Metafizički Zapad i duh Atlantide

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Karl Marks je govorio o imperijalizmu kao poslednjem stadijumu kapitalizma. Istoričar Arnold Tojnbi tvrdio je da je povećano gospodarenje nad okruženjem pre prateći elemenat raspada nego rasta. Militarizam je, kako Tojnbi kaže, zajedničko obeležje sloma i dezintegracije te takođe predstavlja obeležje imperijalističkog kapitalizma. Danas je na delu upravo taj Marksov poslednji stadijum kapitalizma, neviđeno ukrupnjavanje kapitala, o čemu piše ekonomista Toma Piketi, odnosno militarizam i povećano gospodarenje nad okruženjem. Simptomatična privatizacija svega i svačega, svih resursa, između ostalog, govori u prilog tome. Podrazumeva se da globalni Zapad, kao izraz imperijalističkog i militarističkog kapitalizma, u suštini i ne može biti imperija u tradicionalnom smislu reči, stoga taj izraz ovde koristim kolokvijalno. Možda bi uputnije bilo terminološki ispraviti Marksovu ocenu te reći kako je pseudoimperijalizam zapravo poslednji stadijum kapitalizma. Globalni pseudoimperijalni Zapad, u užem smislu, danas nije ništa drugo nego zajednička odrednica, odnosno identitetski nosilac svetskog finansijskog kapitala. Upravo je taj kapital esencija Zapada, njegova krv, njegov duh i moć.

U jedinstvenoj svetskoj poplavi finansijskog kapitala vidimo sliku mitskih vodenih stihija koja svet realne ekonomije, skopčane sa stvarnim životom, stvarnom kulturom i civilizacijom, svodi na nivo Nojeve barke koja očajnički pluta po vodenom bespuću. Ta slika je izraz količinske nadmoći svetskog okeana nad svetskim kopnom, čije obale urušavaju špekulativni talasi, sužavajući njegova prostranstva na nivo ostrva čija je idealna slika razuđeni pacifički ili karipski arhipelag. I simbolički, znamenite su i znakovite te tzv ofšor lokacije, poreski rajevi po dalekim tropskim ostrvima koji igraju ulogu savremenih piratskih jataka. Tako je danas svet udavljen u poplavnoj stihiji istorijskih razmera – u poplavi finansijskog Zapada. I sam geopolitički Zapad danas je gotovo bezobalan, tvoreći od sebe ovaploćenje metafizičkog Zapada kao mesta bezdanskog porinuća i utihnuća u procesu rastvaranja. Iznad svega toga, iznad površine te ogromne vodene mase vidimo lunarne odraze i povrh toga duhove Saturna i Jupitera. Istovremeno, gledamo bledunjave odsjaje Sunca koje lagano tone u sve veće dubine. Mesec je produkcija, plodnost kapitala, štampanje novca, njegovo stvaranje ex nihilo, iluzornost valuta, finansijskih derivacija, ogledalo finansijskih špekulacija. Jupiter je prinos, profit, privilegija, dobitak. Saturn je masa, ambijent, onaj koji stvara puteve dešavanja, gospodar vremena i procesa. Na talasima ovog (post)modernog kargo kulta, koji je svojim vernicima i sveštenicima (investitorima) obećao darove (profit), ovo savremeno otelovljenje drevnog boga Mamona, zahvatilo je čitavo čovečanstvo. Ta svetska poplava izraz je manifestacije metafizičkog Zapada, njegovo htonično izbivanje koje u našem vremenu oživljava sudbinu mitske Atlantide – porinuće u vodeni ambis. Na delu je preobražaj majčinskog vodenog elementa, Velike Majke u Strašnu Majku, proždiračicu, čija razjapljena čeljust predstavlja sve izgledniju perspektivu civilizacijskog sunovrata.

melitus gladius

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija nalazi se jedan, za ovu temu indikativan stih: „Dolazi bogat čovek sa Zapada koji će posuti svoje zlato po tebi. Od zlata kuj čelik!“ U ovom iskazu naziremo odraz kargo kulta, ali na jedan drugačiji način. Bogat čovek sa Zapada je predak ili prethodnik, dakle duh, koji dolazi iz sveta mrtvih ili iz sveta onih koji su otišli, te donosi sveti metal od kojeg će adept iskovati zlatni mač. Naravno, nije reč doslovno o zlatu već je ono simbol za nešto drugo. Pomenuti mač je alhemijski melitus gladius, medeni mač, solarni mač, načinjen od zlata, ako zlato shvatimo kao deo podzemnog Sunca, pošto zlato obitava i „dozreva“ pod zemljom. Pomenuti mač je simbol delotvorne upotrebe solarne energije i njenog zemaljskog duhovnog derivata – zlata. Mač od zlatnog čelika je poput ekskalibura i samo je zakoniti kralj dostojan uzeti ga u ruke te razgrnuti talase otkrivajući spasonosno kopno. Taj mitski Zapad, u nekom smislu, može biti i Atlantida, odakle dolazi luč gnoze kojom se napajaju razne magijske i religijske struje. Ovde bih izneo jedan indikativan pasus na samom početku znamenite knjige okultiste Majkla Bertioa:

One time there was a big school of magick on the island of this same Atlantis and the magicians were very powerful. What they didn’t know when they were alive they soon learned after they died. The island, as we said, just sank under the ocean and the magicians went down with it. But they didn’t die, they just became spirits with fish-like bodies and frog-like bodies, and snake-like bodies. They did this so they could continue their work under the ocean, in their big temple down at the bottom of the sea. They are still down there, but they are also spirits and as spirits they are able to do a lot of things. In fact they know how to do more things know then they knew a long time ago. The older they get the more powerful they get. Michael Bertiaux, The Voudon Gnostic Workbook, Weiser Books, San Francisco, CA, USA, 2007, str. 1.

Fritz Schwimbeck

Odatle duboki htonski spavači telepatski i kroz snove utiču na svoje posvećenike. Skarabej, kao htonska životinja, upravo ukazuje na tu mračnu dubinu staništa suštinske plutokratije. Odatle, između ostalog, dolazi i opsednutost, kao i projekcije vanzemaljaca i svega demonskog i opskurnog, mada nisam siguran da li je ispravno sve to tumačiti u ključu nekog mračnjaštva i izopačenosti, ali sam siguran da bi bilo pogrešno odbaciti taj momenat. U suštini nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći i izvor u suštini vampirske sile. Atlantida je okultno vrelo talasokratije i moderne crne parazitske ekonomije na kojoj je utemeljena invazivna pustošeća potrošačka kultura. Ta kultura je izraz najvulgarnijeg oblika kargo kulta, odnosno njegovih sekularnih, agnostičkih modaliteta. Ključna reč takvog izopačenog mentaliteta je uspeh. Uspeh stoji iza svakog interesa, svakog profita, svake moći. Nalazi se u korenu motivacije te predstavlja svojevrsni mentalni talisman pohranjen u savremenog čoveka. Reč greha je Uspeh! Neuspeh je samo posledica.

Međutim, ono što je vrelo parazitske talasokratije, istodobno je i početna tačka vampirskih manipulacija seksualnošću. Seksualnost, odnosno zloupotreba iste, takođe spada u struju okultnih uzroka na kojima počiva današnji globalni kargo kult. Znamo da je tzv najstariji zanat na svetu nekada imao sakralno svojstvo u obliku hramske prostitucije a što je vezano za planetarnu prirodu Venere u obliku raznih boginja. Ipak, ono što želim da naglasim jeste vampirski prauzor hramske prostitucije koji je sakriven duboko u praistoriji, u izopačenjima crnih magova Atlantide. Da bismo dočarali tu sliku dovoljno je setiti se čudovišnih izopačenja pojedinih vračeva iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje opisuje Karlos Kastaneda. Oni su pribegavali, za ljudske ukuse zastrašujućem i bizarnom ponašanju, ne bi li opstali, ne bi li se nekako dokopali energije živih ljudi.

Slične načine uzimanja ljudske energije od strane izopačenih čarobnjaka, ali povezane sa seksualnošću, pominje Majkl Bertio. On daje natuknice o svojevrsnim bordelima kojima vladaju slepe sile u službi energetskih vampira koji isisavaju seme muškaraca te tako održavaju svoje bitisanje. Iako u kratkim aluzijama, Bertio je otškrinuo vrata razumevanju suštine porekla fenomena prostitucije. Taj motiv je ukorenjen u dubokom podzemlju crnomagijskog sveta tamo gde obitavaju čudne kreature, poput onih jezivih riba koje žive u velikim okeanskim ambisima gde caruje večna tama. Iz tih dubina dolazi kargo prostitucije i pornografije. Doba Vodolije će svojim talasanjem podići mulj sa dna iz kojeg će ka površini isplivati nepojmljive energije i oblici svesti čije će vibracije i emitovanja zapljusnuti umove i tela ljudskih bića. Vizije poput Lavkraftovih, obnova interesovanja za Atlantidu, pretkolumbovske civilizacije Amerike, dinosauruse, čudovišne vanzemaljce, sve je to posledica svojevrsne renesanse duha Egipta u modernoj civilizaciji. Put iz Egipta vodi pravo ka Atlantidi. Sve to ima svoje utemeljenje u planu duha vremena. Iz perspektive Saturna to je jasno te razumevanjem prirode Saturna možemo pokušati proniknuti zbog čega se stvari o kojima ovde pišem događaju. 

Kontrainicijacijsko bratstvo

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređe. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući kralju, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer je, kako kaže Elijade, solarna teologija uvek nalazila odjek u višim društvenim slojevima. U knjizi „Rasprava o istoriji religija“ Elijade piše da su solarne hijerofanije povlastica zatvorenih krugova privilegovane manjine. Povodom te situacije u Egiptu on kaže:

„Egipatskom religijom, više nego ijednom drugom, vladao je kult Sunca. Smatra se da su učvršćenju prevlasti boga Ra najviše doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa i mistika vrhovne vlasti, gde se sam vladar poistovećuje sa suncem.“ Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str 177-178.

Solarne hijerofanije, između ostalog, kako to navodi Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka, a recimo u Mikroneziji i Polineziji, ta dva aspekta se podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava:

„Kult predaka (=mrtvih), tajna društva (dakle inicijacije koje treba da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti), te solarni kult jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Oni su ipak u ponečem bliski – zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.” Elijade, isto, str 176.

Ovde se uočava jasna paralela sa modernom masonerijom koja je udarna sila novog poretka civilizacije (prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki, te civilizacijski projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, na primer legenda o Hiramu itd). Sunce je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke. Elijade navodi da solarni bog nije tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarnim, htonskim i agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije (i pseudocivilizacije), koja je u neku ruku ozirizovana. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade:

„Oziris je uostalom samo dovršavao „humanističku“ revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Videli smo zapravo kako se junačko, inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Oziris je to duboko izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijao u „demokratskom“ smeru: sada je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi „iskušenje“. Ozirijanska teologija ponovo preuzima i proširuje pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa (borba s Bikom) zamenjuje moralnim i verskim iskušenjima (npr dobra dela). Arhaična teorija besmrtnosti ustupa mesto čovečnom shvatanju.“ Elijade, isto, str. 180.

Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje Adama Vajshaupta:

„Izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu je „Čovek“. Povratak te Reči nametao je čoveku da ponovo pronađe sebe. Spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka, čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Jednom rečju, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 19.

Ovo je sasvim na liniji proklamovanih rozenkrojcerskih načela, i kao što Grant ističe i sa Krolijevom naukom:

„Ideja o „čoveku-kralju“ kasnije je postala vodilja u Krolijevom sistemu. Ona je sinonim za Telemitu, tj onog koji je otkrio Istinsku Volju i sposoban je da prema njoj dela.“

Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog junačkog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik na jungovski način „pliva“ u crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, jeste vreme njenog malog Sina. Da Dete ne bi bilo kopile, moralisti su mu izmislili očuha. Tu ulogu je u Novom zavetu odigrao Josif. Jedino je u tome razlika između Hrista i Antihrista. Da bi novi eon uspešno nastupio neophodno je da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja, što nije jednostavan proces jer dobra dela su svakako niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ nego junačka iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.

Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Reč je o svojevrsnim crnim iluminatima, čije je delovanje kontrainicijacijsko i vrši kvarenje solarnih inicijacijskih načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja ovog crnog bratstva. Njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti.

Elijade je rekao da Sunce, za razliku od Meseca, može prolaziti kroz podzemlje, a da samo ne bude podložno smrti. Ono može voditi duše kroz podzemne oblasti i sutradan da ih vraćati na svetlo dana. Otud Sunce ima dve funkcije: vodiča duša koji donosi smrt, i funkciju inicijacijskog hijerofanta. U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na Istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena. Da bi večno živeli oni moraju umreti, a to je upravo ono što oni očajnički izbegavaju da urade. Tu je jasna analogija sa „izazivačima smrti“ iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje je opisivao Karlos Kastaneda, s tim što su saturnalni Indijanci u izbegavanju smrti znatno uspešniji i veštiji. Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija. U pretkolumbovskom Meksiku su na magijski način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi njegovu potrošenu energiju. Taj krvavi solarni refleks vidljiv je u imperijalnom i pseudoimperijalnom stavu koji gazi preko leševa i ne pita za cenu u ljudskom materijalu kada su u pitanju tzv viši interesi ili možda čak pitanja pojedinačne ili grupne sujete.

Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ I dalje, na istom mestu, Hol kaže:

„Nakon određenog vremena, filozof bi, razbivši ljusku svog jajeta, izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj oklop od stakla.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, poglavlje Bratstvo Ružinog Krsta, Metaphysica, Beograd, 2011, str 625.

Ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.

Formula kontrainicijacijskog crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Dakle, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg – Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi jeste skriveno crno Sunce podzemlja.

Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova. Kenet Grant nas podseća na sledeće:

„Tačka u Krugu, simbol Iluminata, nije samo hijerogram Sunca i boga Horusa, već u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja Nuit i Hadita, oznaka Svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti.” Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 21.

Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je služio i kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijacijskim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: Konx Om Pax, a što ima uzor u egipatskom „Kabs Am Pekt“. To je svetlost koja se sliva u jedan zrak.

Boginja, bogovi, zveri - deo II

iz filma Metropolis Frica Langa

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini, je simbol Nuit objavljen u „Knjizi zakona“ 1:60: „Petokraka zvezda, sa Krugom u Sredini,a krug je Crven. Moja boja je crna za slepe, ali plavo i zlatno vide vidioci.“ Takođe, tu je prisutno i vizuelno crnilo u pozadini zamišljenog pentagrama. O broju pet, Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, kaže da je bio simbol ženskog pola davno pre stelarnog sedam i lunarnog dvadeset i osam, jer pet dana žena uranja u tamu i pomračenje, iz nje ističe bujica koju je primitivan čovek ispravno identifikovao sa supstancom koja će se kasnije zgusnuti i stvoriti telo potomaka. Krv je, kaže Grant, shvatana kao tečno meso i izraz zrelosti žene (kroz broj pet) za udaju. Piter Levenda u knjizi The Dark Lord daje zanimljivu poveznicu između Krolijevog kulta teleme i tantre, ukazujući na indijsku boginju Rohini (Crvena), ženu mesečevog boga Čandre. Njena astrološka atribucija je Aldebaran u sazvežđu Bika (crveni džin). Aldebaran je u mitološkim tumačenjima povezan sa Plejadama, podsazvežđem Bika. Tako sedam Plejada i Aldebaran tvore osmostruki astromitološki sistem nalik onom koji čine Polarna zvezda i sedam zvezda Velikog medveda.

Plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini u tom smislu označava menstruaciju boginje Nuit, nakon koje je spremna da rodi mesijansko dete koje je sin majke, budući da nema fizičkog oca, što ukazuje na drevnost i praistorijsko poreklo ove koncepcije. Grant zaključuje da je boginja devica i majka istovremeno, te sebe poistovećuje sa Mesecom (prostitutkom zvezda), majkom koja rađa nezavisno od individualizovanog oca. I pošto ona obnavlja život na zemlji, žena je povezana sa nebeskom boginjom koja obnavlja sebe kroz nebeske cikluse vaskrsavanja i vraćanja jedinstvu. Tako broj pet postaje pečat autoriteta u svetu duhova, predstavljen u obliku pentagrama ili zvezde sa pet krakova. Otud je pentagram simbol elementarnih sila kao i oruđe kontrole istih, dok bi heksagram predstavljao izraz planetarnih inteligencija. Jedan od izraza pentagrama je jednokraki tzv grčki krst sastavljen od pet kvadrata, koji je u geometrijskom smislu piramida ili kocka bez gornje strane, odnosno kocka čiji je svod kupola. Heksagram ima svoj izraz u tzv latinskom krstu, sastavljenom od šest kvadrata, čiji je geometrijski izraz kocka. Pentagram, kao simbol čoveka i mikrokosmosa, jeste ideal, kalup (kako bi rekao Kastaneda) po kome je skrojeno ljudsko biće, da „liči“ na svog stvoritelja, zapravo stvoriteljicu.

Čovekotvorac je žensko načelo, tj Boginja. Žena je nosilac ljudske vrste. Ljudi su nastali na osnovu ženskog modela. Biblijski čovek Adam, sačinjen je od crvene zemlje, odnosno krvi i mesa, a što je predstavljeno crvenim krugom u središtvu pentagrama čije elementarne sile savršeno uobličavaju stvoreno biće. Možemo otići i korak dalje te reći kako je biblijski Elohim zapravo kodna reč za sumersku Aruru, grnčarku i stvoriteljku, ali i egipatske boginje Nehbet i Neit, koje personifikuju stvoriteljku sveta. Erih Nojman kaže da je grnčarstvo, odnosno izrada posuda izvorno ženska delatnost, deo ženskog stvaralaštva, upravo poput stvaranja deteta, odnosno čoveka koji je stvaran od zemlje, baš kao i posuđe. Ako je grnčarstvo ženski posao, onda je i stvaranje čoveka takođe ženski posao, budući da je posuda povezana sa glavnim crtama ženskog preobražajnog karaktera. Tako je posuda Skerletne Žene oruđe kojim ona preobražava one koji u tu posudu dospeju – duše svetaca. Kako to Nojman ističe, kasnije patrijarhalne religije i mitologije navikle su nas da na muškog boga gledamo kao na tvorca koji je, kao Hmun u Egiptu ili onaj u Starom zavetu, napravio čoveka od blata.

U formulaciji Skerletna žena, po Grantu, pridev „skerletna“ označava magijsku struju, koju on naziva drakonijanskom ili tifonijanskom, na kojoj se zasniva novi eon, odnosno eon Horusa. Grant crvenu boju povezuje i sa menstrualnom krvlju kao nosačem magijske energije, s obzirom da i u „Knjizi zakona“ menstrualna krv ima prednost u magijskim radovima u odnosu na ostale izvore krvi. Tako dolazimo do poveznice vremena i krvi jer vreme ima ulogu razređivača u kome svi oblici nastaju, menjaju se i na kraju nestaju. Krv je bitna komponenta magijskih operacija izazivanja promene i preobražaja. Formula Babalon je formula vremena, odnosno simbol namere koja teži promeni stvari i odnosa. Kao takva ona je magijsko ovaploćenje drevne boginje beskrajnog svemira – Nut (Nuit). U ovom konceptu ne možemo a ne prepoznati ideju berze, odnosno trgovine kao projekcije profita u budućnosti. To je u suštini magijski modus operandi, u naše vreme izražen delovanjem i projekcijama finansijskog kapitala, što snažno aludira na biblijsku Skerletnu Ženu kao veliku svetsku trgovačku varoš.

Po Erihu Nojmanu, more, noćno more i noćno nebo (kao vidljivi izraz beskrajnog svemira) su u suštini istovetni, jer predstavljaju jedinstvo podzemnog sveta, noćnog mora i noćnog neba, jedinstvo koje obuhvata sve živo. Naglašavajući kabalistički broj Babalon – 156, Grant kaže da je to: „savršen simbol magično nadahnute žene“, te da je simbolično značenje tog broja vezano za kretanje, odnosno promenu (Škorpija, arkana Smrt) i manifestaciju (Jarac, arkana Đavo), u čemu prepoznajemo tradicionalno shvaćene mitološke prirode Marsa i Saturna. Naravno, prisutna je i lunarna komponenta, pošto je Mesec vidljivi izraz promene čiji je suštinski gospodar Saturn. Kuriozitet je da brojčane vrednosti arkana Smrt i Đavo, odnosno 13 i 15 zbirno daju broj Mesečevih dana, odnosno kuća, a to je 28. Broj 156 kao suma imena Babalon predstavlja dupliranu vrednost broja tarot karata – 78, kao da uključuje njihova značenja i onda kada se ispravno ali i obrnuto otvaraju. Babalon je zbir slova-brojeva bet (2) + alef (1) + bet (2) + alef (1) + lamed (30) + ajin (70) + nun (50) = 156, što čini kvadrat 12 x 13, dajući broj jedinica ezoteričnog Grada Piramida. Takođe, istu brojčanu vrednost ima i jevrejska reč sion, biblijska sveta gora okupljanja, koja se piše kao cadi (90) + jod (10) + vav (6) + nun (50) = 156. U ezoterijskom smislu, Grad Piramida, tj sefira Binah jeste Sion.

U Krolijevom tarotu je Babalon, odnosno Skerletna Žena, prikazana velikom arkanom Strast (u drugim špilovima to je Snaga). Hebrejski glif koji odgovara toj karti je tet, što znači zmija. Kabalistička tradicija slovu tet dodeluje astrološki znak Lava koji je vatreni znak, a zmijska moć je uvek vezana upravo za taj element. Na karti je prikazana raskalašna i opijena zanosom naga žena koja jaše sedmoglavu zver nalik lavu i u ruci drži visoko uzdignut pehar. Kroli ističe da je tu prikazana vanrazumska, primitivna i stvaralačka energija te da sama karta predstavlja volju eona Horusa. Predstava prilično slična onoj opisanoj u Apokalipsi 17:3-6:

„I videh ženu koja je sedela na zveri crvenoj, koja beše puna imena hulnih, i imaše sedam glava i deset rogova. Ta žena beše obučena u porfiru i u skerlet, i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserom. Ona imaše u ruci svojoj zlatni pehar, pun mrzosti i poganštine bluda svoga. Na čelu njezinu beše napisano jedno ime, jedna tajna: Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih. I videh tu ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.“

Nojmanovski rečeno, ovim je istaknut inicijacijski, odnosno preobražajni smisao iscrtavanja tela ili tetovaže. Kurva Vavilonska, tj. Babalon, zapravo je oživljeno drevno i sveto preobražajno načelo koje deluje zastrašujuće i groteskno budući da stoji na granici ka apstraktnom. Zato su u pozadini karte Strast predstavljeni beskrvni likovi svetaca čiju je krv, kako kaže Kroli, upio Sveti Gral koji se nalazi upravo u ruci Skerletne Žene. U „Viziji i glasu“ Kroli kaže: „Blagosloveni su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i nikada se više ne može razdvojiti.“ I tako dok se ne skupi krv svega živog. Pehar kao simbol je suštinsko svojstvo ženskog. Nojman ističe da se u samom „središtu ženskog elementarnog karaktera, u kojem žena sadrži i štiti, hrani i rađa“ – nalazi posuda, kao veoma karakterističan atribut žene i ženskog. Nekad je posuda zamena za žensko, za ženu ili žensko božanstvo, jer je, kako Nojman kaže, posuda osnovno sredstvo ženskog rada u primitivnim društvima. Tako je i pehar, odnosno Sveti Gral, osnovno sredstvo rada ili oruđe Skerletne žene, tj. Babalon. Taj pehar je životvoran, ali i smrtonosan. Životvoran je kao metafizički Istok, a smrtonosan kao metafizički Zapad. Na Istoku je solarne prirode, a na Zapadu lunarne. Imajući na umu kako je Babalon aspekt Nuit, simptomatično je Nojmanovo zapažanje u „Velikoj Majci“ kada kaže da je u hijeroglifima, posuda za vodu simbol nebeske boginje Nut, takođe i simbol ženskosti, ženske genitalnosti, žene i ženskog principa. U istoj knjizi, Nojman ističe da je Nut boginja ponovnog rođenja, ali ima i karakter smrti u vidu Nuit, tamnog noćnog neba, koje se poistovećuje sa proždirućom tamom zemlje i sa vodom.

Zver, tj lav kojeg jaše Skerletna Žena je Zmija, odnosno Lav-Zmija. U Apokalipsi se o toj zveri kaže: „I zver koja beše i nije više, ona je osmi kralj, i jeste od sedmorice i u propast ide.“ Lav je takođe jedan od mesijanskih simbola, budući da je to bio simbol i astrološki znak povezan sa plemenom Judinim iz čije će kraljevske loze proisteći Mesija. Glavna zvezda sazvežđa Lava je Regulus, kraljevska zvezda. Zmija-Lav je i sedmoglavi Zmaj, za čijih sedam glava Kenet Grant, u knjizi „Alister kroli i skriveni bog“, kaže da predstavljaju zvezde sazvežđa Veliki Medved, od kojih svaka pada ili tone u velikim vremenskim intervalima, a za ispunjenje celokupnog procesa potrebno je oko 26.000 godina. To je period koji obrazuje jednu Veliku Godinu u ciklusu Precesije. Kako Grant kaže, sedam glava Zveri je bilo predstavljeno različitim likovima koje su imali njihovi zemaljski prototipovi kao simboli magijske moći. Propadanje i konačni nestanak šeste glave načinili su put čoveku, tj. zvezdi predstavljenoj prvim ljudskim likom koji je bilo kada grupisan na nebu, znakom Herua, Horusa, heroja ili Herkula u znatno kasnijoj grčkoj astro-mitologiji. Tih sedam glava opisano je na drugom mestu:

„U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božjih. Sedam je glava na ZVERI koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; Glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je BABALON.“ Alister Kroli, Knjiga laži, Esotheria, Beograd, 1991, str. 110.

Melkart, feničanski Herkul, takođe spada u tu grupaciju mitskih likova. U bibliji se pominje kao kralj Tira, ili kralj grada. Melkart je tirski Baal. Grad kao pojam se često vezuje i za podzemni svet, gde se nalazi poveznica sa likom Satane. Starozavetni prorok Jezekilj obraća se kralju Tira, tj. Melkartu, u svojstvu konkretnog čoveka, ali i palog heruvima. Posebno je simptomatičan stih:

„Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edemu, u vrtu Božjemu; pokrivalo te svako kamenje drago... Heruvim si zaštitnik ti bio, raširenih krila, postavio te bejah, i ti beše na svetoj Božjoj gori, usred sjajnog hodio si kamenja...“ Vidi Jezekilj 28:1-19 (prevod Lujo Bakotić).

Melkart

Taj isti Melkart proklet je od strane Jahveovog glasnogovornika Jezekilja i zbog nemoralne trgovine: „Mnoštvom bezakonja svoga i nepravdom trgovine svoje svetilišta si svoja oskvrnio.“ Taj motiv je poput onog u Apokalipsi gde se Skerletna Žena – Vavilon Veliki, poistovećuje sa prljavim trgovačkim gradom. To je slika infernalnog sveta, ali i predstava starojevrejskog pogleda na Feničane i njihovu religiju koju su prezirali, ali su zavideli feničanskom bogatstvu, razvijenoj ekonomiji, znanjima, zanatima, sposobnostima itd. Na drugoj strani imamo Jerusalim – sveti grad, pa i apokaliptički Novi Jerusalim, nebeski grad, koji se takođe može poistovetiti sa ženskim. Zapravo sve što ima kapiju, ogradu, pregradu, sve što ukazuje ili drži određenu strukturu, stub, osa, ili sama ta struktura tipa hram, piramida ili grad – jesu ispoljenja ženskog. Uzor tih slika nalazi se u Vavilonu čijih je osam kapija bilo posvećeno po jednom božanstvu i u čijem se jezgru nalazio zigurat, odnosno hram koji je simbolizovao središte sveta. To je sve izraz sakralne arhitekture drevnog Sumera.

Zver iz Apokalipse, ujedinjenu sa Skerletnom Ženom, Grant poistovećuje sa Bafometom, za kojeg Grant kaže da je u njemu skrivena tajna formula seksualne magije zasnovana na „atavističkom vaskrsnuću“. Bafomet je poput sfinge, koja je, po Grantu, simbol formule za ostvarenje magijske moći, odnosno za susret Boga i Zveri posredstvom čoveka. Otud je broj Zveri i čoveka isti. Priroda Bafometa je grupisana u četiri polariteta: muško – žensko, ljudsko – životinjsko, božansko – demonsko, svetlost – tama. Bafomet je poistovećen sa likom na tarot karti Đavo koji je osmislio Elifas Levi. On je poput gospodara dvostrukog horizonta i ima kaducej, dvostruki magijski štap, jedan za solve, drugi za coagula, rastvaranje i sažimanje.

Zver, odnosno Zmija-Lav predstavlja i simbol magijskog značaja životinja. O životinjskom simbolizmu Grant kaže da su životinje bile prvi prenosioci struje primalne svesti koja je poticala iz „vanzemaljskih“ izvora. Životinjski su bili prvi oblici kosmičkih energija ili bogova, a predstave bogova u vidu životinja u literaturi i kasnije čovekovo preuzimanje ovih oblika bilo je, kako Grant naglašava, magijsko sredstvo stupanja u vezu sa tokom svesti koji je prvi put dospeo na ovu planetu spolja. Džerald Masi u knjizi „Drevni Egipat – svetlost sveta“, između ostalog, tvrdio je i da je životinjsko predstavljanje božanstava prethodilo čovekolikim, te je u mitologiji drevnog Egipta video izraz tih najstarijih religijskih predstava. Mitotvorac, po Masiju, nije stvarao bogove po svom liku, nego je to činio kroz životinjske oblike. Masi je pokazao da su prva egipatska božanstva najpre imala životinjske oblike, na primer, bog Set je bio predstavljen u obličju nilskog konja, Sebek kao krokodil, Šu kao lav, Hapi je bio majmun, Anubis je šakal, Ptah je buba, Tot je ibis, Seb je gusan, Tefnut je lavica, Serket je škorpija itd. Antropomorfne predstave bogova su otud nastale iz prvobitnih zoomorfnih totemskih prototipova.

Uporedo sa sazrevanjem ovih Masijevih uvida, a posve nezavisno od njega, u istoj toj Engleskoj, utemeljen je Hermetički red Zlatna Zora (1888). Jedna od temeljnih magijskih praksi ove organizacije bilo je ritualno i imaginacijsko poistovećivanje sa određenim egipatskim božanstvima. U krajnjoj liniji čovek bi u svojoj svesti pokušao da otključa „životinjsku frekvenciju“ koja vodi ka entitetu čija je ta životinja simbol u poretku egipatskog mitološkog svetonazora. Sasvim je druga stvar delotvornosti i posledica takvog oblika rada od strane modernih ljudi nekoliko hiljada godina kasnije u odnosu na vreme kada je to (možda) bilo aktuelno u Egiptu. Međutim, ne može se poreći izvornost i drevnost ove magijske ideje, ma kakvi bili putevi kojima je ovakav oblik magijskog rada doplivao do viktorijanske Engleske. U riznici kabalističke magije možemo naići na primere prakse prizivanja imena Boga i izlaganja sebe odjeku imena koje smo uz pomoć vibratorne formule u imaginaciji odaslali do samih granica univerzuma. U pomenutoj egipatskoj formuli izlaganje sebe je nemušto a prati ga stav tela koji odgovara mitološkoj slici tog božanstva. Uzmimo kao ilustraciju egipatsko božanstvo Šu, koji je oblik Marsa ili Atlasa, predstavljenog u obliku lava. Bog Šu predstavlja silovitu snagu vetra i uopšte vazdušnog elementa. Po hermetičkoj kabali Zlatne zore ovaj tip pripisan je lunarnoj sefiri Jesod, koja označava temelj Drveta života, što ovo božanstvo može dovesti u vezu sa starim silovitim semitskim bogom Šadajem koji je kao ime i svojstvo Jednog Boga našao svoje mesto u kabalizmu. Nezavisno od toga formula boga Šu koja otvara lavlju frekvenciju podrazumeva poistovećenje čoveka, maga, sa duhom životinje, sa duhom lava, ali u ključu mitske uloge ovog boga, kao sile koja razdvaja nebo i zemlju. Iz ovog proizilazi da je jedina delotvorna glasovna artikulacija koja dolazi pre kao posledica zaposedanja od strane ovog boga, nego kao prizivna inkantacija, rika lava. Drugim rečima, čovek koji je u ovom magijskom poistovećenju uspeo nema druge nego da riče kao lav.

Dakle, životinje su simboli bogova, njihovi živi talismani, a žena je suštinski povezana sa životinjskim svetom i životinjskim simbolizmom, jer je kao magijski medijum služila za opštenje bogova sa ljudima. Setimo se biblijske priče o nefilima kao potomcima ljudskih žena i Sinova Božjih. Taj detalj je uvijen iskaz o prastaroj magijsko-religijskoj praksi medijumskog opštenja i zaposednutosti duhovima, bogovima ili mrtvima, koji je uključivao seksualnu komponentu, odnosno obrede i prakse seksualne magije. U neku ruku tu imamo i fenomen seksualnog opštenja sa duhovima ili demonima sa ciljem rađanja dece koja bi bila prijemčiva za zaposedanje a čija je svrha da budu portali za upliv „vanzemaljske“ svesti u našu dimenziju.

Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. U knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ Kenet Grant kaže da su božanstva sa životinjskim glavama bila čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta. Ti bogovi su stvarali one slojeve podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Po Grantu, čovečanstvo je izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.

Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja (i evolucionističkog razvoja) starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova-životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća. Kenet Grant u knjizi „Kultovi senke“ kaže da se na taj način atavizmi (pre-ljudske) moći ispoljavaju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje. Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća ili oživljavanja ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci:

„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“

Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga.

„Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.

Shodno rečenom, Lav-Zmija je atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost ili spektakularna vizija, sakralni tekst, magični alfabet itd.

U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.

egipatski bog Šu

Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz „Čovek je Bog“, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punini? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala.

Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljivo izvesno sazvežđe itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.

Mesijanska revolucija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mnogi su uvereni da je vreme u kome oni žive nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, ako taj stav primenimo na naše vreme, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost – koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere – Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i po Genonu primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje – baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris

Povratak lunarne muškosti

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabrnaih ezoterijskih spisa

Duhu arkane Carica odgovara predstava Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, tj arhetipskog Pustinjaka koji drži svetiljku i prati stope žene umotane u velove čiji je korak lagan i koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Ta ideja ima svoj odjek u nekim modernim okultnim učenjima. Izlaz ka slobodi nalazi se u gubitku ljudskog obličja, o čemu je i Kastaneda pisao. Kod Kastanede taj izlaz je pored kosmičke sile zvane Orao (vidi njegovu knjigu „Orlov dar“), iz kojeg ka našem svetu dolazi sve što ga uopšte čini svetom a ka čijem kljunu nas u smrtnom času vode zastrašujuća i podmukla ne-bića koje je Don Huan nazvao „letačima“ a koja predstavljaju deo sistema univerzuma. Čarobnjak toj ništećoj sili može pobeći pod određenim uslovima (što je posebna tema), prolaskom pored Orla, baš kao što iz perspektive Majkla Bertioa može uteći kroz „tunele“ kroz koje iz spoljašnjeg svemira u naš svet dopiru klipotske i demonske energije i oblici svesti. Ta ideja kabalistički nije baš sasvim ispravna jer te mračne sile upravo prožimaju ovaj svet, pa ipak, barem što se ljudske svesti tiče, to nije baš tako očigledno. Bertio i Grant upozoravaju na sve intenzivnije prisustvo ovih entiteta. To zasigurno ne može proći bez određenih posledica. To je onaj mračni vid arkane Carica koji će sve više dolaziti do izražaja. Ali, to nije jedini proces u čije se trasiranje možemo osvedočiti u našem vremenu.

Pokušaću da iznesem gledište o reafirmaciji starog i primitivnog, lunarnog, odnosno ženskom principu podređenog muškog elementa, a što smatram tendencijom koja će tek doći do svog punog zamaha. Ta nova aktuelizacija (zapravo reaktuelizacija) ima svoja ezoterijska obeležja, ali i vulgarna iskrivljenja. Ezoterijski aspekt je otkriven u „Knjizi zakona“ Alistera Krolija, dok je vulgarni vidljiv kroz dominaciju senke na kolektivnom nivou današnje civilizacije. U ovom značenju senku možemo shvatiti kao zajedničko određenje onih psihičkih i duhovnih svojstava koji potiču iz inferiornih predispozicija psihološke i rekao bih – magijske prirode. Ta senka je posledica neuravnoteženosti u stanju svesti i duha današnjih ljudi, a naročito vodećih elita. Poreklo te neuravnoteženosti jeste u domenu okultnog. Pomenutim razbijanjem ogledala Primordijalne Tradicije, vremenom su se gubile i iskrivljavale razne ezoterijske škole koje su baštinile njena učenja, poprimajući izopačene oblike. Ti izopačeni oblici postali su generatori duhovnog otrova koji hrani senku čiji je delokrug gotovo sav ljudski svet.

Na delu je aktuelizacija Moćnog Ženskog koje jaše mušku Zver, dominira nad njome i kroti je. Ta Zver je Lav-Zmija, ali motiv zveri takođe je povezan i sa simbolikom Bika, budući da je Bik predstavnik zemaljskog elementa, dok je Lav vatreni. Bik je simbolički predstavnik Venere, a Lav – Sunca. Bik je muško načelo u svojstvu oplođujućeg partnera, ali samim tim što je muški element predstavljen u životinjskom obliku znači da je potčinjen Boginji čije je obličje ljudsko. Žena koja jaše bika je u tom smislu prastari motiv. Žena koja jaše ili kroti Lava, kao što to u Krolijevom špilu predstavlja Strast, takođe ukazuje na potčinjavanje muškog moćnijem ženskom, a što može odražavati i staru inicijacijsku situaciju u kojoj mlad muškarac biva uvođen u kultne tajne od strane žene, sveštenice ili veštice. U suštini to je incestuozni odnos majke i sina, gde sin može igrati i ulogu muža te oca njihove zajedničke dece.

Dakle, imamo motiv kada Boginja sama stvara svog muškarca kojeg potom pretvara u velikog i moćnog Oca, čime se omogućava izlazak iz stanja uroborosa i obrazovanje muškosti i svesti. Erih Nojman ukazuje da su zvezda i mesečev srp astralni simboli koji ukazuju na Veliku Boginju kao kraljicu noćnog neba, sa kojom su arhetipski povezani Mesec i planeta Venera. Na dijagramu kabalističkog Drveta života, atribut staze koja povezuje sefire koji odgovaraju Mesecu (Jesod) i Veneri (Necah) jeste slovo cadi, a po sistemu Zlatne zore, povezuje se sa kartom Zvezda i astrološkim znakom Vodolije. Zvezda i mesečev srp, to su simboli nove, odnosno aktuelizovane stare, ezoterijske i civilizacijske formule. Ujedno, to je slika novog-starog mesijanskog modaliteta. Naravno, izopačeni oblici formule su već počeli da se stvaraju istovremeno sa pojavom njenih pretpostavki. Taj novo-stari mesijanski modalitet, kao znak kontinuiteta, takođe uključuje goluba kao Venerin simbol. Zmija, kao višeznačni simbol takođe ima svoje mesto u ulozi muškog entiteta, poput one zmije iz rajskog vrta, kao oploditelj i inicijator. Zmija je i jedan od simbola oplođujuće muške htonske moći. Osim toga, kako kaže Nojman, simbol zmije može se javiti i kao žensko i kao muško. Kao muški i falički element, zmija se javlja kao deo ženskog ili kao pratilac ženskog. U knjizi „Velika Majka“ Nojman pominje pečatne valjke iz akadskog perioda na kojima se pojavljuje zmija pod mesečevim srpom zajedno sa boginjom vegetacije, a što je motiv koji veoma podseća upravo na Evu, zmiju i rajski vrt. Zmija je poput duha oploditelja, kao bog koji oplođuje, u čemu je slična ulozi goluba, koji je simbol božanskog duha koji takođe oplođuje, ali i inicira. Golub i zmija su oplodioci i inicijatori, oni daju seme i znanje.

U doktrini teleme, Terion, odnosno Zver, jeste pratilac Babalon. Kao takav on je oblik lunarne muškosti, (bez obzira na njegova solarna svojstva – koja su neophodna da bi uopšte bio muško), a što je u „Knjizi zakona“ vidljivo kroz proročku ulogu Zveri. Zver je isto što i Muškarac, otud je broj Zveri i čoveka – 666, uzimajući u obzir heksagram (simbolički geometrijski izražaj solarnog broja Šest) kao simbol muževnosti i solarnosti, tj. svesti. Zver je od ženskog stvoren i od ženskog zavistan entitet, budući da predstavlja personifikaciju destruktivnih atributa Velikog Ženskog. Navodeći preteće ptičje kandže drevnih mesopotamskih ženskih božanskih oblika te pominjući sirene i harpije, Nojman ukazuje da su ti instrumenti za uništavanje i kidanje, često preneseni na figure muških pratilaca Velike Boginje. Biblijska i Krolijeva Zver jeste upravo izraz jednog takvog prenošenja. Ta je Zver u određenom aspektu i pas, noćna životinja, pratilac mrtvih. Za taj aspekt Velike Boginje Nojman kaže da kao: gospodarica gornjeg i donjeg puta, ona za simbol ima ključ, faličku otvaračku silu muškog, znak boginje – gospodarice rađanja i začeća. Kao dobra majka ona je gospodarica istočne kapije, odnosno vratnice rođenja, a u svom strašnom vidu ona je vratnica smrti, odnosno kapije zapada. Podsetiću da je upravo Ključ jedan od mesijanskih aspekata, budući da je to suštinski atribut Merkurove prirode, koja je mesijanska. Ključ je Coniunctio, geomantijska figura koja zaključava i otključava, spaja i razdvaja, ali čije je značenje često seksualno.

Dakle, na delu je reafirmacija ili povratak lunarne muškosti, čije su vulgarna ispoljavanja često izopačena i karikaturalna. Svojevrsna solarizacija je omogućila istorijsku mušku emancipaciju, ali budući sklona opadanju, što je saobrazno kretanju i položaju Sunca posmatrano sa Zemlje, ta emancipacija nije održiva. Ona ima svoje uspone i padove, a na delu je faza koja aktuelizuje pad. Otud poplava muške nesigurnosti, odnosno opšteg opadanja muškosti i tipično muških karakternih crta, što se nadomešta željom za posedovanjem i dosezanjem moći. To više nije patrimonijalni muškarac, koji sebe stavlja u centar sveta, nego bestijalni, poživotinjeni muškarac, podložan ritmovima lunarne prirode. Naravno, i ovakva perspektiva, ukoliko se pravilno razvije, nije lišena nekih prednosti. Na primer, muška seksualnosti možda više neće biti kontinuirana, solarna, stalna, nego lunarna, periodična, uz nužno uspostavljanje tzv sezona parenja, čime će muškarci doći u priliku da steknu kontrolu nad svojom energijom, koja se u solarnom vremenu nemilice trošila ili susprezala. Vekovima nametani celibat sveštenstva i monogamija naroda su, kako kaže Kenet Grant, razlozi seksualne dekadencije na Zapadu, pa i bitni uzroci masovne pojave homoseksualnosti među sveštenicima, što se kasnije odrazilo na građane u vreme seksualnih sloboda. Sa druge strane, rigidni sistem katoličkog odgoja (a potom i protestantskog), generator je takođe ne retke pojave pedofilije u Zapadnom svetu. Povodom toga Grant kaže da je čovek izmešao vremena i godišnja doba u seksualnom smislu. Po njemu, to je povezano sa promenom magijske paradigme:

„Nakon mnogih stoleća stelarne boginje i njihovo potomstvo smatrani su nelegalnim zbog njihovog pogrešnog merenja vremena. Ovo je na etičkom nivou u ljudskim poslovima protumačeno kao zlo koje je izazvano neodržavanjem vremena (ritma) u seksualnom smislu, pa je poreklo smrti i bolesti povezivano sa tim prvobitnim kultom. Zbog toga su taj kult prognali poklonici Sunca koji su postepeno smenjivali Tifonijance i uzdizali boga kao dete oca, najpre na zemlji a kasnije na nebesima. Ovo je konačno vodilo ka fanatičnom veličanju muškog ideala...“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, str. 59.

Rosaleen Norton

Čoveka je učinila smrtnim i suštinski osakatila, kako to Grant kaže, zloupotreba sedišta moći vatrene zmije, odnosno kundalini. U tom smislu je simptomatična biblijska priča o tome kako su Adam i Eva, zgrešivši, prečagama pokrili svoje genitalije i tako razotkrili pred Bogom ono šta su uradili. Solarna seksualnost, kao pandan solarnoj svesti, dovela je do pravolinijskog shvatanja i praktikovanja seksualnog čina, što jeste izopačenje, budući da je pravolinijski doživljaj, kao i pravolinjsko doživljeno vreme koje ima tendenciju ubrzanja, zapravo posledica okamenjavanja (saturnizacija) načela solarnosti, a što ima psihičke i fiziološke posledice po ljude. Tako recimo indijski pisac Mani Madukar ukazuje da je prerana ejakulacija praktično endemska pojava među pozapadnjačenim muškarcima:

„Seksualni život zapadnog čoveka jedna je od prvih žrtava njegove neumesne žurbe. Delotvornost se meri brzinom kojom jedna osoba uspešno obavlja jedan čin, a uspešan seksualni čin jeste onaj koji dovodi do orgazma – ili bi, bar, na Zapadu hteli da u to verujemo. Drugim rečima, što brže do orgazma, to je snošaj uspešniji. Ovo čudno posuvraćanje vrednosti dovelo je do veličanja muškarca koji može da se pari s najvećim mogućim brojem žena, i žene koja je osobito voljna da odustane od zanosnih predigri civilizovanog seksa. Danas romansijeri prave junakinje od žena koje kao da su večito spremne za parenje...“ Mani Madukar, Kamatantra, VAJAT, Beograd, 1982, str. 168.

O toj manijakalnoj žurbi i njenim uzrocima, koji stvaraju jednu sumanutu inerciju, Konrad Lorenc kaže:

„Mora čovek da se zapita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od toga dvoga, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje... Smatram vrlo verovatnim da pored pohlepe za posedovanjem – ili za višim položajem u hijerarhiji, ili i za jednim i za drugim – veoma bitnu ulogu igra i strah, strah da će se zaostati u trci, strah od osiromašenja, strah da će se doneti pogrešne odluke i da se neće, ili neće više, biti doraslo celoj toj ubitačnoj situaciji. Strah u svakom mogućem obliku je sasvim izvesno najbitniji faktor koji potkopava zdravlje modernih ljudi... Užurbanog čoveka ne mami samo pohlepa, ni najjače primame ne bi mogle da mu daju povoda za tako energično samooštećivanje; njega nešto goni, a to što ga goni može da bude i strah. Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek bude lišen svojih bitnih osobina. Jedna od njih je refleksivnost.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 31.

Franz von Stuck

To je sve posledica uranjanja u vreme, hvatanja koraka sa vremenom, kao poželjnog mentalnog i kulturnog stava modernog čoveka. U suštini radi se o pristanku na potčinjavanje kroz sleđenje trendova bez mnogo razmišljanja o posledicama. Jedna od posledica potčinjavanja vremenu jeste umnožavanje veštački izazvanih ljudskih potreba iza čega stoje prizemni komercijalni interesi i banalni odnosi moći. Ulazeći dublje u tumačenje aktuelne bolesti dobrog dela čovečanstva, govoreći o poremećajima koji se odražavaju u morbidnim seksualnim činovima samouništavajuće prirode, Kenet Grant piše:

„Tamo gde su laici bili efikasno zaluđeni monogamijom, slobodno korišćenje i razvoj seksualnosti bili su zabranjeni za kreativnu upotrebu i zakopavani u sterilni samoerotizam ili nemaštoviti bračni polni odnos. Vreme i navika neutralizuju i uništavaju električne naboje dvojne polarnosti, bitne za prodor u suptilnije ravni postojanja. Sa psihičke tačke gledišta, institucija monogamije dovodi do devitalizacije samih seksualnih sekrecija. One se umaraju, kao što se metali zamaraju i eventualno umiru zbog inercije koju izaziva isključiv oblik polnog snošaja nametnut monogamijom, koja ne dozvoljava svež podsticaj, novo nadahnuće. Telo želje postaje preopterećeno i truli zbog skupljanja otrova u psihoseksualnom sistemu, najpre kod pojedinaca, a zatim kod društva u celini. Sada su brane popustile i mi doživljavamo reakciju nasilja. U društvenoj sferi rezultat će biti u stvaranju s jedne strane pokornih robova suviše apatičnih da bi pružili bilo kakav otpor, a s druge strane, neljudskih automata, zombija, koje isključivo motiviše nazadno i bezosećajno nasilje što prodire iz pakla sputavanja, kao užasni oblici iskrivljene božanske energije, koja se javlja kao ružna reakcija izopačenih misli i perverznih želja. Ta bolest prodire u dublje nivoe nego što su oni psihosomatske prirode. Ona izaziva stvarnu paralizu dubljih centara svesti u kojima je koren same Volje.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 210-211.

Kao jedna od posledica posledica reaktuelizacije lunarne muškosti – nestaće i pojave kao što je homoseksualnost, koja je kao takva postojala tokom čitave epohe solarne muževnosti, a koja je eksplodirala u aktuelnom međuperiodu prelaska na oživljeni lunarni režim kao reakcija na izopačenje solarnosti. Ponovno ustanovljavanje lunarnog maskuliniteta neće biti samo lunarno nego lunarno-stelarno, čime se najavljuje i promena religijskog mentaliteta. Velika Boginja neće više biti samo boginja ljubavi, čime je, kako kaže Nojman, moć ženskog bila svedena na seksualnost (pa je tako žena postala seksualni objekat), nego će reafirmacijom ratničkog principa (boginja ljubavi i rata, odnosno Jupitera i Marsa, Heseda i Geburaha), koncept Velike Boginje povratiti svoje drevne pozicije prvenstveno u ulozi Velike Majke. Time se nagoveštava i ponovno utapanje muškosti i svesti u prvobitni uroboros, nakon čega bi ciklus solarizacije-maskulinizacije opet mogao da započne stvaranje novih civilizacijsko-kulturnih oblika. Krug se sužava novim krugom. Svakako da taj proces neće proteći bez „abortusa“, odnosno propratnih izopačenja kojih ćemo se tek nagledati.

Steffi Grant