Frenk G. Ripel i Sabejska tradicija

Frank G. Ripel, uvod u biografiju i delo

Frank Giano Ripel je italijanski okultista i fringe mason (pripadnik nezvaničnih masonskih struktura). Njegovo tačno godište nije lako utvrditi iz dostupnih izvora, ali njegova aktivna spisateľjska karijera počinje 1980-ih godina (prva izdanja datiraju iz 1985), a najnovija objavljena dela datiraju iz 2023. godine, što ga svrstava u generaciju okultista koja je stasala u senci Krolijevog nasleđa, ali i u vreme kada je italijanska ezoterijska scena doživljavala svoj procvat kroz izdavačku kuću Hermes Edizioni.

Prema sopstvenim tvrdnjama, Ripel je u svojim prethodnim inkarnacijama bio Alesandro Kaljostro, Elifas Levi i Alister Kroli. Ovo nije neuobičajeno za okultiste koji teže da se predstave kao nosioci kontinuiteta ezoterijske tradicije, ili kod različitih mesijanskih figura u okultnim redovima. Ova tvrdnja, međutim, nije deo njegovog zvaničnog biografskog narativa, već pre ličnog mita kojim gradi autoritet. Ripel je osnivač Ordo Rosae Misticae (ORM), Reda Mistične Ruže, i nosilac niza titula koje naglašavaju njegovu hijerarhijsku poziciju: 100° Suvereni Car Veliki General Hijerofant (MEA-PRMM i OCI), Vrhovni Suveren Reda Hrama, Faraon XXXI dinastije Egipta, Pontif Gnostičke Crkve. Ovi naslovi su karakteristični za okultne organizacije koje teže da uspostave paralelne strukture moći, često sa jakim egipatskim, templarskim i gnostičkim akcentima.

Ripel sebe smatra baštiniteljem Prvobitne Tradicije (Primordial Tradition) iz Zlatnog doba, i, što je značajnije, baštiniteljem prirodno-alhemijske magije novog Platinastog doba. Ova dihotomija, čuvar drevne i avangardne magije, suštinski je paradoks njegovog sistema. Ripel tvrdi da poseduje inicijatičko znanje koje obuhvata devet osnovnih ezoterijskih nauka: jezidizam, druidizam, joga, taoizam, hermetizam, alhemija, kabala, nagualizam i ikstlanizam. Ovo je ambiciozna sinteza koja pokušava da pomiri istočne i zapadne, drevne i moderne, šamanske i ritualne tradicije. Ovakav eklekticizam je karakterističan za savremene okultne sisteme koji teže ka univerzalnoj inicijaciji.

Ripelov Nekronomikon

Knjiga koju Ripel naziva Sauthenerom (često prevođeno i kao Sautheneron, Knjiga zakona smrti), jeste deo njegove čuvene Sabejske trilogije koju čine Magija Atlantide (gde se nalazi sam tekst Sautheneroma), Crvena magija i Zvezdana magija. U pitanju je, dakle, oblik Nekronomikona. Ripelova verzija se razlikuje i od Simonove i od Alexanthornove verzije, koji su Lavkraftov mitos vezivali za Mesopotamiju. Za razliku od njih, Ripel Lavkrafta kalemi na telemu, Alistera Krolija, Keneta Granta i egipatsko-atlantsku struju. Osim toga, Ripel tvrdi da je Sauthenerom zapravo izvorni sumerski ili sabejski tekst koji je on prvi put predstavio u originalnoj i integralnoj verziji. Inače, Ripel svoj sistem naziva sabejskim ili sabeanskim, što je ključno za razumevanje njegove namere. Sabejstvo (ili sabeizam) u ezoterijskoj literaturi obično označava drevnu zvezdanu religiju Mesopotamije, koja je često povezivana sa Haranom. Podsetiću, u poznatom srednjovekovnom spisu Pikatrix (Ghayat al-Hakim), sabejstvo se tretira kao izvor magijske tradicije. Ripelova Sabejska trilogija nije slučajno nazvana tako. On time hoće da kaže da je njegov sistem stariji, izvorniji i čistiji, čime stvara utisak autentičnosti.

Ripel menja same uloge i prirodu Drevnih bogova kako bi ih uklopio u svoj sistem unutar reda Ordo Rosae Misticae (ORM). Za Ripela, kosmički centar univerzuma i primordijalnog haosa se zove Naxyr, a entiteti plutaju u arealu neoblikovanih Voda Tame. Azatot je kod Ripela Slepi Bog koji beskrajno eksplodira, ali iz njegove smrti se rađaju manifestovani svetovi. On sedi na Dvostrukom prestolu i posmatra se kao emanacija Oca / Sina proistekla iz Majke. Što se tiče Jog-Sotota i Ktulua, kod Simona su oni pretnja sa kapije koju treba držati zaključanom, dok su kod Ripela, to kosmička načela unutar svesnosti koja su prošla kroz struju teleme. U tom smislu Ripel sebe vidi kao Krolijevog istinskog naslednika, ali sa ključnom razlikom. Po njemu, ORM predstavlja transmutaciju Ordo Templi Orientis (O.T.O.) u smislu koji je Kroli želeo. Zanimljivo je da Ripel sugeriše da je Kenet Grant trebalo da izvrši tu transmutaciju, ali da nije uspeo, pa je ta uloga pripala ORM-u. Ovo je direktan pokušaj delegitimizacije Grantove Tifonijanske tradicije i pozicioniranja sopstvenog reda kao jedinog legitimnog naslednika.

Prvi deo Sautheneroma je relativno kratak (oko 26 strana) i podeljen na 13 poglavlja kosmičkog mita. Međutim, operativni deo u nastavku trilogije (Crvena magija) se pretvara u seksualnu alhemiju i ritualnu praksu zapadne tradicije. Ripelov operativni rad uključuje pravljenje Sataninog hleba svetlosti (gde se koristi menstrualna krv kao najviši lunarni fluid), rad sa stepenovima inicijacije (V°, VI°, VII° stepen unutar njegovog reda) i gnostičku magiju. Lavkraftova imena mu tu služe kao zvučni nosači za telemitsku seksualnu magiju. Ipak, Ripel tu ne donosi ništa novo, budući da se oslanja na tradiciju koja seksualnu energiju tretira kao primarni medijum za probijanje kroz kapiju Bezdana. Njegov operativni sistem zapravo sledi logiku koju su postavili Kroli i Grant.

U suštini Ripelova verzija postavlja Sauthenerom kao čistu geometriju kosmičkih sila pre istorije, ali je operativno previše opterećena Krolijevim i masonskim strukturama i stepenovima. On je napravio postmoderni kolaž gde Lavkraftov mitos služi kao pogonsko gorivo za rad sa unutrašnjim energetskim i telesnim fluidima. Iza Ripelove namere krije se shvatanje, poreklom od Keneta Granta, da je Alister Kroli primio Knjigu Zakona (Liber AL vel Legis) 1904. godine na svesnom nivou, preko entiteta Ajvaza, i time proglasio nastupanje Novog Eona (Eona Horusa). Tada su kosmičke sile Bezdana i Stari (Great Old Ones) počeli da vrše jak pritisak na ljudsku podsvest kako bi probili barijere i ovaplotili se na Zemlji. Kroli je to kanalisao svesno kroz magijske rituale, dok je Lavkraft, koji je bio tvrdokorni ateista i materijalista, te iste sile kanalisao nesvesno, kroz svoje košmarne snove. Za Ripela, kao i Granta, Lavkraftov mitos nije fikcija, već autentičan astralni prenos primordijalnog haosa koji je Lavkraft, zbog svog racionalnog uma, morao da uobliči u formu naučne fantastike i horor priča.

U Ripelovoj arhitekturi, Krolijeva telema daje metodologiju i strukturu, dok Lavkraftov imaginarijum daje sirovo, primordijalno pogonsko gorivo koje se nalazi s one strane razuma. Krolijevi Nuit, Hadit i Ra-Hoor-Khuit su kosmički principi unutar kreacije. Lavkraftovi Azatot, Jog-Sotot i Ktulu su sile koje borave izvan kreacije (iz Bezdana / Voda Tame). Ripelova namera je bila da pokaže da mag ne može dostići potpunu teurgijsku i alhemijsku moć ako radi samo sa uređenim kosmosom. Mora da se spusti u Bezdan (Lavkraftov domen) i da tamošnje htonske, amorfne sile asimiluje i kontroliše pomoću telemitskih formula.

Ripel je bio član Grantovog Tifonijanskog O.T.O.-a, ali je brzo istupio i proglasio sopstveni red (Ordo Rosae Misticae). Njegova intencija u Sabejskoj trilogiji bila je duboko pretenciozna: tvrdio je da je Krolijev Eon Horusa već zastareo i da je on, preko Sautheneroma, primio objavu novog, Sabejskog Eona. U tom novom eonu, dualnost između čoveka i zveri, svetla i tame se potpuno ukida kroz seksualnu alhemiju (Crvena magija).

Ka inflaciji Eona i pitanje legitimiteta 

Ono što se ovde nazire jeste svojevrsna transeonska komedija zapadnog ezoterizma XX veka. Taj sindrom „inflacije Eona“ je postao neka vrsta okultnog sporta među telemitskim disidentima. Kroli je postavio Eon Horusa 1904. godine i najavio da će trajati narednih 2.000 godina. Međutim, već pedesetih Džek Parsons u pustinji Mohave priziva Babalon i najavljuje njenu manifestaciju; sedamdesetih Majkl Akvino (nakon raskola u Crkvi Satane), po uzoru na Krolija, proglašava Eon Seta; Nema Andahadna u svom šumskom transu prima Liber Pennae Praenumbra i lansira Eon Maat; Kenet Grant tvrdi da smo u inter-eonskom vakuumu, a onda se pojavi Frenk Ripel u Italiji i sve to „preklopi“ svojim Sabejskim Eonom. Prethodni „novi“ eon nije stigao ni pošteno da se ukoreni u ljudskoj svesti, a već je proglašen za staro gvožđe. 

Ta komična dinamika zapravo otkriva dve stvari. Prva je inflacija ega maskirana u kosmičku istoriju. Svaki od tih autora je imao potrebu da opravda sopstveni raskol sa matičnom organizacijom (bilo da je to O.T.O., Zlatna Zora ili La Vejeva crkva). Najlakši način da kažeš „moj bivši učitelj više nije u pravu“ jeste da objaviš da su se promenili parametri univerzuma i da si baš ti odabran da primiš novi operativni sistem. Oni su postali žrtve sopstvenog linearnog, istorijskog mita. Ako stalno tražiš „progres“ i sledeću stepenicu u evoluciji svesti, na kraju završiš u postmodernom hiper-tekstu gde se Eoni smenjuju brže nego modni trendovi, a operativna vrednost sistema opada jer se sve svodi na pisanje novih „svetih knjiga“ i manifesta. Ta neprekidna trka za legitimitetom, gde se duhovni autoritet ne crpi iz dubine sopstvenog rada ili operativne efikasnosti, već iz spoljašnjih papira, titula i ekskluzivnih veza sa astralnim centralama, ukazuje na duh vremena.

Povodom ovoga osvetlimo jednu istorijsku paralelu. Period nakon spektakularnog raspada Zlatne zore oko 1900. godine bio je čisti okultni vašar taštine. Kada je propala centralna struktura, nastala je panična praznina. Svi ti ogranci i disidenti patili su od hroničnog kompleksa niže vrednosti jer više nisu imali direktnu liniju do mitskih Tajnih Šefova (Secret Chiefs) koji su navodno diktirali rituale preko MekGregora Metersa. U toj situaciji izdvojio bih jednu posebnu ličnost a to je Dr Robert Felkin, vođa reda Stella Matutina nastalog iz Zlatne zore. 

Njegova priča je istovremeno i fascinantna i duboko komična u svom očaju. Naime, Felkin je bio ubeđen da Stella Matutina gubi magijsku snagu jer nema kontakt sa unutrašnjim, nevidljivim redom. Njegova potraga za nedostajućom karikom pretvorila se u bizarnu odiseju. Prvo je putovao po Novom Zelandu i Evropi tražeći inkarnirane Tajne Šefove. Pokušavao je da kontaktira astralna bića preko medijuma (čuveni entitet Ara Ben Šemeš). Na kraju, pred Prvi svetski rat, u potpunoj panici da mu se sistem ne ugasi, Felkin odlazi u Nemačku i povezuje se sa Rudolfom Štajnerom, koji je u to vreme već razvijao Antropozofiju, ali je još uvek držao i svoj ezoterijski masonski / rozenkrojcerski krug (Mystica Aeterna). Felkin je tražio od Štajnera da ga inicira i da mu da kontakte i ključeve koji bi ponovo povezali Stella Matutina sa kontinentalnim, izvornim rozenkrojcerima. Štajner mu je, naravno, dao određene instrukcije i stepenove, ali cela ta situacija je savršen primer okultnog parazitiranja na tuđem autoritetu. 

To je potpuno ista psihološka i operativna matrica koja je kasnije progutala i telemitske disidente (pa i samog Ripela). Kada nemaš sopstvenu stabilnu osu i unutrašnju arhitekturu, ti moraš da prizoveš viši entitet koji ti daje novu licencu. Proglasiš novi Eon kako tvoja nemoć u prethodnom ne bi izgledala kao lični neuspeh. Potražiš nekog Štajnera na koga ćeš se nasloniti da ti proda privid kontinuiteta. Legitimitet sistema ne leži u tome ko ti je potpisao povelju, već u tome da li tvoja magija funkcioniše ili ne.

Da ne bude da je ova pojava isključivo vezana za okultiste, moram napomenuti da isti obrazac vidimo i u rozenkrojcerskim redovima (svaka nova loža tvrdi da je jedini pravi naslednik); u masonskim strukturama (grananje visokih stepena); i u hrišćanskim sektama i denominacijama (svaka nova grupa tvrdi da je prava Crkva). Ripelova inflacija je deo šireg okultnog modernizma, potrebe da se uvek bude noviji, napredniji, obuhvatniji od prethodnika. To je, na neki način, kapitalistička logika primenjena na duhovni autoritet: stalna inovacija, stalno nadmašivanje, stalno lansiranje novih proizvoda (knjiga, stepena, inicijacija, otkrovenja, eona).

Ripelov neonagualizam

Ima još jedna zanimljivost u vezi Ripela. On je napravio izrazit i sistematski pokušaj da se nadoveže na rad Karlosa Kastanede, i to na način koji je karakterističan za njegov celokupni pristup okultizmu: predstavljanjem sopstvenog rada kao objave tajnih ili nedostajućih učenja koja Kastaneda nije u potpunosti preneo. Ripel je 2008. godine objavio knjigu pod nazivom Nagualizam (na italijanskom: Nagualismo). U njoj on tvrdi da otkriva tajna učenja Nagualizma koja su mu preneta direktno od Don Huana i izazivača smrti. Ripel u ovoj knjizi ne nudi samo parafrazu Kastanedinih dela, već tvrdi da popunjava praznine koje je čuveni kalifornijski nagual-antropolog navodno ostavio u svom opusu. Prema njegovim rečima, Kastaneda je opisao samo prve kapije sanjanja. Ripel, pak, u svom delu navodno prvi put otkriva tri pravila Naguala: tajnu triju rekapitulacija, svih osam (ili devet) kapija sanjanja, i dvadeset i jedno apstraktno jezgro. Ovo nije puko kopiranje, već bih rekao preterivanje. Ripel se predstavlja kao neko ko je primio direktnu inicijaciju i autorizaciju da završi ono što je Kastaneda započeo.

Ripelov pristup se savršeno uklapa u ono što istraživači nazivaju neonagualizam, savremeni fenomen u kome zapadnjaci prisvajaju i reinterpretiraju srednjoameričke duhovne koncepte kako bi stvorili nove, često eklektične sisteme verovanja i prakse. Ovo je potpuno u skladu sa Ripelovim poznatim obrascem delovanja. Na isti način na koji tvrdi da je reinkarnacija Krolija, Levija i Kaljostra, on ovde tvrdi da je naslednik Don Huana. Kao što tvrdi da poseduje pravi Nekronomikon (Sauthenerom) koji dopunjuje Lavkraftovu fikciju, on tvrdi da poseduje tajna učenja koja dopunjuju Kastanedina dela. Njegov cilj je da od fragmenata (iz Kastanedinih knjiga) napravi koherentan, operativan sistem, baš kao što je to učinio sa svojom Sabejskom trilogijom i drugim delima.

Ripel je objavio niz knjiga koje čine sistemske celine:

• Sabejska trilogija: La magia rossa (Crvena magija), La magia della stella d'oro (Magija zlatne zvezde, 3 toma) i La magia stellare (Zvezdana magija).

• Sveta trilogija: Antichi Dei (Drevni bogovi), Libri di Potere (Knjige moći) i Testi Magici (Magijski tekstovi), koja uključuje 13 svetih tekstova kao što su Sauthenerom, Nekronomikon, Trojna knjiga Metatrona, Liber Legis, Liber AHBH, itd.

• Sixtrum (2023), trotomno delo koje Ripel predstavlja kao svoje završno svedočanstvo, u kome se bavi prirodnom magijom u teorijskom aspektu.

Ripel i bivša Jugoslavija

Oni malo stariji setiće se da je krajem osamdesetih godina, beogradska izdavačka kuća M. Dereta objavila prevod Ripelove Sabejske trilogije na srpski jezik, 7-8 godina pre nego što je Esotheria, inače poznata po ezoterijskoj literaturi, objavila Grantovu Tifonijansku trilogiju. Ovo je zanimljivo je su izdanja Ripelovih knjiga na engleskom jeziku, po svoj prilici, usledila tek znatno kasnije. Potvrdu za ovo nalazimo u publikacijama kao što je Magic of Atlantis (iz 2008. godine) ili Sixtrum - Tomo I (2023), koji su predstavljeni kao engleska verzija italijanskog izvornika. Dakle, konkretna izdanja Sabejske trilogije na engleskom jeziku u periodu pre 2000. godine nisu evidentirana. Sa velikom verovatnoćom se može zaključiti da su ta dela prvi put objavljena na engleskom tek u XXI veku.

Ovaj detalj je jako zanimljiv. Krajem osamdesetih u Jugoslaviji je bilo izuzetno teško doći do kvalitetne okultne literature, a izdavačka kuća Dereta u Beogradu, u okviru biblioteke Orion, objavila je Sabejsku trilogiju. Te Ripelove knjige su imale izuzetan uticaj na ljude sa interesovanjima ka okultnom. Nije bilo iole ozbiljnijeg praktičara ili čitaoca ezoterijske literature na jugoslovenskom prostoru koji u svojoj biblioteci nije imao barem jednu, ako ne i sve tri Ripelove knjige. Nemam podataka o tiražu tih knjiga, ali u to vreme tiraži su se i dalje merili u hiljadama. Jugoslavija je u to vreme imala značajnu ezoterijsku scenu u Evropi, što je kuriozitet za jednu socijalističku državu, koja nije bila deo Sovjetskog bloka, i bila je otvorenija, ali ipak to je zanimljivo. Izdavačka kuća Dereta je bila poznata po objavljivanju knjiga koje su bile alternativne i zanimljive. Ipak, činjenica da je kuća odlučila da objavi ovako složeno i za tadašnje prilike radikalno ezoterijsko delo, sa seksualno-magijskim sadržajima, govori o postojanju zainteresovane publike koja nije mogla da zadovolji svoje potrebe na drugi način. 

Dok je u SSSR-u i istočnoj Evropi okultna i ezoterijska literatura bila strogo zabranjena, Jugoslavija je, zahvaljujući svom položaju nesvrstane zemlje i relativnoj kulturnoj otvorenosti, dozvoljavala mnogo veći protok ideja. Ova liberalnost nije bila potpuna, postojala je autocenzura, a politički nepodobne teme su nailazile na probleme. Međutim, u poređenju sa ostatkom socijalističkog sveta, jugoslovensko tržište knjiga i časopisa bilo je izuzetno raznoliko i podložno zapadnim uticajima.

Zanimljivo je da je Hermes Edizioni u Rimu 1985. godine objavio italijansko izdanje La magia di Atlantide (što je Ripelov izvornik). To znači da je srpski prevod izašao samo četiri godine nakon italijanskog originala, što je za to vreme bio izuzetno brz prevodilački poduhvat. Ripelova dela su, prema podacima, prevođena na pet jezika, što pokazuje da je imao određenu međunarodnu distribuciju, ali su srpski prevodi, sudeći po tiražu i uticaju, bili među najznačajnijim. Osim toga, kao što je to bio slučaj prilikom objavljivanja mnogih knjiga ezoterijskog usmerenja u to vreme, tako je i Ripelova knjiga, u skladu sa mišljenjem Republičkog komiteta za kulturu, Socijalističke Republike Srbije, iz 1987. godine, bila oslobođena poreza na promet. Dakle, Savez komunista je Ripelove knjige oslobodio od poreza.

Ovo se dešava u specifičnom trenutku jugoslovenske istorije. Godina 1987. jeste  vrhunac političkih tenzija, sukobi na Kosovu, početak kraja. Savez književnika Jugoslavije se već raspadao, kao generalna proba raspada države. Cenzura i dalje postoji, ali u obliku autocenzure, jer pisci znaju šta smeju, a šta ne smeju da pišu. U tom kontekstu, Ripelova trilogija prolazi bez ikakve cenzure, štaviše, dobija državnu subvenciju kroz oslobađanje od poreza. Dešava se. 

Ovo je možda najveća ironija u istoriji socijalističke cenzure. Isti sistem koji je zabranjivao Ničea 1947, crne liste pisaca držao u funkciji decenijama, progonio pisca poput Danila Kiša zbog Grobnice za Borisa Davidoviča, taj isti sistem je, doduše u dekadentnoj fazi, oslobodio poreza knjige koje su, u suštini, bile uputstvo za prizivanje Drevnih i rad sa Bezdanom. Možda je crvena magija bila ključna reč koja otapa ledena srca…

Atlantida i ciklusi vremena

Ovaj tekst je zapravo moj izveštaj o temama i sadržaju izvanredne knjige Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena. 

Uvod

Postoji nešto u imenu Atlantida što odbija da nestane. Hiljadama godina nakon što je egipatski sveštenik ispričao Solonu priču koju je Platon zapisao, taj potopljeni kontinent i dalje pliva kroz imaginaciju mnogih ljudi, ponekad kao naučna hipoteza, ponekad kao ezoterična dogma, ponekad kao lična vizija, a ponekad kao opsesija granična sa ludilom. Knjiga Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena predstavlja možda i najambiciozniji pokušaj da se napravi mapa te opsesije. Godvin nije ni zagovornik ni kritičar Atlantide u uobičajenom smislu. On u ovoj knjizi nastupa kao nekakav kartograf, ali ne fizičke geografije izgubljenog kontinenta, već geografije ideja koje su se oko tog kontinenta nakupile tokom poslednja tri veka. 

Dve Atlantide: racionalna i okultna

Godvin otvara knjigu jasnom distinkcijom koja će voditi čitavu studiju: postoje dve Atlantide. Prva je Atlantida racionalista, odnosno Atlantida geologa, okeanografa, arheologa i istoričara, ljudi koji tragaju za fizičkim dokazima, koji mere sedimente na dnu okeana, analiziraju drevne mape i pokušavaju da Platonove koordinate uklope u nešto što bi moglo postojati. Njihove teorije su brojne i često međusobno isključive: Atlantida je bila negde u Atlantskom okeanu, na Karibima, zatim na Kritu, na Malti, u Sahari, na Severnom polu, na Antarktiku, svuda i nigde. Godvin prvi deo knjige posvećuje upravo ovim teorijama, tretirajući ih sa simpatijom ali i sa nepokolebljivom jasnoćom u pogledu njihovih slabosti.

Druga je Atlantida okultista. Ovo nije Atlantida koju treba pronaći, već Atlantida koju treba razumeti, ili, tačnije, koju treba primiti kao objavu. Njeni zagovornici ne tragaju za fizičkim ostacima (ili tragaju samo usput). Njihovi izvori su drugačiji: sveti spisi, inicijatička predanja, vidovitost, medijumski kanali, astralna putovanja, čak i neposredno božansko otkrovenje. Godvin im posvećuje ostatak knjige, i tu se njegovo istraživanje pretvara u pravu avanturu kroz lavirint moderne ezoterijske misli.

Francuska tradicija

Drugi deo knjige je posvećen francuskoj ezoteričnoj tradiciji, i tu se Godvin pokazuje kao istoričar ideja. On ne samo da prenosi teorije, nego ih povezuje u genealogije. Počinje sa Delislom de Salesom (1741–1816), filozofom prirode, koji je tvrdio da je Zemlja stara najmanje 140.000 godina, a što je bila šokantna ideja za njegove savremenike. Delislova spekulacija o ljudskom nazadovanju i periodičnim katastrofama postavila je temelje za sve što će doći.

Zatim dolazi Antoan Fabr d'Olivet (1767–1825), jedan od patrijarha francuskog okultizma. Godvin ga predstavlja kao čoveka kod koga su se erudicija i mašta borile za prevlast. Fabr d'Olivetova Filozofska istorija ljudske rase je remek-delo spekulativne istorije: četiri obojene rase (žuta, crvena, crna, bela) smenjuju se u dominaciji nad svetom, Atlantida nestaje u potopu, a Ram (koga Grci slave kao Dionisa) osniva prvo univerzalno carstvo u Indiji. Ovo nije istorija nego mit, ali mit koji će uticati na generacije okultista.

Godvin zatim prati liniju: Sen-Iv d'Alvejdre (1842–1909) preuzima Fabr d'Olivetovu šemu i pretvara je u sopstvenu političku teoriju sinarhije (vladavine tri odvojene sile: ekonomije, zakonodavstva i kulture). Na to on dodaje sopstvenu izgubljenu zemlju Agartu, podzemno kraljevstvo kojim vlada kralj sveta. Zatim sledi još jedan fantasta, Eduar Šire (1841–1929), koji popularizuje Fabr d'Olivetovu praistoriju kroz bestseler Veliki inicijati (1889). Onda dolazi Papus (Žerar Ankosi, 1865–1916) meša sve to sa visokim otkrovenjima Luja Mišela i dodaje sopstvenu teoriju o Mesecu kao raku Zemlje.

Linija se nastavlja kroz Pol Le Kura (1871–1954), osnivača časopisa Atlantis, i njegovu opsesiju simbolima srca i zmije; kroz Pandorinu kutiju Luja Povela i Žaka Beržijea i njihovu senzacionalističku mešavinu nacističke teorije ledenog kosmosa i vanzemaljskih hipoteza; i konačno do Žana Fora, hrišćanskog ezoteričara koji pokušava da sve ovo pomiri sa katoličkom tradicijom. Ono što Godvin čini izvanredno je da ne ismeva ove autore, uprkos očiglednim apsurdnostima mnogih njihovih teorija. Umesto toga, on ih razumeva u njihovom istorijskom kontekstu, priznaje njihovu erudiciju i iskrenost, ali ne beži od činjenice da su mnogi od njih jednostavno bili u krivu.

Teozofija i rađanje okultne praistorije

Treći i četvrti deo knjige posvećen je Heleni Petrovnoj Blavatskoj i kasnijim teozofima. Ovo je centralni deo Godvinove studije, i s pravom, jer je Blavatska, bez sumnje, najuticajnija figura u istoriji okultne atlantologije. Godvin prati Blavatsku od njene rane knjige Razotkrivena Izida (1877), gde su njene ideje o Atlantidi još uvek nesređene i delimično zasnovane na sumnjivim izvorima (Braser de Burbor, Ogist Le Plonžon), do Tajne doktrine (1888), gde se pojavljuje potpuno razvijen sistem korenskih rasa i kontinenata. Blavatskina praistorija je neverovatno ambiciozna: sedam korenskih rasa, od kojih svaka ima svoj kontinent, razvija se kroz milione godina. Prva rasa (polarna) je bila eterična, bez smrti; druga (hiperborejska) takođe; treća (lemurijska) je doživela razdvajanje polova i pad u materiju; četvrta (atlantska) je dostigla vrhunac tehnologije i magije, ali je zbog zloupotrebe potonula; peta (arijevska) smo mi; šesta i sedma tek dolaze.

Ovo zvuči fantastično, ali Godvin pokazuje kako je Blavatska pokušala da svoje učenje uskladi sa naukom svog vremena, sa geološkim periodima (eocen, miocen), sa darvinizmom (koji je okrenula naopako: ljudi nisu potekli od majmuna, već majmuni od ljudi), sa najnovijim arheološkim otkrićima. Ona nije pisala protiv nauke, nego je pisala je pored nje, tvrdeći da ezoterijsko znanje nadmašuje nauku tamo gde nauka zakazuje.

Godvin zatim prati kako su Blavatskine ideje prenete dalje: kroz Mahatma pisma (gde se prvi put pojavljuje sistem korenskih rasa u pisanom obliku), kroz kontroverznu knjigu Čovek: Fragmenti zaboravljene istorije, i kroz Vilijama Skot-Eliota (čija Priča o Atlantidi iz 1896. donosi četiri mape sveta u različitim epohama i imena sedam atlantskih podrasa: Rmoahali, Tlavatli, Tolteci, itd.).

Ono što Godvin posebno ističe je pitanje izvora. Odakle Blavatskoj i njenim sledbenicima informacije? Odgovor je delikatno balansiran: s jedne strane, on ne odbacuje mogućnost da su oni zaista imali pristup nekom okultnom arhivu (bilo kroz Mahatme, bilo kroz čitanje zapisa akaše). S druge strane, on ne može a da ne primeti da se njihove vizije izuzetno dobro poklapaju sa knjigama koje su čitali: sa Donelijem, sa Žakolioom, sa spisima francuskih ezoteričara. Njegov zaključak je da ukoliko neko prihvati kanalisani materijal, mora prihvatiti i da kanali mogu biti kontaminirani sopstvenim verovanjima i znanjem kanalista. Ovo je jedno od retkih mesta gde Godvin pokazuje svoju neutralnost jer on ne tvrdi da je kanalisanje laž, ali tvrdi da je neupotrebljivo kao istorijski dokaz.

Nemačka atlantologija

Peti deo knjige je najosetljiviji i potencijalno najprovokativniji. Godvin se bavi nemačkom atlantologijom, od ariozofa do nacista. U tom smislu, Jerg Lanc-Libenfelc (1874–1954) je najekstremniji primer. Njegova Teozoologija (1904) tvrdi da je bela rasa nekada imala božanske moći, ali da je propala mešanjem sa podljudskim čovekolikim majmunima. Njegovi sodomski čovekoliki majmuni seksualni su partneri degenerisanih klasa. Rešenje leži u eugenici. Čistokrvni Arijevci moraju da se uzgajaju kao stoka.

Gvido fon List (1848–1919) nije toliko radikalan, ali je uticajniji. Njegova Ariozofija je mešavina nemačkog nacionalizma, teozofije (korenskih rasa) i sopstvenih vizija drevne germanske religije. On veruje da su Arijevci poreklom sa Severnog pola, da su se doselili na Atlantidu, i da je njihova zakonodavna knjiga (Edda) stara više miliona godina.

Herman Virt (1885–1981) je najzanimljivija figura. Ozbiljan naučnik (muzikolog, lingvista), on razvija teoriju o arktičko-atlantskoj rasi koja je, prema njegovom uverenju, stvorila prvu pismenost i religiju. Njegova knjiga Uspon čovečanstva (1928) je monumentalna i potpuno fantastična. Virt veruje da je Oera Linda knjiga (koju je većina filologa odavno proglasila falsifikatom) autentična hronika. Njegova karijera pod nacistima je kratka, jer je i za njih je bio previše radikalan i fantazmagoričan.

Godvin ne beži od zaključka: ariozofija je bila leglo nacističke rasne ideologije. Ali on ne pojednostavljuje stvari. Nisu svi ariozofi bili nacisti; neki su bili previše mistični, previše pacifistički, previše fantastični. I sami nacisti su se uglavnom ogradili od najekstremnijih okultnih teorija. Ipak, linija od Lanc-Libenfelcovih sodomskih čovekolikih majmuna do nacističkih logora smrti nije puka slučajnost.

Genon i Evola

Šesti deo knjige posvećen je dvojici najvažnijih tradicionalističkih mislilaca XX veka: Rene Genonu (1886–1951) i Julijusu Evoli (1898–1974). Genon, za razliku od većine Godvinovih subjekata, nije kanalisao informacije niti se oslanjao na lične vizije. Njegov pristup je bio intelektualan. Proučavao je svete tekstove različitih tradicija (hinduizam, budizam, islam, kabalu) i tragao za philosophia perennis, večnom filozofijom koja je zajednička svim autentičnim tradicijama. Njegov Atlantida nije toliko geografsko mesto koliko stanje svesti, simbolički prikaz jednog od ciklusa u istoriji čovečanstva. U tom smislu bih se i lično sa time složio.

Genonova teorija ciklusa (kojoj je Godvin posvetio jedanaesto poglavlje) zasniva se na hinduističkim jugama, ali sa ključnom izmenom: umesto 4.320.000 godina, Maha juga (veliki ciklus) traje samo 64.800 godina. Genon tvrdi da su Purane namerno dodale nule da bi zbunile neupućene. Ovo je Genonov hermeneutički potez koji omogućava da se tradicionalna doktrina uskladi sa modernom hronologijom, ali i potez koji Godvin ne može a da ne primeti kao proizvoljan.

Evola je drugačiji. On je bio paganski imperijalista koji je želeo da obnovi drevnu rimsku tradiciju, zatim nordijski tradicionalista koji je video korene Evrope na Severnom polu. Njegova Pobuna protiv modernog sveta (1934) je delo beskompromisne antimodernosti, u kojoj se Atlantida pojavljuje kao jedno od tri velika kontinenta (Lemurija, Hiperboreja, Atlantida) koji predstavljaju različite faze ljudske devolucije. Godvin je prema Evoli kritičniji nego prema Genonu, delimično zbog njegovog povezivanja sa fašizmom, delimično zbog njegovog naglašavanja ratničke kaste (kšatrije) nad svešteničkom (brahmani). Ali čak i ovde, Godvin ostaje istoričar, ne sudija. On jasno pokazuje kako su Evoline ideje o rasi i hijerarhiji mogle da privuku fašiste, ali ne tvrdi da je Evola bio nacista.

Britanci: medijumi i vidovnjaci

Sedmi deo knjige bavi se britanskom atlantologijom, i ovde Godvin ulazi u najbizarniji deo svog materijala. 

Dion Forčn (1890–1946) nije samo pisala o Atlantidi, nego je kanalisala informacije iz sopstvenih ranijih inkarnacija kao atlantske sveštenice. Njen roman Morska sveštenica (1938) je fikcionalizovan prikaz tih iskustava. Godvin tretira Forčn sa poštovanjem, ali ne može da a ne da primeti da su njene vizije izuzetno slične standardnoj teozofskoj doktrini.

Hju Klejton Randal-Stevens (1896–?) je normalan momak koji je iznenada počeo da prima diktate od Ozirisa. Njegove knjige Knjiga istine (1925) i Hronike Ozirisa (1927) sadrže gnostičku teologiju, priču o padu Atlantide i tvrdnju da je autor reinkarnacija faraona Ehnatona. Godvin ne može da dokaže da je Randal-Stevens lagao, ali ne može ni da ne primeti da su njegovi materijali u suštini teozofski.

Dafne Vajgers je dvadesetšestogodišnja devojka koja 1940. godine objavljuje Atlantida se diže. Njen informator je Helio-Arkan, vrhovni sveštenik Atlantide. Poruka knjige je jednostavna: Britanci su dobri Atlantiđani reinkarnirani; Nemci su zli; Britanija mora da pobedi u ratu. Godvin primećuje da je ovo, u suštini, ratna propaganda maskirana u okultnu objavu.

Entoni Najt kanališe poruke od Helio-Arkanofusa, koji daje slične informacije,  uključujući i to da će se Atlantida ponovo podići i da je ključ za to u Engleskoj. Godvin ne može a da ne primeti da se ime Helio-Arkanofus podudara sa Vajgersovim Helio-Arkanom. Ko zna, možda su Najt i Vajgers klijenti britanske tajne službe, nekakvog odseka za psihološke operacije i propagandu. 

Džon Mišel (1933–2009) je drugačiji. On nije medijum nego filozof geometrije. Njegova knjiga Pogled na Atlantidu (1969) ne traži Atlantidu u okeanu, već u brojevima i obrascima. Za Mišela, Atlantida je univerzalna mreža svetih mesta (među kojima je Glastonberi u središtu), geometrijski raspoređenih prema drevnom kanonu. Ovo nije geografija, ovo je geomantija. I Godvin, koji je i sam muzikolog i poznavalac simbolizma, prema Mišelu gaji posebno poštovanje. Naravno, i ja bi se složio sa Mišelovom osnovnom idejom.

Poglavlja o ciklusima: Matematika apokalipse

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje predstavljaju svojevrsnu kulminaciju knjige. Godvin napušta geografiju Atlantide i prelazi na cikluse vremena, jer, kako on kaže, mit o vremenskim ciklusima neophodan je pandan mitu o Atlantidi. Počinje sa brojem 432.000, koji se pojavljuje u hinduističkim Puranama (Kali juga traje 432.000 godina), u vavilonskoj hronici (vladavina deset kraljeva traje 432.000 godina), u kineskim analima (12 vladara od kojih svaki vlada 18.000 godina, ukupno 432.000), i u nordijskoj Edi (432.000 ratnika izlazi iz Valhale na sudnji dan, tj na paganski pandan tome). Ovo nije slučajnost, već se pre može govoriti o postojanju matematičke konvencija koja putuje kroz kulture. Godvin se ovde oslanja na rad Ernest Meklejna, koji pokazuje da ovi brojevi proizilaze iz muzičko-matematičke igre koju su igrali ezoteričari širom drevnog sveta.

Zatim prelazi na Genonovo dekodiranje ciklusa. Kao što sam već pomenuo, Genon tvrdi da su brojke iz Purana namerno uvećane (dodavanjem nula) da bi se zbunili neupućeni. Prava Kali juga traje samo 6.480 godina, a završiće se 1999. ili 2000. godine. Godvin beleži Genonovo proročanstvo bez komentara, ali čitalac zna da se nije obistinilo. No, nije Genon jedini koji je iznosio takve tvrdnje. Slično je mislio i Šri Juktešvar Giri (1855–1936), bengalski astrolog i guru Paramahansa Joganande. U svojoj knjizi Sveta nauka (1894) izneo je teoriju o ciklusu od 24.000 godina. Njegovi sledbenici su često izračunavali da je Kali juga završena upravo krajem XX veka. Sadhguru (Džagi Vasudev), danas veoma popularan guru, u svojim predavanjima dosledno tvrdi da je Kali juga u stvari kratak ciklus od 1.296 godina, a na osnovu njegovog proračuna (koji uključuje i događaje iz Mahabarate), 2082. godina se navodi kao kraj Kali juge. 

Dvanaesto poglavlje bavi se precesijom ekvinocija, činjenicom da se Zemljina osa polako rotira, tako da se tačka prolećne ravnodnevnice pomera kroz zodijačka sazvežđa. Ovaj ciklus od oko 25.920 godina (ili 26.000, zavisno od preciznosti) naziva se Platonovom godinom. Pitanje koje Godvin postavlja je: jesu li drevni narodi znali za precesiju? Odgovor je složen. Hiparh je otkrio precesiju u II veku pre Hrista, ali mitolozi (naročito Dupua i Higins) tvrde da su mitovi o Suncu koje umire i ponovo se rađa, o biku i ovnu i ribi, alegorije precesijskih doba.

Godvin posebno analizira Doba Vodolije (kada prolećna ravnodnevnica uđe u sazvežđe Vodolije). Ovo doba, prema nekim računicama, počinje oko 2000. godine (ili 2154, ili 1997, zavisno od toga koju zvezdu uzmete za granicu). Godvin citira Junga, koji je 1950-ih napisao da Vodolija počinje negde između 2000. i 2200. godine i dodaje da pošto je granica sazvežđa proizvoljna, ovaj datum je veoma neodređen. Ovo je, na neki način, i Godvinov zaključak o čitavoj knjizi. Ciklusi postoje, ali njihov početak i kraj su proizvoljni. Brojevi su fascinantni, ali se mogu tumačiti na bezbroj načina. Apokalipsa dolazi, ali uvek sutra.

Stil i metod

Ono što Atlantidu i cikluse vremena čini izuzetnom knjigom nije samo njen sadržaj, već i način na koji je napisana. Godvin poseduje retku veštinu da piše o apsurdnim idejama bez apsurda. Njegov ton je uvek uravnotežen, čak i kada opisuje Lanz-Libenfelsove sodomske hobgobline ili doktora Doreala koji tvrdi da je pronašao smaragdne ploče Tota Atlantiđanina. On ne ismeva, ne ruga se, ne ponižava. On jednostavno iznosi činjenice, i činjenice same govore. Njegova erudicija je ogromna. Stiče se utisak da je pročitao sve knjige o Atlantidi, sve teozofske traktate, sve kanalisane objave, sve nacističke pamflete, sve hinduističke Purane. Bibliografija na kraju knjige ima preko 40 stranica, i to nije puki spisak, već dokaz istinskog vladanja materijom. Ali Godvin nije samo erudita, on je i pisac. Njegove rečenice su jasne, njegovi odlomci dobro strukturirani, njegovi prelazi elegantni. Knjiga od 450 stranica čita se kao detektivski roman, i uvek se pitate ko će se sledeći pojaviti na sceni, i kakvu će ludu teoriju izneti.

Piter Kerol i Haotika (Magija Haosa)

Piter Kerol (Peter J. Carroll, 1953-2025, Engleska), bio je jedan od najuticajnijih okultista druge polovine XX i ranog XXI veka. Za razliku od mnogih okultista koji su dolazili iz humanističkih ili umetničkih oblasti, Kerol je bio fizičar. Ovo naučno obrazovanje duboko je uticalo na njegov pristup magiji, jer je težio da je objasni kroz prizmu kvantne fizike, teorije haosa i informacionih sistema, a ne kroz tradiciju ili veru. Tokom 1970-ih, razočaran stanjem tadašnje okultne scene koju je smatrao previše opterećenom rigidnim hijerarhijama i besmislenim sinkretizmom, Kerol je, zajedno sa Rejem Šervinom (Ray Sherwin), počeo da objavljuje magazin The New Equinox. Obojica su bila povezana sa ezoterijskom knjižarom The Phoenix u londonskom Istendu, koja je bila okupljalište nove generacije britanskih okultista.

Godine 1978. desile su se dve ključne stvari u njegovom životu. Tada je objavio prvu verziju knjige Liber Null, koja će postati temeljni tekst magije haosa. Istodobno, zajedno sa Šervinom, objavio je poziv za osnivanje Iluminata Tanaterosa (IOT), magijskog pakta koji je trebalo da bude laboratorija za ovu novu, eksperimentalnu vrstu magije. Kerol je kasnije osnovao Arcanorium College (onlajn okultni koledž) i nastavio da piše, istražujući veze između magije, apofenije (prepoznavanja obrazaca u nasumičnim podacima) i kosmologije. 

Uticaji: Ko je imao uticaja na Pitera Kerola?

Naravno, Kerol nije stvarao u vakuumu. Njegova magija haosa bila je sinteza nekoliko radikalnih prethodnika:

• Ostin O. Sper (Austin Osman Spare) je imao najveći uticaj na Kerola. Sper je bio engleski umetnik i okultista čiji je koncept Zos-Kia (telo i svest) i tehnika sigilizacije (stvaranje magijskih formula od rečenica) direktna preteča Kerolove okultne metodologije. Kerol je preuzeo termin Kia od Spera da označi individualnu svest ili iskru života.

• Alister Kroli je bio drugi Kerolov uzor. Ipak, Kerol je, poput Spera, odbacio Krolijevu težnju ka strogim hijerarhijama i složenim ritualima. Međutim, Kerol je  prihvatio Krolijev radikalni pristup i zakon teleme, iako ga je tumačio u duhu haosa .

• Robert Anton Vilson je bio pisac i zagovornik diskordijanizma (doktrine zasnovane na haosu). 

• Za razliku od prethodno pomenutih, Kerol je otvoreno uvodio kvantnu fiziku, teoriju haosa i matematiku u okultni diskurs, pokušavajući da magiju prikaže kao vrstu primenjenog inženjeringa verovatnoće.

Bibliografija: Glavna dela

Kerolov opus se može podeliti u dve faze: rane klasične radove o magiji haosa i kasnije, naučnije radove:

• 1978 / 1982, Liber Null & Psychonaut, temeljni udžbenici. Ova dva priručnika sadrže teoriju haosa, Kia, gnozu, i osnovne vežbe. 

• 1992, Liber Kaos (drugo izdanje 2023), napredni kurs. Ova knjiga uvodi jednačine magije, senku vremena i detaljnu podelu na osam magija. 

• 1995, PsyberMagick, zbirka naprednih eseja i teorija, koja označava prelaz ka više filozofskom i psi-ber (psihološko-kibernetičkom) pristupu.

• 2008, The Apophenion, bavi se apofenijom (sklonošću mozga da pronalazi uzroke i značenja u nasumičnim podacima) i njenom ulogom u magiji i svesti.

• 2010, The Octavo, pokušaj da se magija haosa poveže sa sorcerer-scientist (čarobnjak-naučnik) paradigmom i istraživanjem prirode svesti.

• 2014, Epoch, fokusira se na kosmologiju, eshatologiju i portale haosa. Naslov ukazuje na njegovu teoriju o smeni eona.

Značaj Pitera Kerola

Njegov značaj je višestruk. Kao prvo, on je sistem koji je do tada bio rasut po radovima Spera i diskordijanaca uobličio u koherentnu, operativnu doktrinu. Magiju haosa učinio je radnom. Odbacivanjem potrebe za skupom magijskom opremom i složenim sistemima korespondencija, Kerol je magiju učinio dostupnom svakome ko ima papir, olovku i sposobnost da uđe u trans. Takođe, iako je uključivao kvantnu fiziku, srž Kerolovog sistema je psihološki. On je demistifikovao magiju objašnjavajući je kao tehniku reprogramiranja sopstvene podsvesti putem sigila i gnoze. Njegove ideje o verovanju kao alatu i glumi dok ne uspeš infiltrirale su se izvan okultnih krugova. Tehnike slične njegovim sigilima koriste se danas u umetnosti, marketingu i grupama za samopomoć, iako retko ko to priznaje i prepoznaje. Kerol je napustio formalnu ulogu magusa, ali njegovi tekstovi i dalje čine kičmu modernog okultnog treninga. Njegova suštinska zaostavština jeste način razmišljanja i ideja da su tradicije tu da nam služe, a ne da nas zarobe. 

Prikaz knjige Liber Kaos

Knjiga Liber Kaos, objavljena u drugom, proširenom izdanju 2023. godine, predstavlja jedan od temeljnih tekstova magije haosa, verovatno najuticajnijeg i najradikalnijeg pravca u savremenom okultizmu. Kerol ovde nudi ono što se na prvi pogled čini nemogućim, a to je sistematski, gotovo inženjerski priručnik za magiju. Međutim, Liber Kaos nije knjiga za početnike. Ona je, kako sam autor kaže, namenjena da odvrati obične čitaoce od daljeg čitanja. To je udžbenik za one koji su već savladali osnove i spremni su da se suoče sa užasavajućom slobodom i spoznajom da je verovanje oruđe, da je stvarnost podložna manipulaciji, i da je haos jedina prava konstanta univerzuma.

Kerolova glavna teza je jednostavna, ali i subverzivna. Naime, verovanja nisu vredna sama po sebi, ona su oruđa. U magiji haosa, nema dogmi, nema svetih knjiga, nema obaveznih panteona. Mag koristi bilo koji sistem verovanja koji mu u datom trenutku odgovara, svesno birajući da glumi dok ne postane, sve dok mu to verovanje ne pruži željenu moć. Ovo je radikalni pragmatizam prenesen na duhovno tle. Kerol odbacuje i tradicionalnu religiju (koju vidi kao zamku fiksiranih verovanja) i klasični okultizam (kojeg optužuje za besmisleno gomilanje simbola bez razumevanja mehanizma). Po Kerolu, u magiji haosa, ništa nije istinito i sve je dozvoljeno. Ovo sažima čitav njegov svetonazor: odsustvo apsolutne istine nije kazna, već uslov za slobodu. A sloboda je, za Kerola, svrha magije.

Kerol pravi jasnu distinkciju između tri velike paradigme u istoriji: transcendentalne (religijske), materijalističke (naučne) i magijske. On tvrdi da je zapadna civilizacija ušla u fazu nihilizma, materijalizam je iscrpeo svoje obećanje, a transcendentalizam je u raspadu. Ono što dolazi jeste Pandemoneon (Pandaemonaeon), doba haosa, u kome će magija i nauka konačno sklopiti primirje. Prema Kerolovom psihoistorijskom modelu, svaka kultura prolazi kroz cikluse: od magijske (šamanizam) preko transcendentalne (politeizam, monoteizam) do materijalističke (nauka). Na kraju materijalističke faze dolazi nihilizam, a iz njega, ponovo se rađa magija. Mi smo, prema Kerolu, svedoci tog ponovnog rađanja.

Ono što Liber Kaos izdvaja od većine okultnih knjiga jeste ozbiljan pokušaj da se magija objasni jezikom moderne fizike, ali ne kao nekakva kvantna magija New Age tipa, već kao ozbiljna teorija. Kerol uvodi staru ideju etera, suptilne informacione supstance koju emituje svaka materija i koja je trenutno dostupna svuda u univerzumu. Eter, prema Kerolu, nosi informaciju o svom izvoru i ima moć da oblikuje ponašanje druge materije. Ovo je, u suštini, verzija drevnog pojma mane.

Ključna inovacija je uvođenje koncepta shadow time, četvrte dimenzije koja je ortogonalna na obično (pseudo)vreme. U ovoj dimenziji, prošlost i budućnost ne postoje kao fiksirane tačke, već kao polja verovatnoća. Magija, prema Kerolu, funkcioniše tako što mag u stanju gnoze (izmenjenog stanja svesti postignutog ekstazom, meditacijom ili orgazmom), kroz magijsku vezu, koristeći bajalicu ili sigil, emituje informaciju kroz eter koja menja polje verovatnoće u senci vremena, čime se povećava verovatnoća da će se željeni događaj dogoditi, kako u budućnosti, a moguće je i u prošlosti, kroz retroaktivnu magiju. Dakle, ovde imamo sledeće elemente:

• mag u stanju gnoze

• kroz magijsku vezu

• putem bajalice ili sigila

• emituje informaciju kroz eter

• menja polje verovatnoće

• željeno se ostvaruje

• u budućnosti

• ili retroaktivno, u prošlosti

Kerol tvrdi da je većina ljudi nesvesno ubeđena da magija ne može da funkcioniše, i to uverenje sabotira svaki pokušaj magijskog delovanja. Otuda potreba za ritualima, čudnim ponašanjima, mantrama i sigilima, jer sve to služi da se svesna pažnja i podsvesni otpor svedu na minimum. Jednom kada mag uspe da izigra sopstveni skepticizam, granice magije postaju otvorene. Kerol deli magijske operacije na pet klasičnih tipova:

• Zazivanje (Evocation), tj stvaranje svesnih entiteta (slugu, servitora, duhova) koji izvršavaju magove zadatke.

• Prizivanje (Invocation), svesno posednuće arhetipskim oblikom (bogom, demonom, životinjskim atavizmom).

• Divinacija (Divination), dobijanje informacija iz etera (putem raznih metoda i priručnih simboličkih sredstava).

• Čarolija (Enchantment), nametanje volje u stvarnosti (najosnovniji oblik magije).

• Prosvetljenje (Illumination), svesna promena sopstvene ličnosti magijom.

Svaka od ovih tehnika zasniva se na istom načelu: zaposliti svesni um nečim besmislenim (sigilom, mantrom, ponavljajućom radnjom) kako bi se podsvest oslobodila da izvrši magijski čin.

Kerolova najpoznatija tehnika jeste sigilizacija, odnosno pretvaranje želje u apstraktni, geometrijski simbol koji nema nikakvo očigledno značenje za svesni um. Kada se sigil u stanju gnoze napuni, svesna namera se zaobilazi, a podsvest preuzima posao. Čarolija potom deluje kao automatska, nezaustavljiva instrukcija upisana u eter. Ovo je suprotno od popularne vizualizacije od srca ka svemiru. Kerol kaže da svesna žudnja za rezultatom ubija delotvornost magije. Mag ne sme da razmišlja o tome šta želi u trenutku izvođenja rituala, već mora da razmišlja o samom ritualu, o sigilu, o zvuku, o pokretu. Želja mora biti zakopana u podsvest, odakle će tiho obaviti svoj posao.

Kerol uvodi originalnu podelu magije prema bojama, od kojih svaka odgovara specifičnoj ljudskoj instinktivnoj sili:

• Oktarin, magija same magije, otkrivanje magijskog sopstva, stvaranje teorija

• Crna, magija smrti, uništenja, entropije (Saturn)

• Plava, magija bogatstva, novčane svesti (Jupiter)

• Crvena, magija borbe, agresije, morala (Mars)

• Žuta, magija ega, harizme, dominacije (Sunce)

• Zelena, magija prijateljstva, ljubavi, empatije (Venera)

• Narandžasta, magija snalažljivosti, obmane, brzine (Merkur)

• Ljubičasta, magija seksa, strasti, ljubavne magije (Mesec)

Kerol svaku boju povezuje sa specifičnim tehnikama, božanskim oblicima i psihološkim mehanizmima. Posebno je zanimljiva oktarin magija, boja magije, koju svaki mag vidi drugačije. Za Kerola je to električna ružičasto-ljubičasta, povezana sa Uranom i Bafometom, Panom, Eris, Hekatom. Oktarin magija je metamagija, tj magija koja se bavi samom prirodom magije.

Drugi deo knjige donosi Liber KKK (Kaos Keraunos Kybernetos, munja haosa upravlja svime), potpuni sistematski program magijske obuke. Kerol ga nudi kao zamenu za Svetu magiju Abramelina Maga, koju smatra zastarelom zbog monoteističkog transcendentalizma i represivnih tehnika. Program se sastoji od 25 magijskih operacija, raspoređenih na pet nivoa (sorcery, shamanic, ritual, astral, high magic), sa po pet operacija na svakom nivou (prizivanje, zazivanje, divinacija, čarolija, iluminacija). Kerol naglašava da se nijedan korak ne smatra završenim dok mag ne zabeleži uspeh, odnosno dok se magijski efekat ne ispolji u fizičkoj stvarnosti. Po Kerolu, objektivni rezultati su dokaz magije, sve ostalo je misticizam.

Kerol ne zamišlja magiju haosa samo kao usamljenički poduhvat. On opisuje strukturu Magijskog pakta Iluminata Tanaterosa (IOT), reda čiji je i sam bio veliki majstor. Uvodi stepenove (neofit, inicijat, adept, magus) i monaška pravila, od manjih (nošenje magijskog štapa, dnevni rituali) do ekstremnih (tri rituala dnevno, vizualizacija sigila svakog sata, uključujući i noću). Ovo je, čini mi se, pomalo odudaranje od proklamovanih načela magije haosa. Ipak, Kerol je smatrao da grupni ritual pojačava efekat, ali upozorava da su magijske organizacije po prirodi kratkog veka, sklone unutrašnjim sukobima i da podsećaju na kolonije umetnika koji se svađaju. Njegov recept za stabilnost jeste rotacija uloge predvodnika rituala, uvođenje spoljašnjih ocenjivača stepena nečijeg postignuća, i svest da su hijerarhije samo politički paktovi, a ne magijska nužnost.

Liber Kaos je, u konačnom, knjiga o slobodi. Ne slobodi da se radi šta se hoće, to je samo površina, već o slobodi da se bira u šta se veruje. Kerol nudi alat za demontiranje sopstvenih uverenja, za svesno hakovanje sopstvene psihe, za oslobađanje od okova kulture, religije i materijalizma. Ali ova sloboda ima cenu. Cenu je najbolje izrazio sam Kerol, u jednoj od retkih poetskih rečenica u knjizi: Bogovi su mrtvi. Neka žive bogovi. Ako smo mi ti koji stvaramo bogove, sopstvenom verom, sopstvenom magijom, onda smo mi ti koji snose odgovornost za ono što oni čine. U tom smislu, nije ni čudo što su Kerolove ideje prijemčivije onima koji se nalazi na stazi Leve ruke (LHP).