Atlantida i ciklusi vremena

Ovaj tekst je zapravo moj izveštaj o temama i sadržaju izvanredne knjige Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena. 

Uvod

Postoji nešto u imenu Atlantida što odbija da nestane. Hiljadama godina nakon što je egipatski sveštenik ispričao Solonu priču koju je Platon zapisao, taj potopljeni kontinent i dalje pliva kroz imaginaciju mnogih ljudi, ponekad kao naučna hipoteza, ponekad kao ezoterična dogma, ponekad kao lična vizija, a ponekad kao opsesija granična sa ludilom. Knjiga Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena predstavlja možda i najambiciozniji pokušaj da se napravi mapa te opsesije. Godvin nije ni zagovornik ni kritičar Atlantide u uobičajenom smislu. On u ovoj knjizi nastupa kao nekakav kartograf, ali ne fizičke geografije izgubljenog kontinenta, već geografije ideja koje su se oko tog kontinenta nakupile tokom poslednja tri veka. 

Dve Atlantide: racionalna i okultna

Godvin otvara knjigu jasnom distinkcijom koja će voditi čitavu studiju: postoje dve Atlantide. Prva je Atlantida racionalista, odnosno Atlantida geologa, okeanografa, arheologa i istoričara, ljudi koji tragaju za fizičkim dokazima, koji mere sedimente na dnu okeana, analiziraju drevne mape i pokušavaju da Platonove koordinate uklope u nešto što bi moglo postojati. Njihove teorije su brojne i često međusobno isključive: Atlantida je bila negde u Atlantskom okeanu, na Karibima, zatim na Kritu, na Malti, u Sahari, na Severnom polu, na Antarktiku, svuda i nigde. Godvin prvi deo knjige posvećuje upravo ovim teorijama, tretirajući ih sa simpatijom ali i sa nepokolebljivom jasnoćom u pogledu njihovih slabosti.

Druga je Atlantida okultista. Ovo nije Atlantida koju treba pronaći, već Atlantida koju treba razumeti, ili, tačnije, koju treba primiti kao objavu. Njeni zagovornici ne tragaju za fizičkim ostacima (ili tragaju samo usput). Njihovi izvori su drugačiji: sveti spisi, inicijatička predanja, vidovitost, medijumski kanali, astralna putovanja, čak i neposredno božansko otkrovenje. Godvin im posvećuje ostatak knjige, i tu se njegovo istraživanje pretvara u pravu avanturu kroz lavirint moderne ezoterijske misli.

Francuska tradicija

Drugi deo knjige je posvećen francuskoj ezoteričnoj tradiciji, i tu se Godvin pokazuje kao istoričar ideja. On ne samo da prenosi teorije, nego ih povezuje u genealogije. Počinje sa Delislom de Salesom (1741–1816), filozofom prirode, koji je tvrdio da je Zemlja stara najmanje 140.000 godina, a što je bila šokantna ideja za njegove savremenike. Delislova spekulacija o ljudskom nazadovanju i periodičnim katastrofama postavila je temelje za sve što će doći.

Zatim dolazi Antoan Fabr d'Olivet (1767–1825), jedan od patrijarha francuskog okultizma. Godvin ga predstavlja kao čoveka kod koga su se erudicija i mašta borile za prevlast. Fabr d'Olivetova Filozofska istorija ljudske rase je remek-delo spekulativne istorije: četiri obojene rase (žuta, crvena, crna, bela) smenjuju se u dominaciji nad svetom, Atlantida nestaje u potopu, a Ram (koga Grci slave kao Dionisa) osniva prvo univerzalno carstvo u Indiji. Ovo nije istorija nego mit, ali mit koji će uticati na generacije okultista.

Godvin zatim prati liniju: Sen-Iv d'Alvejdre (1842–1909) preuzima Fabr d'Olivetovu šemu i pretvara je u sopstvenu političku teoriju sinarhije (vladavine tri odvojene sile: ekonomije, zakonodavstva i kulture). Na to on dodaje sopstvenu izgubljenu zemlju Agartu, podzemno kraljevstvo kojim vlada kralj sveta. Zatim sledi još jedan fantasta, Eduar Šire (1841–1929), koji popularizuje Fabr d'Olivetovu praistoriju kroz bestseler Veliki inicijati (1889). Onda dolazi Papus (Žerar Ankosi, 1865–1916) meša sve to sa visokim otkrovenjima Luja Mišela i dodaje sopstvenu teoriju o Mesecu kao raku Zemlje.

Linija se nastavlja kroz Pol Le Kura (1871–1954), osnivača časopisa Atlantis, i njegovu opsesiju simbolima srca i zmije; kroz Pandorinu kutiju Luja Povela i Žaka Beržijea i njihovu senzacionalističku mešavinu nacističke teorije ledenog kosmosa i vanzemaljskih hipoteza; i konačno do Žana Fora, hrišćanskog ezoteričara koji pokušava da sve ovo pomiri sa katoličkom tradicijom. Ono što Godvin čini izvanredno je da ne ismeva ove autore, uprkos očiglednim apsurdnostima mnogih njihovih teorija. Umesto toga, on ih razumeva u njihovom istorijskom kontekstu, priznaje njihovu erudiciju i iskrenost, ali ne beži od činjenice da su mnogi od njih jednostavno bili u krivu.

Teozofija i rađanje okultne praistorije

Treći i četvrti deo knjige posvećen je Heleni Petrovnoj Blavatskoj i kasnijim teozofima. Ovo je centralni deo Godvinove studije, i s pravom, jer je Blavatska, bez sumnje, najuticajnija figura u istoriji okultne atlantologije. Godvin prati Blavatsku od njene rane knjige Razotkrivena Izida (1877), gde su njene ideje o Atlantidi još uvek nesređene i delimično zasnovane na sumnjivim izvorima (Braser de Burbor, Ogist Le Plonžon), do Tajne doktrine (1888), gde se pojavljuje potpuno razvijen sistem korenskih rasa i kontinenata. Blavatskina praistorija je neverovatno ambiciozna: sedam korenskih rasa, od kojih svaka ima svoj kontinent, razvija se kroz milione godina. Prva rasa (polarna) je bila eterična, bez smrti; druga (hiperborejska) takođe; treća (lemurijska) je doživela razdvajanje polova i pad u materiju; četvrta (atlantska) je dostigla vrhunac tehnologije i magije, ali je zbog zloupotrebe potonula; peta (arijevska) smo mi; šesta i sedma tek dolaze.

Ovo zvuči fantastično, ali Godvin pokazuje kako je Blavatska pokušala da svoje učenje uskladi sa naukom svog vremena, sa geološkim periodima (eocen, miocen), sa darvinizmom (koji je okrenula naopako: ljudi nisu potekli od majmuna, već majmuni od ljudi), sa najnovijim arheološkim otkrićima. Ona nije pisala protiv nauke, nego je pisala je pored nje, tvrdeći da ezoterijsko znanje nadmašuje nauku tamo gde nauka zakazuje.

Godvin zatim prati kako su Blavatskine ideje prenete dalje: kroz Mahatma pisma (gde se prvi put pojavljuje sistem korenskih rasa u pisanom obliku), kroz kontroverznu knjigu Čovek: Fragmenti zaboravljene istorije, i kroz Vilijama Skot-Eliota (čija Priča o Atlantidi iz 1896. donosi četiri mape sveta u različitim epohama i imena sedam atlantskih podrasa: Rmoahali, Tlavatli, Tolteci, itd.).

Ono što Godvin posebno ističe je pitanje izvora. Odakle Blavatskoj i njenim sledbenicima informacije? Odgovor je delikatno balansiran: s jedne strane, on ne odbacuje mogućnost da su oni zaista imali pristup nekom okultnom arhivu (bilo kroz Mahatme, bilo kroz čitanje zapisa akaše). S druge strane, on ne može a da ne primeti da se njihove vizije izuzetno dobro poklapaju sa knjigama koje su čitali: sa Donelijem, sa Žakolioom, sa spisima francuskih ezoteričara. Njegov zaključak je da ukoliko neko prihvati kanalisani materijal, mora prihvatiti i da kanali mogu biti kontaminirani sopstvenim verovanjima i znanjem kanalista. Ovo je jedno od retkih mesta gde Godvin pokazuje svoju neutralnost jer on ne tvrdi da je kanalisanje laž, ali tvrdi da je neupotrebljivo kao istorijski dokaz.

Nemačka atlantologija

Peti deo knjige je najosetljiviji i potencijalno najprovokativniji. Godvin se bavi nemačkom atlantologijom, od ariozofa do nacista. U tom smislu, Jerg Lanc-Libenfelc (1874–1954) je najekstremniji primer. Njegova Teozoologija (1904) tvrdi da je bela rasa nekada imala božanske moći, ali da je propala mešanjem sa podljudskim čovekolikim majmunima. Njegovi sodomski čovekoliki majmuni seksualni su partneri degenerisanih klasa. Rešenje leži u eugenici. Čistokrvni Arijevci moraju da se uzgajaju kao stoka.

Gvido fon List (1848–1919) nije toliko radikalan, ali je uticajniji. Njegova Ariozofija je mešavina nemačkog nacionalizma, teozofije (korenskih rasa) i sopstvenih vizija drevne germanske religije. On veruje da su Arijevci poreklom sa Severnog pola, da su se doselili na Atlantidu, i da je njihova zakonodavna knjiga (Edda) stara više miliona godina.

Herman Virt (1885–1981) je najzanimljivija figura. Ozbiljan naučnik (muzikolog, lingvista), on razvija teoriju o arktičko-atlantskoj rasi koja je, prema njegovom uverenju, stvorila prvu pismenost i religiju. Njegova knjiga Uspon čovečanstva (1928) je monumentalna i potpuno fantastična. Virt veruje da je Oera Linda knjiga (koju je većina filologa odavno proglasila falsifikatom) autentična hronika. Njegova karijera pod nacistima je kratka, jer je i za njih je bio previše radikalan i fantazmagoričan.

Godvin ne beži od zaključka: ariozofija je bila leglo nacističke rasne ideologije. Ali on ne pojednostavljuje stvari. Nisu svi ariozofi bili nacisti; neki su bili previše mistični, previše pacifistički, previše fantastični. I sami nacisti su se uglavnom ogradili od najekstremnijih okultnih teorija. Ipak, linija od Lanc-Libenfelcovih sodomskih čovekolikih majmuna do nacističkih logora smrti nije puka slučajnost.

Genon i Evola

Šesti deo knjige posvećen je dvojici najvažnijih tradicionalističkih mislilaca XX veka: Rene Genonu (1886–1951) i Julijusu Evoli (1898–1974). Genon, za razliku od većine Godvinovih subjekata, nije kanalisao informacije niti se oslanjao na lične vizije. Njegov pristup je bio intelektualan. Proučavao je svete tekstove različitih tradicija (hinduizam, budizam, islam, kabalu) i tragao za philosophia perennis, večnom filozofijom koja je zajednička svim autentičnim tradicijama. Njegov Atlantida nije toliko geografsko mesto koliko stanje svesti, simbolički prikaz jednog od ciklusa u istoriji čovečanstva. U tom smislu bih se i lično sa time složio.

Genonova teorija ciklusa (kojoj je Godvin posvetio jedanaesto poglavlje) zasniva se na hinduističkim jugama, ali sa ključnom izmenom: umesto 4.320.000 godina, Maha juga (veliki ciklus) traje samo 64.800 godina. Genon tvrdi da su Purane namerno dodale nule da bi zbunile neupućene. Ovo je Genonov hermeneutički potez koji omogućava da se tradicionalna doktrina uskladi sa modernom hronologijom, ali i potez koji Godvin ne može a da ne primeti kao proizvoljan.

Evola je drugačiji. On je bio paganski imperijalista koji je želeo da obnovi drevnu rimsku tradiciju, zatim nordijski tradicionalista koji je video korene Evrope na Severnom polu. Njegova Pobuna protiv modernog sveta (1934) je delo beskompromisne antimodernosti, u kojoj se Atlantida pojavljuje kao jedno od tri velika kontinenta (Lemurija, Hiperboreja, Atlantida) koji predstavljaju različite faze ljudske devolucije. Godvin je prema Evoli kritičniji nego prema Genonu, delimično zbog njegovog povezivanja sa fašizmom, delimično zbog njegovog naglašavanja ratničke kaste (kšatrije) nad svešteničkom (brahmani). Ali čak i ovde, Godvin ostaje istoričar, ne sudija. On jasno pokazuje kako su Evoline ideje o rasi i hijerarhiji mogle da privuku fašiste, ali ne tvrdi da je Evola bio nacista.

Britanci: medijumi i vidovnjaci

Sedmi deo knjige bavi se britanskom atlantologijom, i ovde Godvin ulazi u najbizarniji deo svog materijala. 

Dion Forčn (1890–1946) nije samo pisala o Atlantidi, nego je kanalisala informacije iz sopstvenih ranijih inkarnacija kao atlantske sveštenice. Njen roman Morska sveštenica (1938) je fikcionalizovan prikaz tih iskustava. Godvin tretira Forčn sa poštovanjem, ali ne može da a ne da primeti da su njene vizije izuzetno slične standardnoj teozofskoj doktrini.

Hju Klejton Randal-Stevens (1896–?) je normalan momak koji je iznenada počeo da prima diktate od Ozirisa. Njegove knjige Knjiga istine (1925) i Hronike Ozirisa (1927) sadrže gnostičku teologiju, priču o padu Atlantide i tvrdnju da je autor reinkarnacija faraona Ehnatona. Godvin ne može da dokaže da je Randal-Stevens lagao, ali ne može ni da ne primeti da su njegovi materijali u suštini teozofski.

Dafne Vajgers je dvadesetšestogodišnja devojka koja 1940. godine objavljuje Atlantida se diže. Njen informator je Helio-Arkan, vrhovni sveštenik Atlantide. Poruka knjige je jednostavna: Britanci su dobri Atlantiđani reinkarnirani; Nemci su zli; Britanija mora da pobedi u ratu. Godvin primećuje da je ovo, u suštini, ratna propaganda maskirana u okultnu objavu.

Entoni Najt kanališe poruke od Helio-Arkanofusa, koji daje slične informacije,  uključujući i to da će se Atlantida ponovo podići i da je ključ za to u Engleskoj. Godvin ne može a da ne primeti da se ime Helio-Arkanofus podudara sa Vajgersovim Helio-Arkanom. Ko zna, možda su Najt i Vajgers klijenti britanske tajne službe, nekakvog odseka za psihološke operacije i propagandu. 

Džon Mišel (1933–2009) je drugačiji. On nije medijum nego filozof geometrije. Njegova knjiga Pogled na Atlantidu (1969) ne traži Atlantidu u okeanu, već u brojevima i obrascima. Za Mišela, Atlantida je univerzalna mreža svetih mesta (među kojima je Glastonberi u središtu), geometrijski raspoređenih prema drevnom kanonu. Ovo nije geografija, ovo je geomantija. I Godvin, koji je i sam muzikolog i poznavalac simbolizma, prema Mišelu gaji posebno poštovanje. Naravno, i ja bi se složio sa Mišelovom osnovnom idejom.

Poglavlja o ciklusima: Matematika apokalipse

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje predstavljaju svojevrsnu kulminaciju knjige. Godvin napušta geografiju Atlantide i prelazi na cikluse vremena, jer, kako on kaže, mit o vremenskim ciklusima neophodan je pandan mitu o Atlantidi. Počinje sa brojem 432.000, koji se pojavljuje u hinduističkim Puranama (Kali juga traje 432.000 godina), u vavilonskoj hronici (vladavina deset kraljeva traje 432.000 godina), u kineskim analima (12 vladara od kojih svaki vlada 18.000 godina, ukupno 432.000), i u nordijskoj Edi (432.000 ratnika izlazi iz Valhale na sudnji dan, tj na paganski pandan tome). Ovo nije slučajnost, već se pre može govoriti o postojanju matematičke konvencija koja putuje kroz kulture. Godvin se ovde oslanja na rad Ernest Meklejna, koji pokazuje da ovi brojevi proizilaze iz muzičko-matematičke igre koju su igrali ezoteričari širom drevnog sveta.

Zatim prelazi na Genonovo dekodiranje ciklusa. Kao što sam već pomenuo, Genon tvrdi da su brojke iz Purana namerno uvećane (dodavanjem nula) da bi se zbunili neupućeni. Prava Kali juga traje samo 6.480 godina, a završiće se 1999. ili 2000. godine. Godvin beleži Genonovo proročanstvo bez komentara, ali čitalac zna da se nije obistinilo. No, nije Genon jedini koji je iznosio takve tvrdnje. Slično je mislio i Šri Juktešvar Giri (1855–1936), bengalski astrolog i guru Paramahansa Joganande. U svojoj knjizi Sveta nauka (1894) izneo je teoriju o ciklusu od 24.000 godina. Njegovi sledbenici su često izračunavali da je Kali juga završena upravo krajem XX veka. Sadhguru (Džagi Vasudev), danas veoma popularan guru, u svojim predavanjima dosledno tvrdi da je Kali juga u stvari kratak ciklus od 1.296 godina, a na osnovu njegovog proračuna (koji uključuje i događaje iz Mahabarate), 2082. godina se navodi kao kraj Kali juge. 

Dvanaesto poglavlje bavi se precesijom ekvinocija, činjenicom da se Zemljina osa polako rotira, tako da se tačka prolećne ravnodnevnice pomera kroz zodijačka sazvežđa. Ovaj ciklus od oko 25.920 godina (ili 26.000, zavisno od preciznosti) naziva se Platonovom godinom. Pitanje koje Godvin postavlja je: jesu li drevni narodi znali za precesiju? Odgovor je složen. Hiparh je otkrio precesiju u II veku pre Hrista, ali mitolozi (naročito Dupua i Higins) tvrde da su mitovi o Suncu koje umire i ponovo se rađa, o biku i ovnu i ribi, alegorije precesijskih doba.

Godvin posebno analizira Doba Vodolije (kada prolećna ravnodnevnica uđe u sazvežđe Vodolije). Ovo doba, prema nekim računicama, počinje oko 2000. godine (ili 2154, ili 1997, zavisno od toga koju zvezdu uzmete za granicu). Godvin citira Junga, koji je 1950-ih napisao da Vodolija počinje negde između 2000. i 2200. godine i dodaje da pošto je granica sazvežđa proizvoljna, ovaj datum je veoma neodređen. Ovo je, na neki način, i Godvinov zaključak o čitavoj knjizi. Ciklusi postoje, ali njihov početak i kraj su proizvoljni. Brojevi su fascinantni, ali se mogu tumačiti na bezbroj načina. Apokalipsa dolazi, ali uvek sutra.

Stil i metod

Ono što Atlantidu i cikluse vremena čini izuzetnom knjigom nije samo njen sadržaj, već i način na koji je napisana. Godvin poseduje retku veštinu da piše o apsurdnim idejama bez apsurda. Njegov ton je uvek uravnotežen, čak i kada opisuje Lanz-Libenfelsove sodomske hobgobline ili doktora Doreala koji tvrdi da je pronašao smaragdne ploče Tota Atlantiđanina. On ne ismeva, ne ruga se, ne ponižava. On jednostavno iznosi činjenice, i činjenice same govore. Njegova erudicija je ogromna. Stiče se utisak da je pročitao sve knjige o Atlantidi, sve teozofske traktate, sve kanalisane objave, sve nacističke pamflete, sve hinduističke Purane. Bibliografija na kraju knjige ima preko 40 stranica, i to nije puki spisak, već dokaz istinskog vladanja materijom. Ali Godvin nije samo erudita, on je i pisac. Njegove rečenice su jasne, njegovi odlomci dobro strukturirani, njegovi prelazi elegantni. Knjiga od 450 stranica čita se kao detektivski roman, i uvek se pitate ko će se sledeći pojaviti na sceni, i kakvu će ludu teoriju izneti.

Novi Jerusalim, Platonov idealni Grad i Grad Piramida

Novi Jerusalim je jedan od najsnažnijih i najuticajnijih simbola u judeo-hrišćanskoj tradiciji, jer objedinuje eshatologiju, kosmologiju, sakralnu geometriju i antropologiju. On nije viđen kao običan grad, već kao konačni oblik uređenog postojanja, u kome se ukida razlika između svetog prostora, zajednice i kosmičkog poretka. Novi Jerusalim se eksplicitno pojavljuje u Apokalipsi, u završnom kontekstu, odnosno, nakon kosmičkog suda, posle uništenja starog neba i stare zemlje, nakon poraza haosa, smrti i vremena. Ovaj Grad nije ljudskih ruku delo, već silazi s neba od Boga. Time se naglašava da je reč o objavljenoj, a ne proizvedenoj stvarnosti. Novi Jerusalim je istovremeno grad, hram, telo zajednice spasenih i kosmička struktura. 

Vizija Svetog Grada koja se ukazala svetom Jovanu na ostrvu Patmos opisana je u 21. poglavlju Apokalipse. Jovan je imao viziju novog neba i nove zemlje i viziju Svetog Grada, odnosno Novog Jerusalima, kako silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena za svoga muža. Nekoliko stihova kasnije ovaj izveštaj se proširuje detaljnim opisom Grada. Ovoj viziji prethode prizori užasa i razaranja, isprepletani nagoveštajima stanja blaženstva. Svaki element ove drame postavljen je nasuprot svog negativnog pandana: Bludnica Vavilonska i Zver iz bezdana naizmenično igraju svoje uloge nasuprot Nevesti Jerusalima i Jagnjetu na gori Sionu. Ove vizije neretko se tumače na različitim nivoima, kao obrazac istorijskih zbivanja, odnosno kao tok unutrašnjeg, duhovnog razvoja. Prema ezoterijskom tumačenju, Apokalipsa alegorijski opisuje razotkrivanje drevnog misterijskog učenja i inicijaciju samog Svetog Jovana. 

Kao dokaz da Novi Jerusalim nije bila puka iluzija niti proizvod mašte, Sveti Jovan navodi njegove dimenzije: „I onaj koji govoraše sa mnom imaše zlatnu trsku da izmeri grad i vrata njegova i zid njegov. I grad leži četvorouglast, i dužina njegova jednaka je širini; i izmeri grad trskom na dvanaest hiljada stadija; dužina i širina i visina njegove jednake su. I izmeri zid njegov: sto četrdeset i četiri lakta, po meri čoveka, koja je i mera anđela.“ Očigledno je da Novi Jerusalim ima oblik kocke, pri čemu svaka od njegovih dvanaest ivica meri 12.000 stadija, svaka od njegovih šest strana obuhvata 144 miliona kvadratnih stadija, a zapremina iznosi 1.728 × 10⁹ kubnih stadija. Sa njim je nekako povezan i zid od 144 lakta. Kako god se stopa definisala, stadij iznosi 660 stopa, a lakat stopu i po, tako da su te dve mere na različitim razmerama. 

Kako sam negde pronašao, neki savremeni prevodioci Novog Zaveta napravili su problem usklađivanja ovih mera kvarenjem izvornog teksta. U jednoj verziji navodi se da je zid bio visok 144 lakta, što Sveti Jovan ni ne kaže niti nagoveštava, dok drugi dimenzije Novog Jerusalima izražavaju u metrima. Pozivanje na metar u ovom kontekstu je izraz izopačenja, jer je reč o jedinici novijeg, sekularnog porekla, tako da ne bude povezana ni sa jednom tradicionalnom merom ili prirodnim standardom. Nasuprot metričkom sistemu, Novi Jerusalim nije tvorevina ljudskih ruku, ne postoji u materijalnom obliku, a merne jedinice koje se odnose na njegove dimenzije proističu iz sakralnih standarda u broju i prirodi. U proročkim aluzijama na Sveti Grad stalno se naglašava da se njegove dimenzije moraju meriti ispravnim merilom.

Džon Mičel, u knjizi The Dimensions of Paradise, primećuje i iznosi sledeća uopštavanja, koja ću izneti u narednih nekoliko pasusa, s obzirom da nisam toliko vičan proračunima. U 11. glavi Svetom Jovanu je rečeno: „Ustani i izmeri hram Božji i oltar i one koji se u njemu klanjaju.“ Za tu svrhu anđeo mu daje „trsku kao štap“, na grčkom kalamos homoios rhabdō. Ukupna brojčana vrednost slova u toj frazi iznosi 1.729, što je prema pravilima gematrije ekvivalentno brojevima 1.728, odnosno 12³. A 1,728 stopa predstavlja dužinu egipatskog kraljevskog lakta (jednakog jednoj i po egipatskoj stopi), kojim se meri Novi Jerusalim. Razlika u razmeri između 12.000 stadija i 144 lakta Novog Jerusalima ukazuje na to da on predstavlja i makrokosmos i mikrokosmos, poredak nebesa i konstituciju ljudske prirode. Oboje se mere svetim jedinicama koje važe i na astronomskom i na ljudskom nivou, te na taj način povezuju jedno s drugim. Kada se dimenzije Novog Jerusalima dovedu u srazmeru kao 12 stadija i 14.400 lakata, postaje vidljiv geometrijski osnov plana Grada. Tako može biti izvedena sledeća računica: 14.400 lakata = 14.400 × 1,728 = 24.883,2 stope, 12 stadija = 12 × 660 = 7.920 stopa. 

Značenje ovih mera, kaže Džon Mičel, jeste u tome što krug prečnika 7.920 stopa ima obim od 24.883,2 stope. U drevnoj sakralnoj ili kosmološkoj aritmetici, odnos π između prečnika i obima kruga izražavan je racionalno, kao prost razlomak, pri čemu je najčešće korišćen odnos 22/7. Tako se osnovni plan Novog Jerusalima sastoji od kvadrata od 12 stadija koji sadrži krug obima 14.400 lakata. Ako se, umesto u stopama, mere izraze u miljama, zid Novog Jerusalima daje plan Zemlje, jer je srednji prečnik Zemlje približno 7.920 milja, a njen obim kroz polove iznosi 24.883,2 milje. Značaj ovog broja je u tome što je 248.832 = 12⁵.

Izuzetna je činjenica prirode da Zemlja i Mesec, postavljeni tako da dodiruju jedno drugo i mereni u miljama, pokazuju kvadraturu kruga pomoću istih onih brojeva koji čine dijagram Novog Jerusalima. Srednji prečnik Zemlje iznosi 7.920 milja, a prečnik Meseca 2.160 milja. Zbir njihovih poluprečnika jednak je 3.960 + 1.080 = 5.040 milja, a krug poluprečnika 5.040 ima obim (ako je π = 22/7) od 31.680 milja. Ta dužina, 31.680 ili 4 × 7.920 milja, jednaka je obimu kvadrata koji sadrži krug Zemlje. Ona je ujedno i mera kvadrature kruga u Novom Jerusalimu. Džon Mičel ističe da su Zemlja i Mesec ovde prikazana kao u međusobnom dodiru, ali njihova stvarna srednja udaljenost, oko 237.600 milja, nije zanemarena u zamišljenom dijagramu, jer ako se u krug Zemlje upiše šestougao, mera oko njegovih šest stranica iznosi 23.760 milja.

Dakle, na osnovu ovih Mičelovih navoda možemo pretpostaviti da je dijagram Novog Jerusalima nastao po uzoru na ovu figuru Zemlje i Meseca u nekom dalekom dobu kada su dimenzije Sunčevog sistema bile računane tačnije nego što je to bilo moguće u ranim istorijskim vremenima. Ko je, kada i kako to uspeo da izračuna, meni je sasvim nepoznato. Ipak, kako Mičel primećuje, tradicionalni numerički kod izložen u Novom Jerusalimu izražava ustrojstvo tolikog broja različitih kategorija prirodnih pojava, uključujući i unutrašnji okvir samog broja, da treba biti oprezan u pripisivanju porekla. U tom smislu, kvadratura kruga Zemlje i Meseca možda i nije prvobitni model dijagrama Novog Jerusalima, već predstavlja njegov astronomski izraz.

U svom krajnjem izrazu, Novi Jerusalim predstavlja ukidanje, ili nadilaženje istorije, i ulazak u nadistorijsko, sakralno vreme. Tu se ne radi se o nekakvom povratku u raj, već o preobraženju sveta u konačni oblik. Raj je vrt, a Novi Jerusalim je Grad, i to takav da u njemu nema noći (nema nesvesnog, haosa, neznanja, sna), nema smrti, i što je najvažnije nema Hrama, jer je Bog neposredno prisutan, baš kao i na početku u Rajskom vrtu. Novi Jerusalim nije utočište od sveta, već konačna konfiguracija sveta. 

Crkveni oci, Avgustin i Grigorije Niski, tumače Novi Jerusalim kao zajednicu svetih, mistično telo Hrista, duhovnu stvarnost, a ne arhitektonski projekat. Avgustin u De civitate Dei suprotstavlja zemaljski grad (grad strasti, moći), nebeskom gradu (grad poretka i ljubavi). U ezoterijskim shvatanjima, Novi Jerusalim se tumači kao savršeno poravnanje sefirotskog stabla, stanje u kome se Šehina trajno nastanjuje u svetu. Kocka ovde nije geometrija, već stanje svesti: potpuno uravnotežen odnos svih principa. U hermetizmu, Novi Jerusalim je viđen kao filozofski kamen u kolektivnoj formi, odnosno konačna koagulacija haosa u stabilnu strukturu. Ovde uočavamo alhemijsku paralelu, gde imamo načela solve kao raspad starog sveta, i coagula kao Novi Jerusalim, odnosno kristalizovani kosmos. U masonskoj simbolici Novi Jerusalim često predstavlja idealno društvo, te grad izgrađen po meri čoveka i neba. U nekom opštem smislu, možemo reći da je Novi Jerusalim eshatološka kocka sveta, tj isto ono što je Svetinja nad svetinjama bila u jerusalimskom Hramu, ono što je Hram bio u gradu, te konačno ono što je grad bio u carstvu. Otud, Novi Jerusalim nije plan za gradnju, već merilo stvarnosti. Ne opisuje gde ćemo biti, već u kakvom poretku će postojanje uopšte biti moguće.

Novi Jerusalim i Platonov idealni Grad

Poređenje Novog Jerusalima sa Platonovim idealnim gradom otkriva dubinsku srodnost ontološkog cilja, ali i radikalnu razliku u načinu njegovog ostvarenja. Reč je o dva modela savršenog poretka koja pripadaju različitim kosmološkim režimima: jedan je eshatološki i objavljeni, drugi filozofski i racionalno konstruisan. Dakle, u odnosu na Platonov idealni grad, Novi Jerusalim je izraz Božje emanacije, što znači da je njegov poredak dat, a ne izveden; nije rezultat ljudske mudrosti, već konačno ovaploćenje božanske namere. Tu više nema učenja, reforme ili zakonodavne korekcije, jer je istorija završena. Sa druge strane, Platonov idealni grad (Država, Zakoni), nastaje razumskim projektovanjem. Građani se oblikuju kroz obrazovanje, vaspitanje i disciplinu, a Grad je stalno ugrožen degeneracijom. Dakle, Platonov grad je fragilan ideal u vremenu; Novi Jerusalim je stabilna ontološka forma izvan vremena.

Pošto sam već diskutovao proporcije i numerički kod Novog Jerusalima, kod Platona nemamo eksplicitnu arhitektonsku geometriju grada. Međutim, njegov kosmos strukturisan je kroz matematičke proporcije, harmonične odnose i geometrijske oblike. Ono na čemu Platon insistira jeste da sve u državi, od broja njenih stanovnika, poseda, institucija i ostalih stvari, bude usklađeno sa sistemom računanja zasnovanom na broju 5.040, koji je od značaja u numeričkom kanonu Novog Jerusalima. Opšti oblik Magnezije, kako se zove Platonov polis, jeste veliki krug, a unutar njega je manji prsten grada koji okružuje akropolj u centru. Cela njegova površina je podeljena na dvanaest segmenata, linijama koje zrače izvan zidina centralnog akropolja.

I dalje, u Novom Jerusalimu nema političkog, budući da je sve sveto, dok Platonov Grad ima jasne institucije, zakone, filozofa-vladara, obrazovni sistem itd. Središte grada je logos, a ne božanska prisutnost. Tu uočavamo izvesnu kontradiktornost, budući da Platon želi da grad bude uređen po nebeskom uzoru, ali mu je potreban filozofski vladar kao posrednik. U Novom Jerusalimu posrednik više nije potreban.

Pogledajmo malo ko su stanovnici Novog Jerusalima, a ko Platonovog Grada. U Novom Jerusalimu prebivaju spašeni, pravednici, preobraženi ljudi, zajednica koja je prošla sud. U njemu nema podele na klase ili funkcije. Kod Platona imamo strogu podelu nalik kastinskom sistemu, a koji čine filozofi (razum), čuvari (volja), i proizvođači (nagoni). U Novom Jerusalimu nema zakona u klasičnom smislu, već je volja stanovnika u potpunom skladu sa božanskom voljom. Kod Platona, zakon je neophodan jer ljudi nisu savršeni, a razum mora obuzdavati strasti. U krajnjoj liniji, Platonov grad možemo posmatrati kao izraz utopijske pedagogije, dok je Novi Jerusalim čista ontologija. Uprkos razlikama, ova dva grada imaju nešto zajedničko, a to je da uređenje ljudske zajednice mora odražavati kosmički poredak. Platonov idealni grad jeste onaj koji bi ljudi mogli graditi ako bi razum vladao, dok Novi Jerusalim predstavlja grad koji nastaje kada razum više nije dovoljan.

Novi Jerusalim i Grad Piramida

Ideja Grada Piramida ne potiče iz jednog teksta, autora ili istorijskog trenutka, već predstavlja ezoterijski konstrukt koji se postepeno uobličavao na preseku egipatske sakralne arhitekture, helenističkog hermetizma, srednjovekovne alhemije i moderne ezoterijske spekulacije. Važno je odmah naglasiti da Grad Piramida nije „grad“ u doslovnom smislu, već arhetipski model uređenog duhovnog prostora.

Počnimo od egipatskog temelja koji ukazuje na piramidu kao kosmičku planinu. Najdublji sloj ideje o Gradu Piramida potiče iz egipatske kosmologije. Piramida je materijalizacija benbena, praiskonskog brežuljka koji izranja iz Nuna, vodenog haosa, u trenutku stvaranja. Dakle, to je prva forma, tačka stabilnosti u haosu, tj mesto gde se nevidljivo čini vidljivim. Već ovde imamo ključni motiv, a to je uspon od mnoštva ka jedinstvu, čime se piramida sagledava kao mašina uskrsnuća. Tekstovi piramida jasno ukazuju da piramida nije grobnica u profanom smislu, već tehnologija prelaza: faraon se uzdiže ka zvezdama, postajući akh (svetlosno biće), te ulazi u društvo nebeskih bogova. Grad Piramida u ovom sloju postoji kao kao vertikalni model kosmosa. U helenističkom periodu dolazi do ključnog pomaka, jer tu arhitektura postaje metafora unutrašnjeg rada. 

U hermetičkim spisima (Corpus Hermeticum), čovek je mali kosmos (mikrokosmos), um (nous) je graditelj, dok se duša uzdiže kroz sfere. Piramida se ovde ne razume kao spoljašnji objekat, već kao unutrašnja struktura svesti. Grad Piramida počinje da se „urbanizuje“ te dodajemo stepene nivoa znanja i postignuća, inicijacijsku hijerarhiju te centar kao vrh. U srednjovekovnoj alhemiji Grad Piramida dobija svoje klasične obrise kao Civitas Philosophorum. Alhemijski tekstovi često govore o filozofskom gradu, utvrđenju sa kulama i zatvorenom prostoru rada. U tom smislu, Fulkaneli tumači gotske katedrale kao svojevrsne knjige u kamenu i kodirane alhemijske traktate. Tako Grad Piramida ovde postaje grad od kamena, ali i grad od procesa. Svaki nivo grada odgovara fazi Velikog Dela. 

Rozenkrojcerski manifesti (XVII vek) uvode ideju tajnog bratstva, skrivenog grada znanja i duhovne elite koja vodi čovečanstvo. Iako ne koriste izraz „Grad Piramida“, oni govore o nevidljivom kolegijumu i hijerarhijskom poretku mudraca. Grad se sada misli i socijalno, ne samo kosmološki. Ipak, sam izraz „Grad Piramida“ javlja se tek u modernoj ezoteriji (XIX–XX vek), pa u tom smislu  predstavlja sintetički simbol koji objedinjuje egipatsku piramidu, platonovski grad, alhemijski opus i inicijacijsku hijerarhiju. U ovoj fazi Grad Piramida postaje idealni ezoterijski poredak kao suprotnost demokratskom haosu, odnosno grad onih koji „znaju“ i koji su inicirani. Konačno, mogli bismo reći kako Grad Piramida predstavlja arhetipski model sveta u kome je duhovna hijerarhija izražena arhitektonski, a arhitektura shvaćena kao mapa unutrašnjeg preobražaja. Taj Grad nije mit prošlosti, već stalna mogućnost organizacije svesti, koja se iznova projektuje u različitim epohama, svaki put u skladu sa duhovnim potrebama vremena.

Uspostavljanje paralele između Novog Jerusalima i ezoterijskog Grada Piramida zahteva da se oba pojma razumeju ne kao fantastične arhitekture, već kao simboličke matrice kosmičkog i antropološkog poretka. Reč je o dva modela savršene strukture, ali projektovana iz različitih tradicija i sa različitim naglascima: jedan je eshatološko-apokaliptički, drugi hermetičko-inicijacijski. Dakle, Novi Jerusalim predstavlja izraz objavljenog, a ne izgrađenog, ili osvojenog (tj. voljnim naporom postignutog) poretka. Novi Jerusalim je konačno stanje stvarnosti posle suda i kraja istorije. Sa druge strane, Grad Piramida nije nešto što silazi već se ka njemu uzdiže. Međutim, kao što ulazak u Novi Jerusalim zaslužuju oni spašeni, kojima je bitisanje u tom svojstvu presuđeno Božjim sudom, Grad Piramida je takođe ekskluzivan, tj. rezervisan je samo za usavršene adepte. Ipak, to znači da se poredak Grada Piramida gradi unutrašnjim radom, kroz stepenasti inicijacijski uspon. I tu se uočava ključna razlika između ova dva koncepta: Novi Jerusalim je dar, izraz Božje milosti, dok je Grad Piramida izraz ispunjenog zadatka, odnosno postignuća. Novi Jerusalim je religijski, hrišćanski koncept, dok poreklo Grada Piramida možemo potražiti u gnosticizmu. 

U simboličkom smislu, Novi Jerusalim je kocka, odnosno heksagram, dok je Grad Piramida, na šta i sam njegov naziv ukazuje, piramida, odnosno pentagram. Dakle, Novi Jerusalim je sinteza dužine, širine i visine; izraz večne stabilnosti, ravnoteže, nepokretnosti, te predstavlja Svetinju nad svetinjama uvećanu do kosmičkih razmera. Grad Piramida, kao izraz široke baze i uskog vrha, ukazuje na hijerarhiju, selekciju, gradaciju i postepenu progresiju. U tom smislu kocka je savršeno bivanje, a piramida savršeno postajanje. Novi Jerusalim je grad od čistog zlata, kao čisto staklo; njegova svetlost dolazi iznutra, od Jagnjeta; nema senke, nema noći. Koncept Grada Piramida podrazumeva svetlost koja biva oslobođena iz materije. Dakle, svetlost je tu rezultat rada.

U kontekstu vremena, Novi Jerusalim je post-istorijski; tu nema ciklusa, nema povratka. Sa druge strane, Grad Piramida je cikličan, te odgovara alhemijskim, astrološkim i kosmičkim ciklusima. Tu je reč o večnom ponavljanju Velikog Dela. Rad nikada ne prestaje. Dakle, Novi Jerusalim je cilj, lapis, a Grad Piramida je put, opus. Grad Piramida je arhitektura duhovnog napora; Novi Jerusalim je arhitektura duhovnog počinka. Jedan je grad koji se gradi u čoveku; drugi je grad u kome čovek konačno prebiva.

Uvod u numerologiju

Brojevi od 1 do 10 čine zatvoren arhetipski ciklus koji se kreće od Jednog, kroz Mnoštvo, ka Jednom na višem nivou. U tradicionalnim sistemima oni nisu kvantitativne, već ontološke i simboličke realnosti. Mnogi filozofi i učenjaci starog sveta podučavali su različite sisteme simbolike brojeva, ali je postalo opšte prihvaćeno, budući da svi ostali brojevi proističu iz prvih deset, da dekada sadrži priču o stvaranju i načinu na koji se ono razvijalo. Pitagorejci su prenosili svoje znanje učenicima koji su bili osposobljeni da ga prime, i to u tajnosti. Istovremeno, oni su neiniciranima isto znanje saopštavali numeričkim i matematičkim imenima i pojmovima. Otuda su oblike nazivali brojevima, pa je tako tačka monada, linija je dijada, površina je trijada, a telo je tetrada. Stoga sledi da su intuitivno znanje povezivali sa monadom; razum i uzročnost sa dijadom; imaginaciju i vizuelizaciju sa trijadom; i čulnu percepciju materijalnih objekata povezivali su sa tetradom.

Džon Mičel, u knjizi The Dimensions of Paradise, kaže da je drevna teologija bila nauka zasnovana na broju, a njeni iskazi bili su formulisani kroz medij koji se nazivao aritmologija. Imena bogova i apstraktnih principa povezivana su sa brojevima unutar dekade za koje se činilo da odražavaju njihove osobine. Monada je bila očigledan simbol solarnog principa u svakom sistemu, kao Sunce u odnosu na planete ili Apolon među grčkim bogovima. Dijadi, simbolu dualnosti i materije, dodeljivan je niz bogova, među kojima Zevs, Demetra i Artemida. Trijada je poređena sa trostrukom Hekatom i sa Letom, majkom Apolona (jedan) i Artemide (dva); tetrada sa Hermesom, Hefestom, Heraklom i Dionisom; pentada sa Afroditom i Pravdom; a savršena heksada sa Vrlinom. Sedam, devičanska heptada, odgovarala je Ateni, koja nije rođena iz utrobe, već je iskočila iz glave Zevsa u punoj ratnoj opremi. Kubna ogdoada, broj 8, bila je pridružena Reji–Kibeli i prihvaćena od gnostika kao simbol Isusa. Eneada, broj 9, bila je povezana sa imenima Here, Prometeja, Aresa i mnogih drugih, dok je dekada obuhvatala svih deset brojeva pod imenom Kosmos.

Kako Mičel objašnjva, mnoge podudarnosti između različitih bogova i prvih deset brojeva, u mnogim slučajevima deluju nejasno i proizvoljno, iako su razlozi koji stoje iza njih nesumnjivo bili dovoljno jasni poznavaocima aritmologije. Za tačnije predstavljanje osobenih svojstava svakog boga bili su potrebni veći brojevi. Mičel kaže da su se oni generisali iz harmonija i odnosa unutar dekade, u kombinaciji sa drugim brojevima izvan nje, kako bi se proizvela univerzalna šema ili numerički panteon, u kome je svako božanstvo imalo svoje mesto prema svom karakterističnom broju.

1. Monada / jedno

Osnovni smisao: jedinstvo, izvor, apsolut. Broj jedan je prva određena količina. Po Elifasu Leviju, jedinstvo se može shvatiti kao relativno, ispoljeno, kao ono koje u sebi sadrži dvojnost, odnosno, kao početak numeričkog niza. Broj jedan je početni impuls, početno kretanje, početak jedne faze ispoljene moći. Po svom obliku, broj jedan jeste falusni simbol i u svoja značenja uključuje ideje prodiranja, umetanja i vođenja napred. Otud je monada svojevrsni otac brojeva, dok je dijada njihova majka.

Vilijam V. Vestkot je u knjizi Numbers - The Occult Power and Mystic Virtues, navodi da je monada definisana od strane matematičara Teona iz Smirne kao „glavni i elementarni broj, koji, iako može biti smanjen oduzimanjem, sam ne poseduje nijedan broj i ostaje stabilan i čvrst.“ Stoga, kao broj, monada je nedeljiva, ostaje nepromenljiva, i čak kada se pomnoži sama sa sobom, ostaje sama sebi jednaka, jer jedan ostaje jedan, a monada pomnožena sa monadom ostaje nepromenljiva monada u beskonačnost. Ona ostaje po sebi među brojevima, jer joj se ni jedan broj ne može oduzeti niti odvojiti od njene jedinstvenosti. 

Prvobitna podela brojeva tradicionalno se vrši na dve klase: prvu čini monada, a drugu svi ostali brojevi. Budući da je jedinstveno nedeljiva na celobrojne delove, monada je slika onoga što je Platon nazivao „celinom celina“, odnosno univerzumom. Plotin ju je učinio još transcendentnijom, shvatajući je kao simbol prvobitnog bića, o kome se ne može reći ništa smisleno i čija je priroda izvan svake pretpostavke. Monada, prema Plotinu, u sebi potencijalno sadrži sve brojeve i daruje im postojanje, ali ukoliko na nju ne deluju njene numeričke emanacije, ona ostaje zauvek nepokretna i neispoljena. Iz tih razloga bila je smeštena u posebnu klasu i smatrana više simbolom nego stvarnim brojem. Grci su monadu dovodili u vezu sa Haosom, stanjem u kome je univerzum postojao pre pojave dve suprotstavljene tendencije unutar njega, koje simbolizuje dijada, i pre posledičnog početka kretanja i materije. Dakle, po Grcima, monada je princip svih brojeva, odnosno nije broj u strogom smislu, već izvor broja kao takvog. 

U judaizmu, Eḥad (אחד) označava Božje jedinstvo (Šema Jisrael), a u kabali imamo sefiru Keter kao neodredivi izvor, odnosno prvu emanaciju. Neka opšta značenja ukazuju na prvi dan stvaranja, na Jednog Boga, Jedan Bog, jedan Logos i mističko sjedinjenje (unio mystica). Među nebeskim telima, pod monadom se tradicionalno označava Sunce, budući da je ono centar i izvor, kao što je monada izvor brojeva. U neoplatonizmu je to izraženo idejom da je Sunce vidljiva slika monade. Načelno, Sunce je izraz dnevne svesti, razuma, budnosti, neposredne svetlosti, izvor života kao takvog, oplođujući muški pirncip.

Veskot u pomenutoj knjizi kaže da je monada u antičkoj tradiciji imala veoma brojna značenja. Veskot se poziva na Fotija i kaže da su pitagorejci dali monadi, između ostalog, i sledeća imena i značenja: bog, prvi od svega; tvorac svih stvari; inteligencija, izvor svih ideja; materija, poslednji razvoj univerzalnosti; haos, koji podseća na beskonačno, neodređeno stanje; tama, jer u neizrecivom principu stvari, čija je monada slika, sve je pomešano, nejasno i u tami; ponor, kao praznina; Tartar, jer se nalazi na najnižoj tački, različito je slično bogu na najvišoj tački niza; Stiks, zbog svoje nepromenljive prirode; strah, neizrecivo, potpuno nepoznato i stoga strašno; praznina bez mešavine, zbog jednostavnosti prirode neizrecivog; Lete, zaborav, neznanje; devica, zbog čistoće svoje prirode; Atlas, povezuje, podržava i odvaja sve stvari; Sunce, Apolon; Piralios, onaj koji prebiva u vatri; osovina; Vesta, ili vatra u središtu Zemlje; spermatički razum; „tačka unutar kruga“, „božanstvo središnje vatre“, itd.

2. Dijada / dualnost

Osnovni smisao: dualnost, polaritet, razdvajanje, napetost suprotnosti, žensko, majka brojeva. Broj 2 je odraz broja 1. Broj 2 je drugi u nizu koji započinje sa 1. Dijada predstavlja pad iz jedinstva, razdvajanje neba i zemlje, suparništvo i međuzavisnost negativnog i pozitivnog, kao i svih ostalih parova odgovarajućih suprotnosti. Kao simbol prve aktivne faze stvaranja, njena dvosmislena priroda proizlazi iz suprotstavljenih težnji njenih delova da reaguju jedan protiv drugog i da istovremeno traže ponovno sjedinjenje. Dijada predstavlja nastavak, u smislu nošenja dalje ili produžavanja početnog impulsa koji simbolizuje monada. Stoga je dijada simbol produženja, odnosno razvlačenja u vremenu ili prostoru. Zbog toga se tačka predstavlja brojem 1, a linija brojem 2. Svaki broj koji se svodi na 2 nosi obeležje dualnosti. U numerologiji se broj 2 smatra malefičnim, što se zasniva na kvalitetu dualnosti koji je povezan sa tim brojem. Međutim, ovaj broj se odnosi i na mudrost, jer je dualnost neophodna za ispoljavanje i samim tim omogućava čovekov razvoj. 

Po pitagorejcima, dijada je načelo različitosti i materije, dok platonizam u tom smislu suprotstavlja svet ideja i svet čula. Vestkot je neke grčke atribucije dijade složio na sledeći način: dijada je nazivana Smelošću, jer je bila prvi broj koji se odvojio od Božanske Jedinice; nazivana je Materijom, jer je određena; naziva se i „razmakom između Mnoštva i Monade“, zato što još nije savršeno mnoštvo, ali je njime već bremenita. Kako kaže Proklo, dijada je sredina između jedinstva i broja, jer jedinstvo sabiranjem daje više nego množenjem, dok broj sabiranjem daje manje nego množenjem, a dijada, bilo da se sabira sama sa sobom ili množi sama sobom, daje isti rezultat. Dalje, navodi Vestkot, dijada je nazivana je i „Izvorom simfonije“ i „Harmonijom“; zatim je nazivana Erato, jer poput Ljubavi privlači monadu i iz toga nastaje drugo; nazivana je Strpljenje, jer je prvi broj koji podnosi razdvajanje od monade; zatim su je zvali Fanes, ili Um po sebi shvatljiv (Inteligibilni Um); potom je smatrana izvorom svih ženskih božanstava, te otuda Priroda, Rea i Izida; naposletku dijada je Kupidon, poput Erata, jer žudi za svojom suprotnošću. 

Dijada se u kabali očituje nižim aspektom trijade, kao komplementarnost sefira Hokhmah i Binah, tj muškog i ženskog načela. U Zoharu je broj 2 izabran od strane Boga kao početak stvaranja. U taoizmu su to jin i jang. U zoroastrizmu je izražena dihotomija svetlosnog boga Ahura Mazde i mračnog Ahrimana (Angra Mainju). Neretko je dijada povezivana sa smrću, tugom i lošom srećom. Rimljani su broj 2 posvetili Plutonu, božanstvu podzemnog sveta i mrtvih. Kod gnostika u tom smislu uočavamo pleromu nasuprot svetu tame. Broj 2 u makrokosmosu odgovara Mesecu, s obzirom da Mesec odražava Sunčevu svetlost, dakle tu je reč o dualnosti. Ukoliko je Sunce muškarac, Mesec je žena. Osim toga, Mesec karakteriše promena faza, odnosno jasno izraženi ritam i polaritet. Povezan je sa materijom, telom, podsvešću, snom, htonskim.

3. Trijada / posredovanje

Osnovni smisao: sinteza, dinamika, život. Trijada je suma monade i dijade. Tri je prvi neparni, aktivni ili muški stvaralački broj i prvi predstavnik plodnosti u prirodi. To je broj druge faze stvaranja: plodonosnog sjedinjenja negativnog i pozitivnog, koje sledi nakon razdvajanja i pročišćenja ovih suprotnih elemenata. Budući da se broj više uvećava množenjem nego sabiranjem, broj 3 je, u pravom smislu, prvi broj, jer se ni dijada ni monada tako ne uvećavaju. On je središte i analogija, zato što se svako poređenje sastoji od najmanje tri člana; analogije su u antici nazivali „sredinama“. Fotije primećuje da je trijada prvi neparan broj u delovanju, prvi savršeni broj, te da predstavlja središte i analogiju. Pitagorejci su je dovodili u vezu sa fiziologijom; ona je uzrok svega što ima trostruku dimenziju. Po pitagorejcima, to je prvi savršeni broj (početak–sredina–kraj). 

Trijada je takođe uzrok dobrog saveta, inteligencije i znanja, te Gospa Muzike, ali i Gospa Geometrije, jer je trougao osnovna figura; poseduje vlast nad svime što se tiče astronomije, kao i nad prirodom i spoznajom nebeskih tela, povezujući ih i uvodeći u sadejstvo. Svaka vrlina takođe je oslonjena za nju i iz nje proističe. U mitologiji, prema Nikomahu, broj tri odnosi se na Saturna, vreme, prošlost, sadašnjost i budućnost; Latonu; rog Amalteje, dojilje Jupitera; i Polihimniju, jednu među muzama. Zbog savršенstva trijade, proročišta su se izricala sa tronošca, kao što se pripoveda o Proročištu u Delfima. Što se tiče muzike, kaže se da je trijada njena Gospodarica, jer harmonija sadrži tri simfonije.

U pogledu nebeskih tela, trijada ima poseban značaj: postoje tri četvorke nebeskih znakova: fiksni, pokretni i zajednički. U svakom zodijačkom znaku postoje tri lica i tri dekana, kao i tri gospodara tripliciteta; a među planetama postoje tri Fortune i tri Infortune. Prema Haldejcima, postoje i tri eteričke reči koje prethode sferi naših nepokretnih zvezda. Broj 3 u makrokosmosu odgovara Jupiteru koji oličava zakon, poredak i pravdu. To je trijada kao stabilna struktura autoriteta. 

Jupiterovo munja je trodelna. Neptunovo koplje je trident. Plutonov pas kerber ima tri glave. Kod Platona trojnošću je izražena trodelna struktura duše sveta. Drevno poštovanje trijade kao simbola Boga u prirodi obnovljeno je u učenju o Svetoj Trojici, a to su Otac, Sin i Sveti Duh. U kabali se pod trijadom podrazumeva izdvojenost i jedinstvo gornje trijade sefira (Keter–Ḥokhmah–Binah), ali i samo sefira Binah koja se odnosi na Saturn. U alhemiji baratamo sa tri osnovne supstance: sumpor, živa i so. Indija poznaje Trimurti (Brahma–Višnu–Šiva). Po nekim jevrejskim izvorima postoje tri dela čoveka. Otac daje bele delove: kosti, nokte, mozak i beonjače; majka daje crvene delove: kožu, meso i slično; dok Bog daje dah, dušu, um i čula.

4. Tetrada / struktura

Osnovni smisao: stabilnost, kosmički poredak, materija. Četiri, prvi kvadratni broj, pomiruje dva oblika matematičkog rasta, jer je istovremeno i 2 + 2 i 2 × 2, i predstavlja ljudski instinkt za simetrijom i poretkom, deleći krug na četiri strane sveta i godinu na četiri godišnja doba. Ona stoji u temelju civilizacije, stalnog naseljavanja i pravougaone podele zemljišta. To je „četvorougaoni“ broj čvrste zemlje, nasuprot bezobličnim nebesima. Sa druge strane, toliko ima površina i temena na tetrahedru, povezanim sa elementom vatre. Broj 4 simbolički odgovara kvadratu i povezuje se sa poreklom oblika i svetom ispoljenog. Svaki broj čija se numerička redukcija svodi na 4 odnosi se na čvrsti, materijalni aspekt stvari. 

Pitagorejci su, kaže Nikomah, broj četiri nazivali najvećim čudom, bogom na drugačiji način, višestrukim božanstvom, izvorom Prirode i njenim nosačem ključa. Tetrada je uvoditelj i uzrok postojanosti matematičke discipline. Smatrana je najmuževnijim i snažnim; poistovećivana je sa Herkulom i Eolom. Tetrada je i Merkur, Vulkan i Bah. Među Muzama, njoj odgovara Uranija. Tetrada je nazivana i ženskim, ali delotvornim u rađanju muškosti, kao i pobuditeljem bahantskog zanosa. 

Elifas Levi je o broju četiri rekao da u geometriji proizvodi krst i kvadrat. Sve što postoji, bilo dobro ili zlo, svetlost ili tama, po Leviju, postoji i otkriva se kroz tetradu; ona je jedinstvo građenja, čvrstine i mere. Četiri se povezuje sa prostor–vremenom, a samim tim i sa prvim danom stvaranja i sa okvirom evolucije čoveka. Četvrta sefira je Hesed (Milost) čija je planetarna atribucija Jupiter. 

Tetrada je simbol dovršenosti unutar dekade, budući da je 10 zbir brojeva od 1 do 4. Pitagorejci brojem 4 izražavaju ideju temelja kosmosa oblikom tetraktisa, četvorodelne dekade. Kako objašnjava Vestkot, pošto je tetrada dovršenje četvorne grupe tačke, površine i tela, ona poseduje i to svojstvo da su njeni elementi 1, 2, 3 i 4, kada se saberu, jednaki 10, a taj broj je toliko savršen da se dalje ne može ići, već se za svako dalje uvećanje mora vratiti monadi. Tetrada je nazivana i Kosmosom, jer daje broj 36, kada se njegovi brojevi ovako kombinuju:

1 + 2 = 3

3 + 4 = 7

5 + 6 = 11

7 + 8 = 15

———

36

Broj 36 jeste zbir prva četiri neparna broja sa prvim parnim brojevima. I dalje, Platon govori o četiri elementa. U judaizmu je to četvorodelno ime Boga - IHVH; u hrišćanstvu četiri jevanđelja; četiri heruvimska bića itd. I dalje od toga, imamo četiri godišnja doba, krst kao kosmičku osu, itd. U makrokososu, broj 4 se povezuje sa planetom Merkur, koja je često viđena kao posrednik između svetova, glasnik bogova i sl.

5. Pentada / život

Osnovni smisao: životna sila, čovek, mikrokosmos. Po pitagorejcima, pentada je izrazito sferičan i kružni broj, jer se u svakom množenju vraća sam sebi i pojavljuje se kao završetak broja. Pentada je promena kvaliteta, jer ono što ima tri dimenzije pretvara u jedinstvo sfere, kružnim kretanjem proizvodeći svetlost. Otuda se svetlost pripisuje broju 5. Pentada je takođe „lišenje razdora“, jer u prijateljstvu sjedinjuje dva oblika broja, parni i neparni, odnosno 2 i 3. Stoga se 5 naziva brojem braka, jer je zbir 2 i 3, prvog parnog i prvog neparnog broja, i predstavlja simbol pravde i umerenosti time što obezbeđuje aritmetičku sredinu unutar dekade. Pentada je pravda, jer iznosi stvari na svetlost. Proklo, u svom komentaru Hesioda, navodi dva razloga zbog kojih pet liči na Pravdu: zato što kažnjava nepravdu, uklanja nejednakost posedovanja i izjednačava ono što je manje, radi koristi. 

U makrokosmosu, broj 5 se odnosi na planetu Veneru, čiji sinodički ciklus opisuje pentagram. Pentada je Venera, jer se u njoj sjedinjuju muška trijada (3) i ženska dvojnost (2), neparno i parno. Setimo se, Venera je ponekad smatrana hermafroditom, bradatom, ali i u punom cvatu. Nazivana je i Gamelija, u značenju koje se odnosi na brak, kao i Androginija, jer je neparan i muški, a ipak u sebi sadrži parni, ženski deo.

Pentada se nalazi na sredini između 1 i 10, te je stoga broj prilagođavanja i usklađivanja kroz sredstvo samosvesti. Zbog toga je 5 broj Čoveka, jer čovek može dostići puni procvat samosvesti. Ovo ne može biti ostvareno na podljudskim i podsvesnim nivoima postojanja. Petokraka zvezda opisivana je kao geometrijska himna zlatnom preseku, koji određuje sve njene dimenzije. Ona ima naročitu povezanost sa čovečanstvom, delom zato što se smatra da proporcije ljudskog tela odgovaraju zlatnom preseku, a delom zbog sličnosti između pentagrama i figure sa raširenim udovima. Pitagorejci su je nosili kao talisman zdravlja, a bila je i simbol njihove humanističke nauke. Pridruženo božanstvo bio je Hermes, posrednik otkrovenja i čuvar Misterija. Hrišćanski mistici učinili su pentagram simbolom Isusa, koji je razdelio pet hlebova da nahrani pet hiljada ljudi i koji predstavlja arhetipskog čoveka (sa pet čula i pet prstiju na svakoj ruci). Njegova ezoterijska veza sa raspetim čovekom dodatno se naglašava činjenicom da je kvadrat nad visinom petokrake zvezde, sadržane u petouglu čija stranica meri jednu jedinicu, jednak 2,368 kvadratnih jedinica, pri čemu je, po grčkoj gematriji, 2.368 broj Isusa Hrista.

U geometrijskoj simbolici, oblici koji proističu iz broja 5 stoje u neposrednom kontrastu sa onima broja 6. Psihičke i lunarne osobine pripisuju se petouglu, dok je šestougao racionalan i solarni. Tri ugla jednakostraničnog trougla, kojih šest čini šestougao, iznose po 60 stepeni, što odražava solarni broj 666, dok je ugao između dve stranice petougla 108 stepeni, pri čemu je 1.080 karakterističan lunarni broj.

Kod Platona imamo pet pravilnih tela (kosmička geometrija). Plutarh, u svom spisu O postanku duše prema Platonu, navodi da se pentada naziva „trofos“, što odgovara zvuku, jer je prvi tonski interval sposoban da proizvede zvuk upravo kvinta. U kabali imamo pet nivoa duše, što korespondira hermetičkoj ideji o pet elemenata (kojih ima i u Indiji i Kini). Takođe, broj 5 se u kabali odnosi na marcijalnu sefiru Geburah. Načelno, govori se o pet stubova islama, pet čula, pet rana Hristovih, itd. Vestkot navodi da je pentada nazivana i Nepobedivi, iz geometrijskog razloga koji se može naći kod Aleksandra Afrodisijskog, u Komentarima prve knjige Aristotelove Metafizike. Takođe je i „najmanja krajnost vitalnosti“, jer postoje tri moći života: vegetativna, psihička i racionalna, a kako je racionalna uređena prema hebdomadi, a psihička prema heksadi, tako vegetativna moć potpada pod vlast pentade. Dalje, pentada je nazivana i Nemezis, jer na primeren način uređuje sve nebeske, božanske i prirodne stvari. Nazivana je i polubožanstvom, jer je polovina dekade, koja je božanstvo. Takođe, pentada je Didimos, jer deli dekadu na dva jednaka dela. Nazivali su je i Palada, i Besmrtna, jer Palada predsedava Eteru, odnosno petom elementu, koji je neuništiv i nepristupačan čulima. Budući da je nastala sjedinjenjem prvog neparnog i prvog parnog broja, petica smatrana brojem od naročite vrednosti i korišćena kao amulet ili talisman, moćan u zaštiti od zla; a kada bi bila urezana na ulazu, smatralo se da može zadržati zle duhove van. Pentada je, kako navodi Vestkot, nazivana i Kardijatis ili Kordijalis, jer se, poput srca, nalazi u sredini tela brojeva, ovako:

1 4 7

2 5 8

3 6 9

6. Heksada / harmonija

Osnovni smisao: ravnoteža, kosmički sklad, stvaranje. Šest, heksada, prvi je ravnomerno-neparni broj, a ujedno je i savršen, duguljast i (pošto se stepeni broja 6 uvek završavaju sa 6) kružan. Nikomah ga je nazivao brojem braka jer je prvi proizvod neparnog i parnog broja (3 × 2). Takođe, broj 6 predstavlja sumu prva tri broja. Heksada nastaje množenjem prvog (posle jedinice) neparnog broja i prvog parnog broja, te podseća na sjedinjenje muškog i ženskog, kao u braku ili u androginiji, kao i na zdravlje i lepotu, zbog svoje simetrije. Nazivan je „sve-dovoljnim“ (panarkeia). Nikomah heksadu takođe naziva oblikom oblika, jedinim brojem prikladnim duši, jasnim sjedinjenjem delova univerzuma, tvorcem duše, kao i Harmonijom. Šest je takođe dobrohotnost, mir, zdravlje i istina. Pitagorejci su ovaj broj ga nazivali savršenstvom delova.

Brojevi 6 i 12 uokviruju proporcije nebeskih tela, dele krug i mere periode sunčevog vremena. Kao što sam istakao kod broja 5, psihičke i lunarne osobine pripisuju se petouglu, dok je šestougao racionalan i solarni. Dimenzije Sunčevog sistema izražene su u jedinicama broja šest, a šestougao stoji u osnovi neživih oblika kao što su pahuljica i kristal. Tri ugla jednakostraničnog trougla, kojih šest čini šestougao, iznose po 60 stepeni, što odražava solarni broj 666. To znači da se broj 6 može povezati sa univerzalnim silama kao što su svetlost, toplota i elektromagnetizam.

Takođe, jedan od najpoznatijih geometrijskih izraza heksade jeste heksagram, simbol dvostrukog trougla. U biblijskom smislu, heksagram je povezan sa kraljem Davidom (Davidov štit) a pentagram sa kraljem Solomonom (Solomonov pečat). U hrišćanskim crkvama heksagram se koristi da izrazi sjedinjenje božanske i ljudske prirode, za koje se smatra da postoje u Isusu Hristu. Spajanje dva trougla korišćeno je i kao simbol sjedinjenja Vatre i Vode; jer je rani simbol Vatre bio trougao sa vrhom okrenutim naviše, a Vode isti takav trougao sa vrhom okrenutim naniže.

U bibliji se pominje šest dana stvaranja. Šestog dana stvoren je čovek, prema Knjizi Postanja. Šestog dana u nedelji Isus je razapet na krstu. U kabali, broju 6 odgovara sefira Tifaret, središnja sefira čija je priroda solarna. U hermetizmu, heksagram je izraz makrokosmosa te predstavlja spoj vatre i vode, aktivnog i pasivnog. U makrokosmosu, broj 6 se odnosi na Mars. Prema Pitagorejcima, nakon perioda od 216 godina, što je broj kocka šestice, sve se ponovo rađa; smatrali su da je to periodično vreme metempsihoze, odnosno ponovnog rađanja čoveka posle svake smrti. Kada se množi samim sobom, poput pentade, šest uvek zadržava sebe u jedinicama: 6, 36, 216, 1296, 7776.

7. Heptada / sakralno

Osnovni smisao: svetost, ciklus, inicijacija, ograničenje. Sedam je jedinstven među brojevima dekade jer, kako su govorili pitagorejci, „niti rađa niti je rođen“, što znači da se ne može množiti da bi proizveo drugi broj unutar prvih deset, niti je proizvod drugih brojeva. Iz tog razloga heptada je nazivana Devicom i bila je simbol večnih, a ne stvorenih stvari. Heptada je po Pitagorejcima, tako nazvana po grčkom glagolu „sebo“, što znači poštovati, štovati (kao i od hebrejskog šebo, sedam, ili zadovoljenje, obilje), te je septos, odnosno „sveta“, „božanska“, „bezmajčinska“ i „devica“. Od Nikomaha saznajemo da je nazivana „Minerva“, jer je neudata i devičanska, rođena ni od majke, to jest parnog broja, ni od oca, odnosno neparnog broja, već proistekla sa samog vrha Oca svih stvari, monade; isto kao što je Minerva iskočila, potpuno naoružana, iz čela Jupitera, odnosno Zevsa. Otuda i imena Obrimopatre, ili kći moćnog oca, Glaukopia, sjajnih očiju, Ametor i Ageleja, ona koja odnosi plen. Nazivana je i Srećom, jer odlučuje o smrtnim stvarima. Takođe i Glasom, jer u svakom glasu, ljudskom i instrumentalnom, ima sedam tonova, budući da ih emituje sedam planeta, te oni čine Muziku sfera.

Vestkot pominje da heptada nosi i naziv Tritogenija, zato što postoje tri dela duše: intelektualni, srčani (nagonski) i požudni, iz kojih nastaju četiri najsavršenije vrline. Isto kao što iz tri dimenzije, dužine, širine i dubine, u telesnom postojanju proizlaze četiri granice: tačka, linija, površina i telo. Nazivana je i Agelija, od agelai, krda, kako su vavilonski mudraci nazivali skupine zvezda, nad kojima je vladalo sedam anđela. Takođe i Filakikos, „čuvar“, jer sedam planeta upravlja i vodi naš univerzum. Broj 7 povezan je i sa Glasom i Zvukom, sa Klio, muzom; sa egipatskim božanstvom Ozirisom; sa Nemezis, Sudbinom (Adrastijom), od koje nema bekstva; kao i sa Marsom.

Heptada je bila povezivana sa merenjem vremena: sedam životnih doba čoveka i sedam dana u sedmici, odnosno četvrtinu lunarnog meseca. Tako je povezana sa savršenim brojem 28, koji upravlja periodima Meseca i ženskog ciklusa, (1 + 2 + 3 + 4 + 5 + 6 + 7 = 28). Prema Filonu Aleksandrijskom, koji je pokušao da pomiri jevrejsku numeričku filozofiju sa onom Grka i Egipćana, priroda se raduje broju sedam. Filon je isticao da u muzici postoji sedam nota, sedam zvezda u sazvežđu Velikog Medveda, da astrolozi poznaju sedam planeta, da je Bog počinuo sedmoga dana, da čovekova glava ima sedam otvora, da se njegov život odvija u periodima od sedam godina, i da su ženski ciklusi usklađeni sa 7 × 4 dana lunarnog meseca. 

U geometriji je i sedmougao devičanski jer odbija da se spoji ili da rodi bilo koji drugi geometrijski tip. Sedmokraka zvezda ne može se konstruisati precizno pomoću šestara i lenjira. Ona zahteva ljudsku misao, kao i postupak pokušaja i greške, pre nego što se izgradi sa određenim stepenom umeća. Zbog toga se broj 7 povezuje sa majstorstvom, osvajanjem, mirom, bezbednošću i sigurnošću.

Budući bez rođenja i bez potomstva, broj 7 predstavlja princip večnosti. Stoga je široko zastupljen u simbolici, na primer kroz sedam svećnjaka, sedam velova inicijacije, sedam stubova mudrosti, sedam brežuljaka carskog grada, sedam boja duge i sedam latica nara i kineskog lotosa. Sumerski hram boginje Nintu u Adabu, sagrađen oko 2.500 godina pre Hrista, imao je sedam kapija i sedam vrata, a prilikom njegovog posvećenja žrtvovano je 7 × 7 životinja. Takođe postoji sedam pršljenova u ljudskom vratu. Ova broj predstavlja i numeričku vrednost simbola Sumpora.  

Sveti Avgustin je pisao da je 3 prvi potpuno neparni broj, a 4 prvi potpuno parni, i da ova dva čine 7. Zato se Sveti Duh često označava ovim brojem. Time on priznaje da je za rane hrišćane Sveti Duh bio ženski princip, povezan brojem 7. Karakterističan broj Novog Jerusalima spolja je 12, ali ezoterijski to je 7. Mnoge slike u Apokalipsi su sedmostruke. Pominju se sedam crkava, sedam careva, sedam anđela, sedam gora, sedam kruna, sedam čaša, sedam zala, sedam gromova, sedam zlatnih svećnjaka, sedam zvezda, sedam svetiljki, sedam glava i sedam pečata; a dvadeset i četiri starešine okružuju presto na kome stoji Jagnje kao zaklano, koje ima sedam rogova i sedam očiju, a to su sedam duhova Božjih. Sedam rogova geometrijski odgovaraju sedam krakova heptagrama. Četiri heptagrama sa ukupno 28 „rogova“ smeštena su u plan Novog Jerusalima. Oni su obuhvaćeni krugom obima 31.680, koji se prirodno deli na 28 jednakih delova. Broj 28 daje dane lunarnog meseca i ženskog ciklusa, dok heptagrami, figure devičanskog broja 7, predstavljaju Nevestu u simbolici geometrije Novog Jerusalima. Dakle, broj 7 možemo shvatiti i kao numerički simbol prečnika arhetipskog sveta.

U kabali, broj 7 se odnosi na sefiru Necah (Pobeda), koja je pripisana Veneri. Kenet Grant na jednom mestu kaže da je u egipatskim hijeroglifima znak za broj 7 takođe znak boga, simbolizovan sekirom, oružjem boga Seta, otvarača Majke. U jeziku tajne gnoze Set je poistovećen sa svojom majkom; otuda njegovo ime Sept ili Set, koje znači sedam. Broj sedam označavao je vreme ponovnog stupanja u polne odnose sa ženom, a u simbolici kasnijih Misterija bio je pripisan boginji Veneri.

Iz druge perspektive, broj 7 se među planetama dodeljuje Saturnu. Zato je ponekad broj 7 broj ograničenja budući da Saturn stoji na granici vidljivog kosmosa. Iza njega su tek zvezde iza nemerljivog ambisa, s obzirom da druge planete sa Zemlje nisu vidljive golim okom. Za prirodu Saturna se često vezujum elanholija, vreme, smrt i mudrost.

8. Ogdodada / preobražaj

Osnovni smisao: prelazak, vaskrsenje, novi poredak. Broj 8 je dan vaskrsenja jer označava prevazilaženje vremena i novi kosmički poredak. Osam je jedini ravnomerno parni broj unutar dekade. Grci su ga smatrali svemoćnim brojem. Imali su izreku: „sve su stvari osam“. Kamerarijus, u svom izdanju Nikomahove Aritmetike, naziva ga univerzalnom harmonijom, jer se muzički odnosi razlikuju upravo ovim brojem. Odnos 9 prema 8 je seskvioktava, koja tvori ton i pripisuje se Mesecu. Otuda je Ogdada nazivana i Kadmeja, jer se Harmonija smatrala ženom Kadma, a Kadmo je označavao sublunarni svet, kako kaže Olimpiodor. Osam je nazivano i Majkom, kao i Rejom, Kibelom i Dindimenom, budući da je prva kocka, a kocka predstavlja Zemlju. Osam je prvi kubni broj (2 × 2 × 2) i predstavlja kocku, koja ima osam temena i, kao najstabilniji od čvrstih oblika, simbolizuje element zemlje. 

Sa druge strane taj broj odgovara broju strana oktaedra koji se povezuje sa elementom vode, a što nam omogućava da ogdoadu povežemo sa misterijom krštenja. U tom smislu, broj 8 se smatra Hristovim brojem budući da je po grčkoj gematriji 888 zbir slova sadržanih u imenu Isus. Takođe ogdoada je simbol Svetog Duha, koji se ponekad opisuje kao ženska moć. Ogdoada ukazuje da su sve suprotnosti posledice jednog jedinog uzroka i da uravnoteženo, uzajamno dejstvo i protivdejstvo između suprotnosti dovodi do harmonije. Stoga je Pitagora broj 8 nazivao harmonija. U gnosticizmu, ogdoada je sfera iznad planeta. U kabali, to je sefira Hod (Sjaj) čiji je planetarni izraz Merkur.

9. Eneada / punina

Osnovni smisao: završetak, totalitet, dovršenje, vrhunac, zenit, jug, podne. Devetka je najviši jednocifreni broj. Eneada se povezuje sa dovršenjem i granicom jer završava niz koji se ponovo započinje sa deset. Eneada je prvi kvadrat neparnog broja, pa se za nju govorilo da je poput Okeana koji okružuje ostale brojeve unutar dekade. Dalji elementarni broj više nije moguć, stoga je eneada nalik horizontu, jer su svi brojevi njome ograničeni. Nalazimo da je nazivana Prometejem, kao i „oslobođenjem od razdora“, te Vulkanom, jer se uzlazni niz brojeva proteže samo do 9, baš kao što se uzdizanje stvari razloženih vatrom proteže do sfere Vatre (vrh vazduha). Eneada je nazivana i Junonom, jer je sfera vazduha uređena prema devetostrukom sistemu. Takođe, zvali su je „sestrom i ženom Jupitera“, zbog svog sjedinjenja sa monadom.

U kabali, devet je broj sefire Jesod (Temelj), odnosno osnova nevidljivog, njegove povezanosti sa našim fizičkim svetom. Svaki broj koji se numerički svodi na 9 povezan je sa tri puta inicijacije: devet je 3 + 3 + 3, odnosno put strogosti (Vatra), put ravnoteže (Vazduh) i put milosrđa (Voda). Devet označava savršenstvo ili dovršenje, u smislu devet meseci prednatanog uobličenja ljudskog bića. Kao poslednji broj u nizu, ono predstavlja zaokruživanje i dovršenje ciklusa.

Vestkot ukazuje da je eneada simbol materije, koja se, iako se neprestano menja, nikada ne uništava. Isto tako i broj 9, kada se pomnoži bilo kojim brojem, uvek iznova proizvodi samoga sebe, ovako:

9x1=9;

9x2=18; 1+8=9

9x3=27; 2+7=9 

9x4=36; 3+6=9 

9x5=45; 4+5=9 

9x6=54; 5+4=9

9x7=63; 6+3=9

9x8=72; 7+2=9

9x9=81; 8+1=9

9x10=90; 9+0=9

9x11=99; 9+9=18=9

9x12=108; 1+8=9

9x13=117; 7+1+1=9

9x14=126; 6+2+1=9 

9x15=135; 5+3+1=9 

9x16=144; 4+4+1=9

9x17=153; 3+5+1=9 

9x18=162; 2+6+1=9 

9x19=171; 1+7+1=9 

9x20=180; 8+1+0=9

10. Dekada / povratak Jednom

Osnovni smisao: potpunost, zakon, kosmički poredak. Dekada predstavlja niži oblik monade i odnosi se na stvoreni univerzum. Takođe, dekada je suma prva četiri broja. Grčko ime za broj 10 bilo je Pantelia, u značenju „potpuno dovršeno“ ili „u potpunosti ostvareno“. Dekada je, stoga, vrhunac brojeva, koji se, jednom dostignut, više ne može nadmašiti. Da bi se zbir dalje povećavao, mora se vratiti unazad ka monadi. Deset je otud broj potpune manifestacije i sveobuhvatan broj, jer se svaki broj veći od 10, putem numeričke redukcije, vraća na jedinice. U bibliji imamo deset zapovesti, u kabali deset sefirota, a kod Platona deset nebeskih krugova. Dakle, dekada je potpuna struktura sveta i u nekom smislu povratak Jednom kroz mnoštvo. U kabali, broj 10 je izraz sefire Malkut (Kraljevstvo), koje se odnosi na materijalni svet, i u užem smislu na Zemlju.  

Pitagorejci su, kako kaže Vestkot, bili očarani njegovim vrlinama i nazivali su ga božanstvom, nebom, večnošću i Suncem. Budući da je deset primalac ili spremište svih članova, nazvano je dekada, od dechomai = primiti, i otuda nebo, koje je određeno da primi sve ljude. Poput božanstva, ono je krug, sa vidljivim središtem, ali sa obimom suviše velikim da bi se mogao sagledati. Ono je zbir jedinica broja četiri, dakle: 4 + 3 + 2 + 1 = 10, i tako deset zadobija sjaj iz svog porekla. Naziva se i Večnošću, koja je beskonačni život, jer u sebi sadrži svaki broj, a broj je beskonačan. Dekada se naziva se i Kosmos, jer kako Proklo kaže, dekada je takođe svetska; ona je svet koji prima slike svih božanskih brojeva, koji mu se natprirodno saopštavaju.

Dekada se naziva i „izvorom večne prirode“, jer ako uzmemo polovinu, pet kao srednji broj, i saberemo sledeći iznad i sledeći ispod, naime 6 i 4, dobijamo 10; a sledeća dva na isti način, 7 i 3, takođe daju 10; i dalje, 8 i 2, kao i 9 i 1, daju isti rezultat. Kabalisti su brojeve 5, 6 i 10 nazivali kružnim brojevima, jer kada se kvadriraju, rezultat u jediničnoj cifri pokazuje isti broj:

5x5=25; 5x25=125 

6x6=36; 6x36=216 

10x10=100; 10x100=1000