Dekadencija i Progres

Arnold Tojnbi je u „Proučavanju istorije“, pišući o Marksu, rekao da je on stvorio: „bojama pozajmljenim iz apokaliptičkih vizija odbačene religiozne tradicije, stravičnu sliku odvajanja proletarijata i, kao njegovu posledicu, rat klasa.“ Tada se Tojnbi zapitao nije li pronalazak i popularnost marksističke formule klasnog rata znamenje raspada zapadnog društva? Malo pre toga Tojnbi je identifikovao opštu standardizaciju kao još jednu od karakteristika raspada, a koja u naše vreme doseže neslućene razmere. To su, dakle, sudeći po tom autoru, dve veoma upečatljive pojave koje odlikuju raspad neke civilizacije: jedna koja standardizacijom univerzalizuje i podređuje društvene odnose jednom opštem poretku i relacijama moći, a druga koja revolucionarnim zagovaranjem teži osporavanju dekadencijskog procesa te njegovu zamenu vulgarnim, sekularizovanim oblikom stare eshatološke formule. Pobeda revolucije je konačna, neopoziva i fatalna, budući da, iz teorijske vizure, pobednici ukidaju sami sebe prethodno ukinuvši sve što je pre njih postojalo. I to je tačno, oni se samoukidaju, ali ne doslovno, nego se pretvaraju u nosioce bezobalne tiranije i anarhije. Raspad je, dakle, dvostruki proces sadržan od prividno suprotstavljenih komponenti. Ta dvostrukost je preslikavanje dvostrukosti višeg reda, a to je dvostrukost koja odlikuje samu istoriju kao proces.

Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces koji čine dva podprocesa: dekadencija i napredak. To nisu zakonitosti čisto sociološkog tipa već gotovo ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa – o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa istorijskim procesom. Opšti napredak vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u položaju da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način superiornije od prethodnih vekova i epoha (a što bi predstavljalo puko hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo. Našem pogledu dostupno je mnogo više iskustava, istorijske građe, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1.000 ili 2.000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega možemo izvući još neku dodatnu pouku.

U svakom slučaju, danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg napretka kao procesa prikupljanja i proučavanja znanja, informacija i iskustava omogućava nam prodornije promišljanje nad svedočanstvima prošlosti. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i mnoga svedočanstva o iskustvu prethodnih pokoljenja. To je značajno preimućstvo, što ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji, moralniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta perspektiva, mogućnost da budemo mudriji, svesniji, jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, jedan od značajnih pokazatelja napretka.

Današnji ljudi su iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako poznatu nam istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje, početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost, Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Barem tako izgleda sa stajališta evropskog civilizacijskog iskustva. Dakle, mi smo stari, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo o tome stvoriti izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti bilo gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za one iz budućnosti prošlost. Šta mi znamo o istorijskim prilikama i životu u 2099. ili 2299. godini? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo i da u tim nagađanjima mnoge mogućnosti budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće.

Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Možemo napredovati samo kao pojedinci, a ne kao društvo, jer društvene veze nisu toliko snažne kao one u zajednicama prošlosti. Zajednice možda i mogu napredovati jer su organski ujedinjene, društvo je već oblik raspada zajednice, budući da su u njegovim okvirima oslabljene organske i krvne veze raznih grupa. Svaki napredak je stoga uvek pojedinačan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna.

Okosnica svakog ljudskog napretka skopčana je sa proširenjem svesnosti. U tom smislu imperativ je biti svesniji, odnosno svesniji stvarnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, svesniji našeg bića. Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski napredak izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir za izgradnju svesnosti. Arena iskušavanja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada.

Izjava koja sledi može zvučati istoricistički, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Cilj istorijskog toka je kraj istorije. Istorija je poput duži, ograničena tačkama početka i kraja. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: dekadenciju i napredak, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram ishoda glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da napredak u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiču na sam proces. Dekadencija, u istorijskom smislu teži da što pre dođe do kraja istorije, da završi sa procesom, dok napredak teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak napretka jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti istorijskog kraja, što je ujedno i kraj samog napretka. Ukoliko je tokom istorije napredak stvarao uslove za unapređivanje i negovanje svesnosti, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane onda kada dođe kraj istorije i kada nikakav napredak više ne bude bio moguć. Napredak stoga ne radi za vreme, niti vreme radi za napredak, već ono radi za dekadenciju. Suštinski, napredak radi protiv vremena i to ne za večnost u vremenu, jer ničija večnost u vremenu nije moguća, već za nadvremenost.

Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj napretka, s obzirom da je cilj dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom napretka ogleda se u neprestanom hodu čovečanstva od praistorije, kroz istoriju do nadistorije, kada bi istorijsko ljudsko obličje bilo prevaziđeno, evolucijom ili involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u ljudskoj vrsti. Dakle, napredak se bori da prevaziđe kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi nadistoriju čija bi pozornica trebalo biti eshatološka. Dekadencija na to odgovara svođenjem nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak – podljudi.

Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama galaksizacije, odnosno „osvajanju“ svemira. Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera „podistorijske“ galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće novim transhumanističkim vrednostima i objedinjenju svakolikog inteligentnog života u kosmosu. Biće to „kosmičko bratstvo“. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih ili za ovu ideološku fatamorganu upotrebljivih oblika života nigde nema na način kakav to možemo očekivati u smislu da tamo negde u svemiru postoje nekakve civilizacije i kulture.

U romanu „Kosmotvorac“ Dragoša Kalajića elita moći ljudske civilizacije, tzv žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali mnoge planete, slali bratske poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te bratski nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i kosmičkog bratstva. Tako su se u bratskom zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci, proizvodi transhumanizma: mutanti, androidi i kiborzi. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u bratskom ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije.

Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički život? Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu bratstva i na osnovu kojeg se legitimiše društveni poredak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu zamenu. Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja.

Mirča Elijade u „Istoriji verovanja i religijskih ideja“, govoreći o biblijskom mitu bratoubistva (Kajin i Avelj), zaključuje da je prvo ubistvo izvršio onaj ko na neki način otelovljuje simbol tehnologije i gradske civilizacije. Implicitno, sve tehnologije izazivaju sumnju da su u vezi sa magijom. One su izraz želje za posedovanjem, što i jeste značenje biblijskog imena „Kajin“. Savremena civilizacija jeste izraz pobede kajinovskog duha a taj duh krasi i odgovarajuća ideologija. Po toj ideologiji kraj istorije kao koncept jeste nešto veoma privlačno, čime bi projektovani odnosi moći bili doslovno okamenjeni. Ta okamenjenost podrazumeva svetsku hegemoniju jedne (krajnje vulgarne) ideologije. Kraj istorije u toj projekciji podrazumeva kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladali bi privilegovani, dok bi se društveni status određivao nivoom privilegovanosti, a što bi zavisilo od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca.

U celoj ovoj igri-scenariju, zadatak Revolucije koju u ovoj knjizi promovišem jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke), da postanu najprivilegovaniji, odnosno da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima, kako to kaže filozof Karl Poper – „zatvorenog“ društva. 

Teoretski, kraj istorije je kraj napretka. Kraj napretka je kraj uopšte. Kao takav, kraj istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta:

a) u sveopšte uništenje,

b) u dalju dekadenciju, odnosno involuciju,

c) u evoluciju.

Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta je ovog trenutka izvesno jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za uništenje ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog napretka, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stanja civilizacije i kulture koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću.

Čovečanstvo zapada u protivrečnost time što teži uspostavi stalnih okvira društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, neke monoteističke religije ili bilo kojeg drugog ideološkog univerzalističkog sistema. Eventualni povratak Zemljine ose u onaj pretpostavljeni prvobitni položaj mogao bi značiti resetovanje u maniru kružnog kretanja. Možda se o tome misli kada se u apokaliptičnim stihovima govori o stvaranju novog neba i nove zemlje, ali to je samo jedna moja jeretična ideja. U svakom slučaju i tada bi bilo opravdano zapitati se koliko takvih ciklusa Zemlja može podneti?

Istrajavanje na načelima napretka predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnom uništenju, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, društvenog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetskog odredišta čoveka. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi napretka nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo korisno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni prethodnici može čitav naš poduhvat odvesti u krah.

Razumno je pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo. Iz navedenih razloga ima smisla uložiti trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule napretka. Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula napretka, iako nesumnjivo bolja, ipak može voditi ka bržem i efektnijem propadanju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog poduhvata. Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile, nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih načela, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid napretka, a samim tim, iz perspektive dekadencije, novi i drugačiji, progresivniji vid degeneracije!

Možda je bolje, umesto novih vidova napretka, težiti novim, obuhvatnijim dekadencijskim obrascima, čime dolazimo do ideje o svesnom antinomijskom delovanju. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno pre ili kasnije dožive krah, zbog čega onda ne bismo zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom nadmudrimo temeljnu težnju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule po načelu negacije negacije volšebno postanu pozitivne. Sa stajališta dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi izopačenju, opadanju i uništenju, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih suprotstavljenosti, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) napredak nije u stanju da prepozna ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci napretka trebalo bi da izbegavaju reč „uspeh“ (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta, automatski priziva drugu reč: „neuspeh“!

Glomazni sistem napretka, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja nije odgovarajuća površini osnove, te je stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i ništiteljskim silama. Tako na kraju napredak deluje u skladu sa opštom zakonitošću ovoga sveta, odajući svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak napretka te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte dekadencije. Iz tih razloga je svaki kolektivni napredak u suštini nemoguć, bar ne u ovom univerzumu, dok za napredak pojedinaca ili manjih grupa, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti.

Napredak je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Uništenje je neminovan ishod svakog napretka. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak današnjeg revolucionara jeste da na neki način predupredi sam napredak, a time i neminovnu katastrofu, tako što će iznaći rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan rezultat. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ona neočekivano iznenadi.

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam - drugi deo

U mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije, pojam galaksizacija odnosi se na naredni stupanj njenog tranzicionog dinamizma. Taj naredni stepen predstavlja korak dalje i dublje u procese započete globalizacijom. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i ništenje njegove raznolikosti. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova, međutim, njegova suštinska namera jeste mir. To nije bilo kakav mir već svetski mir, jednom za svagda, kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih raznolikosti i suprotnosti. Ono što je izvesno jeste da će jedini gubitnik galaksizacije biti čovek. Galaksizacija je zapravo dehumanizacija na „kosmičkim“, odnosno na galaktocentričnim osnovama. 

Galaksizacijska opcija nudi savršeno uklopljene formule za ostvarenje svakolikih interesa. Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru, ka galaktičkim i međugalaktičkim prostranstvima. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i zamisliti. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodnog prodiranja u beskrajna prostranstva prvenstveno znači kopernikanski obrt u ljudskoj svesti. I ne samo u svesti, nego i u ljudskom obličju. Priroda današnjih ljudi nije odgovarajuća za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu ili dalje, osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje negde u svemiru, nego tamo stvarati uslove kakvi postoje na Zemlji. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije i praktičnije genetskim inženjeringom proizvesti ljude sasvim sposobne da obitavaju recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove tamo. Stvaranje i održavanje zemaljskih uslova na dalekoj crvenoj planeti mnogo puta je skuplje. Ukratko, da bi nam svemirska odredišta lakše bila dostupna, ili uopšte dostupna, moraćemo promeniti naša obličja, našu morfologiju i genetiku, a sa time i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već nešto drugo. To je ključni trenutak transhumanizma i praktičan zadatak galaksizacije.

Predočena psihofizička i kulturno-civilizacijska promena iz perspektive mentaliteta i morala našeg vremena jeste monstruozna i neprihvatljiva. Kada bismo samo za trenutak zavirili u takvu budućnost, prizor bi bio zaista šokantan za trenutačne ukuse. Ono što bismo videli jeste „vanzemaljska“ civilizacija raznolikih grotesknih, ali inteligentnih i organizovanih, humanoidnih ili posve drugačijih stvorenja. Iz njihove perspektive, između drevne sumerske i naše civilizacije neće biti skoro nikakve razlike. Ako bismo mi našim precima ličili na izvitoperene degenerike (a oni nama na primitivce), nama će ovi naši daleki potomci ličiti na čudovišta. Na šta ćemo mi njima ličiti teško je pretpostaviti, ukoliko se oni uopšte budu bavili nama. Sadašnjost iz perspektive prošlosti može izgledati apokaliptično, dok je nama naše doba sasvim normalno. Mi smo u stanju razumeti nenormalnosti našeg svakodnevnog života, ali nam budućnost može izgledati strašno. Priroda društvenih i međuljudskih (!) odnosa u budućnosti, posebno u hronološki daljoj budućnosti, nama koji sada živimo je neshvatljiva i neprihvatljiva. Mi smo ograničeni našim telima, našim egom, iskustvom, stavovima i verovanjima. Ograničeni smo na milion načina. To sve čini ograničenost naše tačke gledišta. Mi smo proizvodi i graditelji našeg vremena, našeg istorijskog trenutka. Iz tog razloga smo mi i naše vreme ograničeni jedno drugim. Neko drugo vreme i neki drugi (i drugačiji) ljudi ili naši neljudski potomci-naslednici, biće ograničeni drugačijim determinizmom. Nama je teško da shvatimo i ljude oko sebe, a kamo li one koji su izumrli pre pet hiljada godina, ili one koji će postojati kroz toliko vremena. A koliko nam je teško da shvatimo neka posve drugačija bića, o tome ne vredi raspravljati. 

Olga Fröbe-Kapteyn

Sagledavši posledice svoje borbe iz mladosti, ostareli prvoborci i revolucionari često umeju da se zapitaju: zar smo se za ovo borili? Da su znali u šta su se izrodili plodovi njihove borbe i požrtvovanosti, možda bi sedeli kućama, a ne bi rizikovali živote zbog besmisla i kretenizma budućih generacija. A mi revolucionari katastrofe, mi unapred znamo da je cilj naše borbe nagonska i egocentrična sreća neljudskih nakaza. Iz navedenih razloga, pozicija revolucije za koju se zalažem, jeste svesno monstruozna, dekadentna i involutivna. Tako nećemo doći u situaciju da se sa razočaranjem upitamo za šta smo se to borili. Luksuz rezignacije koju Revolucija katastrofe sebi može priuštiti vezan je za izostanak spektakularne izopačenosti posledica njenog delovanja. U odnosu na takvu orijentaciju, izostanak rezultata planiranja, ili izostanak očekivanog kvaliteta, odnosno intenziteta, u biti je nešto zaista pozitivno (negacija negacije). Otud su sve preteranosti u planovima i očekivanjima Božanske revolucije katastrofe suštinski poželjne.

Ako smo globalizaciju označili kao proces objedinjavanja čovečanstva, galaksizacija bi predstavljala iskorak dalje, ispoljavanje volje tog jedinstva. U tom smislu galaksizacija je proces prelaska i preobražaja ljudske vrste ka njenom osposobljavanju za „kolonizaciju vanzemaljskih odredišta“, kada će ljudska bića izmeniti mnoga od svojih izvornih svojstava genetske, psihološke, morfološke i kulturološke prirode. U svetlu tako radikalne promene i šoka budućnosti, opskurnosti globalizacije su zaista bezazlene. Ono što nas danas sablažnjava sutra će biti normalno. Prekosutra će biti normalno ono što mi danas ne možemo ni zamisliti. To sve vodi u katastrofu ljudskog elementa, s obzirom da naslednici ljudske vrste neće biti nadljudi, bogovi ili opet i samo ljudi, čak ni životinje, već čudovišta, dakako sa tačke gledišta naše moralne, kulturne, religijske, etičke i estetske percepcije. Gubitak ljudskih svojstava je cena budućnosti. U metafizičkom smislu reč je o involucijskom pomaku.

Suprotnost predočenoj galaksizacijskoj perspektivi jeste nadistorijska zajednica slobodnih pojedinaca, koja će umesto podljudskih imati nadljudska svojstva (nadljudska iz perspektive današnjeg čoveka). Njihov estetski (morfološki) i psihološki preobražaj predstavljao bi čin njihove slobodne volje, rezultat pregnuća psihičkih moći, posledica njihove nesputane individualnosti a ne prisilnog i represivnog ograničavanja i ukalupljivanja na nivou potpunog uranjanja svesti u materijalnost. U slučaju involucijske postistorije taj transformizam biće proizvod nametnute kolektivne potrebe izvršene na tehnološki (genetsko-bionički i sl.) način, pri čemu je pojedinac u svemu pasivan. Čak će pojedinac kao genetski modifikovan u neku posebnu svrhu i biti proizveden, a možda će na to samovoljno pristajati silom egzistencijalne nužnosti. Takva budućnost, u morfološkom smislu, otvara puteve za pojavu zaista svakolikog i raznolikog humanoidnog diverziteta. Naravno, i za konačan rascep u vrsti homo sapiens.

Imaginacija glavnog toka našeg vremena oličena u Holivudu, iako nije rabila pojam galaksizacije, ideju galaksizma, odnosno galaktičkog globalizma, predstavila je nizom filmskih i televizijskih ostvarenja (poput Zvezdanih staza, Zvezdanih ratova, Dine itd), u kojima vidimo svemirske imperije, galaktičke federacije i formacije koje predstavljaju predimenzioniranu repliku aktuelnog globalizacijskog sveta. Međutim, moja ideja galaksizacije, utemeljena na predstavama Dragoša Kalajića, iznetim u njegovom romanu „Kosmotvorac“, zapravo isključuje galaktičko i uopšte vanzemaljsko prostiranje i prisustvo, već cilja ka galaksizaciji ljudske svesti fizički ne napuštajući Zemlju.

Galaksizacija je u smislu početnog izlaganja ove ideje proces transhumanističkog postglobalizma. Globalizacija cilja objedinjavanju ljudskog sveta a galaksizacija prevazilaženju čoveka. Dakle, ne radi se o tome da čovečanstvo zakorači u kosmički beskraj, kao što to zdrav razum ali i stereotipne predstave nalažu, nego da kosmički beskraj prizovemo u ljudski ambijent. To prizivanje ukazuje da je galaksizacija magijski proces, a u istorijskom smislu, poslednji stadijum razvoja tzv moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije. Kao što je Marks ocenio imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma, tako je moja ocena da je galaksizacija poslednji stadijum globalizovane moderne tehničke civilizacije Zapada, osim ukoliko se ne desi nešto što će točak istorije na neki način vratiti unazad ili skrenuti ka nekim drugačijim modalitetima. Proces galaksizacije imaće dvostruki tok: vulgarno-materijalistički i (uslovno rečeno) spiritistički. Paralelno sa univerzalizacijom, virtuelizacijom i kiborgizacijom ljudske kulture razvijaće se oblik kanalisanja ili uzemljenja vanzemaljskih astralnih oblika svesnosti, a što polako postaje trend.

Otkud, kako i zašto galaksizacija? U krajnjoj liniji to je i posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Taj prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma izazvao je velike promene u ljudskoj svesti, otvorivši na neki način mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet na Zemlji od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Otud prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Dakle, reč je o pravoj provali na platno ljudske mašte. Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ljudi ne poseduju takvu tehnologiju. I pitanje je kada će je i da li će je uopšte posedovati i hoće li ljudska bića morati da se prilagode toj tehnologiji ne bi li uopšte bili u stanju premostiti bezdan? I šta će to prilagođavanje podrazumevati – promenu genetske strukture, kiborgizaciju ili nešto treće?

Ljudskim bićima zapravo ništa nije potrebno da bi putovali svemirom. Sama reč „putovanje“ je tu suvišna jer je reč o projektovanju svesti u bilo koji prostor i bilo koje vreme. O tome je i Lavkraft pisao. Jednom kada se svest negde projektuje, pitanje je kada će ona sa sobom povući i ostatak bića. U teoriji, ljudska bića, budući da predstavljaju mikrokosmos, odnosno zvezde, jednostavno bitišu u kosmičkom ponoru na podlozi zvanoj Zemlja. To je njihova priroda i sudbina. Ono što predstavlja njihovu volju jeste razvijanje niti kojima su mikrokosmičke zvezde međusobno povezane. Upravo su te veze jedina čvrsta i opipljiva stvar u univerzumu. Povrh toga moramo imati na umu da je bitisanje na Zemlji, u sunčevom sistemu, neka vrsta zamke za ljudsku svest. Mi smo ovde zakovani. Kao što Saturn i Jupiter čuvaju naš svet, odnosno svet naše svesti od spoljašnjih upliva, na isti način ti svojevrsni stražari čuvaju kavez u koji smo smešteni. Naravno, to nije apsolutno tako jer svako može nesmetano izaći iz tog kaveza, ukoliko ima dovoljno energije i vremena za to. Međutim, suština zamke u koju smo uronjeni procesom života jeste u tome da ljudi uglavnom nemaju vremena i energije za takav poduhvat, a u praktičnom smislu to i ne umeju.

Mi mislimo da se u ponor pada, da se prostorom pa i vremenom putuje, da se nekud spušta ili penje. To su sve izrazi relativnosti našeg položaja i iskustva zemaljskog života. Zapravo mi smo zakovani u nigdini. Svuda oko nas, gore, dole, levo, desno je ponor. Mi nismo u taj ponor upali, jer nikada ništa nigde ne pada nego smo već u njemu. Učaureni u skučenost perspektiva jedne takve sudbine mi smatramo kako je potrebno putovati da bi se uopšte negde nekada stiglo. Suštinski to nije istina. To važi samo u uslovima ovozemaljske svesti, u ovozemaljskim relacijama kretanja iz tačke A u tačku B za toliko-i-toliko vremena nekim konkretnim načinom ili prevoznim sredstvom. Istina je da se putovanje vrši jednostavnim „prebacivanjem“ svesti praktično u trenutku. Naravno, zvuči veoma lako kada se ovako govori o tome. Svako bi zdravorazumski mogao da obori ove moje tvrdnje pukim pozivanjem na lični primer u smislu hajde projektuj se sa mesta gde si sada negde drugde. I to bi važilo pod uslovom da je onaj ko to pita u stanju da primeti projekciju moje svesti recimo u vreme pre 10 milijardi godina u nekoj drugoj galaksiji? Ili recimo da primeti kako smo, lavkraftovski, zamenili svest pa je on naprasno pogledao svet mojim očima a ja njegovim. Činjenica je da ja tako nešto nisam u stanju da izvedem a govorim o tome kao o mogućnosti, pa ipak takođe je činjenica da ono što smatram činjenicom o vlastitoj nemoći jeste u neku ruku iluzija. Veliko je pitanje kako ja znam da to ne mogu izvesti i kako znam da ja to već ne činim? Kako mi možemo znati da to već ne činimo te da je posledica tog činjenja naš aktuelni položaj i stanje svesti?

Otkud mi ovde? Kako smo dospeli ovde? Kada i gde smo bili (i jesmo li uopšte bili) pre nego što smo nekako dospeli ovde? To su sve konvencionalna pitanja, ali ovde ih postavljam sa jednom posebnom namerom – da pružim uvid u predstojeće promene u ljudskoj svesti. Tu promenu sam nazvao galaksizacijom. U krajnjem smislu galaksizacija predstavlja buđenje u ponoru. To nema nikakve veze sa politikom, civilizacijom, kulturom, ideologijom, religijom. Nešto što možda izgleda kao da ima veze sa pomenutim oblicima i tvorevinama ljudske svesti u suštini ima neke posve drugačije uzroke. Takođe mi mislimo da je svaka promena jedan spor i evolutivan proces, jedan dugotrajan razvoj ili možda opadanje, ali suštinske promene su munjevite i nagle. Reč je o skokovima. Odlepljivanje od Zemlje je veličanstveno i zastrašujuće.

Buđenje u ponoru jeste sveobuhvatan užas, što podseća na Lavkraftovu misao da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba. Novo mračno doba je jednako tu pred nama kao i ludilo prosvetljujućeg otkrovenja. Novo mračno doba deluje kao razumna alternativa, svečovečanski stokholmski sindrom. Novo mračno doba je utkano u svaki ljudski proboj, u svaki napredak, u svako delovanje, u svakog pojedinca i čovečanstvo u celini. Mračno doba ljudska je omiljena zabava, omiljeno uporište, omiljeni kavez, omiljena sigurnost, omiljena sloboda, omiljeni red i mir. Prosvetljujuće otkrovenje preti da potpuno razruši čitav ljudski svet bez ostatka. Pa nije li otud novo mračno doba svojevrsno spasenje? 

Taj robovski mentalitet očituje se uvek kada neko, suočen sa nepojmljivim i zastrašujućim izazovom, pribegava sumanutim, a u tom trenutku jedino razumnim rešenjima opstanka. Znamo da ovo što radimo ne valja, da nije dobro ali to je jedino u ovom trenutku najkorisnije i najdelotvornije te je otud nužno posegnuti upravo za tim rešenjem jer ćemo se pod njime i dalje nalaziti na nama poznatom terenu. Nepoznato – to je užas, to je haos! Eto to je mračno doba, novo ili staro. Ono je sadržano u nužnosti omeđenoj strahom. Strah je glavni sastojak sveljudske tame. Strah je malter kužne građevine mračnog doba koje se nekako odužilo. Oni koji se boje da umru, da se probude u ponoru, koji se boje da neće ostati pribrani prilikom suočavanja sa kosmičkim užasom i sa užasom kosmičke samoće, ideolozi su i perjanice mračnog doba, njegovi poklonici i fanatični branioci.

Žreci novog mračnog doba, opstajaće u uverenju koje nauku poistovećuje sa religijom vazda težeći razumnim rešenjima pod imperativom avangarde, što je kontradiktorno. Upravo ta protivstavnost čini fokus oko koje se grupiše svest koja stvara matricu novog mračnog doba. Galaksizacija je upravo izraz tog novog mračnog doba. Mi već na primeru globalizacije vidimo obrise tog nadirućeg mraka. Galaksizacija pruža sasvim jasnu viziju te tame koje bi zapravo više trebalo da se plašimo nego prosvetljujućeg buđenja u ponoru lišeni svih razumskih orijentira i granica. Galaksizacija je dvosmerna cev: jedan vodi u slobodu a drugi u nove oblike ropstva. Buđenje u ponoru podrazumeva svojevrsnu šok terapiju. Ta šok terapija ogleda se u privlačenju nečeg što je prisutno iza granica solarnog sistema u naš svet ne bi li nekako doveli sebe u stanje preobražaja. Zapravo, i sam pojam preobražaj je pogrešan, ovozemaljski, jer suštinski se ne radi o našem preobražaju nego o osvešćivanju o našoj prirodi i volji. Žreci mračnog doba će od toga napraviti karikaturalan spektakl u težnji da kontrolišu nešto o čemu zapravo ne znaju ništa osim toga da ga se boje. Gledaćemo naš svet očima tuđinaca kao što će naše oči videti nama nepoznate svetove. U jednom trenutku desiće se prelaz preko ponora a mi nećemo ništa osetiti. Promena će biti tako prirodna i jednostavna da ćemo se čuditi kako smo uopšte mogli upasti u zamku nepokretnosti. Imajmo na umu da je naša svest još uvek većinski geocentrična. Žreci mračnog doba simuliraće stvarnu zamenu svesti i to je ključna tajna budućih kontrainicijacijskih posvećenja. Oni se neće odreći Zemlje već će pokušati da se prilagode silama koje su izraz njenog pravog karaktera i to će biti njihova formula galaksizacije.

Ideološki pseudocivilizacijski oblici

Francuski mislilac Deni de Ružmon, u knjizi „Budućnost je naša stvar“, govori kako istinski rast (progres) ima program u kome su, između ostalog, zapisani njegovo iscrpljenje, propadanje i smrt. Tako je sa svim onim što je prirodno ili što sledi prirodni tok: ono u sebi sadrži mehanizam sopstvenog uništenja. Tako je i sa samim univerzumom. Protagonisti (pseudo)civilizacijskog globalističkog nadiranja se ponašaju na način kao da njihovo delo, a ni oni sami, nikada neće umreti. Naravno, oni savršeno dobro znaju da će svemu, pa i njima, odnosno njihovom delu doći kraj, ali se ne ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Kao da su na neki način ubeđeni da ta činjenica ne predstavlja ama baš ništa. Kao da ih se vlastita smrt ne tiče. Kao da su na neki čudnovat način zaštićeni sopstvenim uspesima. Kao da su naučeni kako je ignorisanje osnovnih životnih činjenica dobar način za uspešan i ispunjen život.

Paradoks je ključna stavka pseudocivilizacijskog napretka, tačnije pseudoprogresa. Involucijska nastrojenost u praksi opravdava se evolucijskim vrednostima, verovanjima i opredeljenjima u teoriji. Osnovna ideološka (samo)obmana pseudocivilizacijskog mentaliteta jeste lažni rast; ambiciozna, naivna i nevidnička zamisao stalnog rasta i progresa. To stvara rogobatne jezičke tvorevine, kada na primer, ekonomija krene da se umanjuje, onda se to naziva negativnim rastom. Teži se bezuslovnom, beskompromisnom i beskrupuloznom progresu bez konačnog cilja. U pitanju je jedan samosvrhovit projekat koji ignoriše degenerativne težnje i dekadencijske sile, te mogućnosti sopstvenog izopačenja, naposletku i urušenja. Oni veruju da će nekako iznaći delotvorna rešenja, budući da sebe i svoje naslednike smatraju razumnim, uzvišenim, boljim i pozvanim. To su svojevrsni misionari.

Tip kraja istorije ili kraja sveta, prihvatljiv pseudocivilizacijskom mentalitetu, jesu spektakli poput nuklearne ili ekološke katastrofe, zatim kataklizmatični zemljotresi, radikalni klimatski poremećaji, udar ovećeg asteroida, invazija vanzemaljca, iznenadno izbijanje kakve fatalne pandemije itd. U svakom slučaju reč je o (ne)izvesnim eventualnostima koje se praktično nameću kao viša sila, gotovo kao sudbina. Pseudocivilizacijski mentalitet negira pojam sudbine iz ideoloških razloga, ali mu ta mogućnost savršeno odgovara ukoliko se suoči sa kobnim posledicama svojih (ne)dela. Havarije i katastrofe nisu eventualnosti, uzgredne štete ljudskog napretka, koji je navodno predvideo takve usputne neprijatnosti te izračunao kako će bez obzira na to, sve i dalje biti u redu. Te štete, odnosno incidenti (poput izlivanja tankera sa naftom u okean), deo su opšte sudbine, karme, nazovimo to kako god hoćemo, koja je počela da se gomila pred nama čim smo stvorili uslove za takve i slične eventualnosti (fuzioni reaktor, atomska bomba, motor sa unutrašnjim sagorevanjem itd). Sudbina, dakle, nije scenario božanskog proviđenja, već sasvim ostvariv sklop mogućnosti odnosno posledica ukupnosti naših dela. Pritom, pseudocivilizacijski mentalitet ne čini gotovo ništa značajno (osim u propagandne svrhe) u cilju sprečavanja izvesne katastrofe (potaknute sukcesivnim nizom ekoloških i sličnih incidenata), dok na drugoj strani grčevito traga za nekim čarobnim sredstvom sanacije štete.

Ideološka postavka aktuelnog lažnog napretka je humanistička, ali i dalje u idejnim koordinatama hrišćanstva. Krenulo se u izgradnju jednog novog, naprednog društva, ali oslobođenog apokaliptičke hipoteke hrišćanskog eshatološkog scenarija. Izmenjen je pogled na svet, prirodu, kosmos, društvo, boga, čoveka, psihu, nauku, seksualnost, ekonomiju, identitet, društvene i međuljudske odnose. Došlo je do promena u poimanju stvarnosti, do prevrednovanja mnogih pretpostavki i vrednosti, sve je krenulo napred u nova geografska, naučna i tehnološka otkrića, u nova filozofska i politička shvatanja i praksu, u novi (industrijski i urbani) način života, novi način ratovanja, vladanja, upravljanja, društvenog organizovanja, obrazovanja, verovanja, poslovanja, ishrane, međuljudskih i međupolnih, međugeneracijskih i svakojakih drugih odnosa. Ritam ljudskog života i delovanja je doživeo ubrzanje. Promena je izazivala promenu i to se slavilo. Istorijski proces naglo je ubrzan. Čovečanstvo je munjevito naraslo, naročito u poslednjih stotinak godina. Ta kretanja postala su svetska te nametnuta narodima i civilizacijama širom planete. Isprva se to činilo putem kolonijalizma, danas je to suptilnija, ali razornija globalizacija. Sutra će to biti galaksizacija, kao treći stadijum pseudocivilizacijskog nadiranja.

Aktuelni pseudocivilizacijski agresivni lažni rast pokrenut je od strane zapadnohrišćanskog sveta počev od XV veka. Za stvaranje pseudocivilizacijskog ambijenta, Julius Evola u knjizi „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“, naglašava delovanje inicijacijskih (zapravo pseudoinicijacijskih) društava. On tvrdi kako su se od XVIII veka pojavile grupe koje su isticale svoj inicijacijski karakter. Istovremeno, te grupe su u ovoj ili onoj meri učestvovale u revolucionarnim ili reformističkim delovanjem iluminizma i racionalizma. Neke od tih grupa predstavljale su nastavak prethodnih organizacija regularnog i tradicionalnog tipa. Evola je u tom trendu prepoznao involuciju koja se nastavila sve do tačke u kojoj je, zbog povlačenja prvobitnog pokretačkog načela ovih organizacija, mogla biti ostvarena, kako on kaže, inverzija polarnosti. To znači da su uticaji drugačije prirode krenuli da se ubacuju i deluju u strukturama koje su manje ili više predstavljale leš ili automatsko preživljavanje onoga što su prethodno bile, koristeći i usmeravajući njihove sile u suprotnom smeru od onog koje su oni uobičajeno i tradicionalno imali. Evola je primetio osnovne kontradikcije takvog toka: sa jedne strane preživljavanje simboličkog i inicijacijskog hijerarhijskog ritualizma, a sa druge usvajanje i primena ideologija koje su potpuno suprotne onima koje bi se mogle izvući iz bilo koje autentične inicijacijske doktrine. Za Evolu je taj proces postao očigledan prvenstveno u modernoj masoneriji.

King George VI by the Grace of God of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and of Her other Realms and Territories Queen, Head of the Commonwealth, Defender of the Faith

U smislu prethodno rečenog indikativno je Evolino zapažanje na simboličkoj ravni. On je primetio da je kod masonerije, u njenom početnom periodu, uočljiva određena uzurpacija kada ona sebi pripisuje „Ars Regia“. Inicijacija koja je vezana za zanat je upravo ona koja odgovara trećem staležu (u Indiji je to kasta vajša), odnosno hijerarhijski nižim slojevima u odnosu na ratničku kastu, kojoj sa pravom odgovara „Ars Regia“. Evola ističe da je revolucionarna akcija moderne spekulativne masonerije ista ona koja je minirala civilizaciju drugog staleža, i pripremila, sa demokratijama, nastupanje trećeg staleža. Evola primećuje, da simbolički, deluje nezaobilazno komično videti fotografije engleskih kraljeva koji, kao masonski dostojanstvenici, nose pregače i druge oznake zanatskih cehova. I zaista, kakav je to kralj koji nosi pregaču zanatlije? Ako su kraljevske ličnosti dostojanstvenici masonskih organizacija, koje tvrde da su nosioci kraljevske veštine, zašto je onda njihova ikonografija zanatska a ne kraljevska? I zašto onda oni u svoje redove primaju osobe niskog roda, nekraljevske i nearistokratske krvi? Kako je došlo do toga da se u ambijentu inicijacijskog bratstva, u odnosu jednakosti, kao braća, zajedno nađu i kraljevi i sluge? Zašto se to uopšte desilo?

Revolucionisani pseudocivilizacijski duh zapadnohrišćanskog sveta je sa nipodoštavanjem gledao i još uvek gleda na kulturna dostignuća tzv. Trećeg sveta, ali na isti način i u istu ravan taj duh niveliše i sopstvene paganske, odnosno hrišćanske korene. Čak i kada ih uzima u obzir, pomenuta dostignuća i tvorevine bivaju iskrivljena shodno pseudocivilizacijskim iščašenim merilima koja datoj tvorevini ostavljaju tri mogućnosti: nadmeno odbacivanje na smetlište istorije; zanimanje u vidu naučnog proučavanja folklora, običaja i verovanja; konceptualno, sinkretizovano stilsko prihvatanje, odnosno duhovna moda, fetišizacija, vulgarizacija, neopaganizam, etno, New Age.

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola kaže da unutra, kao i spolja, više ništa neće biti život, nego će sve biti konstrukcija. Ugaslo biće zameniće htenje i Ja u svim domenima, kako to Evola kaže, „u zlokobnom racionalističkom i mehanicističkom podupiranju mrtvog tela.” On govori dalje o pojavi hiljada postignuća, savladanih prepreka i ostvarenja novog čoveka, poredeći tu aktivnost sa vrvljenjem crva u procesu truljenja. On vidi kako se otvara put svim paroksizmima, novatorskim i ikonoklastičkim manijama, čitavom svetu jedne fundamentalne retorike gde, zamenivši duh slikom duha, incestuozna bludničenja čoveka u vidu religije, filozofije, umetnosti, nauke i politike više neće znati za granice. To su posledice profanizacija iluminatskih doktrina.  

Julius Evola

Navedene mogućnosti pseudocivilizacijskog ophođenja prema tradicijskim kulturnim sadržajima imaju i četvrtu, najperverzniju alternativu, oličenu u simbolizmima tri političke ideologije pseudocivilizacije, a to je zloupotreba. Kao prvo, setimo se izopačenog korišćenja drevnog simbola kukastog krsta od strane nacista, koji su smerali da specijalnom genocidnom eugenikom unište postojeće i stvore novi tip čoveka na tragu arijevske rase pretpostavljenog zlatnog doba drevne prošlosti. Zato je nacizam iz istorijske perspektive jedna od varijanti pseudocivilizacije, varijanta koja je izgubila rat protiv dve druge alternative. Revolucionarni princip bratstva odgovara ovoj varijanti. Mislim pre svega na „arijevsko“ bratstvo, posmatrano iz nacističke perspektive, ako stvari postavimo kroz prizmu tri principa Francuske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo.

Drugi pseudocivilizacijski ideološki oblik oličen je u zloupotrebi starog religijsko-magijskog simbola pentagrama koji je u crvenoj boji stajao na zastavama i pročeljima kapa komunista. Kao da simbol mikrokosmosa i vladavine Duha nad silama Prirode, odnosno pentagram, znači upravo to što su komunisti predstavljali i što je trebalo biti cilj njihovog projekta: svetska proleterska revolucija, diktatura proleterijata, putem odumiranja suverene države sve do stvaranja svetske komunističke superdržave. Poput nacizma, komunizam nije imao metasvetsku i metafizičku orijentaciju već milenarističku projekciju „boljeg sutra“, s obzirom da smo svi mi koji smo živeli u takvim društvima „gradili“ socijalizam koji, uzgred, predstavlja prelazni, tranzicioni period ka komunizmu, kada bi naše delo zadobilo svoj konačni oblik. Bio bi to kraj istorije oličen u komunističkom svečovečanskom proleterskom raju. Ovoj pseudocivilizacijskoj varijanti odgovara princip jednakosti.

Treći oblik pseudocivilizacijskog novog svetskog poretka predstavlja piramida sa svetlećim božanskim okom na njenom vrhu, ali i beli, američki, odnosno žuti pentagram Evropske unije. Motiv piramide ukrašava hegemonističku novčanicu na kojoj piše: In God We Trust. Politeistički simbol drevne civilizacije tu stoji pored slogana koji podrazumeva vulgarizovanu veru (protestantsku) u monoteističkog Boga. Ova varijanta svetskog poretka svoje ideološko utemeljenje nalazi u doktrini liberalizma, dok se praktično temelji na pseudoimperijalističkoj tradiciji evroameričkog kolonijalizma. Ovaj pseudocivilizacijski oblik podudaran je načelu slobode kao jednom od tri revolucionarna gesla. U praktičnom smislu to znači da, ukoliko želi da bude uspešna, ova pseudocivilizacijska varijanta mora više poraditi na sprovođenju ostala dva revolucionarna principa kojima bi uravnotežila preteranost (ne)slobode. Tu mislim na načela bratstva (na delu je mržnja) i jednakosti (na delu je nejednakost u svim mogućim vidovima). 

Dakle, možemo povući veze između određenih ezoterijskih simbola i ideološkog pseudocivilizacijskog poretka: kukasti krst, odnosno svastika je nacizam; crveni pentagram je socijalizam, odnosno komunizam; piramida, odnosno trougao podržan belim i žutim pentagramima je liberalizam, odnosno kapitalizam. Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da uputim misli ka zaključku koji ukazuje na istovetnu nihilističku osnovu prividno sukobljenih strana. To su tri nihilizma, tri pseudocivilizacijska modela, tri rasistička pristupa genetskom projektu Novog Čoveka za Novo Doba. Njihov zajednički izvor takođe može biti izražen još jednim simbolom preuzetim iz drevne prošlosti, a to je „iluminatski“ krug sa tačkom u središtu.

Neko bi mi mogao zameriti kako povodom treće pseudocivilizacijske opcije, liberalno-kapitalističke, mogu tvrditi da je rasistička, kada ona temeljno i gotovo histerično inkriminiše rasizam? Naposletku, kako mogu tvrditi da ona stremi nekakvim eugeničkim metastazama? Aktuelni globalni stav koji podstiče mešanje rasa u cilju poboljšanja ljudske vrste proizvođenjem međurasnih hibrida suštinski je rasistički, jer pojmom i tehnologijom rase želi da rešava ne samo tekuće, već probleme istorijskog formata. Ali to je ono što je vidljivo i prisutno u zvaničnom govoru. Ono što nije toliko očigledno jesu namera i tehnologija genetske modifikacije, kloniranja i transhumanizma, koje ciljaju na izmenu ljudskog materijala. U eugeničkoj perspektivi datog pogleda, nema mesta čistim rasama, a u krajnjoj liniji čistom ljudskom biću. Postojanje ljudskih rasa se ideološki negira. Po tom gledištu, seksualni rasni ili etnički ekskluzivitet, budući da obavlja reprodukciju jednog tipa ljudi, u okviru obeležja neke određene rase, nepoželjan je, čak i nemoralan. Pritom se sam pojam rase odbacuje kao nenaučan i svodi na kulturu. Nema nikakvih rasnih razlika, samo kulturnih. Protagonisti globalističkog rasizma će za sebe zadržati svoju genetsku i familijarnu ekskluzivnost dok će svima ostalima istu tu ekskluzivnost poricati. 

Pobednici iz Drugog svetskog rata, umesto da nastave borbu protiv nacizma u svim njegovim vidovima, oni nastavljaju Mein Kampf, Hitlerovu borbu protiv stvarnosti. Sa tog stajališta, tzv. slobodni svet je u borbi protiv nacizma izgubio rat, a čovečanstvu preti još gori i do sada neviđeni totalitarizam čiji se obrisi danas jasno naslućuju. Nije svaka monolitnost loša, niti je svaka raznolikost dobra. Vladavina ideja nije isto što i vladavina samo jedne ideje. Raznovrsnost ideja i njenih nosilaca jeste osnov za pravedniji poredak od aktuelne ohlokratije, odnosno vladavine gole moći bez ideja koja promoviše glupe u korist podlih. U vladavini podlih nema ideja! Ideje osvetljavaju umove ili se osvetljavaju umom. Ništavilo ne osvetljava niti se može osvetliti.