Lucifer

Faeton

Ko je zapravo Lucifer? Pre nego što je postao knez tame hrišćanske eshatologije, i pre nego što je proglašen Svetlonošom svrgnutim sa nebesa, njegov lik lebdeo je vekovima u predanjima starih kultura. Ovaj tekst ne bavi se teološkim dogmama, već pokušava da rekonstruiše drevni, paganski supstrat mita. Krenućemo tragom jednog upečatljivog obrasca: priče o biću sunčanog sjaja, rođenog iz veze neba i zemlje, koje biva svrgnuto u podzemni svet ostavljajući za sobom trag smrada i raspadanja. Od zvezdanog puta Faetona, preko sahranjenog zmaja Pitona, do tiranina Nimroda, pratićemo kako se jedan te isti motiv preliva kroz grčku, mesopotamsku i biblijsku mitologiju, da bismo na kraju ugledali lik koji će postati večiti simbol pobune i revolucije. 

I segment: Faeton, Piton, Tifon

Na početku ovog izlaganja o Luciferu zaobišao bih konvencionalne predstave te krenuo sa osvrtom na neke indikativne detalje iz grčke mitologije, počevši od mita o Faetonu. Na vezu Faetona, Pitona i Tifona sa Luciferom, ukazao je Džejk Straton Kent u knjizi „Geozofija“. Faeton, čije se ime prevodi kao sjajni, ili onaj koji isijava, sin je boga sunca titana Heliosa i nimfe okeanide Klimene, koji je u bljesku pao sa nebesa nakon što je izgubio kontrolu nad sunčevim kočijama koje je posudio od oca. Kao posledica tog događaja, od njegovih džinovskih ostataka nastao je nesnosan smrad. U tome možemo povući paralelu sa telesinom Pitona, čije ime znači truli, kojeg je ubio solarni bog Apolon te koji je sahranjen u Delfima. U varijantama mita umesto Pitona pominje se Drakaina, kao ženski zmaj, što podseća na mesopotamski mit o solarnom bogu Marduku koji ubija zmajoliku ili zmijoliku boginju Tijamat. Sledeći Kenta, ovu vezu Faetona i Pitona možemo upotpuniti sa još jednim mitološkim likom, a to je Tifon, sahranjeni bog čije je raspadajuće telo stvaralo gustu smrdljivu maglu. Tifon, čije ime znači uragan ili olujni, dete Tartara i Geje, jeste zmijoliko-antropomorfni krilati div kojeg je ubio Zevs. Tifon je poistovećivan sa egipatskim bogom Setom. Bio je otac čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, ali i Sfinge, čija je majka poluzmija Ehidna.

Atena i Erihtonos

Zevs je takođe usmrtio Faetona, budući da su se pomahnitale solarne kočije, čiji konji očito nisu slušali neiskusnog vozara koji se uplašio ugledavši Škorpiju na nebu (misli se na sazvežđe), opasno primakle Zemlji pustošeći je sunčevom vrelinom. Tada je Zevs munjom oborio Faetona koji je pao u reku Eridanus koja teče Hadom. U ovome postoji jezička sličnost sa sumerskim gradom Eriduom, posvećenom bogu voda Enkiju. Takođe, biblijski Helel ben Šahar (Sin zore), kojeg pominje prorok Isaija, pada u hebrejski podzemni svet, kraljevstvo mrtvih, Šeol. U Apokalipsi 8:10, govori se o padu zvezde koja se poput buktinje sunovraćuje u vodu. Dakle, Faeton, Piton i Tifon dele iste detalje tako karakteristične za kasnije hrišćanske predstave o Luciferu ili Satani. U pitanju je pakleni, htonski smrad, sunovrat u podzemni ambis sa nebeskih visina, veza kako sa solarnim božanstvima, tako i sa vrhunskim bogom gromovnikom. Faetonu je posvećeno sazvežđe Auriga (Kočijaš). Grčko ime tog sazvežđa je Eniohos (držač uzdi), a koje po zvučnosti podseća na biblijskog Enoha, kojeg je Bog uzeo za njegovog života (Postanje, 5:21-24). 

II segment: Faeton, Erihtonos, Klimena, Eos

Takođe, postoji shvatanje koje povezuje ovo sazvežđe sa legendarnim sumerskim kraljem Nimrodom graditeljem čuvene Vavilonsku kulu. U jednoj varijanti grčkog mita, ime tog kočijaša je Erihtonos (moguće značenje je „koji se bori sa zemljom“). On je sin vulkanskog boga Hefesta i boginje Atene, mada se pominje i da ga je rodila Geja. Erihtonos je rođen kao bogalj te pošto nije mogao da hoda njegov otac mu je izradio kolica, odnosno kočija. Njegova zaštitnica je boginja Atena koja ga je krila u korpi (za držanje zmija), budući da je donji deo njegovog tela bio zmijski. Na partenonskoj statui ove boginje Erihtonos je prikazan u obliku zmije pored Ateninog štita. Takođe, Erihtonos je smatran izumiteljem kvadrige, kočije koju vuku četiri konja.

Teško je na prvi pogled poistovetiti Erihtonosa i Faetona, ali veza između Faetona i Hefesta postoji u verziji mita po kome je Faeton njegov sin. Još jedna poveznica Faetona i podzemlja jeste poistovećivanje njegovog oca Heliosa sa Hefestom (čiji je egipatski pandan bog Ptah). Osim toga, upravo je Hefest skovao pehar koji je poslužio kao barka (poput Raove barke) kojom je Helios tokom noći, putovao podzemnim vodama sa zapada na istok. Helios i Hefest, iako različiti bogovi, mogu predstavljati ovaploćenja solarnog bića, s tom razlikom što je Hefest oblik htonskog Sunca, dok je Helios njegova nebeska forma. U drugoj verziji mita o Faetonu, njegova majka bila je boginja zore Eos, titanskog porekla, inače sestra solarnog boga Heliosa i lunarne boginje Selene. Njegov otac je smrtnik Kefej (Kufu ili Keops?), sin egipatskog faraona Bela, etiopski kralj, suprug Kasiopeje i otac Andromede (sve sami astronomski pojmovi). U ovoj varijanti Faeton je bio voljen od strane Afrodite. Imajmo na umu da su Eos i Afrodita mitski izraz Venerine planetarne prirode, a što opet dovodimo u vezu sa kompleksom Venera - Lucifer. U jednoj varijanti mita Faetonova majka nimfa Klimena pojavljuje se i kao majka još jednog indikativnog mitološkog lika koji izaziva snažnu lucifersku asocijaciju - Prometeja. Osim njih dvojice, Klimena je i majka čuvenog diva Atlanta, koji je zbog učestvovanja u titanskoj pobuni protiv olimpijskih bogova, kažnjen tako što je na svojim plećima nosio nebeski svod.

Sargon II

Očigledno bi u likovima Klimene i Eos trebalo potražiti ključeve majčinskog načela luciferijanstva. Kao jutarnja rosa koju vezujemo za Eos, i kao nimfa Klimene, ovde uočavamo vodeni element u svojstvu Majke koja u vezi sa Suncem rađa veliko i moćno biće sudbinski sklono padu, odnosno smrti uzrokovane intervencijom nebeskih sila. U varijanti mita o Faetonu (po kojoj je njegova majka Eos), mogući uzrok njegovog pada jeste u njegovoj smrtnoj prirodi koju je nasledio od svog oca Kefeja. Klimena je takođe i majka sedam nimfi poznate kao Helijade (asocijacija na solarnu vodu). Po Helijadama je jedno sazvežđe dobilo ime. Faeton bi bio osmo, muško dete, a što snažno podseća na sve ono što je Kenet Grant, sledeći Džeralda Masija, pisao o egipatskoj boginji Velikoj Majci Ta-Urt, predstavljenoj sa sedam zvezda sazvežđa Veliki Medved, koja rađa boga Seta, oličenog u Psećoj zvezdi Sirijusu. Prvobitno je to bio Sin Majke rođen bez učešća oca, što ukazuje na matrilinearnu kulturu i doba kada muška uloga u prokreaciji nije imala značaj. Muško načelo je u tom smislu bilo nevidljivo ili natprirodno, odnosno božansko, a čiji je najpodesniji predstavnik upravo Sunce.

III segment: Helel ben Šahar, Nimrod

Piter Grej, u knjizi „Lucifer: Princeps“, kao još primera luciferskih motiva sa grčkom mitologijom, osim Faetona, ističe likove Belerofonta, Prometeja i Ikara, a takođe pominje i sumerskog Etana, Gilgameša i Atara. Vidimo da postoji više oblika tog mita u raznim kulturama. Ovde bih napravio digresiju i pokušao da ukratko predstavim nekoliko ideja iz Grejove knjige od značaja za ovo razmatranje, da bih se potom vratio na glavni tok priče oličen u primerima iz grčke mitologije. U samom jezgru mita o Luciferu stoji pobuna protiv ustaljenog ili legitimnog poretka i posezanje za vrhovnom vlašću. Izraz Lucifer, u biblijskom smislu, pominje se u latinskom prevodu starozavetnog teksta, Isaija 14:12, gde u srpskom prevodu piše: „Kako pade sa nebesa, Svetlonošo, Zorin sine! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda.“ 

Po Greju, Isaijin tekst (14:12-15) sadrži fragmente mita koji odgovara liku Faetona, a koji verovatno ima starije poreklo, najverovatnije sumersko. Isaijin Svetlonoša je na latinski preveden kao Lucifer. U grčkom prevodu to je Eosforos. Pritom, kontekst ovog navoda odnosi se na asirsko-vavilonskog vladara (najverovatnije Sargona II) kojeg proklinje prorok Isaija, nad čijom smrću on likuje i vidi je kao Jahveovu nadmoć. U krajnjoj liniji, uopšte nije važna ličnost nekog antičkog bliskoistočnog tiranina, već činjenica da je reč o predstavniku sile (geopolitičkom faktoru) koja je Izraelcima nametnula, u njihovim očima nelegitiman, bogohulni, paganski, antikosmički, naposletku satanski poredak. Vladar novog asirskog carstva postao je ovaploćenje legendarnog svetskog zloduha. Grej tvrdi da hebrejski izraz koji je upotrebio Isaija, Helel ben Šahar (Sin zore), predstavlja vladarsku titulu, budući da njegov legitimitet dolazi od jutarnje zvezde, Venere, tj od boginje Ištar. U očima starozavetnog proroka Ištar je idol, lažno božanstvo. Vezu sa Venerom i vodenim elementom imalo je i starosemitsko božanstvo Atar (verovatno varijacija od Ištar / Astarta).

Grej sugeriše da lik koji u biblijskom kontekstu može poslužiti kao prototip ili zajednički simbol sumerske vladarske doktrine kosmičkog i državnog legitimiteta, koju su potom nasledili drugi paganski narodi Bliskog istoka, jeste Nimrod. Ovaj vladar pominje se u desetoj glavi Postanka, a često je u vanbiblijskim izvorima povezivan sa izgradnjom Vavilonske kule te predstavlja oličenje ljudske pobune protiv Božjeg poretka. Nimrod je u bibliji označen kao Hamov potomak, jednog od trojice Nojevih sinova kojeg je otac prokleo. Nimrodov otac je Kuš, od koga poreklo vode Kušiti, odnosno Etiopljani, a što neodoljivo podseća na lik Kefeja iz grčke mitologije, etiopskog kralja, koji je u jednoj verziji mita, kako sam već pomenuo, bio Faetonov otac. Kako u desetoj glavi beleži Postanje, Hamovi potomci, Hamiti, vladali su sumerskom zemljom (što zvanična istorija ne može potvrditi). Uopšteno, Hamiti su Egipćani, Libijci, Kananci i Etiopljani, u biblijskoj perspektivi dijabolična loza ili rasa, protiv čije su magijske religije grmeli Jahveovi proroci, ali čiju tehničku i civilizacijsku superiornost ne možemo zanemarivati. Grčki mit pominje da su Afrikanci potamneli onda kada je Faeton, izgubivši kontrolu nad Heliosovom kočijom, skrenuo bliže Zemlji te spržio kožu afričkih ljudi i uništio vegetaciju na prostoru današnje saharske pustinje. U „Mormonovoj knjizi“ američkog proroka Džozefa Smita, tamna boja kože je izraz prokletstva koje je Bog bacio na neverne ljude prvobitno bele puti. Ti mitovi su može biti odjek ili u korenu percipiranja Afrikanaca kao baštinitelja mračnih obreda i demonolatrije, čime se objašnjava njihova boja kože i drugačiji izgled.

Belerofont

Vrednosti, verovanja i prakse koje su nametnuli paganski osvajači, prkose ustaljenom poretku po kome je ustanovljeno izraelsko kraljevstvo kao Božja država. Mnogi tadašnji Izraeliti poveli su se za tom stranom modom, prihvatajući tuđa verovanja i običaje, a što nailazi na osudu proroka. Prorok Isaija ih proklinje i njihovo ponašanje opisuje kao pobunu protiv Boga. Upravo je ta pobuna protiv Boga u korist ovozemaljske surevnjivosti, nadmenosti i idolopoklonstva ključni motiv obrazovanja mita o Luciferu kao Satani, univerzalnom protivniku koji poprima ahrimanske dimenzije. On postaje obmanjivač.

Dodatni motiv mita o Luciferu, kako Grej naglašava, jeste kult meteorskog metala, o čemu je i Mirča Elijade pisao. Meteori, naročito oni bogati gvožđem, bezmalo kod svih naroda imali su sveti karakter. Oni su dali zamajac razvoju kovačkog zanata, koji je izvorno povezivan sa magijom i svetom duhova. Kovači su, kako je Elijade pokazao, izvorno i alhemičari. Kod nekih naroda kovači su bili poštovani i cenjeni, dok su neki na njih gledali kao na nužno zlo, ljude u vezi sa zlim duhovima i mračnom magijom. U tom smislu indikativna je veza biblijskog Tubal Kaina, potomka zloglasnog Kaina, sa metalurgijom. Betil, odnosno sveti kamen, jeste upravo onaj nebeskog, odnosno meteorskog porekla. Zato su mnogi narodi verovali da je nebeski svod sačinjen od metala. Meteorski metal je dar nebeskih bogova. U tom smislu nije teško pretpostaviti mogućnost meteorskog porekla mita o palim bogovima, polubogovima, anđelima ili sinovima bogova.

IV segment: Belerofont

Sada bih se osvrnuo na Belerofon(t)a, heroja, Sizifovog unuka, sina boga Posejdona (u drugoj varijanti njegov otac je korintski kralj Glauk) i Eurinome (Glaukove supruge). Za njega se tvrdilo da je bio lep kao bog. Ovde odmah pada u oči drevni motiv o božanskom očinstvu koji, osim što odražava matrilinearnu kulturu, ukazuje i na poseban karakter deteta te predstavlja središnji motiv rođenja božanskih ili posebno istaknutih ličnosti. Ne bih ovde ulazio previše u detalje njegovog mita, samo ću naglasiti da je Belerofont, kao heroj, ubica mnogih čudovišta, a između ostalog i čuvene troglave Himere (lav-jarac-zmija) te da je uspeo uhvatiti i obuzdati krilatog konja Pegaza, koji je čuveniji mitološki lik od samog Belerofonta, u toj meri da je jedno sazvežđe dobilo ime po njemu. Inače, Pegaz je rođen od krvi koja je šikljala iz vrata obezglavljene Gorgone Meduze (zvezda Algol), a koju je ubio heroj Persej. Iako je imao krila, Pegaz je u suštini bio vodenog porekla. Ma kako bilo, upravo jašući Pegaza, Belerofont je uspeo da se vine na sam Olimp, a što, kao neviđena drskost, nije prošlo bez kazne od strane samog Zevsa. Konji su, kao što znamo iz mitologije, barem za Grke bili htonske životinje i bili su posvećeni vodenom bogu Posejdonu. Otud solarne kočije imaju vezu sa dubinom i podzemljem. Sumerski mitološki lik Etana, uzneo se na nebesa uz pomoć orla, do najviše tačke neba Elati. Etana je takođe pao u podzemlje i postao čuvar ulaza u donji svet. Dakle, ovde takođe prepoznajemo osnovni luciferski motiv: uspon na nebesa i pad nakon intervencije vrhovnog ili solarnog boga. Kod Isaije (14:13-15) čitamo:

„A govorio si u svom srcu: ‘Do nebesa ću se podići. Iznad Božjih zvezda podići ću svoj presto i sešću na zbornu goru na krajnjem severu. Podići ću se iznad oblaka. Izjednačiću se sa Svevišnjim.’ Ali u grob bićeš svrgnut, u najdublju jamu.“

Joseph Noel Paton

Belerofont je, po jednoj verziji, bio likijsko solarno božanstvo koji je na krilatom konju putovao nebom i strelama krotio po ljude neprijateljske sile, poput recimo vulkana, koje je otelovljavao lik Himere. U toj solarnoj komponenti uočavamo sličnost Belerofonta sa Faetonom. Belerofont je kao naočit mladić velike lepote, pavši sa olimpskih visina, završio kao obogaljeni i ružni lik, a što asocira na Hefestovog sina ili samog hromog boga Hefesta. Tako i u popularnom verovanju nekada prelepi i oholi Lucifer, nakon pada, postaje ružni, šepavi i mrzovoljni đavo. Piter Grej se poziva na autora Majkla C. Astura, u njegovoj analizi etimologije imenice Belerofont, što on vidi kao semitsku derivaciju čiji je načelni oblik Baʿal-rāphôn, što se prevodi kao Baal koji isceljuje, a kojeg u krajnjoj liniji možemo smatrati uzorom lika arhanđela Rafaela, koji je takođe iscelitelj. 

Grej naglašava još jedan momenat u priči o Belerofontu koji je vezan za magiju, a tiče se pomoći koju je on zadobio od boginje Atene prilikom kroćenja Pegaza. Uz pomoć magičnog eliksira on je ovladao čudesnim konjem. To su moći i umeća veštica, ali i tzv kćeri Sunca: Kirke i Medeje. Ujedno, poznavanje obrade metala i bilja, spravljanje magičnih napitaka za opčinjavanje, trovanje ili isceljivanje, jeste htonski domen veštičarstva, kasnije povezanog sa obožavanjem đavola, odnosno satanizmom. Upravo je taj satanski oreol ono što Lucifera karakteriše u našoj kulturi. U tom smislu, Lucifer, odnosno Helel ben Šahar, je satanizovan i pretvoren u demona kletvama proroka Isaije, a što biva potvrđeno u Novom zavetu. Magijska struja je pokrenuta i od tog vremena kontinuirano truje imaginaciju gradeći demonski lik. U tom smislu u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je taj lik emancipatorski ili represivan ili je možda i jedno i drugo? Kakvo god bilo naše mišljenje o njemu jedno se ne može sporiti, Lucifer je simbol revolucije.

++++

Putovanje od Faetona do Belerofonta otkriva nam da Lucifer nije proizvod jednog uma, jednog proroka ili jedne knjige. On je, pre svega, struktura, odnosno obrazac priče koji je duboko ukorenjen u ljudsku psihu i njene pokušaje da objasni poreklo svetlosti, moći, pobune i patnje. Bilo da je reč o grčkom Faetonu koji gubi kontrolu nad očevim kočijama, sumerskom Etanu koji pada sa nebesa, ili asirskom vladaru koga Isaija proklinje, u svima njima prepoznajemo isti motiv: biće izuzetne lepote i moći biva svrgnuto jer je posegnulo za onim što mu nije pripadalo. U toj priči o padu, ključnu ulogu igra Majka – Klimena, Eos, Ištar – koja svojim vodenim, zvezdanim poreklom povezuje nebesko i htonsko. Na kraju, ono što danas zovemo Luciferom jeste sabirna tačka svih tih drevnih priča, mitski heroj koji je, prolazeći kroz filter judeo-hrišćanske osude, postao ne samo simbol zla, već i večiti podsetnik na granicu koja čoveka deli od bogova, i na tragičnu lepotu njenog prelaženja.

Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova

Ajvaz kao Lam

Od ključnog značaja za razvoj ideologije tarota u anglosaksonskom svetu, osim uticaja francuske okultne škole i Blavackinog Teozofskog društva, jeste fenomen tzv Tajnih šefova, odnosno kontroverznih skrivenih majstora koji su navodno stajali u pozadini nekih okultnih društava u XVIII i XIX veku, a što je tek u slučaju Alistera Krolija došlo do svog vrhunca u liku i delovanju tajanstvenog Ajvaza (Aiwass). Sada to napominjem kao ključni pojam do koga ćemo doći jednim kratkim istorijskim pregledom. Jedan od prvih koji je tvrdio o njihovom postojanju bio je Baron fon Hund (Karl Gotthelf, Baron von Hund und Altengrotkau, 1722–1776), nemački mason. Druga značajna ličnost u svetu okultizma koja je podučavala doktrinu Tajnih šefova bio je špansko-francuski okultista Martinez de Pasqually, začetnik okultnog pravca poznatog kao Martinizam. Njegovo puno ime bilo je Jacques de Livron Joachim de la Tour de la Casa Martinez de Pasqually (1727–1774). On je 1761. godine osnovao okultni red l'Ordre de Chevaliers Maçons Elus Coens de l'Univers, poznat kao Elus Cohens (Odabrani sveštenici). Martinezovi nastavljači bili su Louis-Claude de Saint-Martin (1743–1803) i Jean-Baptiste Willermoz (1730–1824).

Fon Hund je osnivač Obreda Strikt Observanz na čijem su čelu stajali nevidljivi Tajni šefovi. Ovaj masonski red osnovan je 1751. godine i hijerarhijski ustrojen u sedam stepenova. Red je, između ostalog, bio i u funkciji jačanja nemačke nacionalne svesti i bio je otvoren za sve društvene slojeve. Navodno je Freiherr Adolph Franz Friedrich Ludwig Knigge, 1752–1796), nemački pisac, mason i značajan član Iluminatskog reda, takođe bio i član ili pod uticajem doktrina Strikt Observanza. Ovaj red prate mnoge kontroverze, ali pomenuću da se u njegovoj suštini nalazi okultni sistem čiji posvećenici razvijaju svoja suptilna astralna tela. Njihovim razvojem upravljali su Tajni šefovi za čije se postojanje ne može reći da je konkretno već oni obitavaju na višim i suptilnijim planovima egzistencije, što ne znači da se ponekad ne mogu ovaplotiti. Baron fon Hund je neposredno od Tajnih šefova primao uputstva. Tajni šefovi su skriveni adepti svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva, rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Tu je na delu ideja koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista i Crkvu, na duhovno usavršavanje, putem neposrednog odnosa čoveka sa Bogom, upražnjavanjem određenih mističnih praksi, a uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno manifestuju, i na ovom svetu zaređuju nove članove spoljašnjih posvećeničkih redova.

Navodno, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, napuste zemaljski plan, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni jesu slobodni, ali su svojevoljno potčinjeni zakonima materijalnog bitisanja radi boljitka ljudi. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane. U suštini, Tajni šefovi i postoje i ne postoje, ali su nesumnjivo postojali (i još uvek postoje) oni koji tvrde da su u kontaktu sa njima te da prenose njihovo učenje. U Engleskoj se uticaj Tajnih šefova vezuje za već pominjanog Vestkota, primarnog osnivača Zlatne zore, a potom i za njegovog okultnog partnera Metersa.

"The True Order of the Rose Cross ascendeth into the heights even unto the Throne of God himself."

Tako glasi izreka u ritualu stepena Adeptus Minor u okviru radova Zlatne zore. Navedeni iskaz ukazuje da istinski rozenkrojcerski red, čiji je navodno jedan od spoljnih oblika red Zlatna zora, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U knjizi Izraela Regardijea The Original Account of the Teachings, Rites, and Ceremonies of the Hermetic order of Golden Dawn pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (živeo 463 godine). Takođe, kao glavni adept i tajni šef pominje se čuveni Kristijan Rozenkrojc, osnivač navodnog Rozenkrojcerskog bratstva. Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o šefovima shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu. Ipak, ostali su i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na njegovom poboljšanju, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora.

Zašto je ovo važno u kontekstu tarota? Zbog dogme okultista o pravilnim atribucijama hebrejskih slova i velikih tarot arkana koja je bila deo tajnog znanja o kome su posvećenici Zlatne zore bili obavezani na ćutanje pred profanima. Izvor te dogme je tajanstveni rukopis čiji je navodni izvor u mudrosti Tajnih šefova. Jedan od tih navodnih Tajnih šefova objavio se Alisteru Kroliju pod imenom Ajvaz, izdiktiravši mu trodelnu „Knjigu zakona“ koja predstavlja pravila tajne doktrine za eon boga Horusa. Po Kroliju, Ajvaz je istovremeno bio njegov lični anđeo čuvar, tajni šef Zlatne zore (koji je za Krolija imao nove zadatke), glasnik boga Horusa, logos Novog eona itd. Možda sam još nešto ispustio, ali neka mi ne bude zamereno jer suština je u sledećoj Ajvazovoj izjavi:

„All these old letters of my Book are aright; but [Tzaddi] is not the Star. This also is secret: my prophet shall reveal it to the wise.“ Knjiga zakona 1:57.

Ovim Ajvaz obznanjuje da sva (hebrejska) slova pripisana njegovoj Knjizi Tota, odnosno velikim arkanama tarota, imaju korektne atribucije slovo-karta. Međutim, jedno slovo – cadi, odskače jer nije pravilno upareno sa odgovarajućom kartom. Sklon sam mišljenju da Krolijev Ajvaz nije mislio da je u pitanju greška nego da je reč o posebnoj instrukciji za naknadnu intervenciju kako bi tarot sistem bolje izrazio doktrinu novog eona. Ako cadi nije zvezda, znači da postoji još jedna pogrešna atribucija, a što je Kroli pronašao u slovu he i karti Car te zamenio atribucije tako što je cadi pripisao Caru a he Zvezdi, na šta ću se osvrnuti kada budem razmatrao te karte posebno. U zaključku ove epizode o Tajnim šefovima, postojali oni ili ne, tek kod Krolija biva jasno da su oni izvor autoriteta okultnog znanja i pravca delovanja, pa samim tim predstavljaju i skrivene bogove tarota. U pitanju je njihova (ili njegova, odnosno Ajvazova ili onog koga Ajvaz predstavlja) knjiga. Od italijanskih tarota i tarokija iz XV veka do ove fantastične doktrine o Tajnim šefovima, simbolička slikovnica zvana tarot prošla je veliku promenu za pet stotina godina.

Radi boljeg razumevanja idejnih struja koje su iznedrile okultni tarot, potrebno je obratiti pažnju na još neke izvore i načine uticaja tokom ezoterijske istorije Evrope u poslednjih pola milenijuma. Držeći se i dalje Krolija, uviđamo vezu između enohijanske magije slavnog elizabetanskog okultiste Džona Dija i potonjeg razvoja Zlatne zore, krunisanog pronalaskom Krolijevog „Tot“ tarota. Džon Di očito nije mario za tarot, ali je njegov magijski sistem imao ključnu ulogu u obuci članova Zlatne zore, kao i u najvitalnijim magijskim otkrićima i prodorima Alistera Krolija, što je on dokumentovao u „Liber 418“, knjizi poznatoj kao „Vizija i glas“. Poveznica Dija i Krolija jeste boginja Babalon, čije je poreklo enohijansko i apokaliptičko, budući da je i sam enohijanski sistem apokaliptičan. Upravo je „Tot“ tarot ilustracija „Knjige zakona“ i „Liber 418“, što tom špilu pridodaje jednu posve drugačiju dimenziju utemeljenu na mitu o Skerletnoj ženi i Zveri 666, odnosno Babalon i Teriona, Nuit i Hadit. To je posve vidljivo u velikim arkanama „Tot“ špila pod brojevima XI i XX. Nešto što je započeo Džon Di, linijama prenosa posvećenja, preko Zlatne zore i njenih izvora, konačno je oslikano simboličkim predstavama umetnutim u tarot od strane slikarke Fride Haris po uputstvima Alistera Krolija 1944. godine. Upravo su pomenute dve arkane najupečatljiviji izraz tog prenosa kojim Kroli preinačuje opšteprihvaćeni eshatološki scenario prikazan u Apokalipsi, sadržajem koji je kanalisao koristeći metode enohijanske magije. U tom preinačenom scenariju izraženog u kartama, Velika Bludnica dobija prerogative boginje, a tzv strašni sud, u standardnom tarotu predstavljen kartom Sud, kod Krolija biva Eon te oslikava doktrinu smene eona, ali ne samo to. Piter Grej u knjizi Red Goddess u dečjem liku prikazanom na karti Eon prepoznaje Antihrista kao dete Babalon, odnosno Velike Bludnice, a koje se pominje u Knjizi zakona. Po njemu, bog Horus objavljen Kroliju, te njegova doktrina Deteta, jesu drugačiji izrazi za isti onaj fenomen koji se u Apokalipsi označava kao Antihrist. Dete Horus je Antihrist, a Babalon je njegova majka! I dalje, Grej pronalazi Babalon u drevnom Vavilonu i Sumeru, u likovima boginja Ištar i Inane. To je upravo ona protiv koje su grmeli starozavetni proroci, a što u Novom zavetu dolazi do izražaja u Apokalipsi.

Drugi faktor prenosa idejnih struja jeste šabatajska kabala čija je načela ustanovio Natan od Gaze na osnovu delovanja Šabataja Cvija i lurijanske kabale. Ulogu prenosnika šabatajske kabale u sistem rozenkrojcerskog posvećenja imao je Jakov Frank, odnosno njegovi učenici. O tome je pisao Tomas Stacevic u eseju The Origins of the Qabalistic Tradition of the Golden Dawn. Podsetimo se da britanska Zlatna zora svoje osnovno utemeljenje nalazi u rozenkrojcerskom mitu i prethodi joj nekoliko organizacija. Engleski prethodnici Zlatne zore su Societas Rosicruciania in Anglia S.R.I.A. Dvojica od trojice osnivača Zlatne zore potiču iz te organizacije. Podsetimo se, ta dvojica su Vilijem Robert Vudman i Vilijem Vin Vestkot. Mnogo od strukture, simbolizma i ikonografije je iz S.R.I.A. uneto u Zlatnu zoru. Drugi uticaj, prevashodno alhemijske prirode, dolazi iz Societas Roseæ+Crucis S.R.C., čije je poreklo zapravo francusko. Član ove organizacije u Engleskoj bio je Sigismund Bekstrom (1750-1805), rođen u Nemačkoj, verovatno švedskog porekla. Istoričar alhemije Adam Meklin o Bekstromu kaže da je jedan od najvažnijih učenjaka i poznavaoca alhemije od kraja XVIII veka na ovamo. Njegovu biblioteku i radove koristili su Vestkot, Blavacka, Meters, ali i Tomas Saut, Meri En Atvud, Frederik Hokli, Vilijem Ejton. Sam Bekstrom je na Mauricijusu 1794. iniciran u Societas Roseae Crucis od strane Komt Luj de Šazala, čiji je učitelj, po Bakstromovim tvrdnjama, bio slavni Komt de Sen Žermen.

Poznati francuski izučavalac rozenkrojcerstva, Žan Paskal Ružiu (Jean-Pascal Ruggiu) tvrdi da je u Francuskoj postojala rozenkrojcerska loža još od 1624. godine. Nemački rozenkrojcerski uticaji vode poreklo od prvih rozenkrojcerskih organizacija iz XVII veka a koje su obnovljene 1710. godine pod imenom Orden des Gülden und Rosen-Creutzes, čiji je vođa bio alhemičar Samuel Rihter, poznat pod inicijacijskim pseudonimom Sincerus Renatus. Ovaj obnovljeni nemački Red Zlatnog i Ružinog Krsta prošao je kroz niz preobražaja i reformi tokom XVIII veka za šta je zaslužan Herman Fictuld. Konačnu reformaciju sproveo je Bernard Jozef Šlajs fon Lovenfeld (Bernhard Joseph Schleiss von Löwenfeld), poznat kao Febron, 1777. godine. Primetićete, to je tačno 111 godina pre osnivanja Zlatne zore u Engleskoj. Ružiu, je u svom članku Rosicrucian Alchemy and the Hermetic Order of the Golden Dawn, ukazao da većina rituala Zlatne zore vodi poreklo od nemačkih rozenkrojcera te da nema sumnje kako taj red ima svoje utemeljenje u autentičnoj rozenkrojcerskoj liniji posvećeništva. Međutim, on ukazuje i na određene uticaje koje je na rozenkrojcerski tok u Nemačkoj ostvario Jakov Frank i njegova kabalistička doktrina, a što Tomas Stacevic dalje razrađuje. Tako dolazimo do tajanstvenog Azijatskog bratstva, osnovanog 1780. godine, što predstavlja skraćen naziv organizacije čije puno ime glasi Bratstvo jevanđeliste Svetog Jovana iz Azije u Evropi (Die Brüder Sankt Johannes des Evangelisten aus Asien in Europa) a koje je kasnije promenilo naziv u Ritter und Bruder des Lichts, odnosno Fratres Lucis, tj Bratstvo svetlosti. Upravo je ova organizacija nosilac frankističke šabatajsko-lurijanske kabalističke doktrine prožete alhemijom. Ružiu navodi da je osnivač Azijatskog bratstva baron Hans Hajnrih fon Eker und Ekhofen (Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen, 1750-1790), inicijant Reda Zlatnog Ružinog Krsta. Fon Eker je takođe osnivač reda Ordo Rotae et Aureae Crucis O.R.A.C, tzv frindž-masonskog karaktera, 1776. godine, a što je, po tvrdnjama istraživača ezoterije profesora Antoana Fevra sa Sorbone, navelo Adama Vajshaupta da formira čuveni red bavarskih Iluminata, čije je usmerenje bilo više ideološke i političke prirode. Navodno, Vajshaupt je smatrao da je Fon Ekerov O.R.A.C. suviše ezoteričan te da je istorijski trenutak zahtevao svetovniji pristup delovanja prosvetljenih.

Kako Ružiu tvrdi, mnogi članovi Azijatskog bratstva bili su članovi masonske lože L’Aurore Naissante osnovane 1807. godine u Frankfurtu. Geršom Šolem je pominjao kako je među članstvom L’Aurore Naissante bilo sledbenika Jakova Franka, odnosno frankista koji su istovremeno pripadali Azijatskom bratstvu. Zapravo, ove dve organizacije bile su jedine u to doba koje su u svoje članstvo primale Jevreje. Stacevic navodi Dejvida Grifina koji u tom smislu pominje dva frankistička imena: Efraim Hiršfeld i Tomas fon Šonfeld (čije je pravo ime bilo Mozes Dobruška), nećak samog Jakova Franka. Dobruška je pod imenom Junius Frej bio poznat među Jakobincima u revolucionarnoj Francuskoj. Grifin tvrdi da je šabatajska kabala Azijatskog bratstva bila utemeljena na istim načelima poput kabale koju je podučavala Zlatna zora. Antoan Fevr takođe piše o tome da je upravo Šonfeld, odnosno Dobruška, bio tvorac rituala koje je koristilo Azijatsko bratstvo, a kasnije, značajnim delom i Zlatna zora u Britaniji, Ordo Templi Orientis Teodora Rojsa (Theodor Reuss, 1855-1923, poznati nemački okultista) u Nemačkoj i Arcana Arcanorum Frančeska Brunelija (Francesco Brunelli (1927-1982), nastavljač Kaljostrovog iluminizma) u Italiji.

Nefilimi i dva tipa inicijacije

„Kad su se ljudi namnožili na zemlji i kad su im se rodile kćeri, sinovi Božji videvši kako su ljudske kćeri lepe, uzimali su ih sebi za žene, sve koje su izabrali. Tada je Gospod rekao: „Neće se moj Duh doveka sporiti sa čovekom, jer je on samo telo. Neka mu još sto dvadeset godina.” U to vreme, a i kasnije, bilo je divova, kad su sinovi Božji dolazili kćerima ljudskim a one su im rađale decu. Bili su to silni, znameniti ljudi, koji su živeli u staro doba. Gospod je video da čovek čini veliko zlo na zemlji i da je svaka misao njegovog srca uvek usmerena ka zlu. Tada je Gospod zažalio što je načinio čoveka na zemlji, i ražalostio se u srcu. I Gospod je rekao: „Zbrisaću s lica zemlje ljude koje sam stvorio, i ljude i stoku i sve životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, jer sam zažalio što sam ih načinio.” Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ Postanje, 6:1-8.

Biblijski narativ i potonja tumačenja dovela su do uobličavanja čvrsto uvrežene predstave o satanskoj pobuni palih anđela, kao i o njihovom subverzivnom delovanju spram čovečanstva. Preciznije, nije reč o palim anđelima, nego o onima koji su sišli, odnosno sinovima bogova (Beni Elohim). U kabalističkim šemama Beni Elohim su anđeoski red nivoa jeciraha u merkurovskoj sefiri Hod. Posledica njihovog „silaska“ i „mešanja“ sa ženama je stvaranje Nefilima, tirana, odnosno divova, Giborim, za koje neki veruju da su ostavili svoj materijalni izraz u onome što se zove megalitska kultura. U biblijskom kontekstu, Nefilimi su na neki način smešteni u istorijski okvir, posebno iz razloga što se ponovo pominju u starozavetnom tekstu u Brojevima 13:33. Tu je opisano kako su potomci Nefilima viđeni u Kananu u Mojsijevo vreme i nazvani su sinovi Anaka, odnosno Anakiti (anak, odnosno ogrlica ili lanac). Otud je Kanan smatran njihovom domovinom. Ali, među mnogim istoričarima postoji mišljenje koje govori u prilog sumerskog porekla njihovog mita oličenog u sedam mudraca ili heroja iz pretpotopskog perioda pod nazivom Apkalu ili Abgal. Ponekad su oni opisivani kao ljudi-ribe te povezani sa akvatičkim motivima i bogovima.

Nefilimi su bili ljudi od autoriteta, znameniti, poput vladara, mudraca ili heroja. Pa kako se to onda premetnulo u ideju njihovog zatiranja od strane Boga? O tome se ništa ne kaže u biblijskom tekstu, ali ima nečeg kod Enoha. Navodno, Giborimi su se osilili, postali su destruktivni i njihovo ponašanje je pretilo da uništi ne samo ljudski rod, nego i sav živi svet na Zemlji. Nosioci višeg poretka su morali da reaguju. Pisci biblijskog Petoknjižja, ali i nekih ranijih uzora, okarakterisali su staru religiju kao idolatrijsku i u neku ruku demonsku. Otud ideja da su tu demonsku religiju nadahnuli nekakvi pobunjeni i pali anđeli iz reda Beni Elohima. Ideja o Nefilima ima svoju paralelu u mnogim religijama tokom istorije. Deca začeta na svetim orgijama smatrana su decom bogova. Ta deca imaju ljudske majke ali su im očevi bogovi ili duhovi. Takođe, ta deca imaju posebna, magijska svojstva, od njih se biraju budući vračevi. Takva praksa je, razume se, u očima biblijskih autora nečuvena blasfemija i kosi se sa njihovom doktrinom, ali ostaje činjenica da vračeva ima kako dobroćudnih tako i onih izopačenih. „Knjiga Enohova“ pominje brojku od 200 tih sinova bogova koji su sišli, te imenuje njihove vođe. Svaki od njih donosio je neko znanje i ljudski rod podučavao nečemu. Tako je recimo Azazel podučavao ljude metalurgiji (kovači - alhemičari). Azazel je učio ljude izradi metalnog oruđa i oružja, kozmetici, obradi dragog kamenja, spravljanju i upotrebi boja. Revolucionarno! Time se lik Azazela, opisanog kod Enoha dobrim delom može poistovetiti sa Prometejom. Drugi anđeli su ljudima preneli znanja o astronomiji, magiji, kretanju Meseca, upotrebi biljaka itd. Sve je to drastično promenilo stanje ljudi na Zemlji.

Nisu sinovi bogova, oni koji su sišli, bili zli i nečisti, pre nego što su to učinili, nego nakon što su se ovaplotili i uprljali mešajući se sa Evinim ćerkama. Oni su neke Evine ćerke uveli u lunarno-stelarnu formulu. To je dovelo do stvaranja moćnog naraštaja među ljudima, odnosno nečeg što bismo mogli nazvati Mesečevom decom. Evine ćerke jesu žene, ali ukoliko obuhvatimo tim imenom jednu posebnu magijsku struju, to bi onda njen naziv dobio posebnu konotaciju: Evine ćerke! To su, kako kaže Karolj Kerenji, Kćeri Sunca. Ova teza opovrgava uvreženi stav da je lunarno-stelarni kult ženski, a solarni muški. Evine ćerke, odnosno Kćeri Sunca to nekako opovrgavaju, ali je u kontekstu ove postavke istina da one vrše posvećenje muškaraca. U političkom smislu, one daju obredni magijski legitimitet kraljevima (muškarcima). Piter Grej je u knjizi „Lucifer: Princeps“ odlično uočio da, ukoliko tekst biblijskog Postanja okultno tumačimo, možemo govoriti o postojanju dva oblika magijske inicijacije:

1) Zmija - Eva - Adam, koja je, uslovno rečeno, muško posvećenje. To je put zmije, tet, ima prirodu znaka Lava i predstavlja solarno načelo (Vatra). U tarotu je ta priroda pripisana karti Strast / Snaga. Ovom linijom nastalo je ljudsko potomstvo i kasnije muški posvećenici;

2) Anđeli - Žene (Evine ćerke), koja predstavlja žensku inicijaciju. To je put ribe, nun, i ima prirodu znaka Škorpije te predstavlja lunarno-zvezdano načelo (Voda). U tarotu je ta priroda pripisana karti Smrt. Ovom linijom nastali su Nefilimi-Giborimi. Oni su posledica ili svrha seksualnog odnosa Evinih kćeri sa duhovima-učiteljima iz reda Beni Elohima;

Dolorosa de la Cruz

Vratimo se sada na pomenutog Kerenjija, na koga se pozivam u kontekstu solarnog (zmijskog) posvećenja. Po njemu, otelovljenje zmaja, u vidu simbola Sunca, nije toliko daleko od grčke solarne mitologije.

„Na jednom mestu Euripid Helija naziva zmijom, koja je rođena u vatri, i to onom reči koja naglašava pogled zmije, i fonetska osnova reči zmaj prisutna je u svim zapadnim jezicima. Helijeva unuka, Medeja, na poklon od dede dobija prave zmajevske dvokolice, sa upregnutim krilatim zmajevima!“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 14.

Kerenji naglašava da je u pramediteranskoj kulturi, umesto konja, bik bio povezan sa Suncem. U tom kontekstu on ističe da se u Odiseji govori o Helijevim govedima. Bog Sunca je imao svoja sveta stada na ostrvu Trinakiji, koje je bilo čuvena Hadova kapija, ali je i sam Had imao slična stada. Po Kerenjiju, nije bez osnove Sunčevu kapiju smatrati Hadovim ulazom. U ovom smislu valja naglasiti simboličku podudarnost simbola Sunca i Zemlje, odnosno Podzemlja. To je mesto gde se sreću krug sa tačkom u središtu i krst. Kerenji naglašava da Helije svetli živima i besmrtnicima a ne mrtvima te da je njegova priroda da ubire ljudske živote po principu zamene za jedno njegovo pojedeno goveče. I ako ovo povežemo sa mitološkom činjenicom da je Helije kroz podzemni svet putovao, ne u barci, nego u krčagu, aluzije na novoenski krolijevski koncept crvene boginje Babalon, odnosno Skerletne Žene i njenog pehara, ne mogu biti jasnije. Ono što Babalon povezuje sa zmijom i zmijskom inicijacijom jeste njena atribucija sa hebrejskim slovom tet i znakom Lava, te položajem njene staze na Drvetu života generičke kabale zapadnog okultizma, gde ona spaja Levi i Desni stub. Helijev noćni krčag, kao pehar, predstavlja beskraj vodenog elementa, kojeg je Kerenji uporedio sa Okeanom. Taj dvojac Helije i Okean, podseća na temeljnu postavku krolijevske mitologije i kosmogonije: Nuit  i Hadit. Kerenji se poziva na Heraklita koji tvrdi da Helije i Okean nikada ne skreću sa svoga puta te jamče jedinstvo i zakonitost sveta. Titanska priroda Helija jeste upravo ono što su njegova deca nasledila. On je u mitologiji poznat kao otac veštica i čarobnjaka. Njegove kćeri su čuvena čarobnica Kirka, zatim Pasifaja - veštičja kraljica Krita, potom Aeks - gorgona nimfa, ali i Telkini - čarobnjaci sa Rodosa itd.

Žene, bilo da su posvećene putem zmije ili sinova bogova, deluju na način koji je opisao Grej: kao glumice, sveštenice, proročice, veštice ili kurtizane. Upravo ovo poslednje, ukazuje na prastari kult svetih hetera (prostitutki). Kao posvećenice sinova bogova, one imaju seksualnu magijsku moć nad duhovima. Kao posvećenice zmije, one imaju sličnu moć nad muškarcima. Ta predstava stoji u korenu one o biblijskoj Velikoj Bludnici, jer je upravo ta Bludnica izvor legitimiteta kraljeva i njihove moći. Kerenji podseća kako je upravo Kirka ta koja Odiseju otkriva put u podzemlje te ukazuje da heterstvo (poput sirena), ima veze sa smrtno-podzemnim. Možda tu uopšte nije reč o dva posebna načina ženskog posvećenja, nego je možda reč o fazama jednog puta, jer se te uloge mešaju, kao što se mešaju ljubav i rat, odnosno život i smrt, kao dvostruka uloga velikih boginja.

Za trenutak obratimo pažnju na još jednu snažnu paralelu koja povezuje vešticu Medeju, ženu vođe Agronauta Jasona sa nečim nama poznatim. Medejino poreklo je solarno, budući da je ona Helijeva unuka i Kirkina bratanica. Po legendi, Medeja je svoju decu skrivala u Herinom vrtu čim bi se ona rodila. Navodno, ona je verovala da će deca na taj način postati besmrtna. Ovo je povezano sa svetkovinom po kojoj je četrnaestoro mladića i devojaka u Herinom vrtu moralo da provede u progonstvu godinu dana, ili da bude žrtvovano, što ima paralelu i u mitu o žrtvovanju atinskih mladića i devojaka Minotauru u kritskom Lavirintu. Minotaur (sazvežđe Bika), čije je pravo ime Asterion (Zvezdani), takođe je Helijev unuk. Drugi solarni lik te priče je Arijadna, takođe Helijeva unuka. Motiv skrivanja dece je hronosovski, jer ako tim činom ona mogu dosegnuti besmrtnost, znači da tako izbegavaju Hronosove, odnosno čeljusti vremena. Cena za to je da ne iskuse život. Hronos kao bog vremena povezan je sa zlatnim dobom, ali i sa kamenom. Dete je u tom smislu skriveni kamen alhemičara (kamen besmrtnosti), što je okultni motiv velike arkane Sunce. To je solarni, odnosno kamen mudrosti, univerzalni lek, cilj alhemijskog rada. Medeja je alhemičarka. Nije li alhemija bila jedno od umeća kojoj su sinovi bogova, odnosno, konkretno Azazel, podučavali ljude? Vidimo snažno solarno prisustvo u ovim mitskim pričama oko kojih se pletu niti temeljnih inicijacija kraljeva-bogova i država.

Giborimi su moćni preci, prastari oboženi i obožavani heroji, sveti mrtvi. Oni su drevni kraljevi božanskog porekla koji su svoje mitsko mesto našli u zvezdama. Naime, sazvežđe saobrazno njihovoj prirodi je Orion. Prevod naziva ovog sazvežđa u semitskim jezicima jeste div. Astronomski, sazvežđe Orion se zimi uzdiže na istoku dok Škorpija pada ispod zapadnog horizonta. Škorpiju je poslala boginja Gaja da ubije diva Oriona jer je ovaj pretio da će pobiti sve zverinje na zemlji. Taj detalj podseća na kaznu koju je biblijski bog odredio Nefilima-Giborima zbog njihovog sličnog ponašanja. U apokrifnoj „Enohovoj knjizi“, 10:13, piše da je bog odredio arhanđela Gabrijela da uništi potomke sinova bogova na Zemlji, odnosno Nefilime. U atribucijama generičke okultne kabale, Gabrijel je arhanđeo Zapada. Njegov astrološki glif je orao koji se odnosi na znak Škorpije. Pojava simbolizma škorpije na ovom mestu je posve u skladu sa opaskom koju je Grej izneo o dva puta posvećenja čarobnica - zmijski (solarni, lavlji) i onaj posredstvom sinova bogova (lunarno-stelarni, škorpionski). Ubijanje Nefilima od strane entiteta povezanog sa moćima škorpije ukazuje na obrednu ljudsku žrtvu, odnosno žrtvovanje odabranih, Mesečeve dece, a što je povezano i sa drevnim običajima kraljeubistva.

Posledično, solarna, zmijska inicijacija je uzrok pada čoveka, odnosno izgona Adama i Eve iz rajskog vrta. Lunarno-stelarna inicijacija je uzrok potopa i uništenja prvog čovečanstva. Zmijska inicijacija je starija, dok tzv Posmatrači ili sinovi bogova, kao očevi Nefilima, dolaze kasnije. Inicijacija od strane Zmije je osnovna, a ona od strane Posmatrača čini njenu nadgradnju. U kontekstu istorijskog vremena, možemo potvrditi i treću inicijaciju, tj onu koja potiče od duhova Nefilima a koja dopire do nas putem tzv grimoara. U „Knjizi Enohovoj“ 15:8-12, opisano je da su duhovi ubijenih Nefilima postali opaki demoni koji bitišu u podzemlju. Tako uočavamo opadajuću gradaciju posvećenja: Zmija - Anđeli - Nefilimi (duhovi moćnih preminulih). Motiv o duhovima moćnih predaka ili preminulih šamana je drevan i široko rasprostranjen u raznim kulturama. Kontrainicijacija svoje utemeljenje nalazi upravo u ovoj trećoj inicijaciji, budući da ne poseduje ključeve zmijske i anđeoske inicijacije. Međutim, nefilimska inicijacija, u današnjem obliku nudi samo spoljne ključeve, što rad njenih posvećenika čini nepotpunim a njihov preobražaj nedovršenim.

Marc Potts

Neoatlantizam i kontrainicijacija

Uzroke propasti nekog poretka, sistema ili jake ličnosti, preduzeća, organizacije, društvene moći, države, nacije, imperije, trebalo bi tražiti u periodu njene najveće moći i ekspanzije. Slabost nekog tela ogleda se u trenutku njegovog širenja. Tada svaka pora biva vidljiva, a pora u jednom trenutku može narasti u pukotinu a ova u smrtnu ranu. Naravno, tipično ljudsko gledište, zaslepljeno trenutačnom moći datog subjekta, propušta da u imaginaciji vidi puteve koji vode ka fatalnim ishodima. To je normalno jer ljudi obožavaju moć, čak i kad ih ova ugnjetava. Moć, kada je živa i aktivna, čini se neranjiva i večna. Moć na čijim plećima počiva moderni svet je atlantske prirode. Ovaj izraz možemo shvatiti dvojako, u smislu transatlantskih sila evropskog kolonijalizma i potonjeg amerikanizma, ili u smislu mitološke Atlantide i titana Atlasa. Vratiću se na ovaj mitski kurs, ali hajde prvo da razmotrimo opšta mesta modernog sveta.

Nekonzumerizam je prvi praktični korak ka pobuni. Živeti izvan većine potrošačkih tokova jeste početak tog puta, odnosno pobune protiv modernog sveta, budući da je uperena protiv njegove osnove. U tradicionalnom smislu revolucija označava delovanje ka narušavanju kosmičkog poretka koji je ustanovljen božanskom voljom. Pobuna protiv društvenog poretka ili poretka zajednice tada biva nešto satansko, protiv-kosmično, a ne samo čin ili delovanje upereno protiv nečije vlasti. Da je u pitanju samo to, ne sviđa nam se ovaj vladar, slab je i ne poseduje vladarsku mudrost, onda tu nipošto ne bi bilo ni govora o revoluciji. Na položaj svrgnutog vladara došao bi drugi, ali se suštinski ništa ne bi promenilo jer za takvom promenom nema potrebe. Buna se diže protiv nemoćnog ili tiranskog vladara jer je ovaj svojom slabošću ili arogancijom ugrozio stabilnost zajednice i kosmosa! U takvim okvirima buna je zapravo reakcionarna i cilja ka održanju postojećeg poretka. Revolucija, po definiciji, podrazumeva suštinsku promenu, a ta promena je kosmička budući da zadire u svetonazor. Narušavanje božanski legitimisanog poretka ruši i odnose unutar društva i unutar užih zajednica, uspostavljenih na datom kosmičkom poretku.

Revolucija koja je dovela do stvaranja modernog sveta, zamišljena je kao konačna i neporeciva, projektovana u stilu svojevrsnog kraja istorije. Ta hronocentrična predstava u temelju je mentaliteta modernosti. Modernost za svagda i neopozivo ukida predmoderni poredak i nudi revoluciju koja teče. U takvoj iskrivljenoj i suženoj materijalističkoj dijalektici svaka revolucija je podražavanje, oblik masovne histerije čiji je suštinski cilj proširenje granica konzumerizma. Konzumerizam je izraz koji ukazuje na proždiranje, fokusiranost na usta, brbljanje i ždranje, što izaziva snažnu asocijaciju na predstave o đavolu koji u Paklu proždire grešnike, o Saturnu-vremenu koji proždire svoju rođenu decu, ili o Lilit, koja takođe guta i proždire. Tako i konzumerizam proždire prirodu, resurse, bogatstva, te naposletku i samog sebe, odnosno konzumenta.

Jedan poseban tip promene i razvoja je time trasiran i povodom toga svaka futuristička misao obično ide u dva pravca: prvi je optimistički i projektuje neverovatan razvoj i napredak, a drugi simulira krah i pad u varvarstvo ili u totalitarizam. Treća opcija se ne nazire, ali umesto nje postoji mnoštvo pseudotradicionalističkih inicijativa koje zagovaraju određenu retradicionalizaciju, ali i dalje u koordinatama modernosti. U tako dvoopcionom sistemu odigravaju se male i dramatične lokalne ili globalne pobune čvrsto utemeljene u modernosti, a čije pogonsko gorivo predstavlja osećaj neispunjenosti i nezadovoljenosti. U datim okvirima pobune su, kako to primećuje Piter Grej u knjizi „Lucifer: Princeps“, postale marketinška oruđa stvorena da eksploatišu razvojne faze seksualnog buđenja i deferencijacije današnjih tinejdžera kojima moderno društvo više ne obezbeđuje inicijacijski obred preobražaja iz detinjstva u odraslu osobu. Po njemu, to je deo promišljene strategije za stvaranje potrošača te za potkopavanje pogona socijalnog i seksualnog nezadovoljstva, usmeravanjem tek stasalih generacija u pravcu potrošnje i lojalnosti određenim brendovima. Strateški skrojene i usmeravane pobune nemaju za zadatak da ciljane mete (a to su mladi) osposobe za samostalno mišljenje koje bi posledično dovelo u pitanje vrednosti korporativne države koja je stožer konzumerizma i tzv potrošačkog društva. 

Konzumerizam je sredstvo stvaranja produženog detinjstva i održavanja infantilnosti, čime se vrši svojsvrsno štrojenje čitavih generacija (da upotrebim i dodatne pogane grčko-latinske izraze: invalidacija, amnezija, anestezija, kastracija). Dakle, umesto obreda prelaska u narednu fazu života moderna omladina se gura ka pobuni koja predstavlja pseudo-obred za (kvazi)odrastanje. To je kontrainicijacijska formula trajne infantilizacije i masovne proizvodnje emotivno-kognitivnih invalida. Setimo se, donedavno je omladina slana u masovnu pogibelj svetskih ratova. Simbolički, moderna pseudorevolucija može biti predstavljena na sledeći način: imamo dva stuba, jedan predstavlja pobunu a drugi pohotu. U sredini se nalazi žrtvenik na kome piše konzumerizam: za obredno proždiranje kontrainicijacijske žrtve.

Upravo u fenomenu kastracije čitavih generacija ogleda se težina mitološkog prtljaga modernog sveta koji je potisnuvši mitsko, magijsko i religijsko, stvorio pretpostavke za njihovo izbijanje u izopačenom vidu. Otud smatram da je iznalaženje načina života koji se ne može smatrati konzumerističkim, oblik samozaštite (ili zaštite novih pokoljenja) od masovnog škopljenja. Potrošnja je temelj modernog kosmičkog i društvenog poretka, glavno načelo društvenih, kao i odnosa unutar užih zajednica ili grupa. Kada neko ne troši ili umanjeno učestvuje u reproduktivnom lancu opšte potrošnje, taj remeti kosmičke temelje. Nacrt tih temelja lepo je opisan u Apokalipsi. U doktrini predstavljenoj u poslednjoj glavi biblije, Solarna Žena je Devica (prima materia). U novoj doktrini, onoj Krolijevoj, ona je Bludnica (otpad). U dobu Vodolije privući će se  dosta demonskih sila u naš svet i biće stvoreno mnogo toksičnog i svakolikog otpada.

Aktuelni istorijski period, označen vladavinom moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije, označio bih kao svojevrsni neoatlantizam. Kada kažem „atlantizam“ ne mislim na savremena geopolitička značenja tog pojma nego mitološka. U Otkrovenju 13:1 opisuje se kako iz mora izlazi zver sa deset rogova i sedam glava. Rogovi su joj ukrašeni sa deset kruna. I dalje u 17:12 kaže se da tih deset rogova predstavljaju deset kraljeva, sa kojima paralelu možemo naći u legendi o deset kraljeva Atlantide (Platon, Kritija, 114b), a čija imena su: Atlas, Gadeiros (ili Eumolos), Amferes, Euaimon, Mneseos, Autohton, Elasipos, Mestor, Azaes, Diaprepres. Ono što je značajno jeste, da su, po Platonu, tih deset kraljeva sinovi boga Posejdona i smrtne žene Kleito te da su rađani u parovima. Prvi među kraljevima bio je Atlas, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa onim Atlasom koji je predvodio pobunu Titana protiv Olimpa, ali je sama ideja pobune indikativna za našu. 

Platonova legenda o Atlantidi i njenih deset kraljeva čiji eho nalazimo i u Otkrovenju, zapravo ima starije mitološke uzore. Deset je često broj mitskih predaka ili pokoljenja u predanjima raznih naroda. Haldejski pisac Berosus pobrojao je deset pretpotopskih kraljeva koji su vladali fantastično dugo. Srpska epska poezija vezana za kosovski boj sa Turcima pominje devetoro braće Jugovića i njihovog oca desetog starog Jug Bogdana. U Indiji imamo devet Brahmadika, kojih sa samim Brahmom, ima deset, nazvanih deset očeva. Iranska tradicija pominje vladavinu deset drevnih kraljeva takođe. Kinezi pominju deset careva božanske prirode na početku istorije. Sličnih predstava imamo i kod Germana, Arapa i mnogih drugih naroda. Setimo se, deset je sefira kabalističkog Drveta života, kao što ima deset članova Pitagorinog tetraktisa.

Ko su, dakle, ta desetorica? Usudio bih se reći kako oni predstavljaju simbolički i brojčani izraz svetih, moćnih i drevnih predaka. Piter Grej iznosi jednu zanimljivu opasku, precizno ocenjujući duh modernog doba. On kaže da su današnji ljudi svoje drevne i moćne pretke, heroje i božanske kraljeve koji su u mitu našli svoje mesto među zvezdama, vulgarno i scijentistički (posve u skladu sa savremenom tehnološkom vizurom) poistovetili sa vanzemaljcima. Na to bih dodao jeretičnu pomisao da nema ničeg na nebu čega prethodno nije bilo na Zemlji. Tako se u modernom dobu, kao kakav izobličeni odjek, vraćaju u profanom i krajnje vulgarnom obliku drevne mitološke predstave. U tom smislu naše vreme zaista predstavlja senilno varvarstvo, jedan arogantan zaborav koji pamti samo obrise u koje trpa svoje pojednostavljene hronocentrične koncepte i shvatanja. Tako dolazimo do svojevrsnog neoatlantizma, koji oživljava drevne istine u izopačenom vidu i to proglašava nečim novim. Nije slučajno što je upravo atlantski basen kolevka geografsko i geopolitičko središte modernog sveta. Na pučinama i u talasima okeana naš svet postavlja svoje temelje tvoreći jedno nemerljivo nerazumevanje i opštu zbrku pod zastavom nakaradnog i nasilnog povezivanja rasutog čovečanstva. U tom smislu, očitava se suština kontrainicijacije kao iniciranje dijalektičkog materijalizma koji cilja isključivo ka konzumerizmu i pretvaranju aspiranta posvećenja u potrošača uvijajući svoju nameru u vrle reči bratstva, jednakosti, ekološke svesti i društvene pravde.