Arkana Sud u tarotu

Arkana Eon, Krolijev špil

„Nećemo svi zaspati smrtnim snom, ali svi ćemo se preobraziti, u jednom trenutku, u tren oka, na zvuk poslednje trube. Jer truba će zatrubiti i mrtvi će uskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se preobraziti. Jer ovo raspadljivo mora da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno mora da se obuče u besmrtnost.“ Prva Korinćanima, 15:51-53.

Karta Sud predstavlja dvadesetu po redu misteriju tarota. Tu vidimo uskrsnuće iz mrtvih kao pripremu za konačni eshatološki preobražaj, a to je ulazak u dimenziju večnog života. Ronald Deker nas podseća da deseta arkana Točak života pokazuje preobražaj na nižem nivou, da bi Sud označavao viši preobražaj, odnosno potpuno buđenje. U astrološkom značenju, anđeo je Merkur u ascendentu, budući da se ljudi iz grobova uzdižu, tj ascendiraju. Merkur je glasnik, što je doslovni prevod grčke reči anđeo. Merkur, odnosno Hermes je psihopomp, vodič duša. Jedno od njegovih oruđa je upravo truba izvedena iz pastirske frule. Anđeo arkane Sud je spektakularan i gromoglasan. Taj anđeo određuje smisao čitave karte jer označava poziv više sile na koji je nemoguće ne odazvati se. Da li je u pitanju Mihael ili Gabriel, postoje različita mišljenja. Za Dekera i Najdžela Džeksona, nema sumnje da je reč o Mihaelu. Za Menli Palmer Hola to je najverovatnije Gabriel. Ipak, po učenju Zlatne zore, Mihael je arhanđeo solarne vatre koja odgovara atribuciji ove karte.

Marseljski špil

U Marseljskom špilu anđeo se pojavljuje iz oblaka koji prosijavaju crvenim i zlatnim sjajem, odeven u crvenu odoru i crvene kose. On duva u dugačku zlatnu trubu na koju je okačen beli barjak sa zlatnim krstom, (u motivu zlatnog krsta na beloj pozadini prepoznajemo zastavu italijanskih krstaša iz 1188. godine). U nekim varijantama Marseljskog špila taj krst je crven, što predstavlja templarsku, odnosno francusku krstašku zastavu. Krstaški motiv možda možemo povezati sa idejom svetog rata ili poziva u rat. Takođe, ova karta može imati i inicijacijski smisao jer prikazuje novo rođenje, ustajanje iz mrtvih, ulazak u svet posvećenih iz sveta profanih. Menli Palmer Hol kaže da ova arkana predstavlja oslobođenje čovekove trostruke duhovne prirode iz groba njegovog materijalnog ustrojstva. Kako Hol kaže, samo jedna trećina duha ulazi u fizičko telo, dok druge dve trećine čine hermetičkog čoveka (ili natčoveka), te se otud samo jedan od tri lika zapravo uzdiže iz groba. Zvuk trube je, po Holu, izraz tvoračke reči.

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta, po njemu, otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudima će biti suđeno prema njihovim delima. Reč je, kako Elijade kaže, o poslednjem Sudu kao selekciji, jer će jedino odabrani živeti u večnom blaženstvu. Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja, kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. Ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna, a Elijade kaže da je ta ideja prisutna i kod tzv primitivnih naroda.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Seli Nikols naglašava da Sud nagoveštava novi poredak koji će se ispoljiti u poslednjoj u nizu velikih arkana: Svetu. Otud je od značaja što lik koji izlazi iz groba nije novorođenče nego odrastao čovek, licem okrenut prema anđelu, uz prisustvo dva svedoka, očigledno starije dobi, koji stoje sa njegove leve i desne strane a čija lica vidimo. Oni sa divljenjem gledaju u njega dok je on okrenut prema anđelu. Svi su nagi. Umnogome ovaj motiv podseća na onaj sa karte Ljubavnici gde takođe imamo tri ljudske figure i anđela sa strelom koji odozgo cilja, ali taj anđeo nije od veličine i značaja poput anđela Suda, ali jeste sudbonosan i vodi do ishodišta prikazanog kartom Sud, a gde je zamajac dat kartom Smrt. Ljubav i Smrt, na neki način, daju uskrsnuće. 

U Egipatskoj knjizi mrtvih imamo izraz izlazak u dan, što se odnosi na preobražaj u tminama Amente ne bi li onaj ko je osvojio večni život uskrsnuo u svetlosti pred licem bogova. Onaj što je vaskrsnuo je poput semena koje je, prethodno posađeno u zemlju (grob), konačno niklo. U mitološkom smislu ova karta predstavlja Ozirisovo uskrsnuće iz mrtvih, uopšte formulu oživljavanja ubijenog boga. Kako je ubijeni bog muškog pola, otud je i muška orijentacija ove arkane, budući da uskrsnuće, uzdizanje, možemo porediti sa erekcijom. Dakle, egipatska zagrobna verovanja nisu podrazumevala uskrsnuće u fizičkom telu nego uskrsnuće u duhu, u drugačijem svetu koji možda može biti poput našeg sveta ali nije naš svet. Uskrsnuće u fizičkom telu, na ovom svetu radi eshatološkog suđenja na neki način jeste hrišćansko iskrivljavanje starije egipatske doktrine. Može biti da ova karta u egzoternom smislu oslikava takav svetonazor jer na njoj vidimo doslovno uskrsnuće u telu, ali u ezoterijskom smislu to je drugačiji vid uskrsnuća.

U Vejtovom špilu vidimo velikog plavokosog anđela koji duva u trubu ukrašenu belom zastavom sa crvenim krstom. Iz grobova ustaju ljudi ali je fokus na tri prva lika. U Rozenvald špilu imamo dva lika koja se uzdižu i anđela sa trubom ali bez zastave. U Viskonti di Madrone tarotu, arkana Sud prikazuje dva anđela sa trubama i neodređenim zastavama, kao i četiri ljudska lika. Troje nagih likova izlaze iz grobova sa prekrštenim rukama na grudima kao znak uskrsnuća. Četvrti je stariji i u beloj odeći. Pored njih, sa desne strane, prikazana je kula. U Pierpont Morgan Bergamo špilu visoko na karti Suda nalazi se bradati lik sa mačem, verovatno nebeski sudija u pratnji dva anđela sa njegove leve i desne strane kako duvaju u dve dugačke trube koje se međusobno ukrštaju. U dnu karte nalazi se grob iz kojeg izlaze tri lika, od čega dve, po svemu sudeći, mlade žene, i jedan stariji bradati muškarac. Vivil Sud je potpuno nalik marseljskoj verziji. Sud iz špila Šarla VI prikazuje dva anđela sa trubama u gornjem delu karte, dok u donjoj imamo sedam različitih nagih likova koji ustaju iz groba.

špil Šarla VI

Alister Kroli na dvadesetoj arkani prikazuje samo bogove dok Marseljski tarot prikazuje ljude i anđela koji trubi, kao predstavnika božanskog prisustva. Ono što je Kroli predstavio na ovoj arkani, iako na prvi pogled potpuno odudara od svih tradicionalnih tarota, u suštini ukazuje na mladi muški lik koji se nalazi u središtu prikaza. Taj lik, u mitološkom smislu, jeste Horus dete, odnosno drevni Horus Stariji u ljudskom obličju koji se uobičajeno predstavlja kao dete. Naravno, lik Marseljskog tarota nije dete, ali je mladić. Kod Krolija je okrenut spram posmatrača, za razliku od marseljske verzije. U Krolijevom raskidu sa doktrinom karte Sud i njeno prekomponovanje u Eon, nalazi se ključ razumevanja njegove magijske filozofije. Upravo se na slučaju te karte on pokazao kao istinski arhetipski programer. Pogledajmo, Kroli je prebacivši „đavola“ iz arkane Đavo u Sud, od ove načinio Eon te sa nje uklonio anđela koji trubom diže mrtve i budi žive ne bi li im bilo suđeno. Na karti Eon prikazan je dvostruki bog Heru-ra-ha (kao Ra-Hoor-Khuit na prestolu i dečak Hoor-Paar-Kraat sa prstom u ustima), koji tišinom poziva sve da učestvuju u izgradnji novog eona. Zapravo, Krolijev Eon jeste prikaz bogova novog eona (Horus u dva oblika, boginja Nuit i krilato sunce Hadit, hebrejsko slovo šin koje sadrži vatrene duše). Ovo je arkana otkrovenja, bilo da je reč o biblijskoj Apokalipsi ili krolijevskoj (egipatskoj) Steli otkrovenja iz kairskog muzeja. Karta ukazuje na snažno prisustvo vatrenog elementa, isceljenje, pročišćenje i obnovu vatrom, najavljuje otvaranje novog poglavlja života.

Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol čudotvorstva i univerzalnog leka, a Kroli glasnika bogova. Za Zlatnu zoru ova arkana je Duh prvobitne vatre i njena staza na Drvetu života odgovara slovu šin koje znači zub i mistički se poistovećuje sa duhom u obliku vatre. To je razlog zašto je Sud povezan sa ovim slovom budući da će u eshatološko vreme ovaj svet biti okupan u vatri. U negativnom smislu arkana Sud je kapija smrti i u demonskom smislu može biti povezana sa ognjem podzemnog sveta jer je Zlatna zora dovodi u vezu sa vatrenim elementom. 

Vejtov špil

Arkana Svet u tarotu

Arkana Svet, Vejtov špil

Konačno dolazimo do broja dvadeset i jedan koji označava poslednju u nizu velikih arkana, a to je Svet, odnosno Univerzum. U Rečniku simbola, za ovaj broj je rečeno da predstavlja simbol savršenosti, odnosno trostruku sedmorku. Stvaranje sveta je kruna procesa opisanog slikama tarota. To je aluzija na biblijski Novi Jerusalim, grad večnog života, grad spašenih i svetih, onaj koji se sa nebesa spušta na Zemlju. To nije nekakav idealizovani grad prošlosti nego predstavlja projekciju savršene ljudske zajednice u nekakvom drugom vremenu i drugom svetu. Kvadrat, odnosno kocka, simbol je te projekcije, dok je prvobitno rajsko stanje predstavljeno krugom, odnosno sferom. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu na arkani Svet vidimo superiorni lik kakve vladarke ili matrone koja sa oblaka nadvisuje pejzaž načičkan utvrđenim gradovima i lađama. Dominantna žena u desnoj ruci drži žezlo a u levoj krunu. Sličan motiv vidimo na toj karti u špilu Šarla VI, s tom razlikom što matrona ne drži u ruci krunu nego globus. Istovremeno pejzaž sa gradovima je uokviren krugom. Nalik ovome je i onaj u Rozenvaldu, s tom razlikom što ženski lik ima krila. U tarotu d’Este isti je motiv, ali je razlika u tome što umesto kakve moćne žene ovde imamo nago krilato dete, odnosno anđela, dok u samom dnu karte, ispod predstave gradova, zapažamo pticu, verovatno orla, kako širi krila. Pierpont Morgan Bergamo ovu arkanu predstavlja sa dva naga krilata dečaka (anđela) koji stoje na zemlji i u vis drže podignutu sferu u kojoj se nalazi utvrđeni grad. Obojica imaju crvene šalove. Vivil verzija ove arkane nalikuje marseljskoj, ali središnji lik ima oreol, štap i plašt. 

Svet, Viskonti di Madrone špil

U Marseljskom špilu vidimo ženski lik, (neki kažu hermafroditni), uhvaćen u pokretu. To je naga plavokosa devojka koja pleše. Ogrnuta je komadom crvene tkanine koja podseća na šal ili je u pitanju marama. Menli Palmer Hol primećuje da je oblik koji marama zauzima sličan hebrejskom slovu kap. U levoj ruci drži žuti štap čiji su krajevi crveni. U desnoj ruci nije sasvim jasno šta se nalazi, mada neki taroti i tu smeštaju još jedan štap. Zanimljivo, njene noge, u zanosu plesa, uobličavaju krst, što ovaj lik povezuje sa likovima Obešenog i Cara, ali i sa Zvezdom, s obzirom da tako nameštene noge podsećaju na svastiku. Krst Obešenog i Cara je statičan, ali je zato krst devojke Sveta dinamičan. Svet je stalno u pokretu, što znači da to nije neki idealni nepokretni i neprirodni svet, već univerzum stalnog kruženja. Devojčin ples odigrava se u prostoru omeđenom vencem oblika vesike ili mandorle, tj badema, koji jeste jedan od drevnih simbola Velike Majke. U njemu je ona na neki način zaštićena. Istodobno, ta predstava devojke u mandorli, jeste lik duše sveta. Imamo istih takvih predstava Isusa Hrista, kao Hrista u slavi, okruženog sa četiri evanđeoska stvorenja. Osim toga, u Mantenja tarokiju lik Jupitera sedi u okviru tog oblika. Oblik mandorle, kako primećuje Seli Nikols, za razliku od uroborosa, nagoveštava dalji razvoj, i dodaje zanimljivu opasku da je marseljska verzija ove karte napustila tradicionalni kolektivni simbolizam Novog Jerusalima u korist individualnijeg i više nekako ljudskog pristupa. Venac u obliku mandorle Menli Palmer Hol tumači kao prirodu koja okružuje plameni centar. Taj venac je kruna inicijata ili, kako je Elifas Levi to rekao, kruna koja se odnosi na vrhovnu sefiru Keter. Kruna je, po Holu, simbol onog ko je nadvladao četiri čuvara i ušao u prisustvo razotkrivene Istine.

Svet, Pierpont Morgan Bergamo špil

U uglovima karte postavljene su četiri heruvimske životinje: u donjem levom uglu je bik, u donjem desnom je lav. To su zemljane zveri. U gornjem levom uglu je krilati anđeo ljudskog lika, dok u gornjem desnom uglu nalazimo orla. Anđeo i orao su bića visina. Raspored heruvimskih životinja odgovara rasporedu elemenata označenih pentagramom u doktrini Zlatne zore i sa rasporedom elemenata u enohijanskim tablama Džona Dija: dole levo je Zemlja, dole desno je Vatra, gore levo je Vazduh, gore desno je Voda. Oni zajedno čine osnovu kvadrata u koji je smeštena vesika, a što bi u trodimenzionalnoj projekciji bila kocka koja sadrži jajast oblik. Ovde ću dati kratke opise uloga četiri heruvimske životinje u skladu sa atribucijama evropskog ezoterizma: 

Bik – element Zemlja, sazvežđe i znak Bika, jevanđelje Svetog Luke (koje govori o Hristovom delanju na zemlji); 

Lav – element Vatre, sazvežđe i znak Lava, jevanđelje Svetog Marka; 

Anđeo – element Vazduha, sazvežđe i znak Vodolije, jevanđelje Svetog Mateje (govori o Hristovoj geneologiji); 

Orao – element Vode, sazvežđe i znak Škorpije, jevanđelje Svetog Jovana (nadahnuće i božanska priroda Hrista). 

Postoji sličnost heruvima sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, četvornu kristalnu ili ledenu ploču, kako je opisano u knjizi proroka Jezekilja.

Zlatna zora ovu kartu naziva: Velikan u noći vremena, što odgovara atribuciji Saturna i hebrejskom slovo tau, što znači krst, a čija staza na Drvetu života povezuje zemaljsko kraljevstvo (Malkut) i Mesečevu sefiru Jesod. Hijeroglif krsta vezan je za tajnu karte Svet. Krst je egzistencija, patnja života i promene putem koje menjamo naše agregatno stanje, da se tako izrazim. U dubljem smislu krst je simbol univerzalnog života, dok u svojoj egipatskoj verziji označava večni život i polni organ boginje Izide. U Marseljskom špilu oblik krsta se pojavljuje na kartama Papesa (na njenim grudima), Sud (na trubi anđela), Car (krst načinjen nogama i krst na vrhu žezla), Carica (vrh žezla), Obešeni (načinjen nogama), te na kraju trostruki krst štapa koji drži Papa. Na samoj karti Svet krst nije prisutan, ali je imanentan. Zapravo, u vencu oblika vesike, kojim je uokvirena središnja ženska figura, imamo dva crvena poveza u obliku X, gornji i donji, što ukazuje na zaokruženost procesa, na postignuto savršenstvo. Prisustvo krsta na ovim kartama nagoveštava njihov značaj u simbolizmu procesa dobijanja ugaonog kamena alhemičara. Međutim, krst kao simbol ugaonog kamena ukazuje na osnovu hrama, a taj hram vidljiv je u dnu Krolijevog dizajna ove karte. Uostalom, krstasta osnova katedrala, na šta ukazuje Fulkaneli, ukazuje na ideju o kamenu na kome je Isus podigao svoju Crkvu. Dakle, u Krolijevom Univerzumu nema krsta, ali je zato istaknut hram. Sa druge strane, u Krolijevom špilu krst se pojavljuje kod Carice, Obešenog i na karti Umerenost kao mali grčki krstić na loncu.

Na Krolijevoj karti peti element je predstavljen ženom i zmijom (Eva i Zmija) koje su okružene sa četiri heruvima, odnosno četiri sfinge, elementa, arhanđela. U Krolijevom špilu u tu kartu umetnuto je oko pod čijim zračećim pogledom žena pleše sa zmijom. Preko ove karte Kroli poručuje: budite žena u igri sa zmijom, pred licima heruvima i pogledom Božjeg oka. Božje oko predstavljeno je najsjajnijom zvezdom na nebu, Venerom. Isto to oko u Krolijevom špilu prisutno je na karti Kula. Ta žena koja pleše sa zmijom je devica, duša sveta koja je lik univerzuma. Po Kroliju, to je prikaz svetkovanja izvršenja Velikog dela. Naposletku, Krolijeva karta prikazuje i elipsu sastavljenu od sedamdeset dva odeljka koji označavaju kvinare zodijaka, odnosno imena anđela Šemhamforaša.

Jupiter, Mantenja taroki

Karta Svet je svojevrsna mapa, bilo da kosmos shvatamo kao sveukupnost univerzuma ili arhitektonsko-simboličko savršenstvo hrama. Simbolički ova karta može biti prikazana kockom ili heksagramom. To je kosmos prikazan kao um. Svet je krst, a krst je univerzalni ključ. Ženski lik na slici u ruci drži dva štapa, odnosno sa obe ruke upravlja silinama spiralne zmije. Elifas Levi je u ovoj arkani video simbol Hermesove knjige, odnosno ključ hermetizma. Menli Palmer Hol opšti simbolizam ove arkane ocenjuje kao mikrokosmos makrokosmosa, budući da su u njoj, kako on kaže, sabrani svi agensi koji doprinose strukturi stvaranja. U prostornoj kocki karta Svet predstavlja zamišljenu tačku koja se nalazi u samom njenom središtu. To je središte kocke, odnosno centar kruga, sfere ili heksagrama te predstavlja univerzalnu svest ili sveopštu perspektivu. Osim toga, centralna pozicija arkane Svet (i slova tau) u kocki ukazuje na dodir sa mitskim središtem, a što samo po sebi znači ukidanje svetovnog vremena i prelazak na mitološko, odnosno kosmotvoračko vreme izvan vremena. U tom smislu karta Svet je simbol pupka sveta, a što je na nebesima zvezda Severnjača, astronomska atribucija koju je ovoj karti dodelio Osvald Virt.

Jedna od široko prihvaćenih asocijacija karte Svet jeste da ona predstavlja Dušu sveta. Po alhemičarima, Anima mundi, odnosno Duša sveta, jeste izraz kvintesencije, odnosno savršenog petog elementa. Ronald Deker ukazuje da je u mističnom platonizmu Duša sveta povezivana sa planetom Jupiter. On pominje da su u periodu preobražaja Rimske imperije u hrišćansko carstvo, astrolozi poimali Jupitera kao boga vere, odnosno zaštitnika nove religije. Zato je u srednjovekovnoj umetnosti Jupiter predstavljan kao monah ili sveštenik, a što bi ga pre moglo dovesti u vezu sa kartom Papa. Međutim, Duša sveta se pojavljuje i u obliku boginje Fortune, pa stoga ženski lik ove arkane može biti poistovećena i sa njom. U firentinskom Minkijate tarotu imamo kartu Fortuna predstavljenu krilatim likom koji stoji na sferi, u jednoj ruci drži krunu a u drugoj veliku strelu ili koplje. U demonskom smislu, Svet predstavlja ulazak u Pakao. Jedan od simbola ove karte je i zmija, koja u naopakoj perspektivi predstavlja čuvara paklenog praga, da povuče one koji su blizu i ne dozvoli onima koji su unutra da izađu. Kao što Elohimi stvaraju Novi Jerusalim kao nebeski grad u obliku kocke, tako Zmaj stvara Novi Vavilon u obliku kocke, u dubinama i tminama neizmernog bezdana.

Hajnrih Aldegrever (1502-1538), Fortuna

Ilustracija iz knjige Ronalda Dekera, The Esoteric Tarot

Arkana Kula u tarotu

Kula u špilu Šarla VI

Tajanstvo Kule je šesnaesto u tarotu. Za Elifasa Levija to je broj hrama. Ova karta načelno ukazuje na rušenje starog poretka, istorijskog, društvenog, religijsko-magijskog, državni udar, pad carstva, naposletku urušavanje ličnog, psihičkog ustaljenog poretka pod naletom božanske prosvetljujuće sile ili kakvog šoka, rušenje sistema laži i (samo)obmana pred silinom istine itd. Menli Palmer Hol misteriju ove karte tumači tako što sam toranj povezuje sa božanskom prirodom čovečanstva. Po Holu, kada mu je uništena kruna, čovek pada u niži svet i uzima na sebe iluziju materijalnosti.

U marseljskoj verziji ove karte vidimo zlatno-crvenu munju ili možda vatrenu protuberancu kako udara u vrh kule čiji se krov obrušava a dva ljudska lika padaju na zemlju. U Rozenvald špilu to je ruševina obasjana teškim zracima krupnog Sunca. Slično je u tarotu Šarla VI, gde vidimo polurazrušenu kulu u požaru, bez prisustva ljudskih likova. U Vivil tarotu Kula nam pokazuje drvo ispod Sunca i uznemirenog mladića koji gleda ka gore. Ništa se ne obrušava, ali nalik marseljskoj verziji i ovde imamo tuce kuglica koje padaju odozgo. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu, karta Kula prikazuje motiv sličan onom u marseljskoj verziji, kula se obrušava, dva ljudska lika ispadaju, ali tu u donjem desnom uglu primećujemo lik starog kralja kome se vide glava i poprsje. Nebeska sila koja se obrušava na Kulu ovde nije vatrena nego vazdušasta i to u plavoj boji.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Po Seli Nikols, naziv La maison dieu (Božja kuća) je izraz pogrešne transkripcije od La maison de feu (Kuća vatre). Podsetimo se italijanskog naziva Il Fuoco, na primer. Drugi nazivi ukazuju na munju, strelu ili prosto toranj. Međutim, Pol Huson primećuje da se u nekim ranijim špilovima Kula nazivala La maison de Diefel (Kuća đavola). Dakle, Kula može biti posvećena bogu, đavolu, ognju, munji, streli, a ova poslednja je često vid božanske intervencije. Kula kao obitavalište đavola ima svoj uzor u biblijskim stihovima, Apokalipsa 18:2: „Pade, pade Vavilon Veliki i postao je prebivalište demonima, izvor svake nečistote i skrovište svih nečistih i mrskih ptica!“ Najdžel Džekson pominje da je na verziji biblije iz XV veka iz Ravene nacrtan anđeo koji napada kulu sa mačem u ruci i šikljajućim plamenovima. Ima dosta umetničkih primera u poznom Srednjem veku i malo kasnije, sa sličnim predstavama urušavanja Kule Vavilonske, pa otud i Kulu tarota možemo smatrati kao jednu od takvih predstava. Po Juliju Berkovskom, u biblijskom smislu, ova arkana označava otpadanje sveta od Boga, izgnanstvo iz Raja, otpadanje Lucifera, obezduhovljenje, presecanje gordosti, kaznu za ljudsku drskost ili nepočinstvo.

Marseljski špil

Nikols primećuje da Kula u tarotu više liči na tamnicu, odnosno građevinu čija je svrha izolacija pre nego mesto okupljanja. Motiv ove arkane jeste božanska intervencija u arogantne poslove otuđenih ili izopačenih ljudi, a što podseća na biblijsku legendu o Kuli Vavilonskoj. Ljudski likovi koji nastanjuju Kulu, usled udara munje, padaju na zemlju. Njihov pad u neku ruku podseća na motiv karte Obešeni. Munja se ovde pojavljuje kao prva u nizu od pet arkana koje nose određeni tip svetlosti. Munja je atmosferska, električna, odnosno zemaljska svetlost. Sledeća u nizu, Zvezda, jeste bledunjava i tajanstvena zvezdana svetlost. Iza nje sledi Mesec, a potom i Sunce, kao izrazi lunarne, odnosno solarne svetlosti. Naposletku, imamo Sud kao predstavu astralne svetlosti. Svim tim svetlostima prethodi tajanstvena mikrokosmička svetlost Pustinjakove svetiljke. 

Fulkaneli smatra da se simbol kule može tumačiti u svojstvu zaštite, omotača, skloništa, a u alhemijskom žargonu, to je ljuska živinog zmaja. On navodi grčku reč pirgos kao izraz za kulu, sklonište, pribežište. Ta reč u svom korenu sadrži vatru, a ukazuje i na piramidu. Upravo iz pirgosa, snažna žena arkane Snaga, munjevitim potezom, izvlači čudovište. Žena je munja. To je posebna veza jedanaestog i šesnaestog ključa tarota. Po Fulkaneliju, kula na tvrđavi je isto što i podvig, a podvig iziskuje hrabrost, mudrost i moć. Fonetska kabala, kaže Fulkaneli, koja od francuske reči tour (kula) tvori ekvivalent atičkom touros, upotpunjava pantagruelovsko značenje podviga (tour de force). Fulkaneli zaključuje da ništa ne bi moglo bolje odgovarati figurativnom izrazu kamen mudrosti od zmaja zatvorenog u tvrđavi, čije se vađenje uvek smatralo podvigom. 

Krolijev špil

U Krolijevoj verziji ove karte vidimo četiri izobličena ljudska lika kako padaju sa obrušavajuće kule, što predstavlja razaranje vatrom. Na dnu karte vidimo velika usta kojima je istaknuta veza ove karte sa hebrejskim slovom peh, što znači usta. Ta usta, kaže Kroli, jesu usta starog rimskog božanstva podzemlja Disa. Zašto baš Disa? Zašto ovde nemamo neko egipatsko ili grčko božanstvo, u skladu sa ukusom duha vremena, nego baš rimsko? Slika ukazuje na pad imperije, a najpoznatija imperija je upravo ona koju je osnovao grad Rim. Međutim, tu nije reč o Rimskom carstvu nego o duhovnoj imperiji Vatikana, u krajnjoj liniji hrišćanstva. Nije li ova karta proročka vizija konačnog pada Rima, odnosno Vatikana, Katoličke Crkve? Pol Huson, međutim, sugeriše, da bi se Kula u istorijskom smislu mogla odnositi i na razaranje hrama u Jerusalimu od strane Rimljana, Kulu Vavilonsku ili Sodomu i Gomoru. Pogledajmo dobro kartu i videćemo da četiri figure koje padaju jesu ljudske, ali su izgubile ljudsko obličje. Naravno, ova ruševina ne odnosi se nužno na Vatikan koliko na čitavu građevinu doktrina eona Ozirisa. U ognju!

Vejtov špil

U magijskom smislu ova arkana ukazuje na moć reči i vibracije, moć magijske formule, vibratorne formule, priziva i zaziva. To su reči moći, bajalice, moćna imena bogova itd. Kula je rat, sveti rat, džihad, iznenadno prosvetljenje, iskustvo susreta sa višim silama. To su bolovi napretka jer napredak je bolan pošto podrazumeva traumu rušenja. Zlatna zora ovu arkanu naziva Gospodom moćnih vojski i dodeljuju joj prirodu Marsa. Kula je otud manifestacija marcijalne prirode u tarotu, odnosno rata, čija staza pe, povezuje Levi i Desni stub Drveta života na njegovom nižem nivou. Slovo pe označava usta, što stvara asocijacije na reč, bajanje, magiju reči, delovanje rečima, ali i proždiranje, rasejavanje, širenje. Elifas Levi je opravdanje za povezivanje Kule sa hebrejskim slovom ain nalazio u obliku koji padajući čovek zauzima u marseljskoj verziji. 

Vejtova Kula prikazuje izlomljenu oštru munju koja podseća na kabalističku doktrinu Zlatne zore o munji koja predstavlja modus operandi delovanja više sile čiji je pandan mač. Munja je mač čije resko sevanje povezuje sefire Drveta života i predstavlja formulu spuštanja božanske sile, nasuprot simbolizmu zmije kojom je predstavljeno uzdizanje po stazama Drveta. U dijaboličnom smislu Kula predstavlja duhovnu smrt, najgoru vrstu sunovrata, odsecanje od svetla i potpunu posvećenost tami, što u krajnjoj liniji rezultira preobražajem čoveka u demonsko biće. Kula simbolizuje taj preokret, ključni trenutak prelaska na mračnu stranu.

Cornelis Antonisz (1505-1553), Kula Vavilonska

Kabalistički izvori tarota

Priču o kabalističkim izvorima tarota produbićemo razmatranjem značaja broja pedeset. Upravo u tom broju, kao i u načinu kako su pojmovi prikazani, moguće je povući paralelu između Mantenja tarokija i kabalističke šeme Pedeset kapija Binaha (Razumevanja) kako ih je zabeležio Atanasijus Kirher. Ova lista kapija predstavlja klasifikaciju znanja koje proizilaze iz sefire Binah a koje posvećenik kabale mora proći ne bi li došao do trideset i dve staze Mudrosti (10 sefirota i 22 staze koje ih povezuju). Po legendi, i sam Mojsije je prošao njih 49, ali nikada nije ušao u pedesetu. Ovo podseća na biblijsku činjenicu da Mojsije nikada nogom nije kročio u obećanu zemlju, nego je umro i bio sahranjen izvan nje a grob njegov ostao je skriven do kraja vremena. Takođe, broj 49 ukazuje na apstraktnost broja 50. Slično je i sa kartom pod brojem 50 u Mantenja tarokiju, kao i sa Ludom u klasičnom tarotu. U sistemima sa po 50 članova poslednji broj predstavlja kulminaciju ili izlaz iz šeme 7 x 7, dok u sistemu velikih arkana to je 3 x 7. Šema kapija Binaha takođe se sastoji od 5 dekada, a to su elementi, razvoj, čovečanstvo, sfere i anđeoski svet.

Elementi: 1. Haos, prva materija; 2. Bezoblična praznina; 3. Bezdan; 4. Poreklo elemenata; 5. Zemlja; 6. Voda; 7. Vazduh; 8. Vatra; 9. Diferencijacija kvaliteta; 10. Mešanje i kombinacije;

Razvoj: 11. Minerali; 12. Pojava biljnog načela; 13. Seme klija i vlaži; 14. Biljke i drveće; 15, Plodovi; 16. Niži životinjski oblici; 17. Insekti i reptili; 18. Ribe i vodeni kičmenjaci; 19. Ptice; 20. Četvoronošci;

Čovečanstvo: 21. Čovek; 22. Ljudsko telo; 23. Ljudska duša; 24. Adam i Eva; 25. Čovek kao mikrokosmos; 26. Pet čula; 27. Pet moći duše; 28. Adam Kadmon; 29. Anđeoska bića; 30. Čovek u obličju Boga;

Sfere: 31. Mesec; 32. Merkur; 33. Venera; 34. Sunce; 35. Mars; 36. Jupiter; 37. Saturn; 38: Nebeski svod; 39. Prvi pokretač; 40. Nebesa;

Anđeoski svet: 41. Išim / Sinovi Vatre; 42. Ofanim / Točkovi; 43. Aralim / Prestoli; 44. Hasmalim / Vlasti ili Gospodstva; 45. Serafim / Sile; 46. Malahim / Moći; 47. Elohim / Načela; 48. Beni Elohim / Anđeli; 49. Kerubim / Arhanđeli; 50. Ain Sof / Bog;

Peta dekada, odnosno hijerarhije anđeoskih redova, različito su poređane u zavisnosti od izvora. Redosled koji je usvojilo hrišćanstvo potiče od Pseudo-Dionizija Areopagite iz V veka i ima sledeći poredak (počev od najviših): 

1. Serafim (Plameni, šestokrili čuvari Božjeg prestola, simboli svetlosti) – „Jezekilj“ 1:5 i „Isaija“ 6:1; 

2. Kerubim ili Heruvim (čuvari Raja, svetlosti i zvezda, predstavljeni sa četiri figure: Čovek, Bik, Lav i Orao, figure koje se pojavljuju u tarotu) – „Postanje“ 3:24; 

3. Aralim ili Ofanim, odnosno Prestoli (ognjeni kovitlaci nalik točkovima, simboli pravde i autoriteta) – „Kološanima“ 16; 

4. Hasmalim, odnosno Vlasti ili Gospodstva, upravljaju nižim redovima); 

5. Sile; 

6. Moći (anđeli ratnici); 

7. Načela, nose krunu i žezlo; 

8. Arhanđeli; 

9. Anđeli.

Kirherova klasifikacija je zapravo varijacija i njegova adaptacija kabalističkog poimanja makrokosmosa i mikrokosmosa. Po Menli Palmer Holu u kabali postoji učenje da je čovekovo telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, koje se zove auričko jaje. To jaje možemo nazvati kauzalnom sferom ljudskog bića. Ona ima isti odnos prema čovekovom fizičkom telu kao velovi ain sofa prema stvorenim svetovima, odnosno emanacijama izraženim sefirama. Kako Hol dalje tumači, kao što su ti svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar njegovog auričkog jajeta. Stoga proizilazi da ljudsko biće nikada ne izlazi iz tog jajeta jer ono ostaje čak i nakon smrti. 

Holov prikaz može zgodno poslužiti za razumevanje kabalističke šeme četvorodelnog sveta. Zamislimo da se ljudsko biće, kao mikrokosmos, sastoji od,  za oko nevidljive sfere, u okviru koje se odvija njegovo bitisanje, po ugledu na makrokosmos. Unutar te sfere, poput slojeva glavice luka, ili prstenova, nalaze se podsfere, odnosno prstenovi koji okružuju one uže sfere i tako sve do materijalnog nivoa. Kako se ide ka centru tih sfera koje prožimaju jedna drugu, tako se povećava gustina tvari. Tih sfera ukupno ima 40, a okružene su sa tri spoljašnje sfere koje se u dijagramu Drveta života nalaze iznad prve sefire. Tri spoljašnje sfere su Ain Sof Aur (Bezgranična svetlost), Ain Sof (Bezgranično) i Ain (ništavilo, čisti duh). Unutrašnje sfere zapravo čine četiri dekade sefirota koje su podeljene na osnovne nivoe (4 x 10), a što predstavlja egzistenciju strukture Drveta života koje ima deset sefirota na četiri plana postojanja:

1. Acilut: bezgranični svet Božjih imena gde se moći Boga najčistije manifestuju i otud ta dekada sadrži deset božanskih imena koja ukazuju na određena svojstva najvišeg bića. Tih deset zračenja se ne spušta u niže svetove i ne uzima oblik, ali se odražava na supstancama nižih sfera. Zračenja se tog sveta reflektuju u drugom, ili Brijatičkom svetu. Pošto odraz uvek gubi nešto od sjaja prvobitnog izvora, tako u Brijatičkom svetu deset zračenja gubi deo svojih moći i čistote. Takva refleksija je poput reflektovanog uzora, ali je manja i bleđa.

2. Brijah: arhanđeoski svet stvaranja. Tu je reč o, kako Hol kaže, deset velikih duhova, božanskih stvorenja koja pomažu u uspostavljanju reda i inteligencije u univerzumu. Ti veliki duhovi su zapravo arhanđeli čija je dužnost da se ispolje deset moći velikih Božjih imena Boga koje postoje u Acilutu. Sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima, isprva postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera, tako da je stvaranje, kako objašnjava Hol, proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. 

3. Jecirah: hijerarhijski svet oblikovanja, tzv horovi Jeciraha, anđeoske hijerarhije. Deset sfera Brijaha, mada su same refleksije, ogledaju se prema dole u trećem, ili Jeciratskom svetu gde su još ograničeniji u svom izrazu i postaju, kako Hol kaže, duhovni i nevidljivi zodijak, koji postoji iza vidljivih grupa sazvežđa.

4. Asijah: elementarni svet supstanci. Iz Jeciraha svetlost deset sfera se reflektuje u svet Asijaha, najniži od četiri sveta. Deset sfera prvobitnog i najvišeg Aciluta ovde preuzima na sebe oblike fizičke materije, a rezultat je zvezdani sistem. Svet Asijaha, ili elementarni svet materije, jeste onaj u koji se spustilo čovečanstvo u vreme Adamovog pada. Sve duhovne snage gornjih svetova, kad se sudare sa elementima donjeg sveta, iskrivljuju se i izopačuju, što ima za posledicu, kako tumači Menli Palmer Hol, pojavu demonskih hijerarhija koje korespondiraju sa dobrim duhovima u svakom od viših svetova.

Podsetiću, viši svetovi nalaze ka obodu zamišljene kosmičke sfere, dok su niži smešteni u njenom središtu. Tako se stvara perspektiva u kojoj je duhovno i božansko prikazano kao infinitivno, a materijalno (i klipotsko) infinitezimalno. U tom smislu, da se izrazim sholastički, sav pakao može stati na dlanu jedne ruke. Kabalisti su svakom osnovnom nivou dodelili po jedno slovo sadržano u Božjem Imenu (Tetragramaton). Ta slova su jod za Acilut, he za Brijah, vau za Jecirah i ponovo he za Asijah. Svet Asijaha je pomešan sa tzv klipotima ili kelipama, koje predstavljaju ljušture, odnosno izlomljene delove neuspelih ili neostvarenih prstenova. Ako sefirote zamislimo kao posude, onda bi klipoti predstavljali razbijene posude. Klipoti su u neku ruku izraz kosmogonijskih abortusa i često su tretirani kao područje demonskog prisustva. 

Na tu temu Menli Palmer Hol kaže da se u Asijahu nalaze se demoni i zavodnici. I oni sami su refleksije deset velikih sfera Aciluta, ali zbog iskrivljavanja slike nastalog od bazičnih supstanci Asijaha na kojima se reflektuju, oni postaju zla stvorenja. Njih kabalisti nazivaju ljušture, odnosno klipoti, ili kelipe. Postoji deset hijerarhija tih demona, koje odgovaraju svakoj od deset hijerarhija dobrih duhova od kojih je sastavljen Jeciratski svet. Osim njih, imamo i deset Arhidemona, koji odgovaraju svakom od deset Arhanđela u Brijahu. U tom smislu kabalisti su razvili i šemu anti-drveta, odnosno klipotsku verziju dijagrama Drveta života. To drvo jeste mračni ili obrnuti oblik Drveta života. U pitanju su senke viših sefira. Te senke su sile koje sabijaju božansku svetlost i tako skrivaju prisustvo Boga kako bi omogućile postojanje fizičkog sveta. To znači da klipoti imaju dve uporedne uloge: da prikriju svetlost i da dozvole razvoj materijalnog sveta, sve dok se taj svet potpuno ne preokrene, ispravi i spoji sa višim autoritetom. Kao aspekti suprotstavljeni božanskim emanacijama, klipoti se smatraju mračnim, demonskim svetovima, koji su ljušture blistavih, spoljašnjih svetova. Dakle, to su sile, koje samom svojom prirodom, ne dopuštaju duhovnoj suštini našeg sveta da se spoji sa korenskim uzrocima. Pošto se bića u nižim svetovima smatraju ljušturama ispunjenim određenom količinom iskvarenih duhovnih sila i funkcija, često se nazivaju demonima, mada postoje okultisti koji prave razliku između demona kao bića nekadašnjih paganskih božanstava, i klipota kao slepih sila.  

Taj drugačiji pogled na klipote možemo pronaći kod Daniela Guntera koji kaže da su klipoti prazne kore ili ljuske Drveta života. Poistovećivanje demona sa klipotima je, po Gunteru, zaostalo praznoverje koje bi trebalo proterati na gomilu otpada srednjovekovnog neznanja. On kaže da je takvo poistovećivanje preživelo sve do današnjih dana zahvaljujući strahu od mraka pomešanim sa iskrivljenom doktrinom primitivnih teologa i spiritualista. Ovakav uprošćen koncept klipota, kaže Gunter, nije svojstven lurijanskoj kabali kojoj savremeni okultizam mnogo duguje, niti je svojstven Krolijevoj doktrini. Svet klipota je, kaže Gunter, naprosto profani svet, budalasti svet, svet stare sive zemlje. Klipoti su, po Gunteru, aspekti neuravnoteženog Drveta života koji stoje u suprotnosti sa karakteristikama uravnoteženog Drveta. To je, kaže Gunter, podela umesto jedinstva, mistifikacija i neznanje umesto mudrosti i razumevanja, odnosno nemilosrdan svet sklon nasilju, haosu, mržnji, ludilu, nestabilnosti i opsesiji. 

U Gunterovoj knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ prikazana je šema Drveta života sa klipotskim atribucijama iz koje čitamo sledeće: 1. Keter je dvoličnost; 2. Hokmah je neznanje; 3. Binah je konfuzija; 4. Hesed je okrutnost; 5. Geburah je nasilje; 6. Tifaret je nesklad; 7. Necah je mržnja; 8. Hod je ludilo; 9. Jesod je nemoć; 10. Malkut je opsesija. Broj 1 u šemi kabalističkog Drveta života odnosi se na prvu emanaciju, odnosno sefiru Keter (Božja kruna); broj 2 je Hokmah (Božja mudrost); broj 3 je Binah (Božji um / razumevanje); broj 4 je Hesed (Božja milost); broj 5 je Geburah (Božja moć / strogost); broj 6 je Tifaret (Božje saosećanje / lepota); broj 7 je Necah (Božja večnost / pobeda); broj 8 je Hod (Božje veličanstvo / slava); broj 9 je Jesod (osnova / temelj); broj 10 je Malkut (Božje kraljevstvo).

To je standardna struktura Drveta, odnosno oblik koji se ustalio među hrišćanskim kabalistima i potonjim okultistima. Kasnija okultistička shvatanja su ovu kabalističku šemu povezala sa strukturom malih arkana tarota. Raspored sefira oblikuje dijagram Drveta života, a koji se zapravo sastoji od tri trijade i jedne izdvojene sefire (Malkut) na dnu. Takođe, na dijagramu imamo tri kolone, odnosno tri stuba: desni predstavlja milost, aktivno i muško načelo, te se obično predstavlja crnom bojom; levi stub je srebrni ili sivi, ženski, pasivan i predstavlja moć. Srednji stub je izraz usklađenosti levog i desnog te na neki način izražava Božju volju. Osim tri uspravna stuba imamo i tri vodoravna grupisanja sefira. Tako tri najviše sefire: Keter, Hokmah i Binah predstavljaju Božji duh, tri središnje sefire: Hesed, Geburah i Tifaret označavaju Božju dušu, dok tri donje sefire: Necah, Hod i Jesod predstavljaju Božju volju. Takva trostepena struktura ispoljava se u četiri faze koje sam prethodno pomenuo kao četiri kabalističke dimenzije, odnosno sveta. Za kraj ovog odeljka razmotrimo neke detalje porekla učenja o četiri kabalističke dimenzije. Kod „Isaije“, 43:7, čitamo sledeće: 

„Svakoga ko se mojim imenom zove i koga sam stvorio na svoju slavu, koga sam sazdao i koga sam načinio.“ 

Ovde imamo četiri ključne reči. Prva podvučena reč: imenom, odnosi se na acilut (šin-mem, šem). Druga podvučena reč: stvorio, odnosi se na brijah (bet-reš-alef, bara). Treća podvučena reč, sazdao, odnosi se na jecirah (jod-cadi-reš, jacar). Četvrta podvučena reč, načinio, odnosi se na asijah (ain-šin-he, ašah). I konačno, za one koji stvaralački razmišljaju, teško je ne primetiti potencijal pete reči koja nije podvučena a veoma je indikativna za magijsko delovanje, a to je slava, (kaf-bet-vav-dalet, kabod). Kabod, tj Božja slava obasjava onog ko Božje ime nosi, koga je Bog stvorio, sazdao i načinio. Šem je donji desni ugao pentagrama; bara je gornji desni ugao; kabod je ugao na vrhu; jacar je gornji levi ugao; ašah je donji levi. Tako dobijamo pentagram stvaranja kao zanimljivu temu za kabalističku meditaciju. Geršom Šolem je objasnio da kabalističko načelo četiri ispoljavanja ima svoju paralelu u doktrini četiri Adama. Prvi Adam, kao čovek aciluta jeste Adam Kadmon (vidi „Jezekilj“, 1:26-27), od koga potiču sva stvorenja, kako zemaljska, tako i ona nebeska. Drugi Adam je onaj stvoren šestog dana stvaranja sveta i odnosi se na brijah. Taj Adam je nevin i još uvek nije bio doveden u iskušenje. To iskušenje dešava se u rajskom vrtu u kome boravi treći, odnosno Adam jeciraha, tj uobličavanja, koji je podeljen na muško i žensko. I konačno, Adam asijaha je onaj koji je izgnan iz vrta te postao podložan smrti. 

Uporedni prikaz pet dekada kabalističke kosmogonije:

1. Acilut je Ehejeh; Brijah je Metatron; Jecirah je Hajot ha Kadoš; Asijah je Rašit ha Galgalim (Primum mobile, vatrena magla kao početak materijalnog svemira); Klipot je Taumijel (dvojnik Boga): Satana i Moloh; 

2. Acilut je Jahve; Brijah je Racijel; Jecirah je Ofanim; Asijah je Mazlot (sfera fiksnih zvezda); Klipot je Hagidiel (ometači): Adam Belijal;

3. Acilut je Jahve Elohim; Brijah je Cafkijel; Jecirah je Aralim; Asijah je Šabataj (Saturn); Klipot je Satarijel (prikrivači Boga): Lucifuge;

4. Acilut je El, Brijah je Cadkijel; Jecirah je Hasmalim; Asijah je Cadik (Jupiter); Klipot je Gamhikot (remetioci stvari): Astarot;

5. Acilut je Elohim Gibor; Brijah je Samael; Jecirah je Serafim; Asijah je Madim (Mars); Klipot je Golab (spaljivači): Asmodej;

6. Acilut je Eloah Vedot; Brijah je Mihael; Jecirah je Malahim; Asijah je Šemeš (Sunce); Klipot je Togarini (svađalice): Belfegor;

7. Acilut je Jahve Cabaot; Brijah je Hanijel; Jecirah je Elohim; Asijah je Nogah (Venera); Klipot: Harab Serap (gavran deobe): Baal Hanan;

8. Acilut je Elohim Cabaot; Brijah je Rafael; Jecirah je Beni Elohim; Asijah je Kokab (Merkur); Klipot je Samael (zavađač): Adramelek;

9. Acilut je Šadaj El Haj; Brijah je Gabrijel; Jecirah je Heruvim (anđeli); Asijah je Levanah (Mesec); Klipot je Gamalijel (opsceni): Lilit;

10. Acilut je Adonaj Melek; Brijah je Sandalfon; Jecirah je Išim; Asijah je Olam jesodot (sfera elemenata); Klipot je Nahemot (nečisti): Nahema;

Arkana Pustinjak u tarotu

Vejtov špil

Pustinjak nosi broj 9, koji se po Elifasu Leviju, odnosi na posvećenike i proroke. Pustinjak ima više imena: Rerum Edax, L’Eremite, Le Viellard, Capuchin, Le Pretre, Il Gobbo, Il Vecchio itd. On je poput Lude, takođe lutalica. Seli Nikols primećuje da odora marseljskog Pustinjaka predstavlja prototip Ludine kape, što ih čini braćom po duhu. Međutim, kako ističe Nikols, Pustinjakov hod se razlikuje od Ludinog. Pustinjak ne gleda preko svog ramena kao Luda već pravo. On ne uzima u obzir ono što je prošlo, jer je usvojio i svario iskustva. U svakom pogledu pred nama je mistik. Od strane mnogih autora doveden je u vezu sa vremenom, pa je otud jedan od njegovih naziva i Gutač stvari. Pustinjak, budući starac, oslonjen na štap, te povezan sa vremenom, ukazuje na saturnovsku prirodu. U nekim špilovima Pustinjak ne nosi svetiljku nego peščanik, što je jasno ukazivanje na vreme kao saturnovsko svojstvo. Kabalistički, ovu kartu povezujemo sa devetom sefirom Drveta života koja je pripisana Mesecu, a ovaj predstavlja upravo merač vremena, s obzirom da je lunarno merenje vremena starije od solarnog. Pitagorejci su broj 9 dovodili u vezu sa Prometejom čije se ime tumači kao onaj ko vidi unapred. Ronald Deker poistovećuje Pustinjaka sa horoskoposom, tvorcem časa, a što predstavlja tačan stepen ascendenta. Takođe, horoskopos je izraz za drevnog sveštenika-astrologa. On posmatra tačno vreme te otud Pustinjak u toj ulozi nosi peščanik. Deker pominje da se u numerologiji broj 9 ponekad naziva horizont, zato što predstavlja najveći jednocifreni broj. Naposletku devetka, kao kvadrat trojstva, predstavlja vrhunac svesnosti, dovršenje dela te, po Rečniku simbola, predstavlja meru dozrevanja.

Marseljski špil

Takođe, Pustinjak je povezan i sa tradicionalnom vrlinom razboritosti, a poznato je da je ta vrlina često uparivana upravo sa Saturnom, te predstavljena ženskim likom koji se ogleda u ogledalu. Ponekad je u drugoj ruci žena sa ogledalom držala zmiju kao simbol mudrosti. Taj motiv prepoznajemo u karti Prudencija u Mantenja tarokiju: ženska figura sa dva lica – ženskim koje se ogleda u ogledalu i muškim koje se nalazi na potiljku. U donjem desnom uglu stoji maleni krilati zmaj. Sličnog zmaja, ali u obliku Uroborosa, zatičemo na štapu koji drži stari Saturn / Hronos, u Mantenja tarokiju prikazan kako proždire decu. U mitovima zmaj je uvek taj koji čuva neku tajnu ili blago. To je Saturnovo zlato. Zmaj koji ga čuva, kako kaže Fulkaneli, nikada ne spava, odnosno spava otvorenih očiju, kako on tumači etimologiju te reči na grčkom. Kako objašnjava Fulkaneli, simbolizam Pustinjaka povezan je sa vrlinom Razboritosti, koja u interpretaciji vajara Mišela Kolomba iz XV / XVI veka ima dva lica okrenuta na suprotne strane glave figure. Jedno je lice starca sa dugom bradom, a drugo lice mladića. Figura u desnoj ruci drži ispupčeno ogledalo a u levoj šestar. Kraj nogu lika nalazi se zmija. Sve su to simboli smotrenosti i mudrosti. Fulkaneli pominje da je pesnik Dante ukrasio Razboritost sa tri oka. Fulkaneli objašnjava da se u tom ogledalu vidi svet mudrosti u malom jer je Mišel Kolomb isklesao ogledalo sa ispupčenim sočivom kojem je svojstveno da umanjuje oblike čuvajući njihove izvorne razmere. Reč je zapravo o svetlosnom pentaklu koji u svom minijaturnom volumenu sadrži sve što i univerzum. Po Fulkaneliju, fenjer i peščanik imaju međusobno komplementarna značenja. On kaže da fenjer osvetljava jer nosi svetlo, a časovnik je davalac svetlosti koja ne dolazi odjednom, nego postepeno, tokom godina rada i uz pomoć vremena. Po Ciceronu, kardinalna vrlina razboritosti sadrži poznavanje šta je dobro, šta loše, kao i ono što nije ni dobro ni loše. Razboritost u sebi uključuje sećanje na prošlost, razumevanje sadašnjosti i moć predviđanja budućnosti. Otud ovu vrlinu povezujemo sa proviđenjem.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

U Marseljskom špilu Pustinjak nosi svetiljku i štap, i kreće se s desna na levo, nasuprot kretanja Lude. Dakle, Pustinjak se ovde kreće kontra vremenu. On prkosi vremenu, baš poput onog iz Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špila, a koji umesto lampe nosi peščanik. U istom tom špilu Luda se kreće u istom smeru kao i Pustinjak. U tarotu Šarla VI i Vivil špilu Pustinjak se kreće s leva na desno. Kod Šarla VI on drži visoko podignuti peščanik a pred njim se uzdiže krivudavi i strmi planinski puteljak. U Marseljskom špilu, Pustinjakov plašt je plav a unutrašnja odežda crvena, baš kao i njegova kapuljača. Zlatna zora ovu kartu imenuje kao Magus Glasa Svetlosti, Prorok bogova. U tom smislu Pustinjak, zajedno sa Hijerofantom i Opsenarem, predstavlja jednog od tri maga iz Novog zaveta. Pol Kristijan suštinu karte Pustinjak opisuje kao prekrivenu svetiljku čija tanana ali neugasla svetlost predstavlja luč uma koja osvetljava prošlost, sadašnjost i budućnost. Upravo povodom Pustinjakove lampe, Fulkaneli pominje čudesne plamene svetiljke, zvane večne ili neugasle, kao jedno od zadivljujućih dostignuća hermetičke nauke. Za te svetiljke on kaže da su napravljene od tečnog eliksira dovedenog u stanje isijavanja i držanog u potpunom vakuumu. Taj detalj ukazuje na paralelu koju povlačimo između Pustinjakove svetiljke, unutrašnjeg svetla adepta i zapanjujuće dugotrajnog veštačkog svetla kao proizvoda rada posvećenika Velikog dela. Pustinjak takođe predstavlja prikaz luciferskog načela jer je nosilac tajnog plama, skrivene svetlosti. Ta svetlost istovremeno je i peščani sat koji ukazuje na Pustinjakovo gospodarenje vremenom, čime u njegovoj pojavi prepoznajemo alhemičara, odnosno Merkura. Njegov štap je zmija, a zmija, po Fulkaneliju, označava izjedajuću i rastvaračku prirodu Merkura. On je sledbenik prirode koja se ne vidi na karti ali je postulirana. To je posvećenik koji prati tragove prirode i pažljivo posmatra njene procese. Kao posvećenik, Pustinjak je i čuvar plama, inicijacijskih znakova i tajnih reči. Upravo su tajne reči predstavljene svetiljkom ili peščanikom. To su reči bogova, moćne formule, koje se predaju prilikom inicijacije. Kao nosilac malog sunca, Pustinjak je takođe i nosilac, odnosno znalac božanskih imena.

špil Šarla VI

Starac sa štapom i svetiljkom, često u pratnji psa, takođe podseća na čuvenog antičkog filozofa Diogena. Robert Plejs primećuje da Pustinjak u Marseljskom špilu drži svoj fenjer u visini očiju, što predstavlja simbolični gest potrage. Ovaj gest je izveden upravo iz opisa samog Diogena. On je pripadao cinicima, odnosno grani filozofije koja je učila da se prava vrednost može pronaći samo kroz odbacivanje udobnosti i konvencija civilizacije. U tarotu d’Este, Diogen je prikazan na karti Sunce. Ilustracija prikazuje poznatu anegdotu u kojoj je Diogen, koji je živio u bačvi, zamolio Aleksandra Velikog da se makne sa otvora njegovog doma i prestane zaklanjati sunce. Osim što je živeo u bačvi, za Diogena se govorilo da obilazi grad danju noseći lampu visoko kao simbol njegove potrage za čestitim čovekom.

Kod Krolija njega prati troglavi pas Kerber, čuvar ulaza donjeg sveta. Psa je Kroli sklonio sa karte Luda i dodelio Pustinjaku koji ga je, kao gospodar zveri, pripitomio. To ima opravdanje u stihu Knjige zakona, „zar da Bog živi u psu“? Otud psu nema mesta na karti koja pokazuje božanskog ludaka te je njegovo mesto kod nogu psihopompa, koji je blizak poslovima Hada. A psihopomp je, razume se, Merkur. Pse razuma je potrebno zauzdati i uposliti da rade nešto korisno. Tako je Luda postao mudrac, dok je Pustinjak njegovo ludilo (psa) primio na sebe i postao ključar / čuvar donjeg sveta i zmijonosac. On u levoj ruci nosi svetiljku koja, po Kroliju, predstavlja pečat velikog Kralja Vatre, malo sunce sa šesnaest zraka. Svaki od tih zraka predstavlja po jednog duha moćne htonske solarne vatre čija je priroda izražena u simbolizmu geomantijskih figura. U njegovoj desnoj ruci (ili ispred njega) nalazi se zmijsko jaje, odnosno jaje obavijeno zmijom. Zato je Pustinjak zmijonosac te ga možemo dovesti u vezu sa istoimenim sazvežđem (mada, astrološki on pripada sazvežđu Device kao atribut hebrejskog slova jod koje britanska škola okultizma dodeljuje ovoj karti). Za Devicu, Kroli kaže da predstavlja najniži, najprijemčiviji, najženstveniji vid zemlje i obrazuje koru nad Hadom. U tom smislu pogledajte dobro Krolijevu Princezu Diskova. Za pomenuto jaje obavijeno zmijom, Kroli kaže da se graniči sa samim Univerzumom. Kod Krolija, Pustinjak kao da je pošao na alhemijsko venčanje predstavljeno kartom Ljubavnici, noseći zmijsko jaje na poklon, koje se na toj arkani takođe pojavljuje. Pošto u Marseljskom špilu Pustinjak drži štap, otud je prisustvo zmije kod Krolija neka vrsta simboličke zamene za štap, jer zmija jeste štap. Dakle, Kroli u levu Pustinjakovu ruku stavlja pečat velikog Kralja Vatre umesto štapa, dok se štap transformiše u zmiju koja obavija dragoceno filozofsko jaje. Na prirodu tog jajeta ukazuje stih Knjige zakona: „zdrobio sam univerzum“. Kako je ova karta u znaku Device, Pustinjaka možemo sagledati i kao figuru koja predstavlja koren svega.

Krolijev Tot tarot

Vejtov Pustinjak stoji na planinskom vrhu, a takođe, u pozadini su prikazani pusti vrhovi. Po tumačenju Roberta O’Nila, to ukazuje na rozenkrojcersko mistično putovanje i na samoposmatranje. Po O’Nilu karta sugeriše da Pustinjak drži uzdignutu zvezdu kako bi je drugi mogli pronaći, pa je otud on izraz čuvara i prenosioca tradicije posvećeništva u tajnu nauku. Za Menli Palmer Hola Pustinjak otelovljuje tajna društva posvećenika koja vekovima skrivaju svetlost drevne staze mudrosti od profanih. Pustinjakov štap, po Holu, predstavlja znanje koje je njegova glavna i jedina trajna podrška. Osvald Virt ovu kartu povezuje sa sazvežđem Volar / Pastir, čuvarem stada. U jednoj ruci drži visoko podignut srp (htonski i saturnovski simbol) a u drugoj štap ili koplje. U biblijskom smislu pastir je Mesija. U Jovanovom otkrovenju (14:16) pominje se drugi Hristov dolazak u kontekstu kosca. Pustinjak je, kao Volar, onaj koji dolazi. Pustinjak je otud Spasitelj, rođen od Carice. Pustinjak i Carica, tj Volar i Devica zajedno čine jednu posebnu mitološku celinu. Egipćani su ovo sazvežđe zvali Smat ili Šmat, što označava onog što vlada. Zanimljivo je što ova reč može da se hebrejskim slovima napiše kao šin-mim-alef-tau, koje sadrži tri majčinska slova i poslednje koje se pripisuje Saturnu. To su tri prostorne dimenzije koje se sreću u središtu i obrazuju kocku. Pustinjak kao pandan znaku Device predstavlja Kuću podzemne svetlosti a što ukazuje na duboke tajne.

Planetarna doktrina

William Mortensen

Tumačeći astrološku psihologiju Marcilija Fičina, Tomas Mur u knjizi „Planete u nama“ kaže da se duša hrani predstavama zato što su predstave izvor duha. Astrološke i hermetičke predstave o prirodi planeta i zodijačkih znakova jesu jedan od ključnih izvora kultivisanja magijske imaginacije na Zapadu. Klasične predstave o planetama, kao agensima duha, jesu upečatljiv izraz drevnog shvatanja psihe kao odraza makrokosmosa. Međutim, da bi psiha to zaista i bila neophodno je posedovati dobro izvežbanu i snažnu imaginaciju, jer bez uređene mašte nema ni uređene psihe, a ova samo kao uređena može odražavati uređenost kosmosa. Naime, svaki od planetarnih duhova / bogova, u gnosticizmu označenih kao arhonti, kojih ima sedam, skladno broju planeta poznatih u starini, a što obuhvata i Sunce i Mesec, dodelio je čoveku deo svoje prirode. Otud ljudska bića, u svojoj prirodi i karakteru, predstavljaju mešavinu planetarnih svojstava. U tom smislu planete jesu u nama. U idealnom stanju, harmonija koja vlada među planetama u kosmosu, prirodno se odražava u mikrokosmosu, ali iskustvo života na Zemlji proizvodi narušavanje tog prirodnog makro-mikrokosmičkog sklada. Naše se unutrašnje planete prepliću, sudaraju, sukobljavaju, narušavaju sklad, a što rezultira ljudskom bedom, nesrećom, bolešću ili ludilom. Učenje o planetarnim uticajima lepo je predstavio Hol: 

„U Misterijama je sedam Logosa, ili Stvaralačkih Gospoda, prikazano u obliku bujica snage koje izlaze iz usta Večnog jednog. To označava spektar ekstrahovan iz bele svetlosti Vrhovnog Božanstva. Sedam Tvoraca, ili Fabrikatora, nižih sfera Jevreji su nazvali Elohim. Egipćani su ih nazivali Graditelji (ponekad Upravnici) i prikazivali ih sa velikim noževima u rukama, pomoću kojih su izrezbarili svemir iz njegove prvobitne supstance. Obožavanje planeta temelji se na njihovom prihvatanju kao kosmičkih otelovljenja sedam stvaralačkih atributa Boga. Za Vladare planeta govorilo se da prebivaju unutar tela sunca, jer prava priroda sunca, analogna beloj svetlosti, sadrži seme svih potentnosti tonova i boja koje manifestuje.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, Metaphysica, Beograd, 2011, str 352-353. 

Dodatnu svetlost na ovu doktrinu baca Tomas Mur u pomenutoj knjizi: 

„Još jedna hermetička rasprava, Asklepije, sadrži ideje koje ćemo naći u osnovi Fičinove teorije magije. Ono što održava život u svim stvarima, tvrdi se u toj raspravi, jeste dah ili spiritus. Ili, kako to izražava Frensis Jejts, vazduh je instrument ili organ svih bogova. Prema Fičinovoj teoriji, spiritus je posrednik u magijskoj sprezi između planetarnih demona i fizičkog sveta ili života pojedinca u njemu. Način na koji se taj spiritus prenosi s planeta na pojedince opisan je u Asklepiju kao pitanje tvorenja predstava. Svaka predstava - oličena, na primer, u nekoj statui - koja reprezentuje svojstva određenog planetarnog božanstva, ima sposobnost da sabere, zadrži i podari moć tog božanstva osobi koja se tom predstavom služi. Predstave nose duboku, arhetipsku moć.“ Tomas Mur, Planete u nama, Fedon, Beograd, 2016, str 54-55. 

Predstave o kojima govori Mur utkane su u same temelje ljudskog uma. Nisu samo planete u nama, nego je to sva priroda. U tzv primitivnim zajednicama i onima u drevnoj prošlosti, možemo naći verovanja o poreklu ljudske duše, odnosno koncept začeća koji uključuje (nat)prirodne sile, a iz čega, u krajnjoj liniji, poreklo izvodi i učenje o bezgrešnom začeću hrišćanske Bogorodice. Na primer, egipatska boginja Neit je začela od vetra. Na ovom mestu skrenuo bih pažnju čitalaca na predstave prirode i duha sedam tradicionalnih planeta. Prva među njima, ujedno i nastarija u mitološkom smislu, a fizički svakako najudaljenija od nas, jeste Saturn. Pažljivim posmatranjem mnogih detalja na klasičnim slikama, možemo dokučiti osnovne elemente predstave o prirodi ne samo Saturna, nego i svake druge planete. 

„Sedma i najviša planeta je Saturn, koji predstavlja "jednostavno i skriveno znanje, odvojeno od svakog pokreta i sjedinjeno s božanskim stvarima; tim znanjem vlada Saturn koga su Jevreji s pravom nazvali Tihi - Šabat." (navod iz Fičinovog dela Opera). Da bi se zaista opazile misterije u dubini duše, neophodno je udaljiti se od uobičajenih aktivnosti i ustaljenih misaonih obrazaca.“ Tomas Mur, isto, str 169. 

Sol Niger / Crno sunce, ilustracija iz knjige Philosophia Reformata, (Johann Daniel Mylius 1583 – 1642)

Po antičkoj tradiciji, osnovni elementi Saturnove prirode su težina, dubina, kontemplativnost, usmerenost ka apstraktnom, ka duhu, ka religioznom i umetničkom, a sve to uronjeno u melanholičnu atmosferu duha. Mur ističe dve prirode Saturna: puer i senex. Puer je Saturn revolucionar, onaj koji vitla srpom i škopi svog oca Urana, lišavajući ga vlasti. To je, reklo bi se, marcijalna strana Saturna, ona energična, mladalačka, revolucionarna, željna vlasti, a koju možemo videti recimo u Krolijevoj velikoj arkani Car, iako ta karta po sistemu tarotskih atribucija Zlartne zore ni u jednom slučaju nije dodeljena Saturnu već astrološkom znaku Ovna čiji je vladalac Mars. Senex je, kako kaže Mur, senilni stari kralj koji ljubomorno štiti svoj autoritet, monarh zlatne prošlosti. Upravo je ta zlatna prošlost najzanimljivije obeležje Saturnove prirode jer povezuje vremenski ambis koji skriva nešto vredno, poput zmaja koji brani skriveno zlato. U alhemiji Saturn predstavlja metal olovo, polaznu materiju koja će, prošavši kroz niz promena, na kraju proizvesti zlato. U tom smislu Saturn je otac zlata, poistovećen sa Crnim Suncem (Sol Niger), alhemijskom fazom truljenja čija je simbolička ptica gavran. Saturn je grob. Njegova deca su grobari, ali i drvodelje, zidari. Oni grade, ali i sahranjuju. Obrađuju zemlju, ali i kopaju rake. Tako možemo povući paralelu između Saturna i još jedne velike arkane tarota, a to je Smrt. Time osvetljavamo još jednu vezu Saturna i Marsa, jer niz Puer-Car-Ovan ukazuje na zlato (zlatno runo) čiji je čuvar saturnovski zmaj. Sa druge strane, alhemijski Saturn blizak je truljenju i Smrti. Kako objašnjava Fulkaneli, Saturn je simbolički predstavnik prvog zemaljskog metala, roditelja svih ostalih, ali je istodobno i jedini njihov prirodni rastvarač. Čitamo dalje: 

„Pošto se svaki rastvoreni metal spaja s rastvaračem i gubi svoje odlike, tačno je i logično smatrati da rastvarač „jede“ metal, i da tako basnoslovni starac proždire svoj porod.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 174. 

Fičino je naglašavao da Saturn isušuje dušu, pa zato preporučuje razne metode ublažavanja njegovog zloćudnog uticaja, ali takođe naglašava da istrajavanje, ukoliko se sprovede na pravi način, zapravo donosi blagodet, Saturnov dar, skriveno zlato o kome je reč. Zlato je, kao što znamo, solarni metal, te ujedno predstavlja vezu između Saturna i Sunca. U njegovim otpacima, kako to naglašava Mur, i u njegovoj olovnoj težini, krije se veliko blago koje treba otkriti. Fičino je govorio da bi u stanje melanholije trebalo da zađemo veoma duboko i tu ostanemo dovoljno dugo te omogućimo da posao koji obavlja dovede do kraja. Tu se negde krije to blago. Kako bismo se nekako primakli tom blagu pozvaćemo opet Mura koji objašnjava Džejmsa Hilmana: 

„Hilman je odgovorio da je depresija zapravo odgovor na sveprisutni manični aktivizam i da predstavlja umiranje za podivljali svet doslovnosti. Osećajući se klonulim i teškim, prinuđeni smo da se prebacimo u sopstvenu nutrinu i da se umesto doslovnoj aktivnosti Ja okrenemo fantaziji. A upravo je to okretanje ka unutra neophodno duši zato što ono stvara psihički prostor, sadržalac za dublju refleksiju, prostor u kome duša raste a površina zbivanja postaje manje bitna. Taj Hilmanov odgovor vezuje se za njegov esej o senex-svesti, u kojem kaže da nas Saturn gura do ivice, gde naše predstave postaju primordijalne, istančane i udaljene od uobičajenih šema razmišljanja, od ustaljenih predstava i ličnog referentnog okvira.“ Mur, isto, str 282. 

To je sve na tragu Fičinovog učenja po kome melanholični temperament olakšava izbavljenje duše od spoljnih zbivanja i predstavlja jedan od uslova koji pogoduju proricanju! Proricanje, proročište i proroci jesu Apolonova deca, solarna priroda. Dakle, dubina depresije i melanholije, ako ne isuši čoveka, dovodi ga do solarnog sjaja i darova Sunca, jasnog viđenja, dalekog viđenja, viđenja u svetlosti istine, pojava i stvari kakve one zaista jesu. Nije li to pandan zlatu? Saturn je otud uzročnik melanholije, ali je i onaj koji je otklanja. Pad u melanholiju, nalik silasku u Had, jeste svojevrsno skupljanje, zatvaranje, povlačenje sa oboda u centar, sve pod Saturnovim zracima. Osim toga, kako kaže Mur, u Fičinovoj teoriji saznanja saturnovska svest najbliža je onom najvišem delu duše, tj. Mens-u, funkciji koja je najudaljenija od materijalnog sveta. To nije duhovnost Sunca niti racionalnost Merkura, već funkcija duboke kontemplacije.

Fičino je ukazao i na zajedničku crtu Saturna sa Merkurom, a to su sklonost i nadarenost za bavljenje naukom i književnošću, dok je u odnosu na Veneru posve suprotne prirode. Venera daje život, Saturn ga oduzima, pa ipak ne možemo a da ne primetimo Saturnovu starost. Starost je i suvoća, ali je i dugovečnost, te zato Fičino naglašava kako su radi postizanja iste ljudi pravili Saturnov talisman od safira u Saturnov čas, kada je on bio u usponu i u povoljnoj poziciji na nebu. Talisman je prikazivao sliku starca koji sedi na visokoj stolici, ili na zmaju, glave pokrivene tamnom platnenom tkaninom i ruku podignutih iznad glave, držeći u jednoj srp ili ribu umotane u pokrov tamne boje. Tamne boje, srp, riba, zmaj, to su odlike htonskih moći Velike Majke, a podsetimo se, kabalisti povezuju sefiru Binah, „veliko majčinsko more“, sa planetom Saturn.

Đordano Bruno je svaku planetu predstavio sa sedam fantazmagoričnih slika. Kontemplacijom na njih pobuđuju se imaginacija i memorija te na taj način čovek spoznaje prirodu uticaja ili duha određene planete koja je simbolički izražena tim slikama. Slično načelo važi i za tarot karte. Na primer, prva predstava Saturna, po Brunu, prikazuje čoveka sa jelenovom glavom kako jaše zmaja. Na desnoj ruci ima sovu koja proždire zmiju. Možemo u raznim rečnicima simbola potražiti značenja ovih predstava i razmišljati o tome, ali i više od toga, možemo koristiti ovu predstavu prilikom prizivanja uticaja Saturnovog duha. I dalje, koristeći sistem analogija možemo čitave segmente našeg iskustva ili saznanja rasporediti u koridorima sećanja saobrazno sličnostima tih iskustava / saznanja sa datim slikama. Tako ćemo u prvu Saturnovu sliku smestiti čitav niz pojava i događaja koje želimo zapamtiti a da imaju asocijativne sličnosti sa motivima slike. U pitanju je, između ostalog, i metodologija umeća pamćenja, što je u okultizmu veoma važno. Čitava ova kompozicija ukazuje na jedan vid Saturnovog duha. Drugi vid tog duha prikazan je čovekom na kamili koji u desnoj ruci drži srp a u levoj ribu. Treća slika Saturna prikazuje tamnog čoveka koji nosi crnu ceremonijalnu haljinu i podiže svoje dlanove u vis. Četvrta slika prikazuje tamnog čoveka sa kamiljim stopalima koji sedi na krilatom zmaju i u desnoj ruci nosi granu čempresa. U petoj slici vidimo priliku tamnog lica, odevenu u crno u čijoj desnoj ruci Bazilisk uvrće svoje kandže oko svog repa. Šesta slika prikazuje starog i hromog čoveka naslonjenog na štap, dok sedi na visokom tronu posađenog na kolima koje vuku mula i magarac. Naposletku, na sedmoj slici imamo kočijaša čiju kočiju vuku dva jelena. U jednoj ruci on drži ribu a u drugoj srp. Na osnovu predstava koje je opisao Đordano Bruno i Fičinovih opisa, možemo steći vizuelno bogatu i jasnu sliku o klasičnim predstavama hermetizma po pitanju Saturnovih astromagijskih uticaja.