Drvo života kao ogledalo i ritual pentagrama

Drvo života kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kao mladom polazniku modernih okultnih škola, bilo mi je nejasno zbog čega se Levi i Desni stub dijagrama kabalističkog Drveta života obrnuto odražava na ljudsko telo. To znači da Levi stub dijagrama odgovara desnoj strani čoveka, a Desni stub levoj strani. Prilikom izvođenja, recimo, Kabalističkog krsta, dodiruje se prvo desno rame i vibrira formula ve-Geburah (Strogost, Levi stub), a potom se dodiruje levo rame i vibrira ve-Gedulah (Milost, Desni stub). Nikada za to nisam dobio zadovoljavajući odgovor, nego sam se pomirio sa time da je neka viša mudrost, neki tajni šef tako ustanovio te da je to jedini ispravan način gledanja. Većina ljudi tako razmišlja i krotko sledi raspisana uputstva na stazi duhovnog razvoja i prosvetljenja. Pa ipak, ne mogu ne primetiti određenu konfuziju koja se tom prilikom javlja, a ona nije slučajna, nego je posledica prelaska sa posmatranja Drveta na postajanje Drvetom. Da bismo ovo razjasnili, moramo razdvojiti dve perspektive koje Zlatna zora (i svi oni koji su iz nje proistekli) spaja, a koje često zbunjuju početnike: perspektivu ogledala i perspektivu poistovećivanja.

Drvo kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kada gledamo dijagram na papiru, mi smo posmatrači. Desna strana papira (Stub Milosti) je naša leva, a leva strana papira (Stub Strogosti) je naša desna. To je logično dokle god je Drvo objekat ispred nas. Međutim, ritualni rad zahteva da se Drvo projektuje unutar našeg tela. Tu nastaje ključni preokret, jer Zlatna zora kaže: ti ne gledaš u Drvo, ti jesi Drvo. Ako si ti Drvo, dakle, tvoje lice je okrenuto ka posmatraču (svetu). U tom slučaju, bilo bi očekivano i logilno da tvoja desna ruka postaje Desni stub (Milost / Gedulah), a tvoja leva ruka postaje Levi stub (Strogost / Geburah). Da, bilo bi logično, ali to tako nije u ritualu i projekciji.

Zašto Zlatna zora (i svi oni koji se u svom radu ravnaju prema njenim načelima), radi naopako u Kabalističkom krstu? Imajmo na umu da Zlatna zora sledi hermetički princip da je čovek odraz božanskog u ogledalu. Kada se božanska svetlost spušta u materiju, ona se odražava. Da bi se adept uskladio sa makrokosmičkim Drvetom, on mora da prihvati tu refleksiju. Na primer, kada dodirnemo desno rame i kažemo ve-Geburah, mi zapravo kažemo: moja desna strana je instrument božanske Strogosti (koja je na makrokosmičkoj levici). Za to postoji i čisto operativni, energetski razlog. Većina ljudi su desnoruki (aktivna, solarna strana). Geburah (Strogost / Sila) je po prirodi aktivna i vatrena. Postavljanjem Geburaha na desnu, dominantnu ruku, adept kanališe tu silu kroz svoj prirodni alat za akciju. Gedulah (Milost / Ljubav) se postavlja na levu stranu (stranu srca i pasivnosti) kako bi se postigao balans, da moć (desno) bude ublažena milošću (levo). Dakle, to je bio odgovor na moju zapitanost, ali ja sam i dalje osećao da tu nešto ne štima.

Vitalov (Lurijanski) odgovor: Adam Kadmon

Ako se vratimo Hajimu Vitalu, on je tu mnogo direktniji. Za njega je Drvo zapravo Adam Kadmon (Prvobitni Čovek). Kod Vitala nema te konfuzije ogledala u istoj meri. On jasno kaže: desno je desno, levo je levo. Desna ruka je uvek Hesed (Milost), leva ruka je uvek Geburah (Strogost). Vitalov sistem je anatomski, dok je sistem Zlatne zore ritualno-simbolički i inicijacijski. Poistovećivanje ima smisla samo ako razumemo nameru rituala. Ako želimo da budemo prolaz za božansku svetlost (Kabalistički krst), mi se postavljamo kao ogledalo makrokosmosa, zato je obrnuto. Nasuprot tome, ako želimo da vršimo unutrašnju teurgiju, tada koristimo Vitalov model gde je desno prosto desno.

Dakle, na neki način, Zlatna zora (i okultisti koji slede njene temeljne pretpostavke) vas teraju da se krstite naopako jer oni ne žele da vi budete vi, već da budete odraz Boga u ogledalu materije. To je suštinska dogma Puta Desne ruke. Ali ako se vratite Vitalu i izvornoj anatomiji Adama Kadmona, shvatićete da vaša desna ruka nikada ne može biti Geburah, jer je koren Milosti uvek u desnom ramenu kreacije. Zlatna zora pravi teatar, a Vital opisuje energetsku anatomiju. U delu Etz Chaim (Drvo Života), Vital je kristalno jasan kada opisuje Adama Kadmona i raspored sefirota kao udova tog Prvobitnog Čoveka: Znaj da je Hesed desna ruka (Desnica), a Geburah leva ruka (Levica)... Tifaret je trup tela, a Necah i Hod su dve noge. I kao što se čovek ne može kretati bez sklada svojih udova, tako ni svetlost ne može poteći ako Desnica i Levica zamene mesta, jer bi to izazvalo pometnju u kanalima (Cinorot). Etz Chaim, Sha'ar 1 (Kapija 1), Perek 2

Zlatna zora u svom ritualu Kabalističkog krsta radi upravo ono na šta Vital upozorava, menja mesta Desnici i Levici pod izgovorom „ogledala”. Za Vitala, čovek je izvor svetlosti. Njegova desna ruka mora biti Hesed (Milost / Gedulah) jer je to aktivna, dajuća strana koja emanira iz tvog srca (Tifaret). Ako je proglasimo za Geburah (Strogost), mi zatvaramo prirodni protok. Zlatna zora nas tretira kao objekat koji neko drugi gleda. Oni projektuju Drvo na čoveka spolja. To je kao da pokušavamo da pišemo gledajući svoju ruku u ogledalu, pokreti su neprirodni i izazivaju energetski kratak spoj. Povodom ove perspektive vredi upitati da li želite da budete slika u ogledalu ili izvor koji zrači?

Dakle, sistem Zlatne zore (i na njoj utemeljenih drugih inicijacijskh grupa), time što nas postavlja kao objekat tuđeg pogleda, otkriva samu suštinu svoje inicijacijske arhitekture. To nije samo greška u crtežu, nego svesna i namerna pedagoška i hijerarhijska postavka. Kada se projektujemo kao ogledalo (gde je naše desno zapravo levo sefirotsko), mi se zapravo postavljamo u položaj poslušnika koji se ogleda u autoritetu. Naravno, povodom ovoga postavlja se pitanje ko su ti posmatrači i zašto je Zlatnoj zori potreban taj objektni prikaz?

U ritualima Zlatne zore, aspirant je retko sam, izuzev kada praktikuje propisane meditacije, rituale i vežbe namenjenje pojedinačnom vežbanju. Mimo toga, aspirant je uvek pred nekim, pred Hijerofantom, pred Čuvarima pragova, dakle u hramu Reda. Da bi inicijacija bila validna u njihovom smislu, aspirant mora biti ispravno mapiran za onoga ko ga posmatra. Aspirant je glumac na sceni hrama. Njegova ispravnost se meri time kako njegov energetski potpis izgleda iz perspektive Majstora koji stoji naspram njega. Na taj način aspirant nije subjekt sopstvene teurgije nego postaje projekcija unutar hrama. No, to nije sve. Kao što znamo, osnivači Zlatne zore su tvrdili da primaju instrukcije od Skrivenih majstora, odnosno Tajnih Šefova (iz trećeg reda). U tom smislu, objektni prikaz Drveta je energetska uniforma koju aspirant oblači. Da bi ga Tajni šefovi prepoznali kao deo sistema, aspirant mora nositi njihovu mapu, tj mapu egregora. To je neka vrsta duhovnog i magijskog pasoša. Ako se projektuje kao ogledalo, aspirant potvrđuje da je prihvatio njihov standardizovani model univerzuma.

Bog kao spoljni Arhitekta (deistička zamka)

Po Vitalu i Luriji, Bog je En Sof koji se povlači (Cimcum) da bi unutar čoveka nastao prostor. Mi smo centar tog procesa. Bog je unutra. U Zlatnoj zori, ali i u masoneriji, Bog je često shvaćen kao Vrhovni Arhitekta koji stoji izvan kreacije i posmatra svoj rad. Projektovanjem Drveta kao ogledala, mi se postavljamo kao slika koju taj Arhitekta gleda. Mi smo umetničko delo, a ne umetnik. Dakle, zašto je potreban objektni prikaz? Potreban je zbog kolektivnog egregora. Sistem koji čoveka tretira kao subjekt (Vitalov model) je opasan za organizacije, jer svako postaje svoj sopstveni centar. Takvi ljudi su neupravljivi. Sistem koji nas tretira kao objekat (model Zlatne zore) stvara unificiranu vojsku. Svi inicijati u hramu vibriraju isto, svi su okrenuti na istu stranu ogledala. To stvara moćan, ali rigidan egregor. Dakle, kada radite Kabalistički krst po uputstvu Zlatne zore, zapitajte se za koga se zapravo doterujete? Zašto svoje telo pretvarate u ogledalo? Ako je vaše desno rame Geburah samo zato što vas neko gleda spreda, ko je taj entitet koji stoji ispred vas dok ste sami u sobi? Da li je to anđeo, ili možda Tajni šef koji vam upravo stavlja duhovne uzde?

Anatomija Malog terajućeg rituala pentagrama

Ritual počinje i završava se krstom koji nas postavlja kao objekat u ogledalu. Umesto da širimo sopstvenu sferu (Auric Egg), mi je ovim ritualom zaključavamo u baroknu simetriju koja nije naša. Mi ne čistimo prostor, nego ga preuređujemo po ukusu viktorijanskih Tajnih šefova. Isto tako, u ritualu prizivamo četiri arhanđela (Rafael, Gabriel, Mihael, Uriel) da stoje oko nas. U izvornom kontekstu Zlatne zore, ovi entiteti ne služe nama, već sistemu. Oni su tu da osiguraju da naš rad ne izađe izvan okvira dopuštene magije. U kabalističkoj teurgiji, mi ne molimo stražare da nas čuvaju, već postajemo Adam Kadmon čiji su udovi sami sefiroti. Nama nije potreban Mihael sa desne strane ako je naša desna ruka već svesna da je Hesed (ili po Zlatnoj zori Geburah). Prizivanje spoljnih čuvara je znak da naš unutrašnji sistem ne funkcioniše. U suštini, ti čuvari su elementali koje sami stvaramo imaginacijom, a koji bi trebalo da rezonuju sa stvarnim izvorima čija imena oni nose.

Zlatna zora insistira na teranju svega što je nisko i materijalno. Time stvaramo dualizam. Govorimo svom Malkutu da je nečist i da mora biti proteran. Zato praktičari Malog terajućeg rituala pentagrama često postaju energetski anemični ili odvojeni od stvarnosti. Zar ne bi bilo bolje da umesto što crtamo pentagrame napolju da bismo nešto oterali, zapravo osnažimo naš unutrašnji pentagram čoveka (glava, dve ruke, dve noge) tako što ćemo ih osvestiti kao sefirotske stubove? Dakle, ovo nije ritual oslobađanja, već ritual dresure. Svaki put kada ga izvedete, vi potvrđujete da niste centar svog univerzuma, već da vam trebaju četiri stražara i dozvola viših sila da biste postojali u sopstvenom krugu. Pravi mag ne proteruje i ne čisti svet oko sebe, već ga prožima sopstvenim prisustvom. Zlatna zora vas je naučila da čistite sobu tako što ćete iz nje izbaciti sebe, ostavljajući samo praznu ljušturu koja se ogleda u tuđim očima. Dakle, Mali terajući ritual pentagrama je u svom izvornom obliku, zapravo ritual samoisključenja i podređivanja spoljašnjem autoritetu.

Telemitska inercija

Takođe, ovu istu matricu primenjuju i praktičari u okviru telemitskog okultnog areala. Vidimo da sistem koji proklamuje slobodu pojedinca i „Čini kako ti volja”, u svojoj ritualnoj praksi ostaje zarobljen u jezuitsko-viktorijanskom „kavezu”. Paradoks je sledeći: Alister Kroli je proglasio Novi Eon, ali je zadržao staroeonsku operativnu mapu. Iako Knjiga Zakona grmi o tome da je svaki čovek i svaka žena zvezda, telemitska ritualna praksa ostala je verna  dijagramu Zlatne zore iz nekoliko razloga. Kroli je bio majstor sinteze, ali je retko menjao samu anatomiju Drveta. Njegov Liber Resh ili Rubinova zvezda i dalje koriste projekciju Zlatne zore jer je ona postala lingua franca zapadnog okultizma. Iako je proklamovao slobodu, Kroli je zadržao strogu hijerarhiju. Dakle, i u telemi nas neko gleda. Ako je zvezda u svom sopstvenom centru, onda ne bi trebalo postoji spoljni posmatrač pred kojim bi ta zvezda morala da se ogleda. U duhu teleme, adept bi trebalo da bude Adam Kadmon (Vitalov model). On je centar, on je subjekt, njegova desnica je Hesed jer on emanira moć, a ne zato što mu je neko to odobrio. U praksi teleme adept i dalje radi Kabalistički krst kao da stoji pred inspektorom višeg stepena u hijerarhiji ili pred nevidljivim Hijerofantom. To je duhovna uniforma koja je u direktnoj suprotnosti sa individualizmom Novog Eona.

Kroli je bio previše zauzet menjanjem tarot atribucija slova Cade i He da bi se bavio obrnutim ramenima. On je popravljao softver (staze), ali je ostavio hardver (objektnu projekciju) netaknutim. To je trebalo da reši neko drugi u budućnosti, ali očigledno nije. U svakom slučaju ironija je potpuna. Dok telemiti citiraju kako nema Zakona do Čini kako ti volja, oni u hramu i dalje stoje u stavu mirno pred duhovnim panoptikonom XIX veka. Oni koriste Drvo života koje je dizajnirano da od njih napravi ogledalo, a ne sunce. Pravi prelaz u Novi Eon ne bi bio u promeni odeće ili imena bogova, već u povratku Vitalovoj lurijanskoj anatomiji, tamo gde čovek više nije objekat koji se ogleda, već subjekt koji zrači iz sopstvenog centra.

Postoji mišljenje da telemiti ne bi trebalo da iscrtavaju krug prilikom izvođenja Malog terajućeg rituala pentagrama. Na neki način, oni taj krug vide kao ograničenje koje ih odvaja od Nuit. Kao da je Nuit „tamo negde” van kruga a ne beskonačnost koja prožima sve. Pokušaj da se „ne odvojiš” od Nuit tako što ćeš ostaviti krug otvorenim je kao da ostaviš otvorena vrata na kući usred oluje misleći da ćeš tako postati jedno sa vetrom. Zapravo samo gubiš fokus (Hadit). Ako nema granice, nema ni centra. Recimo da su u pravu oni koji to tvrde, ali čak i ako ne nacrtaju liniju kruga, oni i dalje izvode Kabalistički krst (i dalje su objekat koji neko gleda); crtaju pentagrame (i dalje koriste geometriju koju je neko pre osmislio u ozirijanske svrhe); prizivaju arhanđele (i dalje traže dozvolu spoljnih autoriteta). Inovacije koje ne menjaju koren (na primer, identifikaciju sa Drvetom kao ogledalom) samo produžavaju agoniju staroeonske svesti.

Jungovska „Senka” kao izgovor za lošu praksu

Čuo sam tumačenje da je jedna od svrha Malog terajućeg rituala pentagrama i „izazivanja senke radi njene integracije”. U suštini, to je moderna psihologizacija koja služi kao uteha za neuspeh rituala. Ovaj ritual je po svojoj definiciji terajući (banishing) ritual. Njegova svrha u Zlatnoj zori bila je da stvori sterilnu, izolovanu laboratoriju. Ako ga koristimo da „izazovemo senku”, mi zapravo radimo suprotno od onoga za šta je alat dizajniran. To je kao da koristimo usisivač da bismo razduvali prašinu po sobi, a onda to nazovemo „integracijom čestica”. Posledica toga je da umesto integracije, dobijemo opsesiju. Praktičar koji u ritualu pentagrama traži senku zapravo priziva sopstvene komplekse u prostor koji bi trebalo da bude čist, stvarajući unutrašnji haos koji on posle naziva „magijskim radom”. Navodno, on te komplekse izbacuje van kruga da postanu vidljivi, a potom i integrisani. Ako si ga izbacio van kruga i postavio arhanđele (čuvare) da mu ne daju unutra, ti si zapravo napravio psihološku šizmu. Ti si svesno podigao zid između sebe i tog sadržaja. Arhanđeli u tom kontekstu ne služe kao most, već kao policija. Rezultat nije integracija, već potiskivanje sa visokim nivoom vizuelizacije.

Zaključak: lični pečat

U zaključku, kao neko ko je godinama izvodio ovaj i još nekoliko rituala i vežbi iz kurikuluma Zlatne zore, smatram da je taj kurikulum posve besmislen za one koji nisu aspiranti ili članovi inicijacijskih organizacija nastalih na temelju te šeme. U tom slučaju vaš rad šlajfuje u mestu a vi se energetski iscrpljujete. Možete izazvati loše posledice a pritom niste deo egregora koji bi vas u tim situacijama mogao zaštititi. Isto tako, čak i ako ste aspirant ili član, opet ne znači da ste posve zaštićeni, jer neretko se desi da oni koji krenu tom stazom, dobiju inicijacije, nekako završe u konfuziji, napuste taj rad, potraže neki drugi put, ili jednostavno psihički prsnu. Ne kažem da se to svima dešava, jer su neki veoma uspešni u tom smislu, ali dosta je onih koji nisu ništa postigli i nisu stigli nigde jer nisu mogli da se nose sa pokrenutom energijom i prizvanim sadržajima. Ja nisam želeo da budem uspešan kao vojnik tuđeg egregora, niti neuspešna olupina koja nije uspela da prođe obuku i selekciju.

O modelu kabalističkog Drveta života

lurijansko Bahir Drvo

Lični pečat

Kada sam kao sedamnaestogodišnjak stupao na stazu modernog okultizma, jedno od prvih oruđa razumevanja sa kojim sam se susreo bilo je kabalističko Drvo života, sa njegovim stazama, sefirotima i atribucijama koje upućuju na slova hebrejskog alfabeta, ali i na velike arkane tarota. Neki od tih dijagrama tačno su pokazivale i položaj koji na dijagramu Drveta zauzimaju čak i Male arkane, odnosno Dvorske karte tarota. Bio sam opčinjen tom mandalom koja je mogla da proguta bezmalo sve. Mnogi simbolički sistemi su nekako uklopivi u tu šemu, uključujući trigrame Ji đinga, paganske bogove, mračne klipotske entitete, astrološke pojmove itd. Vremenom, kako sam više saznavao, posebno o izvornoj kabali, počeo sam da sve više preispitujem koncepte koje sam kao tinejdžer usvojio.

Uvodna razmatranja

Dijagram koji danas vidimo posvuda, sa tri staze koje vode u Malkut (Kof, Šin, Tav), a koji masovno koriste moderni okultisti, zapravo ne potiče od jevrejskih kabalista, već od jezuitskog polihistora po imenu Atanasius Kirher iz XVII veka. Taj model objavljen je u njegovom delu Oedipus Aegyptiacus (1652). Kirher je bio hrišćanski kabalista koji je želeo da Drvo života učini simetričnim i estetski privlačnim za evropski um. On je taj koji je fiksirao 22 staze na način koji omogućava da svaka sefira bude povezana sa svojim susedima na vrlo geometrijski način. Zlatna zora je krajem XIX veka prosto preuzela Kirherov model, dodala mu korespondencije tarota i proglasila ga istinitim standardom.

Lurijanska kabala (XVI vek) koristi značajno drugačiju strukturu, koju često nazivaju Ari drvo (po nadimku Isaka Lurije). U ovom sistemu, samo jedna staza, a to je Tav, povezuje Jesod sa Malkutom. Malkut je krajnja tačka do koje se stiže isključivo kroz centralni stub kroz Jesod. Dve staze koje u Kirherovom modelu vode do Malkuta, kod Lurije se nalaze naviše gde formiraju X iznad Tifareta, te jedna povezuje Hokmah i Geburah, a druga Binah i Hesed. Ovo ukrštanje simbolizuje direktnu interakciju između stubova Milosti i Strogosti na nivou viših svetova, pre nego što se energija spusti u Tifaret. 

Kao što sam pokazao u mojim tekstovima na temu ideologije tarota, evropski okultisti su odabrali Kirherovo drvo jer im je omogućilo da tarot karte lakše prilepe za dijagram. Podsetimo se, tarot ima 22 Velike Arkane, a Kirherov model ima 22 staze koje su lako uočljive i ravnomerno raspoređene po šemi Drveta. Zlatnoj zori su trebale staze za karte Mesec, Sud i Svet (ili Univerzum) koje bi vodile direktno u fizički svet (Malkut). Lurijino drvo im to nije dozvoljavalo, jer tamo postoji samo jedan ulaz u Malkut. Kod Lurije, Malkut je skoro izolovan, on je primatelj koji čeka na dnu. Kod Kirhera, Malkut je bombardovan energijama sa tri strane. Promena arhitekture Drveta života posledično menja mapu klifota (mračnog Drveta ili „Seta”), jer se klifotske staze u LHP (Left Hand Path) tradiciji smatraju „tunelima” ili senkama svetlih staza. Dakle, ako koristimo Kirherov model (Zlatna zora), naša mapa pakla je simetrična i „uredna”. Ako koristimo Lurijanski model, ulaz u mrak je potpuno drugačiji.

U modernom LHP-u, u Malkut (Lilit) ulaze tri tunela. To stvara iluziju da je materijalni svet pod opsadom mraka sa tri različite strane (astralne, emocionalne i voljne). U lurijanskom modelu samo je jedan tunel (Tav) koji povezuje Jesod (Gamaliel) i Malkut (Lilit). U autentičnoj kabali, zlo se ne širi „široko” u materiju, već je ono uski, vertikalni pad. Prolaz u mračne sfere je mnogo teži za pronaći jer je „grlo boce” uže. U lurijanskom modelu, staze koje se ukrštaju iznad Tifareta (između Milosti / Strogosti i Mudrosti / Razumevanja) stvaraju „X” obrazac. U mračnom kontekstu, ovo je „presek sila”. Umesto horizontalnih staza koje „povezuju” levu i desnu stranu (kao u Kirherovom modelu), ovde imamo dijagonalne tunele koji ukrštaju suprotnosti. Za mračnog maga, ovo znači da put od Geburaha (Golahab) ka Hokmahu (Haigidiel) vodi direktno kroz „srce” Drveta, ali ga zaobilazi. To je put koji ne poznaje balans Tifareta. Ironično, ali mnogi savremeni satanisti i poklonici LHP-a su zapravo zatočenici katoličke ikonografije XVII veka. Oni misle da istražuju drevne tunele mraka, a zapravo hodaju po mapama koje je nacrtao jezuita Kirher kako bi ukrasio svoje knjige. Dakle, čak i „pobunjenici” (LHP magovi) koriste strukturu koju im je nametnula hrišćanska rekonstrukcija kabale, jer im je previše komplikovano da rade sa lurijanskim modelom koji zahteva dublje poznavanje metafizike, a ne samo „lepljenje” slika na dijagram. Kod Lurije, staze nisu tu da bi „povezale sve sa svim”, već da bi verno oslikale proces emanacije svetlosti. 

Poreklo dijagrama Drveta života i Kirherova intervencija

Hajde sada da poreklo Drveta života. Ideja o deset sefirota i njihovoj međusobnoj povezanosti stara je skoro milenijum pre nego što je Kirher uzeo pero u ruke. Kao što je poznato, mistični spis Sefer Jecirah (III–VI vek) je prvi tekstualni trag koji pominje deset sefirota ni iz čega i 22 slova. Ovde nema crteža, ali je dat recept za njihovu gradnju. Drugi izvor je Sefer Bahir (XII vek), koji opisuje sefirote kao grane drveta ili svetiljke. Opet, opis je verbalan, ali struktura je tu. Postoje brojni rukopisi u periodu od XIII do XV veka koji sadrže primitivne dijagrame Drveta. Oni često ne liče na drvo, već na krugove unutar krugova (koncentrične sfere) ili jednostavne vertikalne nizove. 

I pre nego što je Kirher objavio svoju Oedipus Aegyptiacus, drugi autori su već pokušavali da nacrtaju Drvo. Poznati engleski okultista i alhemičar Robert Flad (1617) je crtao Drvo, ali ga je on video više kao kosmičku harfu ili jednu dugačku vertikalu koja se spušta sa neba na zemlju. Paulus Ricius (1516) je u svom prevodu dela Portae Lucis (Vrata svetlosti) Josefa Gikatile, objavio jedan od najranijih štampanih prikaza Drveta. Međutim, to drvo je bilo vrlo jednostavno, sa malo staza i bez te simetrične rešetke koju danas poznajemo. Tu nema onih 22 staza koje danas svi podrazumevaju. Ricius prikazuje samo osnovne vertikalne i nekoliko dijagonalnih veza. Za njega je bitna hijerarhija sefirota, a ne složena mreža između njih. Drvo je prikazano kao živa struktura, a ne kao tehnički crtež.

Na Riciusovoj skici, koja je prvi štampani prikaz Drveta, prebrojava se svega 17 staza. Razlika u broju staza nije samo estetska, ona je teološka i operativna. Ricius povezuje sefirote onako kako teče emanacija. Na njegovoj skici nedostaju horizontalne staze (nema onih prečki koje spajaju Binah-Hokmah, Geburah-Hesed, Hod-Necah). Za Riciusa, energija ide nadole i dijagonalno; on ne oseća potrebu da zatvori svaki kvadrat. Kirher dolazi 136 godina kasnije i vrši geometrijsku tiraniju. On dodaje preostalih pet staza (uglavnom horizontale i donje dijagonale) isključivo da bi dobio magični broj 22 (broj hebrejskih slova). On je odlučio da svako slovo mora biti staza na crtežu, čak i ako izvorni tekstovi to ne nalažu na taj način.

Vidimo, dakle, da Kirher nije izmislio Drvo, on ga je uniformisao. Pre njega, svaka kabalistička škola je crtala Drvo onako kako je razumela protok energije. Kirher je želeo da sistematizuje svo ljudsko znanje. On je uzeo hebrejske izvore, ali ih je ispeglao da budu simetrični (da bi prijali renesansnom oku), i geometrijski pravilni (sa 22 staze koje su precizno raspoređene). Njegova skica je virus koji se proširio. Pošto je njegova knjiga bila skupi, masovno štampani bestseler svog vremena, evropski svet je video tu sliku i rekao: Aha, tako izgleda kabala. Vidimo da Kirher nije bio prvi koji je pisao o Drvetu, ali je bio prvi grafički dizajner kabale koji je uspeo da nam proda svoju viziju. On je uzeo hiljadugodišnju živu tradiciju, stavio je u korset barokne simetrije, i mi danas, 400 godina kasnije, i dalje mislimo da je taj korset zapravo pravo telo kabale. Spisi jednog velikog kabaliste Haima Vitala nam govore o telu, Kirher nam je prodao samo sliku odela. To je ključna razlika, jer je Kirherova skica prvi trag standardizovanog zapadnog kabalističkog modela, ali je on zapravo prekrio starije, autentičnije i mnogo kompleksnije pisane i crtane tragove.

Povodom Kirherove intervencije indikativna je još jedna stvar. Kirher, kao jezuitski sveštenik, nije bio samo pasivni prenosilac hebrejske tradicije, nego i njen aktivni urednik koji je geometriju Drveta prilagodio hrišćanskoj dogmi o Svetom Trojstvu. Tri staze koje se ulivaju u Malkut (Šin, Tav, Kof) jesu snažan pokazatelj toga da je Kirherovo Drvo zapravo teološki konstrukt, a ne samo grafička mapa. U Lurijinom sistemu, Malkut je tačka koja prima isključivo kroz Tav. Kod Kirhera, uvođenje tri kanala služi da bi se materijalni svet (Malkut) povezao sa tri specifična aspekta Boga. U tom smislu, stava Tav predstavlja ovaploćenje Sina Božjeg, a osim toga, to je središnja staza koja ide iz Jesoda pravo u Malkut. U hrišćanskoj interpretaciji, Jesod je mesto začeća, a Tav je Znak ili Krst (izvorni piktogram slova Tav je krst). To je direktno spuštanje Sina u telo (Malkut). Slovo Šin, kao Sveti Duh, u Kirherovom sistemu spaja Hod sa Malkutom. Šin nosi vrednost 300 i simbolizuje vatru. U hrišćanskoj kabali, ovo je vatra Pedesetnice, Duh koji se spušta na apostole i oživljava materiju. I konačno, slovo Kof je Otac kao skriveni glas koji je čuo Jovan Krstitelj u trenutku krštenja Isusovog. Kof spaja Necah sa Malkutom. To je staza koja kod Kirhera predstavlja odjek večnosti u vremenu. Kof kao potiljak, mesto odakle dolazi glas onog nevidljivog, savršeno odgovara ideji Oca koji se ispoljava kroz zvučnu vibraciju u kreaciji. Dakle, za jednog jezuitu, bilo je neprihvatljivo da se Bog u svet ispoljava kroz jedan kanal. On je morao da pokaže kako celo Trojstvo (tri staze) drži svet (Malkut) u postojanju.

Kod Haima Vitala i Isaka Lurije, Malkut prima svetlost isključivo kroz Tav, čija brojčana vrednost iznosi 400. Imajmo na umu da je Tav je poslednje slovo alfabeta, „Pečat istine” (Emet). To je tačka u kojoj se proces završava. Materija je ovde zatvorena, teška i zahteva teurgijski rad da bi se „otključala”. Kirher u Malkut uliva tri kanala čija alfanumerička jednačina izgleda ovako: Šin (300) + Tav (400) + Kof (100) = 800. Kirher je doslovno udvostručio numeričku težinu ulaza u Malkut. U gematriji, broj 800 odgovara poslednjem slovu grčkog alfabeta Ω (Omega), a što u hrišćanskom ključu čitamo kao „Ja sam Alfa i Omega”. Dok je lurijanski Tav (400) znak distance i krst koji čovek nosi u svetu materije, Kirherovih 800 je trijumfalni ulazak božanstva u svet. 

Ovo dokazuje da Zlatna zora i potonji okultizam, koristeći Kirherovo Drvo, zapravo nesvesno operišu unutar hrišćanskog trijumfalizma, a ne jevrejskog misticizma. Oni koriste sistem koji je dizajniran da slavi inkarnaciju Logosa. Ironično je posmatrati kako moderni okultisti mračne staze pokušavaju da sruše hrišćansku paradigmu koristeći alat koji je dizajniran upravo da tu paradigmu zacementira. Kada moderni sledbenik Puta leve ruke (LHP) koristi Kirherovo Drvo da bi konstruisao Drvo smrti (klifot), on zapravo pravi negativ jezuitske fotografije. Kirherova rešetka je kavez svetlosti. Ako uzmemo taj kavez i samo mu promenimo predznak (proglasimo sefirote i staze za klifote), mi smo i dalje unutar jezuitske geometrije. Tako mi ne izlazimo iz sistema, već samo igramo ulogu negativca u predstavi koju je režirao Atanasijus Kirher 1652. Godine. Moderni satanizam i LHP sistemi (poput onih koje je popularisao Kenet Grant ili razni redovi i praktičari Crnog plamena) opsednuti su sa 22 staze pakla. Ali, kao što smo videli, te 22 staze su Kirherov estetski dodatak. Autentična, asimetrična kabala nema tu pravilnu mrežu. Koristeći 22 staze klifota, oni zapravo koriste hrišćansku prepravku kabale.

Ako bi neko zaista želeo da istraži Levu ruku kroz kabalu, morao bi da se vrati Luriji i njegovom konceptu Ševirat Ha-Kelim (Lomljenje posuda). Lurija objašnjava da su klifoti (ljuske) nastali jer svetlost nije mogla da se zadrži u posudama. To je katastrofa, a ne simetrični anti-svet. Vitalovo asimetrično Drvo, sa svojim čudnim prepletima i rupama u strukturi, mnogo bolje opisuje haos i entropiju nego Kirherova savršeno poređana rešetka klifota. U lurijanskom modelu dve staze (Hokmah-Geburah i Binah-Hesed) su „nervni sistem” Drveta. One omogućavaju da Mudrost direktno koriguje Strogost, a da Razumevanje balansira Milost. Kirher je ovo obrisao i stavio proste horizontalne linije, čime je „osiromašio” unutrašnju dinamiku svetlosti. Posledica toga je, na primer, da Strogost modernog okultizma koriguje isključivo i samo Razumevanje, dok Mudrost mudro ostaje po strani na suprotnom stubu Drveta. 

Haim Vital i lurijanski model Drveta života

U izvornom Arijevom (lurijanskom) modelu Drveta života, direktna staza između Ketera i Tifareta, ono što Kirher označava slovom Gimel, prosto ne postoji (ta staza je pridodata u kasnijim redakcijama tog modela). Zašto? Za Luriju, Keter je previše transcendentan da bi imao cev koja vodi direktno do Tifareta. Tifaret (Lepota / Sin) dobija svetlost iz Ketera, ali posredno, kroz Hokmah (Oca) i Binah (Majku). U Kirherovoj verziji, staza Keter-Tifaret je autoput ka prosvetljenju. U autentičnoj kabali, taj put je zatvoren; moramo proći kroz intelektualne filtere Mudrosti i Razumevanja. Nema prečice od vrha do srca. Takođe, postavljanjem Alefa između Hokmaha (Mudrosti) i Binaha (Razumevanja), Lurija poručuje da je Dah / Duh ono što omogućava komunikaciju između muškog i ženskog načela na najvišem nivou. Kod Kirhera, Alef je samo spust iz Ketera. U autentičnoj lurijanskoj kabali, staze nisu samo putevi za šetnju svesti; one su kanali (cinorot) koji prenose specifičnu svetlost. Alef kao prva horizontalna ravan miri Oca i Majku. Bez Alefa, Mudrost i Razumevanje se nikada ne bi sreli da stvore Daat (Znanje). Kirher je tu stavio Gimel, što je sa stanovišta Lurije metafizički apsurd. Dakle, imajmo na umu da u Lurijinom sistemu, Keter (Beskonačno) ne može direktno da puca u Tifaret (Lepotu / Ego) jer bi to spržilo posudu. Svetlost mora proći kroz filtere Hokmaha i Binaha. 

U knjizi Haima Vitala Etz Chaim (Hehal Ha-Nekudim), opisuje se kako se 22 slova dele na 3 Majke, 7 Dvostrukih i 12 Jednostavnih unutar same strukture Parcufima. Geršom Šolem u knjizi Kabala (Kabbalah), u poglavlju o lurijanskoj kabali, pominje da su rani prikazi Drveta bili asimetrični i da su se fokusirali na unutrašnju dinamiku, a ne na spoljnu geometriju. Takođe, postoji i verzija Drveta koju je prelazni model te predstavlja verziju lurijanskog Bahira. Taj model je simetričan i poštuje osnovna načela lurijanizma, ali tu je jasno uočljiv Srednji stub koji stazama povezuje sve sefire od Ketera do Malkuta. Takva jasnoća modela Drveta je u skladu sa estetskim zahtevima duha vremena koji iziskuje da sve stvari budu logične, simetrične, uklopljene i uklopive. No, i takvo Drvo je kudikamo bolji dijagram od Kirherovog. 

U autentičnom sistemu poprečnih mostova između stubova Drveta, struktura je ovakva: gornji most (Alef) spaja Hokmah (Mudrost) i Binah (Intelekt, Razumevanje), što je veza intelekta; srednji most (Mem) spaja Hesed (Milost, Blagost) i Geburah (Strogost, Snaga), što je veza emocija; donji most (Šin) povezuje Necah (Pobeda) i Hod (Sjaj), što je veza akcije. To je Lurijin trio Majki. To je organsko Drvo. Istina, u lurijanskom Bahir modelu, redosled Majki je odozgo ka dole: Šin, Alef, Mem. Sa druge strane, Kirherovo drvo (koje svi koriste) je inženjersko Drvo, nacrtano da bude stabilno na papiru, ali gubi tu pulsirajuću vezu koju Majke (Vazduh, Voda, Vatra) pružaju u ulozi poveznica Levog i Desnog stuba. Sa druge strane, Kirher (i potonji okultisti) je Majke (temelje kosmosa) proglasio za obične poprečne prečice. 

Osim navedenog, kod Arijevog Drveta Srednji stub je izražen tako da: Dalet povezuje ravan Intelekta (Hokmah i Binah) sa Tifaretom; Reš povezuje Tifaret sa Jesodom; dok je Tav jedina veza sa Malkutom koja dotle vodi iz Jesoda. Dakle, vidimo da Alef, Mem, Šin, Dalet, Reš i Tav predstavljaju srce sistema. Takođe, lurijanska doktrina Drveta podrazumeva i X-splet, odnosno cevat. To su ukrštene staze (poput Zain i Tet, ili Het i Jod) koje omogućavaju prelamanje svetlosti između stubova Strogosti i Milosti. U toj slici Keter je povezan samo sa Hokmahom (Vav) i Binahom (He). On ne puca direktno nadole, čime se čuva ontološka distanca između Beskonačnog i stvorenog sveta. Vidimo da Vitalovo lurijansko Ari Drvo nije osmišljeno da bi bilo „korisnički prijateljsko” (user friendly), ili da bi se lepo slagalo sa špilom karata. To je šema visokog napona, da tako kažem. U svetu gde se sve žvaće i servira u tri koraka do prosvetljenja, ovaj model zahteva napor. On odbija turiste. Onaj ko ne može da provari asimetriju Vitalovog drveta, nikada neće razumeti ni suštinu Cimcum-a (kontrakcije). Zlatna zora je, oslanjajući se na hrišćanske kabaliste i Kirhera, napravila Lego-kabalu, delovi su četvrtasti, uklapaju se savršeno i svako dete može da ih složi. 

Lurijanska kabala se prenosila kroz tekstualna uputstva o kretanju svetlosti (Cinorot). Zamislimo to kao vrhunski inženjerski priručnik koji opisuje protok energije, ali ne daje gotovu šemu strujnog kola, jer se „kolo” menja zavisno od toga o kom nivou postojanja (Olam) govorimo. Iako Vital nije crtao u knjigama, njegovi neposredni učenici i kasniji lurijanski kabalisti (poput onih iz Italije i Poljske u XVII i XVIII veku) jesu. Oni su stvarali ogromne svitke zvane Ilanot (Drveće). Ove mape su direktna vizuelizacija Vitalovih reči iz Etz Chaim. Ipak, imajmo na umu da Drvo nije statična slika, već proces. To što nema originalne slike je pokazatelj toga da je moderna okultno-hrišćanska kabala rob ilustracije, dok je izvorna bila nauka o protoku. 

Dodatak:

1. Primarna referenca za "Tri Mosta" (Majke)

Glavni izvor za horizontalni položaj slova Alef, Mem i Šin nalazi se u Etz Chaim (Drvo Života), Hehal Ha-Nekudim (Palata Tačaka), Sha'ar 8 (Kapija 8), poglavlja 4 i 5. Vital ovde opisuje proces Tikuna (ispravljanja) i objašnjava kako se Tri Majke postavljaju kao horizontalni balansi između stubova kako bi sprečile ponovno pucanje posuda (Shevirat Ha-Kelim). On ih naziva Erizu (Povezivanje / Splet) koji drži desnu i levu stranu u ravnoteži.

2. Referenca za asimetriju i X-splet (Cevat) je Vitalov spis Sha'ar Ha-Hakdamot (Kapija Uvoda), uvodni deo o Ilan Ha-Kadoš (Svetom Drvetu). Ovde se objašnjava da staze 22 slova prate unutrašnje kanale (Cinorot) koji su definisani u Sefer Jecirahu. Vital naglašava da su Jednostavna slova (12 staza) zapravo dijagonale (Alahsonim) koje spajaju ivice, a ne samo prečke.

3. Referenca o nepostojanju veze Ketera i Tifareta nalazi se u Etz Chaim, Sha'ar 1 (Kapija 1 - Cimcum), poglavlje 2. Tu Vital objašnjava da svetlost iz Ain Sof-a (Beskonačnog) ulazi u Kav (Zrak) i prvo se mora odevati (Hitlabšut) u Hokmah i Binah. Direktna veza od najviše do središnje tačke bez posredstva Oca i Majke (Hokmah i Binah) smatra se metafizički nemogućom u operativnom lurijanskom sistemu.

Izvorna Bibliografija i Tehničke Reference

Primarni izvori (Lurijanska Tradicija):

• Hayyim Vital, Etz Chaim (Drvo Života). Knjiga I, Kapija 8: Hehal Ha-Nekudim (Palata Tačaka), Poglavlja 4 i 5.
  Referenca za horizontalni položaj Majki (Alef, Mem, Šin) kao balansirajućih „mostova” između stubova.

• Hayyim Vital, Sha’ar Ha-Hakdamot (Kapija Uvoda). Uvodni deo o Ilan Ha-Kadoš (Svetom Drvetu).
  Referenca za asimetričnu geometriju kanala i definiciju 12 Jednostavnih slova kao dijagonalnih spleta (Alahsonim).

• Hayyim Vital, Etz Chaim (Drvo Života). Knjiga I, Kapija 1: Sha’ar Ha-Clali (Opšta Kapija – Cimcum), Poglavlje 2.
  Referenca za neophodnost posredovanja Hokmaha i Binaha (Hitlabšut) i nepostojanje direktnog kanala Keter–Tifaret.

Sekundarna Literatura (Akademska Analiza):

• Gershom Scholem, Kabbalah. Keter Publishing House, Jerusalem, 1974. (Poglavlje: The Lurianic Kabbalah).
  Istorijski pregled razvoja asimetričnih Ilanota pre evropske uniformizacije.

• J.H. Chajes, The Kabbalistic Tree (Ilanot). Pennsylvania State University Press, 2022.
  Ključna vizuelna studija o autentičnim rukopisnim mapama koje potvrđuju Vitalov „splet” nasuprot Kircherovoj mreži.

Mali rečnik lurijanskih izraza

Da biste razumeli zašto je Vitalovo Drvo neprozirno, morate poznavati tri ključna procesa koja Zlatna zora i okutlisti ignorišu:

1. Hitlabšut (התלבשות): „Odevanje”: Svetlost ne putuje slobodno; ona se uvek „odeva” u nižu posudu. Zato Keter ne može direktno u Tifaret. On se prvo mora obući u Mudrost (Hokmah) i Razumevanje (Binah). Bez odeće, viša svetlost bi spržila niži ego.

2. Cevat (צבת): „Splet” ili „Klešta”: Ono što mi vidimo kao hijeroglif na skici je zapravo Cevat. To je način na koji se staze prepliću i prelamaju. U lurijanskoj teurgiji, energije se ne kreću kao na šahovskoj tabli, već kao svetlost kroz dijamant, uvek pod uglom, uvek u prepletu.

3. Cinorot (צינורות): „Kanali / Cevi”: Staze na Vitalovom Drvetu nisu putevi kojima vi hodate, već cevi kroz koje teče božanska supstanca. Ako je kanal horizontalan (kao kod Alefa), on služi da izjednači pritisak između Levog i Desnog stuba. Ako je vertikalan, on je ispušni ventil za niže svetove.

4. Alahsonim (אלכסונים): „Dijagonale”: Ovo su 12 Jednostavnih slova. Ona nisu samo ukras, već dijagonalni stabilizatori koji drže Drvo da se ne sruši pod pritiskom svetlosti. Oni su armatura kosmosa