Lavkraftova fauna i njene refleksije u okultizmu

Lavkraftova fauna bogova i entiteta

Hauard Filips Lavkraft je kroz svoj opus stvorio čitav panteon vanzemaljskih, višedimenzionalnih entiteta koji obitavaju na samom rubu ljudskog razuma. Za razliku od klasičnih mitologija, njegova fauna nije sastavljena od antropomorfnih bogova koji brinu o ljudskim sudbinama. Umesto toga, kod njega vidimo kosmičke sile, amorfne mase i geometrijske paradokse koji personifikuju kosmičku indiferentost, odnosno ideju da je čovečanstvo potpuno beznačajna mrlja u beskraju univerzuma. Kasniji pisci (poput Avgusta Derleta) podelili su ovaj panteon na Spoljašnje bogove (Outer Gods), Velike Stare (Great Old Ones) i niže rase, ali sam Lavkraft ih je posmatrao kao spektar kosmičkog užasa. Hajde da vidimo ko su ključni entiteti iz Lavkraftovih priča, sa njihovim ulogama, funkcijama i prvim pojavljivanjima:

Azatot (Azathoth) je vrhovni entitet Lavkraftovog panteona, vladar Spoljašnjih bogova. On predstavlja ultimativni, besmisleni centar kreacije, vidi: The Dream-Quest of Unknown Kadath (Snevanje u potrazi za neznanim Kadatom, 1927) i The Whisperer in Darkness (Šaptač u tami, 1931). Azatot sedi u samom centru beskonačnosti, opisan kao slepi idiotski bog (blind idiot god) ili nuklearni haos. On je amorfna, pulsirajuća masa koja neprekidno stvara i proždire svetove bez ikakvog svesnog cilja ili razuma. Oko njega pleše panteon bezimenih, amorfnih bogova, dok ga jeziv, monoton zvuk demonskih flauta drži u večnom dremežu. Ako bi se Azatot ikada probudio, čitav naš univerzum (koji je zapravo samo deo njegovog sna) momentalno bi prestao da postoji. Azatot je nalik gnostičkom slepom tvorcu, odnosno demijurgu Jaldabaotu, ali kao čisti, mehanički haos.

Dok je Azatot centar, Jog-Sotot (Yog-Sothoth) je obod i sveprožimajući prostor-vreme. To je entitet sastavljen od blistavih sfera i balona koji se neprekidno šire i skupljaju, vidi: The Case of Charles Dexter Ward (Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, 1927) i The Dunwich Horror (Danvički užas, 1929). Jog-Sotot je sveprisutan i sveznajući. Za njega ne postoje prošlost, sadašnjost i budućnost, jer on vidi i prožima sve hronološke i prostorne ravni odjednom. Lavkraft ga opisuje rečima: "Jog-Sotot zna kapiju. Jog-Sotot je kapija. Jog-Sotot je ključ i čuvar kapije." On je magijska spona preko koje mračni magovi prizivaju sile izvan našeg trodimenzionalnog sveta. U Danvičkom užasu, Jog-Sotot oplođuje ljudsku ženu (Laviniju Vejtli) koja rađa monstruozne blizance, hibride između čoveka i kosmičkog boga.

Umr at-Tavil (Umr at-Tawil) je direktno povezan sa Jog-Sototom i predstavlja jednu od najmističnijih i najmanje zverskih figura u Lavkraftovom opusu. Ime mu na arapskom jeziku znači Najstariji ili Dugovečni, vidi: Through the Gates of the Silver Key (Kroz kapije srebrnog ključa, 1934, napisano u koautorstvu sa E. Hofmanom Prajsom). Umr at-Tavil se smatra jednim od aspekata ili avatara samog Jog-Sotota. Prikazan je kao čovekolika figura džinovskog rasta, potpuno umotana u teške, neprozirne haljine i veo, tako da mu se lice nikada ne vidi. On sedi na tronu u međudimenzionalnoj praznini izvan Kapije Srebrnog Ključa. Njegova funkcija je blagonaklona, ali jeziva: on je vodič i inicijator za retke smrtnike (poput Randolfa Kartera) koji uspeju da probiju granice prostora i vremena. On sedi u krugu drevnih bića bez lica (Ancient Ones) i pomaže putniku da pređe u viši plan postojanja, upozoravajući ga da ne skida veo sa njegovog lica jer bi od tog prizora poludeo.

Njarlatotep (Nyarlathotep) je jedinstven među Lavkraftovim bogovima jer poseduje ličnost, svesnu inteligenciju i sposobnost da hoda među ljudima, preuzimajući hiljade različitih oblika, vidi Nyarlathotep (1920) i The Haunter of the Dark (Stanovnik tame, 1935). Njarlatotep je Glasnik i izvršni organ Spoljašnjih bogova (naročito Azatota). Naziva se Puzajući haos. Dok su ostali bogovi ravnodušni prema ljudima, Njarlatotep uživa u ljudskoj patnji, obmani i ludilu. On se pojavljuje u modernom svetu kao visoki, vitki crni čovek nalik egipatskom faraonu koji putuje svetom i pokazuje naučna čuda, elektromagnetne izume i apokaliptične vizije, svesno gurajući čovečanstvo u kolektivno ludilo i tehnološko samouništenje.

Ktulu (Ctulhu), iako je najpopularnije Lavkraftovo biće (po kome čitav mitos nosi ime), Ktulu je zapravo niže rangiran u kosmičkoj hijerarhiji u odnosu na Azatota i Jog-Sotota. On je visokosveštenik kosmičkih sila, biće nalik zveri sa pipcima i krilima, vidi: The Call of Cthulhu (Zov Ktulua, 1928). To je vanzemaljski entitet koji je stigao na Zemlju milionima godina pre pojave čoveka. Trenutno leži u stanju sličnom smrti, zaključan pod magijskim pečatima u potonulom kiklopskom gradu R'lyeh-u negde na dnu Tihog okeana. Iako spava, njegova masivna svest neprekidno pulsira i kroz snove utiče na ljudsku psihu, pre svega na umetnike, senzitivne ljude i članove degenerisanih, tajnih kultova širom planete. Svrha Ktulua i njegovog kulta je dočekati astrološko poravnanje, kada će R'lyeh ponovo izroniti, a Ktulu se probuditi da donese eru apsolutnog bezakonja, divljaštva i uništenja ljudske svesti.

Šogoti (Shoggoth) nisu bogovi, već zastrašujuća bića koja predstavljaju biološki vrhunac materijalnog užasa. Oni su veštački stvorena fauna, vidi At the Mountains of Madness (U planinama ludila, 1931). Šogoti su protoplazmatične, amorfne mase nalik želatinu, ispunjene stotinama očiju koje se neprekidno pale i gase na njihovoj površini. Stvorila ih je napredna vanzemaljska rasa poznata kao Stariji (The Elder Things) pre više stotina miliona godina, koristeći ih kao tešku radnu snagu za podizanje svojih kiklopskih gradova pod ledom Antarktika. Šogoti nemaju fiksni oblik; oni menjaju formu i stvaraju udove i organe po potrebi, upravljani hipnotičkim komandama svojih gospodara. Međutim, vremenom su Šogoti razvili sopstvenu, rudimentarnu svest, pobunili se protiv svojih stvoritelja i zbrisali ih. Njihova jedina funkcija je goli opstanak u tami napuštenih podzemnih gradova, gde se kreću imitirajući zvukove svojih davno mrtvih gospodara: Tekeli-li! Tekeli-li!

Šub-Nigurat (Shub-Niggurath), crna koza iz šume sa hiljadu mladih. Ona predstavlja izopačeno kosmičko načelo plodnosti, divlje biologije i mutacije. Pominje se u kletvama i ritualima u The Whisperer in Darkness (1931) i The Dunwich Horror (1929). Šub-Nigurat je velika stara boginja plodnosti opisana kao bezoblična, maglovita masa iz koje izbijaju crni papci, pipci i usta koja žderu. Ona je inkubator užasa, večni izvor čudovišnih bioloških mutacija koje se rađaju u skrivenim šumama i ritualnim mestima širom Zemlje. 

Dagon, bog-riba i vladar Dubokih, vidi: Dagon (1917) i The Shadow over Innsmouth (Senka nad Insmutom, 1931). To je čudovišno podvodno božanstvo gigantskih razmera, zaštitnik i otac rase Dubokih (Deep Ones, hibrida ljudi i riba-žaba). Dagon služi Ktuluu i upravlja okeanskim dubinama. On zahteva ljudske žrtve od obalskih gradova (poput Insmuta) u zamenu za zlato i nepresušne mreže pune ribe, svesno sprovodeći genetsko ukrštanje svoje podvodne rase sa ljudima kako bi stvorio degenerisane hibride.

Gatanotoa (Ghatanothoa), prvorođeni Ktuluov sin i užas koji skamenjuje, vidi: Out of the Aeons (Izvan eona, 1935, napisano u koautorstvu sa Hejzel Hild). Gatanotoa je skriveni bog u podzemnim tvrđavama potonulog kontinenta Mu. On je toliko vizuelno užasan i geometrijski neprirodan da svako ko ga pogleda biva trenutno paralizovan a njegovo telo se pretvara u živu, mumificiranu stenu, dok um ostaje savršeno svestan i zarobljen unutar te kamene ljušture za večnost.

Lavkraft i Blavatska

Uticaj Helene Petrovne Blavatski na H. P. Lavkrafta je jedan zanimljiv paradoks. Lavkraft je bio ortodoksni, rigidni materijalista i ateista koji je duboko prezirao okultizam, astrologiju i spiritualizam svog vremena, nazivajući ih „jeftinim sujeverjem”. Međutim, kao strastveni čitalac i čovek enciklopedijskog znanja, Lavkraft je detaljno proučio kapitalna dela Blavatske, pre svega „Tajnu doktrinu” (The Secret Doctrine). Shvatio je da njena teozofska kosmogonija nudi savršen mitološki skelet za ono što je on želeo da stvori: kosmički užas. U tom smislu Lavkraft nije preuzeo duhovne poruke Blavatske (ideju o prosvetljenju i evoluciji duše), već je prekopirao njenu strukturu praistorije i kosmičke hronologije. On je njene duhovne entitete i drevne rase ogolio od misticizma i prepakovao ih u vanzemaljce i konkretne užase. Uticaj Blavatske na Lavkrafta ogleda se u nekoliko ključnih tačaka:

• Koncept Drevnih Rasa (Korenske rase): Blavatska u „Tajnoj doktrini” govori o tome da je Zemljom, milionima godina pre ljudi, vladalo nekoliko bestelesnih i moćnih „Korenskih rasa” (poput Hiperborejaca i Lemurijanaca) koji su stigli sa drugih planeta ili sa viših ravni. Lavkraft uzima ovaj koncept i stvara svoje Starije (Elder Things), Velike Stare (Great Old Ones), koji su takođe vladali Zemljom u eonima pre nastanka ljudske vrste.

• Potonuli kontinenti (Atlantida, Lemurija i Mu): Blavatska je popularizovala ideju o izgubljenim kontinentima gde su cvetale civilizacije ovih neljudskih rasa. Lavkraft to koristi za lociranje svojih užasa. Ktulu spava u potonulom gradu R'lyeh-u, Gatanotoa vlada na potonulom kontinentu Mu, a u priči The Mound pominje se podzemni svet Kun-Jan koji je direktno povezan sa teozofskim podzemnim carstvima.

• Zabranjene knjige i okultni tekstovi: Blavatska u svojim knjigama često citira fiktivne ili izgubljene drevne spise, poput „Knjige Dzijan” (The Book of Dzyan), tvrdeći da ona sadrži kosmičku istoriju sveta skrivenu od običnih ljudi. Lavkraft je bio toliko fasciniran ovim konceptom da je stvorio sopstvenu, danas najslavniju zabranjenu knjigu, Nekronomikon (zajedno sa Pnakotičkim rukopisima i Knjigom Eibona).

U svom ključnom delu Zov Ktulua (The Call of Cthulhu), Lavkraft čak eksplicitno odaje priznanje teozofiji kroz reči svog naratora, pokazujući da je svesno koristio Blavatskine knjige kao paravan za stvarnost svog mita. 

Lavkraft: književnost, nauka i filozofija

Lavkraftov um je bio amalgam klasične književnosti XIX veka, rane naučne fantastike i fascinacije astronomijom. Njegovi ključni uticaji mogu se podeliti u tri kategorije:

A. Književni mentori (Gotika i dekadencija)

• Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe): Po je Lavkraftov duhovni otac. Od njega je naučio kako da izgradi atmosferu psihološkog propadanja, jeze i izolovanosti. Lavkraftov kratki roman U planinama ludila je direktan tematski nastavak Poovog romana Doživljaji Artura Gordona Pima.

• Lord Danseni (Lord Dunsany): Irski pisac fantastike koji je uticao na Lavkraftov rani „Ciklus snova” (priče poput The White Ship ili The Doom that Came to Sarnath). Od Dansenija je preuzeo ideju o stvaranju čitavih panteona bogova sa čudnim, melodičnim imenima i pisanjem u stilu biblijskog ili mitskog proznog ritma.

• Artur Maken (Arthur Machen): Velški pisac od koga je Lavkraft preuzeo ključnu ideju: da ispod površine moderne, hrišćanske civilizacije i dalje preživljavaju drevni, paganski i maligni entiteti iz praistorije. Makenova priča Veliki bog Pan postavila je temelje za Lavkraftov Danvički užas.

B. Naučna revolucija ranog XX veka

Ovo je uticaj koji je Lavkrafta odvojio od klasične gotike i stvorio kosmički užas. Tokom njegovog života, nauka je doživljavala velike promene:

• Ajnštajnova teorija relativnosti i neeuklidska geometrija: Saznanje da prostor i vreme nisu fiksni duboko je uznemirilo Lavkrafta. Zato njegovi junaci lude kada vide arhitekturu grada R'lyeha, jer su uglovi kamena „pogrešni”, nelinearni i prkose trodimenzionalnoj fizici.

• Otkriće novih planeta i prostranstva kosmosa: Otkriće Plutona 1930. godine (koji on u pričama naziva Jugot) i saznanje da je univerzum milijardama svetlosnih godina veći nego što se mislilo, inspirisali su ga da svoje bogove ne postavi u pakao ili na nebo, već u međuzvezdanu prazninu.

C. Filozofija: Mehanički materijalizam

Lavkraft je bio pod snažnim uticajem filozofa poput Fridriha Ničea i Hjua Eliota. Njegov kosmički užas proističe iz spoznaje da u univerzumu nema Boga, nema svrhe, nema dobra i zla. Kosmos je hladna, mehanička mašina. Čovek nije kruna stvaranja (kako tvrdi religija), već biološka slučajnost. Bogovi koje pominje (Azatot, Jog-Sotot) zapravo su personifikacije zakona fizike i astrofizičkog haosa, oni nas ne mrze, oni nas ne primećuju, baš kao što čovek ne primećuje mikrobe dok gazi travu.

Lavkraft, vudu i Majkl Bertio

Postoji veza između Lavkrafta sa okultnim sistemom Majkla Bertioa (Michael Bertiaux), konkretno sa njegovim Voudon Gnostic Workbook i konceptima unutar La Couleuvre Noire (Crna Zmija). U priči „Zov Ktulua”, konkretno njen drugi deo pod naslovom „Svedočanstvo inspektora Legrasa”, pojavljuje se motiv vudu obreda. Radnja se dešava 1907. godine u močvarama Lujzijane (kod Nju Orleansa), koje su istorijsko središte američkog vudua. Inspektor Legras sa odredom policije upada u neprohodnu močvaru kako bi prekinuo ritual degenerisanog kulta koji vrši ljudska žrtvovanja. Lavkraft eksplicitno pominje vudu kako bi ga upotrebio kao istorijsko-geografski paravan za nešto mnogo starije. On piše da su lokalni stanovnici mislili da je reč o vudu ritualima, ali policija i naučnici ubrzo shvataju da je taj kult stariji od vudua, stariji od Afrike, pa čak i od samog čovečanstva. U pitanju je bilo nešto što je došlo a zvezda. 

Lavkraft pravi direktnu funkcionalnu paralelu između vudu Loa (duhova posrednika) i svojih bića. U vuduu, praktičar ne kontaktira direktno vrhovnog, udaljenog boga (Bondye), već koristi Loa entitete (kao što su Papa Legba, Baron Samedi, ili vatrene Petro Loa) koji zaposedaju ljudska tela (konji ili les chevaux) tokom obrednog transa. Lavkraft preslikava ovaj mehanizam na Ktulua i njegove sveštenike. U tom smislu Ktulu je kao kosmički Loa. Ktulu leži u R'lyehu i ne može sam da se oslobodi. Stoga on šalje telepatske impulse, zaposeda umove osetljivih ljudi, umetnika i šamana u močvarama kroz snove, uvodeći ih u stanje transa i ludila. Baš kao što vudu koristi složene geometrijske crteže na zemlji (Veve) da prizove određenu Lou, Lavkraftov kult u močvarama Lujzijane koristi odvratnu kamenu statuetu Ktulua i ponavljanje mantre (Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn) kao fonetski ključ za otvaranje kapije svesti.

Ovo je tačka gde se Lavkraft i Bertio preklapaju. Bertio u svojoj Vudu Gnozi tvrdi da su vudu bogovi (naročito u svom mračnijem, Guédé i Petro aspektu) zapravo prolazi ili prelazni oblici za kontakt sa trans-plutonijanskim i dubokim kosmičkim inteligencijama. Ono što je Lavkraft opisao kao užas iz močvare, Bertio je sistematizovao kroz okultnu fiziku, gde su vudu duhovi energetski portali za struje koje dolaze iz prostora van našeg kontinuuma, što je suštinski definicija Lavkraftovog Jog-Sotota i Ktulua.

Atlantski i pacifički areal Lavkraftove faune

Obitavališta Lavkraftovih bogova i entiteta možemo uslovno prepoznati u dva akvatična areala: atlantski i pacifički, čime se jasnije ocrtava njegova geografija užasa. Lavkraft je bio fasciniran okeanima i uočava se jasna distinkcija između ova dva prostora.

Atlantski areal (koji kod Lavkrafta obuhvata obale Nove Engleske, Karibe i delove Lujzijane koji gravitiraju ka zalivu) povezan je sa krvnom lozom, istorijom, veštičarenjem i biološkom hibridizacijom. 

• Entiteti: Dagon, Duboki (Deep Ones), Šub-Nigurat.

• Karakteristike: Užas Atlantika je uvek blizu čoveka. On se uvlači u ljudska sela i gradove. U Senkama nad Insmutom (obala Masačusetsa, Atlantik), Duboki se fizički ukrštaju sa ljudima. U močvarama Lujzijane, kultisti su mešanci, ljudi niske moralne i rasne strukture (kako ih Lavkraft, kroz prizmu svog vremena, opisuje).

• Funkcija: Atlantski areal predstavlja tradiciju, tajna društva i kultove. To je magija Zemlje i mora, vudu trans, crni rituali u šumama Vermonta posvećeni Šub-Nigurat (Crnoj kozi sa hiljadu mladih). Ovaj areal je okrenut prošlosti i degeneraciji ljudske vrste kroz mešanje sa bićima iz dubina.

Pacifički areal je kod Lavkrafta prostor izolacije, kiklopskih razmera i čiste kosmičke svesti. Pacifik je prazan, predubok i krije ostatke svetova koji su postojali pre nego što su se kontinenti uopšte formirali.

• Entiteti: Ktulu, Gatanotoa, Zvezdano potomstvo Ktulua (Cthulhi).

• Karakteristike: Ovde nema lokalnih veštica niti hibridnih ribolikih ljudi koji šetaju ulicama. Ovde vlada ne-ljudska arhitektura. Grad R'lyeh leži u južnom Pacifiku; to je grad od džinovskih, neeuklidskih blokova kamena pokrivenih muljem. Na potonulom pacifičkom kontinentu Mu (priča Izvan eona) nalazi se Gatanotoa, entitet čiji sam izgled skamenjuje.

• Funkcija: Pacifički areal predstavlja buduću apokalipsu i kosmičku otuđenost. Dok je Atlantik mesto gde čovek saznaje da mu je pradeda bio čudovište iz mora (intimni, porodični užas), Pacifik je mesto gde čovečanstvo shvata da je njegova čitava planeta samo privremeni zatvor za bogove koji čekaju astrološko poravnanje da se probude i zbrišu nas u sekundi.

Ovde postoji duboka struktura. Lavkraft koristi Atlantik kao zonu kulta, rituala i magijske prakse (gde se vudu i veštičarenje koriste kao ljudski prevod za neshvatljive sile), dok mu Pacifik služi kao zona čistog kosmičkog ishodišta, kao hladni, nemilosrdni izvor odakle su ti bogovi zapravo stigli na Zemlju. Povodom toga, nije li Kastaneda tvrdio da su Letači, apstraktna ne-bića koja se hrane svešću, na Zemlju dolazila preko planinskih vrhova na krajnjem jugu Patagonije?

Kenet Grant: paralele Lavkraftove i Krolijeve mitologije

Kenet Grant je uradio jedan radikalan i dubok anatomski presek dva mitološka sistema, Lavkraftovog i Krolijevog. U svojim kapitalnim delima, pre svega u knjigama The Magical Revival (1972) i Aleister Crowley and the Hidden God (1973), Grant je postavio šokantnu i genijalnu tezu: Kroli i Lavkraft su kanalisali isti izvor, istu kosmičku struju inteligencija, ali kroz različite filtere svesti. Kroli je taj izvor primio svesno, kroz magijski trans, i uobličio ga u magički sistem teleme. Lavkraft ga je primio nesvesno, kroz noćne more i podsvest, i preveo ga na jezik konkretnog užasa.

Grant je bio fasciniran fonetskim i strukturalnim sličnostima u imenima entiteta koje su Kroli i Lavkraft nezavisno zapisali. Za Granta to nisu bile slučajnosti, već dokaz da su obojica hvatali iste kosmičke frekvencije:

• Al-Azif / Nekronomikon (Knjiga mrtvih imena, pisao je ludi Arapin Abdul Alhazred) vs AL vel Legis (Knjiga Zakona, zapisao je Kroli u Kairu, izdiktirao mu je entitet Ajvaz). Obe knjige imaju prefiks AL. Za Granta, obe su kosmički transmisioni tekstovi koji najavljuju smenu eona i dolazak spoljašnjih sila.

• Ktulu vs Zver (To Mega Therion). Grant povezuje Ktulua sa Krolijevim konceptom Zveri (Therion) i podsvesnim silama skrivenim u čovekovom unutrašnjem beskraju.

• Jog-Sotot vs Set-Tot (spojena egipatska božanstva Set i Tot). Jog-Sotot je fonetska mutacija Seta i Tota, arhetipa boga-maga koji otvara kapije skrivenih dimenzija (Set kao bog spoljašnjeg mraka).

• Njarlatotep vs Ajvaz (Aiwass). Glasnici (više o njima malo dalje).

I kod Lavkrafta i kod Krolija postoji sličan narativ o smislu istorije i evolucije, ali sa suprotnim predznakom. Kroli najavljuje da je nastupio Novi Eon u kome stari, patrijarhalni bogovi (Oziris, hrišćanstvo) umiru. Novi Eon donosi struju sile i vatre, gde čovek ruši moralne stege i spaja se sa svojom Istinskom Voljom. To je era individualne slobode, ali i uništenja starog sveta. Sa druge strane, Lavkraft opisuje da će se, kada se zvezde poravnaju, Ktulu probuditi, srušiti sve ljudske zakone i moral, a čovečanstvo će klicati u divljoj slobodi i ekstazi uništenja. Grant ukazuje na to da su Krolijev Eon Horusa i Lavkraftov Povratak Velikih Starih jedna te ista stvar. Razlika je samo u tome što se Kroli raduje toj novoj, divljoj energiji i vidi je kao oslobođenje, dok se Lavkraft (kao konzervativni, uplašeni gospodin iz Nove Engleske) užasava tog gubitka kontrole i reda, videći ga kao kosmičko ludilo.

Deseti etir u enohijanskom sistemu je ZAX, gde obitava Horonzon, demon Bezdana, gospodar disperzije, smrti ega i haosa. Da bi mag prešao u više sfere, on mora proći kroz ovaj Bezdan gde se njegova ljudska ličnost potpuno rastače. Grant pravi direktnu paralelu između ovog procesa i Lavkraftove priče Kroz kapije srebrnog ključa. U toj priči Umr at-Tavil sedi na pragu Kapije je zapravo blagonakloni aspekt Čuvara Bezdana. On je vodič kroz lavkraftovski ZAX. Prostor iza kapije gde Randolf Karter shvata da je on samo jedan od hiljadu aspekata vrhovnog arhetipa (Jog-Sotota) jeste opis magijskog prelaska Bezdana. Karter doživljava ono što Kroli naziva uništenjem ega i spoznajom kosmičkog jedinstva. Lavkraft to opisuje kao gubitak ljudskosti i užas, dok okultista to naziva postizanjem stepena Majstora Hrama (Magister Templi). Zanimljivo da i Kastaneda piše o gubitku ljudskog energetskog obličja kao ključnom preduslovu postizanja potpune slobode čoveka od znanja.

Najvažniji Grantov doprinos je uvođenje pojma Tifonijanska struja. Tifon je u grčkoj mitologiji bio zmajoliko, čudovišno božanstvo haosa i pipaka (baš kao Ktulu), povezano sa egipatskim Setom. Grant objašnjava da Lavkraftova fauna bogova nisu metafore, ali nisu ni fizički vanzemaljci kako ih tumači plitka naučna fantastika. To su međudimenzionalne energetske inteligencije koje borave u tamnoj, klipotskoj strani Drveta života. On tvrdi da kada Kroli u svojim ritualima priziva entitete poput Lama (entitet koji je Kroli nacrtao 1918. godine, a koji frapantno podseća na modernog Sivog vanzemaljca), on zapravo radi istu stvar koju rade Lavkraftovi kultisti u Lujzijani ili Insmutu.

U svojoj sintezi, Kenet Grant je postavio formulu koja je značajno uticala na savremenu okultnu scenu. Lavkraft je bio mag koji je operisao isključivo u astralnom telu tokom sna. Njegov rigidni racionalni um tokom dana je odbijao svaku pomisao na magiju, i zato je ta potisnuta kosmička istina morala da probije branu kroz njegove noćne more. Lavkraft je bio prorok koji je mrzeo sopstveno proročanstvo. Kroli je bio prorok koji je svoje proročanstvo prigrlio. Oni su dva lica istog novčića. Jedan donosi formulu i ritual (Kroli), a drugi mapu, geografiju i vizuelni identitet tog kosmičkog prostora izvan zvezda (Lavkraft). Na taj način, kroz Granta, Lavkraftova književna fauna postala je priznata kao legitimna unutrašnja anatomija ljudske podsvesti i kosmičkog prostranstva.

The Black Man NYARLATHOTEP, Jens Heimdahl

Njarlatotep - Ajvaz - Ankh-af-na-Khonsu

Veza između Njarlatotepa i Ajvaza temelj je onoga što Grant naziva Ekstraterestrijalnim prenosom. U Lavkraftovom panteonu, Njarlatotep je jedini bog koji ima jasnu ličnost, koji komunicira sa čovečanstvom i služi kao Glasnik i Izvršitelj volje Spoljašnjih bogova. On je spona između neshvatljivog nuklearnog haosa (Azatota) i ljudske svesti. U Krolijevom sistemu, Ajvaz ima sličnu ulogu. On nije vrhovni, apstraktni kosmos (Nuit), niti je čista, bezlična energija (Hadit), nego je Glasnik i svesna inteligencija koja prenosi njihovu volju ljudskom rodu. Ajvaz je taj koji Kroliju diktira Knjigu Zakona i uvodi čovečanstvo u novi Eon. Za Granta, to je jedno te isto biće koje deluje na granici svetova.

Lavkraft naziva Njarlatotepa Puzajući haos (The Crawling Chaos) jer njegova pojava rastače stare društvene strukture, dogme i hrišćanski moral, uvodeći svet u fazu divlje slobode i previranja. Za Grantovu struju, to je upravo opis onoga što Ajvaz radi kroz formulu teleme: on donosi zakon Čini šta ti volja koji za stari svet (Eon Ozirisa) izgleda kao čisti, destruktivni haos i nihilizam, dok je za inicijata to zapravo proces oslobađanja istinske kosmičke prirode.

Ono što je Granta učvrstilo u ovoj tezi jeste geografski i vizuelni arhetip. Njarlatotep se u svojoj prvoj, ključnoj manifestaciji kod Lavkrafta pojavljuje u modernom svetu kao visok, vitak čovek nalik egipatskom faraonu, tamne puti, koji hoda zemljom i donosi čudne naučne instrumente i proglase o smeni eona. Ajvaz se Kroliju u Kairu 1904. godine prikazuje takođe kao visoki čovek, tamnoput, u tipično bliskoistočnom / egipatskom ruhu, a čitava struktura Knjige Zakona prožeta je upravo staroegipatskom teurgijom i bogovima (Ra-Hoor-Khuit, Nuit, Hadit). Grant tvrdi da je ta faraonska manifestacija zapravo prepoznatljiv potpis te specifične kosmičke inteligencije. Kada ta sila želi da probije našu dimenziju i ostavi nam poruku, ona bira oblik drevnog egipatskog inicijatora.

Pomenuta faraonska manifestacija nedvosmisleno ukazuje na Ankh-af-na-Khonsua, sveštenika boga Mentua (boga rata i sunca) u Tebi, tokom 26. dinastije. On je tvorac čuvene stele koja je u muzeju u Kairu kataloški vođena pod brojem 666: Stela Otkrovenja. U telemitskoj mitologiji, Ankh-af-na-Khonsu nije samo neki sveštenik, jedan u skoro beskrajnom nizu. Kroli je tokom boravka u Kairu 1904. godine shvatio (i to mu je potvrdio Ajvaz), da je on zapravo prošla inkarnacija njega samog. Kada je Kroli u Kairu počeo da prima Knjigu Zakona, on je zapravo probudio struju svog drevnog egipatskog „Ja”. U neku ruku, to je predačko zaposedanje, što je psihološki najtačniji opis. Svest modernog Alistera Krolija bila je privremeno potisnuta i suspendovana da bi kroz njega progovorio glas drevnog tebanskog sveštenika koji je služio kao medijum.

Kroli je u početku mislio da je Ajvaz prosto njegov Anđeo Čuvar. Međutim, kasnije, u svetlu Grantovih analiza, vidimo da je Ajvaz struja kosmičke inteligencije, a Ankh-af-na-Khonsu je bio njeno zemaljsko ovaploćenje u Egiptu, baš kao što je Kroli postao njeno ovaploćenje u XX veku. Oni su deo iste struje. Ajvaz je Sila, a Ankh-af-na-Khonsu je Formula i Ključ. Kada je duh tebanskog sveštenika 1904. godine zaposeo Krolija, on je zapravo doneo sa sobom frekvenciju Ajvaza. Kroli sam ne bi mogao da primi tu transmisiju jer je njegov racionalni, viktorijanski um bio previše krut. Trebao mu je taj unutrašnji, drevni egipatski most, a to je bio Ankh-af-na-Khonsu. Zato u Knjizi Zakona sam Ankh-af-na-Khonsu biva direktno pomenut, gde se kaže da je on taj koji drži tajne rituale i gnozu.

Sada pogledajmo kako se to savršeno spaja sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ako je Ajvaz kosmička inteligencija sa zvezda (trans-plutonijanska sila van našeg kontinuuma), a Ankh-af-na-Khonsu njen istorijski, egipatski sveštenik-mag koji hoda Zemljom i donosi formulu novog doba... zar to nije identična arhetipska uloga koju ima Njarlatotep kada se pojavi kao Crni Faraon? Njarlatotep kod Lavkrafta radi potpuno istu stvar. On je drevni Egipćanin, doduše ne faraon ali jeste visoki sveštenik. On donosi proglas o kraju starog sveta i smeni eona i demonstrira silu koja ljudima izgleda kao magija ili neshvatljiva nauka. Njarlatotep je Lavkraftov nesvesni prevod za dinamični, aktivni aspekt Ajvaza koji deluje kroz oblik egipatskog maga.

Pokojni Ankh-af-na-Khonsu 

svoj prolaz u noć je napravio

da ostvari na zemlji zadovoljstva svoja

u živima

Parafraza natpisa na zadnjoj strani Stele Otkrovenja iz muzeja u Kairu

Ovaj citat, parafraza sa poleđine Stele Otkrovenja, predstavlja ključni tekstualni dokaz za sve ovo. Ona prebacuje celu priču sa nivoa zanimljive paralele na nivo direktnog, operativnog mehanizma. Kada taj natpis uporedimo sa Lavkraftovim konceptom Njarlatotepa, magijska geometrija postaje savršeno jasna. U tradicionalnom egipatskom kontekstu, prolaz u noć označava prelazak u Tuat (podzemni svet, carstvo senki i zvezdanih inteligencija). Međutim, Ankh-af-na-Khonsu ne prelazi tamo da bi pasivno boravio u večnosti. Tekst kaže da je taj prolaz napravio sa specifičnom, aktivnom svrhom: da ostvari na zemlji zadovoljstva svoja u živima. To je definicija teurgijske transmisije kroz vreme. Drevni sveštenik svesno koristi smrt ne kao kraj, već kao kapiju kroz koju njegova specifična struja svesti može da puže kroz vekove i da se inkarnira, zaposedne ili izrazi kroz žive medijume (poput Krolija 1904. godine). Njegova zadovoljstva nisu svetovna, već svesno sprovođenje Velikog Dela i sidrenje kosmičke sile na Zemlji.

Za razliku od Ktulua koji spava u potonulom gradu pod okeanom, ili Azatota koji je zarobljen u svom idiotizmu u centru nuklearnog haosa, Njarlatotep je jedini koji neprekidno pravi svoj prolaz u noć ka svetu živih. On je taj koji hoda među živima, preuzima ljudske oblike i kroz njih ostvaruje svoju volju i nameru na Zemlji. On koristi ljudsku istoriju kao igralište. Ovaj detalj ruši zabludu da je Lavkraft prosto izmišljao čudovišta sa pipcima. Ja ovde pokazujem da fraza sa drevnog egipatskog artefakta iz VII veka pre nove ere opisuje istovetan metafizički proces koji Lavkraft opisuje u modernoj horor fantastici 1920-ih godina: silu iz mraka koja koristi žive ljude kao svoja oruđa na Zemlji. To je ta struja koja teče ispod površine. Drevni tebanski sveštenik je ostavio potpis na poleđini stele, svestan da će eonima kasnije, kada se zvezde poravnaju, ponovo progovoriti kroz nekog živog čoveka i nastaviti svoj rad.

Vidi nastavak: Lavkraft i Memfis-Mizraim

Atlantida i ciklusi vremena

Ovaj tekst je zapravo moj izveštaj o temama i sadržaju izvanredne knjige Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena. 

Uvod

Postoji nešto u imenu Atlantida što odbija da nestane. Hiljadama godina nakon što je egipatski sveštenik ispričao Solonu priču koju je Platon zapisao, taj potopljeni kontinent i dalje pliva kroz imaginaciju mnogih ljudi, ponekad kao naučna hipoteza, ponekad kao ezoterična dogma, ponekad kao lična vizija, a ponekad kao opsesija granična sa ludilom. Knjiga Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena predstavlja možda i najambiciozniji pokušaj da se napravi mapa te opsesije. Godvin nije ni zagovornik ni kritičar Atlantide u uobičajenom smislu. On u ovoj knjizi nastupa kao nekakav kartograf, ali ne fizičke geografije izgubljenog kontinenta, već geografije ideja koje su se oko tog kontinenta nakupile tokom poslednja tri veka. 

Dve Atlantide: racionalna i okultna

Godvin otvara knjigu jasnom distinkcijom koja će voditi čitavu studiju: postoje dve Atlantide. Prva je Atlantida racionalista, odnosno Atlantida geologa, okeanografa, arheologa i istoričara, ljudi koji tragaju za fizičkim dokazima, koji mere sedimente na dnu okeana, analiziraju drevne mape i pokušavaju da Platonove koordinate uklope u nešto što bi moglo postojati. Njihove teorije su brojne i često međusobno isključive: Atlantida je bila negde u Atlantskom okeanu, na Karibima, zatim na Kritu, na Malti, u Sahari, na Severnom polu, na Antarktiku, svuda i nigde. Godvin prvi deo knjige posvećuje upravo ovim teorijama, tretirajući ih sa simpatijom ali i sa nepokolebljivom jasnoćom u pogledu njihovih slabosti.

Druga je Atlantida okultista. Ovo nije Atlantida koju treba pronaći, već Atlantida koju treba razumeti, ili, tačnije, koju treba primiti kao objavu. Njeni zagovornici ne tragaju za fizičkim ostacima (ili tragaju samo usput). Njihovi izvori su drugačiji: sveti spisi, inicijatička predanja, vidovitost, medijumski kanali, astralna putovanja, čak i neposredno božansko otkrovenje. Godvin im posvećuje ostatak knjige, i tu se njegovo istraživanje pretvara u pravu avanturu kroz lavirint moderne ezoterijske misli.

Francuska tradicija

Drugi deo knjige je posvećen francuskoj ezoteričnoj tradiciji, i tu se Godvin pokazuje kao istoričar ideja. On ne samo da prenosi teorije, nego ih povezuje u genealogije. Počinje sa Delislom de Salesom (1741–1816), filozofom prirode, koji je tvrdio da je Zemlja stara najmanje 140.000 godina, a što je bila šokantna ideja za njegove savremenike. Delislova spekulacija o ljudskom nazadovanju i periodičnim katastrofama postavila je temelje za sve što će doći.

Zatim dolazi Antoan Fabr d'Olivet (1767–1825), jedan od patrijarha francuskog okultizma. Godvin ga predstavlja kao čoveka kod koga su se erudicija i mašta borile za prevlast. Fabr d'Olivetova Filozofska istorija ljudske rase je remek-delo spekulativne istorije: četiri obojene rase (žuta, crvena, crna, bela) smenjuju se u dominaciji nad svetom, Atlantida nestaje u potopu, a Ram (koga Grci slave kao Dionisa) osniva prvo univerzalno carstvo u Indiji. Ovo nije istorija nego mit, ali mit koji će uticati na generacije okultista.

Godvin zatim prati liniju: Sen-Iv d'Alvejdre (1842–1909) preuzima Fabr d'Olivetovu šemu i pretvara je u sopstvenu političku teoriju sinarhije (vladavine tri odvojene sile: ekonomije, zakonodavstva i kulture). Na to on dodaje sopstvenu izgubljenu zemlju Agartu, podzemno kraljevstvo kojim vlada kralj sveta. Zatim sledi još jedan fantasta, Eduar Šire (1841–1929), koji popularizuje Fabr d'Olivetovu praistoriju kroz bestseler Veliki inicijati (1889). Onda dolazi Papus (Žerar Ankosi, 1865–1916) meša sve to sa visokim otkrovenjima Luja Mišela i dodaje sopstvenu teoriju o Mesecu kao raku Zemlje.

Linija se nastavlja kroz Pol Le Kura (1871–1954), osnivača časopisa Atlantis, i njegovu opsesiju simbolima srca i zmije; kroz Pandorinu kutiju Luja Povela i Žaka Beržijea i njihovu senzacionalističku mešavinu nacističke teorije ledenog kosmosa i vanzemaljskih hipoteza; i konačno do Žana Fora, hrišćanskog ezoteričara koji pokušava da sve ovo pomiri sa katoličkom tradicijom. Ono što Godvin čini izvanredno je da ne ismeva ove autore, uprkos očiglednim apsurdnostima mnogih njihovih teorija. Umesto toga, on ih razumeva u njihovom istorijskom kontekstu, priznaje njihovu erudiciju i iskrenost, ali ne beži od činjenice da su mnogi od njih jednostavno bili u krivu.

Teozofija i rađanje okultne praistorije

Treći i četvrti deo knjige posvećen je Heleni Petrovnoj Blavatskoj i kasnijim teozofima. Ovo je centralni deo Godvinove studije, i s pravom, jer je Blavatska, bez sumnje, najuticajnija figura u istoriji okultne atlantologije. Godvin prati Blavatsku od njene rane knjige Razotkrivena Izida (1877), gde su njene ideje o Atlantidi još uvek nesređene i delimično zasnovane na sumnjivim izvorima (Braser de Burbor, Ogist Le Plonžon), do Tajne doktrine (1888), gde se pojavljuje potpuno razvijen sistem korenskih rasa i kontinenata. Blavatskina praistorija je neverovatno ambiciozna: sedam korenskih rasa, od kojih svaka ima svoj kontinent, razvija se kroz milione godina. Prva rasa (polarna) je bila eterična, bez smrti; druga (hiperborejska) takođe; treća (lemurijska) je doživela razdvajanje polova i pad u materiju; četvrta (atlantska) je dostigla vrhunac tehnologije i magije, ali je zbog zloupotrebe potonula; peta (arijevska) smo mi; šesta i sedma tek dolaze.

Ovo zvuči fantastično, ali Godvin pokazuje kako je Blavatska pokušala da svoje učenje uskladi sa naukom svog vremena, sa geološkim periodima (eocen, miocen), sa darvinizmom (koji je okrenula naopako: ljudi nisu potekli od majmuna, već majmuni od ljudi), sa najnovijim arheološkim otkrićima. Ona nije pisala protiv nauke, nego je pisala je pored nje, tvrdeći da ezoterijsko znanje nadmašuje nauku tamo gde nauka zakazuje.

Godvin zatim prati kako su Blavatskine ideje prenete dalje: kroz Mahatma pisma (gde se prvi put pojavljuje sistem korenskih rasa u pisanom obliku), kroz kontroverznu knjigu Čovek: Fragmenti zaboravljene istorije, i kroz Vilijama Skot-Eliota (čija Priča o Atlantidi iz 1896. donosi četiri mape sveta u različitim epohama i imena sedam atlantskih podrasa: Rmoahali, Tlavatli, Tolteci, itd.).

Ono što Godvin posebno ističe je pitanje izvora. Odakle Blavatskoj i njenim sledbenicima informacije? Odgovor je delikatno balansiran: s jedne strane, on ne odbacuje mogućnost da su oni zaista imali pristup nekom okultnom arhivu (bilo kroz Mahatme, bilo kroz čitanje zapisa akaše). S druge strane, on ne može a da ne primeti da se njihove vizije izuzetno dobro poklapaju sa knjigama koje su čitali: sa Donelijem, sa Žakolioom, sa spisima francuskih ezoteričara. Njegov zaključak je da ukoliko neko prihvati kanalisani materijal, mora prihvatiti i da kanali mogu biti kontaminirani sopstvenim verovanjima i znanjem kanalista. Ovo je jedno od retkih mesta gde Godvin pokazuje svoju neutralnost jer on ne tvrdi da je kanalisanje laž, ali tvrdi da je neupotrebljivo kao istorijski dokaz.

Nemačka atlantologija

Peti deo knjige je najosetljiviji i potencijalno najprovokativniji. Godvin se bavi nemačkom atlantologijom, od ariozofa do nacista. U tom smislu, Jerg Lanc-Libenfelc (1874–1954) je najekstremniji primer. Njegova Teozoologija (1904) tvrdi da je bela rasa nekada imala božanske moći, ali da je propala mešanjem sa podljudskim čovekolikim majmunima. Njegovi sodomski čovekoliki majmuni seksualni su partneri degenerisanih klasa. Rešenje leži u eugenici. Čistokrvni Arijevci moraju da se uzgajaju kao stoka.

Gvido fon List (1848–1919) nije toliko radikalan, ali je uticajniji. Njegova Ariozofija je mešavina nemačkog nacionalizma, teozofije (korenskih rasa) i sopstvenih vizija drevne germanske religije. On veruje da su Arijevci poreklom sa Severnog pola, da su se doselili na Atlantidu, i da je njihova zakonodavna knjiga (Edda) stara više miliona godina.

Herman Virt (1885–1981) je najzanimljivija figura. Ozbiljan naučnik (muzikolog, lingvista), on razvija teoriju o arktičko-atlantskoj rasi koja je, prema njegovom uverenju, stvorila prvu pismenost i religiju. Njegova knjiga Uspon čovečanstva (1928) je monumentalna i potpuno fantastična. Virt veruje da je Oera Linda knjiga (koju je većina filologa odavno proglasila falsifikatom) autentična hronika. Njegova karijera pod nacistima je kratka, jer je i za njih je bio previše radikalan i fantazmagoričan.

Godvin ne beži od zaključka: ariozofija je bila leglo nacističke rasne ideologije. Ali on ne pojednostavljuje stvari. Nisu svi ariozofi bili nacisti; neki su bili previše mistični, previše pacifistički, previše fantastični. I sami nacisti su se uglavnom ogradili od najekstremnijih okultnih teorija. Ipak, linija od Lanc-Libenfelcovih sodomskih čovekolikih majmuna do nacističkih logora smrti nije puka slučajnost.

Genon i Evola

Šesti deo knjige posvećen je dvojici najvažnijih tradicionalističkih mislilaca XX veka: Rene Genonu (1886–1951) i Julijusu Evoli (1898–1974). Genon, za razliku od većine Godvinovih subjekata, nije kanalisao informacije niti se oslanjao na lične vizije. Njegov pristup je bio intelektualan. Proučavao je svete tekstove različitih tradicija (hinduizam, budizam, islam, kabalu) i tragao za philosophia perennis, večnom filozofijom koja je zajednička svim autentičnim tradicijama. Njegov Atlantida nije toliko geografsko mesto koliko stanje svesti, simbolički prikaz jednog od ciklusa u istoriji čovečanstva. U tom smislu bih se i lično sa time složio.

Genonova teorija ciklusa (kojoj je Godvin posvetio jedanaesto poglavlje) zasniva se na hinduističkim jugama, ali sa ključnom izmenom: umesto 4.320.000 godina, Maha juga (veliki ciklus) traje samo 64.800 godina. Genon tvrdi da su Purane namerno dodale nule da bi zbunile neupućene. Ovo je Genonov hermeneutički potez koji omogućava da se tradicionalna doktrina uskladi sa modernom hronologijom, ali i potez koji Godvin ne može a da ne primeti kao proizvoljan.

Evola je drugačiji. On je bio paganski imperijalista koji je želeo da obnovi drevnu rimsku tradiciju, zatim nordijski tradicionalista koji je video korene Evrope na Severnom polu. Njegova Pobuna protiv modernog sveta (1934) je delo beskompromisne antimodernosti, u kojoj se Atlantida pojavljuje kao jedno od tri velika kontinenta (Lemurija, Hiperboreja, Atlantida) koji predstavljaju različite faze ljudske devolucije. Godvin je prema Evoli kritičniji nego prema Genonu, delimično zbog njegovog povezivanja sa fašizmom, delimično zbog njegovog naglašavanja ratničke kaste (kšatrije) nad svešteničkom (brahmani). Ali čak i ovde, Godvin ostaje istoričar, ne sudija. On jasno pokazuje kako su Evoline ideje o rasi i hijerarhiji mogle da privuku fašiste, ali ne tvrdi da je Evola bio nacista.

Britanci: medijumi i vidovnjaci

Sedmi deo knjige bavi se britanskom atlantologijom, i ovde Godvin ulazi u najbizarniji deo svog materijala. 

Dion Forčn (1890–1946) nije samo pisala o Atlantidi, nego je kanalisala informacije iz sopstvenih ranijih inkarnacija kao atlantske sveštenice. Njen roman Morska sveštenica (1938) je fikcionalizovan prikaz tih iskustava. Godvin tretira Forčn sa poštovanjem, ali ne može da a ne da primeti da su njene vizije izuzetno slične standardnoj teozofskoj doktrini.

Hju Klejton Randal-Stevens (1896–?) je normalan momak koji je iznenada počeo da prima diktate od Ozirisa. Njegove knjige Knjiga istine (1925) i Hronike Ozirisa (1927) sadrže gnostičku teologiju, priču o padu Atlantide i tvrdnju da je autor reinkarnacija faraona Ehnatona. Godvin ne može da dokaže da je Randal-Stevens lagao, ali ne može ni da ne primeti da su njegovi materijali u suštini teozofski.

Dafne Vajgers je dvadesetšestogodišnja devojka koja 1940. godine objavljuje Atlantida se diže. Njen informator je Helio-Arkan, vrhovni sveštenik Atlantide. Poruka knjige je jednostavna: Britanci su dobri Atlantiđani reinkarnirani; Nemci su zli; Britanija mora da pobedi u ratu. Godvin primećuje da je ovo, u suštini, ratna propaganda maskirana u okultnu objavu.

Entoni Najt kanališe poruke od Helio-Arkanofusa, koji daje slične informacije,  uključujući i to da će se Atlantida ponovo podići i da je ključ za to u Engleskoj. Godvin ne može a da ne primeti da se ime Helio-Arkanofus podudara sa Vajgersovim Helio-Arkanom. Ko zna, možda su Najt i Vajgers klijenti britanske tajne službe, nekakvog odseka za psihološke operacije i propagandu. 

Džon Mišel (1933–2009) je drugačiji. On nije medijum nego filozof geometrije. Njegova knjiga Pogled na Atlantidu (1969) ne traži Atlantidu u okeanu, već u brojevima i obrascima. Za Mišela, Atlantida je univerzalna mreža svetih mesta (među kojima je Glastonberi u središtu), geometrijski raspoređenih prema drevnom kanonu. Ovo nije geografija, ovo je geomantija. I Godvin, koji je i sam muzikolog i poznavalac simbolizma, prema Mišelu gaji posebno poštovanje. Naravno, i ja bi se složio sa Mišelovom osnovnom idejom.

Poglavlja o ciklusima: Matematika apokalipse

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje predstavljaju svojevrsnu kulminaciju knjige. Godvin napušta geografiju Atlantide i prelazi na cikluse vremena, jer, kako on kaže, mit o vremenskim ciklusima neophodan je pandan mitu o Atlantidi. Počinje sa brojem 432.000, koji se pojavljuje u hinduističkim Puranama (Kali juga traje 432.000 godina), u vavilonskoj hronici (vladavina deset kraljeva traje 432.000 godina), u kineskim analima (12 vladara od kojih svaki vlada 18.000 godina, ukupno 432.000), i u nordijskoj Edi (432.000 ratnika izlazi iz Valhale na sudnji dan, tj na paganski pandan tome). Ovo nije slučajnost, već se pre može govoriti o postojanju matematičke konvencija koja putuje kroz kulture. Godvin se ovde oslanja na rad Ernest Meklejna, koji pokazuje da ovi brojevi proizilaze iz muzičko-matematičke igre koju su igrali ezoteričari širom drevnog sveta.

Zatim prelazi na Genonovo dekodiranje ciklusa. Kao što sam već pomenuo, Genon tvrdi da su brojke iz Purana namerno uvećane (dodavanjem nula) da bi se zbunili neupućeni. Prava Kali juga traje samo 6.480 godina, a završiće se 1999. ili 2000. godine. Godvin beleži Genonovo proročanstvo bez komentara, ali čitalac zna da se nije obistinilo. No, nije Genon jedini koji je iznosio takve tvrdnje. Slično je mislio i Šri Juktešvar Giri (1855–1936), bengalski astrolog i guru Paramahansa Joganande. U svojoj knjizi Sveta nauka (1894) izneo je teoriju o ciklusu od 24.000 godina. Njegovi sledbenici su često izračunavali da je Kali juga završena upravo krajem XX veka. Sadhguru (Džagi Vasudev), danas veoma popularan guru, u svojim predavanjima dosledno tvrdi da je Kali juga u stvari kratak ciklus od 1.296 godina, a na osnovu njegovog proračuna (koji uključuje i događaje iz Mahabarate), 2082. godina se navodi kao kraj Kali juge. 

Dvanaesto poglavlje bavi se precesijom ekvinocija, činjenicom da se Zemljina osa polako rotira, tako da se tačka prolećne ravnodnevnice pomera kroz zodijačka sazvežđa. Ovaj ciklus od oko 25.920 godina (ili 26.000, zavisno od preciznosti) naziva se Platonovom godinom. Pitanje koje Godvin postavlja je: jesu li drevni narodi znali za precesiju? Odgovor je složen. Hiparh je otkrio precesiju u II veku pre Hrista, ali mitolozi (naročito Dupua i Higins) tvrde da su mitovi o Suncu koje umire i ponovo se rađa, o biku i ovnu i ribi, alegorije precesijskih doba.

Godvin posebno analizira Doba Vodolije (kada prolećna ravnodnevnica uđe u sazvežđe Vodolije). Ovo doba, prema nekim računicama, počinje oko 2000. godine (ili 2154, ili 1997, zavisno od toga koju zvezdu uzmete za granicu). Godvin citira Junga, koji je 1950-ih napisao da Vodolija počinje negde između 2000. i 2200. godine i dodaje da pošto je granica sazvežđa proizvoljna, ovaj datum je veoma neodređen. Ovo je, na neki način, i Godvinov zaključak o čitavoj knjizi. Ciklusi postoje, ali njihov početak i kraj su proizvoljni. Brojevi su fascinantni, ali se mogu tumačiti na bezbroj načina. Apokalipsa dolazi, ali uvek sutra.

Stil i metod

Ono što Atlantidu i cikluse vremena čini izuzetnom knjigom nije samo njen sadržaj, već i način na koji je napisana. Godvin poseduje retku veštinu da piše o apsurdnim idejama bez apsurda. Njegov ton je uvek uravnotežen, čak i kada opisuje Lanz-Libenfelsove sodomske hobgobline ili doktora Doreala koji tvrdi da je pronašao smaragdne ploče Tota Atlantiđanina. On ne ismeva, ne ruga se, ne ponižava. On jednostavno iznosi činjenice, i činjenice same govore. Njegova erudicija je ogromna. Stiče se utisak da je pročitao sve knjige o Atlantidi, sve teozofske traktate, sve kanalisane objave, sve nacističke pamflete, sve hinduističke Purane. Bibliografija na kraju knjige ima preko 40 stranica, i to nije puki spisak, već dokaz istinskog vladanja materijom. Ali Godvin nije samo erudita, on je i pisac. Njegove rečenice su jasne, njegovi odlomci dobro strukturirani, njegovi prelazi elegantni. Knjiga od 450 stranica čita se kao detektivski roman, i uvek se pitate ko će se sledeći pojaviti na sceni, i kakvu će ludu teoriju izneti.