Vassago - demon iz ogledala

preuzeto sa sajta animalia-life.club

Od detinjstva sanjam Kuću Tame. To je mesto na kome se ponekad obrem između java i sna, ali i mesto gde moji snovi postaju lucidni. Kuća Tame je, dakle, mesto buđenja, ali i mesto susreta, jer ta kuća nije prazna. Senovita je i velika, nimalo romantična, nego odiše jednom teškom i, reklo bi se, demonskom atmosferom. Ima nešto u njoj što tako deluje na bića, na svest, moć da zarobljava umove i duhove, mada to ne čini nužno uvek. Osim što na tom mestu prirodno bivam svestan da sanjam, neretko se dešava da iz tog sna ne mogu da izađem, pa i onda kada izađem, zapravo se nađem u drugom snu.

Kuća Tame ponekad prelije svoje sadržaje i u ovaj svet, što opažam kao blagu nelagodu, istu onu tešku atmosferu iz sna, ili iz stanja između java i sna. Ponekad se, u gluvo doba noći, u senovitim uglovima moje spavaće sobe, ukažu prilike koje sa sobom dovlače tu težinu. Nekoliko puta je moj mentalni ekran bio preplavljen utiskom da se u vazduhu uobličava neka ženska prilika, mahom starije dobi. Njeno lice vidim jasno, kao i oči koje me netremice posmatraju. Identitet te žene mi nije poznat, nije u pitanju niko od mojih pokojnih, već prilika čije poreklo ne umem da odredim.

Kuća Tame je, naime, povezana i sa Kućom Mrtvih: preminuli mogu da zađu u nju, a stanari Tame mogu da pređu u areal Smrti. Ipak, kvalitet ta dva mesta je sasvim različit. Kuća Mrtvih je za mene izuzetno prijatno mesto, osećam se spokojno, kao da tamo pripadam, kao svom domu. Kada se u snu nađem u njoj, zapitam se: zašto uopšte izbivam odatle? Zašto se ne vratim tu gde pripadam, umesto da tragam po tuđem svetu, kad mogu da sednem na kauč i uživam u tišini koja tamo vlada? Kuća Tame, nasuprot tome, mesto je rada, ali i opasnosti od zarobljavanja uma. Ta razlika, dom naspram poprišta rada, provlačiće se kroz čitav ovaj tekst, i vratiću joj se kasnije kroz kabalističku analizu.

U Kući Mrtvih sam jednom sreo moju pokojnu babu, koja mi često donosi onostrane poruke. Njenim prisustvom turobna atmosfera je privremeno zadobila sjaj topline i neke sete. Tokom tog susreta, na trenutak sam odvojio pogled od nje i zagledao se u veliko ogledalo oblika vesike, tamnozelenog, raskošnog i teškog drvenog okvira, dovoljno veliko da u njemu stane odraz čitave ljudske figure. Umesto mog odraza, u ogledalu je stajala visoka prilika nalik ljudskoj, ali to nije bio čovek. Nosila je potpuno crni pokrov; glava joj je bila duguljasta i bez dlaka, uši oštre, a šake nalik pandžama ptice koja čuči na grani. Samo je stajala i posmatrala me. Iznenada sam čuo glas koji je oštro prošaputao ime: Vassago, s naglašenim duplim S. Tada sam se probudio.

Ovo iskustvo opisujem kao jedan konkretan san, ali ga zapravo sastavljam iz utisaka koji su mi se ponovili u nekoliko navrata u istom ambijentu Kuće Tame. Prilika u ogledalu i onaj karakterističan šapat vraćali su mi se više puta, pa ono što sledi treba čitati kao sintezu tih ponovljenih susreta, a ne kao izveštaj o jednom izolovanom događaju.

Prikaz koji sam opisao veoma je sličan, ako ne i identičan, liku koji ponekad snivam i koji poistovećujem sa GOTOS-om, personalizovanim likom egregora Fraternitas Saturni. Tu asocijaciju ne izvodim olako: ista duguljasta, obezličena forma i ista hladna, posmatračka prisutnost prate me u snovima koje inače povezujem sa saturnijanskim, geometrijskim kvalitetom GOTOS-a. Ovoga puta, međutim, glas je bio nedvosmislen u imenovanju prikaze kao Vassaga. Znam da je Vassago demon goecije i da se tradicionalno ne pokazuje u ovakvom obliku, ali tako sam ga video.

Imam jednu nedorečenu slutnju povodom svega ovoga. Kuća Mrtvih rezonuje sa Saturnom i kabalističkom idejom Velike Majke - sefirom Binah. Idući tom asocijativnom stazom, logično bi bilo zaključiti da Kuća Tame, budući da odjekuje energijom Meseca, rezonuje sa sefirom Jesod, temeljem Drveta Života. Ipak, ja povodom nje osećam solarne vibracije. Kuća Tame je, u tom smislu, manifestacija htonskog Sunca. Slikovito rečeno, to je Sunce koje se sakrilo iza Meseca. Kuća Mrtvih, kao mesto potpunog mira i osećaja povratka kući, rezonujući sa gornjim vodama Binaha, mesto je odakle duše dolaze i kuda se vraćaju u tišinu. Zato je ona dom, dok je Kuća Tame mesto rada.

Ogledalo koje sam pomenuo nije običan predmet. Njegov oblik (Vesica Piscis) je u geometriji i ezoteriji simbol kapije, prolaza i rođenja oblika, nastaje preklapanjem dva kruga, gornjih i donjih voda, a prostor u sredini je upravo procep kroz koji se svesti prelivaju iz jednog sveta u drugi. Tamnozeleni, raskošni i teški drveni okvir upućuje na Veneru (zelena boja) i njenu manifestaciju u snovima kroz formu i odraz, dok drvo i težina drže tu kapiju čvrsto fiksiranom za strukturu Kuće Tame. To ogledalo ne odražava ličnost, ego, već ono proždire odraz onog ko se u njega ogleda i zamenjuje ga arhetipom.

U tradicionalnoj goeciji (Ars Goetia), Vassago je treći duh, proglašen za Moćnog Princa koji je po prirodi dobar, prikladan za operatera, čija je primarna funkcija otkrivanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kao i pronalaženje skrivenih ili izgubljenih stvari. On je, suštinski, vidilac i proricatelj. Opisana onirička prikaza, duguljasta glava, oštre uši, ptičije šake, i njena identifikacija sa GOTOS-om savršeno objašnjavaju zašto se pojavila baš u tom obliku i pod tim imenom. Ptica grabljivica (kobac, soko ili sova) univerzalni je simbol vida koji probija mrak; biće koje čuči na grani i netremice posmatra vrhunski je simbol nadzora. Sa druge strane, GOTOS operiše kroz hladnu inteligenciju i zakone geometrije. Goecijski Vassago je, u mom ličnom mitu, operativno lice tog istog načela: kada GOTOS želi da komunicira u dvorani ogledala, on oblači crni pokrov i predstavlja se kao Vassago.

Dakle, u mom ličnom iskustvu, Vassago nije entitet iz srednjovekovnih grimoara kojeg prizivamo u krug pomoću propisanih instrumenata. To je entitet ogledala i čuvar kapije između Kuće Tame i Kuće Mrtvih. Budući da je njegova goecijska funkcija otkrivanje skrivenog, on se pojavljuje u trenutku kada mi pokojna baba, onostrani glasnik, donosi poruku. Vassago je tu da validira i otvori vidokrug. To je inteligencija samog ogledala, taj koji omogućava da u Kući Tame postanemo svesni, jer drži svest budnom dok je telo zarobljeno u snu.

Ime VASSAGO, izgovoreno sa naglašenim duplim S, vibrira frekvencijom koja stabilizuje odraz, i može se ispisati na nekoliko načina u hebrejsko-operativnoj logici, u zavisnosti od toga koji se glas u snu naglašava. U tradicionalnoj kabalističkoj i hermetičkoj praksi, posebno unutar Zlatne zore, koja je prva sistematski prevela goecijska imena na hebrejski radi računanja njihovih anđeoskih i demonskih inteligencija, ime Vassago se ispisuje na dva osnovna načina, zavisno od toga da li se akcenat stavlja na korenske suglasnike ili na fonetski izgovor sa duplim S:

• Prva varijanta (VSAGV), prema korenskim suglasnicima: Vav (6) + Samek (60) + Alef (1) + Gimel (3) + Vav (6) = 76, što se svodi na 7 + 6 = 13, odnosno na broj 4. Broj 76 se, između ostalog, poklapa i sa izrazima koji označavaju tajnu, nešto skriveno.

• Druga varijanta (VSSAGV), koja fiksira naglašeni šapat dupliranjem slova Samek: Vav (6) + Sameh (60) + Sameh (60) + Alef (1) + Gimel (3) + Vav (6) = 136. Taj broj je suma svih brojeva magijskog kvadrata Jupitera, kao i vrednost imena kabalističke jovialne inteligencije i duha Hismaela i Jofiela, što se svodi na broj 1 (1 + 3 + 6 = 10 = 1). Istu vrednost ima i reč kol (glas).

• Treća varijanta (VShGV), pošto je šapat imao onaj oštri, siktavi ton koji više naginje slovu Šin: Vav (6) + Šin (300) + Gimel (3) + Vav (6) = 315, što se svodi na 9. To je Mesec, Jesod, ogledalo. Brojčanu vrednost 315 nose i hebrejske reči za led ili kristal, zatim jecirah (formativna moć), zatim izraz koji označava viziju sjaja, odnosno ogledalo sjaja, ali i klipotski čuvar 21. tunela Seta, Kurgasiax, koji korespondira slovu Kap.

Ove tri varijante smatram dovoljno indikativnim same po sebi, i svaka odgovara drugačijem sloju naglaska koji sam čuo u snu, i zajedno oslikavaju višeznačnost tog imena. Sličan osećaj naglašenog duplog S imao sam i u drugim, srodnim situacijama, što mi ukazuje da ovaj fenomen nije vezan isključivo za Vassaga, već predstavlja širi obrazac. Jednom prilikom doslovno me je proganjalo ime demona Glasja-Labolasa, ali sam ga čuo u izmenjenom obliku, kao Glassyabolas, sa naglašenim S. Sa druge strane, prvi put mi se na sličan način zakačilo ime Aiwass, koje takođe nosi duplo S. Ta imena se ponekad u mom umu pojavljuju kao dosadna pesma koje se ne možeš otarasiti, a koju si slučajno čuo. Najjači utisak, međutim, ostavila je na mene varvarska reč iz Liber Sameka, koju sam nevoljno i automatski mantrao kao Essalonai, a koja je u mom doživljaju stvarala značenje brzine, ali i granice. Imao sam utisak da je to ime lovca koji stoji na ivici svetova.

U svakom slučaju, ovo naglašeno, produženo siktanje deluje kao napon na žici. Slovo Šin predstavlja element Vatre, kada sikne, spaljuje prepreke i probija mentalni ekran. Slovo Sameh, sa druge strane, označava „stub", „oslonac" ili „štit", ali vizuelno i konceptualno predstavlja i zmiju koja grize svoj rep, dakle zatvoreni krug, ogledalo, granicu. Kada um automatski modifikuje Glasja-Labolas u Glassyabolas, ili kada fiksira Aiwass i Vassago, on zapravo dodaje kondenzator u strujno kolo. Ti nazivi postaju „stakleni" (glassy), reflektujući i oštri. To su imena-ogledala.

Glasya-Labolas

Glasja-Labolas (Glasya-Labolas, Caacrinolaas, Cacrinolaas) spada u relativno jasno definisane, ali simbolički veoma slojevite demone zapadne demonološke tradicije. Njegov profil formiran je gotovo isključivo u okviru grimoarske književnosti kasnog Srednjeg veka i ranog Novog veka. Glavni izvor za ovog duha je Ars Goetia, prvi deo čuvenog grimoara Lemegetona, gde se navodi kao 25. duh. To je demon visokog ranga. Pominje se kao Predsednik i Grof, koji zapoveda sa 36 legija. Samim tim, pred nama je intelektualno-strategijski demon, a ne sirova, destruktivna sila.

U Ars Goetia, Glasja-Labolas je opisan kao krilati pas, često sa grifonskim krilima, a ponekad sa dodatnim elementima koji naglašavaju hibridnost (pas - ptica - zver). Ovaj oblik nije proizvoljan, jer pas tradicionalno označava lojalnost, ali i čuvara pragova i granica (poput Anubisa ili Kerbera). Njegova krila označavaju intelekt, brzinu misli i uzdizanje iznad pukog instinkta. Elementi grifona u njegovoj pojavnosti (himera lava i orla), predstavljaju kraljevsku moć i solarno-intelektualni princip. Glasja-Labolas je, dakle, demon praga između instinkta i razuma, nagona i strategije. Prema klasičnom opisu, njegova zaduženja obuhvataju:

• Poučavanje svih nauka i umetnosti (sa naglaskom na strategiju i primenjeno znanje).

• Izazivanje krvoprolića i ubistava (lančane reakcije).

• Otkrivanje skrivenih i tajnih stvari (forenzika i gnoza).

• Raspaljivanje ljubavnih strasti i izazivanje emocionalnih poremećaja.

• Nevidljivost i prikrivanje (sposobnost maga da ostane neprimetan).

Povodom ovog demona važno je znati da on ne ubija direktno. Umesto toga, on stvara okolnosti, podstiče lanac uzroka i manipuliše voljom i afektima, što na kraju vodi do neizbežnog konflikta. U modernom ključu, on je arhetip hladnog, instrumentalnog razuma, inteligencija koja racionalizuje nasilje. On je duh stratega bez etičke kočnice. Bliži je vojnom planeru, političkom manipulatoru, savetniku u senci, ili šefu specijalnog odeljenja neke moćne tajne službe, nego klasičnom „demonskom ubici“.

Poreklo njegovog imena nije sasvim razjašnjeno, ali lingvističke indicije otkrivaju sledeće:

• Glasya može upućivati na „sjaj“, „jasnoću“, ali i na oštrinu (staklo, sečivo).

• Labolas se može povezati sa latinskim labora (rad, napor) ili sa izmenjenim grčko-latinskim oblicima koji sugerišu „razaranje kroz delovanje“.

U simboličkom smislu, to je jasan um koji proizvodi razorne posledice. On nije suveren poput Lucifera, nije destruktivan poput Abadona, nije zavodnički poput Astarte, niti je mistični prorok poput Paimona. On je operativni um tame.

Ukoliko bi ovaj entitet bio otelotvoren kao ljudska ličnost, pred nama bi stajao hladan strateg, intelektualni predator i figura koja govori tiho i precizno. Njegovi iskazi su kratki, jasni i lišeni teatralnosti. Retko koristi metafore, a kada ih koristi, one su nedvosmisleno jasne i tačne. Nikada ne laže direktno, već koristi selektivnu istinu. Ne podiže glas jer se njegov autoritet podrazumeva. On sebe vidi kao katalizatora i akceleratora procesa koji bi se ionako dogodili. Njegova etika je čisto kauzalna (uzročno-posledična), a ne moralna. Za njega ljudi nisu dobri ili zli, već svesni ili samozavarani, sposobni da nose posledice ili ne. On ne iskušava, već proverava nosivost sistema.

Lični uvid: susret sa Glassyabolasom i zmijskim S

Kao autor, stvari ne prizivam, jer moja svest delimično obitava u paradoksu. Snoviđenja i entiteti mi dolaze sami. U jednom periodu pohodio me je duh koji se predstavio upravo ovim imenom, ali u skraćenom i znatno indikativnijem obliku: Glassyabolas, sa produženim, siktavim i istaknutim S. To se manifestovalo kao istrajan mentalni šapat u umu, nalik opsesivnom refrenu ili reklamnom džinglu. Isprva sam se opirao, ali u trenutku kada sam se prepustio, moj mentalni ekran preplavila je specifična vizija. Začuo sam reči koje su došle odmah nakon ove nevoljne mantre. Te reči sam zapisao, i ime je istog trenutka prestalo da me progoni. Svrha je bila ispunjena. Sa trivijalnog, psihološkog stanovišta, objašnjenje je jednostavno: kroz obimnu literaturu moj um je podsvesno aktivirao ovo ime, povezavši ga sa magijskom formulom za čijim sam izrazom tragao. Paradoks je u tome što mi je tu formulu izdiktirao upravo ovaj entitet. Dobio sam ključ, a da, slikovito rečeno, niti sam luk jeo, niti sam ga mirisao.

Reč Glassy na engleskom znači staklast, gladak, poput ogledala. Spajanjem oštrine stakla / ogledala (Glassy) i razarajućeg rada (Labolas), moj um je stvorio nekakav para-akustički kanal. Poput Vassaga, i Glasja-Labolas, tj Glassyabolas je u mom iskustvu zaista demon iz ogledala, tj onaj koji se ne vidi (nevidljivost), ali nepogrešivo odražava unutrašnju psihologiju operatora.

P.S. Referenca na ovog demona nalazi se u 239. stihu moje prizivne knjige TalBet muabet, i rezonuje sa 29. stepenom Škorpije.

Arkana Prvosveštenica u tarotu

Papesa Pierpont Morgan Bergamo špila

„Ja sam sve što je bilo, sve što jeste i što će biti, i moj veo nikada nijedan smrtnik još nije podigao.“

Natpis, koji je, po Plutarhu, bio uklesan na Izidinom kipu u Saisu 

Ona nosi broj dva, što je po Elifasu Leviju, broj žene. U Marseljskom špilu, Papesa, odnosno Prvosveštenica, kako je kasnije nazvana, predstavlja ženu krunisanu trostrukom krunom kako sedi na tronu i u krilu drži otvorenu knjigu. U kontekstu hrišćanske kabale, ta knjiga je Sveto Pismo, otvoreno na Jevanđelju po Jovanu. Pogled joj je usmeren blago ka levo. Njen plašt je plave boje i predstavlja vodeni, odnosno magnetni element, što znači da je ona skrivena. Nasuprot tome, njena unutrašnjost je električna, crvena, vatrena. Na glavi, kao podlogu za njenu krunu, ima belu maramu (Izidin veo). Takođe nosi žutu poveznicu koji joj drži plašt, dok je iznad knjige postavljen žuti krst. Dakle, imamo trostruku krunu, krst, knjigu, tron. Knjiga ukazuje na mudrost, učenje, krst na misteriju a kruna na uzvišenost, vlast i autoritet. Ponegde je ta kruna trostruka, a što označava trojedinstvo papstva, Crkve i Svete Sofije (mudrosti) oličenoj u papesi Jovani. Iza Papese se nalazi veliki veo poduprt sa dva stuba, što stvara utisak da ona sedi na ulazu u neko svetilište. Zato je ona nepokretna i pasivna. Seli Nikols primećuje da njena tijara i knjiga ukazuju na skladištenje i tradiciju. U pogledu stubova koji se naziru iza vela, Nikols kaže da oni ponavljaju dualnost izraženu Papesinim brojem dva naglašavajući paradoks kao njenu suštinu. Po Nikols, Papesa obuhvata sve, dobro i zlo, život i smrt, predsedava kako životom tako i smrću. Nikols je lepo primetila njenu introvertnost koja stoji u suprotnosti spram ekstrovertnosti i muškosti Opsenara. Kako ona kaže, Papesina magija je pod velom, skrivena kao i njena kosa. Upravo je ta skrivena kosa razlikuje i od Carice. Time je nagoveštena suštinska ženska tajna, svojevrsni ženski svet skriven od muškog domašaja, odnosno esencijalne tajne prirode nedostupne svima koji nisu odabrani. Zato je, kako kaže Nikols, njeno carstvo dubokog unutrašnjeg iskustva a svet spoljnog znanja ne pripada njoj. Papesa je sećanje. 

Marseljski špil

Otvorena knjiga ukazuje na egzoterizam, a ne na ezoteriju, što stvara poveznicu ove figure na ideju i učenje Crkve koja je egzoterična a ne ezoterična institucija. Međutim, otvorena knjiga ima i dublje značenje, jer otvoreno znači otpečaćeno, polomljeni su pečati, a u alhemijskom smislu reč je o obrađenoj finoj supstanci. U toj knjizi možemo prepoznati, kako Fulkaneli kaže, veliku knjigu prirode koja sadrži objavu svetovnog znanja i svetih tajni. Ta knjiga, po Rečniku simbola, ako je otvorena, onda je onaj koji je čita shvatio njen sadržaj. Srce se upoređuje sa knjigom: ako je otvoreno, ono nudi svoje misli i osećaje; ako je zatvoreno, skriva ih. U Pierpont Morgan Bergamo špilu Papesa drži zatvorenu knjigu, što ukazuje na tajnu, odnosno nešto skriveno, ezoterno. U Mantenja tarokiju, karta Papa u jednoj ruci drži ukrštene ključeve a u drugoj zatvorenu knjigu. Fulkaneli daje alhemijsko tumačenje knjizi. Govoreći o otvorenoj knjizi on kaže da je njeno glavno obeležje radikalno rastvaranje metalnog tela, koje je, ostavivši svoje nečistoće, postalo otvoreno. Otud otvorena knjiga. Zatvorena knjiga, po Fulkaneliju, označava materiju koja sadrži rastvarač. Prirodne supstance izvađene iz svojih zemnih ležišta koje su prošle kroz procese topljenja hermetički se, kaže Fulkaneli, nazivaju zatvorenom ili zapečaćenom knjigom. Izlaganje materija označenih zatvorenom knjigom alhemijskom radu, primenom okultnih postupaka, u ikonografiji se prevode kao otvorena knjiga.

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, ideja ove karte izražena je dostojanstvenom ženom koja u desnoj ruci ima ogledalo u kome se ogleda, dok levom drži dete koje doji. Ova karta nosi naziv Milosrđe. U Rečniku simbola piše da od reči speculum (ogledalo) potiče reč spekulacija. Spekulisati je izvorno značilo promatrati nebo i kretanja zvezda uz pomoć ogledala. Rečnik dalje objašnjava kako je od sidus (zvezda) nastala reč consideration (razmatranje), što etimološki znači gledati skup zvezda. Te dve apstraktne reči, koje danas označavaju visoko intelektualne radnje, ukorenile su se u proučavanju zvezda odraženih u ogledalu. Otuda dolazi, zaključuju autori Rečnika simbola, da je ogledalo kao površina koja reflektuje, nosilac izuzetno bogate simbolike u poretku znanja. U tom smislu ogledalo je simbol uma ili božanskog intelekta i osim toga ima značajnu ulogu u magijskim obredima i divinaciji – poznato čarobno ogledalo. Isto tako, Rečnik simbola ukazuje na srce i dušu koji mogu biti povezani sa simbolikom ogledala.

Mantenja taroki

Vratimo se trenutak na detalj ispušten iz kasnijih varijanti tarota, a to je motiv deteta koje Papesa doji. Njeno dete nije tek beznačajan detalj, budući da porod Prvosveštenice nije obična ličnost. Papesino dete je oličenje knjige, a knjiga je Reč Božja. Otud je njeno dete isto što i knjiga, živi nosilac Reči Božje. To je dete mesija. Odmah nam pada napamet veza Izida – Horus i Devica Marija – Isus Hrist. Mesija, odnosno dete Horus, Hrist, Knjiga, izražavaju ideju ovaploćenja Reči Božje u čoveku. To je mitološka činjenica. U magijskom smislu, Reč označava reči moći, moćne inkantacije. Prvosveštenica je stoga majstor goecije i invokacije, verbalnih formula i bajanja. Džerald Masi je pisao o tome da je u drevnom Egiptu mistična reč moći, kao „živa reč“ bila ženska te je bila obožavana u liku boginje Apt. Moguće da je u pitanju neki oblik Izide, jer je upravo ona bila poznata kao čarobnica, pa je stoga sasvim logično zašto su okultisti povezali kartu Papesa sa Izidom. 

Papesa, odnosno Prvosveštenica, poput Čarobnjaka, takođe opčinjava. Ona je čarobnica, tajna, gnoza, skrivena istina, naposletku mudrost te predstavlja izraz sile koja aktuelizuje stvari, vodi od potencijalnog ka aktuelnom. Pojam ezoterije i ezoteričnog nema bolji simbol u tarotu od ove karte. U tom smislu ona je suprotnost Papi, tj Hijerofantu koji predstavlja egzoternu, spoljašnju religiju. Prvosveštenica bi, recimo, bila misticizam, ezoterna religioznost. Stuart Kaplan je u Enciklopediji tarota predložio ideju da ova karta zapravo oličava papstvo kao instituciju, što automatski povlači pitanje čemu onda karta Papa? Pa ipak, ne bih tako lako odbacio Kaplanovu tvrdnju, jer bi u tom smislu, kako kaže Robert O’Nil, Papesa mogla predstavljati Crkvu (ili dogmu dodao bih, odnosno i jedno i drugo). U tom ključu bismo mogli posmatrati i par Car – Carica kao suverena i državu. Papesa u ulozi Crkve podseća na apokaliptičke prikaze Kurve Vavilonske koja jaše na sedmoglavoj Zveri okrunjena trostrukom papskom tijarom. Ova slika izjednačava prokazanu biblijsku Kurvu sa Majkom Crkvom ukazujući na njenu iskvarenost. U hrišćanskom ključu tumačenja, Prvosveštenica, kao Crkva, bila bi simbol Hristove neveste, a kao takva, ona je u neku ruku i telo Hristovo. U starozavetnom duhu, Prvosveštenica bi predstavljala Jahveovu nevestu – Izrael ili možda Šekinu.

O’Nil ukazuje na to da je legendarna papa Jovana, kao pretpostavljeni uzor za lik karte Papesa, neretko bila motiv renesansne umetnosti. Navodno, ona je postala monahinja prerušivši se u muškarca. Vremenom je izgradila karijeru u crkvenoj hijerarhija te tako dospela do toga da bude izabrana za papu. Njena tajna je bila otkrivena nakon što je rodila dete, pa je otud bila crtana sa detetom, što je motiv o kome je već bilo reči. Najdžel Džekson daje jednu zanimljivu natuknicu koja kao uzor Papese tarota vidi ženskog pontifeksa trinaestovekovne milanske milenarističke sekte, isceliteljke, češke princeze Vilhelmine od Bohemije. Ona je propovedala novu obnovljenu i pročišćenu Crkvu na čijem će čelu biti žene (papese). Njeni sledbenici su verovali da ona predstavlja inkarnaciju Svetog Duha i da nagoveštava dolazak novog doba koje pripada upravo Svetom Duhu.

Viskonti di Madrone

U Mantenja tarokiju, pandani Papese su Papa (koji sedi i drži dva ključa i knjigu) i ženski lik Vere (koja stoji dok u levoj ruci drži veliki krst a u desnoj pehar na čijem je vrhu hostija sa motivom raspeća). U Marseljskom špilu Papesa gleda levo, što čini i Čarobnjak. U Pierpont Morgan Bergamo špilu ona gleda desno, u jednoj ruci drži sveštenički štap a u drugoj knjigu. U drugoj Viskonti Sforca verziji tarota, Papesa se pojavljuje u monaškoj odori. U desnoj ruci drži štap sa krstom na vrhu, a u levoj verovatno Sveto Pismo. Takođe nosi i trostruku krunu. Sličan motiv postoji u Skrovenji kapeli u Padovi gde je Đoto, između ostalog, naslikao Veru (Fides) sa otvorenim svitkom u levoj i dugim štapom sa krstom u desnoj ruci. Za razliku od tarotskih predstava, kod Đota ona ne sedi nego stoji i kao da desnom nogom lagano iskoračuje, a što ukazuje na kretanje. Primetićemo da je lik Lude dinamičan, on je odlučno krenuo negde. Zatim lik Čarobnjaka stoji, ali je aktivan, dok je Papesa nepomična i usredsređena. Od XVII veka, Papesa je uvek prikazivana u sedećoj pozi, što je preko Vivil špila postalo standard u Marseljskom, kao i u kasnijim spekulativnim, odnosno okultnim tarotima.

U Vejtovom špilu iza lika Prvosveštenice nalaze se dva stuba, iza kojih se nazire more. Motiv dva stuba (Joakin i Boas) iza kojih se nalazi more pominje se u biblijskoj Prvoj knjizi kraljeva (7:21-26). Zapravo tu nije reč o pravom moru nego o velikom obrednom kupatilu. Dakle, ako smem zaključiti, Vejtova Prvosveštenica ukazuje na prisustvo božanske Šekine u ambijentu obrednog kupatila. Istovremeno, dva stuba Solomonovog hrama, o kojima je zapravo reč, jesu simbolički prisutna u obredima Zlatne zore i slobodnih zidara. Pod Prvosvešteničinim stopalima nalazi se mesečev srp, dok se njen plavi plašt pretvara u vodu. U Vejtovom špilu vodeni tok je prisutan na kartama Carica, Car, Kočija i Smrt, što Robert O’Nil tumači kao ideju četiri reke koje izviru iz Rajskog vrta. O’Nil paralelu Prvosveštenice sa Izidom tumači time da ova egipatska boginja nije bila nepoznata Evropljanima u renesansnom periodu, te u tom smislu ukazuje na sliku u Vatikanu koja prikazuje Izidu u društvu sa Mojsijem i Hermesom. Tamo ona u krilu drži knjigu dok se iza nje nalaze dva stuba.

Vivil špil

U liku Prvosveštenice prepoznajemo prirodu i načelo Meseca, odnosno boginju Izidu (ili Kibelu). Fulkaneli, u knjizi Misterija katedrala, opisujući jednu od retkih preostalih statua Izide koje se čuvaju u katedralama, kaže da je njena glava bila prekrivena velom. Dve suve dojke visile su s njenih grudi poput dojki kod Dijane iz Efesa. Koža joj je bila obojena crveno, a plašt koji ju je omotavao – crno (električna unutrašnjost, magnetna spoljašnjost). Naposletku, ne bi trebalo smetnuti sa uma i činjenicu da su u nekim starijim špilovima, karte Papa i Papesa, kao neprihvatljive za kler, bile zamenjene predstavama rimskih Jupitera i Junone. Osim ovoga, u liku Prvosveštenice možemo prepoznati antičku lunarnu trijadu Hekata - Artemida - Dijana. Dakle, to je Izida koja inicira i ukazuje na drevni obred novačenja muških posvećenika misterija Velike Majke, motiv suve stare čarobnice koja na vrhuncu energija ekstatičkog obreda izlazi iz svete pećine, daje znak i reč posvećenja iniciranom. Tada bi bio žrtvovan bik (a ta životinja je duh karte Hijerofant, odnosno Papa). Setimo se da je Izida majka svih stvari koje drži u svom krilu. Kod nje su ključevi otkrovenja i inicijacije. Osim Izide, Kibele, Junone i grčke lunarne trijade boginja, u liku Prvosveštenice takođe možemo prepoznati i rimsku boginju Vestu (grčka Hestija). Budući zavetovana na devičanstvo, ona je otelovljavala čistotu svete vatre, odnosno vatru grada Rima i vatru domaćeg ognjišta. U tom smislu ona predstavlja zaštitu, napredak i blagostanje. Po Seli Nikols, Papesa je simbol primarnog jina, odnosno ženski vid božanstva i otelovljuje kvalitete Izide, Ištar i Astarte, odnosno svih boginja koje su gospodarile ritualima ženskih misterija. Takođe ona je i Devica Marija te Sofija, božanska mudrost.

Vejtov špil

Robert Plejs motiv Papese pronalazi i u venecijanskoj mističnoj romansi Hypnerotomachia iz 1499. godine (što se na engleski obično prevodi kao The Dream of Poliphilo, odnosno Polifilijev san). Priča pripoveda san u kojem Polifil (ljubavnik Polije), vođen potragom za svojom ljubavnicom, dolazi u ruševine drevnog grada. Pred kraj priče ljubavnici su ujedinjeni i pojavljuju se pred Venerinom sveštenicom. Na drvorezu, koji prikazuje scenu, sveštenica sedi na prestolu, odevena u dugu haljinu i na glavi ima trostruku krunu, što podseća na Papesu tarota. Plejs povodom ovog naglašava da iako je ovaj drvorez objavljen 1499. godine, on sledi stariji stil u renesansnoj umetnosti u kojem se klasične figure prikazuju u tada modernom obliku umesto u onom izvornom, antičkom. Otud je visoka sveštenica Venere odevena poput njenog savremenog ekvivalenta, pape. U ovom detalju jasno vidimo vezu Papese sa prirodom Venere, i što je važnije, kako zaključuje Robert Plejs, ta činjenica ukazuje da povezivanje Papese sa paganskom prvosveštenicom, kako su to okultisti uradili, nije bez osnove.

Kabalistički, karta Prvosveštenica može biti dovedena u vezu sa drugom sefirom Drveta života, a to je Hokmah / Mudrost. Po Kroliju ona predstavlja najčistiju i najuzvišeniju ideju o Mesecu, najproduhovljeniji vid Izide. To je gola Izida čija je jedina odeća svetlost. O toj svetlosti Kroli kaže da za visoki stepen inicijacije važno je ne smatrati Svetlost savršenom manifestacijom Večnog Duha, nego pre koprenom koja taj Duh skriva. Kako Kroli kaže, Prvosveštenica ukazuje na istinu iza vela svetlosti i misao iza svih obličja, zato je ona devica istovremeno kao i boginja plodnosti. Po Kroliju, ona je skrivena u svetlosti čime se iskazuje njegov stav da je svetlost nešto što skriva stvari. On je ovu kartu povezao sa alhemijskim načelom Žive. Veo po Rečniku simbola, naglašava skrivenost tajnih stvari. Otud je skidanje vela povezano sa otkrivenjem, spoznajom i posvećenjem. Autori Rečnika podsećaju i da je Mojsije velom pokrio lice onda kada se Jahve kroz njega obraćao narodu. Takođe, u Jerusalimskom hramu, veo je razdvajao svetilište nad svetilištima, dok je drugi veo odvajao predvorje tog svetilišta. I konačno, Rečnik simbola ukazuje na dva stiha iz Jevanđelja po Mateju (27:51) – da se u trenutku Hristove smrti veo poderao odozgo na dole, i Matej, (10:26) – da ničeg nema skrivenog što neće biti otkriveno. Dakle, veo nije tu samo da skriva istinu, ili tajnu od neposvećenih, nego i da neposvećene štiti od istine. Lik Prvosveštenice bi mogao imati tu dvosmernu ulogu. I konačno, o temi vela na liku ove arkane možemo pridodati egipatski mitski sadržaj gde je lunarna sveta majmunica u stanju menstruacije označena kao mlada pod velom. Boginja Izida nosi crni veo te silazi u podzemlje tragajući za ubijenim Ozirisom. U tom smislu pokriveni lik Papese sedi ispred ulaza u sam Had, odnosno Amentu. Isto tako, mesto gde ona sedi može označavati i ulaz u pećinu posvećenja, odnosno ulaz u matericu. Budući nevina, ona je himen, dok je Carica izraz same materice.

Drveorez iz Hypnerotomachia, 1499

U daljem koraku, Papesa je žena u transu, ali je i simbol lucidnog sanjanja i magije snova. Ona je i proročica te je mnogi autori dovode u vezu sa likom antičke Sibile koja takođe drži knjigu. Nasuprot Papi koji predstavlja operativno, pojedinačno sećanje (ili učenje napamet), ona je izvor svih sećanja, univerzalni trezor memorije. U praktičnom smislu to bi značilo kolektivno sećanje. U Krolijevom špilu jedan od simbola Prvosveštenice je kamila, vozilo kroz pustinju, čuvarka vode budući da ona prebacuje putnike preko apstraktnog ambisa (pustinje) svesti. Kao takva ona je simbol same suštine svesti kao izvora svih voda. Ona je vozilo, nosač reči i vibracije koju ogrće svetlošću. Ona je izvor svih modaliteta vibracija. Kod Krolija, njena svetlost, površina njenih voda, treperi nebrojenim spiralnim oblicima. Tako dolazimo do još jednog bitnog značenja ove karte a to je regulisanje fluktuacija, odnosno upravljanje energijom, sadržajem, stvaranjem puteva kako bi nešto bilo ostvareno. Upravo je ta vibracija prisutna na ovoj karti u Eteja špilu, gde vidimo nagu mladu ženu u prirodi okruženu spiralom koja kao da predstavlja pulsirajuću auru. Sličan, ali malo apstraktniji koncept Prvosveštenice nalazimo i kod Krolija, gde je ona takođe naga, sedi raširenih ruku, dok u krilima drži luk i strelu.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje stubove hrama i magijsku ravnotežu. U prostornoj kocki Pola Fostera Kejsa ona označava njenu donju ravan. U tom smislu reč je o osnovi na kojoj stojimo, ali i o simbolu htonskog i podzemnog. Po kabali Zlatne zore, ova karta označava stazu gimel koja povezuje prvu (Keter) i šestu sefiru (Tifaret). To možemo shvatiti kao izraz uticaja Tvorca na Čoveka. U mikrokosmosu je to zamišljena linija koja povezuje teme (ili treće oko) sa solarnim pleksusom. To znači da Prvosveštenica predstavlja sredstvo delovanja vrhovnog trojstva (tri prva sefirota Drveta života). Regardijeov učenik Robert Vong u tom smislu primećuje da pet karata koje predstavljaju staze na Drvetu života, a koje vode od nižih sefira ka vrhovnoj trijadi, formiraju pentagram koji ima sledeći raspored: Hijerofant je Zemlja, Ljubavnici su Vazduh, Kočija je Voda, Car je Vatra, dok Prvosveštenica označava peti element – Duh. U takvom smislu ona je ženstveni aspekt Duha, odnosno Sveti Duh ili pak označava mističnu mudrost u liku Sofije. U šemi Drveta života ova staza prelazi preko Bezdana, odnosno lažne sefire Daat (Znanje), što znači da bi njena pretpostavljena funkcija bila da aktuelizuje događaje, odnosno da vodi od potencijalnog ka aktuelnom. Njena ezoterična titula u doktrini Zlatne zore je Princeza ili Sveštenica Srebrne zvezde, što je analogija koja je nesumnjivo povezuje sa Mesecom i sa konceptom adeptstva. Ona je simbol prelaska u najviši ili skriveni Red posvećeništva. U kontekstu sinkretičke kabale Zlatne zore, Prvosveštenicu bi trebalo posmatrati kao najviši od tri dela Srednjeg stuba Drveta života, čija sredina pripada Umerenosti a donji deo Svetu, odnosno Univerzumu (a što je predstavljeno sa tri nijanse plave boje, od svetloplave u gornjem delu Stuba, preko tamnoplave do indigo na dnu).

Krolijev špil

Osvald Virt sa Prvosveštenicom povezuje sazvežđe Kasiopeja, koje po grčkoj mitologiji, nosi ime žene etiopskog kralja Kefeja (Čarobnjak) i majke Andromede (Zvezda). Zbog svoje taštine i hvalisavosti uvredila je morske nimfe čiji je otac Posejdon kaznio Kasiopeju tako što je poslao morsko čudovište da opustoši njeno kraljevstvo. Da bi se čudovište umirilo Kefej je morao da mu prinese odgovarajuću žrtvu, a što je u tom slučaju bila njegova ćerka Andromeda, koju je oslobodio junak Persej (Obešeni čovek). Ovaj mit ukazuje na pretpostavljenu mračnu stranu karaktera Prvosveštenice, a to je njena taština koja uznemirava vodeni element i priziva nemani htonskih dubina. To je prokletstvo požude, koja lišena ostvarenja, tvori otrovnu iluziju punu izopačenih fantazmagoričnih čudovišta: intuicija zaslepljena fascinacijom, parališuća samorefleksija itd. U svom mračnom aspektu Prvosveštenica je žaba ili kakvo drugo htonsko biće vodenih dubina, amfibija, riboliki atavizam koji upravlja mrežom snova i snoviđenja, tamna strana Meseca itd. Evolucija ovog lika od Papese, hrišćanskog milosrđa, do razotkrivene Izide okultista ukazuje na jedan kolosalni trend simboličke promene uloge žene u ezoterijskim misterijama. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil