Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam - drugi deo

U mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije, pojam galaksizacija odnosi se na naredni stupanj njenog tranzicionog dinamizma. Taj naredni stepen predstavlja korak dalje i dublje u procese započete globalizacijom. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i ništenje njegove raznolikosti. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova, međutim, njegova suštinska namera jeste mir. To nije bilo kakav mir već svetski mir, jednom za svagda, kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih raznolikosti i suprotnosti. Ono što je izvesno jeste da će jedini gubitnik galaksizacije biti čovek. Galaksizacija je zapravo dehumanizacija na „kosmičkim“, odnosno na galaktocentričnim osnovama. 

Galaksizacijska opcija nudi savršeno uklopljene formule za ostvarenje svakolikih interesa. Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru, ka galaktičkim i međugalaktičkim prostranstvima. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i zamisliti. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodnog prodiranja u beskrajna prostranstva prvenstveno znači kopernikanski obrt u ljudskoj svesti. I ne samo u svesti, nego i u ljudskom obličju. Priroda današnjih ljudi nije odgovarajuća za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu ili dalje, osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje negde u svemiru, nego tamo stvarati uslove kakvi postoje na Zemlji. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije i praktičnije genetskim inženjeringom proizvesti ljude sasvim sposobne da obitavaju recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove tamo. Stvaranje i održavanje zemaljskih uslova na dalekoj crvenoj planeti mnogo puta je skuplje. Ukratko, da bi nam svemirska odredišta lakše bila dostupna, ili uopšte dostupna, moraćemo promeniti naša obličja, našu morfologiju i genetiku, a sa time i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već nešto drugo. To je ključni trenutak transhumanizma i praktičan zadatak galaksizacije.

Predočena psihofizička i kulturno-civilizacijska promena iz perspektive mentaliteta i morala našeg vremena jeste monstruozna i neprihvatljiva. Kada bismo samo za trenutak zavirili u takvu budućnost, prizor bi bio zaista šokantan za trenutačne ukuse. Ono što bismo videli jeste „vanzemaljska“ civilizacija raznolikih grotesknih, ali inteligentnih i organizovanih, humanoidnih ili posve drugačijih stvorenja. Iz njihove perspektive, između drevne sumerske i naše civilizacije neće biti skoro nikakve razlike. Ako bismo mi našim precima ličili na izvitoperene degenerike (a oni nama na primitivce), nama će ovi naši daleki potomci ličiti na čudovišta. Na šta ćemo mi njima ličiti teško je pretpostaviti, ukoliko se oni uopšte budu bavili nama. Sadašnjost iz perspektive prošlosti može izgledati apokaliptično, dok je nama naše doba sasvim normalno. Mi smo u stanju razumeti nenormalnosti našeg svakodnevnog života, ali nam budućnost može izgledati strašno. Priroda društvenih i međuljudskih (!) odnosa u budućnosti, posebno u hronološki daljoj budućnosti, nama koji sada živimo je neshvatljiva i neprihvatljiva. Mi smo ograničeni našim telima, našim egom, iskustvom, stavovima i verovanjima. Ograničeni smo na milion načina. To sve čini ograničenost naše tačke gledišta. Mi smo proizvodi i graditelji našeg vremena, našeg istorijskog trenutka. Iz tog razloga smo mi i naše vreme ograničeni jedno drugim. Neko drugo vreme i neki drugi (i drugačiji) ljudi ili naši neljudski potomci-naslednici, biće ograničeni drugačijim determinizmom. Nama je teško da shvatimo i ljude oko sebe, a kamo li one koji su izumrli pre pet hiljada godina, ili one koji će postojati kroz toliko vremena. A koliko nam je teško da shvatimo neka posve drugačija bića, o tome ne vredi raspravljati. 

Olga Fröbe-Kapteyn

Sagledavši posledice svoje borbe iz mladosti, ostareli prvoborci i revolucionari često umeju da se zapitaju: zar smo se za ovo borili? Da su znali u šta su se izrodili plodovi njihove borbe i požrtvovanosti, možda bi sedeli kućama, a ne bi rizikovali živote zbog besmisla i kretenizma budućih generacija. A mi revolucionari katastrofe, mi unapred znamo da je cilj naše borbe nagonska i egocentrična sreća neljudskih nakaza. Iz navedenih razloga, pozicija revolucije za koju se zalažem, jeste svesno monstruozna, dekadentna i involutivna. Tako nećemo doći u situaciju da se sa razočaranjem upitamo za šta smo se to borili. Luksuz rezignacije koju Revolucija katastrofe sebi može priuštiti vezan je za izostanak spektakularne izopačenosti posledica njenog delovanja. U odnosu na takvu orijentaciju, izostanak rezultata planiranja, ili izostanak očekivanog kvaliteta, odnosno intenziteta, u biti je nešto zaista pozitivno (negacija negacije). Otud su sve preteranosti u planovima i očekivanjima Božanske revolucije katastrofe suštinski poželjne.

Ako smo globalizaciju označili kao proces objedinjavanja čovečanstva, galaksizacija bi predstavljala iskorak dalje, ispoljavanje volje tog jedinstva. U tom smislu galaksizacija je proces prelaska i preobražaja ljudske vrste ka njenom osposobljavanju za „kolonizaciju vanzemaljskih odredišta“, kada će ljudska bića izmeniti mnoga od svojih izvornih svojstava genetske, psihološke, morfološke i kulturološke prirode. U svetlu tako radikalne promene i šoka budućnosti, opskurnosti globalizacije su zaista bezazlene. Ono što nas danas sablažnjava sutra će biti normalno. Prekosutra će biti normalno ono što mi danas ne možemo ni zamisliti. To sve vodi u katastrofu ljudskog elementa, s obzirom da naslednici ljudske vrste neće biti nadljudi, bogovi ili opet i samo ljudi, čak ni životinje, već čudovišta, dakako sa tačke gledišta naše moralne, kulturne, religijske, etičke i estetske percepcije. Gubitak ljudskih svojstava je cena budućnosti. U metafizičkom smislu reč je o involucijskom pomaku.

Suprotnost predočenoj galaksizacijskoj perspektivi jeste nadistorijska zajednica slobodnih pojedinaca, koja će umesto podljudskih imati nadljudska svojstva (nadljudska iz perspektive današnjeg čoveka). Njihov estetski (morfološki) i psihološki preobražaj predstavljao bi čin njihove slobodne volje, rezultat pregnuća psihičkih moći, posledica njihove nesputane individualnosti a ne prisilnog i represivnog ograničavanja i ukalupljivanja na nivou potpunog uranjanja svesti u materijalnost. U slučaju involucijske postistorije taj transformizam biće proizvod nametnute kolektivne potrebe izvršene na tehnološki (genetsko-bionički i sl.) način, pri čemu je pojedinac u svemu pasivan. Čak će pojedinac kao genetski modifikovan u neku posebnu svrhu i biti proizveden, a možda će na to samovoljno pristajati silom egzistencijalne nužnosti. Takva budućnost, u morfološkom smislu, otvara puteve za pojavu zaista svakolikog i raznolikog humanoidnog diverziteta. Naravno, i za konačan rascep u vrsti homo sapiens.

Imaginacija glavnog toka našeg vremena oličena u Holivudu, iako nije rabila pojam galaksizacije, ideju galaksizma, odnosno galaktičkog globalizma, predstavila je nizom filmskih i televizijskih ostvarenja (poput Zvezdanih staza, Zvezdanih ratova, Dine itd), u kojima vidimo svemirske imperije, galaktičke federacije i formacije koje predstavljaju predimenzioniranu repliku aktuelnog globalizacijskog sveta. Međutim, moja ideja galaksizacije, utemeljena na predstavama Dragoša Kalajića, iznetim u njegovom romanu „Kosmotvorac“, zapravo isključuje galaktičko i uopšte vanzemaljsko prostiranje i prisustvo, već cilja ka galaksizaciji ljudske svesti fizički ne napuštajući Zemlju.

Galaksizacija je u smislu početnog izlaganja ove ideje proces transhumanističkog postglobalizma. Globalizacija cilja objedinjavanju ljudskog sveta a galaksizacija prevazilaženju čoveka. Dakle, ne radi se o tome da čovečanstvo zakorači u kosmički beskraj, kao što to zdrav razum ali i stereotipne predstave nalažu, nego da kosmički beskraj prizovemo u ljudski ambijent. To prizivanje ukazuje da je galaksizacija magijski proces, a u istorijskom smislu, poslednji stadijum razvoja tzv moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije. Kao što je Marks ocenio imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma, tako je moja ocena da je galaksizacija poslednji stadijum globalizovane moderne tehničke civilizacije Zapada, osim ukoliko se ne desi nešto što će točak istorije na neki način vratiti unazad ili skrenuti ka nekim drugačijim modalitetima. Proces galaksizacije imaće dvostruki tok: vulgarno-materijalistički i (uslovno rečeno) spiritistički. Paralelno sa univerzalizacijom, virtuelizacijom i kiborgizacijom ljudske kulture razvijaće se oblik kanalisanja ili uzemljenja vanzemaljskih astralnih oblika svesnosti, a što polako postaje trend.

Otkud, kako i zašto galaksizacija? U krajnjoj liniji to je i posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Taj prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma izazvao je velike promene u ljudskoj svesti, otvorivši na neki način mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet na Zemlji od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Otud prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Dakle, reč je o pravoj provali na platno ljudske mašte. Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ljudi ne poseduju takvu tehnologiju. I pitanje je kada će je i da li će je uopšte posedovati i hoće li ljudska bića morati da se prilagode toj tehnologiji ne bi li uopšte bili u stanju premostiti bezdan? I šta će to prilagođavanje podrazumevati – promenu genetske strukture, kiborgizaciju ili nešto treće?

Ljudskim bićima zapravo ništa nije potrebno da bi putovali svemirom. Sama reč „putovanje“ je tu suvišna jer je reč o projektovanju svesti u bilo koji prostor i bilo koje vreme. O tome je i Lavkraft pisao. Jednom kada se svest negde projektuje, pitanje je kada će ona sa sobom povući i ostatak bića. U teoriji, ljudska bića, budući da predstavljaju mikrokosmos, odnosno zvezde, jednostavno bitišu u kosmičkom ponoru na podlozi zvanoj Zemlja. To je njihova priroda i sudbina. Ono što predstavlja njihovu volju jeste razvijanje niti kojima su mikrokosmičke zvezde međusobno povezane. Upravo su te veze jedina čvrsta i opipljiva stvar u univerzumu. Povrh toga moramo imati na umu da je bitisanje na Zemlji, u sunčevom sistemu, neka vrsta zamke za ljudsku svest. Mi smo ovde zakovani. Kao što Saturn i Jupiter čuvaju naš svet, odnosno svet naše svesti od spoljašnjih upliva, na isti način ti svojevrsni stražari čuvaju kavez u koji smo smešteni. Naravno, to nije apsolutno tako jer svako može nesmetano izaći iz tog kaveza, ukoliko ima dovoljno energije i vremena za to. Međutim, suština zamke u koju smo uronjeni procesom života jeste u tome da ljudi uglavnom nemaju vremena i energije za takav poduhvat, a u praktičnom smislu to i ne umeju.

Mi mislimo da se u ponor pada, da se prostorom pa i vremenom putuje, da se nekud spušta ili penje. To su sve izrazi relativnosti našeg položaja i iskustva zemaljskog života. Zapravo mi smo zakovani u nigdini. Svuda oko nas, gore, dole, levo, desno je ponor. Mi nismo u taj ponor upali, jer nikada ništa nigde ne pada nego smo već u njemu. Učaureni u skučenost perspektiva jedne takve sudbine mi smatramo kako je potrebno putovati da bi se uopšte negde nekada stiglo. Suštinski to nije istina. To važi samo u uslovima ovozemaljske svesti, u ovozemaljskim relacijama kretanja iz tačke A u tačku B za toliko-i-toliko vremena nekim konkretnim načinom ili prevoznim sredstvom. Istina je da se putovanje vrši jednostavnim „prebacivanjem“ svesti praktično u trenutku. Naravno, zvuči veoma lako kada se ovako govori o tome. Svako bi zdravorazumski mogao da obori ove moje tvrdnje pukim pozivanjem na lični primer u smislu hajde projektuj se sa mesta gde si sada negde drugde. I to bi važilo pod uslovom da je onaj ko to pita u stanju da primeti projekciju moje svesti recimo u vreme pre 10 milijardi godina u nekoj drugoj galaksiji? Ili recimo da primeti kako smo, lavkraftovski, zamenili svest pa je on naprasno pogledao svet mojim očima a ja njegovim. Činjenica je da ja tako nešto nisam u stanju da izvedem a govorim o tome kao o mogućnosti, pa ipak takođe je činjenica da ono što smatram činjenicom o vlastitoj nemoći jeste u neku ruku iluzija. Veliko je pitanje kako ja znam da to ne mogu izvesti i kako znam da ja to već ne činim? Kako mi možemo znati da to već ne činimo te da je posledica tog činjenja naš aktuelni položaj i stanje svesti?

Otkud mi ovde? Kako smo dospeli ovde? Kada i gde smo bili (i jesmo li uopšte bili) pre nego što smo nekako dospeli ovde? To su sve konvencionalna pitanja, ali ovde ih postavljam sa jednom posebnom namerom – da pružim uvid u predstojeće promene u ljudskoj svesti. Tu promenu sam nazvao galaksizacijom. U krajnjem smislu galaksizacija predstavlja buđenje u ponoru. To nema nikakve veze sa politikom, civilizacijom, kulturom, ideologijom, religijom. Nešto što možda izgleda kao da ima veze sa pomenutim oblicima i tvorevinama ljudske svesti u suštini ima neke posve drugačije uzroke. Takođe mi mislimo da je svaka promena jedan spor i evolutivan proces, jedan dugotrajan razvoj ili možda opadanje, ali suštinske promene su munjevite i nagle. Reč je o skokovima. Odlepljivanje od Zemlje je veličanstveno i zastrašujuće.

Buđenje u ponoru jeste sveobuhvatan užas, što podseća na Lavkraftovu misao da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba. Novo mračno doba je jednako tu pred nama kao i ludilo prosvetljujućeg otkrovenja. Novo mračno doba deluje kao razumna alternativa, svečovečanski stokholmski sindrom. Novo mračno doba je utkano u svaki ljudski proboj, u svaki napredak, u svako delovanje, u svakog pojedinca i čovečanstvo u celini. Mračno doba ljudska je omiljena zabava, omiljeno uporište, omiljeni kavez, omiljena sigurnost, omiljena sloboda, omiljeni red i mir. Prosvetljujuće otkrovenje preti da potpuno razruši čitav ljudski svet bez ostatka. Pa nije li otud novo mračno doba svojevrsno spasenje? 

Taj robovski mentalitet očituje se uvek kada neko, suočen sa nepojmljivim i zastrašujućim izazovom, pribegava sumanutim, a u tom trenutku jedino razumnim rešenjima opstanka. Znamo da ovo što radimo ne valja, da nije dobro ali to je jedino u ovom trenutku najkorisnije i najdelotvornije te je otud nužno posegnuti upravo za tim rešenjem jer ćemo se pod njime i dalje nalaziti na nama poznatom terenu. Nepoznato – to je užas, to je haos! Eto to je mračno doba, novo ili staro. Ono je sadržano u nužnosti omeđenoj strahom. Strah je glavni sastojak sveljudske tame. Strah je malter kužne građevine mračnog doba koje se nekako odužilo. Oni koji se boje da umru, da se probude u ponoru, koji se boje da neće ostati pribrani prilikom suočavanja sa kosmičkim užasom i sa užasom kosmičke samoće, ideolozi su i perjanice mračnog doba, njegovi poklonici i fanatični branioci.

Žreci novog mračnog doba, opstajaće u uverenju koje nauku poistovećuje sa religijom vazda težeći razumnim rešenjima pod imperativom avangarde, što je kontradiktorno. Upravo ta protivstavnost čini fokus oko koje se grupiše svest koja stvara matricu novog mračnog doba. Galaksizacija je upravo izraz tog novog mračnog doba. Mi već na primeru globalizacije vidimo obrise tog nadirućeg mraka. Galaksizacija pruža sasvim jasnu viziju te tame koje bi zapravo više trebalo da se plašimo nego prosvetljujućeg buđenja u ponoru lišeni svih razumskih orijentira i granica. Galaksizacija je dvosmerna cev: jedan vodi u slobodu a drugi u nove oblike ropstva. Buđenje u ponoru podrazumeva svojevrsnu šok terapiju. Ta šok terapija ogleda se u privlačenju nečeg što je prisutno iza granica solarnog sistema u naš svet ne bi li nekako doveli sebe u stanje preobražaja. Zapravo, i sam pojam preobražaj je pogrešan, ovozemaljski, jer suštinski se ne radi o našem preobražaju nego o osvešćivanju o našoj prirodi i volji. Žreci mračnog doba će od toga napraviti karikaturalan spektakl u težnji da kontrolišu nešto o čemu zapravo ne znaju ništa osim toga da ga se boje. Gledaćemo naš svet očima tuđinaca kao što će naše oči videti nama nepoznate svetove. U jednom trenutku desiće se prelaz preko ponora a mi nećemo ništa osetiti. Promena će biti tako prirodna i jednostavna da ćemo se čuditi kako smo uopšte mogli upasti u zamku nepokretnosti. Imajmo na umu da je naša svest još uvek većinski geocentrična. Žreci mračnog doba simuliraće stvarnu zamenu svesti i to je ključna tajna budućih kontrainicijacijskih posvećenja. Oni se neće odreći Zemlje već će pokušati da se prilagode silama koje su izraz njenog pravog karaktera i to će biti njihova formula galaksizacije.

Revolucija i pseudorevolucija

„Nepravda nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na jednaka prava.“

Fridrih Niče, Antihrist

Revolucije u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do prelaz ka antivrednosti, u odnosu na preovlađujuće društvene vrednosti protiv kojih su ciljala revolucionarna dejstva. Imajmo na umu da su se dešavale u okviru tzv zapadne civilizacije, ili su podstaknute pogledom na svet poreklom odatle. Setimo se nekih poznatih revolucija: holandska, engleska, francuska, američka, haićanska, mađarska, grčka, srpska, bolivarska, ruska, kubanska, kineska, jugoslovenska, španska, turska, libijska, venecuelanska, sandinistička, korejska, vijetnamska itd. Neke od pomenutih su uspele, neke nisu, druge su više nalik prevratu. Neke su univerzalističke, zatim nacionalno-oslobodilačke ili oslobodilačke sa univerzalističkim idejama. U užem smislu univerzalističke bile su one poput francuske ili boljševističke jer je tu bilo reč o zbacivanju domaćeg tradicionalnog poretka a ne borbi protiv stranog okupatora uz primese određenog univerzalizma. Načelno, reč je o tranziciji koja još uvek traje, iz jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje, a što nije ništa više od puke negacije.

Polet revolucionarnog ciklusa, ostrašćenost revolucionara, nije ništa manja od ostrašćenosti nosilaca predrevolucionarnog režima kojom su se odavali opojnom zaboravu dekadencije. Da nije tako brojne revolucije ne bi uspele. Ipak, ne smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s obzirom da će neki budući revolucionari ili uzurpatori lakše moći delegitimisati sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju, a koji je proizveo pravno-svojinski diskontinuitet. Sa stanovišta stvarne promene, sve što je protiv i što svoja osnovna načela temelji na suprotnim aksiomima od aksioma onog poretka protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari pobeđuju, ali im sloboda izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost, stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon, poredak ili borba protiv nečeg što stvarno ili navodno predstavlja opštu pretnju itd. Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto uvođenjem trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva. Zapravo, revolucija bi značila povratak na polaznu tačku ali iz drugog pravca, čime se ocrtava pun krug a ne tek „standardnih“ 180 stepeni dosadašnjih revolucija (ili još manje).

Pitanje slobode je pre svega individualna, a tek onda kolektivna stvar, bez obzira na načelnu opštost slobode i to što pojedinac nije osnovna ćelija društva nego je to i dalje najjednostavniji oblik zajednice - porodica. Da ne ulazim u definiciju porodice, samo ću istaknuti da tzv nuklearnu porodicu smatram oblikom proširene individualnosti. Čista individualnost je protivdruštveni fenomen i ne služi društvenoj reprodukciji nego redukciji pa je otud individualnost smislena jedino iz perspektive ezoterije. Sa druge strane društvo ili zajednica sačinjena isključivo od ljudi posvećenih u ezoteriju ili duhovnost je utopija, ali društvo ili zajednica koju predvode adepti je sasvim moguća. Pojedinci izvan ezoterijske sfere nisu sposobni da ostvaruju individualnost zbog nedostatka moći volje i nerazvijenosti mentalnih organa. Ovo zvuči elitistički, ali ja se zbog toga neću izvinjavati jer nisu svi ljudi isti niti su jednaki po sposobnostima i ličnim svojstvima, čak i onda ako im se pruže jednaki uslovi za razvoj. Opštost pre svega znači mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koji pojedinac na osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje pristupačnosti rezervisana za mali broj pojedinaca koji su se potrudili da je dostignu. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od onih neslobodnih.

Vulgarni pseudorevolucionarni prevrat u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija, prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni, ekonomski, itd), mora biti samo jedan. Da je revolucija zaista bila prava i sveobuhvatna, tada ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice dalje revolucionarne inercije. Iz paranoičnog straha od pobune ili svrgavanja rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. (Pseudo)revolucionari koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast - zaverom. Zato oni uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje sistema bezbednosti.

Manje ili više, čovek oseća potrebu za duhovnošću. Povodom toga danas imamo katastrofalan rezultat. Ostvaren je veliki iskorak u oblasti duhovnog lažnog napretka: vulgaran povratak tradiciji, političke religije i stvaranje brojnih novokomponovanih ideoloških i kvaziezoterijskih oblika snobizma pseudocivilizacijskog društva. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog poimanja revolucionarnih načela Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su sve dosadašnje revolucije u okviru zapadne civilizacije (ili odatle nadahnute), zaista bile revolucije katastrofe. Povod za revoluciju predočen je kao njen razlog. U suštini pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi, oprativci, komandanti, čak ni finansijeri, već „sive eminencije” koji agendu svojih interesa ostvaruju ideološkim nadahnućem. Njihovi interesi nisu vezani za njih same lično, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene finansijere smisao je profit, a za dubinske inspiratore cilj je društveni inženjering u pravcu koji je načelno unapred određen, a čija je priroda ezoterijska.

Ipak, imajmo u vidu da su pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale za posledice i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom donele, uzrokovale ili uslovile. Negde sam slučajno pročitao da tek u naše vreme postaju očigledni socijalni užasi projektovani revolucijama XVIII veka. Esencijalno dobro i esencijalno zlo nikako se ne mogu otelotvoriti u čistom obliku, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak tu i tamo učini i nešto, ako ne dobro, ono barem korisno ili upotrebljivo. Isto tako vlast, makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo zlo, ili okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je neće biti, a vlast je vlast. Zato kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi vidove zla trpeo počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. Nekada je davana milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti „infuzija kosmičkog jedinstva“.

Prava revolucija jeste metafizička, a koju sam nazvao „Božanskom revolucijom katastrofe“, jer počinje i završava se jednim jedinim, suštinskim činom nasilja – onog apstraktnog. Reč je o žrtvovanju samog Boga, ugaonog kamena društvenog, ideološkog, pravno-političkog i vrednosno-moralnog poretka, a što je zalog novog revolucionarnog „kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera Revolucije. Nakon „krvavog“ čina na najvišem nivou, ono što sledi, nije odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i atavistički). Ono što sledi jeste nekromantija – oživljavanje istog i njegovo prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. Suština Božanske revolucije katastrofe jeste u preobražaju, promeni oblika postojanja, radikalnoj transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Taj preobražaj, po revolucionarnoj doktrini, mora biti podstaknut odozgo, od strane najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno, transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera, a zavera je revolucija. Cilj revolucionara jeste preuzimanje dizgina metafizičke vladavine, zatim se infiltrirati u vlast, u moć, pa onda sa tih položaja revolucionisati ljudski svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslovi budu ostvareni, zavereničko jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne marginalci, neinicirani ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu „korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti odražena na sve društvene institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami vrhunski adepti kulta starog poretka.

Prava Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za svetsku Revoluciju, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti obuhvaćeno institucijama globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne mogu biti ljudi nekanalisanih emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske vizije. Oni moraju biti proroci i sveštenici, kako globalizacije, tako i njene napredne varijante, odnosno galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju odozgo ka dole, a što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma. Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša preuzme nova elita sastavljena od posebnih ljudi arkanskog tipa, posvećenih Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi to prva, konkretna akciona faza Božanske revolucije katastrofe, početak scenarija galaksizacije – zaverenička infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i magijsku moć. To je suštinska namera totalnog revolucionarnog delovanja koje može izneti samo okultno magijsko bratstvo utemeljeno na principima saturnovske prirode.