Metafizički Zapad i duh Atlantide

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Karl Marks je govorio o imperijalizmu kao poslednjem stadijumu kapitalizma. Istoričar Arnold Tojnbi tvrdio je da je povećano gospodarenje nad okruženjem pre prateći elemenat raspada nego rasta. Militarizam je, kako Tojnbi kaže, zajedničko obeležje sloma i dezintegracije te takođe predstavlja obeležje imperijalističkog kapitalizma. Danas je na delu upravo taj Marksov poslednji stadijum kapitalizma, neviđeno ukrupnjavanje kapitala, o čemu piše ekonomista Toma Piketi, odnosno militarizam i Tojnbijevo povećano gospodarenje nad okruženjem. Simptomatična privatizacija svega i svačega, svih resursa, između ostalog, govori u prilog tome. Podrazumeva se da globalni Zapad, kao stožer imperijalističkog i militarističkog kapitalizma – u suštini i ne može biti imperija u tradicionalnom smislu reči, stoga taj izraz ovde koristim kolokvijalno. Možda bi uputnije bilo terminološki ispraviti Marksovu ocenu te reći kako je pseudoimperijalizam zapravo poslednji stadijum kapitalizma. 

Globalni pseudoimperijalni Zapad, u užem smislu, danas nije ništa drugo nego zajednička odrednica, odnosno polazni identitetski nosilac svetskog finansijskog kapitala. Upravo je taj kapital esencija Zapada, njegova krv, njegov duh i moć. U jedinstvenoj svetskoj poplavi finansijskog kapitala vidimo sliku mitskih vodenih stihija koja svet realne ekonomije, skopčane sa stvarnim životom, stvarnom kulturom i civilizacijom, svodi na nivo Nojeve barke koja očajnički pluta po vodenom bespuću. Ta slika je izraz količinske nadmoći svetskog okeana nad svetskim kopnom, čije obale urušavaju špekulativni talasi, sužavajući njegova prostranstva na nivo ostrva čija je idealna slika razuđeni pacifički ili karipski arhipelag. I simbolički, znamenite su i znakovite te tzv ofšor lokacije, poreski rajevi po dalekim tropskim ostrvima koja igraju ulogu savremenih piratskih jataka. Tako je danas svet udavljen u poplavnoj stihiji istorijskih razmera – u poplavi finansijskog Zapada. I sam geopolitički Zapad danas je gotovo bezobalan, tvoreći od sebe ovaploćenje metafizičkog Zapada kao mesta bezdanskog porinuća i utihnuća u procesu rastvaranja. Iznad svega toga, iznad površine te ogromne vodene mase vidimo lunarne odraze i povrh toga duhove Saturna i Jupitera. Istovremeno, gledamo bledunjave odsjaje Sunca koje lagano tone u sve veće dubine. Mesec je produkcija, plodnost kapitala, štampanje novca, njegovo stvaranje ex nihilo, iluzornost valuta, finansijskih derivacija, ogledalo finansijskih špekulacija. Jupiter je prinos, profit, privilegija, dobitak. Saturn je masa, ambijent, onaj koji stvara puteve dešavanja, gospodar vremena i procesa. Na talasima ovog (post)modernog kargo kulta, koji je svojim vernicima i sveštenicima (investitorima) obećao darove (profit), ovo savremeno otelovljenje drevnog boga Mamona, zahvatilo je čitavo čovečanstvo. Ta svetska poplava izraz je manifestacije metafizičkog Zapada, njegovo htonično izbivanje koje u našem vremenu oživljava sudbinu mitske Atlantide – njeno porinuće u vodeni ambis. Na delu je preobražaj majčinskog vodenog elementa – Velike majke u Strašnu Majku – proždiračicu, čija razjapljena čeljust predstavlja sve izgledniju perspektivu civilizacijskog sunovrata. 

U Knjizi zakona Alistera Krolija nalazi se jedan, za ovu temu indikativan stih: „Dolazi bogat čovek sa Zapada koji će posuti svoje zlato po tebi. Od zlata kuj čelik!“ (3:31-32). U ovom iskazu naziremo odraz kargo kulta, ali na jedan drugačiji način. Bogat čovek sa Zapada je predak ili prethodnik, dakle duh, koji dolazi iz sveta mrtvih ili iz sveta onih koji su otišli, te donosi sveti metal od kojeg će adept iskovati zlatni mač. Naravno, nije reč doslovno o zlatu već je ono simbol za nešto drugo. Pomenuti mač je alhemijski melitus gladius, medeni mač, solarni mač, načinjen od zlata, ako zlato shvatimo kao deo podzemnog Sunca, pošto i zlato obitava pod zemljom. Pomenuti mač je simbol delotvorne upotrebe solarne energije i njenog zemaljskog duhovnog derivata – zlata. Mač od zlatnog čelika je poput ekskalibura i samo je zakoniti kralj dostojan uzeti ga u ruke te razgrnuti talase otkrivajući spasonosno kopno. Taj mitski Zapad, u nekom smislu, može biti i Atlantida, odakle dolazi luč gnoze kojom se napajaju razne magijske i religijske struje.[1] Odatle duboki htonski spavači telepatski i kroz snove utiču na svoje posvećenike. 

Skarabej, kao htonska životinja, upravo ukazuje na tu mračnu dubinu staništa suštinske plutokratije. Odatle, između ostalog, dolazi i opsednutost, kao i projekcije vanzemaljaca i svega demonskog i opskurnog, mada nisam siguran da li je ispravno sve to tumačiti u ključu nekog mračnjaštva i izopačenosti, ali sam siguran da bi bilo pogrešno odbaciti taj momenat. U suštini nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći i izvor u suštini vampirske sile. Atlantida je okultno vrelo talasokratije i moderne crne parazitske ekonomije na kojoj je utemeljena invazivna pustošeća potrošačka kultura. Ta kultura je manifestacija najvulgarnijeg oblika kargo kulta, odnosno njegovih sekularnih, agnostičkih modaliteta. Ključna reč takvog izopačenog mentaliteta je uspeh. Uspeh stoji iza svakog interesa, svakog profita, svake moći. Nalazi se u korenu motivacije te predstavlja svojevrsni mentalni talisman pohranjen u savremenog čoveka. Reč greha je Uspeh! Neuspeh je samo posledica.

melitus gladius

Međutim, ono što je vrelo parazitske talasokratije, istodobno je i početna tačka vampirskih manipulacija seksualnošću. Seksualnost, odnosno zloupotreba iste, takođe spada u struju okultnih uzroka na kojima počiva današnji globalni kargo kult. Znamo da je tzv najstariji zanat na svetu s početka imao sakralno svojstvo u obliku hramske prostitucije a što je vezano za planetarnu prirodu Venere u obliku raznih boginja. Ipak, ono što želim da naglasim jeste vampirski prauzor hramske prostitucije koji je sakriven duboko u praistoriji, u izopačenjima crnih magova Atlantide. Da bismo dočarali tu sliku dovoljno je setiti se čudovišnih izopačenja pojedinih vračeva iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje opisuje Karlos Kastaneda. Oni su pribegavali, za ljudske ukuse zastrašujućem i bizarnom ponašanju, ne bi li opstali, ne bi li se nekako dokopali energije živih ljudi. 

Slične načine uzimanja ljudske energije od strane izopačenih čarobnjaka, ali povezane sa seksualnošću, pominje Majkl Bertio.[2] On daje natuknice o svojevrsnim bordelima kojima vladaju slepe sile u službi energetskih vampira koji isisavaju seme muškaraca te tako održavaju svoje bitisanje. Iako u kratkim aluzijama, Bertio je otškrinuo vrata razumevanju suštine porekla fenomena prostitucije. Taj motiv je ukorenjen u dubokom podzemlju crnomagijskog sveta tamo gde obitavaju čudne kreature, poput onih jezivih riba koje žive u velikim okeanskim ambisima gde caruje večna tama. Iz tih dubina dolazi kargo prostitucije i pornografije. Doba Vodolije će svojim talasanjem podići mulj sa dna iz kojeg će ka površini isplivati nepojmljive energije i oblici svesti čije će vibracije i emitovanja zapljusnuti umove i tela ljudskih bića. Vizije poput Lavkraftovih, obnova interesovanja za Atlantidu, pretkolumbovske civilizacije Amerike, dinosauruse, čudovišne vanzemaljce, sve je to posledica svojevrsne renesanse duha Egipta u modernoj civilizaciji. Put iz Egipta vodi pravo ka Atlantidi. Sve to ima svoje utemeljenje u planu duha vremena. Iz perspektive Saturna to je jasno te razumevanjem prirode Saturna možemo pokušati proniknuti zbog čega se stvari o kojima ovde pišem događaju.

Fritz Schwimbeck

---

[1] „One time there was a big school of magick on the island of this same Atlantis and the magicians were very powerful. What they didn’t know when they were alive they soon learned after they died. The island, as we said, just sank under the ocean and the magicians went down with it. But they didn’t die, they just became spirits with fish-like bodies and frog-like bodies, and snake-like bodies. They did this so they could continue their work under the ocean, in their big temple down at the bottom of the sea. They are still down there, but they are also spirits and as spirits they are able to do a lot of things. In fact they know how to do more things know then they knew a long time ago. The older they get the more powerful they get.“ Michael Bertiaux, The Voudon Gnostic Workbook, Weiser Books, San Francisco, CA, USA, 2007, str. 1.

[2] Michael Bertiaux, The Voudon Gnostic Workbook, str. 32-33.

Kontrainicijacijsko bratstvo

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja 

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređe. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući kralju, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam.[1] Solarne hijerofanije, između ostalog, kako to navodi Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka, a recimo u Mikroneziji i Polineziji, ta dva aspekta se podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava.[2] Ovde se uočava jasna paralela sa modernom masonerijom koja je udarna sila novog poretka civilizacije (prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki, te civilizacijski projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, na primer legenda o Hiramu itd). Sunce je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke. Elijade navodi da solarni bog nije tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. 

Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarno-htonično-agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije (i pseudocivilizacije), koja je u neku ruku ozirizovana, odnosno poprimila svojstva karakterističnih za egipatskog boga Ozirisa.[3] Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje Adama Vajshaupta.[4]

Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog junačkog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik „pliva“ u crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, jeste vreme njenog malog Sina. Da Dete ne bi bilo kopile, moralisti su mu izmislili očuha. Tu ulogu je u Novom zavetu odigrao Josif. Jedino je u tome razlika između Hrista i Antihrista. Da bi novi eon uspešno nastupio neophodno je da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja, što nije jednostavan proces jer dobra dela su svakako niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ nego junačka iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.

Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Reč je o svojevrsnim crnim iluminatima, čije je delovanje kontrainicijacijsko i vrši kvarenje solarnih inicijacijskih načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja ovog crnog bratstva. Njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti.[5]

U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na Istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena. Da bi večno živeli oni moraju umreti, a to je upravo ono što oni očajnički izbegavaju da urade. Tu je jasna analogija sa izazivačima smrti iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje je opisivao Karlos Kastaneda, s tim što su saturnalni Indijanci u izbegavanju smrti mnogo uspešniji i veštiji. Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija. Kako su u pretkolumbovskom Meksiku na neki način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi potrošenu energiju samog Sunca, taj krvavi solarni refleks vidljiv je u imperijalnom i pseudoimperijalnom stavu koji gazi preko leševa i ne pita za cenu u ljudskom materijalu kada su u pitanju tzv viši interesi ili možda čak pitanja pojedinačne ili grupne sujete.[6]

Formula kontrainicijacijskog crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Dakle, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog Sunca, crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg – Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi jeste skriveno crno Sunce podzemlja. Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova.[7] Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je služio i kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijacijskim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: Konx Om Pax, a što ima uzor u egipatskom „Kabs Am Pekt“. To je dakle svetlost koja se sliva u jedan zrak.

Neko bi možda rekao da dajem preveliki značaj Alisteru Kroliju i njegovom radu, stavljajući njegovu Knjigu zakona u istu ravan sa Apokalipsom. Povodom toga moram naglasiti neke stvari. Kroli sam po sebi, kao ličnost, uopšte u svemu tome nije nimalo bitan. On je bio kanal jedne objave. Neko bi rekao kako je on sve to izmislio te da je prosto bio varalica, da ne kažem budala. No, da se spustim čak i na taj nivo razmišljanja pa kažem sve i da Kroli jeste bio varalica, ono što je zapisano u Knjizi zakona nije mogao biti plod umovanja jednog prevaranta. Varalica živi od prilike do prilike i nema životnu misiju koja nadilazi njegovo postojanje. U njegovoj temeljnoj knjizi objavljene su sile koje se u Apokalipsi pominju kao neprijateljske. Knjiga zakona je njihov manifest! To je druga strana eshatološke priče. I zanimljivo je zašto se taj manifest pojavio upravo početkom XX veka. I pogledajte koji i kakvi bogovi su objavljeni tom knjigom. To je veličanstveno i zastrašujuće, jer jedan varalica Kroli to nije mogao ni da zamisli a kamo li da izmisli. Tu bih Krolija uporedio sa Lavkraftom i podsetio da je Kenet Grant obraćao dosta pažnje na njihovu međusobnu sličnost, ne u smislu sličnosti njihovih ličnosti, jer oni nimalo nisu bili slični, nego sličnosti onoga šta su njih dvojica navodno izmislili. Grant je u jednoj knjizi dao čak i uporednu tabelu sličnih mitoloških činjenica Krolija i Lavkrafta. Dakle, Kroli nije mogao tek tako, sam od sebe, da izmisli mitologiju Knjige zakona, kao što Lavkraft nije mogao tek tako da izmisli Ktulu mitologiju, niti Kastaneda da ismisli učenje Don Huana.

Knjiga zakona je delo Ajvaza, šejtana, glasnika druge vrste bogova čiji je predstavnik staroegipatski sveštenik Ank-af-na-Khonsu, sa kojim se poistovetio sam Alister Kroli. Za sadržaj te knjige ne možemo reći da ima ikakve veze sa nama poznatim drevnim Egiptom. Neko bi to delo zbog toga mogao svrstati kao izraz podivljale fantazmagorije koja bi se mogla označiti kao egiptozofska. Ali, ona ima svoje arhetipske uzore ne samo u Egiptu nego i u Sumeru. Dakle, ja ovde ne nastupam kao apologeta te knjige ili samog Krolija, nego kao apologeta verodostojnosti manifesta, izraženog kroz tu knjigu, nastupajućih okultnih sila čiji je uticaj sudbonosan za postojanje ljudskih bića na Zemlji. Dakle, ako je neko hrišćanin, ne bi smelo da ima nikakvih dilema o prirodi Krolijevog poslanstva, jer iz hrišćanske perspektive on jeste Zver 666. Ta knjiga je manifest zakona i trendova koji moraju biti uzeti u obzir ne bi li se došlo do razumevanja duha vremena. Tendencija Knjige zakona je da prevaziđe Apokalipsu, kao što predviđa da i sama bude prevaziđena nastupanjem novog eonskog ciklusa u dalekoj budućnosti. Naravno, neko bi mogao poricati značaj obe knjige u svom životu, delovanju i traganju, te bi nesumnjivo bio u pravu zbog toga, jer, pobogu, to su samo nekakve knjige koje nemaju veze sa životom. Tačno je to, ali, ponavljam, ukoliko želimo razumeti duh vremena, kao i prirodu transeonskog prelaska u kojoj trenutno kao čovečanstvo bitišemo, onda je prosto neinteligentno od tragaoca da ne uzme u obzir pomenute dve knjige.

Da li je Knjiga zakona izraz satanizma? Priznajem, uvek sam imao problem sa tim određenjem šta je zapravo satanizam i ko može biti nazvan satanistom. Međutim, u kontekstu Knjige zakona moram izneti svoj stav da ne postoji satanizam mimo nje! Naravno, ta je kvalifikacija veoma uslovna, jer podrazumeva ne satanizam kao afirmaciju, inače problematičnog identiteta Satane, ne satanizam kao demonolatriju, klifotolatriju ili materijalizam, nego satanizam kao šejtanizam. A šta je taj navodni šejtanizam i gde su njegovi koreni? Šejtanizam je obožavanje Zvezde, Kabsa i shodno tome usmerenost ka zvezdanoj religiji i svime što iz toga proizilazi. To sasvim jasno stoji napisano u Knjizi zakona: „Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!“ I:9. A setimo se i svih onih prokletstava i proročkih strasti kojima su starozavetni proroci obasipali tradicionalno bliskoistočno obožavanje zvezda. I vratimo se opet na pitanje odakle šejtanizam? Nije li njegova domovina pre Sumer nego Egipat? Egipatski žrec Ank-af-na-Khonsu, sa kojim se Kroli poistovetio, živeo je otprilike u trinaestom veku pre nove ere, dakle u prilično poznom periodu istorije drevnog Egipta. Ali, ko je bio pre njega i gde je bio? Da bi u to proniknuli moramo pratiti jednu specifičnu liniju nasleđa koja vodi od Alistera Krolija (1875-1947), unazad do Elifasa Levija (1810-1875, za kojeg je Kroli tvrdio da je njegova prethodna inkarnacija), dok je Levi kao svog prethodnika, zapravo u šali (ali ne lezi vraže), pominjao Fransoa Rablea (rođen krajem XV veka, umro 1553). Zanimljivo da je Rable pisao o opatiji Teleme koju je sazidao div Gargantua, a čiji je moto bio ono što će Ajvaz preko Krolija proglasiti 1904. godine kao zakon novog eona: čini kako ti volja! Nije mi poznato da li je Rable imenovao nekog svog prethodnika, ali sve i da nije, dovoljno je Krolijevo poistovećivanje sa Ank-af-na-Khonsuom od kojeg nas nit vodi do jedanaeste egipatske dinastije Mentuhotepa (pojavljuju se krajem trećeg milenijuma p.n.e.), jer Ank-af-na-Khonsu beše sveštenik boga Mentua (sokoglavi gospod). Vladari ove dinastije imali su uticaja na Bliskom Istoku, čijim je posredstvom u Egipat stigla doktrina šejtanizma, ili je ista odatle izvezena. Teško je izneti bilo kakvu pouzdanu tvrdnju po pitanju da li je nešto došlo u Egipat, ili je odatle izašlo pre više od 4.000 godina, ali ono što je indikativno, jeste milenarni kontinuitet jedne, ne loze, ne tradicije, ne reda, nego okultne težnje da određena magijska struja bude uspostavljena i da na njoj bude utemeljen jedan posve drugačiji poredak na Zemlji. Knjiga zakona je objava te težnje. 

Uporedo sa objavom Knjige zakona, na svetsku pozornicu nahrupljuje velika konfuzija, oličena u zastrašujućoj poplavi klipotskih energija, čija je pojava viđena i od strane proroka Apokalipse te poistovećena sa božanskim modalitetom koji će tek doći. Po tom pitanju šteta je davno načinjena i nemoguće ju je ispraviti u okviru datog pogleda na svet. Rezultat greške je veliki doprinos hrišćanstva uneređenju sveta u kome danas živimo i jadnom stanju u kome se čovečanstvo nalazi. Međutim, to je deo sistema sveta i ciklusa ljudskog bitisanja na zemaljskoj ravni i to moramo mirne duše prihvatiti ali ne bi smelo da se uljuljkujemo. Pred čovečanstvom je velika opasnost, da nosioci izopačenja upropaste šta se upropastiti može i kreiraju novu grešku koja će proizvesti katastrofu eona. To su svojevrsni bogovi istorije (misterija dvanaestog ključa tarota – Obešeni čovek), kontrainicijacijsko crno bratstvo, zaljubljenici u moć, služitelji Druge Smrti. Crno bratstvo se plaši daimona čija će ih anatema srušiti i uspostaviti vlast bez vlasti. Umobolnici osluškuju šuštanje krošnje nevidljivog drveta i osećaju strah od njegovih savršenih i nevidljivih plodova. Opsednuti moćima i znanjima, oni ne umeju da ih koriste na ispravan način. Oni su gospodari prošlosti i održavaoci sadašnjosti, ali drhte pred nepoznanicom budućnosti. Strah ih pretvara u preplašene i opasne zveri. U njihovim očima čovek može počiniti samo jedan, jedini i neoprostivi greh - da ne veruje u njihovu moć. Ta se nevera kažnjava smrću. Oni takođe kusaju plodove Drveta, ali samo onda kada ti plodovi otpadnu i postanu truli. Uvek prvo zagrizu onaj narandžasti, treći po redu, čiji ih sjaj najviše privlači i gde prvo upadnu u neravnotežu. Oni, poput pasa, stalno glođu neke kosti. Tako naposletku prožderu i sopstveni život te sećanja na njega. Zaogrću se gnevom i strahom i nastoje da u srca drugih ljudi uliju svoj otrov. Oni šire gnev i strah. Njihova nakazna volja teži samo jednom - da potčini ono što se potčiniti ne može. Njihovo geslo je „zauvek“! U tu svrhu oni se uspinju kružnim stepenicama ka vrhu opscene kule gde se potpuno predaju kužnoj samoći i odsečenosti od svega. To je izuzetno velika perverzija. Zemaljski moćnici koje vidimo, samo su marionete i modus operandi jedne takve groteskne forme mentis, jer su nevidljivim nitima drevnog i složenog sistema dominacija i potčinjenosti, gotovo beslovesno upleteni u njihove mreže. Jedino šta znaju, šta osećaju, čemu se dive, čega se boje i čemu služe nama vidljivi moćnici, jeste opaka, sveobuhvatna i nevidljiva moć crnog bratstva. Pa ipak od sopstvenog otrova stradaju, i u svojim samotnim utvrđenjima biće proždrani Vremenom koje ih je prevarilo da mu služe. Progutaće ih moćni đavo Horonzon, njihov gospodar, čije ime je Druga Smrt, jer je krv kojom su poškropili svoj Pilon, koji je prepreka Anđelu Smrti, upravo ključ pomoću kojeg on ulazi.

Will Hughes

---

[1] „Solarna teologija je oduvek nalazila veliki odjek u višim slojevima društva, gde solarne hijerofanije obično postaju povlastica zatvorenih krugova, manjine izabranih, što za ishod ima podsticaj i ubrzavanje procesa njihove racionalizacije.“ Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str. 190. „Egipatskom religijom, više nego ijednom drugom, vladao je kult Sunca. Smatra se da su učvršćenju prevlasti boga Ra najviše doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa i mistika vrhovne vlasti, gde se sam vladar poistovećuje sa suncem.“ Isto, str. 177-178.

[2] „Kult predaka (=mrtvih), tajna društva (dakle inicijacije koje treba da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti), te solarni kult jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Oni su ipak u ponečem bliski – zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.” Elijade, isto, str. 176.

[3] Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade: „Oziris je uostalom samo dovršavao „humanističku“ revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Videli smo zapravo kako se junačko, inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Oziris je to duboko izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijao u „demokratskom“ smeru: sada je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi „iskušenje“. Ozirijanska teologija ponovo preuzima i proširuje pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa (borba s Bikom) zamenjuje moralnim i verskim iskušenjima (npr dobra dela). Arhaična teorija besmrtnosti ustupa mesto čovečnom shvatanju.“ Elijade, isto, str. 180.

[4] „Izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu je „Čovek“. Povratak te Reči nametao je čoveku da ponovo pronađe sebe. Spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka, čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Jednom rečju, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str. 19. Ovo je sasvim na liniji proklamovanih rozenkrojcerskih načela, i kao što Grant ističe i sa Krolijevom naukom: „Ideja o „čoveku-kralju“ kasnije je postala vodilja u Krolijevom sistemu. Ona je sinonim za Telemitu, tj onog koji je otkrio Istinsku Volju i sposoban je da prema njoj dela.“

[5] „Za razliku od Meseca, Sunce može da prolazi kroz podzemlje, a da samo nije umrlo… ono može da vodi duše kroz podzemne oblasti i sutradan da ih vraća na svetlo dana. Dakle, Sunce poseduje dve funkcije: vodiča duša tj psihopompa „koji donosi smrt“, kao i funkciju inicijacijskog hijerofanta.“ Elijade, isto, str. 174.

[6] Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ I dalje, na istom mestu, Hol kaže: „Nakon određenog vremena, filozof bi, razbivši ljusku svog jajeta, izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj oklop od stakla.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, poglavlje Bratstvo Ružinog Krsta, Metaphysica, Beograd, 2011, str. 625. Ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.

[7] „Tačka u Krugu, simbol Iluminata, nije samo hijerogram Sunca i boga Horusa, već u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja Nuit i Hadita, oznaka Svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti.” Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str. 21.

Boginja, bogovi, zveri - deo II

iz filma Metropolis Frica Langa

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini, je simbol Nuit u Knjizi zakona.[1] Takođe, tu je prisutno i vizuelno crnilo u pozadini zamišljenog pentagrama. O broju pet, Kenet Grant kaže da je bio simbol ženskog pola davno pre stelarnog Sedam i lunarnog dvadeset i osam.[2] Plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini u tom smislu označava menstruaciju boginje Nuit, nakon koje je spremna da rodi mesijansko dete koje je sin majke, budući da nema fizičkog oca, što ukazuje na drevnost i praistorijsko poreklo ove koncepcije. U tom smislu Grant zaključuje da je boginja devica i majka istovremeno, te sebe poistovećuje sa Mesecom (prostitutkom zvezda),[3] majkom koja rađa nezavisno od individualizovanog oca. I pošto ona obnavlja život na zemlji, žena je povezana sa nebeskom boginjom koja obnavlja sebe kroz nebeske cikluse vaskrsavanja i vraćanja jedinstvu. Tako broj pet postaje pečat autoriteta u svetu duhova, predstavljen u obliku pentagrama ili zvezde sa pet krakova. Otud je pentagram simbol elementarnih sila kao i oruđe kontrole istih, dok bi heksagram predstavljao izraz planetarnih inteligencija. Jedan od izraza pentagrama je jednokraki tzv grčki krst sastavljen od pet kvadrata, koji je u geometrijskom smislu piramida ili kocka bez gornje strane, odnosno kocka čiji je svod kupola. Heksagram ima svoj izraz u tzv latinskom krstu, sastavljenom od šest kvadrata, čiji je geometrijski izraz kocka. Pentagram, kao simbol čoveka i mikrokosmosa, jeste ideal, kalup (kako bi rekao Kastaneda) po kome je skrojeno ljudsko biće, da liči na svog stvoritelja, zapravo stvoriteljicu.

Čovekotvorac je žensko načelo, Boginja. Žena je nosilac ljudske vrste. Ljudi su nastali na osnovu ženskog modela. Biblijski čovek – Adam, sačinjen je od crvene zemlje, odnosno krvi i mesa, a što je predstavljeno crvenim krugom u središtvu pentagrama čije elementarne sile savršeno uobličavaju stvoreno biće. Sledeći ovaj pogled na svet možemo otići i korak dalje te reći kako je biblijski Elohim zapravo kodna reč za sumersku Aruru – grnčarku i stvoriteljku, ali i egipatske Nehbet i Neit, koje personifikuju stvoriteljku sveta. Erih Nojman kaže da je grnčarstvo, odnosno izrada posuda izvorno ženska delatnost, deo ženskog stvaralaštva, upravo poput stvaranja deteta, odnosno čoveka koji je stvaran od zemlje, baš kao i posuđe. Ako je grnčarstvo ženski posao, onda je i stvaranje čoveka takođe ženski posao,[4] budući da je posuda povezana sa glavnim crtama ženskog preobražajnog karaktera. Tako je posuda Skerletne Žene oruđe kojim ona preobražava one koji u tu posudu dospeju – duše svetaca.

U formulaciji Skerletna žena, po Grantu, pridev „skerletna“ označava magijsku struju, koju on naziva drakonijanskom ili tifonijanskom, na kojoj se zasniva novi eon, odnosno eon Horusa. Grant crvenu boju povezuje i sa menstrualnom krvlju kao nosačem magijske energije, s obzirom da i u Knjizi zakona menstrualna krv ima prednost u magijskim radovima u odnosu na ostale izvore krvi. Tako dolazimo do poveznice vremena i krvi jer vreme ima ulogu razređivača u kome svi oblici nastaju, menjaju se i na kraju nestaju. Krv je bitna komponenta magijskih operacija izazivanja promene i preobražaja. Formula Babalon je formula vremena, odnosno simbol namere koja teži promeni stvari i odnosa.[5] Kao takva ona je magijsko ovaploćenje drevne boginje beskrajnog svemira – Nut / Nuit. Po Erihu Nojmanu, more, noćno more i noćno nebo (kao vidljivi izraz beskrajnog svemira) su u suštini istovetni, jer predstavljaju jedinstvo podzemnog sveta, noćnog mora i noćnog neba, jedinstvo koje obuhvata sve živo. Naglašavajući kabalistički broj Babalon – 156, Grant kaže da je to: „savršen simbol magično nadahnute žene“, te da je simbolično značenje tog broja vezano za kretanje, odnosno promenu (Škorpija / arkana Smrt) i manifestaciju (Jarac / arkana Đavo),[6] u čemu prepoznajemo tradicionalno shvaćene mitološke prirode Marsa i Saturna. Naravno, prisutna je i lunarna komponenta, pošto je Mesec vidljivi izraz promene čiji je suštinski gospodar Saturn.[7]

U Krolijevom tarotu je Babalon, odnosno Skerletna Žena, prikazana velikom arkanom Strast. Hebrejski glif, po anglosaksonskoj kodifikaciji tarota, koji odgovara toj karti je tet, što znači zmija. Kabalistička tradicija slovu tet dodeluje astrološki znak Lava koji je vatreni znak, a zmijska moć je uvek vezana upravo za taj element. Na karti je prikazana raskalašna i opijena zanosom naga žena koja jaše sedmoglavu zver nalik lavu i u ruci drži visoko uzdignut pehar. Kroli ističe da je tu prikazana vanrazumska, primitivna i stvaralačka energija te da sama karta predstavlja volju eona Horusa. Predstava prilično slična onoj opisanoj u Apokalipsi 17:3-6.[8] Zato su u pozadini karte predstavljeni beskrvni likovi svetaca čiju je krv, kako kaže Kroli, upio Sveti Gral koji se nalazi upravo u ruci Skerletne Žene. U Viziji i glasu, Kroli kaže: „Blagosloveni su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i nikada se više ne može razdvojiti.“ I tako dok se ne skupi krv svega živog. Pehar kao simbol je suštinski epitet ženskog. Nojman ističe da se u samom „središtu ženskog elementarnog karaktera, u kojem žena sadrži i štiti, hrani i rađa“ – nalazi posuda, kao veoma karakterističan atribut žene i ženskog. Nekad je posuda zamena za žensko, za ženu ili žensko božanstvo, jer je, kako Nojman kaže, posuda osnovno sredstvo ženskog rada u primitivnim društvima. Tako je i pehar, odnosno Sveti Gral, osnovno sredstvo rada ili oruđe Skerletne žene, tj. Babalon. Taj pehar je životvoran, ali i smrtonosan. Životvoran je kao metafizički Istok, a smrtonosan kao metafizički Zapad. Na Istoku je solarne prirode, a na Zapadu lunarne. Imajući na umu kako je Babalon aspekt Nuit, simptomatičan je i ovaj Nojmanov navod: „U hijeroglifima, posuda za vodu, simbol nebeske boginje Nut, takođe je i simbol ženskosti, ženske genitalnosti, žene i ženskog principa.“[9] U istoj knjizi, Nojman dalje kaže: „Nut je boginja ponovnog rođenja, ali ima i karakter smrti u vidu Nuit, tamnog noćnog neba, koje se poistovećuje s proždirućom tamom zemlje i s vodom.“[10]

Zver, tj lav kojeg jaše Skerletna Žena je Zmija, odnosno Lav-Zmija. U Apokalipsi se o toj zveri kaže: „I zver koja beše i nije više, ona je osmi kralj, i jeste od sedmorice i u propast ide.“ Lav je takođe jedan od mesijanskih simbola, budući da je to bio simbol i astrološki znak povezan sa plemenom Judinim iz čije će kraljevske loze proisteći Mesija. Glavna zvezda sazvežđa Lava je Regulus – kraljevska zvezda. Zmija-Lav je i sedmoglavi Zmaj, za čijih sedam glava Kenet Grant kaže da predstavljaju zvezde sazvežđa Veliki Medved.[11] Melkart, feničanski Herkul, takođe spada u tu grupaciju mitskih likova.[12] U bibliji se pominje kao kralj Tira, ili kralj grada. Melkart je tirski Baal. Grad kao pojam se često vezuje i za podzemni svet, gde se nalazi poveznica sa likom Satane. Starozavetni prorok Jezekilj obraća se kralju Tira, tj. Melkartu, u svojstvu konkretnog čoveka, ali i palog heruvima.[13]

Melkart

Taj isti Melkart proklet je od strane Jahveovog glasnogovornika Jezekilja i zbog nemoralne trgovine: „Mnoštvom bezakonja svoga i nepravdom trgovine svoje svetilišta si svoja oskvrnio.“ Taj motiv je isti poput onog u Apokalipsi gde se Skerletna Žena – Vavilon Veliki, poistovećuje sa prljavim trgovačkim gradom. To je slika infernalnog sveta, ali i predstava starojevrejskog pogleda na Feničane i njihovu religiju koju su prezirali, ali su zavideli feničanskom bogatstvu, razvijenoj ekonomiji, znanjima, zanatima, sposobnostima itd. Na drugoj strani imamo Jerusalim – sveti grad, pa i apokaliptički Novi Jerusalim, nebeski grad, koji se takođe može poistovetiti sa ženskim. Zapravo sve što ima kapiju, ogradu, pregradu, sve što ukazuje ili drži određenu strukturu, stub, osa, ili sama ta struktura tipa hram, piramida ili grad – jesu ispoljenja ženskog. Uzor tih slika nalazi se u Vavilonu čijih je osam kapija bilo posvećeno po jednom božanstvu i u čijem se jezgru nalazio zigurat, odnosno hram koji je simbolizovao središte sveta. To je sve izraz sakralne arhitekture drevnog Sumera.

Zver iz Apokalipse, ujedinjenu sa Skerletnom Ženom, Grant poistovećuje sa Bafometom, za kojeg Grant kaže da je u njemu skrivena tajna formula seksualne magije zasnovana na „atavističkom vaskrsnuću“. Bafomet je poput sfinge, koja je, po Grantu, simbol formule za ostvarenje magijske moći, odnosno za susret Boga i Zveri posredstvom čoveka. Otud je broj Zveri i čoveka isti. Priroda Bafometa je grupisana u četiri polariteta: muško – žensko, ljudsko – životinjsko, božansko – demonsko, svetlost – tama. Bafomet je poistovećen sa likom na tarot karti Đavo koji je osmislio Elifas Levi. On je poput gospodara dvostrukog horizonta i ima kaducej, dvostruki magijski štap, jedan za solve, drugi za koagula, rastvaranje i sažimanje.

Zver, odnosno Zmija-Lav predstavlja i simbol magijskog značaja životinja. O životinjskom simbolizmu Grant kaže da su životinje bile prvi prenosioci struje primalne svesti koja je poticala iz vanzemaljskih[14] izvora. Životinjski su bili prvi oblici kosmičkih energija ili bogova, a predstave bogova u vidu životinja u literaturi i kasnije čovekovo preuzimanje ovih oblika bilo je, kako Grant naglašava, magijsko sredstvo stupanja u vezu sa tokom svesti koji je prvi put dospeo na ovu planetu spolja. Džerald Masi u knjizi Drevni Egipat – svetlost sveta, između ostalog, tvrdio je i da je životinjsko predstavljanje božanstava prethodilo čovekolikim, te je u mitologiji drevnog Egipta video izraz tih najstarijih religijskih predstava. Mitotvorac, po Masiju, nije stvarao bogove po svom liku, nego je to činio kroz životinjske oblike. Masi je pokazao da su prva egipatska božanstva najpre imala životinjske oblike, na primer, bog Set je bio predstavljen u obličju nilskog konja, Sebek kao krokodil, Šu kao lav, Hapi je bio majmun, Anubis je šakal, Ptah je buba, Tot je ibis, Seb je gusan, Tefnut je lavica, Serket je škorpija itd. Antropomorfne predstave bogova su nastale iz prvobitnih zoomorfnih totemskih prototipova.

Uporedo sa sazrevanjem ovih Masijevih uvida, a posve nezavisno od njega, u istoj toj Engleskoj, utemeljen je Hermetički red Zlatna Zora (1888). Jedna od temeljnih magijskih praksi ove organizacije bilo je ritualno i imaginacijsko poistovećivanje sa određenim egipatskim božanstvima. U krajnjoj liniji čovek bi u svojoj svesti pokušao da otključa - da se izrazim u duhu našeg vremena - životinjsku frekvenciju koja vodi ka entitetu čija je ta životinja simbol u poretku egipatskog mitološkog svetonazora. Sasvim je druga stvar delotvornosti i posledica takvog oblika rada od strane modernih ljudi nekoliko hiljada godina kasnije u odnosu na vreme kada je to (možda) bilo aktuelno u Egiptu. Međutim, ne može se poreći izvornost i drevnost ove magijske ideje, ma kakvi bili putevi kojima je ovakav oblik magijskog rada doplivao do viktorijanske Engleske. U riznici kabalističke magije možemo naići na primere prakse prizivanja imena Boga i izlaganja sebe odjeku imena koje smo uz pomoć vibratorne formule u imaginaciji odaslali do samih granica univerzuma. U pomenutoj egipatskoj formuli izlaganje sebe je nemušto a prati ga stav tela koji odgovara mitološkoj slici tog božanstva. 

Uzmimo kao ilustraciju egipatsko božanstvo Šu, koji predstavlja verziju Marsa ili Atlasa, predstavljenog u obliku lava. Bog Šu predstavlja silovitu snagu vetra i uopšte vazdušnog elementa. Po hermetičkoj kabali Zlatne zore ovaj tip pripisan je lunarnoj sefiri Jesod, koja označava temelj Drveta života, što ovo božanstvo može dovesti u vezu sa starim silovitim semitskim bogom Šadajem koji je kao ime i svojstvo Jednog Boga našao svoje mesto u kabalizmu. Nezavisno od toga formula boga Šu koja otvara lavlju frekvenciju podrazumeva poistovećenje čoveka, maga, sa duhom životinje, sa duhom lava, ali u ključu mitske uloge ovog boga - kao sile koja razdvaja nebo i zemlju. Iz ovog proizilazi da je jedina delotvorna glasovna artikulacija koja dolazi pre kao posledica zaposedanja od strane ovog boga, nego kao prizivna inkantacija, rika lava. Drugim rečima, čovek koji je u ovom magijskom poistovećenju uspeo nema druge nego da riče kao lav.

egipatski bog Šu

Dakle, životinje su simboli bogova, njihovi živi talismani, a žena je suštinski povezana sa životinjskim svetom i životinjskim simbolizmom, jer je kao magijski medijum služila za opštenje bogova sa ljudima. Setimo se biblijske priče o nefilima kao potomcima ljudskih žena i Sinova Božjih. Taj detalj je uvijen iskaz o prastaroj magijsko-religijskoj praksi medijumskog opštenja i zaposednutosti duhovima, bogovima ili mrtvima, koji je uključivao seksualnu komponentu, odnosno obrede i prakse seksualne magije. U neku ruku tu imamo i fenomen seksualnog opštenja sa duhovima ili demonima sa ciljem rađanja dece koja bi bila prijemčiva za zaposedanje a čija je svrha da budu portali za upliv „vanzemaljske“ svesti u našu dimenziju.

---

[1] „Petokraka zvezda, sa Krugom u Sredini,a krug je Crven. Moja boja je crna za slepe, ali plavo i zlatno vide vidioci.“ 1:60.

[2] „Jer, pet dana žena uranja u tamu i pomračenje, iz nje ističe bujica koju je primitivan čovek ispravno identifikovao sa supstancom koja će se kasnije zgusnuti i stvoriti telo potomaka. Krv je shvatana kao tečno meso i izraz zrelosti žene (kroz broj pet) za udaju.“ Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd...

[3] Piter Levenda u knjizi The Dark Lord daje zanimljivu poveznicu između kulta teleme i tantre ukazujući na indijsku boginju Rohini (Crvena), ženu mesečevog boga Čandre. Njena astrološka atribucija je Aldebaran u sazvežđu Bika (crveni džin). Aldebaran je u mitološkim tumačenjima povezan sa Plejadama, podsazvežđem Bika. U tom smislu sedam Plejada i Aldebaran tvore osmostruki astromitološki sistem nalik onom koji čine Polarna zvezda i sedam zvezda Velikog medveda.

[4] „Kasnije patrijarhalne religije i mitologije navikle su nas da na muškog boga gledamo kao na tvorca koji je, kao Hmun u Egiptu ili IHVH u Starom zavetu, napravio čoveka od blata.“ Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 165. Pre toga, na strani 162, Nojman kaže: „To je jedan od izvornih simbola ženskog: izrada i oblikovanje grnčarije, njeno ukrašavanje i pečenje, spadaju u iskonske funkcije žene.“

[5] U ovom konceptu ne možemo a ne prepoznati ideju berze, odnosno trgovine kao projekcije profita u budućnosti. To je u suštini magijski modus operandi, u naše vreme izražen delovanjem i projekcijama finansijskog kapitala.

[6] Kuriozitet je da brojčane vrednosti arkana Smrt i Đavo, odnosno 13 i 15 zbirno daju broj Mesečevih dana, odnosno kuća, a to je 28.

[7] Broj 156 kao suma imena Babalon predstavlja dupliranu vrednost broja tarot karata – 78, kao da uključuje njihova značenja i onda kada se ispravno ali i obrnuto otvaraju. Babalon = bet (2) + alef (1) + bet (2) + alef (1) + lamed (30) + ajin (70) + nun (50) = 156, što čini kvadrat 12 x 13, dajući broj jedinica ezoteričnog Grada Piramida. Takođe, istu brojčanu vrednost ima i jevrejska reč sion, biblijska sveta gora okupljanja, koja se piše kao cadi (90) + jod (10) + vav (6) + nun (50) = 156. U tom smislu Grad Piramida, tj sefira Binah jeste Sion.

[8] „I videh ženu koja je sedela na zveri crvenoj, koja beše puna imena hulnih, i imaše sedam glava i deset rogova. Ta žena beše obučena u porfiru i u skerlet, i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserom. Ona imaše u ruci svojoj zlatni pehar, pun mrzosti i poganštine bluda svoga. Na čelu njezinu beše napisano jedno ime, jedna tajna: Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih. I videh tu ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.“ Nojmanovski rečeno, ovim je istaknut inicijacijski, odnosno preobražajni smisao iscrtavanja tela ili tetovaže. Dakle, Kurva Vavilonska, tj. Babalon, zapravo je oživljeni drevni i sakralni transformišući princip koji deluje zastrašujuće i groteskno budući da stoji na granici ka apstraktnom.

[9] Erih Nojman, Velika Majka, str. 146.

[10] Nojman, isto, str. 200-201.

[11] „Od kojih svaka pada ili tone u velikim vremenskim intervalima, a za ispunjenje celokupnog procesa potrebno je 26.000 godina. To je period koji obrazuje jednu Veliku Godinu u ciklusu Precesije... Sedam glava Zveri je bilo predstavljeno različitim likovima koje su imali njihovi zemaljski prototipovi kao simboli magijske moći. Propadanje i konačni nestanak šeste glave načinili su put čoveku, tj. zvezdi predstavljenoj prvim ljudskim likom koji je bilo kada grupisan na nebu, znakom Herua, Horusa, heroja ili Herkula u znatno kasnijoj grčkoj astro-mitologiji.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 17. Tih sedam glava opisano je na drugom mestu: „U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božjih. Sedam je glava na ZVERI koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; Glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je BABALON.“ Alister Kroli, Knjiga laži, Esotheria, Beograd, 1991, str. 110.

[12] Karel van der Toorn, Bob Becking, Pieter W. Van der Horst, Dictionary Of Deities And Demons In The Bible, Second edition, Brill, Leiden, Netherlands, 1999, str. 563.

[13] Posebno je simptomatičan stih: „Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edemu, u vrtu Božjemu; pokrivalo te svako kamenje drago... Heruvim si zaštitnik ti bio, raširenih krila, postavio te bejah, i ti beše na svetoj Božjoj gori, usred sjajnog hodio si kamenja...“ Vidi Jezekilj 28:1-19 (prevod Lujo Bakotić).

[14] „Vanzemaljsko“ bih pre shvatio kao nešto izvan opsega naše uobičajene percepcije.

Mesijanska revolucija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Mnogi ljudi žive u uverenju da je vreme u kome oni žive nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, ako taj stav primenimo na naše vreme, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada pre živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevnice, naše iluzije normalnosti.[1] 

Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Drugi, u ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim samo da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Dolorosa de la Cruz

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je najvažniji oblik mesijanske pojavnosti. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz Rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Opšte je poznato da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom jeziku, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić).

Barry Hale

Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos. Na tarot karti – Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom grubo rečeno) do poslednje desete sfere – Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol poput egipatskog anka – krug na krstu. Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju.[2]

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet.[3] Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon kaže da ta zmija predstavlja: sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Njegova mesijanska misija jeste, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište bežavši od kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. Rene Genon u knjizi Kralj sveta navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i po Genonu primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u Pistis Sophia aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

Oziris

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje – baš kao i u slučaju boga u obliku svete bube skarabeja – Kefre. To je solarni put svesti, solarni put naše kulture, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda.[4] Zapravo, nebeska odredišta su izvorno bila namenjena isključivo kraljevima. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sahu. Sahu je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

---

[1] Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su: a) prenaseljenost – koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju; b) ekocid; c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti; d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja; takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima; e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti; f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa; g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti; h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem... Vidi Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998.

[2] „Munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Svastika. Ovaj amblem se takođe naziva i Hermetički Krst. U ovom obliku Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od 25, ujedinjujući četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce. Munja je tako broj 17, broj Zvezde i IAO, po obliku Alef, koji je 1, stoga Keter, Kruna... Zajedno, Mač i Zmija su 32, ujedinjujući 10 Sefirota i 22 staze.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str 94-95-96.

[3] Vidi Rene Genon, Simbolika krsta, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str. 56, i dalje vidi poglavlje Svastika.

[4] „Posle smrti, duše se sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Nebo je zamišljeno kao Boginja-Majka, a smrt je bila jednaka ponovnom rođenju, drugim rečima, vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put: posle ponovnog rođenja na nebu, dojila ga je Boginja-Majka (predstavljena u obliku krave).“ Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, BIGZ, Beograd, 1991, str. 84.