Od Avalona do Drakule (Kratka povest LHP - III deo)

 

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Dolazak LHP u Evropu

Teodor Rojs, Alister Kroli i Put Leve ruke

Pre Alistera Krolija, na Zapadu je Leva ruka bila sinonim za zlobu i bacanje zlih čini. Kroli menja paradigmu jer promoviše put radikalnog suvereniteta. Njegov zakon Čini šta ti je volja i neka ti to bude sav zakon, predstavlja vrhunski LHP akt. To nije poziv na anarhiju, već na pronalaženje unutrašnjeg jezgra (Istinske Volje) koji je nezavisan od društva, crkve i boga. Međutim, Kroli nije bio inicijat nekakvog istočnog tantričkog kulta, ali jeste primenjivao seksualnu magiju tantričkog tipa unutar zapadnog hermetizma. Ipak, ključna ličnost koja u tom smislu ima značaj jeste Teodor Rojs (Theodor Reuss) koji je postavio organizacionu i ideološku strukturu Ordo Templi Orientis-a (O.T.O.) pre nego što je Kroli uopšte postao član. Kroli je kao veliki sintetičar te metode javno (i skandalozno) kodifikovao i dao im filozofsku težinu, ali Rojs je bio operativni uvoznik.

Teodor Rojs je bio klasičan primer okultnog avanturiste s kraja XIX veka. Njegova biografija je neverovatna mešavina špijunaže, umetnosti i misticizma. Bio je profesionalni operski pevač (nastupao u Vagnerovom Parsifalu), novinar, ali i policijski doušnik u Londonu, gde je pratio aktivnosti anarhista i socijalista. Zajedno sa Karlom Kelnerom (Karl Kellner), bogatim austrijskim industrijalcem, osnovao je O.T.O. oko 1902. godine. Kelner je bio taj koji je putovao po Istoku i navodno od trojice adepata (dvojice Indijaca i jednog Arapina) primio tajne seksualne magije. Rojs je želeo da stvori masonsku akademiju koja bi ujedinila sve evropske ezoterijske redove pod jednim krovom, sa seksualnom magijom kao ključnom tajnom u samom centru.

Pre nego što je Krouli preuzeo kormilo, O.T.O. je bio znatno drugačiji. Pre svega, bio je organizovan kao visoki masonski red (baziran na Memfis-Mizraim sistemu) te više fokusiran na ceremonijalnu masoneriju i viteštvo nego na radikalnu telemitsku filozofiju. Taj preobražaj dogodio se kasnije. Iako je seksualna magija bila centralna tajna (deveti stepen), ona se prenosila isključivo usmeno i bila je obavijena velom ekstremne diskrecije. Dok je Kelner bio živ, fokus je bio na onome što je on doneo sa Istoka, tj na tehnikama kontrole daha i unutrašnje alhemije koje su bile bliže klasičnoj Hata Jogi i Vamačari. Međutim, bez Rojsa, O.T.O. ne bi imao tu tevtonsku težinu i masonsku legitimnost. On je uveo strogu strukturu stepenova te bio kanal kroz koji su nemačka alhemija i frankistički odjeci (preko Azijskih vitezova) došli do Krolija.

Susret Krolija i Rojsa 1912. godine je legendaran. Kroli je u to vreme izdavao časopis The Equinox. Rojs je posetio Krolija u Londonu i optužio ga da je u svojoj knjizi Knjiga laži (poglavlje 36) javno objavio najveću tajnu devetog stepena O.T.O.-a. Kroli je tvrdio da on uopšte ne zna tajnu O.T.O.-a i da je to poglavlje napisao čisto po intuiciji. Kada mu je Rojs objasnio da se radi o seksualnoj magiji, Kroli je navodno doživeo prosvetljenje i shvatio da je celog života nesvesno tragao za tim ključem. Rojs je bio toliko impresioniran Krolijevim genijem (ili je video priliku da oživi red) da ga je odmah proglasio za Nacionalnog Velikog Majstora za Britaniju i Irsku (pod imenom Bafomet).

Kada se Rojs povukao početkom 1920-ih, Kroli je praktično preuzeo kontrolu nad celim redom. On je potom izbacio zastarele masonske elemente koji su zahtevali da kandidat bude mason pre ulaska u O.T.O. Postavio je Knjigu Zakona (Liber AL) kao centralni dokument reda. O.T.O. je postao operativno telo za širenje teleme u svetu. Napisao je legendarne rituale inicijacije (od I do IX stepena) i Gnostičku misu (Ecclesia Gnostica Catholica), dajući redu religioznu i filozofsku strukturu koju Rojs nikada nije imao.

Dakle, Rojs i Kelner su bili arhitekte koji su dopremili materijal (Vamačaru) iz Indije u Evropu. Međutim, Kroli je bio taj koji je od tog materijala izgradio modernu katedralu (ili tvrđavu). Rojs je ostao donekle u senci jer nije imao Krolijev književni talenat ni sklonost ka skandalima, ali bez njegove masonske logistike, seksualna magija bi verovatno ostala samo fusnota u dnevnicima Karla Kelnera. Rojs je bio duboko upleten u nemačku neregularnu masoneriju. On je od engleskog okultiste Džona Jarkera dobio povelje za rad po sistemima Memfis-Mizraim, koje je potom doneo u Nemačku. Zajedno sa Francom Hartmanom i Karlom Kelnerom, on je u Nemačkoj stvorio jezgro onoga što će postati O.T.O. Njegov cilj je bio da „obnovi“ nemačku masoneriju uvođenjem seksualno-magijskih tajni koje su Kelner i on doneli sa Istoka. Zanimljivo je da je Rojs delovao u istim geografskim i kulturnim zonama gde su ranije delovali LHP jevrejski apostata Jakov Frank i njegovi frankisti (Frankfurt, Ofenbah). 

Rojs je bio povezan sa nemačkim pansofistima (poput Hajnriha Trabera), koji su kasnije uticali na formiranje Fraternitas Saturni, najpoznatijeg nemačkog LHP reda. Kao operski pevač, Rojs je bio duboko prožet nemačkim viteškim misticizmom Riharda Vagnera. Za njega je O.T.O. bio ostvarenje vitezova Grala iz Parsifala, ali sa seksualno-magijskim ključem. Inače, Rojs je bio kontroverzna ličnost u Nemačkoj. Dok je gradio okultne redove, bio je optuživan da je doušnik pruske policije i britanske obaveštajne službe.

Sir Džon Vudrof i intelektualni Put Leve ruke

Sir Džona Vudrofa (Sir John Woodroffe), britanski sudija u Bengalu, bio je taj koji je pod pseudonimom Avalon, početkom XX veka zapadnom svetu otkrio Tantru. Zapravo, nije da se o tome i ranije nije znalo, ali je on to učinio na kompetentno, temeljno i u akademskom stilu. Vudrof nije bio inicijat LHP-a u zapadnom smislu, ali je bio prvi koji je intelektualno i duhovno rehabilitovao Vamačaru. Obrazovan na Oksfordu, Vudrof je postao duboko fasciniran indijskom tradicijom. Njegov rad je bio revolucionaran jer je tantru, koju su dotadašnji orijentalisti odbacivali kao razvratnu magiju, predstavio kao visoko sofisticiran metafizički sistem. Njegova dela poput The Serpent Power (o Kundalini jogi) i Shakti and Shakta postala su biblije za svakoga ko se bavi energetskim radom. Koristio je ime Artur Avalon (povezujući keltski misticizam sa indijskim) verovatno da bi zaštitio svoju karijeru sudije dok je istraživao opasne teme.

Vudrof je bio iniciran u Šakti tradiciju (obožavanje Majke Boginje). On je vrlo precizno opisao razliku između Dakšinačara (Put desne ruke), gde se rituali izvode simbolički; i Vamačara (Put leve ruke), gde se koriste čuveni 5M elementi (meso, riba, vino, žitarice i seksualni čin) u ritualne svrhe. Iako je on lično težio ka čistijim, metafizičkim aspektima i često se trudio da opravda Tantru pred tadašnjim zapadnim moralom, on je branio Vamačaru. Tvrdio je da za onoga ko je vira (heroj / adept), ovi tabui nisu uživanje, već sredstvo za uništenje dualnosti. Postoje kontroverze oko toga koliko je on sam praktikovao LHP rituale. Većina istoričara smatra da je on bio intelektualni inicijat. Radio je sa indijskim panditima (kao što je Šivačandra Vidjarnava) koji su bili stvarni adepti. U svakom slučaju Vudrof je bio most. Bez njegovih prevoda, Rojs, Kelner i Kroli ne bi imali terminologiju za ono što su pokušavali da urade u O.T.O.-u. Vudrof nikada nije sebe nazivao LHP adeptom u modernom smislu, ali je on bio taj koji je skinuo veo sa Puta Leve ruke i dokazao da to nije ludilo, već precizna nauka o preobražaju svesti. U tom smislu, on je bio nevoljni kum modernog LHP-a, pruživši mu akademski kredibilitet, dok su mu drugi dali skandal i politiku.

Alister Kroli, iskušenje Ponora i Crni brat

Jedan od ključnih motiva Krolijevog učenja jeste prelazak preko Ponora koji deli niže sfere od božanskih. To je zapravo odjek kabalističkog shvatanja o prolasku kroz Daat (ambis znanja ili spoznaje, označen kao lažna sefira), kako bi svest adepta dosegla sefiru Binah (Grad Piramida). Za Krolija, pravi Brat Leve ruke (Brother of the Left-Hand Path) je onaj koji odbije da pređe Ponor. On se skvrči u svom egu, sakati svoju vezu sa univerzalnim i postaje Crni brat. Dakle, tu vidimo motiv sakaćenja koji je opisivao Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora kada opisuje adepta Leve ruke. To znači da je ta vrsta opasnosti stvarna. O tom izopačenju ili sakaćenju govore i istraživači koji opisuju put indijskih agorija. Sadguru pominje da od hiljadu onih koji krenu tomstazom samo jedan usps da stigne do kraja, a da ostali završe u ludilu ili postanu mračni. Vidimo da ko ostane u Ponoru, postaje okamenjen. Ali, Kroli ukazuje da se LHP metodom (transgresijom i uništenjem dualnosti) zapravo brže stiže do trenutka kada ego mora biti žrtvovan kako bi se postalo Magister Templi. 

Na neki način Krolijeva magika vrti se oko solarne-falusne energije koja prolazi kroz mrak. U njegovoj kosmologiji, Hadit je beskonačno mala tačka, unutrašnje sunce u srcu svakog čoveka. To sunce sija u mraku Nuit (beskonačnog prostora). Kod njega je Babalon, odnosno apokaliptička Skerletna žena u njegovoj interpretaciji, zapadna verzija indijske boginje Kali. Ona je ta koja pije krv svetaca (ego adepta). Ovde LHP nije sakaćenje radi moći, već potpuno sagorevanje svega ljudskog u vatri božanskog pijanstva. 

Uporedimo sada Krolija i Mejrinka u figurativnom smislu. Na primer, dok Bartlet Grin, Mejrinkov lik iz romana Anđeo sa zapadnog prozora, želi da sačuva svoje ja zauvek, krolijevski adept koristi greh, seks i opijate da bi razbio to ja. Kroli tvrdi da je svetla staza (Belo bratstvo) često licemerna i da guši ljudsku prirodu. Njegova telema (kao oblik LHP) jeste sunce u utrobi. On veruje da se svetlost ne nalazi gledajući u nebo, već zaranjanjem u najdublje nagone i njihovo svesno pročišćavanje. Vidimo da je krolijevski koncept LHP-a elitni psihološki i magijski sistem. On je uklonio đavola iz te priče i postavio Čoveka-Boga. Međutim, upravo je taj Krolijev individualizam i insistiranje na moći (Volja) otvorilo vrata za ono što će se desiti u XX veku, kada LHP i simbol Crnog Sunca uđu u arenu totalitarne politike i "völkisch" misticizma.

Crno Sunce i „nemačko ludilo“

„Nemačko ludilo“ između dva svetska rata predstavlja najmonstruozniji eksperiment u istoriji okultizma, trenutak kada je Put leve ruke (LHP), dotad rezervisan za individualne askete ili magove, pretvoren u kolektivni, državni misticizam. To je trenutak kada se alhemijsko Crno Sunce pretvara u politički motor za „žetvu“ miliona duša. Kroli je verovao u suverenitet pojedinca (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Međutim, nemački okultni krugovi (poput društava Tule i Vril) delovali su sa stajališta koje možemo označiti kao perverziju ove ideje. Više se ne radi o tvojoj Volji, već o Volji Krvi i Tla. Tako se LHP našao u službi rasne ideologije. Transgresija više nije bila usmerena na uništenje sopstvenog ega, već na uništenje „drugoga“ (neprijatelja, nižih rasa). To je bio LHP bez duhovne odgovornosti, put moći koji je zadržao samo metodu nasilja i šoka, ali je izgubio cilj prosvetljenja.

Dvorac Vevelsburg, koji je Hajnrih Himler zamislio kao „Vatikan SS-a“, postao je arhitektonski epicentar ovog misticizma. U podu dvorane Obergruppenführersaal nalazi se čuveni mozaik Crnog Sunca (Schwarze Sonne). Za SS elitu, ovo nije bio samo ukras već je predstavljalo izvor „vazdušne“ ili „vril“ energije koja dolazi iz mitske Hiperboreje ili unutrašnjosti Zemlje. To je bila vizija sunca koje sija samo za „izabrane“, dok za ostatak sveta donosi uništenje. Kroz rituale, SS je pokušao da kanališe saturnijske aspekte (smrt, red, neumoljivost) kako bi stvorio novu vrstu čoveka: „Plavokosu zver“. 

Figure poput Gvida fon Lista i Lanca fon Libenfelsa (koji je izdavao časopis Ostara) „prevele“ su gnostički dualitet (svetlost protiv tame) na rasni plan. U njihovoj verziji, „bogovi“ (Arijevci) su se pomešali sa „poživotinjenim ljudima“, i zadatak LHP-a je bio da nasilno povrati tu izgubljenu božanstvenost. Ono što je kod derviša bio „put prekora“ radi poniznosti, ovde je postao „put zločina“ radi superiornosti. Mejrinkov opis „samosakaćenja“ LHP adepta ovde se materijalizovao u fizičkom svetu kroz logore i genocid. 

Karl Marija Viligut, Himlerov Raspućin, (poznat kao Weisthor), bio je ključna figura u oblikovanju SS mitologije. On je tvrdio da ima genetsko sećanje na drevnu germansku religiju. Njegova učenja su bila prožeta idejom o „tajnim kraljevima“ i magijskim silama koje se kriju u runama. On je savetovao Himlera u dizajnu prstena Totenkopf i rituala koji su SS pretvorili u neopaganski, vojni red. Dakle, nemački nacistički okultizam je bio LHP u svom najizopačenijem, obliku. Umesto da mag postane Bog, on je postao svesni zupčanik u mašini koja služi ne-ljudskom entitetu (državi / rasi kao biološko-magijskom egregoru). Crno Sunce više nije bilo simbol unutrašnjeg rada (Nigredo), već simbol spoljašnje tame koja guta svet. Ono o čemu je Mejrink pisao o metafizičkom planu, nacizam je izveo na istorijskom. Adepti ovog sistema su zaista „odsekli“ svoj svetlosni aspekt (humanost, empatiju) kako bi postali savršeni instrumenti uništenja. Njihov projekat je bila žetva kreativnosti i volje radi stvaranja demonske imitacije božanskog poretka na zemlji. To je bila crna misa svetskih razmera.

Fraternitas Saturni

Fraternitas Saturni ili Bratstvo Saturna je verovatno najznačajniji i najozbiljniji red Puta Leve ruke u Evropi. Ako je O.T.O. međunarodni brend, Fraternitas Saturni je bio nemačka duboka država okultizma. Njihova važnost proizilazi iz činjenice da su oni prvi koji su otvoreno i sistemski integrisali misticizam Saturna, telemitsku slobodu i tehno-magijske koncepte u jedan operativni sistem. Fraternitas Saturni je nastao direktno iz sukoba sa Krolijem. Na čuvenoj konferenciji u Vajdi, Kroli je pokušao da nametne svoje vođstvo nemačkim pansofistima. Eugen Groše (Gregor A. Gregorius), vođa jedne frakcije pansofista odbio je da prizna Krolija kao apsolutnog diktatora, ali je prihvatio njegovu filozofiju (telemu). Posledično, Groše osniva Fraternitas Saturni 1928. godine. To je bio telemitski red koji nije bio pod Krolijevom kontrolom i prvi čin nezavisnog, modernog LHP-a u Nemačkoj.

Dok su drugi redovi težili suncu, Fraternitas Saturni je obožavao Saturna (demijurga, čuvara praga, ali i Lucifera, u njihovom tumačenju). Za njih Saturn nije samo planeta, već inteligencija koja je zatvorila čovečanstvo u materiju. Put adepta je da ovlada saturnijskim silama (disciplinom, smrću, vremenom) kako bi postao slobodan. Oni su uveli formulu Logos Pan-Soter, L.P.S., koja spaja Pana (prirodu / nagon) i Sotera (spasitelja / duh). To je suštinski LHP ideal, postizanje božanstvenosti kroz potpuno prihvatanje telesnog i materijalnog. Fraternitas Saturni je bio daleko ispred svog vremena u smislu okultne tehnike. Groše je u rituale uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. Verovali su da se magija može naučno objasniti kroz fizičke zakone koji su još uvek nepoznati nauci. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u šiframa, Fraternitas Saturni je imao vrlo direktne priručnike za rad sa seksualnom energijom (uključujući i rad sa mračnim aspektima seksualnosti).

Fraternitas Saturni je jedini veliki red koji je preživeo nacistički progon (iako je Groše bio u zatvoru, a red zabranjen) i nastavio da deluje odmah nakon rata. Majkl Akvino, osnivač Setovog Hrama, crpeo je veliku inspiraciju iz Fraternitas Saturni, posebno u pogledu njihove discipline i hladnog, intelektualnog pristupa mraku. Oni su dokazali da LHP ne mora biti ludilo ili haos, već može biti precizan sistem za elitu. 

Zapravo, Fraternitas Saturni nije netragom nestao. Za razliku od mnogih redova koji su se urušili u unutrašnjim sukobima ili postali internet grupe, ovaj red je preživeo, ali je prošao kroz seriju dramatičnih raskola koji su definisali modernu nemačku okultnu scenu. Nakon Drugog svetskog rata, osnivač Eugen Groše se vratio u Berlin. Iako je bio u poznim godinama, uspeo je da rekonstituiše red 1950. godine. Ovaj period je bio obeležen pokušajem da se saturnijska gnoza prilagodi novom, atomskom dobu. Groše je bio harizmatičan, ali autokratski vođa. Nakon njegove smrti 1964. godine, red je ušao u fazu krize nasledstva. Budući da Fraternitas Saturni nije imao jasnu liniju sukcesije koja bi svima odgovarala, red se pocepao na nekoliko frakcija. Prva je frakcija ona koja je zadržala ime i pravni status udruženja u Nemačkoj. Oni su postali diskretniji, fokusirani na arhivu i očuvanje tradicionalnih stepenova. Druga frakcija, poznata kao Ordo Saturni nastao je krajem 70-ih (zvanično 1982) pod vođstvom Adolfa Hembergera. Oni su tvrdili da legalni Fraternitas Saturni više nema magijsku moć i uveli su još moderniji, naučno-orijentisan pristup saturnijskoj gnozi. Ordo Saturni je bio otvoreniji ka teozofiji i istraživanju parapsihologije.

Danas ne postoji jedna centralna tačka, već nekoliko struja koje nose duh Fraternitas Saturni. Taj red i dalje postoji u Nemačkoj kao aktivna loža. Fokusirani su na saturnijsku magiju i telemu, ali su znatno manje javni nego u Grošeovo vreme. Takođe, postoji i nešto što se zove Communion of Saturn (CoS). To je međunarodni ogranak koji je nastao iz obe postgrošeovske frakcije, prilagođen engleskom govornom području. Oni su ti koji su najviše doprineli digitalizaciji saturnijskih tekstova. Isto tako, veliki broj bivših članova je prešao u potpunu diskreciju ili su postali ključni teoretičari u strujama kao što je Magija Haosa (Chaos Magic). Jedan od najpoznatijih bivših članova bio je Stephen Flowers (Edred Thorsson), koji je imao veze sa Majklom Akvinom. On je kroz svoju knjigu Lords of the Left-Hand Path prvi put detaljno predstavio Fraternitas Saturni široj publici. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo u krugovima bivših članova Fraternitas Saturni i njihovih nastavljača razvijena je ideja o astralnom sajber-prostoru. Oni veruju da se saturnijsko polje energije savršeno poklapa sa strukturom interneta i koriste algoritme i digitalnu enkripciju kao moderne verzije pečata (sigila). Za njih, saturnalizam nisu samo rituali, već hakovanje stvarnosti kroz frekvencije.

Drakula kao arhetip mračnog adepta Puta Leve ruke

Adept inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud je izrekao tvrdnju da je S. L. MacGregor Mathers (jedan od osnivača Zlatne zore) lično uputio Rudolfa fon Sebotendorfa (osnivača Thule Gesellschat) u mračnu magiju. Ta tvrdnja je istorijski veoma nategnuta, ali simbolički pije vodu u LHP narativu. Meters je veći deo svog kasnijeg života proveo u Parizu, izolovan i paranoičan, dok je Sebotendorf svoje okultno obrazovanje stekao uglavnom u Turskoj, kroz sufizam i masoneriju orijentalnog tipa. Nema čvrstih dokaza o njihovom direktnom susretu. Ova ideja verovatno potiče iz činjenice da je Zlatna zora imala svoje ispostave u Nemačkoj i da su teozofski krugovi bili povezani. Sebotendorf je svakako bio svestan Metersovog rada na rekonstrukciji magijskih sistema, ali je njegov put bio mnogo više politički i rasno obojen (Ariozofija).

Sa druge strane, Krolijeva izjava da je Meters postao Crni brat je klasičan primer LHP retorike. U Zlatnoj zori, Meters je postao autokrata. Kroli je tvrdio da je Meters izgubio kontakt sa Tajnim šefovima (virtuelnim, netelesnim entitetima koji vode Red) i da je počeo da koristi magiju za ličnu osvetu i kontrolu. U okultnoj terminologiji, postati Crni brat znači učvrstiti ego unutar Ponora (tokom operacije prelaska), odbiti žrtvu sopstvene ličnosti i postati duhovni parazit. Metersova izolacija i opsednutost sopstvenim autoritetom su Kroliju poslužili kao savršen primer te vrste samosakaćenja, a koje je pominjao i Gustav Mejrink opisujući mračne adepte LHP.

Naravno, tu se provlači i ličnost Brama Stokera koji je bio blizak prijatelj mnogih članova Zlatne zore (uključujući J.W. Brodie-Innesa), ali nema dokaza da je ikada bio iniciran. Međutim, njegov roman Drakula (1897) je duboko okultno delo koje se pojavljuje u trenutku najvećeg procvata Zlatne zore. Blekvud je prilikom tvrdnje da je Meters uputio Sebotendorfa u mračnu vampirsku magiju pominjao i Stokera, ali je takođe pominjao i da je jedan od Tajnih šefova Zlatne zore bio niko drugi do legendarni Drakula. Navodno, otud Stokeru i ideja za njegov čuveni roman, kao i činjenica da je u romanu Drakula došao u London. Drakula u romanu nije samo čudovište, već inverzija adepta. On je besmrtan u materiji, ima kontrolu nad elementima i životinjama, i poseduje gvozdenu volju. U tom smislu, on je književna personifikacija onoga što LHP adept teži da postane: suvereno biće koje ne zavisi od božanske milosti, već od sopstvene vitalne moći.

Inače, sam Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red (verovatno je povezan sa mitskom Zelenom ispostavom sa Tibeta o kojoj je pisao i Trevor Ravenscroft). Navodno, Zeleni Red praktikuje vampirizam radi prikupljanja vitalne energije. Za njih, Drakula nije mrtvac koji pije krv, već inicijat koji zna kako da ukrade vatru od neiniciranih kako bi održao svest nakon fizičke smrti. U suštini, Drakula je Tajni šef Zelenog Reda.

Ideja o Zelenom Redu koji stoji iza Sebotendorfa i Društva Tule uvodi nas u najmračniji aspekt LHP-a: kolektivni vampirizam kao projekat inicijacijskog vampirizma. Sebotendorf je u svojoj knjizi Pre nego što je Hitler došao tvrdio da je Društvo Tule pripremilo teren za njega. Ako prihvatimo Blekvudovu tvrdnju, oni zapravo su stvorili astralni levak koji je usisavao životnu silu masa (kroz miting, rat, žrtvu) kako bi nahranio mračne entitete ili održao crnu elitu u stanju moći. Ipak, Blekvudove tvrdnje su više ezoterijska mitologija nego akademska istorija, ali one pogađaju suštinu. Vampir poput Drakule je savršena predstava LHP adepta koji je odbio da umre (i pređe Ponor) te odlučio da opstane kroz parazitiranje na nižim sferama. Meters je poslužio kao istorijsko upozorenje šta se dešava kada mag postane opsednut moći (postaje Crni brat), a Tule i Sebotendorf su taj princip vampirizma primenili na državu i rasu. Ovo je primer izopačenog LHP-a, gde se transgresija ne koristi za slobodu, već za uspostavljanje večne, mračne hijerarhije. To je prelaz ka Holivudu, gde vampir prestaje da bude strašan i postaje kul, a parazitizam se predstavlja kao vrhunski stil života.

Vidi naredni tekst na ovu temu: Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma

Blavatska i Tajni Majstori okultizma

art by Goran Đurović

Napomena: Ovaj tekst predstavlja neku vrstu nastavka dva prethodna koja sam objavio na ovom blogu a koja se dotiču pojave vampirizma. U prvom od tih tekstova, pod naslovom Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud bavio sam se fenomenom inicijacijskog vampirizma u kome sam opisao okultni mehanizam njegovog funkcionisanja, trajanja i prenošenja. N. D. Blekvud, na čiji sam se rad u tom tekstu uglavnom oslanjao, kao posvećenik vampirizma, dao je zanimljivu perspektivu otvoreno crnomagijskog predatorskog okultizma, ali je na jednom mestu ukazao na sličan oblik magijskog delovanja koji se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. U drugom tekstu po redu: Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke, pokušao sam da, sledeći Blekvudov trag, proniknem malo dublje u temu energetskih predatora tzv. magije svetlosti. Taj trag vodi do tzv tajnih šefova o kojima sam takođe ranije pisao, ali iz drugačijeg ugla, u tekstu pod naslovom Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova.

Uvod:

Cilj okultizma, nevezano da li je reč o njegovom mračnom ili svetlom obliku, jeste samooboženje, ili autoteozis. U hrišćanstvu, Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog. Međutim, po tom pitanju postoji razlika između stajališta hrišćanstva i gnosticizma, iz kojeg vodi poreklo moderni okultizam. Teozis je doktrinarni hrišćanski koncept koji označava proces postajanja sličnim Bogu ili sjedinjenja s božanskim: duhovnim uzdizanjem i oboženjem kroz blagodat Božiju. Dakle, put teozisa je kroz veru, molitvu i delovanje u skladu sa božanskim načelima objavljenim u Svetom Pismu i u skladu sa tumačenjima svetih otaca, čime se postiže jedinstvo sa Bogom. Nasuprot tome, samooboženje je put dosezanja božanskog statusa soptvenim naporima, što je karakteristično za hinduizam, budizam, gnosticizam, hermetizam i sl. Tu imamo dva glavna cilja koja vode ka samooboženju, a to su prosvetljenje i spoznaja (iluminacija i gnoza). Prosvetljenje i spoznaja se postižu kroz praktičan rad na sebi, što predstavlja put samousavršavanja, svojevrsne duhovne alhemije, povodom čega brojne tradicije baštine razne oblike duhovnih praksi. Samooboženje je takođe cilj modernog okultizma i iluminizma, odnosno magije svetlosti (LVX). Sa druge strane, imamo mračnu magiju (NOX) čiji posvećenici takođe teže samooboženju, ali na posve drugačiji način. Razlika između LVX i NOX samooboženja je u metodologiji i u krajnjim ciljevima. Najprostije rečeno, adepti LVX poništavaju svoj ego i utapaju svoju svest u božansku, dok adepti NOX teže očuvanju ega tako što ostatak svog bića utapaju u demonsku prirodu. 

U samom središtu preovlađujućeg misterijskog i inicijacijskog okultizma magije svetlosti (LVX) nalazi se okultna teokratija kojom upravlja nevidljiva grupa tzv Tajnih Šefova. Ko su Tajni Šefovi, ili Tajni Majstori, odnosno članovi Velikog belog bratstva? O njima je poznata teozofkinja Ani Besant rekla da su u pitanju ljudi, posvećenici, koji su završili svoju ljudsku evoluciju, dostigavši ljudsko savršenstvo, te ostvarili ono što hindusi i budisti zovu oslobođenje. Istaknuti član teozofskog pokreta, Alis A. Bejli ih je u jednoj od svojih knjiga predstavila kao stariju braću, pa ću ovde ukratko parafrazirati njene navode i tu i tamo dati neke komentare.  

Glavni među njima je zapravo kralj Sanat Kumara, za koga se kaže da živi u Šambali, mitskom ili mističnom centru u pustinji Gobi, u zapadnom delu Mongolije. On je Gospodar sveta i vrhovni inicijator (otelotvoruje kreativno kosmičko načelo). Oko njega figuriše trijada manifestacije koju čine tri majstora: 

Manu: upravlja ljudskim rasama tako što osniva, uzgaja, usmerava i razlaže rasne tipove, stvarajući one potrebne za planove Tajnih Šefova. On vizuelizuje ono što treba uraditi i kroz zvuk prenosi potrebnu stvaralačku ili destruktivnu energiju svojim pomoćnicima. Za njega kažu da živi u Šigaceu u Himalajima.  

Maitreja: inicijator misterija i oslobodilac, čija je specijalnost religija. Poznat je kao svetski učitelj. Takođe živi u Himalajima.  

Manahohan: manipuliše silama prirode i stvara civilizaciju po potrebi.  

Ispod njih rade Majstori Velikog belog bratstva, koji predstavljaju sedam zraka ili planetarnih aspekata Svetlosti. Oni kao regenti drže uzde upravljanja kontinentima i nacijama, usmeravajući njihove sudbine. Oni nadahnjuju i utiču na državnike i vladare; izlivaju mentalnu energiju na vladajuće grupe, postižući željene rezultate tamo gde se nađe saradnja i receptivna intuicija. Oni su:  

- Majstor Jupiter: živi u planinama Nilgiri. Drži uzde upravljanja indijskim potkontinentom.

- Majstor Morija: živi u Šigaceu, ali je radžputski princ. Radi sa mnogim ezoteričnim ili okultnim organizacijama, kao i preko svetskih političara i državnika, posebno utičući na one sa internacionalnim i kosmopolitskim idealima.  

- Majstor Kut Humi: živi u Šigaceu, ali je Kašmirac. Obrazovan je na britanskom univerzitetu (u Blavatskino doba), i utemeljen u savremenoj literaturi. Bavi se revitalizacijom određenih velikih filozofija i zanimaju ga filantropske agencije. Njegov rad se uglavnom odnosi na ljubav i buđenje ideje bratstva. Na Kut Humija su, kao i na Majstora Morija, bile upućene H. P. Blavatska, pukovnik Olkot i Ani Besant. Navodno, Majstor Morija je stajao iza Blavatske i pukovnika Olkota tokom utemeljenja teozofije. Pritom, Majstora Moriju je, po tvrđenju Blavatske, ona uživo upoznala u Londonu 1851. godine. Sa pomenutim Kut Humijem, kao i sa Maitrejom, bio je u kontaktu i Dr. Felkin, osnivač okultnog reda Stela Matutina, nastalog iz Zlatne zore.

- Majstor Isus: poreklom iz Sirije, obitava u Izraelu. Radi sa masama, a ne sa pojedincima; priprema put u Evropi i Americi za konačni dolazak Svetskog učitelja. Određeni velikodostojnici Anglikanske i Katoličke crkve su njegovi agenti.  

- Majstor Džval Kul: živi u Šigaceu, tibetanskog porekla, i naziva se Glasnik Majstora. Ima duboko znanje o zracima i planetarnim / solarnim uticajima, radi sa isceliteljima, humanitarnim i filantropskim pokretima.  

- Majstor Rakoci: navodno je mađarskog porekla i živi, što je zanimljivo, negde u Karpatima. Verovatno mu je čuveni Drakula komšija, a možda je reč o istoj osobi. Bio je poznat kao Grof de Sen Žermen, Roger Bejkon, a kasnije i kao Fransis Bejkon. Ima uticaj na okultne strukture u Evropi i Americi. Kao Grof de Sen Žermen bio je popularan krajem XVIII i početkom XIX veka. Nadahnuo je mnoge frindž-masonske i rozenkrojcerske organizacije, a poznati savremeni američki satanista E.A. Koetting tvrdi da je lično od njega dobio uputstva za izvođenje nekih meditacija. Dakle, Rakoci - de Sen Žermen, još uvek nije izašao iz mode, iako je pod ovim imenom sve manje poznat. Možda danas koristi neko drugo ime. Dakle, Majstor Rakoci je stručnjak za magijske tehnike, rituale i ceremonije. Za njega su Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard tvrdili da je on zapravo mitski osnivač rozenkrojcerskog bratstva Kristijan Rozenkrojc. Elifas Levi je o Sen Žermenu pisao da je ispovedao katoličku veru i pridržavao se njenih običaja te da je živeo vekovima. Ne znam samo kakav je to hrišćanin, makar bio katolik, koji se bavi okultizmom i posledično živi neprirodno dugo, a da pritom ne uzima životnu energiju drugih ljudi? On je od svojih učenika, kako kaže Levi, zahtevao besprekornu poslušnost, te im govorio da su pozvani u kraljevstvo Melhizedeka i Solomona, koje je zapravo inicijacijski sveštenički niz. Navodno je Sen Žermen, odnosno Majstor Rakoci, svojim učenicima govorio: "Budite baklja sveta; ako je vaša svetlost kao planeta, bićete ništa u očima Boga. Čuvam za vas sjaj u kome je sunčeva slava samo senka. Vi ćete upravljati tokovima zvezda, a oni koji vladaju carstvima biće pod vašom vlašću." Levi je za Sen Žermena rekao da su njegova načela rozenkrojcerska.  

- Majstor Hilarion: poreklom je sa Krita, ali obitava u Egiptu. Radi sa onima koji razvijaju intuiciju, a navodno stoji iza pojave spiritističkog pokreta u XIX veku. Osim toga nadgleda osobe sa razvijenim psihičkim sposobnostima (nešto poput osobe koja se pojavljuje u filmu X-Men).  

Osim navedenih imamo još dvojicu Majstora, a to su:

- Majstor Serapis: poznat je kao Egipćanin, živi u Velikoj Britaniji, vodi anglosaksonski svet i stoji iza levičarskih pokreta širom sveta. Osim toga, daje energiju muzici, slikarstvu, pozorištu, filmovima.  

- Majstor P.: on je irskog porekla i radi pod Rakocijem u Severnoj Americi. Njegova specijalnost, između ostalog, jeste ezoterično hrišćanstvo i mesijanske doktrine.  

Dakle, ovde smo nabrojali ukupno trinaest Majstora, u poretku 1 + 3 + 7 + (2 dopunska). Uveren sam da ovo nije kraj liste, odnosno da poslednja dvojica, koju sam označio kao dopunske, mada je to neadekvatan izraz, jesu deo šireg kruga. U skladu sa ezoterijskom simbolikom, rekao bih da je broj Tajnih Majstora ukupno 72 te da među njima ima i žena. Ipak, uzmite ovu moju tvrdnju sa rezervom jer je u pitanju moja pretpostavka utemeljena na intuiciji. Takođe, na osnovu intuicije i indicija, snažno sam uveren da Majstori, odnosno njihovo tajno bratstvo, nadilazi uobičajene pretpostavke i iskustva onih koji dolaze sa strane puta Desne ruke, odnosno magije svetlosti. Iako sam povodom toga dugo imao određene slutnje, tvrdnja crnog maga inicijacijskog vampirizma N. D. Blekvuda, da je barem jedan od Tajnih Šefova legendarnog viktorijanskog okultnog Reda Zlatna zora niko drugi do mračni vampirski Majstor. To me je veoma iznenadilo kada sam saznao. Naravno, možemo sumnjati u reči nekog samoproglašenog vampira, ali nakon višegodišnjeg iskustva delovanja i iščitavanja okultne literature, izgradio sam određenu sposobnost prepoznavanja gluposti od autentičnog štiva. Na osnovu svega toga usudio bih se izneti tvrdnju da je Veliko belo bratstvo, zapravo deo opšteg okultnog bratstva koje obuhvata kako svetlu, tako i mračnu stranu. I jedni i drugi su braća, i tako se međusobno priznaju i prepoznaju. U tom smislu oni čine dve skrivene glave okultizma, te bih se usudio reći da se oni nalaze, ako ne u određenoj vrsti simbioze, što je možda preterano, ono bar u stanju kohabitacije. 

Zamislite sada sledeći scenario. Inicirani ste u neko tajno društvo. Dobili ste određena uputstva šta i kako bi trebalo da radite, koje vežbe samorazvoja da izvodite, rituale i meditacije, šta da čitate i slično. Učestvujete na sastancima društva, prilikom kojih se izvode određeni zajednički grupni rituali. Marljivo radite i vremenom primećujete kako ostvarujete određene rezultate i poboljšanja na nivou vaše lične energije, sposobnosti razumevanja, samokontrole, jasnovidosti, lucidnosti itd. U trenutku kada se vaša svest podigne, ona ulazi u polje rezonancije, isprva sa svešću vaših neposredno nadređenih u hijerarhiji, a vremenom i sa svešću Tajnih Šefova. Kada se to desi, vaš um počinje da deli slične imaginacijske utiske kao i ovi iznad vas u strukturi. Za te mentalne slike vi mislite da su vaše. Oko tih slika vi uobličavate izvedene ideje i tumačenja za koje takođe mislite da su prirodna, normalna, i naravno, vaša. Ne čudi vas što su i drugi koji rade sa sličnim energijama i po sličnim pravilima takođe došli do sličnih ideja i vizija. To poklapanje čak smatrate dokazom i nekom vrstom egzaktnosti primenjene metodologije, što vas još više uverava da ste na pravom putu. Što više duhovno napredujete to ste više pod uticajem ovih skrivenih faktora. Oni vas neprimetno usmeravaju, opet kao u filmu X-Men. 

Kada postanete veoma napredni, oni vam se polako razotkrivaju, i to na način da ih vi opažate kao nešto intimno vaše, nešto što je deo vas, ali i nije deo vas. To čini da se na neki način osećate posebnim. Znate šta vam je činiti. Vaša poslušnost je besprekorna i tada bivate savršeni instrument. Kada jednom postanete takvi, onda oni u vas ulivaju deo svoje moći kako biste bili u stanju da mesmerizujete one na nižem nivou razvoja. Na sličan način, često i bez znanja onih na koje je usmerena njihova namera, Tajni Majstori telepatski kontrolišu osobe koje nisu ni svesne tog uticaja, niti njegovog izvora. Tako Majstori vladaju čovečanstvom, tako se stvara istorija, rađaju se ideje, pogledi na svet, gnoze, izumi, opsesije, vizije, poruke onostranog itd. Ne znači da sve ideje potiču od Tajnih Šefova, ali nekako sam uveren da one preovlađujuće svakako da.  

Šta biva sa onima čija se svest izdigne u meri da postane jedno sa svešću Majstora? Tada polako stupa na scenu taj vampirski trenutak koji, po mom dubokom uverenju, nije svojstven samo crnim majstorima, nego i belim. Individualnost naprednog sledbenika tada biva poništena, a funkcionalna rezidua često prepuštena inerciji, ili je možda čak i do kraja njenog trajanja usmeravana ali bez značajnog upliva energije. U tom smislu, pogledajte u kakvom su stanju okončali svoje živote neke od poznatih ličnosti okultizma. U krajnjoj liniji, sličnu sudbinu dele i sledbenici mračnih inicijacija, ali je sled njihovih postupaka i koraka drugačiji. Sledbenici svetlosti izgube ego i individualnost, ali se utope u višu svest. Sledbenici tame sačuvaju ego i individualnost ali izgube dušu postajući deo egregora larvalnih ne-bića. Sledbenike svetlosti savlada starost, a sledbenici tame u punoj snazi, kao energetska larva ispunjena suštinom koja nije životvorna, napuštaju telo, odbacuju svetlost i menjaju oblik egzistencije.

Vampirizam Puta desne ruke

Art by Vanessa Lemen

O rozenkrojcerskom bratstvu zapravo ja ne znam ništa, odnosno ništa pouzdano. Pa ipak, usudio bih se izneti nekoliko suštinskih opaski bez da ulazim u istorijske detalje, stvarne ili izmišljene, odnosno loše protumačene činjenice. Krenuću od nečeg ličnog. Pre skoro petnaest godina, jedna moja poznanica, koja živi negde u Evropi, požalila mi se da je izvesni rozenkrojcer astralno proganja i energetski vampiriše. Odmah sam pomislio da umišlja ili da je pobrkala ljude, jer zaboga, rozenkrojceri se ne bave takvim stvarima! Oni su posvećenici svetlosti! Pa da li bi se oni, kao takvi, uopšte bavili nečim tako bizarnim kao što je „energetski vampirizam“? Međutim, rekla mi je da to ne izmišlja, da ga sanja, da oseća njegovo prisustvo noću pored svog kreveta, ponekad ga zaista i vidi itd. Pitao sam je kako zna da je to on? Mislio sam da možda nešto projektuje iz sopstvene psihe. Rekla mi je da je to bio prijatelj njenog verenika, koji je, kao i taj navodni vampir, bio član uglednog udruženja koje je za sebe tvrdilo da je rozenkrojcersko, ili da barem baštini njihovu tradiciju. 

Tada sam celu stvar odbacio kao njenu paranoju i neku vrstu ludila. Na trenutke sam joj čak i poverovao ali sam smatrao da ti neorozenkrojceri nisu pravi rozenkrojceri nego nekakva nelegitimna izopačena loza koja se tako predstavlja a zapravo ne poseduje njihove tajne. Setio sam se da sam kao student imao koleginicu koja je slično tvrdila za jednog malo starijeg muškarca iz Beograda koji je navodno bio član čuvene Zlatne zore, odnosno jedne od savremenih grana poznatog viktorijanskog okultnog društva. Naravno, i te oblike Zlatne zore, kao i sve što se predstavljalo kao rozenkrojcerstvo smatrao sam samozvancima bez stvarnog ezoterijskog utemeljenja i legitimiteta, ali koji ipak imaju neka znanja pa to što se bave vampirizmom samo ide u prilog mom stavu.  

Međutim, nedavno sam čuo neku priču o slučaju astralnog vampirizma gde je žrtva ponovo mlada devojka a napadač sredovečni muškarac okultnog bekgraunda. Tada sam se setio mita o osnivaču rozenkrojcerskog bratstva Kristijanu Rozenkrojcu, čija je grobnica, kako legenda kaže, otvorena nakon 120 godina te da je njegovo telo tom prilikom bilo savršeno očuvano. Kome je uopšte potrebno očuvano telo? Zašto je njegova grobnica uopšte bila otvarana? Kako je on uopšte vaskrsao? Naravno, sve bi to moglo biti samo alegorija kojom se tumači neki alhemijski proces. Ipak, svako ko je čitao knjigu Menlija P. Hola Tajna učenja svih epoha, u poglavlju o rozenkrojcerima, mogao je naići na tvrdnje autora da su njihovi adepti čuvali svoja tela u nekakvim staklenim retortama, iz bi povremeno izlazili. Dakle, koliko nam je još tragova potrebno da bismo konačno shvatili o čemu se tu zaista radi? Koliko je verovatno da neko boravi u stanju hibernacije nenormalno dugo, da se povremeno budi, bude aktivan neko vreme, pa se ponovo vraća u prethodno stanje, a da pritom ne crpi energiju od živih? 

Da bih došao do poente moram zaći malo u digresiju. Svima nam je manje više poznat hrišćanski koncept sveca, kao izuzetnog čoveka, mučenika, koji i nakon što je preminuo, i dalje nekako radi na spasenju duša onih živih. Svetac je, u neku ruku, posrednik, između ljudi i Boga, neko ko, sa one strane vela postojanja, kao duh, i dalje bdije nad vernicima. Zapravo, neretko su sveci hristijanizovani paganski bogovi pokrštenih naroda, ili pak neka konkretna ličnost koja je za života delovala na određeni način, izvodila čuda, a ponekad bi to činili i nakon svoje smrti. Svetac ima svoj kult, svoje sakralne predmete, datum u verskom kalendaru itd. Ponekad se sveci određenim ljudima ukažu, na ovaj ili onaj način, pošalju poruku, pojave se u snu ili u viziji, i slično. To sve ima svoje uzore u kultu predaka sa kojima oni koji su živi, održavajući njihov kult, komuniciraju i od kojih ponekad mogu dobiti pomoć. U tom smislu preci su nakon smrti prešli u red duhovnih bića. 

U istočnim tradicijama poznati su nam avatari, kao ovaploćenja određenih bogova ili posvećenika, asketa, koji su se odrekli najviše ravni i povremeno se inkarniraju ne bi li nastavili svoj altruistički rad na oslobađanju čovečanstva, odnosno zarobljenih ljudskih duša. To je oblik samožrtvovanja. U ovom smislu nije reč o svecima, pa ni avatarima, iako sa ovim poslednjima postoje određene sličnosti, već o fenomenu poznatom pod nazivom Tajni šefovi. Taj fenomen pretpostavlja postojanje tajanstvenog mističnog reda sačinjenog od skrivenih adepata svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva. Dakle, tu više nije reč o radu na spasenju konkretnih vernika, ili radu na zaštiti i materijalnom blagostanju svojih potomaka, kao u kultu predaka, nego o radu koji podrazumeva, između ostalog, i kolektivni duhovni napredak čovečanstva putem usavršavanja iniciranih članova tajnih društava i misterijskih organizacija. Nije više reč o radu na privođenju bezbožnog čovečanstva nauku i veri Isusa Hrista, nego rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. 

Konačno dolazimo do ideje koja je u Evropi pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista, na duhovno usavršavanje, a što je ideja koja vodi poreklo iz alhemije. To duhovno usavršavanje odvija se putem bezposredovanog odnosa čoveka sa Bogom, zatim putem upražnjavanja određenih mističnih praksi, a sve to uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno pojavljuju i na ovom svetu regrutuju nove članove spoljašnjih inicijacijskih redova. Dakle, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke, odnosno sa astralne ravni, upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, da se odvežu od materijalnog plana, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane.

Navodno istinski rozenkrojcerski red, čiji je jedan od brojnih spoljnih oblika i Hermetički Red Zlatne zore, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore pominju se trojica šefova koji odgovaraju ovoj simboličkoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (463). Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu, ipak na neki način ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u učenje bratstva čiji koren doseže do Božjeg trona! 

Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska je strukturu takvih adepata nazvala Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (kako ih naziva Blavatska), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora. Naravno, kako to uvek biva, mnogi učenici otpadnu, ali želeći da i dalje ostanu u igri, oni formiraju slične spoljne strukture i tako šire (samo)obmanu, koristeći se imenima, obredima, znacima i simbolima autentičnih spoljnih redova. Ne treba napominjati da takve strukture završe u daljem raspadu ili ludilu njihovih članova i osnivača, jer ostavši bez veze sa egregorom adepata, lako padaju pod uticaj mračnih sila.

Dakle, vidimo da Tajni Šefovi postoje astralno, ali mogu postojati i fizički, ukoliko su njihova tela očuvana, ili ukoliko su našli načina da žive neprirodno dugo, što nije nemoguće. Zar upravo ta dugovečnost nije jedan od ciljeva alhemičara? Povodom ove misli kroz um mi je prostrujalo da je poznati crni mag i sledbenik inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud, u jednoj od svojih knjiga, pominjao savršeno očuvana tela prvih majstora venecijanske masonerije. A Venecija je, na Blekvudovoj istorijskoj mapi inicijacijskog vampirizma, ključna tačka iz koje, u neprekinutom inicijacijskom nizu, vampirska okultna škola, počev od XV veka, ako ne i ranije, širi svoju mrežu prevashodno u srednjoj i istočnoj Evropi, odnosno u nemačkim i mađarskim zemljama. Navodno, tom nizu pripadao je i sam imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga (1368-1437), osnivač Reda Zmaja, čiji je član bio legendarni Drakula. 

Imperatora je u inicijacijski vampirizam, po Blekvudovim rečima, uveo ni manje ni više nego mitski Abramelin Mag (ili možda neki njegov sledbenik), autor čuvenog magijskog spisa koji čini temelj čitavog kompleksa evropskog okultizma. Abramelin je, ili neko iz njegove loze, sinisterni aspekt svoje magije praktikovao u Veneciji gde je ustanovljen prvi vampirski lanac posvećenja. Tek nakon toga se uputio kod cara Sigismunda koji je potom postao njegov učenik. Navodno, car je bio nesretno zaljubljen u devojku koja je preminula pa je magijskim putem hteo da je vrati u život, pri čemu mu je Abramelin pomogao. Taj niz vodi i kroz neka okultna udruženja frindž-masonske / rozenkrojcerske tradicije, što ne znači da su ta udruženja u svojoj osnovi vampirska, nego su neki njihovi članovi praktikovali vampirsku magiju čiji je izvor abramelinovski.

N.D. Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red, a koji je, po njegovom kazivanju, nastao od čuvenog nemačkog okultnog reda Thule-Gesellschaft (Društvo Tule). Osnivač Društva Tule bio je Adam Alfred Rudolf Glauer, poznat kao Rudolf Freiherr von Sebottendorff (1875- 1945), nemački vojni obaveštajac, a kao članovi tog društva pominju se čuvena imena nacizma kao što su Rudolf Hes i Alfred Rozenberg. Društvo Tule nije bio izvorno vampirski red, već je deo vampirske gnoze, po Blekvudu, do njih došao posredstvom Zlatne zore, odnosno S. L. MekGregor Metersa i Brema Stokera (takođe člana Zlatne zore). Po Blekvudu, Meters i Stoker su uputili Sebotendorfa u načine uspostavljanja kontakta sa Tajnim Šefovima. Blekvud tvrdi da je Tajni šef Zlatne zore sa kojim je Meters uspostavio kontakt niko drugi do sam Drakula (odnosno njegov vampirski egregor)! I zaista, otkud uopšte ideja dolaska Drakule u London? 

Podsetiću, Meters je u Pariskoj biblioteci pronašao knjigu Abramelina Maga sa opisima rituala koji su rezultirali njegovim kontaktom sa, kako tvrdi Blekvud, Drakulom, tj. Tajnim Šefom. Dugotrajni i iscrpljujući postupak uspostavljanja kontakta sa anđelom čuvarem jeste cilj uputstava iz te knjige. Međutim, ono što je manje poznato jesu posledice neuspeha u tom radu što podrazumeva napad mračnih sila na onoga ko se usudio a nije uspeo. Nisi uspeo da prizoveš anđela čuvara, u tom slučaju prizvao si demona čuvara. Možda je takav ishod nekako uvezan sa vampirskim egregorom. Blekvud pretpostavlja da sinisterni aspekt Abramelinovog učenja potiče od stare jevrejske gnostičke sekte Kainita koji su smatrali biblijskog Kaina kao svoj uzor (Kain je, kako kaže poznati crni mag Majkl V. Ford, oličenje vampirskog arhetipa). 

Ipak, moram naglasiti, za sve ovo, osim Blekvudovih tvrdnji, nemam nikakvih dokaza, niti sam naišao na neki drugi izvor koji bi možda to nekako potvrdio, ili barem tvrdio isto, odnosno slično. Mimo ovoga, postoje indicije o postojanju Zelenog Reda (ili Reda Zelenog Zmaja), ali ja ne znam koji je Zeleni Red u pitanju. Blekvudov Zeleni Red je nastao nakon Drugog svetskog rata, a postojao je i red sličnog imena početkom XX veka, sve do Drugog svetskog rata. Možda je Blekvudov red zapravo obnovljeni stari Zeleni Red, ali uzdržao bih se od te nategnute spekulacije. Pomenuću samo da se kao članovi prvog Zelenog Reda, čije je poreklo zapravo tibetansko, pominju zanimljive ličnosti kao što su: Raspućin, ruska carica Aleksandra, Karl Haushofer i Petar Bedmajev. 

No, vratimo se na početnu tezu. Ne mogu tvrditi da je svako ko sebe naziva rozenkrojcerom istovremeno i vampir. To nije tačno. Ali u samom jezgru rozenkrojcerskog mita nalazi se priča o vaskrslom Kristijanu Rozenkrojcu. Setimo se i šta je Izrael Regardije napisao u svojoj opširnoj knjizi o Zlatnoj zori, kada je pomenuo trojicu rozenkrojcerskih adepata koji su živeli po nekoliko stotina godina. Ipak, za razliku od stereotipnih vampira Puta Leve ruke „dece noći“ - nosferatu, ovde možda imamo posla sa vampirima svetlosti - luksferatu. Na kraju, zar Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard nisu tvrdili da se Rozenkrojc kasnije pojavio kao čuveni grof Sen Žermen, alhemičar i možda vampir? Nije li stereotipna predstava o vampiru na neki način ograničavajuća?

U kontekstu ove teme jedan stariji okultista mi je skrenuo pažnju na roman Majkla Talbota pod nazivom Delikatna zavisnost (The Delicate Dependency), u kojem vampiri u suštini deluju kao rozenkrojceri. Oni su tajno društvo alhemičara koje usmerava čovečanstvo u različitim pravcima. Roman se tonom oslanja na ideju popularnu u periodu fin de siècle, naročito u Francuskoj, gde je „rozenkrojcer“ neka vrsta dekadentnog umetnika. Kao i dekadentni umetnici Francuske i Engleske, Talbotovi vampiri su takođe erotske estete koji iniciraju u svet snova, čuda i uživanja. Kako kaže moj anonimni prijatelj, još jedna značenjska asocijacija iz fin de siècle epohe, popularizovana preko Huismansa u romanu Là-bas, jeste ideja da neki rozenkrojceri u tajnosti obožavaju đavola.

Ipak valja imati na umu da su oni koji za sebe misle da su „svetliji od svetlosti“ neretko skloniji sopstvenoj predatorskoj prirodi nego oni koji je otvoreno prihvataju. Uverenjem da su iznad osnovnih instinkata, slepi su da vide kako ti instinkti i dalje utiču na njihove misli. U svom najprizemnijem obliku, ti „Sveti Adepti“ žive u luksuzu a što se plaća novcem njihovih osiromašenih sledbenika, dok istovremeno tvrde da su, u svojoj čistoći, iznad bilo kakvih predatorskih pobuda. Ko misli da se ovo isto ne odnosi na vođe različitih ezoterijskih organizacija Puta Desne ruke, taj se grdno vara.

Moj prijatelj kaže da neko ko život vidi kroz odnos predator–plen, posledično vidi kako to načelo stalno funkcioniše, kako životinje neprestano uzimaju od drugih, često slabijih. Po njemu, to može dovesti do sledećeg: 1. Vampir u nastajanju odlučuje da će postati veći i bolji u uzimanju i postaje čudovište / kapitalista. Ako nije naročito inteligentan, ostaće na tom nivou (i živeti u stalnom strahu da će se plen udružiti i naoštriti giljotinu), ali ako jeste... 2. Postaje veći i bolji u uzimanju, i onda shvata da prava moć, uživanje i mudrost ne dolaze iz toga da budeš čudovište, već iz razmene energije. To postaje duboko alhemijski i korisno za sve uključene. On tada deluje kao inicijator, šaman, umetnik, tajanstveni ali dobronamerni stranac. I konačno, pod 3. darvinistički užas svega toga postaje nepodnošljiv i osoba postaje duboko pesimistična u pogledu prirode stvarnosti. Ovo može uključivati izlete u gnosticizam i budizam. Po ovom zanimljivom gledištu starog okultiste, navedena tri stanja nisu međusobno odvojena. Često postoji obrazac u kojem se neko prvo nalazi na nivou 1, zatim padne u nivo 3, da bi se konačno uzdigao na nivo 2. Sve ovo ostaje nedostupno nekome ko veruje da je iznad svojih osnovnih instinkata, ali je otvoreno onome ko ih prihvati, radi s njima i transformiše ih. Što se tiče konkretnog rozenkrojcerskog mita koji sam pomenuo, moj prijatelj je izneo ocenu da je telo rozenkrojcerskog adepta nepropadljivo jer je svest toliko pročistila samu sebe da je i njeno vozilo (telo) prešlo granicu kvarljivosti. Vampirski mit to obrće: on osnažuje telo da bi se ono obnavljalo, držeći entropiju podalje, čime omogućava svesti da duže i delotvornije funkcioniše. Magijski gledano, ova dva sistema rade u suprotnim pravcima.