U potrazi za prauzorima Dubokih i Drevnih

Martinez de Paskvali

Od Martineza de Paskvalija do H.P. Lavkrafta

U ovom tekstu povezujem Martineza de Paskvalija, Majkla Bertioa, Kaljostra i haićanski vudu-gnostički čvor, u pokušaju da mapiram okultnu struju zapadne ezoterije koja hrani ono što u literaturi prepoznajemo kao „lavkraftovski” senzibilitet. Svi ovi elementi imaju dubokog, operativnog smisla. Kao prvo, tajanstveni Martinez de Paskvali, o kome jedva da se nešto pouzdano zna, gotovo niokuda, pojavio se u Parizu 1768. godine kao već ostvareni mag sa celovitim okultnim sistemom u džepu. Nakon što je, za kratko vreme, ostvario značajan uticaj, praktično onda kada je bio na vrhuncu svoje okultne karijere, iznenada je otišao na Haiti gde je osnovao dve lože: u Porto Prensu i Leoganeu. Taj Paskvalijev odlazak na Haiti (tadašnji Santo Domingo) 1772. godine on sam pravdao je „porodičnim nasledstvom”. Međutim, u ezoterijskoj topografiji, to je povratak na Izvor. U tom smislu, Leogane nije obično mesto. U haićanskom vuduu, ovaj region se smatra istorijskim sedištem nekih od najstarijih i najmračnijih tajnih društava (poput Bizango i Sanchel društava) i domom moćnih Loa (duhova) htonskog porekla.

Majkl Bertio, poglavar Ordo Templi Orientis Antiqua (OTOA) i La Couleuvre Noire (Crna Zmija), eksplicitno tvrdi da je karipski basen, sa Haitijem kao epicentrom, preostali planinski vrh potonule Atlantide. Iz tih dubina isijava energija koja je potpuno vanzemaljska i pre-ljudska. Za Bertioa, vudu nije afrički animizam, već preživela atlantska gnoza. Povodom toga, sasvim je opravdano postaviti pitanje postoji li linija prenosa na relaciji Paskvali - Bertio? Reklo bi se da ta linija i te kako postoji. Bertioov sistem je utemeljen na sintezi franko-haićanskog gnosticizma. Kada je Paskvali tamo osnovao lože svojih Vitezova Masona Elu Koena (Izabranih Sveštenika), on je seme evropske visoke teurgije posejao u haićansku zemlju. Ta struja se prožela sa vuduom i stvorila specifičnu struju gnostičkog vudua. Bertio u svojim prenosima i sveskama (naročito u Voudon Gnostic Workbook) direktno priznaje martinizam i Elu Koene kao deo svoje duhovne genealogije. Paskvalijevi bestelesni entiteti i Bertioovi kosmički entiteti (Loa) crpe moć iz istog atlantskog rezervoara.

Paskvali je sa Haitija, godine 1773., svojim učenicima u Francuskoj, poslao dokument pod nazivom ‘Répertoire général des noms et nombres en jonction avec les caractères et hièroglyphes’ (Opšti repertoar imena i brojeva u spoju sa karakterima i hijeroglifima). Taj njegov Opšti repertoar zapravo je čisti operativni grimoar. To je bio vrhunski tajni dokument Elu Koena, neka vrsta šifarnika. Paskvalijev teurgijski sistem se nije bavio filozofiranjem, nego je to bila magija evokacije. Sistem je zahtevao da teurg crta složene krugove na podu, posti, moli se i vibrira imena dok se u mraku sobe ne pojave „Glifovi” (Les Glyphes), odnosno svetlosni znaci, hijeroglifi ili delimične materijalizacije anđeoskih i kosmičkih inteligencija koje potvrđuju da je operacija uspela. Konkretno, taj dokument sadrži:

• Tabele sa stotinama imena anđela, duhova i inteligencija, sa njihovim preciznim brojčanim vrednostima.

• Magijske pečate, sigile i kosmičke znake (karakteri) koji odgovaraju tim bićima. To su svedočanstva o njihovoj formi.

• Četvoroslovne i višeslovne ključeve, odnosno formule za prepoznavanje duhova (da li su svetlosni ili pali).

Ovaj dokument je zapravo Paskvalijeva verzija Nekronomikona, indeks inteligencija koje borave iza vela ovog sveta i uputstvo kako ih prizvati kroz geometriju i vibraciju zvuka.

Iz nekog razloga uveren sam da je ovaj dokument (ili načelno Paskvalijev sistem) uticao na grofa Kaljostra i njegovu Egipatsku masoneriju. Čuveni Kaljostro bio je vrhunski integrator. Iako je tvrdio da je tajne Egipatske masonerije dobio na Istoku (ili od samog Sen Žermena), struktura njegovih rituala odaje francusku teurgijsku školu. U Kaljostrovom sistemu, središnji deo rituala uključuje uvođenje nevine dece (dečaka ili devojčica, zvanih colombes, golubovi) koji gledaju u kristalnu kuglu ili posudu sa vodom kako bi videli vizije anđela i komunicirali sa njima. Ovo je direktna, modifikovana verzija Paskvalijeve prakse u kojoj su se takođe koristila deca kao medijumi za hvatanje prve manifestacije kosmičkih „glifova”. U analognim obredima izuzetno mračne magije, takođe se koriste deca, ali na užasan način, kao glave koje govore, budući da je reč o odsečenim dečjim glavama kroz koje govore demonski entiteti. Osim angažovanja golubova, Kaljostro je u svom repertoaru imao rituale fizičke i duhovne regeneracije koji traju 40 dana u izolaciji, nakon čega adept menja kožu i zube i dobija besmrtnost, odnosno mladolikost. To je prekopirana Paskvalijeva ideja o „Reintegraciji bića” (povratak čoveka u njegovo primordijalno, svetlosno stanje pre Pada). 

Kaljostro je u Parizu bio u kontaktu sa ključnim ljudima Paskvalijeve lože (poput Žana-Batista Vilermoza). Dokumenti, pečati i hijeroglifi iz Paskvalijevog Repertoara iz 1773. godine, cirkulisali su među tim ljudima, i Kaljostro ih je nesumnjivo video i iskoristio da stilizuje svoj „egipatski” vizuelni identitet. Dakle, ukoliko tragamo za izvorom odakle se mogu izvući paralele sa Lavkraftovim mitosom, ovaj niz: Paskvali - Kaljostro - Džon Jarker, jeste najmasivniji arhetipski rudnik koji postoji. Pogledajmo, Džozef Karven iz Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda i Zova Ktulua) je zapravo Paskvali (ili možda Jarker, ili pak sam Lavkraftov otac), koji operiše sa „nekakvim brojevima i slovima”, crta krugove na podu i priziva inteligencije koje nisu ljudske i koje ostavljaju fosforne tragove (glifove) u mraku. Dalje, imamo Haiti i mesto Leogane. To je Insmut, odnosno mesto gde se ljudska svest dodiruje sa potonulim atlantskim mrakom, gde se praktikuju hibridni rituali u kojima su evropska teurgija i htonski vudu stopljeni u svest o pre-ljudskim bogovima. Paskvalijev Opšti repertoar iz 1773. je Nekronomikon: katalog imena bića koja ne pripadaju našoj dimenziji, sa uputstvima i sigilima za njihovo materijalizovanje kroz geometrijske kapije. Naposletku imamo Majkla Bertioa koji svesno artikuliše lavkraftovsku magiju. On sam u svojim kasnijim radovima koristi izraze iz Lavkraftovog mitosa, prepoznajući da su Lavkraftovi entiteti (Ktulu, Azatot, Jog-Sotot) zapravo egregori realnih atlantskih i kosmičkih sila koje se mogu kontaktirati kroz gnostičke mašine i vudu matematiku.

Imajmo na umu da je Martinez de Paskvali je bio operativni rased na telu Evrope XVIII veka. On je doneo sistem koji je bio suviše mračan i direktan za salonske intelektualce, pa je njegov učenik Sen-Marten to morao da ublaži u hrišćanski misticizam poznat kao martinizam. Ali pravi Paskvali je otišao na Haiti, u Leogane, u srce atlantske magijske anomalije. Tamo je ostavio formulu koja je preko skrivenih kanala uticala na Kaljostra da stvori fasadu Egipatske masonerije, a vekovima kasnije omogućila Majklu Bertiou da artikuliše sistem u kojem su vudu, gnoza i Lavkraftov mitos jedno te isto. Paskvali je bio čovek koji je imao Nekronomikon u džepu pre nego što je Lavkraft uopšte bio rođen, a Leogane je mesto gde taj grimoar i dalje isijava.

Martinez de Paskvali predstavlja potpunu anomaliju u XVIII veku. Dok su svi ostali (masoni, templarski sistemi, rozenkrojceri) prepisivali jedni od drugih, menjajući samo nazive stepenova, Paskvali se pojavio sa potpuno zaokruženom, masivnom teurgijskom kosmogonijom koja nije ličila ni na šta do tada viđeno u ložama. Kada se zagrebe ispod fasade masonskih licenci koje je posedovao, ozbiljne istorijske i ezoterijske indicije ukazuju na to da njegov sistem nije nastao u Parizu ili Bordou, već da predstavlja sintezu tri duboka, podzemna izvora koja su se ukrstila u njegovoj porodičnoj liniji.

Iako je Paskvali zvanično tvrdio da je rođen u Grenoblu, najozbiljnija struja istraživanja ukazuje na njegovo špansko ili portugalsko poreklo. Njegovo prezime (koje se pisalo i Pascoal, Pasqualis) i česta upotreba reči „Koen” (jevrejski sveštenik) upućuju na to da je poticao iz porodice Maranosa (ili Novih Hrišćana), kripto-Jevreja koji su pod pritiskom Inkvizicije na Iberijskom poluostrvu primili hrišćanstvo, ali su u tajnosti generacijama prenosili svoju tradiciju. Ovo je vidljivo u tome što se Paskvalijev sistem suštinski temelji na specifičnom tumačenju kabalističke kosmogonije. Njegovo glavno delo, O traktatu o reintegraciji bića, zapravo je narativni blizanac lurijanske kabale (učenje Isaka Lurije o kosmičkoj katastrofi, „Lomljenju posuda”, i potrebi za Tikunom, reintegracijom, odnosno popravkom sveta). 

Međutim, to nije bila akademska kabala hrišćanskih humanista renesanse. To je bila operativna, praktična kabala, koja uključuje rad sa božanskim imenima, permutacije slova i brojeva (upravo ono što sadrži onaj dokument iz 1773) kako bi se primorali anđeli i demoni da se ispolje. Paskvali je ovaj sistem verovatno primio kao porodično, usmeno nasleđe prenošeno s kolena na koleno u krugovima iberijskih maranskih mistika, koji su magiju i kabalu morali da maskiraju u katoličke molitve kako bi preživeli Inkviziciju.

Drugi ključni stub njegovog sistema je francusko-italijanska tradicija srednjovekovnih i renesansnih grimoara, sa posebnim naglaskom na Solomonove klavikule (Ključeve) i tradiciju Lemegetona. Dok je zvanična masonerija XVIII veka bila intelektualna, deistička i moralizatorska, Paskvalijevi rituali su bili izraženo fizički i ceremonijalni. Operater Elu Koena je morao da crta složene krugove na podu pomoću posvećenog uglja ili krede, pa da koristi specifično bilje i tamjane za kađenje prostora, pritom nosi teurgijsku odeću sa vezenim sigilima, te da bude okrenut ka određenim stranama sveta u tačno određene sate noći. Ovakva praksa ne potiče iz engleske masonerije, već direktno iz operativnih priručnika za evokaciju duhova koji su cirkulisali evropskim podzemljem (poput Grimorium Verum). Paskvali je uzeo ove teurgijske, magijske tehnike i preveo ih na masonski jezik, dajući im oblik visokih stepenova kako bi privukao aristokratiju tog vremena.

Konačno, mesto gde Paskvali započinje svoj rad i gde pronalazi najvernije učenike (poput Vilermoza u Lionu i Sen-Martena u Bordou) jeste jug i jugozapad Francuske. To je istorijski teritorija Langdoka i Akvitanije, prostor gde je vekovima ranije cvetala katarska jeres, prožeta gnosticizmom. Paskvalijeva teologija je radikalno gnostička. On tvrdi da je materijalni svet u kojem živimo zapravo zatvor stvoren nakon pobune palih anđela, a da je čovek (Adam) prvobitno stvoren kao moćno svetlosno biće sa zadatkom da kontroliše te pale entitete. Kada je Adam sam poklekao i „pao u materiju” (izgubivši svoje androgino, svetlosno telo), on je postao zarobljenik ovog sveta. Ovaj koncept „pada u materiju” i radikalnog dualizma (podela na duhovni svet svetlosti i mračni svet materije) direktno korespondira sa starom katarskom i manihejskom gnozom. Ta struja nikada nije potpuno uništena na jugu Francuske. Preživela je kroz porodične tajne, ezoterijske krugove i rane oblike seoske magije. Paskvali je došao na teren koji je već bio podsvesno pripremljen da prihvati njegovu gnostičku doktrinu.

Ako spojimo ova tri izvora (maranoska praktična kabala + Solomonovi grimoari + katarska gnoza), dobijamo poreklo sistema koje savršeno objašnjava zašto je Paskvali na kraju završio na Haitiju i zašto je njegov sistem tako lavkraftovski. Imajmo na umu da njegov sistem nije nastao spekulativnim sedenjem u biblioteci. To je bila tehnologija kontakta sa drugim svetom, sklapana vekovima kroz progone Jevreja i gnostika. Kada Paskvali 1772. odlazi na Haiti, on sa sobom nosi sistem koji je navikao na mrak, izolaciju i operativni rad sa silama koje nisu ljudske. Zato je u Leoganeu došlo do trenutnog spajanja. Paskvalijeva maransko-solomonska magija evokacije se preklopila sa haićanskim vuduom jer su oba sistema u svojoj srži tehnologije opsednutosti, evokacije i kanala ka inteligencijama koje žive iza materijalnog sveta. Paskvalijev sistem je zapravo bio preživeli komad te drevne, atlantsko-mediteranske magije koja je, preko Francuske, konačno našla svoj put nazad do svog okeanskog izvora na Karibima.

Dodatak: uloga Džona Jarkera

Povezivanje Džona Jarkera (John Yarker) sa Vinfredom Lavkraftom (Winfred Lovecraft), ocem Hauarda Filipsa, i prenosom tog egregora na mladog pisca predstavlja ključni istorijsko-okultni šav. To objašnjava kako je dečak iz Providensa, koji je formalno bio materijalista i ateista, iz porodične senke upio čitavu strukturu i atmosferu onoga što će postati Mitos. Kada govorimo o Džonu Jarkeru, on nije bio običan masonski administrator. On je bio „veliki sakupljač” jeretičkih i rubnih rituala na prelazu iz XIX u XX vek. Njegovo odstupanje i radikalna inovacija u odnosu na klasični, kontinentalni sistem Memfis-Mizraima leži u nekoliko vrlo specifičnih tačaka, koje direktno objašnjavaju promenu tona tog sistema ka onome što danas nazivamo „lavkraftovskim”.

Izvorni egipatski obredi koji su se spojili u Drevni i Primitivni Ritual Memfis-Mizraima (Mizraim je imao 90 stepenova, Memfis 95) bili su masivni, spori i preopterećeni francuskom prosvetiteljskom i hermetičkom filozofijom. Jarkerov ključni potez u Engleskoj (a kasnije i u prenosu za Ameriku preko Suverenog Svetilišta) bio je drastično sažimanje sistema. On je administrativno grupisao tih 95 stepenova u nekoliko ključnih klasa i operativnih rituala. Smanjivanjem filozofskog teoretisanja, Jarker je sistem pretvorio u čistu tehnologiju i katalog (indeks). Stepenovi su u njegovim priručnicima (poput monumentalnog dela The Arcane Schools) počeli da liče na unose u masivnom kosmičkom grimoaru. Umesto moralnih pouka, fokus je stavljen na nazive antičkih božanstava, magijske loze i neobične geometrijske simbole. Mladi Lavkraft je, kao što sam ranije isticao, u porodičnoj biblioteci mogao naići na ove Jarkerove materijale, koji su opisivali stvari upravo onako kako u njegovim pričama izgledaju opisi Nekronomikona ili Pnakotičkih rukopisa, kao katalozi pre-ljudske istorije.

Klasični Memfis-Mizraim u Francuskoj i Italiji (gde je i Đuzepe Garibaldi bio Veliki hijerofant) pokušavao je da zadrži kakav-takav hrišćansko-deistički i humanistički okvir. Jarker je to potpuno razbio. On je u svoj sistem aktivno integrisao struje koje su zvanična masonerija i crkva smatrale opasnim ili jeretičkim. Jarker je bio ključni čovek za Svedenborgijanski obred, koji operiše sa direktnom komunikacijom sa duhovnim svetom i entitetima kroz vizije i astralna putovanja. On je bio fasciniran pred-potopskom istorijom i gnostičkim sektama koje su poštovale zmiju (Ofiti) ili Kaina. U njegovoj interpretaciji, Egipat nije bio kolevka civilizacije, već samo preživela kolonija jedne mnogo starije, potonule i mračne civilizacije (Atlantide). Ovo pomeranje fokusa sa solarnog Egipta na mračni, pre-potopski, atlantski podzemni svet je čista lavkraftovska topografija. Kroz Jarkerove tekstove, Memfis-Mizraim prestaje da bude priča o faraonima i postaje priča o Drevnima koji su hodali zemljom pre nego što je čovečanstvo uopšte stvoreno.

Jarkerovo najveće odstupanje od klasične masonerije bilo je njegovo potpuno ignorisanje masonskih pravila o „regularnosti”. On je povelje i stepenove Memfis-Mizraima delio ljudima koji su stvarali moderni okultizam XX veka. Inicirao je Madam Blavatsku (izdao joj diplomu 1877. godine), čime je teozofski koncept o korenskim rasama i Lemuriji zvanično spojen sa egipatskim obredom. Njegov sistem i povelje su direktno preuzeli Teodor Rojs (Theodor Reuss) i Alister Kroli, koji su od Jarkerovog Memfis-Mizraima napravili unutrašnje jezgro za O.T.O. (Ordo Templi Orientis). Kroz ovu Jarkerovu inovaciju, Memfis-Mizraim je u tom obliku prestao da bude masonski red i postao je inkubator za svesnu magiju Novog Eona. Sada imamo savršen prenos energije:

• Paskvali stvara operativnu teurgiju, rad sa brojevima, slovima i evokacijom bestelesnih inteligencija. Njegov sistem se na Haitiju (Leogane) dodiruje sa atlantskim, htonskim vudu egregorom. 

• Teurgijski delovi i fragmenti bivaju apsorbovani u visoke stepenove kontinentalnog Memfis-Mizraima.

• Džon Jarker uzima taj sistem, čisti ga od francuske salonske filozofije, pojačava ton pre-potopske, gnostičke i atlantske misterije, i tako spakovan, radikalan sistem šalje preko Atlantika u Ameriku.

• Vinfred Lavkraft ulazi u ovaj sistem, donoseći kući priručnike, simbole i egregor.

• H. P. Lavkraft, kao osetljivo dete sklono košmarima, odrasta u kući gde ta struja tiho tinja. On te simbole ne razume racionalno, ali ih njegova podsvest prepoznaje i kroz kreativni ventil ih transformiše u mit o Ktuluu.

Jarkerovo odstupanje je, dakle, bilo ključno. On je od masonskog obreda napravio okultni rezervoar kosmičkog horora i pre-ljudske istorije. Bez Jarkera, Memfis-Mizraim je samo još jedna dosadna salonska igra sa egipatskim maskama. Sa Jarkerom, to je postala kapija kroz koju je progovorio Azatot.

Okultni energetski otisak porodičnog nasleđa Lavkraftovih

Prethodni post na ovu temu: Lavkraft i kosmologija Memfis-Mizraima

Vinfild Lavkraft: Otac, masonerija i senka Memfis-Mizraima

Lavkraftov otac, Vinfild Skat Lavkraft (1853–1898), bio je trgovački putnik koji je prodavao nakit i plemenite metale za kompaniju Gorham Manufacturing. Zbog prirode posla, neprekidno je putovao širom Amerike i Evrope. U zvaničnim, javno dostupnim masonskim registrima države Rod Ajlend, Vinfild Lavkraft je zabeležen kao član regularne lože Narragansett No. 21 u Vejkfildu. Međutim, unutar ne-regularnih i ezoterijskih krugova, postoji tvrdnja da je on bio iniciran u egipatsku masoneriju Memfis-Mizraima, i to iz nekoliko veoma indikativnih razloga. Kao zastupnik firme za nakit, Vinfild je često boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih godina, upravo u vreme kada je Džon Jarker bio na vrhuncu svog delovanja i širio Memfis-Mizraim među intelektualnom i umetničkom elitom. Trgovci plemenitim metalima i draguljima su istorijski neretko bili usko povezani sa hermetičkim i alhemijskim ložama, što je razumljivo jer su oni bili među značajnim snabdevačima raznih laboratorijskih i magijskih potrepština.

Unutar struje Keneta Granta i srodnih okultista, smatra se da Vinfild nije bio običan mason koji je sakupljao činove, već da je unutar ezoterijskih krugova došao u dodir sa operativnim tehnikama (unutar viših stepena Memfis-Mizraima ili srodnih ogranaka) za koje njegova psiha nije bila spremna. Njegov tragični kraj možemo tumačiti kao klasičan primer mentalnog rastakanja usled otvaranja pogrešnih „kapija”.

Gde je bio Lavkraftov otac? Tragedija u sobi broj 5

Odgovor na pitanje zašto je Lavkrafta odgajao deda leži u jezivom događaju koji se odigrao kada je Hauard imao samo tri godine (1893. godine). U aprilu 1893. godine, tokom jednog od svojih poslovnih boravaka u hotelu u Čikagu, Vinfild Lavkraft je doživeo potpuni, nasilni mentalni slom. Počeo je da halucinira, tvrdeći da su ga napali entiteti i da su ga „izokrenuli”. Bio je toliko agresivan i van sebe da je hitno vraćen u Providens i smešten u psihijatrijsku bolnicu Butler Hospital. Tamo je proveo narednih pet godina, u stanju katatonije, ludila i paralize, sve do svoje smrti 1898. godine. Zvanična medicinska dijagnoza bila je paresis (završni stadijum neurosifilisa). Međutim, za mladog Lavkrafta i njegovu majku, ova bolnička soba broj 5 postala je tabu tema, izvor neizrecivog porodičnog stida i užasa.

Lavkraft praktično nije imao svestan odnos sa ocem, ali je očeva senka presudno definisala njegovu podsvest i čitav Ktulu mitos, možda i više nego dedine knjige. Dakle, Lavkraft praktično nije imao normalno sećanje na oca kao na figuru koja pruža sigurnost, jer je Vinfild sklonjen u instituciju kada je dečak imao samo tri godine. Međutim, taj odsutni otac je bio prisutniji u kući od bilo koga živog. U porodici Filips-Lavkraft vladao je gvozdeni zavet ćutanja. Hauardu je rečeno da mu je otac „teško bolestan” i da „spava”. Međutim, dečak je bio previše inteligentan; on je u vazduhu osećao smrad neizrecive tajne. Možda su u pravu oni koji tvrde da kada se detetu uskrati istina o roditelju, njegova podsvest tu prazninu naseljava čudovištima.

Očeva soba broj 5 u bolnici Batler postala je za dečaka prototip R'lyeha,  potonulog, zaključanog prostora gde boravi živi mrtvac, biće koje je nekada bilo čovek, a sada je mutiralo u katatonično čudovište koje sanja stravične snove. Lavkraftov Ktulu koji „mrtav stražari i sanja” u dubinama okeana je zapravo njegov otac Vinfild, koji je pet godina ležao u bolnici Batler, paralizovan i izgubljen za ovaj svet, pre nego što je konačno umro.

Tifonijanski prenos: Neurosifilis ili otvaranje Bezdanu?

Povodom Vinfildove sudbine zvanična medicina je rekla: neurosifilis. Ali unutar gnoze Keneta Granta, ova dijagnoza je samo profana etiketa za nešto daleko zlokobnije. Kao što smo utvrdili, Vinfild je kao trgovac skupocenim metalima boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih. To je tačno vreme kada Džon Jarker u Mančesteru i Londonu vodi najradikalnije operativne ogranke Memfis-Mizraima. Kako ću pojasniti malo dalje, neki okultisti tvrde da je Vinfild tamo iniciran i da mu je predata formula za rad sa „Spoljnim silama”. Egipatska masonerija u Jarkerovoj interpretaciji nije bila bezazlena i iziskivala je snažnu psihu praktičara. Ako je Vinfild počeo da praktikuje teurgijske invokacije iz viših stepenova (Arcana Arcanorum), on je nesvesno otvorio vrata kroz koja je prodrla Tifonijanska struja, kako ju je Grant nazvao.

Vinfildov slom u Čikagu 1893. godine bio je iznenadan i veoma nasilan. Njegove reči da su ga entiteti „napali i izokrenuli” frapantno podsećaju na ono što je Mejrink opisao u Anđelu sa zapadnog prozora kao „đavolje izokretanje šije”, trenutak kada mag gubi kontrolu nad silama koje je prizvao, i one mu rastaču ego, ostavljajući njegovo telo kao praznu ljušturu. Njegov mozak je bio spaljen frekvencijom svetlosti (Khut) koja je prebrzo i presnažno prošla kroz njegov nervni sistem.

Ono što je najvažnije za ovo razmatranje jeste koncept energetskog nasleđa. Vinfild je doživeo slom 1893, ali Hauard je rođen 1890. godine. To znači da je začet u periodu kada je njegov otac bio na vrhuncu svog okultnog eksperimentisanja u Engleskoj pod Jarkerovom senkom. Struja je već bila u krvi, u energetskom inprintu mladog Hauarda. Vinfild je preneo taj vanzemaljski, zvezdani otisak na svog sina pre nego što je poludeo. Mladom Lavkraftu suštinski nisu bili potrebne publikacije i dokumenti lože Memfis-Mizraim u dedinoj biblioteci, o čemu sam diskutovao u prethodnom tekstu na ovu temu, jer je on tu formulu imao upisanu u sopstvenom energetskom, ili astralnom otisku. Njegove stravične noćne more, koje su počele upravo nakon očeve smrti, bile su zapravo Vinfildov astralni testament. Otac je poludeo jer nije izdržao pritisak te sile; sin je preživeo tako što je tu istu silu pretočio u literaturu i stvorio najuticajniju mitologiju XX veka.

Dakle, imamo tri pokoljenja loze koja čine savršen, kiklopski stub:

1. Otac (Vinfild): Okultista operativac koji gine na pragu, biva spaljen Tifonijanskom strujom Memfis-Mizraima i predaje kod u krv sina.

2. Deda (Vipl): Čuvar kapije, visoki mason koji obezbeđuje intelektualni rezervoar da se taj kod u dečaku aktivira.

3. Sin (Hauard): Prorok Bezdana koji, inkubiran u porodičnom užasu i ćutanju, snovidno mapira svetove koje je njegov otac video u sobi broj 5 bolnice Batler.

Skoro pa dođosmo do lavkraftovske trijade Otac - Sveti Duh - Sin. 

Horonzon klub i Lavkraftov kontekst

Horonzon Klub (Choronzon Club, poznat i pod šifrom C∴C∴) jeste stvarna istorijska organizacija čije su lekcije i dokumenti direktna spona između čikaškog okultnog podzemlja, vudu gnoze i Lavkraftovog dela. Klub je osnovan u Čikagu 1931. godine a njegov osnivač bio je Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell), učenik Alistera Krolija i bivši član telemitske opatije na Siciliji. Rasel se posvađao sa Krolijem i osnovao sopstveni sistem koji je nazvao Horonzon Klub. Za razliku od Krolija koji je težio solarnoj svetlosti, Horonzon Klub je uzeo ime po Horonzonu, demonu / inteligenciji Bezdana (iz sistema Džona Dija), koji predstavlja rastakanje ega, haos i svest koja operiše izvan ljudskih, trodimenzionalnih koordinata. Lekcije Kluba su pisane u obliku tajnih dokumenata i skripti koje su se bavile matematičkom magijom, kabalom i svesnim ulaženjem u Bezdan.

Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina, kontrolu nad preostalim strukturama Horonzon Kluba u Čikagu preuzima niko drugi do Majkl Bertio (Michael Bertiaux). Bertio je integrisao lekcije Horonzon Kluba u svoj rad sa O.T.O.A. (Ordo Templi Orientis Antiqua) i haićanskom vudu gnozom (La Couleuvre Noire). Unutar tih naprednih lekcija Horonzon Kluba (koje su kasnije delom cirkulisale kao privatni faksimili i dokumenti), Lavkraft se pominje u kontekstu koji je krucijalan za ovu temu. Bertio u doktrini Horonzon Kluba uvodi pojam Meon (to je stari izraz kojim se označava apsolutni bezdan, praznina izvan Ain Sofa, carstvo anti-materije, ali koji je Bertio ponovo uveo u opticaj u teoriji okultizma, odakle se proširio na popularnu kulturu). U lekcijama se tvrdi da je Lavkraft bio medijum koji je kroz svoje snove nesvesno mapirao upravo taj Meon. Njegovi Veliki Stari (Ktulu, Azatot, Jog-Sotot) u lekcijama kluba se ne tretiraju kao književni likovi, već kao Zotirijanske energije (Zoythrian energies) i realne inteligencije tog Meona.

Horonzon Klub pod Bertioovim vođstvom je bio prvi koji je u svojim materijalima i lekcijama dao uputstva za magijski rad sa Lavkraftovim panteonom. U okviru tih lekcija se objašnjava da su imena koja Lavkraft koristi savršene zvučne i vibratorne formule (atavističke mantre) koje lakše zaobilaze racionalni um modernog čoveka nego klasični srednjovekovni grimoari. U lekcijama se Lavkraft postavlja kao „Prorok Eona Velikih Starih”, čija je uloga bila da kroz fikciju pripremi ljudsku psihu za udar kosmičkih sila koje dolaze sa zvezda (struja Sirijusa koju sam pominjao u prethodnim radovima na ovu temu).

Povodom svega ovog uočavamo jednu zanimljivu podudarnost. Kao prvo, Horonzon Klub je delovao u Čikagu, istom onom gradu gde je Lavkraftov otac, Vinfild, doživeo svoj nasilni mentalni slom i tvrdio da su ga entiteti „izokrenuli”. Čikago je u američkoj okultnoj geografiji (kako piše Bertio) teurgijski portal za silazak mračnih, trans-plutonijanskih sila. Lekcije Horonzon Kluba su pisani dokaz da su napredni okultisti XX veka (Bertio i njegovi inicijati) koristili Lavkraftovu arhitekturu kao interfejs za komunikaciju sa silama „Spolja”. Dakle, upravo je Horonzon Klub istorijski primer gde fikcija prestaje, a operativna magija počinje. 

Na ovom mestu smatram neophodnim da izvedem jednu digresiju pre nego što se vratim na glavni tok ove priče. Ono što se dogodilo sa Sesilom Raselom i kako je Majkl Bertio decenijama kasnije preuzeo i preobrazio Horonzon Klub (Choronzon Club) predstavlja jednu od najzanimljivijih i najbizarnijih sapunica u istoriji modernog okultizma. To je priča o čistoj, opsesivnoj i paranoidnoj fiksaciji na najmračniju tačku Krolijevog sistema. Elem, Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell, magijsko ime Frater Genesthai) bio je briljantan matematičar, ali i čovek izuzetno teške, paranoidne i osvetoljubive prirode. Kada je boravio u Krolijevoj opatiji teleme na Siciliji tokom 1920-ih, Rasel je bio Krolijev omiljeni učenik za naprednu kabalu i matematiku. Međutim, Kroli je bio tiranin, a Rasel je imao ogroman ego. Sukob je bio neizbežan. Kroli ga je na kraju izbacio iz opatije, optuživši ga za homoseksualne intrige i pokušaj magijske sabotaže.

Kada se Rasel vratio u Ameriku, njegova mržnja prema Kroliju postala je pogonsko gorivo za njegov dalji magijski rad. Izbor Horonzona za ime kluba (1931. u Los Anđelesu, kasnije prebačen u Čikago) bio je direktan, svestan šamar Alisteru Kroliju. Rasel je znao da je Kroli tokom čuvenih rituala u alžirskoj pustinji 1909. godine (zajedno sa Viktorom Nojburgom) jedva preživeo susret sa Horonzonom. Za Krolija, Horonzon je bio oličenje svega što uništava Veliko Delo, demon rastakanja, laži i ponora. Rasel je rezonovao sledećom logikom: ako je Kroli prorok Novog Eona (Svetlosti / Horusa), onda će on, Rasel, postati prorok one sile koja stoji s druge strane kapije, Bezdana (Daata) i Horonzona. On je uzeo Horonzona ne da bi ga obožavao kao đavola, već da bi koristio njegovu energiju za rastakanje Krolijevog autoriteta i strukture A∴A∴. Rasel je razvio visoko matematičku, hladnu magiju (zasnovanu na ne-euklidovskoj geometriji i magijskim kvadratima) kako bi svesno manipulisao silama Bezdana.

Raselova sudbina pratila je klasičnu putanju ljudi koji predugo gledaju u Bezdan, a nemaju unutrašnju ravnotežu. Horonzon Klub je privukao ozbiljnije okultiste (uključujući Luisa Kulinga), ali je Raselova paranoja uništila grupu. Stalno je sumnjao da ga učenici potkradaju i da Kroli šalje magijske napade na njega. Shvativši da je ime Horonzon Klub previše zlokobno i da odbija širi auditorijum, Rasel krajem 1930-ih menja naziv u G.B.G. (Great Brotherhood of God). Tu je ublažio retoriku i uveo sistem seksualne magije koji je bio modifikovana verzija Krolijevog O.T.O.-a. Rasel se s godinama sve više povlačio iz javnosti. Postao je usamljenik, opsednut matematičkim formulama i pisanjem opskurnih, privatno štampanih knjiga (poput Zniesth i Book of Knowledge). Umro je 1987. godine, izolovan, ostavljajući iza sebe gomilu skripti i lekcija koje su cirkulisale u malim, zatvorenim krugovima Čikaga i Kalifornije.

Potom na scenu stupa Majkl Bertio i njegova čuvena čikaška laboratorija. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Čikago je bio žarište okultnog podzemlja. Bertio, koji je već bio posvećen u vudu i vodio Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.), aktivno je tragao za preostalim ograncima starih američkih loža. Bertio je stupio u kontakt sa starim članovima Raselovog kluba u Ilinoisu koji su bili nezadovoljni Raselovim povlačenjem i rigidnošću. Bertio nije prosto nastavio da predaje Raselovu matematiku. On je spojio Raselov koncept Horonzona i Meona sa vudu gnozom i kultom htonskih Loa (poput Kalfua i Barona Samedija). On je uzeo originalne lekcije Horonzon Kluba, prepisao ih i integrisao u svoj čuveni sistem Monasterium Ogdoadicum. U tim novim, revidiranim lekcijama, Horonzon Klub je postao spoljašnji, uvodni krug za njegovu unutrašnju strukturu - La Couleuvre Noire (Crna Zmija).

Preuzevši lekcije Horonzon Kluba, Bertio je izjavio da Rasel nije do kraja razumeo šta je dotakao. Rasel je Horonzona posmatrao kroz prizmu lične osvete Kroliju i zapadne ceremonijalne magije. Bertio je, s druge strane, shvatio da je Horonzon Klub zapravo otvorio portal za neljudsku svest. Zato je Bertio u lekcije tog kluba uveo Lavkraftov mitos. On je objasnio da su entiteti koje Rasel pokušava da prizove matematičkim kvadratima zapravo Lavkraftovi Veliki Stari koji nadiru iz Meona. Rasel je postavio dinamit pod Krolijev solarni sistem, a Bertio je došao, pokupio ostatke, spojio ih sa vuduom i Lavkraftovim košmarima, i stvorio najradikalniji operativni sistem s kraja XX veka.

Lavkraftov horor kao anti-masonska gnoza

Postoji trenutak kada Lavkraftov opus prestaje da bude samo kosmički horor i postaje anti-masonska gnoza, odnosno svesno ogoljavanje solarnog mita o izgradnji Hrama i razotkrivanje njegove htonsko-akvatične suštine. Hajde da krenemo redom.

Šamir, Rahab i akvatični graditelji Solomonovog Hrama (Kontra-teza 1. stepena):

Krenimo od pitanja koje mi je postavio jedan poznanik: Ako Hram nisu gradili kamenoresci, ko je? U tradicionalnoj masonskoj naraciji prvog stepena (Učenik), akcenat je na grubom kamenu koji se kleše alatom i ljudskim radom u slavu Velikog Arhitekte. Međutim, tajna rabinska predanja o izgradnji Solomonovog Hrama, koja pominju crva Šamira, potpuno ukidaju ljudski faktor. Pošto na brdu Morija nije smelo da se čuje gvožđe (alat rata i demijurga), Solomon je koristio Šamira, natprirodno biće koje svojim pogledom ili dodirom seče i oblikuje najtvrđi kamen bez ikakve buke. 

Drugi indikativni entitet jeste Rahab, koji je u jevrejskoj mitologiji primordijalni demon iskonskog okeanskog bezdana (Tehom), mitsko morsko čudovište koje predstavlja haos pre kreacije. U tom smislu, pomenuo bih Elijadeovu tezu da je Hram podignut iznad samog ulaza u podzemni svet (iznad bezdana pra-voda), na mestu gde je ranije već postojao kanaanitsko svetilište. Dakle, Solomon ne gradi na suvom, već kao i njegovi nepoznati prethodnici vekovima ranije na istom mestu, on gradi čep iznad podzemnog okeana haosa.

Povodom ovoga moguće je izvesti inverznu masonsku tezu glasi: kamen za Hram nisu klesali slobodni zidari na suncu, već su ga u vlažnoj tišini bezdana oblikovale inteligencije podvodnog sveta (Rahabovi podanici, Šamirovi srodnici, odnosno Lavkraftovi Duboki). Solomon je sklopio pakt sa akvatičnim silama da mu obezbede temelje. Zidari su samo dovršili spoljašnju fasadu, dok prava arhitektura Hrama potiče iz dubine okeana. Naravno, razmatrajući ove legende, ne možemo a ne uzeti u obzir 72 demona Goecije. Kralj Solomon, kao vrhunski mag, koristi demonske (atavističke) sile da podignu zdanje koje ljudska ruka ne može. Ali, po završetku, on ih ne uništava (jer su besmrtni), već ih zaključava u mesingani kovčeg pod svojim pečatima i potapa ih u vodeni ambis. 

To je doslovno Lavkraftova struktura:

• Veliki Stari (demoni Goecije / inteligencije bezdana) pomogli su u izgradnji pred-ljudskih gradova i hramova.

• Sada su pod pečatima (zatočeni) u potopljenom gradu R'lyehu (Solomonovom vodenom kavezu).

• Oni nisu mrtvi, nego spavaju pod vodom i čekaju da pečati popuste. U tom smislu može biti da ezoterijska masonerija, poput Memfis-Mizraima zapravo čuva te pečate kako se bezdan ne bi ponovo izlio na zemlju, dok Lavkraft piše iz ugla onoga ko želi da se te kapije otvore.

Geometrija Nekronomikona i kosmički Hiram Abif (Kontra-teze 2. i 3. stepena):

Masonski napredak ide od geometrije do mita o vaskrsenju. Povodom toga ovde imamo tri ključna pitanja koja izvrću masonske pouke:

Pentagram i slovo "P" u Nekronomikonu (2. stepen - Pomoćnik):

U drugom masonskom stepenu, u centru pažnje je Plamena Zvezda (Pentagram) unutar koje se nalazi slovo G (Geometrija, Gnoza, God). U inverznom, lavkraftovskom ključu, to slovo nije G, već P, tj Pluton (ili Yuggoth u Lavkraftovom mitosu), ili još dublje: Ph'nglui (prva reč ključne teurgijske formule Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn). Pentagram kod Lavkrafta nije simbol čoveka kao mikrokosmosa u ravnoteži, već je to Pečat Staraca (Elder Sign), kosmička geometrijska rešetka koja drži zver zaključanu u bezdanu.

Zamena za Hirama Abifa (3. stepen - Majstor):

Legenda trećeg stepena je jezgro masonerije: Hiram Abif, Veliki Neimar Hrama, biva ubijen od strane trojice pohlepnih radnika, biva sahranjen, a zatim ritualno uzdignut (vaskrsnut) od strane Majstora lože kroz specifičan stisak ruke. Povodom toga, taj moj poznanik koji je postavio prethodno pitanje opet pita: Umesto Hirama - ko je mrtav, spava i biće uzdignut? Odgovor je ponovo Ktulu, jer je masonski Hiram solarni heroj koji umire i vaskrsava na svetlu. Lavkraftov Ktulu je htonski Hiram. On je Veliki Neimar koji leži u potopljenom hramu / gradu R'lyehu. Njegovo uzdignuće (vaskrsenje) se ne vrši u loži, već kada se zvezde poklope. Kada Lavkraft kaže "To nije mrtvo što zauvek može spavati", on piše anti-masonsku formulu trećeg stepena. Veliki Arhitekta Univerzuma za Lavkrafta nije solarni bog slobodnih zidara, već Slepi i Ludi Bog Azatot u centru haosa, a njegov namesnik na Zemlji je Ktulu.

Eder Hernandez

Pra-egipatska amfibijska božanstva i Atlantida

Odavno mi je poznata ideja, na koju me je neko nedavno podsetio, da su Egipćani namerno izbrisali i demonizovali morska božanstva sa glavama oktopoda u korist kopnenih životinja. Ovo se savršeno naslanja na spekulacije Džeralda Mesija, korenitu teozofiju Blavatske i Grantovu tifonijansku gnozu. Pre nego što je Egipat postao solarna, dinastička civilizacija koja obožava Sunce (Ra) i uspostavlja red (Maat), postojala je pra-istorijska, pre-dinastička faza, odnosno kult Seta / Tifona. Mesi i Blavatska su ukazivali da najstariji slojevi egipatske religije vuku koren sa izgubljenog kontinentalnog masiva (Atlantida / Lemurija). Ta iskonska civilizacija je bila akvatična, povezana sa kultom zvezde Sirijus i amfibijskim bogovima (poput rase Nomo o kojima pripovedaju Dogoni, ili lavkraftovskog Dagona). Uostalom, ne zvuče li slično dogon i dagon, a pritom ih je moguće smisleno povezati? Uostalom, nije li Dagon vodeno božanstvo sa prostora Mesopotamije?

Kada je ta prva civilizacija potopljena (katastrofa Atlantide, odnosno potonuće R'lyeha), preživeli sveštenici su u Egiptu, nakon određenog vremena prešli na solarni kult, a stara božanstva sa pipcima i ljudskim telima su gurnuta u podzemlje (Amenti) i proglašena demonima haosa (poput zmije Apep ili morskog Rahaba). Solarna masonerija, koja vuče korene iz te kasne, egipatsko-solomonske graditeljske tradicije, slavi kopno, kamen i svetlost. Lavkraft, s druge strane, kroz Ktulu mitos obnavlja sećanje na onu prvu, potopljenu, amfibijsku Atlantidu i njene bogove koji su imali glave glavonožaca.

Dakle, Hauard Filips Lavkraft nije bio samo pisac čudnih priča; on je bio nesvesni (ili genetski predodređeni) disident slobodnog zidarstva sopstvene porodice. Dok su njegov deda i otac kroz masonske lože Nove Engleske slavili solarnu arhitekturu, izgradnju Solomonovog Hrama i uzdignuće Hirama Abifa kao simbole ljudskog trijumfa nad haosom, Lavkraft je kroz svoje priče srušio tu iluziju. On je ogolio masonski mit i pokazao da su temelji tog istog Hrama natopljeni vodama primordijalnog bezdana, da su pravi graditelji geometrije sveta stigli iz okeana, i da figura koja leži mrtva i čeka uzdignuće nije plemeniti graditelj Hiram, već užasni zvezdani entitet Ktulu. Lavkraftov panteon je zapravo povratak onoj pra-egipatskoj, atlantiđanskoj gnozi koju je regularna masonerija pokušala da sakrije pod slojevima moralnih pouka i solarnih simbola.

Dodatak: Dokument iz Instrumentuma 

Od značaja za ovu temu jeste materijal koji sam, kao strastven kopač dostupne onlajn okultne literature, pronašao na internetu, a koji nosi naziv Instrumentum, što predstavlja zvaničnu publikaciju Bertioovog reda O.T.O.A. iz 1992. godine. U tom materijalu naišao sam na jedan veoma indikativan deo od izuzetnog značaja za ovu temu. U tom odeljku Bertio ispravlja Kolina Vilsona (koji je u predgovoru Hejovog izdanja Nekronomikona iz 1978. spekulisao o Kaljostrovom ritualu) i navodi da je Vinfild Lavkraft je iniciran u Ritual Mizraima pod jurisdikcijom Harija Dž. Sejmura (Harry J. Seymour) 33°. Kasnije dobija 96° stepen Memfisa od Kelvina K. Berta (Calvin C. Burt) oko 1885. godine. Koliko je ovo utemeljeno? Istorijski, ovi podaci jesu ispravni u pogledu postojanja tih ličnosti i njihovih funkcija. Hari Sejmur i Kelvin Burt su bili ključne figure američkog masonskog podzemlja u XIX veku. Sejmur je dobio povelju za širenje Memfis-Mizraima direktno iz Francuske, a Kelvin Burt je bio njegov saradnik (i kasnije rival) koji je vodio Suvereno svetilište Memfisa u Americi.

Bertio ovde pominje nešto veoma zanimljivo. Naime, u Novoj Engleskoj su ovi egipatski obredi smatrani ilegalnim (neregularnim) od strane zvanične Velike lože, pa su se povelje i lekcije često prenosile tajno, pa čak i putem narudžbina poštom (mail-order). Trgovački putnik poput Vinfilda Lavkrafta, koji je stalno krstario Amerikom, bio je idealan profil za regrutaciju u ovakve mobilne, polu-tajne lože.

Takođe, Bertio pominje figuru Oca Bulana (Jean-Antoine Boullan, 1824–1893), kontroverznog francuskog katoličkog sveštenika i okultiste koji je vodio jednu radikalnu, jeretičku grupu i praktikovao seksualnu teurgiju sa astralnim bićima. Joris-Karl Huismans ga je ovekovečio u svom čuvenom dekadentnom romanu Tamo dole (Là-Bas). Bertio tvrdi da su Vinfild Lavkraft i Bulan bili povezani sa istim unutrašnjim redom i da je Bulanovo učenje zapravo bio čisti sumerski tok skriven iza stepena Memfis-Mizraima. Sa stanovišta spoljašnje, akademske istorije, nema dokaza da su se Vinfild i Bulan ikada sreli. Međutim, sa stanovišta unutrašnje tradicije o kojoj piše Kenet Grant (u Kultovima Senke), obojica su pili vodu sa istog izvora. Sumerski bogovi (asirsko-vavilonski panteon) su okosnica Lavkraftovog Nekronomikona (Sajmonovo izdanje iz 1978, koje Bertio pominje, u potpunosti je sumersko-vavilonska kabala). Bertio ovde daje matematički ključ: oznaka 95° = 33°+ označava da se iza spoljašnjih, administrativnih masonskih stepeni (33° Škotskog rituala) kriju tajne sekvence (95° Memfisa) koje služe kao magijska tehnologija za komunikaciju sa vanzemaljskim inteligencijama.

Bertio pominje da analitičari orijentisani ka K. G. Jungu koriste ove materijale tamo gde se psihologija stapa sa fizikom i prirodnim naukama. Jungov koncept kolektivnog nesvesnog i arhetipova objašnjava kako je Hauard Lavkraft mogao da preuzme sumersku i egipatsku gnozu svog oca, a da je nikada svesno ne prouči. To nije bila stvar čitanja knjiga, već aktiviranja arhetipskih matrica u mozgu. Kada se um stopi sa fizikom (kvantno polje / meon / bezdan), snovi postaju stvarni kanali komunikacije sa silama Spolja. 

Zvanična biografija tvrdi da je Vinfild Lavkraft poludeo od sifilisa. Dokument Majkla Bertioa otkriva da je Vinfild zapravo bio nosilac najviših stepenova egipatske masonerije pod vođstvom Sejmura i Berta. Njegov slom je bio rezultat operativnog rada sa sumerskim, vanzemaljskim strujama, istim onim koje je praktikovao Otac Bulan u Francuskoj. Knjiga Nekronomikon nije izmišljotina mladog Hauarda. On je kroz genetski i astralni prenos od oca dobio pristup Knjizi mrtvih zakona koja se čuvala u tajnim arhivama ovih egipatskih redova. Njegova genijalnost je u tome što je te tajne stepenove pretvorio u literarne mitove o Ktuluu.