Izraz „ugovor sa Đavolom”, iz ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, u najboljem slučaju ukazuje na profanizaciju drevnih misterija. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima simboličko značenje. Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju, odnosno ima neki dublji smisao. Elifas Levi je rekao da reč supersticija (praznoverje) potiče od latinske reči koja označava opstanak. Za njega je praznoverje znak koji nadživljava misao, odnosno to je mrtvo telo religijskog rituala. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, nevaspitani, nekulturni, uvredljivi, nepristojni pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijacijskih spoznaja, mitoloških istina, znakova moći.
Dalje iz te vizure, potpisnik pakta sa đavolom izopštava sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje poput mašine, instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. Istovremeno njegov sudbinski položaj postaje apsurdan. Naime, on prodaje ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za smrt i nestajanje. Po tradicionalnom tumačenju, u faustovskom kontekstu, ugovor sa đavolom predstavlja savez, odnosno trgovinu čoveka sa silama tame u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života, makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protivrednost, čovek đavolu daruje svoju dušu. Đavo ima pravo na nju, pravdajući to pred ko-zna-kime ljudskim potpisom na ugovoru koji služi kao svedočanstvo o činu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje i na gubitak integriteta. To se popularno zove „prodavanje duše đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu.
Preneseno na mikrokosmički plan, đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, dakle nešto što realno ne postoji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe – da se ispolji, čak i fizički. Ugovor sa đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim „original” dobrovoljno potpada pod vlast svog „duplikata”, svog demona, umesto da vlada njime. Đavo je u mikrokosmičkom smislu onaj deo ljudskog bića, onaj deo (pod)svesti koji je kompatibilan sa enitetima mračnih okultnih sila, odnosno sa načelom haosa. Preko tog dela bića sile haosa prodiru u svest, težeći da ovladaju celim bićem. Posledice njihovog uspeha su destruktivne, kako za tu osobu tako i za njeno okruženje. Zašto su destruktivne? Zato što solarna, odnosno, dnevna, budna, svakodnevna ljudska svest, ima skučene horizonte.
Dvojnik deluje kao anti-čovek, odnosno čovek u ludilu, ali to je zato što on obitava na zastrašujućem mestu, u sferi koja je užasavajuća za istorijski utemeljeno biće kakvo je prosečno ljudsko. U normalnom stanju svesti mi nemamo percepciju i sećanja dvojnika. Mi ne opažamo ono što on opaža. Jedino šta do nas dopire od onog šta on opaža jeste naše sećanje iz snova i neki neodređeni osećaji i percepcije koje probijaju barijere i dolaze u naše budno stanje preplavljujući nas strahom ili ushićenjem. Svest dvojnika, za razliku od svakodnevne svesti, obuhvata sanjačku i budnu svest, ali i više od toga. Za razliku od dvojničke svesti, budna svest obuhvata samo sebe i tek mali deo dvojničke svesti. U tom smislu svest dvojnika je u velikoj prednosti.
Malo je onih koji mogu sklopiti delotvoran ugovor sa đavolom. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta, a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. Varijanta ugovora sa đavolom koja predstavlja inicijacijski čin Božanske revolucije katastrofe, drugačija je od uobičajenih terms and conditions. Ulog je veliki, a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja, ništa za života a ni posle. Ishodište revolucionara je ništavilo. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije neki uspeh, podsetiću na to da većina ljudi, do kraja igre zvane život, ostanu bez svega sa čim su započeli i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa đavolom i uopšte sa životom. Još smo bogatiji za neverovatno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to?
Revolucionarnom verzijom ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik dovodi sebe u stalnu situaciju svršenog čina te neprestanog samoposmatranja i preispitivanja. Takvo opredeljenje iziskuje izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, aspirant Božanske revolucije katastrofe neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani ugovor, na iskustvo pripremnih radnji, uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i pomisao da je đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške, jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas smrt baš tog trenutka vreba, nagrada će nam sama biti otkrivena, samim tim i taj volšebni razlog čemu sve to.
Potpisnik ugovora ne bi smelo da uzgaja zabludu o tome da ono što čini za svoju krajnju posledicu ima nešto pozitivno u smislu da tim činom on nešto radi za čovečanstvo, za svet, za planetu Zemlju. Ne, on svesno, namerno čini zlo, projektuje zlo, znajući da je to što čini zlo i da pritom ništa za sebe ne traži, niti koristi demonska sredstva za zadovoljavanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Njegov posao je da dela i da odoleva. Neophodno je održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima. Revolucionar ne traga za moći nego za slobodom koja se nalazi u njegovom suverenitetu. Moć je poluga, ne cilj. Revolucionar je u savezu sa silom koja će mu omogućiti slobodu, a zauzvrat on postaje besprekorno oruđe njenih ciljeva. Tradicionalno podaništvo đavolu ili bilo kom božanstvu, znači veru u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne pravde ili najvišeg dobra. Verovanje u takvu pravdu i u takvo dobro pretpostavlja postojanje njihovih suprotnosti, a što stvara razdor u svesti. Savest revolucionara nema problema sa svim tim pitanjima koja se roje iznad tipičnih ljudskih dela ili njihovih posledica.