Božanska revolucija katastrofe i ugovor sa đavolom

Nije više potrebno da verujemo u đavola kako bismo potpisali ugovor sa njim. I ateista može potpisati ugovor sa đavolom. U tom slučaju, za njega je đavo fikcija ili ideja. Međutim, bilo bi naivno pomisliti da su ideje bezazlene i da ne nose sa sobom određeni kvant sudbonosne moći. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači kolektivne i pojedinačne sudbine od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U te entitete čovek može da veruje ili ne, može da opšti sa njima ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. 

Đavo se u monoteističkoj tradiciji povezuje sa fenomenom zla. Ta figura oličava zlo. Zlo u čistom obliku, esencijalno zlo, nije ovaploćeno, jer predstavlja načelo haosa, a haos jeste nešto prilično neodređeno i bezoblično, ali u svakom slučaju rušilačko i destruktivno. Haos nije tvar koja se ispoljava u svojoj suštini, nego to čini uvek posredstvom određenog oblika, a taj oblik ipak mora biti podvrgnut zakonitostima koje postojanje u materijalnom svetu podrazumeva. Dakle, privremeno i na usko određenom prostoru. To na neki način krnji čistotu polazne tvari haosa, ali tako je jedino moguće njegovo ovaploćenje, odnosno mešanjem i zgušnjavanjem crne i bele svetlosti, odnosno polaznih energetsko-tvarnih esencija. U pojavnom svetu tvari se mešaju ne bi li pojavnost uopšte bila moguća. Otud legendarni đavo kao nosilac radikalnog zla ne postoji, već je neispoljen u materijalnom smislu, ali u nekom obliku on uvek može postojati. Ako nešto ne postoji, ne znači da to nikako, nikad i nigde ne može postojati. Kako god se đavo ovaplotio, sa sobom donosi uništenje, s obzirom da zlo predstavlja uništavajuće načelo. 

Ovaploćeni đavo, kao predstavnik jedne apstraktne energije, u praktičnom smislu nije ta energija sama, već njen derivat. Ta energija, tom ispoljenom hibridnom obliku daje suštinsku konotaciju, a što otelovljenog đavola ne čini superiornijim u odnosu na elementarne sile materijalnog sveta. On im podleže, budući da sve što postoji, pa i sam đavo kao pojavni oblik, biva podložno uništenju. Drugim rečima, ovaploćenog đavola možemo ubiti. Takođe, možemo ga ubiti bezbroj puta. Uvek će se pojavljivati. U tome je njegova superiornost. On je gospodar oblika, i to oblika koji uvek iznova mogu postojati.

Ipak, ne bih da se stekne pogrešan utisak u pogledu mog ličnog odnosa prema tom legendarnom đavolu. Moj mladalački okultno-revolucionarni manifest koji sam naslovio Božanska revolucija katastrofe, ne podrazumeva nekakvo obožavanje, veličanje, a ponajmanje služenje bilo kome i bilo čemu. Ona nije religija, niti kult, nego izraz volje njenih aktera. Imao sam viziju revolucionara i njihove Revolucije. U tom smislu oni nisu pokret, nisu sekta, nisu udruženje, tajno ruštvo, već negacija bilo kakve zajednice. Oni su usamljeni, rasuti poput zvezda na nebeskom svodu. Oni deluju poput bogova, a ne kao sluge. Nema služenja, ali postoji savez, postoji ugovor sa silama koje predstavlja gospodar haosa. 

Izraz „ugovor sa đavolom”, iz ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, u najboljem slučaju ukazuje na profanizaciju drevnih misterija. Neretko, taj izraz podseća na nekakvo ludilo, psihopatsko ili sociopatsko stanje nekog pojedinca ili zaluđene grupe satanističkih fanatika. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima simboličko značenje. 

Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju, odnosno ima neki dublji smisao. Elifas Levi je rekao da reč supersticija (praznoverje) potiče od latinske reči koja označava opstanak. Za njega je praznoverje znak koji nadživljava misao, odnosno to je mrtvo telo religijskog rituala. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, nevaspitani, nekulturni, uvredljivi, nepristojni pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijacijskih spoznaja, mitoloških istina i znakova moći.

photo: Sara Hannant

Jedan od takvih ostataka koji u iskrivljenoj formi dopire do naših dana, jeste i inicijacijski magijski zavet poznat kao ugovor sa đavolom. Taj čin za sobom povlači snažne posledice, atavističke i sveobuhvatne po onoga ko se tome posveti. To je, na prvi pogled, svestan izbor ludosti, magijski zavet i inicijacijsko ispoljenje odluke o dobrovoljnom ropstvu, demonizaciji, dehumanizaciji i pristajanje uz istorijsku (anti)čovečnost. To je duhovno samoubistvo, pristajanje na inferiornost, potez očajnika, spektakularna slabost, podvrgavanje čudovišnom ontološkom preobražaju te svrstavanje u red sa nečim za šta nismo sigurni jesu li uopšte bića, ili možda predstavljaju izraz nebića. Tako to izgleda iz perspektive tzv solarne svesti. Naravno, potpisnik takvog pakta to drugačije vidi, pre svega kao inicijaciju, osim ukoliko nije reč o paktu faustovskog tipa.

Iz te vizure, potpisnik pakta sa đavolom izopštava sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje poput mašine, instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. Istovremeno njegov sudbinski položaj postaje apsurdan. Naime, on trguje i bagateliše ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za smrt i nestajanje. Po tradicionalnom tumačenju, u faustovskom kontekstu, ugovor sa đavolom predstavlja savez, odnosno trgovinu čoveka sa silama tame u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života, makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. U ključu Puta Leva ruke, taj savez jeste, kao što sam rekao, inicijacija, voljni čin kojim potpisnik stupa na mračnu stazu radi postizanja mračne večnosti u boliku mračnog božanstva. 

Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protivrednost, kako se to tradicionalno tumači, čovek đavolu daruje svoju dušu. Mada, pitanje je šta se tačno i kome u tom smislu prodaje, jer koncept duše nije nešto precizno i jednoznačno u svim tradicijama i vremenima, nego tu postoje značajne razlike. Tek, po definiciji mehanizma dijabolične trgovine, đavo ima pravo na nju, odnosno na suštinsku esenciju ljudskog bića, pravdajući to ljudskim potpisom na ugovoru koji služi kao svedočanstvo o činu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje i na gubitak integriteta. To se popularno zove „prodavanje duše đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu.

Yu Jin

Prodavanje duše znači iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni sudbinom, tradicijom i kulturom, a što se ima platiti neprirodnošću, nenormalnošću, izopačenošću, odnosno prelaskom u antivrednost, u poziciju negiranja načela i normi morala te tradicije kojoj tzv prodana duša (izrod) pripada. Na neki način, ukoliko se za nekoga kaže da je izrod ili prodana duša, odriče mu se ljudskost, ljudski identitet, prirodnost, zdrav razum. Takav izgnanik, jednostavno, drugačije biva percipiran. Njegova pojava izaziva mržnju, gnev, gađenje, prezir i strah. Njemu se odriče pravo na postojanje ili na slobodu. Biti tolerantan prema njemu isto je što i tolerisati gamad ili zločinca. Svetina se raduje smrti takvih. Aplaudiraju. Pa ipak, ponekad ista ta svetina traži kakve usluge od neke takve izopštene osobe.

Preneseno na mikrokosmički plan, đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, dakle nešto što realno ne postoji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe, da bude ispoljeno, čak i fizički. Taj dvojnik je pojava odavno poznata u magijskom svetu, možda još od praistorije. Možda ću pogrešiti za moju sledeći tvrdnju, nisam siguran da li je to baš tako, ali meni se čini da egipatski pojam kaibit odgovara dvojniku, odnosno mračnoj strani ljudskog bića. U tom smislu, kaibit ili dvojnik, jeste energetski fenomen. A upravo je kaibit onaj deo ljudskog bića koji je neposredno uronjen, ili je rezonantan dimenziji haosa, svetu tame i uopšte svemu mračnom, nokturnalnom i htonskom.

Ugovor sa đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim „original” dobrovoljno potpada pod vlast svog „duplikata”, svog demona, umesto da vlada njime. Đavo je u mikrokosmičkom smislu onaj deo ljudskog bića kompatibilan sa enitetima mračnih okultnih sila, odnosno sa načelom haosa. Preko tog dela bića sile haosa prodiru u svest, težeći da ovladaju celim bićem. Posledice njihovog uspeha su destruktivne, kako za tu osobu, tako i za njeno okruženje. Zašto su destruktivne? Zato što solarna, odnosno, dnevna, budna, svakodnevna ljudska svest, ima skučene horizonte koji su jasno usredsređeni na jednu usku opažajno-spoznajnu zonu. Svest dvojnika, nazovimo je lunarnom svešću, je mnogo obuhvatnija.

Dvojnik deluje kao anti-čovek, odnosno čovek u ludilu, ali to je zato što on obitava na zastrašujućem mestu, u sferi koja je užasavajuća za istorijski utemeljeno biće kakvo je prosečno ljudsko. U normalnom stanju svesti mi nemamo percepciju i sećanja dvojnika. Mi ne opažamo ono što on opaža. Jedino šta do nas dopire od onog šta on opaža jeste naše sećanje iz snova i neki neodređeni osećaji i percepcije koje probijaju barijere i dolaze u naše budno stanje preplavljujući nas strahom ili ushićenjem. Svest dvojnika obitava u ambijentu prostor-vremenskog diskontinuiteta i paradoksa, a budna svest u ambijentu kontinuiteta. Svest dvojnika, za razliku od svakodnevne svesti, obuhvata sanjačku i budnu svest, ali i više od toga. Za razliku od dvojničke svesti, budna svest obuhvata samo sebe i tek mali deo dvojničke svesti. Sanjačka, odnosno lunarna svest, pripada dvojničkoj svesti, iako je dvojnička svest u svojoj celokupnosti znatno dublja. Sanjačka svest ima sva sećanja i mogućnosti dvojničke svesti i solarne, tj budne svesti, dok budna svest ima sećanja i mogućnosti samo sebe, dok o lunarnoj svesti ima tek delove. Dvojnik je sve vreme budan, sve čuje, sve vidi, ništa ne zaboravlja. Dvojnik opaža i preko onog što čula opažaju, kao i ono što samo posebna dvojnička čula obuhvataju. Zahvatanje u dvojničku svest jeste suština ozbiljne magije. Međutim, između ta dva tipa svesti mora postojati ravnoteža. Jedan oblik ne sme biti potisnut drugim. Adept mora naučiti da bitiše na granici, što naravno, nije bez rizika.

Dexter Brightman

Dakle, svest dvojnika je u velikoj prednosti. U praktičnom smislu to znači, kako je i Kastaneda pokazao, da dvojnik, ukoliko je na neki način harmonizovan sa solarnom svešću, može da deluje na potpuno isti način, ali sa značajnim dodatkom. Taj dodatak se odnosi na mogućnost da eksteriorizovani dvojnik u ovom svetu može imati performanse karakteristične za snove. Tako Kastaneda opisuje meksičke vračeve koji skaču sa velikih visina, preleću drvo ili kuću, a osim toga u stanju su da se pojave na dva mesta istovremeno. Obe te pojave su nesumnjivo jedna ista osoba, ali se one razlikuju po svojoj energetskoj prirodi koju samo vidovnjaci mogu opaziti a ne i obični ljudi.

Da se vratim sa ove digresije. Dakle, malo je onih koji mogu sklopiti delotvoran ugovor sa đavolom. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta, a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. Varijanta ugovora sa đavolom koja predstavlja inicijacijski čin Božanske revolucije katastrofe, drugačija je od uobičajenih terms and conditions. Ulog je veliki, a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja, ništa za života a ni posle. Ishodište revolucionara je ništavilo. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije neki uspeh, podsetiću na to da većina ljudi, do kraja igre zvane život, ostanu bez svega sa čim su započeli i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa đavolom i uopšte sa životom. Još smo bogatiji za neverovatno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to?

Revolucionarnom verzijom ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik dovodi sebe u stalnu situaciju svršenog čina te neprestanog samoposmatranja i preispitivanja. Takvo opredeljenje iziskuje izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, aspirant Božanske revolucije katastrofe neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani ugovor, na iskustvo pripremnih radnji, uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i pomisao da je đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške, jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas smrt baš tog trenutka vreba, nagrada će nam sama biti otkrivena, samim tim i taj volšebni razlog čemu sve to.

Šta konkretno znači ugovor sa đavolom u duhu Božanske revolucije katastrofe? Potpisnik raspolaže određenim magijskim silama, ali im je i sam raspoloživ. On biva operator sila tzv radikalnog zla te postaje agens uništenja. Iako se nalazi u samom centru ovaploćenja datih sila, i baš zato što predstavlja njihovo otelotvorenje i operativnu inteligenciju, zavetovani ima šansu da na sve to ostane imun, gotovo netaknut: „čedan usred orgija”, „luč usred tame”. Sve zavisi od njegove namere i volje da ne dela gonjen željom za svim onim što takva moć može dati ili uzeti. Kao što sam već naglasio, potpisnik ugovora ne bi trebalo da obožava đavola, ali mora biti usklađen sa njegovom svrhom. Istovremeno aspirant revolucije zapoveda kako najbolje zna i ume. Potpisnik ugovora izlazi u susret gramzivim demonskim apetitima, ali na takav način i u onoj meri koja će odgovarati operativnim ciljevima revolucije. On je dobrovoljni instrument, jahač tigra, kako bi to rekao Julius Evola. U toj igri, on mora voditi računa o jednoj stvari: o svojoj smrti, i to na način kojim bi, shodno imperativu Kastanedine doktrine, u njoj stekao pouzdanog saveznika. To ne znači kako bi revolucionar trebalo da veštački, magijski, izbegava smrt, nego da smrt učini činom sopstvene volje. Smrt revolucionara dolazi od sila koje vladaju tankom linijom razgraničenja između dva oblika svesti ljudskog bića.

Potpisnik ugovora ne bi smelo da uzgaja zabludu o tome da ono što čini za svoju krajnju posledicu ima nešto pozitivno u smislu da tim činom on nešto radi za čovečanstvo, za svet, za planetu Zemlju. Ne, on svesno, namerno čini zlo, projektuje zlo, znajući da je to što čini zlo i da pritom ništa za sebe ne traži, niti koristi demonska sredstva za zadovoljavanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Njegov posao je da dela i da odoleva. Neophodno je održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima. Revolucionar ne traga za moći nego za slobodom koja se nalazi u njegovom suverenitetu. Moć je poluga, ne cilj. Revolucionar je u savezu sa silom koja će mu omogućiti slobodu, a zauzvrat on postaje besprekorno oruđe njenih ciljeva. Tradicionalno podaništvo đavolu ili bilo kom božanstvu, znači veru u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne pravde ili najvišeg dobra, odnosno lične koristi u krajnjoj liniji. Verovanje u takvu pravdu, u takvo dobro, ili stremiti nekakvoj nagradi, pretpostavlja postojanje njihovih suprotnosti, a što stvara razdor u svesti. Savest revolucionara nema problema sa svim tim pitanjima koja se roje iznad tipičnih ljudskih dela ili njihovih posledica.

P.S. Onima koji kažu da je ovo što ovde piše pogrešno, zlo, izopačeno i slično, poručio bih samo jedno: vi nemojte!

Incest i životinjski atavizam kao temelj kraljevske formule

Bogovi i gospodari ovoga sveta su svojim podanicima i smrtnicima uveli tabu incesta i zabranili seksualne odnose sa životinjama, zato što sve to oni sami upražnjavaju. Jupiteri su volovima zabranili ono što je njih smestilo na vrh Olimpa. Ovako izrečeno, ovo gledište ne prija uhu današnjeg auditorijuma. To je odavno postalo neprihvatljivo, sablažnjujuće i prosto odvratno. To je razumljivo, ali ovde nije reč samo o verovanjima nego i o okultnoj energetskoj ekonomiji seksualne zoofilije i incesta. Tema rodoskrnavljenja (incesta) u mitologiji i kraljevskoj istoriji predstavlja jedan od najvažnijih antropoloških i socioloških fenomena. Dok je u običnom narodu tabu incesta bio i ostao jedan od najstrožih univerzalnih zakona ljudske civilizacije, vladajuće elite i bogovi su ga vekovima praktikovali, tretirajući ga kao svoje ekskluzivno pravo. Ovaj fenomen se kreće na liniji od kosmičke nužnosti u mitovima, preko teološkog prava vladara koji sebe smatraju bogovima na zemlji, pa sve do čiste ekonomske strategije očuvanja bogatstva u modernom dobu.

Snažna emotivna povezanost i seksualno opštenje između najbližih srodnika, ali i obredno opštenje sa životinjama, jeste tajna međugeneracijskog očuvanja i prenosa moći unutar krvne loze gospodara sveta. Takođe, jasno je da ovo zvuči perverzno, orgijastično, ali i previše pretenciozno te posve u duhu današnjih teorija zavere koje uključuju reptile i nekakve izopačene sataniste. Međutim, stvar je čisto magijske prirode, odnosno nešto veoma praktično. U magiji nema nikakve mistifikacije. Magijska moć je veoma praktična stvar kao što je i sama magija praktično delovanje. Otud je i tajna očuvanja magijske moći unutar neke porodične loze, zapravo stvar savršeno praktične prirode. Uzor tome vidimo u mitologiji. 

U mitologijama širom sveta, incest se na samom početku stvaranja ne posmatra kao greh, već kao kosmološka nužnost. Kada na početku sveta postoje samo prva božanska bića, ona nemaju drugi izbor osim da se sparuju međusobno kako bi stvorila svet, vreme i prostor. U egipatskoj kosmogoniji bog-tvorac (Atum ili Ra) stvara prvi božanski par: Šua (vazduh) i Tefnut (vlaga). Njih dvoje su brat i sestra, i iz njihovog braka rađaju se Geb (Zemlja) i Nut (Nebo), koji su takođe brat i sestra. Najpoznatiji egipatski par, Oziris i Izida, jesu brat i sestra koji zajedno vladaju i predstavljaju arhetip kralja i kraljice. U grčkoj mitologiji Zevs i Hera su brat i sestra, deca titana Hronosa i Reje, ali su ujedno vrhovni vladari Olimpa. Pre njih, titan Hronos uzima svoju sestru Reju za ženu.

U mitu, božanska krv je toliko čista i specifična da se ne sme mešati sa nižim oblicima postojanja. Da bi božanski poredak ostao netaknut, bog može da se sjedini samo sa sebi jednakim bićem, svojom sestrom ili majkom. Zmija koja grize sopstveni rep (Uroboros) na makrokosmičkom planu takođe odražava ovo načelo: kosmos se oplođuje i obnavlja unutar samog sebe.

Kada su rane civilizacije pretočile mitove u političku stvarnost, vladari su preuzeli mitološke privilegije kako bi učvrstili svoju apsolutnu moć. Na primer, egipatski faraon nije bio samo politički vođa, on je bio živo otelotvorenje boga Horusa na zemlji. Da bi se očuvala božanska krvna linija (Solarne dinastije), brakovi između rođene braće i sestara (ponekad i očeva i kćeri) bili su standardna praksa, naročito u dinastijama koje su imale potrebu da naglase svoj legitimitet (poput XVIII dinastije ili kasnije grčke dinastije Ptolemeja). Ovo je bio način da se očuva tečna svetlost i božanska suština u krvi kraljevskih osoba. Takođe, pravo na presto u Egiptu često je išlo kroz žensku liniju (kroz ulogu božanske supruge Amona). Ako je princ želeo da postane faraon, morao je da se oženi svojom sestrom koja je nosila nasledno pravo na zemlju. Najpoznatiji primer iz kasnog perioda je Kleopatra VII, koja je bila udata za svoju rođenu braću, Ptolemeja XIII i Ptolemeja XIV.

Na drugom kraju sveta, u Južnoj Americi, vrhovni vladar Inka (Sapa Inca) smatrao se sinom boga Sunca (Inti). Od vremena vladara Tupaka Jupankija, postalo je obavezno da se Sapa Inka oženi svojom rođenom sestrom, koja bi dobijala titulu Koja (Kraljica). Samo žena koja je delila isto božansko poreklo (od istog oca i majke) bila je dostojna da rodi sledećeg Sina Sunca. Svi ostali brakovi sa ženama iz plemstva donosili su decu koja nisu imala pravo na čist vrhovni tron.

Kako se svet desakralizovao, a hrišćanstvo uvelo stroge zakone protiv incesta, evropske kraljevske porodice su morale da prilagode ovaj obrazac. Više se nisu ženili rođenom braćom i sestrama, ali su uveli praksu endogamije, odnosno sklapanja brakova unutar izuzetno uskog kruga bliskih rođaka (stičevi i sinovice, braća i sestre od strica/tetke). Krunski primer su Habsburzi, koji su vekovima vladali Svetim rimskim carstvom, Španijom i Austrijom. Ova praksa se pravdala isključivo političkim pragmatizmom, očuvanjem teritorija, kruna i poseda u okviru jedne porodice. Da španska ili austrijska kruna ne bi udajom prešle i na neku drugu dinastiju, Habsburzi su se neprekidno ženili unutar svoje loze, tražeći posebne dozvole od Pape.

U XIX veku, sa usponom bankarskog kapitalizma, ovaj kraljevski obrazac se seli u sferu visoke finansijske oligarhije. Osnivač dinastije Rotšild, Majer Amešel Rotšild (1744–1812), postavio je u svom testamentu rigorozna pravila za upravljanje porodičnim bogatstvom i bankarskom imperijom. Jedno od ključnih pravila bilo je da se bogatstvo ne sme rasipati kroz miraze i udaje van porodice. Njegov sin Džejms Rotšild u Parizu oženio je svoju rođenu sinovicu (kćer svog brata Salomona). Od 59 brakova koje su sklopili potomci Majera Amešela tokom nekoliko generacija, više od polovine bili su brakovi između bliskih rođaka (najčešće dece rođene braće, odnosno prvih rođaka). Ova praksa Rotšilda bila je izraz čiste ekonomske kontrole i korporativne tajne. Unutarporodični brakovi su sprečavali da kapital izađe van kontrole muških naslednika i omogućavali su da bilansi porodičnih banaka ostanu potpuna tajna za spoljašnji svet, uključujući i države u kojima su poslovali.

Dok su teološka, politička i ekonomska opravdanja savršeno funkcionisala na papiru, priroda i genetika ne priznaju božanski status vladara. Dugotrajni, generacijski incest dovodi do fenomena koji se u genetici naziva inbreeding depression (depresija usled srodstva u srodstvu), gde se štetni, recesivni geni akumuliraju i izbijaju na površinu. U tom smislu poznat je drevni slučaj Tutankamona, sina faraona Akenatona i njegove rođene sestre. Savremene DNK analize njegove mumije pokazale su da je patio od teške nekroze kostiju leve noge (zbog čega je morao da hoda sa štapom), imao je rascep nepca, oslabljen imuni sistem i genetske deformitete. Umro je u 19. godini. Drugi primer je Karlos II od Španije (poslednji španski habsburgovac). Zbog vekova unutarporodičnih brakova, njegov koeficijent srodstva bio je veći nego da su mu roditelji bili rođeni brat i sestra. Patio je od čuvene habsburške vilice (prognatizam) zbog koje nije mogao pravilno da žvaće hranu niti da govori bez pljuvanja. Bio je hronično bolestan, mentalno zaostao, impotentan i sterilan. Njegovom smrću 1700. godine ugašena je španska linija Habsburga.

Gledano kroz optiku strukture moći, incest elita je svesni pokušaj da se izgradi zatvoreni energetski i materijalni sistem. Običan čovek se kroz brak povezuje sa drugim porodicama, čime se društvo širi i meša. Vladarska elita (bilo drevni faraoni ili moderni bankari) teži suprotnom: oni žele da ostanu monolit, izolovani entitet koji ne deli svoje tajne, svoju krv i svoju moć sa spoljašnjim svetom. Međutim, paradoks ove staze leži u tome što sistem koji se potpuno zatvori za spoljašnji svet i odbije razmenu (krvnu, idejnu ili energetsku) na kraju neizbežno implodira i doživi degeneraciju. Priroda uvek pronađe način da resetuje svaku iluziju o ljudskoj potpunosti izolacije. Kako bi rešili taj problem, Rotšildi su, da ih uzmem za primer, dozvolili mešanje sa drugim porodicama, ali njihovi zetovi i potomstvo nastalo od njih, nisu imali udela u suštinskom odlučivanju i vođenju bogatstva.

Ukratko sam, u tekstu o Lilit, pomenuo skitske kraljevske žene posvećenice kulta gospodarica zveri. Skitske princeze rađale su kraljevsku decu prvih dinastija. Sve prvobitne kraljevske loze Kine, Turana, Irana, Sumera i Egipta bile su skitskog porekla. Skiti su bili najmoćniji i sveti narod u samo praskozorje poznate nam istorije. Članovi skitskih kraljevskih loza pozivani su da vladaju i nad narodima koji genetski nemaju nikakve veze sa Skitima te koji pripadaju posve drugim rasama. Otud nije čudo da su vladari prvih kineskih kraljevstava bili beli. Razlog tome su specifična magijska svojstva i veštine vezane za krv skitskih vladarskih porodica. Oni su, osim što su bili kraljevske krvi, bili i posvećenici posebnog kraljevskog magijskog kulta koji se nalazio u temelju njihove moći, svetosti, ugleda i legitimiteta. Iz tih razloga su bili poštovani i kod drugih naroda. 

U osvit poznate nam istorije postojali su izgrađeni sistemi veza između čitavog niza praistorijskih proročišta na velikom prostoru Evroazije, sve do subsaharske Afrike i istočne i južne Azije. To je bila jedna velika svetska mreža šamansko-magijske tradicije koja je održavala žive međusobne veze, razmenjujući posete, darove, decu i žene, sveštenice i šamane, vidovnjake, iscelitelje i hodočasnike. U tom smislu je lakše shvatiti kako je bilo moguće da neke određene šamansko-kraljevske grupe budu poznate širom tog drevnog sveta. Samo njihovo prisustvo na čelu nekog velikog plemenskog saveza ili kraljevstva značilo je održavanje kosmičkog poretka bez čega nije moglo biti ni očuvanja stabilnosti saveza ili kraljevstva. Magijska moć skitskih kraljevskih osoba obezbeđivala je taj kosmički poredak unutar magijsko-religijskog pogleda na svet koji je ljudima tog vremena bio i te kako stvaran. Samo njihovo prisustvo označavalo je blagoslov bogova.

Životinje, naročito totemske životinje, odnosno životinje koje simbolizuju jedinstvo sa precima, jesu nosioci magijske moći predaka i svojevrsni medijumi njihovog prisustva. Obredi koji iziskuju prisustvo tih životinja, njihovo obožavanje ili seksualno opštenje sa njima, posredno omogućavaju prisustvo i učešće duhova predaka. Određena vrsta, na primer vukovi, poluvukovi ili neka određena vrsta pasa, generacijama je uzgajana u okviru kraljevske porodice, kako bi poslužili kao prenosnici magijske moći kraljevskih predaka i medijumi njihovog prisustva. Sparivanje sa vukom / vučicom u tom smislu jeste sparivanje sa duhovima predaka. Preko životinje oni učestvuju u svetoj orgiji. Ujed zaposednute životinje prenosi animalnu moć, prosleđuje blagoslov bogova i predaka te omogućava likantropski preobražaj posvećenika.

Skitski konjanik

Ritualno sparivanje sa životinjama, bilo kroz stvarni seksualni čin ili simbolički, putem javnog obreda venčanja, predstavlja jedan od najstarijih i najbizarnijih ritualnih obrazaca u istoriji čovečanstva. U antropologiji se ovaj fenomen naziva sakralna zoogamija. Kao što se incest u kraljevskim porodicama koristio da se moć zatvori unutar božanske krvi, tako se ritualni brak sa životinjom koristio sa suprotnim ciljem: da se suverenitet, plodnost i moć divlje prirode usisaju i prenesu na vladara ili čitavu zajednicu. Životinja u ovim ritualima nikada nije posmatrana kao obično živinče, već kao totem, otelotvorenje boga ili duh same zemlje.

Najbliži srodnici, naročito blizanci, u kontekstu seksualno-magijskog opštenja, imaju najbolje pretpostavke prikupljanja i pokretanja velike magijske moći. U pogledu posledica incesta, iz perspektive magijske praktičnosti, čiji je cilj trajanje moći porodične loze u okviru kulta, udeo degenerisanih rođaka je prihvatljiv uračunati gubitak, svesna žrtva spram dobiti koju sparivanje najbližih srodnika donosi. Na drugom tasu računice stoje one snažne, genijalne, harizmatične ličnosti koje genetski nasleđuju magijsku moć. Iz njihove perspektive, zbog rađanja makar i jedne takve osobe, koja otelovljuje božanska svojstva, magijsku moć svete životinje i kraljevskih predaka, vredi žrtvovati zdravlje i normalnost određenog broja dece. Incest u sebi krije tu moćnu energiju, koja i jeste u osnovi zabrane seksualnih odnosa između najbližih srodnika. Naravno, incest proizvodi degeneraciju, ali oni koji izbegnu degeneraciju, u velikoj meri nose izuzetna svojstva. To je jedna od tajni svetosti skitske kraljevske krvi. 

Svetost nije moralna već striktno magijska kategorija. Svetac je onaj ko je začet iz magijski indukovane incestuozno-likantropske orgijastičke veze pod dejstvom posebne vrste zaposednutosti. To je dete bogova, dete duhova predaka i dete vukova, odnosno totemske životinje. I kada žena donese na svet jedno takvo dete ne zna se da li je otac tog deteta njen brat, njen otac, sin ili vuk. Ona je u trenucima orgijastičkog ludila sveta božanska kurva koja će kasnije roditi bilo izroda, bilo kralja ili kraljicu. Kraljevska ličnost u tom smislu nije bila obična nego je predstavljala otelovljenje magijskih sila neba i zemlje. Arhetipski, to u tarotu predstalja lik Carice kao simbol žene vladarske loze koja donosi na svet moćnu vladarsku ličnost i obezbeđuje kontinuitet loze moći.

Zoogamija / primeri

Primer venčavanja sa konjem je istorijski i antropološki najpoznatiji, a zabeležio ga je velški hroničar Giraldus Cambrensis (Žirald od Velsa) u XII veku u svom delu Topographia Hibernica. On opisuje drevni paganski obred inicijacije kraljeva u severnoj Irskoj (oblast Donegal). Tokom ceremonije krunisanja, budući kralj bi pred okupljenim narodom stupio u simbolički i ritualni seksualni odnos sa belom kobilom. Kobila je u ovom obredu predstavljala boginju zemlje i teritorije. Nakon čina, kobila bi bila žrtvovana, njeno meso bi se kuvalo u velikom kotlu, a kralj bi se kupao u toj čorbi i jeo meso zajedno sa svojim podanicima. Ovo je klasičan primer hieros gamos (svetog braka) sa Zemljom. Da bi kralj imao legitimitet da vlada teritorijom, on se morao doslovno i metaforički venčati sa njom. Bela kobila je bila fizičko telo boginje. Kroz ovaj čin, plodnost konja i zemlje prelazila je na kralja, garantujući dobre prinose, pobedu u ratu i blagostanje za čitavo pleme.

U drevnoj Indiji, u vedskom periodu, postojao je monumentalni ritual žrtvovanja konja poznat kao ašvameda, koji je bio rezervisan isključivo za najmoćnije kraljeve (čakravartin). Nakon što bi odabrani kraljevski pastuv godinu dana slobodno lutao zemljom pod pratnjom vojske, bio bi vraćen u prestonicu i ritualno žrtvovan. Najkontroverzniji deo rituala izvodila je glavna kraljeva supruga (kraljica). Ona je morala da provede noć ležeći ispod pokrivača pored žrtvovanog pastuva, simulirajući seksualni odnos sa njim, dok su sveštenici pevali ritualne, visoko erotizovane mantre. Konj je u vedskoj kosmogoniiji bio simbol Sunca, kosmičke snage i muške plodnosti. Kraljica se ritualno sjedinjavala sa tim kosmičkim izvorom snage kako bi osigurala rođenje moćnog naslednika, dok je kralj kroz tu žrtvu dobijao apsolutnu duhovnu i svetovnu vlast nad carstvom.

Kada ljudi danas govore o venčavanju sa konjima u istorijskom kontekstu, često misle na rimskog cara Kaligulu i njegovog omiljenog konja po imenu Incitat. Prema rimskim istoričarima Svetoniju i Dionu Kasiju, Kaligula je konju sagradio mermernu štalu sa jaslama od slonovače, odevao ga u purpurnu odeću, a pričalo se i da je nameravao da ga proglasi za konzula (najvišu političku funkciju u Rimu). Za razliku od irskih i indijskih obreda, ovde nije reč o drevnom religijskom ritualu plodnosti, već o političkoj satiri i demonstraciji apsolutne moći. Moderni istoričari smatraju da Kaligula nije bio prosto lud, već da je ovim gestom želeo da ponizi rimski Senat. 

Tragovi ovog arhetipa preživeli su i u modernom dobu kroz specifične lokalne običaje širom sveta, gde se ceremonija venčanja sa životinjom koristi kao ritualni štit protiv loše sreće ili demona. U pojedinim plemenskim delovima Indije, ako dete (naročito devojčica) dobije prve zube na gornjoj vilici, veruje se da je to znak lošeg znamenja i uroka koji može doneti smrt porodici. Da bi se urok neutralisao, organizuje se prava, raskošna svadba gde se devojčica udaje za psa lutalicu. Ovaj brak je čisto simbolički. Veruje se da pas preuzima sav loš urok i demone na sebe. Nakon toga, devojčica je slobodna da se kasnije u životu uda za čoveka, jer je njena loša sreća ostala vezana za njenog prvog, psećeg supružnika.

U gradu San Pedro Huamelula u Meksiku, gradonačelnik se svake godine tradicionalno ženi ženkom aligatora koja je obučena u belu venčanicu. Ovo je autohtoni ritual koji datira iz prehispanskog doba. Aligator predstavlja princezu i boginju prirode. Ovim brakom lokalni vladar sklapa savez sa prirodom, moleći za obilje ribe u moru i dobre useve na poljima.

Oba ova motiva, zoogamija i incest jesu dve suprotne strategije upravljanja moći. Incest je unutrašnja strategija gde se sistem zatvara. Vladar se ženi sestrom da zadrži božanski gen unutar porodice. To je koncentracija moći. Sa druge strane, zoogamija (spoljašnja strategija) znači da se sistem otvara prema divljini i atavističkoj moći. Vladar se ženi životinjom (kobilom, konjem, aligatorom) da bi iz prirode izvukao sirovu, kosmičku vitalnost, plodnost i snagu koju ljudi nemaju. To je ekspanzija moći. U oba slučaja, poruka je jasna: obični ljudski zakoni (tabu incesta i tabu bestijalnosti) važe za obične ljude kako bi društvo funkcionisalo u miru. Ali u tačkama gde se prelama vrhovna vlast, bilo u drevnom Egiptu, vedskoj Indiji ili keltskoj Irskoj, vladar mora da pređe ljudske granice i uđe u sferu bogova i zveri kako bi obezbedio opstanak svog sveta.

Kosmogeneza i astralna svetlost

Stvarnost je beskraj koji se zgnusnuo oko nas tvoreći utisak postojanosti. Tradicija Istoka uči nas da je stvarnost iluzija. Međutim, o kakvoj je stvarnosti tu reč? Mi smo naučeni na podrazumevanje toga da je ova stvarnost opsena te da postoji neka viša, neiluzorna, prava stvarnost. Težeći višoj stvarnosti obično previđamo mogućnost da je svaka stvarnost opsena. Svaki put kada se beskraj nekako „zgusne“, ovaploti se stvarnost. Svest možda može bitisati u ne-stvarnosti, ali za to stanje ne možemo reći da je postojanje u pravom smislu reči. Postojanje je skopčano sa stvarnošću o kakvoj god stvarnosti da je reč, nižoj ili višoj. Teoretski možemo postojati u više stvarnosti simultano, ali ne možemo izvan bilo kakve stvarnosti. Dakle, stvaranje iluzije jeste uslov postojanja. Izvan iluzije je nepostojanje. Istovremeno postojanje i nepostojanje podrazumeva svest, u i izvan iluzije, odnosno dvostruku pažnju.

Po teoriji modernog okultizma, kako je to prvi uopštio Elifas Levi, u pozadini našeg ovozemaljskog postojanja nalazi se fenomen poznat kao „astralna svetlost“. Sfinga je simbol astralne svetlosti čije postojanje kroz četiri modaliteta odgovara tradicionalno shvaćenim elementima: Vatra, Voda, Vazduh i Zemlja. Ti elementi nisu stanja materije nego stanja astralne svetlosti. U toj podeli imamo i peti element ali to sada nije od značaja. Načelno, tzv astral nije tek dimenzija postojanja, nego je živa tvar, „duša“ Zemlje, svetlost različite jačine i kvaliteta, sačinjena od bezbroj entiteta i inteligencija. Svaki astralni element ima svog čuvara, odnosno daimona koji predstavlja izraz celokupne prirode tog elementa. Po svojoj prirodi, elementi su osnove od kojih su sačinjene materijalne stvari, organske i neorganske.

Yaroslav Gerzhedovich

U skladu sa mojim viđenjem, u ezoterijsko-istorijskom smislu daimoni elemenata, svi izuzev daimona Vazduha, proterani su u središte Zemlje, kontinuiranim delovanjem magijskih struja koje stoje u pozadini solarnih kultova. Ti daimoni su u neku ruku uspavani. Posledica toga je razređena moć magije u naše vreme. Magovi prošlosti, dok su daimoni elemenata bili budni i aktivni, mogli su prikupiti velike količine astralnog svetla i manipulisati njime, zgušnjavajući ga i razređujući po volji, stvarajući čudesa i materijalizacije. Danas to više nije moguće u meri kako je to bilo moguće u prošlosti jer su znatno umanjene mogućnosti opštenja sa uspavanim čuvarima. Ono što je danas moguće jesu manipulacije imaginacijom, manipulacije vazdušnim elementom, mnjenjem, klimom, atmosferom, psihičkim stanjima, mentalnim projekcijama itd. Sa magijske tačke gledišta, aktuelne klimatske promene su izraz takvog stanja stvari.

Vladari-čuvari elemenata mogli su biti proterani istorijskim razvojem čovečanstva, ali ne i čuvar elementa vazduha, kome smo u eri vladavine razuma, poverili sudbinu u ruke. Sa tačke gledišta magijske ravnoteže to uopšte nije dobro, jer posredstvom inteligencija vazdušnog elementa, na jedan vulgaran način, vodeći umovi čovečanstva pokušavaju ovladati i silama elemenata čiji su vladari-čuvari udaljeni iz domena neposrednog opštenja sa ljudima. Današnji magovi, posredstvom elementa Vazduha, pristupaju silinama drugih elemenata. Današnja nauka, pristupa prirodi samo sa stajališta racionalnog mentaliteta a što predstavlja derivat forme mentis čija je priroda saobrazna elementu Vazduha. To se sve poklapa sa duhom vremena i sa nastupajućom astrološko-magijskom erom Vodolije, čija je priroda takođe vazdušna, vođena inteligencijama Saturna, čija je priroda istovremeno konzervativna i revolucionarna. 

Ovo je doba anarhije i svojevrsnog anarhističkog dogmatizma. Taj anarho-dogmatizam vidljiv je u parolama revolucionarnih anarhista, čiji je najpoznatiji oblik: Sloboda, Jednakost, Bratstvo. To su izopačenja drevnog simbolizma iz legende o ubistvu arhitekte Solomonovog hrama Hirama Abifa (oblik legende o ubijenom i vaskrslom božanstvu). Anarhistička sloboda je iskrivljenje načela lenjira, a što se ovaploćuje kroz liberalne i emancipatorske težnje pojedinaca, grupa i naroda, kroz nabujalu seksualizaciju. Anarhistička jednakost je iskrivljenje načela uglomera, a što se ovaploćuje kroz degradaciju istorijskih tradicija. Anarhističko bratstvo je iskrivljenje načela čekića, a što se ovaploćuje kroz razorna zamahivanja teškog malja šovinizma, etničke, verske i rasne mržnje. Političko-ideološki odrazi tih iskrivljenja su krivi lenjir (neo)liberalizma i (neo)kolonijalizma, netačan uglomer komunizma / socijalizma i manijakalni čekić ideološke identitetske ostrašćenosti. Krolijevski govoreći, reč je o izopačenim trzajima umirućeg eona Riba u kontekstu prosijavanja kroz astralne modalitete elementa Vazduha.

Oni koji obožavaju Istinu i predstavljaju je kao Svetlost, koji podučavaju jednu Filozofiju, koji uče Stvarnost, koji tolerišu sve oblike vere, koji negiraju hijerarhiju, imaju za cilj da predvode čovečanstvo i ljudsku inteligenciju jednim postepenim putem, sistemom korak-po-korak, ka vladavini razuma. Oni su druga strana medalje onih koji obožavaju Reč Objave i čija je racionalizacija vere utrla put uspostavljanju vladavine razuma. Obožavanje Istine je apsurdno, jer Istina nije Svetlost, a već je ludost sama po sebi Svetlost obožavati. Setimo se mističnih reči Krolijeve „Knjige zakona“, I:8,9: 

The Khabs is in the Khu, not the Khu in the Khabs. Worship then the Khabs, and behold my light shed over you! 

Vera od ljudi stvara magarce, da nose žrvanj greha ili da pod strašnim kletvama budu izgnani u pustinju, da budu žrtve, da se žrtvuju i budu žrtvovani.

Setimo se mističnih reči ponovo: 

These are fools that men adore; both their Gods & their men are fools. (I:11) 

I give unimaginable joys on earth: certainty, not faith, while in life, upon death; peace unutterable, rest, ecstasy; nor do I demand aught in sacrifice. (I:58)

Posledica negiranja hijerarhije jeste uzdizanje robova, robovskih bogova i robovskog mentaliteta, vrednosti i ukusa. Setimo se mističnih reči još jednom: 

Therefore the kings of the earth shall be Kings for ever: the slaves shall serve. There is none that shall be cast down or lifted up: all is ever as it was. (II:58).

Oni koji Razum slove za Istinu, koji teže vladavini Razuma, proizvode zbrku mentalnih psina, koncepata, regulacija, projekcija, procena. Povodom toga setimo se mističnih reči koje opominju: 

He shall fall down into the pit called Because, and there he shall perish with the dogs of Reason. Now a curse upon Because and his kin! May Because be accursed for ever! If Will stops and cries Why, invoking Because, then Will stops & does nought. If Power asks why, then is Power weakness. Also reason is a lie; for there is a factor infinite & unknown; & all their words are skew-wise. Enough of Because! Be he damned for a dog! (II:27-33).

Oni koji uče realnost, koji teže da stvarnost spoznaju i budu utemeljeni u njoj, rade zaludan posao, jer stvarnost je fluidna. Oni stvarnost vide u brojevima i kroz brojeve, ali previđaju ono što mistične reči poručuju: 

Every number is infinite; there is no difference. (I:4). 

Oni koji smatraju sebe pozvanima da predvode neka se sete mističnih reči po poslednji put: 

Let my servants be few & secret: they shall rule the many & the known. (I:10). Yet there are masked ones my servants: it may be that yonder beggar is a King. A King may choose his garment as he will: there is no certain test: but a beggar cannot hide his poverty. Beware therefore! Love all, lest perchance is a King concealed! Say you so? Fool! If he be a King, thou canst not hurt him. (II:58,59)

Pomenuta izopačenja drevnih doktrina posledica su prirode univerzuma. Fantomski odrazi svetlosne postavke sveta zavode ljudski um, delimično dajući za pravo onima koji govore o satanskoj prirodi ovoga sveta. Elifas Levi je za Satanu rekao da to nije osoba, nije bog, nego duh i poistovetio ga sa astralnim svetlom koje opasuje Zemlju, podsećajući na simboličnu figuru uroborosa, zmije koja ustima hvata sopstveni rep. Isus je rekao da je đavo lažov poput svog oca. Odnosno, astralna svetlost je lažljiva, varljiva, zavarava um, jer zadržava i odražava mnoštvo slika koje imaginacija stvara u različitim opažajnim i osećajnim stanjima čoveka. Po Leviju, astralna svetlost, odnosno veliki magijski agens, jeste medijum koji prožima sve što postoji na Zemlji, tj Zemlju samu. U tom smislu možemo nagađati imaju li druge planete astralnu svetlost, ili postoji li astralna svetlost izvan Zemlje, ako Zemlja uopšte postoji onako kako mi mislimo. U to sada ne bih ulazio.

Yaroslav Gerzhedovich

Naravno, ne želim zagovarati svojevrsni manihejizam, niti mislim da je ovaj svet na neki način zao i ahrimanski. Ono što ostavlja utisak ahrimanskog jeste izgubljenost ljudske inteligencije u moru astralne svetlosti i plimi utisaka. Kao da su zvezde pale u kakvo uzavrelo more obrevši se u nebrojenim gustim mrežama magijskih lanaca. To su zvezde čija je volja uspavana a inteligencija sputana, akutno stanje čovečanstva. Astralna svetlost, premrežena magijskim lancima, jeste sredstvo stvaranja i uništenja. Trenutak početka takvog stanja u bibliji je opisano iskonskim grehom prvobitnih ljudi čija je posledica pad, odnosno izgon iz Rajskog vrta, što je jedna prilično pogrešno shvaćena alegorija. Levi je povodom toga rekao da je Adamov pad bio posledica erotskog trovanja nakon čega je ljudska vrsta postala izložena dejstvu fatalnog svetla. Naime, prvobitni Rajski vrt je stvarao određenu vrstu zaštite, držeći ljudska bića van domašaja astralnog trovanja, ali ta zaštita nije bila potpuna, budući da nije mogla delovati protiv ljudske znatiželje. Posledica izloženosti astralnom svetlu je mogućnost greške. Inteligencija je navedena da pogreši, a što je u religijskom tumačenju poprimilo razmere metafizičkog greha kao posebne kategorije. Svetlo je opčinilo čula i uznemirilo imaginaciju. Poremećena ravnoteža imaginacije izazvala je razvoj kobnih slabosti u astralnom omotaču ljudske zvezde u čemu se krije uzrok smrti. Ljudsko astralno obličje postalo je podložno topljenju i razlaganju od strane astralne svetlosti (Kastaneda je to nazvao stalnim udarima „kotrljajuće sile“). Ljudska percepcija izgubila je oštrinu i pouzdanost, utemeljujući se na fluidnim pozicijama.

Činjenica je da astralno svetlo teži rastakanju i upijanju entiteta. To je u njegovoj prirodi. Istovremeno, ono teži da ispuni oblik. Otud to svetlo neprestano stvara i razgrađuje oblike. Ono utiče na volju ali je i podložno uticaju volje. Upravo je u toj podložnosti astralnog svetla ljudskoj volji skrivena tajna magije. Za kraj ovog odeljka, podsetimo se reči velikog Elifasa Levija kojim on objašnjava prirodu astralnog svetla: 

„Astralna svetlost zagrejava, osvetljava, magnetizuje, privlači, odbija, oživljava, uništava, zgušnjava, razdvaja, lomi i sjedinjuje, pod impulsom moćnih volja. Bog ju je stvorio prvog dana, kada je rekao: Neka bude svetlost. Ova sila sama po sebi je slepa, ali njome upravljaju Egregori, tj gospodari duša, ili, drugim rečima, energični i aktivni duhovi.“ (Eliphas Levi, The History of Magic).