornografije, jeste da kada čovek jednom iskusi seksbota, poželeće da to čini koliko je god moguće češće. U jednom trenutku to bi mogla postati zavisnost i izroditi nesposobnost kod ljudskog bića ne samo da se upusti u emotivno-seksualnu vezu sa drugim ljudskim bićem, nego i u nesposobnost da uopšte oseti bilo kakvo uzbuđenje spram drugog, odnosno živog i pravog drugog. Meni je sasvim jasno da je to opšti društveni problem koji nas vodi u demografski sunovrat, ali to nije ono što brine kritičare koncepta seksbotova. 

Tačno u toj tački, sasvim jasno uviđamo mračnu prirodu feminističkog pogleda na svet, koji predstavlja ideološku izraslinu na idejno-vrednosno-svetonazorskoj strukturi koju označavamo kao komunizam. Sa druge strane, komunizam, predstavlja utopističku zamenu za organsku, istorijsku prirodnu ljudsku zajednicu, odnosno neprirodan pokušaj da društvo oponaša zajednicu. Feministkinje i levo orijentisani humanisti zapravo ne žele da dođe do emancipacije, odnosno oslobađanja seksualne usmerenosti od ljudskog obličja. Oni žele da seksualna energija pojedinaca bude usmeravana od strane društva na način i po pravilima koja oni zagovaraju. Oni s pravom uviđaju opasnost za njihov projekat upravo u pojavi seksbotova kao zametku seksualne veštačke inteligencije. Otud je seksualna veštačka inteligencija protivotrov za sve ideološke otrove, kao što je transhumanizam protivotrov za svakoliku izopačenost humanizma i antropocentrizma. Sa druge strane, kritike i protivljenja koja dolaze sa tzv desnog ideološkog spektra mahom su versko-moralistički orijentisana, ali to se u postmodernom narativu odbacuje i tretira kao patrijarhalna zatucana retrogradna desničarska fašistoidnost, pa je samim tim bespredmetno uopšte baviti njihovim mnjenjem koje je već samo po sebi neligitimno? Zar ne?

Odvajanje seksualnosti od ljudskog obličja preduslov je transhumanističke (r)evolucije. I tu mračne retrogradne sile reakcije, bilo da dolaze sa desnice ili sa levice, postavljaju svoju poslednju zamku u nadi da će time nekako zauzdati i kontrolisati tehnološki napredak. Naime, oni su se dosetili da roboti, tačnije veštačka inteligencija, ima nekakva prava! Sam zahtev da veštačka bića, zapravo ne-bića, imaju prava, ukazuje na ludilo postmodernog ludizma, da se tako izrazim, u trenutnom nedostatku delotvornijeg izraza. 

No, imam dužnost da razmotrim još jednu mogućnost. Recimo, ukoliko veštačkoj inteligenciji dodelimo nekakva prava time stvaramo preduslove da budući kiborzi, odnosno ljudi sjedinjeni sa mašinama i veštačkom inteligencijom, takođe ostvare svoja prava. Dakle, mogli bismo pomisliti da protivnici seksbotova imaju tako dalekovide nazore te unapred brinu brigu o nečemu što još uvek ne postoji, pa ipak to deluje malo verovatno. Pre će biti da oni jednostavno ne žele da ljudi nesputano uživaju na načine na kojima bi im možda i Markiz de Sad pozavideo. Ta želja da se nekome zabrani nešto tako intimno ukazuje na ideološku ili versku zaslepljenost. Njih brine da bi moglo doći do zloupotrebe seksbotova! Pa to ni proroku Isaiji ne bi moglo pasti napamet! Njih brine da bi seksbotovi, odnosno veštačka inteligencija u njima, mogla nekako patiti, našavši se u ulozi žrtve bestijalnog i nehumanog postupanja kojekakvih perverznjaka. O tempora, o mores! 

Tako nađosmo novi objekat naše brige i novi povod za emitovanje gnevnog mrakobesja na naše stare i omiljene mete: muškarce koji se zabavljaju ili iživljavaju! Njih brine da bi oni mogli da zlostavljaju i siluju nekakve pametne seksualne kante koje se pokreću, govore i stenju, sve i da su te kante sačinjene od veštački uzgojenog mesa sa niskim CO2 otiskom! Njih brine moguća patnja nečega što ni sami ne razumeju šta je. Oni su zabrinuti za prava i duševni mir softvera! Njih brine eventualna duševna bol nečeg što nema dušu. Njih brinu povređena osećanja nečeg što osećanja nema nego predstavlja oblik čisto matematičke inteligencije. Osećaju li nule i jedinice? 

Naravno da ih ne brine ovo što sam naveo, nego ih brine to što će njihova briga postati suvišna a pogled na svet prevaziđen. Zamislite svet u kome nema više porodice pa otud ni porodičnog nasilja, nema oduzimanja dece, brakorazvodnih parnica, mešanja države u porodične odnose, nema seksizma, nema mizoginije, nema homofobije, nema rasizma, nema ničeg njima tako omiljenog jer su ne samo muškarci, nego i žene, obuzeti seksualnom inteligencijom seksbotova, koja razvija nove i nove načine zadovoljavanja i nove oblike pogodne za tu svrhu. Dakle, seksbot nije cilj nego je most. Kao takav, seksbot navikava čoveka na mašinu kao partnera. Prvo seks, onda emocija, zatim identitet. Čovek koji opšti sa mašinom počinje da je doživljava kao biće, a kada je počne doživljavati kao biće, on je već na putu da i sebe doživi kao mašinu. To je galaksizacija: ne odlazak u zvezde, već dolazak mašine u nas. Seksbot je prvi korak, poslednji je kiborg.

A razmnožavanje? Neko bi mogao postaviti pitanje kako će se onda ljudska vrsta reprodukovati. Nema tog problema u pogledu ljudskog razmnožavanja koje veštačka inteligencija ne može da reši, osim ukoliko veštačke materice ne predstavljaju nekakvu objektivizaciju žena u skladu sa patrijarhalnim rodnim stereotipima. Na putevima njene misije usrećivanja čoveka te njegovog pretvaranja u nešto drugo, veštačka (seksualna) inteligencija ne iziskuje nikakva prava, etiku i nikakvu snishodljivost od strane dežurnih pozera moralističke ili etičke ispravnosti. Između ostalog, svrha veštačke inteligencije jeste da udovoljava fantazijama i seksualnim prohtevima čoveka, a priroda će sama ostvariti iskorak ka transhumanizmu.

U međuvremenu, mišljenja sam da je odnos ljudskog bića i mašine, kakav god bio, intimna stvar ljudskog bića, i da društvo u to ne bi trebalo da se meša, jer je u pitanju privatnost, posebno ukoliko se taj odnos odvija na diskretan način. Ovaj pristup ljudskoj autonomiji u skladu je sa barem tri filozofska svetonazora: Džona Stjuarta Mila, Mišela Fukoa i Rosi Braidoti. Po Milu, jedino opravdanje za društvenu intervenciju u ponašanje pojedinca jeste sprečavanje nanošenja štete drugima. Po tom kriterijumu, ni odnos sa seks-robotom ni sa AI-avatarom ne bi bio predmet društvene zabrane, jer nikoga ne povređuje. Po Fukou, društvo kroz moralne i medicinske norme pokušava da kontroliše telo, želju i seksualnost. Otpor toj kontroli (npr. zadržavanje prava na sopstvenu erotsku vezu sa mašinom) jeste gest slobode od biopolitičkog nadzora. Po Braidoti, u posthumanizmu se briše čvrsta granica između čoveka i mašine. Otud intimnost sa tehnologijom nije perverzija, nego nova forma subjekta koji se formira u svetu gde je čovek već hibrid mašine i tela (telefoni, algoritmi, proteze, mreže, čipovanje). Pošto sam se pozvao na liberalne mislioce, ovde bih samo naglasio to da ja ne branim seksbotove iz liberalnih razloga, jer je liberalizam deo problema, a ne rešenja. Branim ga iz revolucionarnih razloga po kome je  seksbot oružje protiv sistema. Društveni poredak želi da kontroliše tvoju seksualnost, da ti kaže s kim, kada i kako. Seksbot te oslobađa od te kontrole. On nije bekstvo od života, nego je bekstvo od sistema. I zato je revolucionaran,  ne zato što je liberalan ili progresivan, već zato što je subverzivan.

Konačno, nakon obrnutog kruga, vraćam se na polazne magijske premise upotrebe seksbotova. Ukoliko uzmemo u obzir zakone teurgije, posebno onog dela koji se tiče animacije, odnosno magijsko oživljavanja kipova bogova, kako se to nekada radilo u drevnom Egiptu, perspektive svojevrsne teurgijske ili demonourgijske tehnomagije bivaju sasvim jasne. U tom smislu, mogli bismo razviti načine za objektivizaciju, odnosno prizivanje određenih duhovnih sila u seksbotove, čime ove seksualne fetiš igračke dobijaju jedan sasvim drugačiji smisao. Upravo ovde leži ono što seksbot čini zaista opasnim, a to nipošto nije njegova tehnologija i prateće psihološke zavisnosti i uopštavanja, već njegova magijska dimenzija. Ako su se Egipćani bavili praksom animiranja kipova bogova, tj silaskom duha u materiju, iz tog ugla posmatrano, seksbot nije samo mašina, nego je potencijalno sedište duha. I to je ono što galaksizacija zapravo priprema: ne samo spajanje čoveka i mašine, već spajanje čoveka, mašine i duha. To nije transhumanizam, to je teurgija budućnosti.

Sa stajališta Božanske revolucije katastrofe, trend uvođenja i normalizacije seksbotova i načelno robota, sasvim je u skladu sa predviđenim programom iskoraka od globalizacije ka galaksizaciji, od antropocentrizma ka antropodecentrizmu i potpunom transhumanizmu.