Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Vidi moj pethodni tekst na ovu temu: Uvod u gnosticizam

Gnostičko putovanje u Iran

Henri Korbin je proglasio Iran „zemljom gnostika“ i dokazao da se gnostička iskra, nakon progona iz Vizantije, nije ugasila, već je emigrirala na Istok, gde je uvezana sa islamskom objavom procvetala u sufizmu (Išrakizam). Kada su gnostičke škole (poput valentinovaca ili hermetista) potisnute, njihova kosmologija se prelila u Mesopotamiju i Iran. Suhravardi, osnivač škole Prosvetljenja (Ishraq), povezao je staroiransku svetlosnu metafiziku sa hermetizmom. U tom smislu, ono što je za gnostika Pneuma, za sufija je suptilni centar svetlosti u srcu. Gnostički arhonti koji sprečavaju uspon duše kod sufija postaju „70.000 velova tame i svetlosti“. Putovanje duše kroz sfere kod Ofita je identično sufijskom putovanju kroz stepene svesti ka Bogu. 

Postoji istorijska i mitska teza da je evropsko rozenkrojcerstvo (posebno kroz legendu o Kristijanu Rozenkrojcu i njegovom putovanju na Istok, u Damar) zapravo re-importacija gnostičkog znanja koje je u međuvremenu „prezimilo“ i sazrelo u arapskim i iranskim tajnim društvima (poput Ikhwan al-Safa ili Čiste Braće). Sufizam je sačuvao alhemiju i hermetizam dok je Evropa spavala u mračnom Srednjem veku. Preko mavarske Španije i krstaških redova (templari), te ideje su se vratile i formirale jezgro rozenkrojcerskog i kasnije masonskog misticizma.

Dakle, iz svega ovog vidimo da gnosticizam nije religija, već operativni metod buđenja. Kroz Srednji vek, kao čuvar plamena gnosticizma, figurirao je mistični sufizam koji je održao gnostičku strukturu bića kroz specifičnu angelologiju. U tom smislu, ni rozenkrojcerstvo nije „nastalo“ u XVII veku, nego je ono samo evropski prevod te neprekidne struje koja teče od Egipta, preko Irana, i potom u srce Evrope. Gnosticizam, vidimo, nije istorijski kuriozitet, već jedna konstanta. Od gnostičkih amajlija Abraksasa do smaragdnih vrhova planine Kaf i rozenkrojcerskog Mons Abiegnusa, reč je o jednoj te istoj mapi uspona. Razlika između hrišćanina i gnostika / sufije je u pravcu pogleda: dok prvi gleda u istorijsku ličnost na krstu, drugi gleda u svetlosnog čoveka (fiziognomiju sopstvene biti) koji stoji na vrhu unutrašnje planine, čekajući da bude prepoznat. 

Pomenuti Šihabudin Jahja Suhravardi (XII vek), koga su zvali Šejh al-Išrak (Majstor Prosvetljenja), bio je veliki integrator koji je izvršio svesnu restauraciju onoga što je nazivao Istočna mudrost (Hikmat al-Išrak). To povezivanje nije bilo slučajno, već duboko osmišljen projekat povratka izgubljenom nasleđu. Suhravardi je verovao u postojanje Jedinstvene Tradicije (Sophia Perennis). On je tvrdio da je iskonska mudrost bila jedna, ali se razgranala na dva toka. Prvi je bio zapadni tok koji je izvirao iz Egipta i kretao se preko Hermesa Trismegistosa do Grčke (Pitagora, Empedokle, Platon). Drugi tok je istočni, koji je izvirao u drevnom Iranu, te je preko mitskih kraljeva-sveštenika došao zoroastrijanskih mudraca. Suhravardi je tvrdio da se ovi tokovi ponovo ujedinjuju u njemu. Za njega, Hermes nije bio samo grčko-egipatska figura, već istovetan sa Idrizom (prorokom iz Kurana) i sa iskonskim izvorom svetlosti koji su slavili iranski mudraci (Hosravani). On je uzeo peripatetičku logiku (Aristotela), vratio joj dušu pomoću hermetičke intuicije i sve to zaodenuo u zoroastrijansku svetlosnu terminologiju.

Po Suhravardiju, iznad svega postoji Prva Svetlost, apsolutno Jedno. Ona nije izvor koji je negde daleko, već je samoprikazivanje. Sve što postoji, postoji samo zato što je osvetljeno. Biće je identično sa Svetlošću, a nebiće (tmina) je samo odsustvo te svetlosti. Svet ne nastaje kroz stvaranje iz ničega, već kroz emanaciju (izlivanje). U osnovi je to stajalište Origena i kabalista. Svaka niža svetlost nastaje iz senke koju viša svetlost baca. Svaka niža čezne za onom višom. U čoveku postoji svetlosni organ koji je povezan sa ovim nizom, a to je latifa, i nalazi se u srcu, ili je povezana sa srcem.

U staroiranskoj misli (mazdaizmu), svaki čovek ima svoju Daenu (nebesko Ja ili Anđela). To je Svetlosni čovek o kojem Korbin piše, ono što moderni okultizam naziva Svetim anđelom čuvarem, mada možda ne u potpuno istom smislu shvatanja. Inicijacija je susret sa sopstvenom Daenom na vrhu planine Kaf. To je trenutak kada čovek prestaje da bude senka i postaje izvor. U sufizmu postoji pojam mistične planine Kaf. To je smaragdna planina koja okružuje svet, ona je „kosmički sever“, tačka gde se spajaju nebo i zemlja. To je Axis Mundi. Mons Abiegnus u rozenkrojcerskoj tradiciji je ista ta unutrašnja planina inicijacije. Uspon na nju nije prostorno kretanje, već, kako Henri Korbin kaže, „orientatio“, okretanje ka unutrašnjem Severu, ka izvoru svetlosti koja ne baca senku. Dakle, mistična planina je u mikrokosmičkom smislu, srce, odnosno sefira Tifaret, tj anahata čakra.

Takođe, važno je znati i da između sveta čiste inteligencije (Svetlosti) i sveta čiste materije (Tmine), postoji Međusvet. To je svet simbola, slika i vizija. Tu se nalaze mitski gradovi Džabalka i Džabarsa, i tu se nalazi Planina Kaf. To je prostor gde telo postaje duh, a duh postaje telo. Planina Kaf nije geografsko mesto. To je Kosmički Sever, tačka polarnosti. Kod sufija, dostići Kaf znači dostići sopstveni centar. Mons Abiegnus (rozenkrojcerska planina) je ista ta unutrašnja vertikala. Razlika između običnog gnosticizma i ove sinteze je u tome što Suhravardi ne prezire materiju kao tamnicu na isti način kao rani gnostici. Za njega je materija najudaljenija tačka svetlosti. Cilj nije samo pobeći, već prosvetliti mrak. Ta ideja podseća na učenje o tikunu, velikog kabaliste Isaka Lurije, koji govori o razdvajanju čestica svetlosti od ljuštura tame.

Templari, ismailiti, alumbradosi i rozenkrojceri

Dakle, gnosticizam nije nestao pod mačem Crkve, nego je izvršio hidžru (seobu) na Istok. Tamo je, u srcu Irana, kroz genija poput Suhravardija, pronašao svoj tajni jezik. Umesto borbe sa zlim arhontima, inicijacija je postala uspon uz planinu Kaf, ka susretu sa Svetlosnim Čovekom. Ta prepletenost hermetizma, staroiranske svetlosti i sufijske dubine stvorila je rezervoar iz kojeg će se vekovima kasnije napajati evropski rozenkrojceri. Pitanje prenosa istočne gnoze u Evropu nije samo pitanje hronika, već tajne geografije duha. U tom smislu povezaćemo templare, ismailitske iranske sufije i marokanski grad Fez, jer upravo ta veza pogađa suštinu rozenkrojcerskog mita.

Veza između Reda Hrama (templara) i ismailitskih asasina (nizarija) u Svetoj zemlji je jedan od zanimljivih podzemnih tokova istorije. Tu uočavamo strukturnu sličnost između njih. Ismailitska hijerarhija (sa stepenima inicijacije od mureeda do da’ija) gotovo je identična unutrašnjoj strukturi templara. Obe grupe su verovale u unutrašnji smisao svetih spisa nasuprot spoljašnjem zakonu. Postoje legende da su templari u Libanu i Siriji došli u kontakt sa ismailitskom doktrinom o Svetlosnom Čoveku. Templari su od njih preuzeli ideju o duhovnom viteštvu koje nadilazi verske dogme. To je klica onoga što će kasnije postati masonska i rozenkrojcerska ideja o univerzalnom bratstvu mudraca. 

Španija (Al-Andalus) nije bila samo tranzitna zona, već mesto transmutacije. U Toledu su u XII veku prevedeni ključni hermetički i alhemijski spisi sa arapskog na latinski. Tu je Evropa ponovo otkrila Hermesa, ali ne onog antičkog, već onog provučenog kroz sufijsku alhemiju. Ibn Arabi, kao najveći sufijski učitelj (Sheikh al-Akbar), rođen u Mursiji, u Španiji, razvio je doktrinu o jedinstvu bića koja je direktan most između neoplatonizma, gnosticizma i kasnijeg evropskog panteizma. Njegova vizija Svetog Grala (kao srca koje prima božansko izlivanje) duboko je uticala na evropsku trubadursku poeziju i viteške romane.

U Fama Fraternitatis, osnivač rozenkrojcerskog reda Kristijan Rozenkrojc, nakon Damara (Egipta, ili možda Sirije) odlazi u Fez (Maroko). To nije slučajan detalj. U to vreme, Fez je bio prestonica magijskih i alhemijskih nauka Magreba. Dok je Damar predstavljao izvor (istok), Fez je bio mesto primene. Prema legendi, Kristijan Rozenkrojc je u Fezu preveo Knjigu M na latinski (to je zanimljivo jer malo je bilo ljudi u Evropi tog vremena koji su bili prevoditi tekstove sa arapskog na latinski!). Mnogi ezoteristi smatraju da M stoji za Mundus (Svet) ili Magia. Fez je bio čuven po proučavanju teurgije i talismanske magije (zasnovane na pokretima nebeskih sfera). Isto tako, u Fezu su se čuvale tradicije povezane sa magijskim kvadratima i gematrijom (arapska Abjad numerologija), što je temelj rozenkrojcerske matematičke magije. 

Dakle, vidimo jasnu liniju kako se gnostička iskra, preobražena u iransku svetlosnu metafiziku i sufijski misticizam, vratila u Evropu kao moćna reka. Ona nije tekla kroz crkvene kanale, već kroz šifrovane kontakte templara i ismailita, kroz prevodilačke dvorane mavarske Španije i, konačno, kroz mistična vrata Feza. U tom smislu, kada Kristijan Rozenkrojc u Fezu prevodi Knjigu M, on zapravo vrši transmisiju gnoze na Zapad. Mons Abiegnus nije ništa drugo do planina Kaf koja je progovorila latinski. Tako se krug zatvara: od egipatskog Hermesa, preko gnostičkih eona i iranskih svetlosnih anđela, do rozenkrojcerske ruže koja cveta na krstu vremena. Gnosticizam, dakle, nije mrtva jeres, već lingua franca tajne istorije čovečanstva.

Takođe, neophodno je razmotriti period, otprilike od 1314. do 1614. godine, koji predstavlja „inkubaciono doba“ zapadnog ezoterizma, gde se gnostički i hermetički impulsi povlače u duboku ilegalu, koristeći preživela bratstva, zanatske cehove i procvat renesansne magije kao svoje nove ljušture. U tom svetlu valja pomenuti španske alumbradose (prosvetljene), jer oni čine onaj ključni, zapaljivi most između španske mistike i kasnijeg evropskog rozenkrojcerstva. Alumbradosi se pojavljuju se u Španiji krajem XV veka. Oni su u suštini iluminati, odnosno proto-iluminati. Iako su formalno bili hrišćani, njihova doktrina je bila čisti gnostički interiorizam. Verovali su da se duša može toliko usavršiti da neposredno primi Sveti Duh, nakon čega joj crkveni sakramenti i zakoni više nisu potrebni. To je za Crkvu opasna ideja jer u suštini dovodi u pitanje njeno postojanje u ulozi posredničke hijerarhijske svešteničke dogmatske strukture. Ta ideja je zajednička kako alumbradosima, tako i Bavarskim iluminatima XVIII veka.

Mnogi alumbradosi su bili conversos (pokršteni Jevreji ili Arapi) koji su sa sobom nosili unutrašnje razumevanje vere, identično onom koje je Kristijan Rozenkrojc navodno izučavao u Fezu. Naravno, inkvizicija je proganjala alumbradose jer su, između ostalog, tvrdili da Bog u čoveku ne može da greši, u smislu da je prosvetljeni čovek, onaj ko je u sebi ostvario susret sa Bogom, bezgrešan jer je postigao savršenstvo. Ta ideja o unutrašnjoj iluminaciji direktno se prelila u rozenkrojcerske manifeste kroz koncept Renovatio (obnove) sveta kroz obnovu pojedinca. Ovo podseća na tumačenje Valtera L. Vilmshursta, poznatog masonskog učenjaka s početka XX veka, koji je rekao da je smisao masonstva u regeneraciji. I ovaj detalj podseća na lurijansku doktrinu tikuna.

Ključni trenutak u ovoj praznini nastupa kada Marsilijo Fičino prevodi Corpus Hermeticum. To je bio trenutak kada je gnostički impuls dobio svoj intelektualni legitimitet u srcu renesanse. Fičino i Piko dela Mirandola su konstruisali ideju o Prisca Theologia (drevnoj teologiji) koja povezuje Hermesa, Zoroastra, Orfeja i Platona. To je upravo ona genealogija koju će kasnije rozenkrojceri proglasiti za svoju nevidljivu liniju.

Nakon uništenja templara, njihova operativna i duhovna znanja nisu nestala, već su se fragmentisala. Već u XIV veku, nedugo nakon templarske katastrofe, u alhemijskim traktatima počinju da se pojavljuju simboli ruže i krsta, npr. kod autora poput Arnolda de Villanova ili u krugu sledbenika Rejmonda Lula. Postojala je neformalna mreža lekara, alhemičara i botaničara koji su putovali između evropskih dvorova i arapskog sveta, razmenjujući knjige prirode (Liber Mundi). Oni su bili prototip Braće Ružinog Krsta pre nego što je Red zvanično imenovan. Takođe, bez Paracelzusa (1493–1541), rozenkrojcerstvo ne bi imalo svoju medicinsku i praktičnu osnovu. On je spojio narodnu magiju, gnostičku ideju o svetlu prirode (Lumen Naturae) i alhemijsku praksu. Manifesti Rozenkrojcera su prožeti njegovim jezikom, iako ga pominju samo u šiframa.

Jasno je da istorijska praznina između lomača na kojima su goreli templari i pojave rozenkrojcerskih manifesta nije bio period tišine, već period tihe fermentacije. Dok je Crkva gradila svoje bedeme, gnostički impuls se krio u jeretičkom zanosu španskih alumbradosa, u rukopisima Fičinove akademije i u retortama paracelzijanskih lekara. To je bila nevidljiva katedrala duha koja je povezala piramide Egipta, smaragdne vrhove planine Kaf i marokanske biblioteke Feza sa evropskim srcem. Kristijan Rozenkrojc (ili ko već) nije izmislio Red, nego je samo dao ime onome što je oduvek postojalo, gnosticizmu koji je naučio da ćuti, dok ne dođe vreme da se Ruža ponovo otvori na Krstu istorije. Između mita i istorije stoji živa struja koja nas uči da je jedina stvarna domovina ona koju duša sagradi unutar Planine Inicijacije.

Uticaj Joakima od Fjore

Naravno, cela ova priča nije potpuna bez Joakim od Fjore (XII vek), koji nije samo deo istog lanca, nego je arhitekta vremena koji je gnostičkom impulsu dao ono što mu je nedostajalo: istorijsku dinamiku. Dok je rani gnosticizam bio fokusiran na individualni beg iz kosmičke tamnice, Joakim je postavio tezu da će se čitavo čovečanstvo, kroz istorijske eone, kolektivno prosvetliti. To je direktna preteča rozenkrojcerske ideje o Opštoj reformi sveta. Joakim je podelio istoriju na tri eona, što je zapravo gnostička podela nivoa svesti primenjena na protok vremena. Prvo je bilo Doba Oca (Stari Zavet): vreme Zakona, straha i ropstva materiji. Drugo je bilo Doba Sina (Novi Zavet): vreme milosti, vere i discipline, ali još uvek pod senkom institucije (Crkve). Naposletku dolazi Doba Svetog Duha (Eon koji dolazi): vreme direktne inteligencije (intelligentia spiritualis). U ovom dobu, hijerarhija i sakramenti nestaju jer čovek prima unutrašnje svetlo neposredno. To je, ponavljam, iluminatska ideja, čime Joakima od Fjore prepoznajemo kao preteču alumbradosa.

Joakimovi nastavljači, naročito radikalno krilo franjevaca poznato kao Spiritualci, otišli su korak dalje. Oni su verovali da je Doba Svetog Duha već počelo ili da je na pragu. Verovali su da prava Crkva nije ona od kamena i zlata u Rimu, već nevidljiva zajednica prosvetljenih duša. Ovo je direktna preteča rozenkrojcerske Nevidljive škole. Španski alumbradosi su bili joakimiti bez imena. Njihovo uverenje da prosvetljena duša ne može da greši i da joj ne treba posrednik je čista Joakimova vizija Trećeg Eona. 

Kada se u XVII veku pojavi Fama Fraternitatis, ona odjekuje Joakimovom terminologijom. Ideja o otvaranju grobnice Kristijana Rozenkrojca je zapravo metafora za otvaranje Trećeg Eona, vremena kada će se tajno znanje objaviti svima. Ako je gnosticizam bio seme, a sufizam čuvar plamena na Istoku, onda je Joakim od Fjore bio onaj koji je posejao to seme u samu strukturu zapadnog vremena. Njegova vizija Doba Svetog Duha, vremena u kojem čoveku više ne trebaju ni papa ni kralj jer nosi živu gnozu u srcu, postala je operativna lozinka svih tajnih društava Evrope. Od Joakimovih Spiritualaca, preko jeretičkih pokreta Slobodnog Duha, pa sve do španskih alumbradosa, teče jedna neprekidna struja: težnja ka unutrašnjoj autonomiji. To je onaj nevidljivi lanac koji povezuje antičku jeres sa rozenkrojcerskom opštom reformom. Joakim je bio taj koji je prorekao da će nevidljiva planina Kaf (ili Abiegnus) postati dostupna svima koji su spremni da se odreknu spoljašnjeg autoriteta zarad unutrašnje svetlosti.

Uticaj Majstera Ekarta

Da bismo razumeli prelazak sa antičke gnoze na modernu rozenkrojcersku misao, Majster Ekart (XIII vek) je nezaobilazna nulta tačka poput Joakima od Fjore. Dok je Joakim od Fjore dao hronologiju i istorijski zamah, Ekart je dao psihološku i ontološku dubinu onome što će kasnije postati srž nemačkog misticizma i Bemeove teozofije. Ekartov uticaj na Bemea i rozenkrojcersku ideju možemo razumeti kroz tri ključna koncepta koji čine samu srž unutrašnjeg hrama:

1. Seelenfünklein (iskra u duši); Ovo je direktna veza sa gnostičkom Pneumom. Ekart je tvrdio da u samom središtu ljudske duše postoji nešto što je nestvoreno i što je identično sa samim Bogom. Jakob Beme je ovu ideju preoblikovao u koncept unutrašnjeg svetla koje prosijava kroz tminu bića. Ruža u centru krsta je upravo ta Ekartova iskra. Ona je tačka u kojoj se ljudsko i božansko dodiruju. Bez Ekartovog insistiranja na ovoj iskri, rozenkrojcerstvo bi ostalo samo prazna alhemijska laboratorija; on mu je dao subjekat.

2. Gelassenheit (prepuštenost / smirenost); Ekart uvodi pojam Gelassenheit kao stanje u kojem čovek potpuno napušta sopstvenu volju, ego i slike o Bogu kako bi dozvolio Bogu da deluje u njemu. To je proces u kojem alhemijsko olovo ega mora biti uništeno da bi se oslobodilo zlato duha. To je stanje koje je neophodno za ulazak u Fama Fraternitatis. Pravi Rozenkrojcer je nevidljiv upravo zato što je postigao Gelassenheit, on više ne deluje iz svog ega, već kao provodnik univerzalnog zakona.

3. Gottesgeburt (rođenje Boga u duši); Za Ekarta, Božić nije samo istorijski događaj, već se mora dešavati neprestano u duši svakog pojedinca. Bog se rađa u tebi onog trenutka kada postaneš prazan od sebe. Ovo je postala centralna tema nemačkog proročkog misticizma. Stoga Isus u meni (česta formula u rozenkrojcerskim tekstovima) nije verska dogma, već biološka i duhovna činjenica transformisane svesti.

Dok je Joakim od Fjore rekao (parafraza): Dolazi vreme kada će Duh vladati svetom (istorijska ravan), Ekart je rekao: To vreme je sada, unutar tebe, ako si spreman da postaneš prazan (unutrašnja ravan). Bez Ekarta, Beme bi možda bio samo još jedan vizionar prirode. Ekart mu je dao negativnu teologiju, razumevanje da je Bog Ništa (ili Ungrund kod Bemea) koje je istovremeno Sve. To je onaj paradoks koji rozenkrojceri koriste u svojoj simbolici: Krst (patnja, materija) je neophodan da bi Ruža (svetlost, gnoza) procvetala. Pošto je Joakim od Fjore postavio skele za Treći eon, Majster Ekart je bio taj koji je u samom čoveku pronašao kamen temeljac. Bez njegove iskre u duši, nemački misticizam bi ostao bez svog goriva. Beme je Ekartovu vatru preveo u slike alhemije, a rozenkrojceri su od nje napravili nevidljivu baklju koja osvetljava put kroz mrak institucija. Ova trijada: Ekart (unutrašnjost), Joakim (vreme), Beme (priroda), čini potpuni ontološki sistem koji nalazimo u ovoj gnostičko-rozenkrojcerskoj vezi.

Vidi moj naredni tekst na ovu temu: Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo

Vizija i tumačenje

Eugene Trigoulet

Mnoge rasprave sa ljudima od duha vodile su me ka slepoj ulici pošto bi se na putevima spoznaje isprečio zid vere. U jednom trenutku ishod dijaloga biva neko aksiomatsko uverenje o prirodi fenomena o kome je reč. Nije u pitanju samo vera religijskog tipa, konvencionalna vera u napisanu, ili od autoriteta izgovorenu reč, već ona, rekao bih, često zloćudnija vera u vlastito tumačenje doživljenog iskustva ili vizije, a koje isto tako može biti veoma pogrešno, usko i dogmatično. Strašna je to vera, ponekad fanatična, usko vezana za ego i usvojeni ili izgrađeni svetonazor. Kako reći gorljivom sagovorniku da to što on opisuje nije njegov anđeo-čuvar, jer da jeste zar bi on nešto tako intimno i uzvišeno bagatelisao i otkrivao neznancu? Kako reći da glas koji on čuje nije od Boga? Pa da je od Boga, onda bi ti se čitava kuća tresla, tvoj život bi se promenio. Bog se nikada ne javlja tek tako, sa nekim nerazumljivim porukama, nego izričito zapoveda. Kako pokazati da to što mu se spontano, u snu ili u viziji ukazalo, možda nema nikakav sudbinski značaj, jer da ima on bi to znao a ne bi od drugog tražio tumačenje? Kako objasniti da to što je otkrio u meditaciji kao svoju prethodnu inkarnaciju jeste opsena nalik snu koja potiče iz projekcije kontinuiteta sopstva, a što možda nije tačno, ali se njemu dopada ta vizija? Neke ljude od duha razuman čovek ne sme ni upitati kako uopšte znaju to o čemu govore? Kada se ovo pitam, nemam na umu manipulatore, egomanijake i patološke lažove, nego neke sasvim ozbiljne i iskrene osobe. Dobra, kvalitetna i karakterna ličnost takođe može biti u zabludi te u njoj tvrdokorno opstajati.

Ako neko prizove kakvog demona, ili duha, i ovaj mu se pojavi, nije ništa čudno i nimalo neverovatno. Sasvim je drugo kakav značaj pridajemo takvom fenomenu. Isto važi i kada nam se u molitvi ili meditaciji ukaže svetlost ili nas iznenada preplave neka snažna osećanja. Ono što podleže pitanjima jeste tumačenje iskustva i kakav stav neko zauzima povodom doživljenog ili viđenog. Taj kognitivni deo koji dolazi nakon proživljenog je problematičan. Odatle vode dva puta: 

a) uporedićemo naše sa iskustvima drugih i usvojiti tumačenje na osnovu naše vere u autoritet koji nam služi kao uzor; 

b) ili ćemo improvizovati. 

U tom smislu uvek sam bio fasciniran kako su neki ljudi tako sigurni u svoje reči ili u pozajmljene reči koje je uobličio neko kome pridaju autoritet. To je neupitno sa njihovog stajališta. Povrh svega oni osećaju. Tim osećajem oni podupiru nedostatak argumenata i ozbiljnog (samo)preispitivanja. Njihovo preispitivanje često vodi do granicama usklađivanja sa usvojenim dogmatskim kalupom i tu staje. Kako znam ono što (mislim da) znam? Retko ko se usuđuje da odbaci sve što je ugradio u svoj svetonazor i da potpuno ogoljen uđe u zonu čiste misli ili ne-misli. Nije to nešto daleko i nedostižno rezervisano za mistike i neke posebne ljude. To je vazda otvoren poziv duha na koji gotovo nikada ne odgovaramo jer nam se tako sviđa naša vera, naš osećaj, naša neodgovornost, naš uređeni pogled na svet koji ne dopušta prazninu, ne-osećaj, ne-veru, ne-znanje, ne-dogmu, ne-predstavu.

Isto tako, otkud znamo da je tekst svete knjige na koju se stalno pozivamo i u čiju tačnost verujemo istinit? Posebno ako imamo u vidu neprobojnost (za razumevanje) takvih tekstova povodom kojih ima barem nekoliko tumačenja. Kako znamo koje je tumačenje ono pravo? I tu se oslanjamo na autoritet, na iskaze nekog kome verujemo. Pa na čemu se temelji ta vera u tako odabrane ličnosti i njihova tumačenja? Ali to je sveti ovaj, sveti onaj, guru ovaj, učitelj onaj, majstor ovaj, adept onaj, monah onaj, lama ovaj, šejh ovaj, šaman onaj... Obično mi tako odgovaraju. No, kako znaš da si uopšte razumeo čemu podučava taj neko i nešto čijeg se imena ili primera tako olako laćaš? I kada u raspravi budu priterani u ćošak oni se laćaju kakvog prigodnog citata ovog ili onog autoriteta, skidajući teret sa sebe. 

Dakle, nije stvar vere samo u istinitost onog što je napisano, nego i u verodostojnost onog ko nam objašnjava šta je to što čitamo. Mnogima je dovoljno da usvoje tumačenje koje su nasledili od prethodnih pokoljenja i kažu da je takva tradicija sa kojom se oni poistovećuju. U tom slučaju nagoveštava se zveket mačeva, tradicija protiv tradicije, ili protiv inovacije. Duhovnost se pretvara u rat. Jahvizam kaže: nije kriv Bog, krivi su ljudi jer su prekršili zavet. Odabrani narod se tako teško ogrešio o Jednog Boga da im je ovaj poslao Adolfa Hitlera, još jednog u nizu istrebitelja tokom njihove istorije! Hrišćanstvo veli: čovek je grešan, takva mu je priroda. Tu više nema potrebe za bilo kakvim daljim objašnjenjem već samo jednostavno uputstvo: pokajte se! Kuranizam nema nikakvih dilema: džihad, milom ili silom! Oni koji zahvataju iz tih izvora, a više od polovine čovečanstva je rođenjem i kulturom nekako upućeno da upravo to čini, načelno nisu skloni temeljnim preispitivanjima. To je dobro za tradiciju ali ne i za puteve gnoze. Izuzeci, naravno, postoje. Postojali su oduvek i svugde, ali njih sada ne uzimam u razmatranje.

Kao što sam napomenuo, tekstovi knjiga koje se smatraju svetim su na neki način zaključani za razumevanje. Iziskuju udubljivanje i upućenost, odnosno ključeve razumevanja. Kažu, Bog / duh će te voditi i podariti ti ključeve. Ipak ti ključevi nimalo ne olakšavaju situaciju već vode ka zaokruženom i logičnom sistemu aksiomatskih zaključaka. Mnogima je to dovoljno, naročito ukoliko se njihovo razumevanje poklapa sa tumačenjima autoriteta. I onda desi se čudo, nakon pet, deset ili možda dvadeset godina, u bljesku spoznaje otkrijemo da ti ključevi nekako ne pasuju, da ih ima drugih, ponuđenih od strane onih autoriteta koje ranije nismo uzimali u obzir ili nismo znali da postoje. Potom sledi razočaranje, odbacivanje, osećaj promašenosti, gubitak vere ili očajno vezivanje za novi spasonosni brod tumačenja i metoda. Sva ta muka i uloženi trud ne bi bili potrebni da smo na vreme odustali od bilo kakvog tumačenja, naročito ukoliko iza toga stoje mrtvi autoriteti. Nijedan mrtvac, ma koliko bio svet, ne može zameniti prisustvo živog uzora čija nas energija vodi samospoznaji, ili bogospoznaji, ka ekstazi ili prosvetljenju, jednim sistematskim nizom podstreka koji ne nameću neko posebno, unapred određeno željeno rešenje. 

Kada doživimo spoznaju duhovne prirode naš um teži da to iskustvo uokviri u poznati asocijativni niz. Tako ono što u viziji opažamo stavljamo u okvir poznatog, odnosno našeg kulturno-jezičkog univerzuma. To se inače nesvesno dešava tokom svakodnevnog opažanja mnoštva čulnih oseta koji neprestano naviru u naš um. Retko ko je kadar da viđeno i doživljeno izmesti iz tih okvira. Simbolički sadržaji i oblici tumačenja su tako privlačni instrumenti kulturom uslovljenog uma. Pa ipak, rekao bih da je to, iako prirodno, zapravo zamka koja suštinski zaklanja horizont, budući da perspektive tog horizonta unose nemir, narušavaju udobnost i izbacuju čoveka iz njegovog težišta. Um se prirodno hvata za sidra.

Kada opažamo svet kakav jeste, mi vidimo energiju u bojama i u pokretu, što je poput neizdiferenciranog kaleidoskopa. Kao da je na komade razbijena slika koju čitavog života gradimo i održavamo nazivajući je stvarnošću. Opažanje energije u bojama i pokretu razotkriva ne-smislenu potku sveta. Smisao postoji samo u našim umovima. Ljudi daju osetima, vizijama i iskustvima smisao i samim tim pokreću energiju ka uobličenju tog smisla. Kada vizija dalekovidca ili proroka dopre do publike, ona je već uobličena i namagnetisana njegovom namerom, imaginacijskim slikama, rečnikom i projektovanim ishodima. Publika u suštini ne zna šta je vidilac opazio jer je vizija sama po sebi neizreciva. Energija koja se kreće i preliva nije uhvatljiva u kavez od reči. Zato se ona ukalupljuje u slike, simbole i značenja. Na osnovu vizuelnih predstava iznalaze se odgovarajuće reči i tzv magijske formule.

Slično se i sveti tekstovi, u čiju istinitost verni ljudi ne sumnjaju, ukalupljuju u logičke šeme tumačenja. Tako se obrazuje Božja Reč, jer to jeste reč onog boga koji traži pokornost. Da ne bude kako samo napadam religiju, jer takođe i antireligija, odnosno samo ideologija, takođe zahteva pokornost. Sve su one usmerene na zajednicu a ne na pojedinca. Čak i kada postane pustinjak, posvećenik kulta ili religije usmerene ka zajednici, i dalje bitiše u nekakvoj zajednici. I to ne mislim na manastirsko ili pustinjačko bratstvo, nego na imaginarnu zajednicu spašenih, ili zajednicu odabranih, pravednika ili onih slobodnih, dakle zajednicu ka kojoj teži. Pustinjaci se usamljuju u potrazi za boljim društvom a ne da bi dosegli kosmičku samoću.

Jovan sa Patmosa je video nešto što je u svom umu automatski preveo kao Jagnje, Zver, Novi Jerusalim, Bludnica i sve ono šta je zapisao u svom Otkrovenju. Njegov um je već bio spreman da opaženo uobliči u kalupe već poznatih slika koje se nižu indikativnim redosledom jedne namere da se ispriča simbolička priča eshatološke nadistorije! Čak je i ta simbolička priča već nerazumljiva ali je barem vizuelna, jer kada bismo videli kaleidoskop svetlosti, boja i pokreta to bi bilo kao da nismo videli ništa jer viđeno ne bi imalo nikakvog smisla. Prorok je viziji dao smisao i tako odredio šta će misliti oni koji ga budu sledili. Sledbenici ne mogu iskočiti iz tako ustrojenog asocijativnog i simboličko-imaginacijskog toka, ali pokazuju kreativnost kada su u pitanju tumačenja i šta to konkretno znači u istorijskom i posebno hronocentričnom kontekstu. Mnogi od njih kažu, evo znaci su tu, ovo je to vreme. Vreme naših života je, po njima, upravo to prorokovano eshatološko „poslednje“ vreme! I jeste i nije, dodao bih. Poslednja vremena, po hrišćanstvu, traju već dva milenijuma i ne znamo koliko će još dugo trajati, ali su poslednja! Na nama je da budemo budni i primećujemo znake.

Istina je da duh vremena rađa tip proroka i njihovih proročanstava, ali takođe istina je i da sami proroci trasiraju puteve kojima hoda taj isti duh vremena. U tom smislu nema istinitih i lažnih, već samo jakih i nejakih proroka. Proročka vizija dar je neuhvatljivih entiteta, čija je priroda apstraktna, ali mi suštinski nemamo predstavu kakva je njihova namera. Oni se tokom istorije neretko javljaju odabranim ljudima sa sličnim ili malo modifikovanim simboličko-imaginacijskim i verbalnim porukama. Možda je njihov izvor jedan, a možda dolaze iz nekoliko izvora, pa ipak, njihove poruke završe kao krvavi barjaci u rukama ljudi ograničene svesti.

Neki veruju da naši cenjeni Elohimi imaju suštinski dobre namere koje se izražavaju na više načina, a neki prave razliku među njima, govoreći ovi su dobri, a ovi su neprijateljski. Kako god bilo, ljudi mogu doći do čiste vizije i misliti čistom mišlju uopšte ne uzimajući u obzir njihove poruke i ne ostvarujući nikakav kontakt sa tim izvorima. No, to je jedna posve druga tema. Da bi čovek istinski video on mora biti samotnjak, čak i ako bitiše usred vreve. On je samog sebe izopštio iz bilo kakve zajednice. Sloboda leži upravo u tim perspektivama napuštanja okvira tipičnih za čovečanstvo, a ne u fizičkom udaljavanju.

Naposletku, imajmo u vidu da su vizije lunarne prirode, jer se „čitaju“ u astralnim zapisima. Otud su vizije, čak i onih prosvetljenih umova, toksične u svojstvu njihove primene ili daljeg tumačenja. Kao što se raspada telo preminulog, tako i reči koje je on izgovorio ili napisao, postaju agensi dekadencije, ulazeći u instrumentarijum anđela smrti. Vizije se rečima ne mogu preneti. Zapravo, one se mogu preneti kao slike, ali ne i kao smisao.