Uvod u savremenu demonolatriju

Legenda kaže kako je kralj Solomon prizvao i zarobio 72 demona magijskim putem te da ih je upregao da za njega izvrše brojne poslove, u šta je, između ostalog, spadala i izgradnja čuvenog hrama u Jerusalimu posvećenog jevrejskom bogu. Nakon što su demoni završili sve što im je zapoveđeno, umesto da ih vrati nazad tamo odakle su i prizvani, kralj Solomon ih je svezao i zapečatio u posebnom kovčegu te potopio u jedno jezero. Možda je mislio da bi mu opet mogli biti potrebni nekada u budućnosti, ili možda njegovim naslednicima, ko zna... I tako su oni ležali dole neko vreme sve dok ih pohlepni tragači za izgubljenim blagom nisu pronašli i razbili pečate kojima su oni bili zapečaćeni. Tako barem tvrdi jedna varijanta goecijske legende. Od tada ti demoni slobodno lutaju svetom i lako ih svako može prizvati, jer oni vibriraju frekvencijom bliskoj ljudskom svetu, ljudskoj pažnji, veoma su brzi i rado se odazivaju na poziv. 

Temeljna knjiga savremene demonolatrije je Goecija. To je naziv prvog dela grimoara poznatog kao Lemegeton (Manji Solomonovi ključevi) koji sadrži uputstva za prizivanje 72 demona. Taj broj je takođe broj anđela skrivenog Božjeg imena Šemhamforaša pa postoje spekulacije da ti demoni zbirno sačinjavaju mračnu stranu samog Boga, ali isto tako mnogi od njih jesu demonizovane verzije drevnih božanstava. U Goeciji je imenovan, opisan te predstavljen sigilom svaki od tih demona, a naveden je i broj nižih demona kojima imenovani demon komanduje. Postoji nekoliko verzija Manjeg Solomonovog ključa koji se međusobno razlikuju u manjim detaljima, što otvara pitanje koje je mučilo Borisa Balkana u filmu Deveta kapija, koja je verzija magijske knjige koju je posedovao istinita, ali ja nisam kompetentan da se time uopšte bavim. 

Neke verzije Lemegetona imaju pet delova a neke četiri. Bitan deo čini Theurgia Goetia, (izvedena iz Tritemijusove Steganografije), čija je svrha prizivanje duhova vazduha, koja sadrži brojne sigile duhova od kojih su neki navodno dobri, a neki zli. Lemegeton sadrži i deo koji se zove Ars Paulina, gde su opisani duhovi saobrazni znacima zodijaka i časovima. Četvrti deo je najkraći i zove se Ars Almadel, a peti je, veoma zanimljiv, Ars Notoria, gde je opisan rad zasnovan na mnemotehnici. Taj poslednji deo je najstariji i često se dešava da je izostavljen u nekim verzijama Lemegetona. Osim Manjih Solomonovih ključeva, postoji i knjiga Veliki Solomonovi ključevi, što zajedno čini korpus solomonske magije. Naravno, autorstvo ovih knjiga, ili znanje o tome, pripisuje se legendarnom kralju Solomonu, ali svakako da su te knjige najverovatnije nastale u XVI veku, verovatno na osnovu starijih izvora. Na te starije izvore ukazuju imena nekih demona koja su vavilonskog porekla. 

U gnostičkim Nag Hamadi tekstovima referiše se na stvaranje 49 androginih demona čija se imena i funkcije nalaze u Solomonovoj knjizi. Dakle, Solomonovo ime se dovodi u vezu sa demonskom magijskom knjigom, ili knjigama, još od gnostičkih vremena, što je još jedan pokazatelj starosti tzv solomonske magije i njenih demona. Nije isključeno da su neki među gnosticima praktikovali solomonsku magiju. Osim toga, solomonska magija ima astrološke korespondencije i sadrži elemente seksagecimalnog brojčanog sistema karakterističnog za vavilonsko računanje. Uprkos tome što solomonska magija koristi prizive anđeoskih bića i sadrži upotrebu Božjih imena, ona je u suštini demonska, samim tim što opisuje demonske evokacije. Tu bismo se logično mogli zapitati zašto bi neki uzorni hrišćanin uopšte prizivao demone? Ako od njih traži rešenje za neke svoje životne situacije, ili traži znanje, a ne uzda se u Boga, o kakvom je onda hrišćaninu uopšte reč?

Luciferov pečat

Osim pomenutih knjiga, u korpus solomonske (goecijske) magije spada i Grimoirum Verum (Istinski grimoar) iz XVIII, pripisan Egipćaninu Alibeku iz Memfisa, koji ga je navodno zapisao početkom XVI veka tvrdeći da potiče iz starije tradicije koja vodi do samog kralja Solomona. Ovaj grimoar nije prevod nekog ranijeg teksta, nego se u izvornom obliku pojavljuje na francuskom i italijanskom jeziku. Upravo se u ovoj knjizi nalazi crtež koji predstavlja Luciferov pečat, čiji su karakterističan detalj prigrlili poklonici i simpatizeri modernog Puta Leve ruke. Taj motiv je čest kao tetovaža, privezak, amblem na majici ili slika na nečijem virtuelnom profilu. Značajnu ulogu u demonolatriji takođe ima i grimoar crne magije Le Dragon Rouge (Crveni zmaj) ili Veliki grimoar, čija se prva verzija pojavila u XV veku. Ova knjiga sadrži deo materijala iz oba Solomonova ključa, ali se u njoj nalazi i uputstvo za prizivanje Lucifera i Lucifuge Rofokala u cilju potpisivanja pakta sa đavolom. Obično se kaže da demon piše mastilom koje vidi samo potpisnik pakta, zato neretko u dokumentima koji navodno predstavljaju te vrste sinisternih ugovora, vidimo potpis osobe ali ne i potpis demona potpisnika.

Goecijska magija je često viđena kao oblik niže magije, jer se njoj pribegava u slučaju traganja za rešenjem konkretnih ljudskih problema: materijalno stanje, zdravlje, ljubav, seks, osveta, zaštita i sl. Međutim, demonima je svojstveno da ljude podučavaju mnogim veštinama, o čemu se govori i u nekim gnostičkim tekstovima kada se pominju pali anđeli koji su ljude naučili kovačkom zanatu, pa čak i načinu šminkanja i ulepšavanja. Isto tako u opisu funkcija mnogih demona pominje se podučavanje jezika, astronomije, matematike, magije, znanja o biljkama, mineralima itd. To me navodi da se zapitam kako među brojnim ljudima koji danas prizivaju solomonske demone nema nijednog pronalazača, matematičara ili naučnika. To nešto govori možda ne o samim demonima koliko o onima koji ih prizivaju.

Za razliku od pre samo stotinu godina, kada su te demone pod kontrolisanim uslovima prizivali iskusni okultisti i to sa jasno određenom svrhom, danas te solomonske demone često prizivaju neuke i nezrele osobe, ljudi upitne pameti, obrazovanja i mentalne uravnoteženosti. Uputstva za njihovo prizivanje danas je lako skinuti sa interneta, pogledati tutorijale sa Jutjuba i započeti odnos sa silom za koju ne znamo baš tačno šta je i kakva joj je agenda. Infantilni ljudi postmodernog sveta u avanturu prizivanja demona ulaze potpuno nespremno, nezaštićeno, i sa krajnje upitnim motivima. Međutim, takav razvoj situacije je potpuno u skladu sa duhom vremena. 

Prizivači demona su sve mlađi i mlađi, i to više nije neka dokona sredovečna gospoda, pa ni satanistička grupa, nego često usamljeni marginalni pojedinci, deca rasturenih porodica, iz radničke klase, nižih slojeva. Mnogi od njih od demona traže utehu, pomoć i podršku za sve ono što im je potrošačko samoživo društvo uskratilo, i što nisu dobili kod kuće. Mnogi od njih od demona traže zaštitu, prijateljstvo, vođstvo, a što često uključuje prečicu za pribavljanje svega onog za šta su uskraćeni ili čemu teže da postanu. Neretko oni u demonima vide oruđe za krajnje sebične ili opake ciljeve, ali i za društvenu afirmaciju. U krajnjoj liniji, društveni gubitnici u demonima vide zaštitnike, ali i što je najvažnije, uz demone oni se osećaju snažno, nisu više bespomoćni, nisu niko i ništa. Neki od takve dece danas su ugledne ličnosti na satanističkoj i demonolatrijskoj sceni. To su satanisti treće generacije u čijem okrilju stasavaju, usudio bih se reći, oni četvrte generacije, koje nećemo moći pobrojati i klasifikovati, jer ih već sada mnogo ima. 

Jednom prilikom sam negde čuo kako u svetu ima između hiljadu ili dve hiljade osoba koje redovno izvode Mali terajući ritual pentagrama, temeljni obred iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne zore iz viktorijanskog perioda. To je iz domena Puta desne ruke. Nasuprot tome, lično sam pokušao da napravim prilično grubu računicu koliko trenutno ima ljudi koji prizivaju goecijske demone. Ovde mislim samo na njih, a ne na neke druge demone ili demonske entitete koji se generacijski prizivaju unutar tradicionalnih linija posvećenja na Srednjem ili Dalekom Istoku, Africi ili Latinskoj Americi. Na osnovu broja članova raznih LHP grupa na društvenim mrežama, zatim broja sledbenika istaknutih satanista, odredio sam prosečan broj i to podelio sa deset. Vodio sam se grubom logikom da će se tek svaka deseta osoba koja prati takve sadržaje usuditi i da se upusti u avanturu prizivanja demona. Došao sam do brojke od dvadesetak hiljada. Za nešto malo više od jednog veka, možda vek i po, brojka aktivnih prizivača goecijskih demona narasla je od nekoliko desetina osoba do par desetina hiljada, sa tendencijom daljeg rasta. Tome pogoduje opšta društvena atmosfera koja se stvara na Zapadu, pre svega u SAD, odakle se posredstvom glavnih tokova masovne kulture radijalno širi. 

Možemo očekivati da bi za desetak godina moglo biti stotinu hiljada ljudskih bića posvećenih demonima a sa kojima ovi privremeno, povremeno ili stalno, ulaze u simbiozu. U knjizi Krisa Metjuza Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture, data je prilično gruba procena o broju satanista u svetu i kreće se između 30.000 i 100.000 (2009), mada je upitno šta se tačno pod tim izrazom satanista podrazumeva. To bi moglo proizvesti sasvim drugačije pokoljenje ljudi koji će biti rađani zaposednuti, jer su njihovi roditelji želeli da začnu demonsko dete, ili dete sa demonskim moćima, blagosloveno od demona.
 

Pečat kralja Solomona iz Goecije

Naravno, internet je put ispovesti različitih iskustava koje su savremeni prizivači imali prilikom interakcije sa demonima. Neke od tih priča su nalik hororu, mnogi su prestravljeni, ali ima i ne mali broj onih koji ushićeno iznose kako je njihov odnos sa demonima blagotvorno uticao na njihove živote, mnogo toga su naučili, osećaju se bolje, stekli su samopouzdanje, pa su čak pribavili značajne materijalne pogodnosti. Demonolatristi nečija loša iskustva sa demonima pripisuju tome da su prizivači nezreli, da nemaju poštovanja prema demonima, pokušavaju da im naređuju, imaju predrasude utemeljene na hrišćanskom svetonazoru, a što utiče na prirodu i kvalitet njihovog iskustva. Takođe, od ne malog značaja jeste i neiskustvo prizivača. 

U teoriji, demonima iz srednjovekovnih grimoara pristupa se uz opsežne pripreme. Ta praksa uopšte nije namenjena početnicima u okultizmu. Naravno, mnogi se ne bi složili sa mojim viđenjem, ali barem po rečima iskusnih okultista, prizivanje demona iziskuje disciplinu i trezvenost evokatora. Imajmo na umu da su pomenuti grimoari mahom pisani kao niz uputstava koji slede hrišćansku perspektivu. To znači da prizivač prvo mora da stvori mehanizme svoje magijske zaštite, da bude utemeljen u veri, da prizove Svetog Duha, da obavi duge i posvećene molitve, da ispiše imena Boga oko kruga u koji se smešta, kao i oko trougla koji se nalazi izvan kruga, a čija je svrha da opredmeti demonsko prisustvo. Zašto je to bitno? Zato što se demoni, po datom pogledu na svet, pokoravaju božanskoj sili, pa otud da bi mag obezbedio poslušnost demona, mora ih ubediti kako poseduje božansku silu, kako govori u ime Boga, jer se njima i zapoveda u ime Boga, i ako nisu poslušni preti im se Božjim kaznama. Većina onih koji u naše vreme pristupaju prizivanju demona to ne čine sa opisanih pozicija. Neki kažu da to uopšte nije potrebno jer je u pitanju pogrešan i retrogradan pristup hrišćanskih magova Puta Desne ruke koji je uvredljiv za demone.

Na ovom mestu ukazao bih na jednu značajnu podelu među savremenim demonolatristima i demonolozima, a tiče se osnovnog pitanja postoji li uopšte demonska hijerarhija. Tradicionalna demonologija na tome insistira, jer demoni imaju titule, činove, u grimoarima uvek piše sa kolikim brojem nižih demona raspolaže neki moćan demon čije ime, sigil i osnovna svojstva znamo. Kao osnovno, većina demonoloških klasifikacija vodi poreklo od crkvenih učenjaka. Na primer, nemački biskup Peter Binsfeld je 1589. godine povezao sedam biblijskih demona sa sedam smrtonosnih grehova. Po mišljenju praktičara i teoretičara Puta Leve ruke Timotija Donahjua, takve tendeciozne klasifikacije još uvek zagađuju današnju demonologiju. On ističe da sama bilbija nikada nije kanonski definisala i klasifikovala jasnu strukturu demonske hijerarhije. Donahju se poziva na poznatog crkvenog doktora Sv. Tomu Akvinskog koji je objasnio da infernalna hijerarhija ne može postojati, jer ne može postojati poredak među demonima, što bi značilo da su sve titule nadevene demonima lažne. 

Pa ipak, ja bih postavio pitanje ima li uopšte razlike među demonima u pogledu njihove moći? Dakle, ako su neki demoni moćniji od drugih, nije li stoga logično upitati se, nisu li onda ovi manje moćni na neki način podređeni jačima od sebe? Sa druge strane, postojanje hijerarhije među demonima može biti potpuno drugačije shvaćeno od anđeoskih hijerarhija. Možda je u pitanju način na koji se demoni predstavljaju ljudima. Goecija poznaje demonske kraljeve, prinčeve, vojvode koji raspolažu brojnim legijama bezimenih ili neimenovanih demona. Zašto je onda neko imenovan kao nosilac kraljevske titule među demonima ako među njima nema hijerarhije? Sv. Toma Akvinski kaže da poredak postoji među predstavnicima sila svetla i dobra, dok kod zla nema nikakve hijerarhije, reda i discipline. Ipak, rekao bih da se i među sinovima anarhije zna ko je glavni.

Ironija savremene demonolatrije leži u njenoj demokratizaciji. Nekada privilegija učenih magova, danas je dostupna svakome sa internet vezom. I dok drevni spisi obećavaju da demoni podučavaju veštinama i naukama, savremeni prizivači, čini se, od njih najčešće traže ono što im nedostaje u ovozemaljskom životu. Postavlja se pitanje da li su ljudi, ubrzavajući ritam prizivanja i umnožavajući broj praktikanata, izgubili iz vida suštinu? Možda je najveća tajna solomonske magije upravo u tome što demoni, poput ogledala, odražavaju nazad ono što im donesemo, bilo da je to nešto drevno, infantilna želja za moći, ili iskrena potraga za znanjem. A odgovor na dilemu o demonskoj hijerarhiji možda i nije u tome ko je glavni u paklu, već ko preuzima vođstvo u toj simbiozi, čovek ili njegova sopstvena senka.

Ruska crna magija - prikaz knjige Nataše Helvin

Knjiga Russian Black Magic Nataše Helvin ne predstavlja puku zbirku okultnih praksi, već pokušaj rekonstrukcije jednog koherentnog religijsko-magičnog sistema koji se razvijao na rubovima istorije, vere i jeresi. Ruska crna magija, kako je autorka prikazuje, nastaje kao posledica pokrštavanja Kijevske Rusije, ali i kao odgovor na nju, ne kao potpuni raskid sa starim verovanjima, već kao njihov preobražaj u tajni, jeretički oblik duhovnosti. U središtu ovog sistema nalazi se fenomen dvojne vere kada se javna institucionalna pravoslavna religija prepliće sa prikrivenim paganskim i demonskim praksama. Stari slovenski bogovi, nekada nosioci kosmičke ravnoteže i prirodnih sila, u hrišćanskom diskursu bivaju demonizovani, ali ne nestaju. Naprotiv, oni nastavljaju da deluju u novom, podzemnom poretku sveta, sada kao demoni, kneževi tame i gospodari elemenata. Naravno, neki od njih, u određenom obliku i ulozi, bivaju hristijanizovani u uvršteni u religijsku praksu kao sveci. 

Helvin rusku crnu magiju ne opisuje kao folklorni ostatak, već kao strogo strukturisan sistem znanja, sa sopstvenom kosmologijom, hijerarhijom sila, pravilima inicijacije i zakonima delovanja. Magija se ovde shvata kao oblik mentalne i voljne energije, sposobnost ljudske svesti da usmerava tok događaja kroz koncentraciju, imaginaciju i savez sa nevidljivim silama. Pravi praktičari ne nazivaju sebe magičarima, već čuvarima znanja, ili posrednicima između svetova. Posebno mesto u ovom sistemu zauzimaju veretnici, jeretička struja koja ne samo da odbacuje pravoslavlje, već ga svesno izvrće i profaniše. Korišćenjem crkvenih simbola u blasfemične svrhe, veretnici nastoje da potvrde nadmoć mračnih sila i ponište autoritet hrišćanskog Boga. Njihova praksa nije usmerena ka isceljenju ili ravnoteži, već pre svega ka kletvi i razaranju, zbog čega se smatraju najradikalnijim i najopasnijim nosiocima tradicije.

Kosmologija ruske crne magije zasniva se na poretku tri sile: Boga, Satane i Smrti. Bog se ne posmatra kao apsolutno dobro, već kao kosmički princip koji apsorbuje duše i ukida individualnost. Satana, naprotiv, deluje kao sila koja je bliža čoveku, jer upravlja zemaljskim svetom, strastima i sudbinom. Smrt zauzima međuprostor jer ona čuva duše umrlih i održava ravnotežu između neba i podzemlja. U tom okviru, ljudska duša nije moralna kategorija, već energetska stvarnost, koja se nakon smrti priklanja sili sa kojom je tokom života bila u saglasju. 

Demonski panteon, sa devet crnih kneževa na čelu, dodatno oslikava ovaj svet kao hijerarhijski uređen kosmos, nalik izokrenutom nebeskom poretku. Demoni nisu haotična bića, već inteligentne sile sa jasno definisanim domenima. Magijski rituali, naročito oni vezani za groblja, raskrsnice i crkvene prostore, predstavljaju tačke preseka svetova, mesta gde se ljudska volja može povezati sa silama tame. Ruska crna magija, kako je prikazana, nije skup postupaka i tehnika već poziv, životni put koji zahteva disciplinu, žrtvu i trajni savez sa nevidljivim silama. U krajnjoj liniji, Russian Black Magic je manje priručnik, a više manifest jedne potisnute duhovnosti koji je opstao u izopačenom obliku. Ona svedoči o dubokom raskolu između zvanične vere i živog religijskog iskustva, između svetlosti dogme i tame prirodnih, instinktivnih sila. Upravo u toj tami, prema autorki, opstaje staro znanje, ne kao relikt prošlosti, već kao senka koja i dalje prati čoveka u njegovom traganju za moći, smislom i slobodom.

Rođenje ruske crne magije

Prvo poglavlje knjige Russian Black Magic, pod naslovom The Birth of Russian Black Magic, postavlja temelj čitavog dela, definišući rusku crnu magiju ne kao devijaciju ili folklorni ostatak, već kao što sam već pomenuo, nužan odgovor na mahom nasilni religijski prelom koji je obeležio ruski prostor krajem X veka. Autorka polazi od tvrdnje da ruska crna magija nije „nastala“, već je preoblikovana, odnosno rođena iz sudara stare slovenske duhovnosti i nametnutog hrišćanskog poretka. Pre pokrštavanja, duhovni život Rusa, i istočnih Slovena načelno, bio je duboko ukorenjen u prirodi, ciklusima zemlje, smrti i predaka. Bogovi nisu bili apstraktni moralni principi, već sile koje neposredno upravljaju plodnošću, bolešću, ratom i sudbinom. Magija je u tom svetu bila sastavni deo religije, a ne njena suprotnost. Vračevi, žreci i čuvari znanja delovali su kao posrednici između ljudi i nevidljivih sila, održavajući ravnotežu sveta. Naravno, to ne znači da stara ruska i sovenska magijska religija nije imala i svoju mračnu stranu. Možda je upravo tradicionalna ruska crna magija izraz tih preživelih kultno-magijskih oblika koji su, usled izmenjenih društvenih okolnosti, popirimili radikalna svojstva.

Dolaskom hrišćanstva, ovaj poredak biva prekinut. Stari bogovi bivaju proglašeni demonima, njihovi hramovi uništeni, a sveštenici progonjeni. Međutim, prema Helvin, taj proces nije doveo do iskorenjivanja stare vere, već do njenog povlačenja u senku. Upravo u toj senci rađa se ruska crna magija, kao podzemni oblik kontinuiteta, kao skriveni kanal kroz koji preživljava drevno znanje. Autorka naglašava da je ključni fenomen ovog perioda pojava dvojne vere: spoljašnje prihvatanje hrišćanstva i unutrašnje zadržavanje paganskih i demonskih praksi, što je svojevrsni ketman. Naravno, nije svaki ketman u tom smislu bio dijaboličan. Ljudi su se krstili, posećivali crkve i poštovali crkveni kalendar, ali su istovremeno prizivali stare sile, obraćali se duhovima prirode i mrtvih i praktikovali obrede koje je Crkva osuđivala kao đavolske. Crna magija se u tom kontekstu ne pojavljuje kao opozicija veri, već kao alternativni oblik religioznosti, bliži iskustvu i potrebama svakodnevnog života. 

U prvom poglavlju Helvin posebno insistira na tome da je demonizacija starih bogova bila pre svega politički i ideološki čin. Proglašavanjem drevnih sila đavolskim, Crkva je nastojala da slomi njihovu moć u kolektivnoj svesti naroda. Ipak, ta strategija imala je neočekivanu posledicu, jer umesto da uništi staru religiju, ona ju je preobrazila u sistem koji sada otvoreno prihvata etiketu tame i koristi je kao izvor snage. Tako se rađa crna magija kao samosvesna tradicija, svesna svog statusa jeresi, ali upravo u tome pronalazi svoju autonomiju.

Prvo poglavlje takođe uvodi osnovni stav knjige, da ruska crna magija nije sistem zla u moralnom smislu, već prirodna religija zemlje, krvi i smrti, suprotstavljena apstraktnom i nebeskom Bogu hrišćanstva. Ona je religija tela, strasti i sudbine, usmerena na konkretne ciljeve: zaštitu, osvetu, moć, preživljavanje, a ne na spasenje duše u eshatološkom smislu. Ruska crna magija se, kako objašnjava Helvin, rađa ne iz haosa, već iz nasilno nametnutog poretka.

Veretnici i demonska vera

Drugo poglavlje knjige Russian Black Magic, naslovljeno Veretnics and the Demonic Faith, produbljuje osnovnu tezu iznetu u poglavlju o poreklu ruske crne magije, fokusirajući se na najradikalniji i najkontroverzniji sloj ove tradicije: veretnike. Ako se u prvom poglavlju crna magija pojavljuje kao senka potisnute stare vere, ovde ona poprima jasne konture samosvesne jeresi, otvoreno suprotstavljene hrišćanskom poretku. Veretnici nisu prikazani kao puki vračevi ili narodni čarobnjaci, već kao religijska struja sa jasno artikulisanim uverenjima, obredima i kosmologijom. Njihova vera nije hrišćanstvo „izopačeno neznanjem“, već svesno i namerno izabrana demonska religija. Za razliku od običnih vračeva i veštica, koji često kombinuju hrišćanske i paganske elemente radi praktičnih ciljeva, veretnici odbacuju svaku pomirljivost. Njihov put je put raskida, bogohuljenja i saveza sa nečistim silama.

Glavna ideja ovog poglavlja jeste tvrdnja da je demonizacija starih bogova stvorila novu vrstu religijske svesti. Veretnici prihvataju etiketu „đavoljeg“ koju im je nametnula Crkva, ali je preokreću u izvor identiteta i moći. Đavo, u njihovom učenju, nije simbol zla u moralnom smislu, već kosmička sila slobode, gospodar zemaljskog sveta i zaštitnik onih koji odbijaju potčinjenost nebeskom Bogu. Helvin naglašava da veretnici ne doživljavaju Boga i Đavola kao apsolutne moralne suprotnosti, već kao dva suprotstavljena principa vlasti. Bog vlada nebom, dušom i zakonom, Đavo vlada zemljom, telom, strašću i sudbinom. Iz tog ugla, demonska vera nije nihilistička, već duboko pragmatična, jer se ona obraća sili koja ima stvarnu moć nad svetom u kome čovek živi. Ovaj detalj podseća na osnovnu strukturu drevne iranske religije u kojoj postoje svetlonosni Ahura Mazda i mračni Ahriman.

Posebno mesto u poglavlju zauzima opis blasfemične prakse kao središnjeg obreda veretničkog puta. Skrnavljenje ikona, izokretanje molitvi, gaženje krsta i korišćenje crkvenih predmeta u demonskim ritualima ne služe pukom šoku, već imaju duboko simboličko značenje. Tim činovima se raskida savez sa hrišćanskim Bogom i potvrđuje nova lojalnost. Bogohuljenje je, u tom smislu, inicijacijski čin, prag nakon koga nema povratka. Izraz njihovog bogohuljenja jesu i svojevrsne mračne ili adopisne ikone koje prikazuju demonske kneževe umesto hrišćanskih svetaca, a pnekad prikazuju i Hrista u demonskom obličju. 

Veretnici se, prema autorki, razlikuju i po načinu na koji shvataju magijsku moć. Dok narodni vračevi deluju kroz tradiciju i nasleđene obrasce, veretnici traže lični odnos sa demonskim silama. Njihova vera nije kolektivna, već izrazito individualna. Ta se vera potvrđuje kroz lični savez, zavet ili pakt. Zbog toga se veretnici često opisuju kao samotnjaci, izdvojeni iz zajednice, ali istovremeno obdareni izuzetnom moći. Helvin jasno sugeriše da su veretnici uvek bili predmet straha, ne samo sveštenstva, već i samih narodnih vračeva. Razlog tome je što se veretnička magija ne ograničava na isceljenje ili zaštitu, već je prvenstveno usmerena ka kletvama, razaranju i manipulaciji sudbinom. Upravo ta spremnost da se deluje bez moralnih ograda čini ih figurama koje stoje na krajnjoj ivici tradicije. 

Utisak je da Helvin ne pokušava da rehabilituje veretnike u etičkom smislu, ali ih predstavlja kao dosledne nosioce demonske vere, tj one koji su do kraja prihvatili posledice istorijskog raskola između stare religije i hrišćanstva. Veretnici su, u tom svetlu, ekstremni, ali logični proizvod procesa započetog hristijanizacijom. Oni su, u neku ruku, živi dokaz da potisnuta vera ne nestaje, već se, kada je pritisnuta, radikalizuje.

Demonski panteon

Treće poglavlje knjige Russian Black Magic, naslovljeno The Demonic Pantheon, predstavlja prelazak sa istorijskog i heretičkog okvira na kosmološku strukturu ruske crne magije. Ako su prva dva poglavlja govorila o nastanku i samosvesti tradicije, ovde se razotkriva njen unutrašnji univerzum, a to je svet demonskih sila kao uređen, hijerarhijski poredak, a ne haotična oblast zla. Helvin insistira na tome da demonski svet funkcioniše po jasnim zakonima, nalik izokrenutom odrazu nebeske hijerarhije. U središtu ovog poretka nalazi se Satana kao vrhovni princip i gospodar zemaljskog sveta. On nije shvaćen kao personifikacija apsolutnog zla, već kao kosmički vladar materije, strasti i sudbine, sila koja ima neposredan uticaj na život čoveka. U tom smislu, Satana je bliži ljudskom iskustvu nego apstraktni nebeski Bog. 

Ispod Satane postoji devet crnih kneževa, koji čine jezgro demonskog panteona. Ovi entiteti nisu proizvoljni duhovi, već drevne sile, svaka sa jasno definisanim domenom delovanja. Njihove oblasti obuhvataju elemente prirode, ljudske strasti, bolesti, smrt, bogatstvo, razaranje i magijsku moć. Helvin naglašava da demoni nisu haotični, niti nužno neprijateljski raspoloženi prema čoveku. Naprotiv, oni su inteligentna bića, sposobna za saradnju, pregovaranje i savez. Odnos između praktičara i demona zasniva se na razmeni: poštovanje, zavet i žrtva sa jedne strane; zaštita, znanje ili moć sa druge. Demoni ne deluju iz sažaljenja ili moralne obaveze, već na osnovu uzajamnosti, što dodatno potvrđuje pragmatičnu prirodu demonske vere.

Panteon se ne završava na visokim hijerarhijama. Helvin ovde detaljno ukazuje na postojanje nižih duhova i entiteta, vezanih za konkretna mesta: šume, vode, kuće, raskrsnice i naročito groblja. Ovi duhovi predstavljaju produžetak stare paganske demonologije, prilagođene novom, hrišćanskom kontekstu. Njihova prisutnost potvrđuje osnovnu ideju knjige da ruska crna magija nije prekinula vezu sa prirodom, već ju je prevela na jezik tame. Posebno je naglašena uloga mesta moći kao tačaka susreta svetova. Demoni ne obitavaju u apstraktnim sferama, već u konkretnim prostorima koji nose energetski naboj, a to su često napuštena mesta, groblja, stari hramovi, raskrsnice. Time se demonski panteon ne predstavlja kao metafizička apstrakcija, već kao realnost utkana u pejzaž i svakodnevicu.

Helvin implicitno odbacuje hrišćansku predstavu o demonima kao palim i poraženim bićima. U svetu ruske crne magije oni su i dalje aktivni vladari zemaljske sfere, nosioci znanja i čuvari ravnoteže između života i smrti. Njihova hijerarhija nije u raspadu, već u punoj funkciji, što omogućava magijsku praksu kao sistemsku, a ne proizvoljnu delatnost. Demonski panteon se kod Helvin pojavljuje kao temelj religijskog realizma ruske crne magije. Umesto spasenja u onostranom, ovaj panteon nudi moć u sadašnjosti. U tom smislu, demonski panteon ne služi samo kao katalog demonskih bića, već kao ontološka osnova čitavog sistema koji Helvin opisuje.

Tri sile, duša i satanizam

Četvrto poglavlje naslovljeno The Three Forces, the Soul, and Satanism, predstavlja filozofsku i ontološku srž čitavog sistema. Helvin ovde artikuliše temeljni kosmički model ruske crne magije. Ona govori o poretku tri sile koje upravljaju postojanjem, određuju sudbinu duše i definišu odnos čoveka prema Bogu i Satani. Helvin tvrdi da svetom ne upravlja jednostavna dihotomija dobra i zla, već, kao što sam već pomenuo, dinamička ravnoteža triju principa: Boga, Satane i Smrti. Ove sile nisu moralne apstrakcije, već realni kosmički akteri sa jasno određenim domenima delovanja. Njihov odnos nije zasnovan na apsolutnom sukobu, već na međusobnoj zavisnosti i ravnoteži. 

Bog se u ovom sistemu ne pojavljuje kao univerzalni spasitelj, već kao načelo zakona, poretka i apsorpcije. Njegova sfera je nebo, duša, asketizam i odricanje. Bog okuplja duše, ali ih istovremeno lišava individualnosti, rastvarajući ih u kolektivnom božanskom jedinstvu. U tom smislu, Bog je sila koja donosi mir i večnost, ali po cenu gubitka lične volje. Satana, nasuprot tome, vlada zemaljskim svetom, telom, strašću, moći i sudbinom. On nije tek buntovnik ili pali anđeo, već suvereni gospodar materijalne realnosti. Helvin naglašava da Satana ne obećava spasenje, već delovanje, ne nudi utehu, već moć. Upravo zbog toga on je, u okviru ruske crne magije, sila koja je bliža čoveku, jer čovek živi u svetu kojim Satana upravlja. Treća sila, Smrt, zauzima posrednički položaj između Boga i Satane. Ona čuva duše umrlih, održava ravnotežu i sprečava potpuni haos. Smrt nije neprijatelj života, već njegov nužni korektiv. U ovom sistemu, Smrt je neutralna, gotovo sudijska sila, bez koje nijedan poredak ne bi mogao da opstane. Ona obezbeđuje prelaz, granicu i kontinuitet između svetova. 

Helvin uvodi specifično shvatanje duše, koje se bitno razlikuje od hrišćanske dogme. Duša se ne posmatra kao moralno biće koje teži spasenju, već kao energetska i inteligentna supstanca. Tokom života, duša se postepeno usklađuje sa jednom od tri sile, u zavisnosti od izbora, dela i unutrašnjih sklonosti pojedinca. Nakon smrti, ona ne biva sudski procenjivana, već prirodno privučena sili s kojom je bila u rezonanci, što sam već pominjao. U tom kontekstu, satanizam u ruskoj crnoj magiji ne znači adolescentni bunt, hedonizam ili nihilizam. On je pre svega egzistencijalni izbor. Prikloniti se Satani znači prihvatiti svet kakav jeste. To nije put spasenja, već put svesnog učešća u zemaljskoj realnosti, sa svim njenim rizicima i posledicama.

Helvin posebno naglašava da se satanizam u ovom sistemu ne zasniva na mržnji prema Bogu, već na odbijanju njegove dominacije. To je odbijanje poretka koji zahteva odricanje od tela i individualnosti zarad nebeske nagrade. Satana, za razliku od toga, zahteva snagu, disciplinu i ličnu odgovornost. Nema oprosta, nema milosti, već postoji samo zakon razmene. Tri sile se kod Helvin ne predstavljaju kao opcije koje se biraju deklarativno, već kao putevi kojima se čovek već nalazi, često i nesvesno. 

Zakon, ritual i delovanje

Peto poglavlje ove knjige predstavlja pomak od kosmologije ka funkcionalnoj logici delovanja. Nakon što su u prethodnim poglavljima uspostavljeni poreklo tradicije, demonska vera, panteon i ontologija tri sile, ovde se razmatra način na koji se taj svet aktivira u praksi. Ipak, Helvin naglašava da se ne radi o tehnici u trivijalnom smislu, već o sistemu zakona koji uređuju odnos između čoveka i demonskih sila. Ovde Helvin opisuje ritual kao strukturisani čin koji povezuje ljudsku volju sa kosmičkim silama. Ritual nije simbolička drama niti psihološka sugestija, već realan čin razmene energije. Njegova efikasnost ne zavisi od estetske forme, već od unutrašnje usklađenosti, od jasnoće namere, koncentracije svesti i ispravnog odnosa prema sili kojoj se obraća. U tom smislu, ritual je produžetak ontologije, tj praktična primena zakona sveta.

Helvin insistira na tome da u ruskoj crnoj magiji ne postoji slučajnost. Svako delovanje podleže zakonima ravnoteže, uzajamnosti i posledice. Demoni nisu sluge koje se prizivaju proizvoljno, već autonomne sile koje reaguju na poštovanje, zavet i doslednost. Pokušaj manipulacije ili obmane vodi neuspehu ili kazni, ne zbog moralne osude, već zbog narušavanja kosmičkog poretka. Posebnu pažnju Helvin posvećuje razlici između reči i volje. Izgovorene formule, molitve ili čini nemaju moć same po sebi. One su samo kanal kroz koji se ispoljava unutrašnja odluka praktičara. Ako volja nije formirana, ritual ostaje prazan. Ovim se dodatno naglašava da ruska crna magija nije mehanički sistem, već disciplina koja zahteva psihičku snagu, fokus i unutrašnju koherentnost. 

Helvin takođe ukazuje na postojanje stroge etike odgovornosti, koja se bitno razlikuje od hrišćanske moralnosti. Ne postoji koncept greha, pokajanja ili oprosta. Umesto toga, postoji zakon posledice po kome svako delovanje ima cenu, a cena se plaća bez posrednika. Praktičar ne može prebaciti odgovornost na demona, sudbinu ili okolnosti. Ulazak u demonski poredak znači prihvatanje potpune lične odgovornosti. Ritual se, u ovom kontekstu, pojavljuje kao čin samopotvrđivanja. On ne menja samo spoljašnje okolnosti, već i unutrašnju poziciju praktičara u odnosu na tri sile. Svaki uspešan čin dodatno učvršćuje savez sa izabranim poretkom i udaljava mogućnost povratka neutralnosti. Na taj način, praksa postaje put bez reverzibilnosti, niz odluka koje postepeno oblikuju sudbinu duše.

Helvin naglašava da je znanje o zakonima rituala tradicionalno prenošeno usmeno i inicijacijski, upravo zato što pogrešno razumevanje može biti pogubno. Knjiga, kako autorka jasno stavlja do znanja, ne zamenjuje lično iskustvo, već služi kao teorijski okvir. Magija se ne uči čitanjem, već životom u skladu sa zakonima koje opisuje. Po Helvin, ritual i zakon se stapaju u jedinstvenu ideju da ruska crna magija nije anarhija, već strogi poredak tame. Ona ne oslobađa čoveka odgovornosti, već je radikalizuje. 

Završne celine ruske crne magije

U preostalim poglavljima knjige Russian Black Magic Nataša Helvin napušta teorijsko mapiranje kosmosa i prelazi na egzistencijalne posledice života unutar demonskog poretka. Ako su ranija poglavlja uspostavila poreklo, hijerarhiju i zakone, završni delovi knjige ispituju šta znači trajno živeti, delovati i umreti u okviru ruske crne magije. U tom smislu je u fokusu figura praktičara kao nosioca sudbine, a ne njenog pasivnog trpioca. Crni mag nije neko ko povremeno koristi magiju, već osoba čiji je identitet trajno oblikovan savezom sa demonskim silama. Helvin naglašava da se ovde ne radi o zanimanju, već o ontološkom statusu. Crni mag ne izlazi iz sistema u kojem deluje, jer je njegov život već ugrađen u njegov zakon. Sudbina se u ovom okviru ne shvata kao unapred zapisan plan, već kao dinamičan proces koji se stalno preoblikuje delovanjem volje. Ipak, ta sloboda nije apsolutna, budući da svaka odluka sužava mogućnosti i produbljuje vezu sa izabranom silom. Sloboda se, paradoksalno, plaća sve većom vezanošću. I upravo u tom detalju ovde nailazimo na jednu indikativnu i suštinsku protivrečnost tako karakterističnu za sledbenike crnomagijskog puta.

Nataša Helvin jasno ukazuje da ruska crna magija nije društveno neutralna. Praktičar se postepeno udaljava od kolektivnih normi, ne nužno kroz otvoreni sukob, već kroz unutrašnje razilaženje. Njegova etika, pogled na život, patnju i smrt više se ne poklapaju sa preovlađujućim religijskim i moralnim modelima. Helvin ističe da se mag često nalazi na margini, poštovan i tražen, ali istovremeno izolovan. Njegova moć izaziva strah, jer nije regulisana institucijama, zakonima ili dogmom. Time se potvrđuje osnovna teza knjige da ruska crna magija opstaje van centra moći, ali upravo zato zadržava svoju autonomiju.

Posebnu pažnja u knjizi Helvin posvećuje smrti maga, koja je viđena ne kao njegov konačan kraj, već kao prelaz. Smrt je trenutak u kome se potvrđuje krajnja pripadnost duše. U tom smislu, život maga je dugotrajna priprema za sopstveni završetak. Helvin naglašava važnost prenošenja znanja, ne u smislu knjiga ili zapisa, već kroz lični odnos i inicijaciju. Prekid tog lanca smatra se teškim narušavanjem poretka. Tradicija opstaje ne zahvaljujući institucijama, već zahvaljujući živim nosiocima koji preuzimaju teret znanja i odgovornosti. U tom smislu, nije neosnovano očekivanje da je ovaj oblik praktikovanja inicijacijske crne magije još uvek aktivan u Rusiji.

U završnim poglavljima autorka zauzima neuobičajeno trezven ton. Ruska crna magija se ne romantizuje kao put moći bez cene. Naprotiv, stalno se podvlači da je to put bez povratka, rezervisan za one koji su spremni da prihvate potpune posledice svojih izbora. Odbacuje se ideja radoznalog eksperimentisanja, tako svojstven modernom duhu, pošto demonski poredak ne trpi neodlučnost ni površnost. Knjiga se time zatvara kao svojevrsno upozorenje. Ko jednom uđe u ovaj svet, nepovratno se menja. Moć se dobija, ali se zauzvrat gubi iluzija nevinosti, neutralnosti i sigurnosti. U celini gledano, poslednja poglavlja knjige ne dodaju nove elemente kosmologiji, već produbljuju njen ljudski smisao. Ruska crna magija se pokazuje kao sistem koji objašnjava svet kakav jeste, bez obećanja iskupljenja ili konačne pravde. Ona nudi moć, ali zahteva zrelost, nudi delovanje, ali oduzima utehu. Tako se knjiga Russian Black Magic završava ne kao priručnik, već kao svedočanstvo jednog radikalnog pogleda na svet u kome tama nije negacija smisla, već njegov drugi, potisnuti oblik.