Kosmologija i ontologija teleme

1. Khabs i Khu: Ontološka geometrija Teleme

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda. U trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Khabs je, dakle, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, ontološki primaran, samostojeći subjekt. Khu je subjektivno telo svetlosti, magijski entitet čoveka, suptilni medijum svesti. Khu jeste analogon Akh-a iz egipatske tradicije, ali je zaista teško u tom smislu povući znak jednakosti. Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već pojedinačni ambijent date zvezde. Knjiga zakona upozorava da ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu, jer ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan.

Iz ovoga sledi radikalna teza da kod Krolija ne postoji zajednički kosmos. Postoje samo paralelne zvezdane perspektive. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), već ontološki pluralizam bez centra po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo, pa stoga postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. Ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja.

2. Simbolika pentagrama: Nuit i Hadit

Simbol Nuit, boginje beskonačnog prostora, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu. Taj crveni krug je simbol Hadita, njeno „tajno središte“. Pentagram je simbol mikrokosmosa, odnoso zvezde. Njegovi kraci predstavljaju elemente koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, a zvezda biva rasformirana. Naposletku ostaje krug unutar pentagrama, jezgro, nasuprot beskraju svetlosti Nuit. Po rastakanju pentagrama bića, to jezgro, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, uobličava novu zvezdu.

Važno je uočiti da Nuit i Hadit nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju svoju igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Kod Krolija, kosmički principi su scenografija. Ličnost je funkcija zvezde. Sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak Izvoru u tradicionalnom smislu, jer tog Izvora zapravo nema.

 

3. Telema i klasična metafizika

3.1. Ontološki lom

U klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika, kabala) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraćamo. Postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom. U telemi nema kosmogonije, nema teorije o nastanku kosmosa kao u starim tradicijama i mitologijama. Po tome se telema razlikuje ne samo od njih, nego i od onih modernih kosmičkih teorija koje govore o primordijalnom Jednom kao o tzv kosmičkom jajetu iz čije je eksplozije nastao kosmos. U telemi postoji načelo smene eona, tj modaliteta vremena u istoriji, ali ne i kosmotvoračko načelo shvaćeno pravolinijski koje ima svoj početak, pa stoga i kraj. Kosmička igra u telemitskoj predstavi oduvek i večno traje, pa se nikad i ne završava.

Kada govorimo strogo metafizički, Kroli jeste izopačio starije tradicije, ali ne zato što njegovi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno. Oni u telemi služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini telemu radikalno modernom: ona je okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma.

3.2. Telema i gnosticizam

U gnosticizmu postoji nostalgija za Izvorom; pleroma je središte; duša je zarobljena iskra; materija je tamnica, cilj je bekstvo iz kosmosa. U telemi na delu je afirmacija imanencije; Nuit je periferija bez centra (njen centar je Hadit); duša je samosvojna zvezda; materija je maska kosmičke igre; a cilj je tvoriti svoju Volju u kosmosu. U telemi, obožavanje plerome je greh, jer iz perspektive beskraja Nuit, svako ograničenje (pa i pleroma) predstavlja otklon od istine. Knjiga zakona kaže: reč greha je ograničenje.

3.3. Telema i lurijanska kabala

Lurijanska kabala, (doktrina čuvenog Isaka Lurije iz XVI veka) i telema imaju jednu sličnost koja ujedno čini i njihovu glavnu razliku. Ono što je u kabali Ain Sof, beskrajna božanska punina, u telemi je Nuit kao beskraj, ali ne i punina. U lurijanskoj kabali imamo koncept cimcum: Bog se povlači i tako stvara prazninu. Nasuprot tome, Nuit ne stvara, već omogućava ispoljavanje. Lurijanska kabala ima izraz ševirat ha-kelim: lom posuda koje nisu u stanju da prime božansku stvaralačku svetlost što stvara neku vrstu kosmičke traume. U telemi nema nikakve kosmičke traume, nikakvog pada ili katastrofe. Lurijanska kabala u tom smislu poznaje načelo tikun kao isceljenje i obnovu kosmosa. U telemi, takođe nema isceljenja niti nekakve obnove, jer nema ničeg što iziskuje obnovu. Zato u lurijanskoj kabali čovek učestvuje u popravci sveta, dok u telemi čovek tvori svoju Volju. Zato kod Lurije etika ima kosmički značaj, a kod Krolija je ona sekundarna u odnosu na Volju. Lurijanska kabala suprotstavlja greh i popravku, dok u telemi, umesto greha, ima samo neuspeh u ostvarenju Volje. Telema, dakle, ukida ideju kosmičke odgovornosti.

3.4. Telema i neoplatonizam

U neoplatonizmu možemo pronaći trijadu Jedno, Nus i duša. U telemi su to Nuit, Hadit i Khabs. U neoplatonizmu ključna činjenica je emanacija, a u telemi, umesto toga, prepoznajemo mrežu koje tvore zvezdane putanje. Stoga je, u neoplatonizmu imamo vertikalni povratak u Jedno, dok je u telemi na delu horizontalna večnost, koja se zapravo rasprostire u svim pravcima. To znači da, ako je u neoplatonizmu cilj povratak Jednom, u telemi je to večno samoostvarenje. Telema nije jeres u konvencionalnom smislu, nego bi se pre moglo reći kako ona predstavlja promenu same metafizičke geometrije sveta.

4. Telema i moderni okultizam

Teozofija uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, spiritualni napredak kao linearno uspinjanje, i kosmos kao moralno-pedagoški mehanizam. U suštini, teozofija je sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. Zlatna zora zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, ali ih tretira kao psihičko-astralne mape, ne kao ontološke stvarnosti. Sistem lebdi između metafizike i psihologije. To je, zapravo, svojevrsni kvar: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Telema u neku ruku „ispravlja“ ovaj kvar na radikalan način, tako što ukida teozofsku kosmičku pedagogiju; ukida objektivnu hijerarhiju (iako telemitska magijska društva imaju hijerarhiju) i ezoterijski moralizam, jer sve je funkcija Volje. Cena te popravke jeste da nema kosmičkog poretka kao slojevite hijerarhijske strukture nego je sve ples Nuit; nema spasenja i eshatološkog scenarija; nema zajedničke istine; nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja. Svaki pad je pojedinačni udes neke konkretne zvezde koja ne uspeva da tvori svoju Volju, odnosno ne uspeva da uspostavi svoju zvezdanu putanju koja se neće sudarati sa drugim zvezdama.

Dakle, telema ne isceljuje kosmos nego ga razgrađuje. Ne mislim doslovno, nego razgrađuje tradicionalne metafizičke kosmološke predstave. Otud je ona lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato deluje oslobađajuće i istovremeno ontološki pusto.

5. Telema i Niče: ontologija Volje

U modernoj filozofiji, Fridrih Niče je mislilac čiji pogled na svet najdublje korespondira sa Krolijevim. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Niče je, proglašavajući smrt Boga zapravo najavio odumiranje ideje kosmičkog središta, što se poklapa sa doktrinom teleme po kojoj nema Izvora, jer Nuit (a ni Hadit) nije zamena za Boga, već beskraj postojanja. Kod Ničea nema apsolutne istine, a u telemi svaka zvezda je sama sebi centar. Niče vidi volju za moć kao impuls bića, dok je u telemi Istinska Volja viđena kao zvezdani zakon, odnosno jedini zakon! Iz ničeovske optike svet je borba sila, a iz telemitske svet je ples zvezda. Kod Ničea ne postoji „šta jeste“, već „šta hoće“, dok u telemi ne postoji kosmički zakon koji propisuje nekakva viša sila ili autoritet, već samo zakon pojedinačne zvezde. I kod Ničea i u telemi Volja zamenjuje Logos. Ničeov stav da nema činjenica, samo tumačenja, u telemi se odražava kao nema kosmosa, samo Khu svake zvezde. U ničeovskom viđenju istina je tek moćna interpretacija, dok je u telemi istina ostvarena Volja. Stoga Ničeov nadčovek stvara vrednosti, a Krolijeva zvezda ostvaruje zakon. Konačno, po Ničeu, nema dobra i zla po sebi, na šta Kroli dopunjuje: Do what thou wilt! Kod obojice nema povratka, nema iskupljenja, već samo stvaranje smisla iznutra.

6. Dva jezika teleme: Nuit i Babalon

U Telemi postoje dva paralelna ontološka jezika. Prvi jezik je, nazovimo ga, kosmičko-egipatski, a koji obuhvata pojmove kao što su Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat, Khu, Khabs itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre. Dakle, tu imamo jednu apstraktnu kosmologiju bez biografije i bez događaja.

Drugi jezik teleme jeste onaj apokaliptičko-hrišćanski koji oličavaju pojmovi Zver (To Mega Therion), i Skerletna Žena (Babalon). To je već nivo istorije u kome se pojavljuje drama, telo, krv, ekstaza. Ta vizura je apokaliptička a ne egipatska.

Meni je uvek nekako bilo čudno zašto se ove dve vrste simbolizma mešaju u jednoj doktrini. Nuit i Hadit su večni, statični u svojoj nepromenljivosti. Njihova igra nema vremena, nema krize, nema inicijacije. Oni ne mogu proizvesti događaj. Svrha Zver i Babalon jeste uvođenje vremena. Oni su „ulazak kosmosa u istoriju“, ali i u lični životni tok posvećenika: seksualna magija, telesnost, ekstaza, duše svetaca u peharu Babalon i sl. Bez njih, telema bi ostala zanimljiva ali hladna geometrija bez religijskog naboja.

Povodom ovoga se postavlja pitanje da li su ova dva jezika ontološki spojiva? Hajde prvo da sagledamo fenomen Skerletne Žene, tj Babalon. Ona nije emanacija Nuit. U telemi nema vertikale, pa stoga nema ni emanacije. Babalon ne potiče „odozgo“. Nuit je beskraj koji obuhvata; Babalon je pehar koji prima. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi imala vertikalu, ali je nema. Zato Babalon deluje kao strano telo u sistemu, upravo zbog svog apokaliptičkog naboja, što ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit. Isto možemo reći i za Zver, da to nije emanacija, avatar ili inkarnacija Hadita.

Šta je onda Babalon? Za nju bi se pre moglo reći da je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Nuit je previše apstraktna da bi bila operativna, pa je otud Babalon most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, tačka kondenzacije beskraja u ritualni događaj. Dakle, to je cena koju telema plaća da bi postala religija: dve ontologije u jednom sistemu.

7. Prorok, glas, prethodnik: Ajvaz i Ankh-af-na-Khonsu

Ankh-af-na-Khonsu je istorijska ličnost, egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing), koju su Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz „otkrili“ 1904. godine, čuva se u Kairskom muzeju. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemitskoj hronologiji, Ankh-af-na-Khonsu je prethodna inkarnacija proroka (Krolija). Ajvaz (Aiwass) je entitet koji se kroz tu liniju manifestuje. Ankh-af-na-Khonsu je šav između kosmosa i istorije, tj on je dokaz kontinuiteta, odnosno potvrda da se Zakon „pojavio u vremenu“. Veza Krolija i Ankh-af-na-Khonsua jeste karika tog kontinuiteta.

Ajvaz je nešto drugo. Kao bestelesna inteligencija izvan vremena i prostora, i kao stvarni autor Knjige zakona, Ajvaz je glas bez bića, okidač horusovskog diskontinuiteta (u odnosu na pređašnje tradicije i eon Ozirisa), te naposletku, posrednik Zakona teleme (zakon Volje). Kenet Grant je, Ajvaza uporedio sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ja ću ga ovde uporediti sa neoplatonističkim i gnostičkim Losogom, tj Nusom.

U neoplatonizmu i gnosticizmu, Logos / Nus je prvorođeni iz Jednog, nosilac istine, kosmički razum, most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta, i garancija zajedničkog kosmosa. U telemi, Ajvaz je glas bez bića, nije ničija emanacija (jer nema Izvora), nije kosmički razum (jer nema objektivne istine), ne garantuje istinu, tj ne govori veruj, već pokreće događaj, i ne donosi nekakav novi poredak, nego razbija stari poredak. Na zvezdama je da same organizuju svoj poredak. Dakle, Ajvaz nije „um Boga“, nego je glas bez Boga. Zato telema nije gnoza. Ona je post-gnoza, jer koristi stare simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

8. Eon Horusa: Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu predstavljena su četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon i sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina, potencijal.

Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog načela: Horusa. Ra-Hoor-Khuit je egipatski Horus kao solarni ratnik, sudija i zakonodavac. Hoor-paar-Kraat je Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. Neki okultisti poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa egipatskim bogom Setom, ali ja ne vidim na čemu se zasniva takvo uverenje. Nejasno je kakvu bi ulogu kontroverzno i neretko mračno božanstvo poput Seta imalo u mitologiji teleme.

Pošto su, kao što sam već pokazao, Nuit i Hadit večni i statični, to znači da bez Horusa, ne bi bilo događaja. Horus je, otud, tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Ra-Hoor-Khuit je taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon, Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta: iz beskraja i tačke rađa se Zakon. Arkana XXI (Svet / Univerzum) po redu nasleđuje XX (Eon).

Vidimo da Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, oni su njeno srce u pokretu. Mada, sada biva jasnije otkud Zver i Babalon. Oni su načela koja deluju na Zemlji, među ljudima. To je uloga apokaliptičkog.

9. Telema kao metafizička revolucija

Telema nije tek nekakva ezoterijska škola među mnogima. Ona je promena same metafizičke geometrije sveta. Njene koordinate su sledeće:

1. Ontološki pluralizam bez centra, jer nema zajedničkog kosmosa, nema zajedničke istine;

2. Khabs pre Khua, tj biće pre svetlosti, subjekt pre kosmosa;

3. Imanencija bez povratka, jer nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja;

4. Volja umesto Logosa, pošto ne postoji šta jeste, već šta hoće;

5. Dva jezika, dve ontologije: kosmička geometrija i apokaliptička drama, bez konačne sinteze;

Telema je okultni postmodernizam. Ona koristi drevne simbole, ali ih potpuno preinačuje. Njen cilj nije obnova tradicije, već njena razgradnja u korist potpune imanencije. Zato deluje istovremeno kao oslobođenje i kao pustoš. I zato je, više od jednog veka kasnije, i dalje nemoguće mimoići je.

Satanizam i kultovi transa i posednutosti

William Mortensen

Uvod:

Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi. Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U vremenu prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.

Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže demonizovani, neshvaćeni i neartikulisani ostaci drevnih magijskih religija u čijem su središtu bila neka danas „čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to idolatrijom. U drevna vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode. Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.

U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome su uživali privilegije. Drvo spoznaje dobra i zla, odnosno drvo gnoze, jeste primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog božanstva. Satanizam je u tom smislu manifestacija znanja, odnosno otkrivanje skrivenih stvari i ključeva moći, što su vladajući bogovi u mnogim mitovima videli kao pretnju, a što se nikada nije dobro završavalo po protagoniste takvog delovanja, a posledično i po čitav ljudski rod. Drvo znanja je u tom smislu oruđe pomoću kojeg ljudi mogu postati poput bogova.

 

Reč znanje je na hebrejskom Da’at (dalet-ain-tau). Simbolički to su Vrata, Oko i Krst. Sveta životinja, obeležje duha Drveta znanja, jeste zmija (hebrejsko slovo tet). U sedamnaestom stihu Postanja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga okusiš, sigurno ćeš umreti.“ Konzumacija plodova znanja uzrokuje smrt! Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti. Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova Drveta znanja mi postajemo svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti i šta je iza. Znanje oslobađa, ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Na hebrejskom, smrt je mot (mem-vav-tau), odnosno Voda, Klin i Krst. Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće. Krst je Drvo znanja.

Putevi i Levi put:

Postoje tri mistično-magijska puta:

a) put ekstaze i egzaltacije, uzdizanja duše ili svesti ka božanskom; uslovno ću reći desni ili evolucijski put;

b) put delirijuma, transa i posednutosti, tj involucijski, levi put, odnosno put silaska duha ili boga ka čoveku, kao i silazak čoveka ka htonskim bogovima;

c) put opsesije ili nadahnuća, odnosno središnji put sa kojeg se lako može preći bilo ka ekstazi ili transu;

Naravno, odrednice „levi“ ili „desni“ ovde mogu ali i ne moraju imati isto značenje u smislu ustaljenih određenja o Putu leve ruke i Putu desne ruke. 

Na prethodnu tvrdnju dodajmo još i sledeće. Platon je razlikovao četiri vrsta ludila ili manije, što u priloženoj shemi odgovara involucijskom, levom putu, koji jeste tema ovog rada. Te vrste ludila su sledeće:

a) mantički ili proročki trans koji izaziva Apolon (iako je izvorno to dionizijski oblik);

b) tzv telestički ili ritualni trans koji izaziva Dionis; 

c) pesnički ili inkantacijski trans izazvan od strane muza; 

d) erotski trans koji izazivaju Eros i Afrodita;

U kontekstu teme o satanizmu, kao bliske oblike puta, prepoznajem involucijski, levi, tj put transa i posednutosti, pomešan sa stazom opsesije. 

Vincenzo Lamolinara

Apolon Leve staze: 

Apolon (Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja, vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti. Takođe, Apolon je zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko i lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da je apolonijski delokrug prilično širok, ali u ovu svrhu možemo ga imenovati kao uzročnika proročkog i pesničkog delirijuma i transa. Takođe, Apolon je ubica, ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje i zaštitniku drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta, što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički, dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje dionizijske energije divljeg tračkog boga delirijuma i transa Sabazijusa, pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta, u konteksu ovog izlaganja, sada biva Apolo-Piton-Dionis. 

Neki čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno, to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja, putem mantičkog transa. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na simbolima i znakovima, gde se razumevanjem dolazi do spoznaje i proročanstva. Prorokovanje iz stanja posednutosti božanstvom neposrednije i izražajnije kanališe poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni, dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta. Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd, ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno, vidovnjak je mogao zapasti u trans tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna se kakav je oduvek bio rad pitonesa ili pitija, odnosno Pitonovih proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon daje znake a Dionis zaposeda, iako je kasnije i sam Apolon postao bog koji zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + trans = glasovna epifanija.

U jednom trenutku vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište seni. U drevna vremena proročište je bilo zakon. Lokalna proročišta bila su lokalni zakon, a veliko proročište je bilo opšti zakon. Mi živimo u vremenu kada je reč zakona proročišta odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta, nego upravo zakoni bezakonja. 

Apolonov tron

Racionalno, zanos, trans i ekstaza:

Religiozna žudnja je izvor potrebe za transom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe naroda. Uvođenje transa je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks, kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija, imamo misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim „racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj, izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i transom ili mističnom ekstazom. Za razliku od transa, ekstaza je izlazak, odnosno egzodus, pokret, pomeranje. Ali to se odnosi na unutrašnji doživljaj, dok spolja gledajući ekstaza iziskuje tišinu i usredsređenost. To podrazumeva individualni meditativni proces.

Vera je izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način. Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Međutim, ne može se očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se pomoću zanosa mogu dovesti do stanja posednutosti duhom, odnosno transa. Nakon okončanja tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je divlje, ludo, neobuzdano, pripada htonskom, mistično je uransko.

Sveštenici su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi tako razmišljaju, posebno kada se to odnosi na sveštenike avrahamskih religija, pa i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe, što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. 

Ipak, to nas navodi ka pitanju ko postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su u idealnom smislu to duše podložne uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć. Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa, isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje, to su svešteničke moći. Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim, mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda bi to podiglo i našeg lokalnog popa.

Wes Benscoter

Prosvećivanje ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije. Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka transu. Ne zapadnu svi u trans, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.

Postoji veza između posvećenika kultova opsednutosti sa egzorcizmom i isceljivanjem. To je jedan isti lik. Medijumi božanskog transa isceljuju ne samo pojedince, nego čak i grupe. Obično su u pitanju zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od boga. Takva deca su darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Tradicionalno znamo posvećenike posednutosti kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti da sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To je iz jevrejske perspektive bogohulno i nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo. Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.

Proročište Noći:

Vratimo se opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći, odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke posednutosti vezano za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen isprva bezimenom muškom božanstvu. Po nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja izvornog ženskog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski orgijastički mantizam i trans, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice sama je noć govorila, a ona nije imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje, to je bila veoma mračna magija. 

Inače, za pradionizijske religijske oblike vezan je kult bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko.

Steffi Grant

Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo. Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.

Jedna od grčkih paralela sa biblijom, u konteksu ovog odeljka, jeste kult Melihiusa, poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis. Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati kao mahniti. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja predstavlja mračnu stranu delirijumskog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu nije reč o patrijarhatu, barem ne u obliku na koji ga uobičajeno razumevamo. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.  

Takođe, mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici obredno jeli ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta je praktikovala ne tek samo orgije, nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer praktikovanje obreda divljeg orgijastičkog transa, osim same neprihvatljivosti kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti. Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.

Valjalo bi uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih jurodivih. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit i krvavi bog rata, odnosno ratničkog transa – berserkirizma. Poznato je da su ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.

Kao jedan od reformatora divljeg orgijastičkog transa pominje se Melamp ili Melampod, odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to „crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski orgijazam, osmislio delotvorne plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je dionisizam postavljen na zdravije osnove.

Međutim, kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska. Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem, suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska, odnoso u rukama glavne pitije. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio od strane mistične i drevne Noći.

Simon Bull

Satanizam i mračni paganizam:

Kada sve ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka izvornih htonskih nokturnalnih kultova posednutosti i transa. Nama je „satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red. Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom aspektu Velike Boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj, krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski, iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu apolonskog. 

Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman, Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilje Velike Majke, jeste sunovrat u varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju posednuća, ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni divlji duh.

Dakle, u nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju, reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo očekivati i povratak Drakaine. 

Steffi Grant

Povratak lunarne muškosti

Duhu arkane Carica odgovara predstava Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, tj arhetipskog Pustinjaka koji drži svetiljku i prati stope žene umotane u velove čiji je korak lagan i koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Ta ideja ima svoj odjek u nekim modernim okultnim učenjima. Izlaz ka slobodi nalazi se u gubitku ljudskog obličja, o čemu je i Kastaneda pisao. Kod Kastanede taj izlaz je pored kosmičke sile zvane Orao (vidi njegovu knjigu „Orlov dar“), iz kojeg ka našem svetu dolazi sve što ga uopšte čini svetom a ka čijem kljunu nas u smrtnom času vode zastrašujuća i podmukla ne-bića koje je Don Huan nazvao „letačima“ a koja predstavljaju deo sistema univerzuma. Čarobnjak toj ništećoj sili može pobeći pod određenim uslovima (što je posebna tema), prolaskom pored Orla, baš kao što iz perspektive Majkla Bertioa može uteći kroz „tunele“ kroz koje iz spoljašnjeg svemira u naš svet dopiru klipotske i demonske energije i oblici svesti. Bertio i Grant upozoravaju na sve intenzivnije prisustvo ovih entiteta. To zasigurno ne može proći bez određenih posledica. To je onaj mračni vid arkane Carica koji će sve više dolaziti do izražaja. Ali, to nije jedini proces u čije se trasiranje možemo osvedočiti u našem vremenu.

Pokušaću da iznesem gledište o reafirmaciji starog i primitivnog, lunarnog, odnosno ženskom principu podređenog muškog elementa, a što smatram tendencijom koja će tek doći do svog punog zamaha. Ta nova aktuelizacija (zapravo reaktuelizacija) ima svoja ezoterijska obeležja, ali i vulgarna iskrivljenja. Ezoterijski aspekt je otkriven u „Knjizi zakona“ Alistera Krolija, dok je vulgarni vidljiv kroz dominaciju senke na kolektivnom nivou današnje civilizacije. U ovom značenju senku možemo shvatiti kao zajedničko određenje onih psihičkih i duhovnih svojstava koji potiču iz inferiornih predispozicija psihološke i rekao bih, magijske prirode. Ta senka je posledica neuravnoteženosti u stanju svesti i duha današnjih ljudi, a naročito vodećih elita. Poreklo te neuravnoteženosti jeste u domenu okultnog. Razbijanjem ogledala Primordijalne Tradicije, vremenom su se gubile i iskrivljavale razne ezoterijske škole koje su baštinile njena učenja, poprimajući izopačene oblike. Ti izopačeni oblici postali su generatori duhovnog otrova koji hrani senku čiji je delokrug gotovo sav ljudski svet.

Na delu je aktuelizacija Moćnog Ženskog koje jaše mušku Zver, dominira nad njome i kroti je. Ta Zver je Lav-Zmija, ali motiv zveri takođe je povezan i sa simbolikom Bika, budući da je Bik predstavnik zemaljskog elementa, dok je Lav vatreni. Bik je simbolički predstavnik Venere, a Lav - Sunca. Bik je muško načelo u svojstvu oplođujućeg partnera, ali samim tim što je muški element predstavljen u životinjskom obliku znači da je potčinjen Boginji čije je obličje ljudsko. Žena koja jaše bika je u tom smislu prastari motiv. Žena koja jaše ili kroti Lava, kao što to u Krolijevom špilu predstavlja Strast, takođe ukazuje na potčinjavanje muškog moćnijem ženskom, a što može odražavati i staru inicijacijsku situaciju u kojoj mlad muškarac biva uvođen u kultne tajne od strane žene, sveštenice ili veštice. U suštini to je incestuozni odnos majke i sina, gde sin može igrati i ulogu muža te oca njihove zajedničke dece.

Dakle, imamo motiv kada Boginja sama stvara svog muškarca kojeg potom pretvara u velikog i moćnog Oca, čime se omogućava izlazak iz stanja uroborosa i obrazovanje muškosti i svesti. Erih Nojman ukazuje da su zvezda i mesečev srp astralni simboli koji ukazuju na Veliku Boginju kao kraljicu noćnog neba, sa kojom su arhetipski povezani Mesec i planeta Venera. Na dijagramu kabalističkog Drveta života, atribut staze koja povezuje sefire koji odgovaraju Mesecu (Jesod) i Veneri (Necah) jeste slovo cadi, a po sistemu Zlatne zore, povezuje se sa kartom Zvezda i astrološkim znakom Vodolije. Zvezda i mesečev srp, to su simboli nove, odnosno aktuelizovane stare, ezoterijske i civilizacijske formule. Ujedno, to je slika novog-starog mesijanskog modaliteta. Naravno, izopačeni oblici formule su već počeli da se stvaraju istovremeno sa pojavom njenih pretpostavki. 

Taj novo-stari mesijanski modalitet, kao znak kontinuiteta, takođe uključuje goluba kao Venerin simbol. Zmija, kao višeznačni simbol takođe ima svoje mesto u ulozi muškog entiteta, poput one zmije iz rajskog vrta, kao oploditelj i inicijator. Zmija je i jedan od simbola oplođujuće muške htonske moći. Osim toga, kako kaže Nojman, simbol zmije može se javiti i kao žensko i kao muško. Kao muški i falički element, zmija se javlja kao deo ženskog ili kao pratilac ženskog. U knjizi „Velika Majka“ Nojman pominje pečatne valjke iz akadskog perioda na kojima se pojavljuje zmija pod mesečevim srpom zajedno sa boginjom vegetacije, a što je motiv koji veoma podseća upravo na Evu, zmiju i rajski vrt. Zmija je poput duha oploditelja, kao bog koji oplođuje, u čemu je slična ulozi goluba, koji je simbol božanskog duha koji takođe oplođuje, ali i inicira. Golub i zmija su oplodioci i inicijatori, oni daju seme i znanje.

U doktrini teleme, Terion, odnosno Zver, jeste pratilac Babalon. Kao takav on je oblik lunarne muškosti, (bez obzira na njegova solarna svojstva, koja su neophodna da bi uopšte bio muško), a što je u „Knjizi zakona“ vidljivo kroz proročku ulogu Zveri. Zver je isto što i Muškarac, otud je broj Zveri i čoveka - 666, uzimajući u obzir heksagram (simbolički geometrijski izražaj solarnog broja Šest) kao simbol muževnosti i solarnosti, tj. svesti. Zver je od ženskog stvoren i od ženskog zavistan entitet, budući da predstavlja oličenje rušilačkih atributa Velikog Ženskog. Navodeći preteće ptičje kandže drevnih mesopotamskih ženskih božanskih oblika te pominjući sirene i harpije, Nojman ukazuje da su ti instrumenti za uništavanje i kidanje, često preneseni na figure muških pratilaca Velike Boginje. 

Biblijska i Krolijeva Zver jeste upravo izraz jednog takvog prenošenja. Ta je Zver u određenom aspektu i pas, noćna životinja, pratilac mrtvih. Za taj aspekt Velike Boginje Nojman kaže da kao: gospodarica gornjeg i donjeg puta, ona za simbol ima ključ, faličku otvaračku silu muškog, znak boginje, gospodarice rađanja i začeća. Kao dobra majka ona je gospodarica istočne kapije, odnosno vratnice rođenja, a u svom strašnom vidu ona je vratnica smrti, odnosno kapije zapada. Podsetiću da je upravo Ključ jedan od mesijanskih aspekata, budući da je to suštinski atribut Merkurove prirode, koja je mesijanska. Ključ je Coniunctio, geomantijska figura koja zaključava i otključava, spaja i razdvaja, ali čije je značenje često seksualno.

Dakle, na delu je reafirmacija ili povratak lunarne muškosti, čije su vulgarna ispoljavanja često izopačena i karikaturalna. Svojevrsna solarizacija je omogućila istorijsku mušku emancipaciju, ali budući sklona opadanju, što je saobrazno kretanju i položaju Sunca posmatrano sa Zemlje, ta emancipacija nije održiva. Ona ima svoje uspone i padove, a na delu je faza koja aktuelizuje pad. Otud poplava muške nesigurnosti, odnosno opšteg opadanja muškosti i tipično muških karakternih crta, što se nadomešta željom za posedovanjem i dosezanjem moći. To više nije patrimonijalni muškarac, koji sebe stavlja u centar sveta, nego bestijalni, poživotinjeni muškarac, podložan ritmovima lunarne prirode. Naravno, i ovakva perspektiva, ukoliko se pravilno razvije, nije lišena nekih prednosti. Na primer, muška seksualnosti možda više neće biti kontinuirana, solarna, stalna, nego lunarna, periodična, uz nužno uspostavljanje tzv sezona parenja, čime će muškarci doći u priliku da steknu kontrolu nad svojom energijom, koja se u solarnom vremenu nemilice trošila ili susprezala. 

Vekovima nametani celibat sveštenstva i monogamija naroda su, kako kaže Kenet Grant, razlozi seksualne dekadencije na Zapadu, pa i bitni uzroci masovne pojave homoseksualnosti među sveštenicima, što se kasnije odrazilo na građane u vreme seksualnih sloboda. Sa druge strane, rigidni sistem katoličkog odgoja (a potom i protestantskog), generator je takođe ne retke pojave pedofilije u Zapadnom svetu. Povodom toga Grant kaže da je čovek izmešao vremena i godišnja doba u seksualnom smislu. Po njemu, to je povezano sa promenom magijske paradigme:

„Nakon mnogih stoleća stelarne boginje i njihovo potomstvo smatrani su nelegalnim zbog njihovog pogrešnog merenja vremena. Ovo je na etičkom nivou u ljudskim poslovima protumačeno kao zlo koje je izazvano neodržavanjem vremena (ritma) u seksualnom smislu, pa je poreklo smrti i bolesti povezivano sa tim prvobitnim kultom. Zbog toga su taj kult prognali poklonici Sunca koji su postepeno smenjivali Tifonijance i uzdizali boga kao dete oca, najpre na zemlji a kasnije na nebesima. Ovo je konačno vodilo ka fanatičnom veličanju muškog ideala...“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, str. 59.

Rosaleen Norton

Čoveka je učinila smrtnim i suštinski osakatila, kako to Grant kaže, zloupotreba sedišta moći vatrene zmije, odnosno kundalini. U tom smislu je simptomatična biblijska priča o tome kako su Adam i Eva, zgrešivši, prečagama pokrili svoje genitalije i tako razotkrili pred Bogom ono šta su uradili. Solarna seksualnost, kao pandan solarnoj svesti, dovela je do pravolinijskog shvatanja i praktikovanja seksualnog čina, što jeste izopačenje, budući da je pravolinijski doživljaj, kao i pravolinjsko doživljeno vreme koje ima tendenciju ubrzanja, zapravo posledica okamenjavanja (saturnizacija) načela solarnosti, a što ima psihičke i fiziološke posledice po ljude. Tako recimo indijski pisac Mani Madukar ukazuje da je prerana ejakulacija praktično endemska pojava među pozapadnjačenim muškarcima:

„Seksualni život zapadnog čoveka jedna je od prvih žrtava njegove neumesne žurbe. Delotvornost se meri brzinom kojom jedna osoba uspešno obavlja jedan čin, a uspešan seksualni čin jeste onaj koji dovodi do orgazma – ili bi, bar, na Zapadu hteli da u to verujemo. Drugim rečima, što brže do orgazma, to je snošaj uspešniji. Ovo čudno posuvraćanje vrednosti dovelo je do veličanja muškarca koji može da se pari s najvećim mogućim brojem žena, i žene koja je osobito voljna da odustane od zanosnih predigri civilizovanog seksa. Danas romansijeri prave junakinje od žena koje kao da su večito spremne za parenje...“ Mani Madukar, Kamatantra, VAJAT, Beograd, 1982, str. 168.

O toj manijakalnoj žurbi i njenim uzrocima, koji stvaraju jednu sumanutu inerciju, Konrad Lorenc kaže:

„Mora čovek da se zapita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od toga dvoga, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje... Smatram vrlo verovatnim da pored pohlepe za posedovanjem - ili za višim položajem u hijerarhiji, ili i za jednim i za drugim - veoma bitnu ulogu igra i strah, strah da će se zaostati u trci, strah od osiromašenja, strah da će se doneti pogrešne odluke i da se neće, ili neće više, biti doraslo celoj toj ubitačnoj situaciji. Strah u svakom mogućem obliku je sasvim izvesno najbitniji faktor koji potkopava zdravlje modernih ljudi... Užurbanog čoveka ne mami samo pohlepa, ni najjače primame ne bi mogle da mu daju povoda za tako energično samooštećivanje; njega nešto goni, a to što ga goni može da bude i strah. Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek bude lišen svojih bitnih osobina. Jedna od njih je refleksivnost.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 31.

Franz von Stuck

To je sve posledica uranjanja u vreme, hvatanja koraka sa vremenom, kao poželjnog mentalnog i kulturnog stava modernog čoveka. U suštini radi se o pristanku na potčinjavanje kroz sleđenje trendova bez mnogo razmišljanja o posledicama. Jedna od posledica potčinjavanja vremenu jeste umnožavanje veštački izazvanih ljudskih potreba iza čega stoje prizemni komercijalni interesi i banalni odnosi moći. Ulazeći dublje u tumačenje aktuelne bolesti dobrog dela čovečanstva, govoreći o poremećajima koji se odražavaju u morbidnim seksualnim činovima samouništavajuće prirode, Kenet Grant piše:

„Tamo gde su laici bili efikasno zaluđeni monogamijom, slobodno korišćenje i razvoj seksualnosti bili su zabranjeni za kreativnu upotrebu i zakopavani u sterilni samoerotizam ili nemaštoviti bračni polni odnos. Vreme i navika neutralizuju i uništavaju električne naboje dvojne polarnosti, bitne za prodor u suptilnije ravni postojanja. Sa psihičke tačke gledišta, institucija monogamije dovodi do devitalizacije samih seksualnih sekrecija. One se umaraju, kao što se metali zamaraju i eventualno umiru zbog inercije koju izaziva isključiv oblik polnog snošaja nametnut monogamijom, koja ne dozvoljava svež podsticaj, novo nadahnuće. Telo želje postaje preopterećeno i truli zbog skupljanja otrova u psihoseksualnom sistemu, najpre kod pojedinaca, a zatim kod društva u celini. Sada su brane popustile i mi doživljavamo reakciju nasilja. U društvenoj sferi rezultat će biti u stvaranju s jedne strane pokornih robova suviše apatičnih da bi pružili bilo kakav otpor, a s druge strane, neljudskih automata, zombija, koje isključivo motiviše nazadno i bezosećajno nasilje što prodire iz pakla sputavanja, kao užasni oblici iskrivljene božanske energije, koja se javlja kao ružna reakcija izopačenih misli i perverznih želja. Ta bolest prodire u dublje nivoe nego što su oni psihosomatske prirode. Ona izaziva stvarnu paralizu dubljih centara svesti u kojima je koren same Volje.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 210-211.

Kao jedna od posledica posledica reaktuelizacije lunarne muškosti, nestaće i pojave kao što je homoseksualnost, koja je kao takva postojala tokom čitave epohe solarne muževnosti, a koja je eksplodirala u aktuelnom međuperiodu prelaska na oživljeni lunarni režim kao reakcija na izopačenje solarnosti. Ponovno ustanovljavanje lunarnog maskuliniteta neće biti samo lunarno nego lunarno-stelarno, čime se najavljuje i promena religijskog mentaliteta. Velika Boginja neće više biti samo boginja ljubavi, čime je, kako kaže Nojman, moć ženskog bila svedena na seksualnost (pa je tako žena postala seksualni objekat), nego će reafirmacijom ratničkog načela (boginja ljubavi i rata, odnosno Jupitera i Marsa, Heseda i Geburaha), koncept Velike Boginje povratiti svoje drevne pozicije prvenstveno u ulozi Velike Majke. Time se nagoveštava i ponovno utapanje muškosti i svesti u prvobitni uroboros, nakon čega bi ciklus solarizacije-maskulinizacije opet mogao da započne stvaranje novih civilizacijsko-kulturnih oblika. Krug se sužava novim krugom. Svakako da taj proces neće proteći bez „abortusa“, odnosno propratnih izopačenja kojih ćemo se tek nagledati.

Steffi Grant