Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

U nekim špilovima predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg. Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i izvesti je na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove.

Krolijev špil

Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. Rituali starog doba su crni, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss,[1] Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu – istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih. U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba - dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično, zavisi) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost). Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti – danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu, što je čini sličnom liku prikazanom kartom Svet. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. 

Marseljski tarot

U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla Šestog, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj.

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Kako je Elifas Levi trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima, što ovoj magijskoj veštini daje značajnu ulogu u istoriji. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Svet mrtvih iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

---

[1] J. Daniel Gunther: The Angel and the Abyss, Ibis Press, USA, 2014

Nove i stare formule

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Nije znano kako bi svet danas izgledao da je Tijamat pobedila Marduka a Meduza Perseja. Ono što znam jeste da zagovornici današnjih tendencija pre imaju na umu preuzimanje glavne uloge, recimo sa Zevsa na Heru, u kontekstu već postignutog poretka Zevsove pobede nad Titanima, nego neznane perspektive i dubine vladavine Magna Mater i aktuelizacije načela Tijamat, Lilit, Hekate ili Kali. Otud je njihova stvar, čitava njihova borba, izraz jedne obmane utemeljene u inferiornim podrumima psihe. Njih pokreće mržnja na Zevsa i njegov poredak, ali bi ipak, ništeći njegova načela i ustanove, paradoksalno hteli zadržati onaj red i sigurnost koju taj poredak pruža. Oni bi Zevsa, po principu tzv pozitivne diskriminacije, zamenili Herom, ali da nekako zadrže udobnost života proizašlu iz tog sistema. Oni bi pljunuli na Zevsove metode, osudili bi sva njegova nepočinstva i zločine, ali bi sačuvali svoje fotelje na Olimpu. Oni ne bi rušili Olimp nego bi ga radije uzurpirali i odatle zračili mrakobesjem ludila koje ih pokreće. Na njihovu žalost to nije moguće. Mislim, nije moguće da, vođeni jednim izopačenim pogledom na svet i gonjeni infernalnim silama, uzurpiraju Olimp a da isti odmah ne potone u dubine Tartara. To više ne bi bio Olimp, ali ne bi bio ni nešto što je postojalo ikada pre, jer ludilo nikada nije bilo osnovno načelo religije ili zajednice.

Ideje su poput živih bića, mogu biti podmukle, parazitske, veličanstvene ili moćne. One nemaju telo, ali zato imaju domaćine koji ih nose. Ponekad, neke zaista dobre ideje, kada se nađu u malignom umu, mogu napraviti pustoš. Kao što reče Entoni Hopkins, u ulozi Odina, u holivudskoj pseudomitološkoj limunadi pod imenom Ragnarok: „Asgard, to nije mesto, to su ljudi.“ Ta izjava jeste istinita, ali samo ukoliko se ima u vidu ljudska zajednica koja drži do olimpsko-asgardskih vrednosti i vrlina. Svedenborg bi rekao, Raj to su anđeli, a anđeli su bivši ljudi. U tom kontekstu danas je na delu isplivavanje desakralizovanih, profanizovanih i izopačenih oblika potisnutog htonskog mentaliteta. Ono što je nekada bilo kanalisano, danas je sve slobodnije. Ono što je bilo uklopljeno u hrišćanske formule, raspadom snage hrišćanskog stiska u svesti Zapadne civilizacije, sada poput kakve slepe sile besomučno luta psihičkim univerzumom. Imajmo na umu da i širenje hrišćanstva u Evropi predstavlja treći talas asimilovanja neindoevropskih, bliskoistočnih i mediteranskih kulturnih, religijskih, običajnih i mentalitetskih obrazaca. Prvi talas akulturacije usledio je nakon pokoravanja ne-indoevropskih etničkih slojeva Evrope od strane indoevropskih osvajača. Drugi je učinjen uvozom bliskoistočnih bogova u antici, dok je treći oličen kroz hrišćansku ekspanziju, još jedne doktrine nastale na Bliskom Istoku. Svaki put je status quo uspostavljan na sve nižem kvalitativnom obliku ravnoteže, na štetu indoevropskog elementa. Otud nije ni čudo što su neindoevropski sadržaji isplivali u krajnje izvitoperenom obliku onda kada je srušen poslednji oblik ravnoteže oličen u srednjovekovnom panevropskom sistemu. Međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da je sve indoevropsko uransko i patrijarhalno, a neindoevropsko htonsko i matrijarhalno. Ta podela stvara snažan polaritet i onemogućava uravnoteženo sagledavanje ne samo istorijskih i religijskih tokova, nego i aktuelnih procesa. Tako je ono što iz nesvesnih dubina na naše oči isplivava, ne samo povratak potisnutog neindoevropskog, samo na jedan iščašen način, nego je i takođe iščašeno oživljavanje onog načelno titanskog, neasgardskog i neolimpijskog, nemardukovskog i nehorusovskog, bez obzira da li je taj sadržaj poreklom iz indoevropskih ili neindoevropskih tradicija i mitologija.

Tzv njuejdžeri, pa i oni koji se s gnušanjem odriču takvog određenja, ali koji zastupaju nešto duhovno novo ili ponovljeno, greše što prekidaju svaku nit sa hrišćanstvom. Oni uglavnom dolaze iz okrilja hrišćanske kulture i revolucionarnim činom presecanja svake veze sa tom „krvavom religijom mračnih vekova“, smatraju da očišćeni ulaze u novo doba, novi eon, novu paradigmu duhovnog. I zaista, kako je njuejdžizam zapadnjačka moda, svakako da ima više Zapadnjaka koji to postaju nego ljudi iz tzv trećeg sveta, osim onih pozapadnjačenih. Oni u to ulaze iz ruševina hrišćanske kulture čije ostatke, poput kakvih ostrašćenih fanatizovanih talibana, u bestijalnim žarom satiru uvek i na svakome mestu. Ne možete biti nešto novo ukoliko najpre niste bili ono što bi ta inovacija trebalo da nadilazi? Ukoliko u doktrine novog eona ulazi neko iz jevrejskog ili muslimanskog kulturnog miljea, zar nije prirodno da taj prethodno bude mojsijevac ili muhamedanac, ili barem da bude upućen u osnovne koncepcije tih religija? Na posthrišćanskom Zapadu polaznici novoeonskih kultova mahom u to ulaze ne poznajući i prezirući staroeonske formule svojstvene kulturnom miljeu iz kojeg potiču. Hrišćanstvo je tu, fizički prisutno, ne samo kroz još uvek živo sveštenstvo, nego i kroz građevine, crkve, katedrale i manastire, kipove i ikone, brojnu literaturu, kroz orgulje i liturgiju. Upravo je liturgija najbolji način dodira sa hrišćanstvom, jer se sluša. Liturgija je formula evokacije anđela kroz koju se ukazuje misterija Božjeg Suda (doktrina dvadesetog ključa tarota). Dakle, energija se može osetiti a smisao dotaći.

Energiju novog eona možete uhvatiti ukoliko prethodno uhvatite energije starog eona. Ne možete uhvatiti nit novog eona ukoliko u taj eon uskačete iz duhovnog ništavila raspadnutog kulturno-religijskog ambijenta. Ni iz čega se ne uskače u nešto, nego iz nečeg u nešto drugo. U hrišćanstvu leže odgovori šta sve ne valja sa ovim svetom koji su ljudi stvorili, jer hrišćanstvo je još uvek, najveća svetska religija, ne samo po broju vernika u sadašnjosti i prošlosti, nego i u celokupnosti svoje zaostavštine. Kao takvo, upravo je hrišćanstvo uticalo na oblikovanje sveta u kome danas živimo. Ključevi razumevanja staroeonske doktrine dati su u tzv Egipatskoj Knjizi mrtvih i novozavetnoj Apokalipsi. Zato bi Knjigu mrtvih, Apokalipsu i Krolijevu Knjigu zakona, trebalo izučavati uporedno. Otud te tri knjige, daju tri različite poruke, metafizički usklađene, ali koncipirane tako da druga prevazilazi prvu, a treća drugu.