Politički rituali našeg
vremena predstavljaju iskrivljeni i karikaturalni odjek davnašnjih običaja i
tradicija. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim
običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne
primere iz različitih kultura i epoha. On je u knjizi „Zlatna grana“, pokušao
objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali
sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara.
Kraljeubistvo je bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi,
u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje snage, plodnosti i vitalnosti
njegovih podanika. Istorijski razvoj ljudske civilizacije ukinuo je drevno
načelo vladarske virilnosti po kome kralj ili vladar nije mogao biti čovek sa
nekom fizičkom manom ili nedostatkom, odnosno neko ko je slab ili bolestan. Tzv
primitivni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje
naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav
biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon
određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog
starenja ili usled bolesti, utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od
čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica zavisi.
Već nekoliko vekova, u
mnogim kulturama postalo je moguće da bolesnik, ludak ili ličnost bez ikakvih
kvaliteta, sticajem raznih okolnosti, stane na čelo zajednice ili države.
Dešavalo se to i u antičkom Rimu. Posledice su poznate. Demokratski poredak je praksu
biranja prosečnih mediokriteta ili ispodprosečnih pojedinaca doslovno pretvorio
u zakonitost. Današnji vlastodržci u tzv primitivnim ili manje naprednim
društvima i zajednicama, kao tip ljudskog materijala, ne bi imali nikakvih
šansi da sednu na tron, ne samo neke države, nego ni najmanjeg sela. Frejzer je
pokazao kako se čovečanstvo, tokom istorije, oslobodilo magijske svesti,
prošavši kroz magijsko-religijsku i religijsku fazu, do današnjeg formalno
religijskog, a u biti manje-više sekularnog oblika društvene organizacije. Cena
tog oslobađanja jeste uspon mediokriteta. Vrlina, vitalnost i snaga više nisu
od suštinske važnosti za izbor vladara, čiji je karikaturalni izraz današnji
oblik demokratski izabranog predsednika, premijera, ili nekakvog komesara. Ta uloga nije čak ni
vladarska, predvodnička, nego upravljačka, čisto birokratska a manje tehnokratska. Umesto snage, vrlina današnjeg
demokratskog vođe je podobnost. Naravno, tu ima odstupanja, kada kakva snažnija
ličnost nekako uspe da preuzme vlast, ali pravilo duha vremena to ne smatra
poželjnim. Ipak, bez obzira na opadanje kriterijuma izbora vođe države ili
zajednice, određeni vidovi kontinuiteta sa drevnim tradicijama, mada u
obnovljenom ključu, još uvek su na snazi u praksi određenih zemalja. Najbolji
primer za to su predsednički izbori u SAD.
Pre nego što razmotrimo šta bi održavanje predsedničkih izbora baš u to vreme trebalo da znači, podsetimo se, Frejzer je naglašavao da su Sparta i još neke grčke države, svoje kraljeve birali na osam godina, kada dođe do poklapanja punog Meseca sa kratkodnevnicom ili dugodnevnicom. Ovo zapažanje daje osnovu za kalendar koji približno harmonizuje solarno i lunarno vreme što je bilo potrebno radi potvrđivanja novog posvećenja aktuelnog kralja. Frejzer primećuje da teškoća usklađivanja lunarnog i solarnog vremena jeste jedan od stalnih problema koji muči dovitljivost ljudi koji tek izlaze iz varvarstva. Osmogodišnji ciklus je najkraći period na kraju koga su Sunce i Mesec stvarno naporedo, pošto su, slikovito rečeno, utrkuju sve ostalo vreme. Tako se pun Mesec samo jedanput svakih osam godina podudara sa najdužim ili najkraćim danom. Frejzer podseća da je stari spartanski ustav propisivao da efori svake osme godine, jedne vedre noći bez mesečine, ćuteći posmatraju nebo. Ako za vreme tog posmatranja vide meteor ili zvezdu padalicu, oni zaključe da se kralj ogrešio o božanstvo i razreše ga funkcija, dok mu ih Delfijsko ili Olimpsko proročište ponovo ne povrati.
Karta Mesec iz špila Alistera Krolija
Frejzer piše da je pravilno podešavanje
kalendara u drevnim vremenima bilo stvar koja se tiče religije, jer se preko njega doznavalo kad je
pravo vreme za umilostivljavanje božanstva čija je naklonost neophodno potrebna
za blagostanje zajednice. Otud, kaže Frejzer, nije bilo čudno što je kralj, kao glavni sveštenik
države ili kao bog, izložen mogućnosti da bude svrgnut sa prestola ili ubijen
pri završetku jednog astronomskog perioda. Kada velike nebeske svetiljke završe
svoj tok i spremaju se da obnove nebesku trku, moglo se, sasvim prirodno, misliti
da i kralj treba da obnovi svoje božanske snage, ili da dokaže da su ostale
neumanjene, pod pretnjom da u protivnom slučaju mora ustupiti mesto snažnijem
nasledniku. U južnoj Indiji, Navodi Frejzer, kraljeva vladavina i život
završavaju se obrtanjem planete Jupitera oko Sunca. U
staroj Grčkoj kraljeva sudbina je svakih osam godina ležala na tasu terazija,
spremna da se digne uvis i svrši svoje čim se na suprotni tas stavi zvezda
padalica. Dakle, kod Grka uviđamu jasnu paralelu simbola krune i zvezde padalice.
Kada se u svetlu
Frejzerovih navoda osvrnemo na američke predsedničke izbore, primećujemo da se oni održavaju prvog utorka nakon prvog ponedeljka u novembru, kada je Sunce u Škorpiji, znaku smrti, tranzicije, sakralne transformacije i tajfunskog (odnosno Setovog) aspekta moći. U pitanju je period usporavanja Sunca, imajući u vidu početak zime oko 22.
decembra kada je na delu suncostaj. To je period neposredno pred paganski praznik Samhain, odnosno noć kada granica sa podzemljem postaje najtanja, i vreme kada se staro Sunce iscrpljuje, te ide ka svom najmračnijem trenutku, tj ka zimskom suncostaju. Tada se Sunce nalazi najniže u odnosu na
horizont tokom svog dnevnog kretanja, što prouzrokuje njajkraći dan i najdužu
noć u godini. U mnogim drevnim kulturama to je bilo vreme kada staro božanstvo
polako završava svoje postojanje i sprema se da ode u podzemlje, svet mrtvih,
nakon čega se ponovo rađa i obnavlja.
Dakle, novi američki predsednik u tom
kontekstu predstavljao bi ponoćno i zimsko rođenje novog Sunca, egipatskog boga
Kefru prikazanog zglavkarom na tarot arkani Mesec. Dva psa, dva šakala, ili pas
i šakal, odnosno vuk i šakal, naposletku dva Anubisa (zavisi od dizajna špila),
u tom smislu predstavljala bi dva izbora, dva predsednička kandidata, odnosno
dve glavne američke političke partije, republikance i demokrate, a možda i
Senat i Kongres, sudsku i zakonodavnu vlast, između kojih se uzdiže novo božanstvo: predsednik SAD! Simbolički, imamo prisustvo dve sile: jedna koja vuče ka prošlosti (konzervativci, tradicija, Republika) i druga koja vuče ka budućnosti (progresivci, reforma, Demokrate). Ali, te dve sile su i čuvari praga jer su demokratski izbori liminalni obred gde kandidat mora proći između dve zveri kolektivnog nesvesnog. U tom smislu poveznica sa kartom Mesec ukazuje na arkanum kolektivne projekcije, straha, mitova, laži, propagande, masovne psihe. Izbori su upravo to – ogromna astralna turbulencija.
U okultnim školama arkana Mesec se vezuje za Hebrejsko slovo kof, koje označava potiljak, dakle, ono nesvesno, instinktivno, masovno, kolektivno te odgovara znaku Riba. Htonski vodeni element, u čijem se okrilju rađa novo Sunce,
novi mladi bog, odnosno novi predsednik, predstavlja narod, čije demokratsko
odlučivanje, deluje kao eho vodenog elementa. Predsednik se rađa iz naroda isto kao Kefra iz Nuna, prvobitnog haosa predstavljenog vodenim ambisom. Demokratska stihija je izvikala
ime novog boga i on se polako uzdiže iz tame anonimnosti te uzanim putem odlazi
do svog božanskog obitavališta, Bele Kuće, čija je magijska delatna moć sabrana
u tzv ovalnoj sobi, središnjem svetilištu predsedničke rezidencije. Ovalna soba se može uporediti sa solarnim svetilištem, odnosno kružnim centrom moći kao simbola totaliteta i autoriteta, što savršeno odgovara ulozi predsednika kao osovine američke izvršne vlasti. U okultnom smislu, ovalna soba se može čitati kao etir (aethyr), centralna tačka iz koje se ispoljava božanski dekret.
Egipatski bog Kefra, prikazan skarabejem, jeste jutarnja verzija Sunca. Američki predsednik biva izabran u mračnom ciklusu (Škorpija, arkana Smrt, vladar Mars), kristališe se između novembra i januara (Senatske potvrde, tranzicije), te biva rođen u januarskoj inauguraciji, kada Sunce ulazi u Vodoliju (arhetip karte Zvezda). Sve se ovo uklapa u egipatsku trijadu: Ra – Kefra – Atum. U tom smislu, inauguracija je politčki ekvivalent svitanja. Predsednik se rađa (postaje izabran) u Škorpiji, što je arhetip smrti i regeneracije. Priprema se za vlast tokom decembra i januara, Strelac, znak Jupitera i Jarac, znak Saturna, što predstavljaju strukturu, moć, hijerarhiju, dužnost. Inauguracija koja pada 20. januara poklapa se sa Suncem na zadnjim stepenima Jarca, čija je tarot atribucija arkana Đavo, luciferska sila materijalne vlasti. Prvi puni radni dani, Sunce u Vodoliji, tarot karta Zvezda, jeste ideja obnove, vizije, reforme, nova era.
Mora se priznati da su adepti državnog obreda SAD genijalno povezali ideju demokratije sa nečim što je duboko usađeno u čoveka, a to je promena indeksa svetlosti i toplote kroz godišnji ciklus. Američki politički ritam je usklađen sa arhetipskim ritmom Sunca: od početka zime do početka leta Sunce, sa stajališta severne hemisfere, započinje svoj postepeni uspon iz podzemnog carstva tame, sve dok se na leto ne nađe na najvišoj tački. Taj uspon, koji drevne tradicije prepoznaju kao ponovno rađanje mladog solarnog božanstva, postaje metafora obnovljenog vođstva nacije.
Dok staro Sunce simbolički umire, narod (geomantijska figura Populus), masa bez glave, ali sa moći da ujedini energiju u jednom pravcu, bira ko će predstavljati novo Sunce, odnosno novorođeno ili obnovljeno božanstvo, (geomantijska figura Fortuna Maior, znak povoljnog usuda i vrhunske solarne snage). Populus je lunarni, pasivan, reflektujući; Fortuna Maior je solarna, aktivna, uspinjuća. Time se sama struktura izbora pretvara u ritual prelaska od mesečeve kolektivne reaktivnosti do solarne individualne emanacije.
Imajmo na umu da se izbori održavaju utorkom, danom pod vladavinom Marsa. Mars je u okultnoj tradiciji planetarni čuvar praga, aktivni princip borbe, presecanja i odlučivanja. On otvara prolaz kroz haos kolektivnog nesvesnog (arkana Mesec) prema definisanju novog solarnog subjekta. U tom smislu, marcijalni planetarni duh nadgleda trenutak kada masa (Populus) razdvaja dve mogućnosti, dva psa, dva Anubisa, dva kandidata, i iz haotičnog astrala izvlači jednu svetlosnu tačku koja će se popeti na tron.
Novi ciklus prirode, odnosno proleće, započinje ulaskom Sunca u znak Ovna, prvi znak zodijaka, takođe pod vladavinom Marsa. Od dana inauguracije do ulaska Sunca u Ovan prolazi približno šezdeset dana, što je vremenski luk koji odgovara uglu od 60°, osnovnom uglu masonskog šestara, alatu koji simbolizuje merenje, razgraničenje, uspostavljanje poretka i određivanje božanskog geometrijskog reda. To je ujedno i ugao slova A, koje u ovom kontekstu stoji kao Arcanum, Adeptus, ali i America, početna inicijalna figura čitave državne misterije. U trenutku kada Sunce uđe u Ovna, američki predsednik, kao solarni simbol, dobija punu operativnu snagu. Marsov vatreni impuls uliva život u njegov mandat, aktivirajući sve ono što je nakon inauguracije bilo tek oblik, ali ne i dejstvo. Time se završava faza simboličkog rođenja i strukturalnog ustoličenja (Jarac–Vodolija) i započinje faza aktivnog delanja: solarno-marcijalni zamah prelazi u državničku energiju, osnažujući predsednika kao vidljivog nosioca svetlosti u političkom ciklusu SAD.
Institucija prvih 100 dana američkog predsednika nije samo politička konvencija. Zapravo, tu se ne radi o stotini zemljinih rotacija kao takvih već o simboličkom zaokruženju tri mesečeva ciklusa. Dakle, tih 100 dana jesu inicijacijski period u kome novo Sunce prolazi kroz tri mesečeve mračne faze pre nego što u potpunosti preuzme dominaciju nad političkim nebom. Ta simbolička stotina obuhvata otprilike tri kompletna lunarno-sinodička ciklusa, plus prelazni period u koji se uklapa završetak celog inicijacijskog procesa predsednika. Predsednik, kao simulakrum božanskog vladara, prolazi kroz trostruku probu:
A) proba vode (narod, masa, Populus, odnosno konsolidacija naroda, legitimitet),
B) proba vazduha (zakoni, procedure, Kongres, reč, dakle uspostavljanje komunikacije i zakonskog okvira),
C) proba vatre (neprijatelji, opozicija, globalne sile, odnosno prva stvarna borba za moć, budžet, krize, spoljne napetosti).
U prva tri lunarna meseca predsednik prolazi kroz ove tri sfere, kao Oziris koji mora proći dvorane Duata pre nego što postane Ra u potpunosti. Tek kada ciklus od 100 dana bude zaokružen, predsednik je čist u hermetičkom smislu i može stupiti u punu solarno-vladarsku funkciju.
Glavnu okultnu podršku predsedniku, ali i Kongresu pruža čuveni vašingtonski obelisk, koji predstavlja zamrznuti, odnosno okamenjeni sunčev zrak, falus Ozirisa podignut u centru sveta, tj marker meridijana moći. Njegova pozicija kao glavne tačke D.C. zapravo čini da Bela kuća bude hram koji prima energiju iz njega, kao što je Amonov hram u Karnaku imao obeliske koji su hranili svetilište svetlošću boga Ra.
Uprkos vremenskom i kulturnom jazu američka inauguracija predsednika i egipatsko ustoličenje faraona dele identičnu trostepenu strukturu solarnog uzdizanja, zasnovanu na zakonima svetlosti, ideji političkog božanstva i sakralnoj funkciji arhitekture. Naravno, uvek imajmo na umu da je američki način imitacija egipatskog, prilagođena standardima, ukusima i dogmama našeg vremena. U oba sistema, vladar nije samo politički upravljač, već vozilo solarnog principa, zapravo posrednik između naroda i kosmičkog poretka. Podsetimo se, egipatski faraon nije biran od ljudi, već prepoznat kao sin ili emanacija boga Ra, Horusa ili Amona. Njegovo pravo potiče iz Ma’at, božanskog zakona reda, harmonije i kosmičke istine. U Egiptu narod nije glasao, već su to činili bogovi kroz sveštenstvo. U američkom slučaju izbor dolazi iz mase, mesečevog, kolektivnog, vodenog načela. No, simbolička struktura ostaje ista, jer masa naroda, biračko telo predstavlja bogove modernog sveta, a izbor je ritual potvrde njihove volje. Oba sistema počinju time da jedna viša sila (božanska u Egiptu, kolektivna u SAD) izvlači kandidata i usmerava ga ka solarnom mandatu. U oba slučaja, vladar se ne bira već se priziva.
Postoje još neke podudarnosti američkog predsedničkog obreda sa faraonskim. U Egiptu, krunisanje se obavljalo pri izlasku Sunca, najčešće u vreme velikog heliakalnog izlaska Sirijusa, ili u trenutku solarne pobede nad Setovom tamom. Faraon se time poistovećivao sa Raom koji svakog jutra ponovo osvaja svet, ili sa Horusom, bogom pobednikom. U SAD, inauguracija se održava u poslednjim stepenima Jarca, na pragu Vodolije, u periodu nakon zimskog suncostaja, kada Sunce počinje da raste, odnosno u trenutku kada dnevna svetlost simbolički povećava moć novog predsednika. To je američki solarno-teurgijski prag, ekvivalent helijakalnom ritualu Egipta. U Egiptu krunisanje faraona obavljalo se u naosu hrama Atona, Amona ili Horusa, dakle u središnjoj osi koja povezuje nebo sa zemljom, uz uticaj obeliska (okamenjenog sunčevog zraka). Faraon je zatim izlazio pred narod kao Ra, ili Horus, manifestovan u telu. U SAD je Kapitol hram moderne republike. Prilikom predsedničke inauguracije zgrada Kapitola predstavlja hram zakona. Tom prilikom predsednik polaže zakletvu pred narodom sa istočne strane, dok iza njega figurira kupola, ekvivalent egipatske solarne kupole. Tzv Monument (obelisk) stoji na svetoj liniji koja povezuje Kapitol i Belu kuću. U tom smislu, Kapitol je hram, obelisk je falus Ozirisa, a predsednik predstavlja boga Ra ili Horusa koji se penje na tron Oca.
Faraon se uvodi u vlast dodirom svetog žezla i prstena. Ritualno mu se polaže ruka božanstva na pleće (obično kroz kip ili sveštenika), a on obećava održavanje Ma’at, kosmičkog reda. Američki predsednik polaže ruku na bibliju (knjigu Zakona), obavezuje se na čuvanje Ustava, modernog pandana Ma’at, dok prisustvo sudije Vrhovnog suda ima ulogu sveštenika koji potvrđuje zakonsku legitimnost. Dakle, zakletva je ista vrsta obreda: preuzimanje božanske odgovornosti za održavanje kosmičkog (državnog) reda.
Što se tiče regalija vlasti, faraon dobija krune Gornjeg i Donjeg Egipta, pastirsko žezlo, bič, ankh i ureus (kobra svetlosti). Američki predsednik dobija ovalnu sobu kao naos solarne moći, nuklearni kofer kao moderno žezlo apsolutne sile, predsednički pečat kao ekvivalent ureusa, solarne ptice u zenitu (u Egiptu soko, u SAD orao), executive order pen (posebnu olovku za potpisivanje predsedničkih ukaza), što označava ritualno žezlo potpisivanja zakona, te naposletku predsednik pridobija i položaj vrhovnog komandanta, simbolički bič koji obuzdava Setove sile (neprijatelje države). Oba sistema daju vladaru solarne instrumente upravljanja svetom. Dakle, Predsednik je faraon Republike. Pa ipak, imajmo na umu da je u pitanju simulakrum, jer SAD nisu teokratsko-apsolutistička monarhija poput Egipta, koji je uz određene uspone i padove trajao otprilike dva milenijuma. Nasuprot drevnom Egiptu, SAD već nakon prva dva veka pokazuju znakove ozbiljnog opadanja i korupcije.
