Vizija i tumačenje

Eugene Trigoulet

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mnoge rasprave sa ljudima od duha vodile su me ka slepoj ulici pošto bi se na putevima spoznaje isprečio zid vere. U jednom trenutku ishod dijaloga biva neko aksiomatsko uverenje o prirodi fenomena o kome je reč. Nije u pitanju samo vera religijskog tipa, konvencionalna vera u napisanu, ili od autoriteta izgovorenu reč, već ona, rekao bih, zloćudnija vera u vlastito tumačenje doživljenog iskustva ili vizije. Strašna je to vera, ponekad fanatična, usko vezana za ego i usvojeni ili izgrađeni svetonazor. Kako reći gorljivom sagovorniku da to što on opisuje nije njegov anđeo-čuvar, jer da jeste zar bi on nešto tako intimno i uzvišeno bagatelisao i otkrivao neznancu? Kako reći da glas koji on čuje nije od Boga? Kako pokazati da to što mu se spontano, u snu ili u viziji ukazalo može biti nema nikakav sudbinski značaj, jer da ima on bi to znao a ne bi od drugog tražio tumačenje? Kako objasniti da on nipošto nije postojao pre, jer to što je otkrio u meditaciji kao svoju prethodnu inkarnaciju jeste opsena nalik snu koja potiče iz projekcije kontinuiteta sopstva? To nije tvoja inkarnacija nego neka inkarnacija koju si spazio na svom mentalnom ekranu. Kakve to veze ima sa tobom osim što si video? Viđamo oblake svakoga dana pa nismo neki od njih. Neke ljude od duha razuman čovek ne sme ni upitati kako uopšte znaju to o čemu govore? Kada se ovo pitam, nemam na umu manipulatore, egomanijake i patološke lažove, nego neke sasvim ozbiljne i iskrene osobe. Dobra, kvalitetna i karakterna ličnost takođe može biti u zabludi te u njoj tvrdokorno opstajati.

Ako neko prizove kakvog demona i ovaj mu se pojavi, nije ništa čudno i nimalo neverovatno, jer demoni to rade te uopšte nije upitno takvo iskustvo po sebi. Sasvim je drugo kakav značaj pridajemo takvom fenomenu. Isto važi i kada nam se u molitvi ili meditaciji ukaže svetlost ili nas iznenada preplave neka snažna osećanja. Ono što podleže pitanjima jeste tumačenje iskustva i kakav stav neko zauzima povodom doživljenog ili viđenog. Taj kognitivni deo koji dolazi nakon proživljenog je problematičan. Odatle vode dva puta: a) uporedićemo naše sa iskustvima drugih i usvojiti tumačenje na osnovu naše vere u autoritet koji nam služi kao uzor; b) ili ćemo improvizovati. U tom smislu uvek sam bio fasciniran kako su neki ljudi tako sigurni u svoje reči ili u pozajmljene reči koje je uobličio neko kome pridaju autoritet. To je neupitno sa njihovog stajališta. Povrh svega oni osećaju. Tim osećajem oni podupiru nedostatak argumenata i ozbiljnog (samo)preispitivanja. Kako znam ono što (mislim da) znam? Retko ko se usuđuje da odbaci sve što je ugradio u svoj svetonazor i da potpuno ogoljen uđe u zonu čiste misli ili ne-misli. Nije to nešto daleko i nedostižno rezervisano za mistike i neke posebne ljude. To je vazda otvoren poziv duha na koji gotovo nikada ne odgovaramo jer nam se tako sviđa naša vera, naš osećaj, naša neodgovornost, naš uređeni pogled na svet koji ne dopušta prazninu, ne-osećaj, ne-veru, ne-znanje, ne-dogmu, ne-predstavu.

Isto tako, otkud znamo da je tekst svete knjige na koju se stalno pozivamo i u čiju tačnost verujemo istinit? Posebno ako imamo u vidu neprobojnost (za razumevanje) takvih tekstova povodom kojih ima barem nekoliko tumačenja. Kako znamo koje je tumačenje ono pravo? I tu se oslanjamo na autoritet, na iskaze nekog kome verujemo. Pa na čemu se temelji ta vera u tako odabrane ličnosti i njihova tumačenja? Dakle, nije stvar vere samo u istinitost onog što je napisano nego i u verodostojnost onog ko nam objašnjava šta je to što čitamo. Mnogima je dovoljno da usvoje tumačenje koje su nasledili od prethodnih pokoljenja i kažu da je takva tradicija sa kojom se oni poistovećuju. U tom slučaju nagoveštava se zveket mačeva, tradicija protiv tradicije, ili protiv inovacije. Duhovnost se pretvara u rat.

Jahvizam kaže: nije kriv Bog, krivi su ljudi jer su prekršili zavet. Odabrani narod se tako teško ogrešio o Jednog Boga da im je ovaj poslao Adolfa Hitlera, još jednog u nizu istrebitelja tokom njihove istorije! Hrišćanstvo veli: čovek je grešan, takva mu je priroda. Tu više nema potrebe za bilo kakvim daljim objašnjenjem već samo jednostavno uputstvo – pokajte se! Kuranizam nema nikakvih dilema: džihad, milom ili silom! Oni koji zahvataju iz tih izvora, a više od polovine čovečanstva je rođenjem i kulturom nekako upućeno da upravo to čini, načelno nisu skloni temeljnim preispitivanjima. To je dobro za tradiciju ali ne i za puteve gnoze. Izuzeci, naravno, postoje. Postojali su oduvek i svugde, ali njih sada ne uzimam u razmatranje.

Kao što sam napomenuo, tekstovi knjiga koje se smatraju svetim su na neki način zaključani za razumevanje. Kažu, Bog / duh će te voditi i podariti ti ključeve. Ipak ti ključevi nimalo ne olakšavaju situaciju već vode ka zaokruženom i logičnom sistemu aksiomatskih zaključaka. Mnogima je to dovoljno, naročito ukoliko se njihovo razumevanje poklapa sa tumačenjima autoriteta. I onda desi se čudo, nakon pet, deset ili možda dvadeset godina, u bljesku spoznaje otkrijemo da ti ključevi nekako ne pasuju, da ih ima drugih, ponuđenih od strane onih autoriteta koje ranije nismo uzimali u obzir ili nismo znali da postoje. Potom sledi razočaranje, odbacivanje, osećaj promašenosti, gubitak vere ili očajno vezivanje za novi spasonosni brod tumačenja i metoda. Sva ta muka i uloženi trud ne bi bili potrebni da smo na vreme odustali od bilo kakvog tumačenja, naročito ukoliko iza toga stoje mrtvi autoriteti. Nijedan mrtvac, ma koliko bio svet, ne može zameniti prisustvo živog uzora čija nas energija vodi samospoznaji jednim sistematskim nizom podstreka koji ne nameću neko posebno, unapred određeno željeno rešenje. 

Kada doživimo spoznaju metafizičke prirode naš um teži da to iskustvo uokviri u poznati asocijativni niz. Tako ono što u viziji opažamo stavljamo u okvir poznatog, odnosno našeg kulturno-jezičkog univerzuma. To se inače nesvesno dešava tokom svakodnevnog opažanja mnoštva čulnih oseta koji neprestano naviru u naš um. Retko ko je kadar da viđeno i doživljeno izmesti iz tih okvira. Simbolički sadržaji i oblici tumačenja su tako privlačni instrumenti kulturom uslovljenog uma. Pa ipak, rekao bih da je to, iako prirodno, zapravo zamka koja suštinski zaklanja horizont, budući da perspektive tog horizonta unose nemir, narušavaju udobnost i izbacuju čoveka iz njegovog težišta. Um se prirodno hvata za sidra.

Kada opažamo svet kakav jeste, mi vidimo energiju u bojama i u pokretu, što je poput neizdiferenciranog kaleidoskopa. Kao da je na komade razbijena slika koju čitavog života gradimo i održavamo nazivajući je stvarnošću. Opažanje energije u bojama i pokretu razotkriva ne-smislenu potku sveta. Smisao postoji samo u našim umovima. Ljudi daju osetima, vizijama i iskustvima smisao i samim tim pokreću energiju ka uobličenju tog smisla. Kada vizija dalekovidca ili proroka dopre do publike, ona je već uobličena i namagnetisana njegovom namerom, imaginacijskim slikama, rečnikom i projektovanim ishodima. Publika u suštini ne zna šta je vidilac opazio jer je vizija sama po sebi neizreciva. Energija koja se kreće i preliva nije uhvatljiva u kavez od reči. Zato se ona ukalupljuje u slike, simbole i značenja. Na osnovu vizuelnih predstava iznalaze se odgovarajuće reči i tzv magijske formule.

Slično se i sveti tekstovi, u čiju istinitost verni ljudi ne sumnjaju, ukalupljuju u logičke šeme tumačenja. Tako se obrazuje Božja Reč, jer to jeste reč onog boga koji traži pokornost. Da ne bude kako samo napadam religiju, jer takođe i antireligija, odnosno samo ideologija, takođe zahteva pokornost. Sve su one usmerene na zajednicu a ne na pojedinca. Čak i kada postane pustinjak, posvećenik kulta ili religije usmerene ka zajednici, i dalje bitiše u nekakvoj zajednici. I to ne mislim na manastirsko ili pustinjačko bratstvo, nego na imaginarnu zajednicu spašenih ili zajednicu odabranih, pravednika ili onih slobodnih – ka kojoj teži. Pustinjaci se usamljuju u potrazi za boljim društvom a ne da bi dosegli kosmičku samoću.

Jovan sa Patmosa je video nešto što je u svom umu automatski preveo kao Jagnje, Zver, Novi Jerusalim, Bludnica i sve ono šta je zapisao u svom Otkrovenju. Njegov um je već bio spreman da opaženu energiju, astralnu struju, uobliči u kalupe već poznatih slika koje se nižu indikativnim redosledom jedne namere da se ispriča simbolička priča eshatološke nadistorije! Čak je i ta simbolička priča već nerazumljiva ali je barem vizuelna, jer kada bismo videli kaleidoskop svetlosti, boja i pokreta to bi bilo kao da nismo videli ništa jer viđeno ne bi imalo nikakvog smisla. Prorok je viziji dao smisao i tako odredio šta će misliti oni koji ga budu sledili. Sledbenici ne mogu iskočiti iz tako ustrojenog asocijativnog i simboličko-imaginacijskog toka, ali pokazuju kreativnost kada su u pitanju tumačenja i šta to konkretno znači u istorijskom i posebno hronocentričnom kontekstu. Mnogi od njih kažu, evo znaci su tu, ovo je to vreme. Vreme naših života je, po njima, upravo to prorokovano eshatološko „poslednje“ vreme! I jeste i nije, dodao bih. Poslednja vremena, po hrišćanstvu, traju već dva milenijuma i ne znamo koliko će još dugo trajati, ali su poslednja! Oni kažu, a na nama je da budemo budni i primećujemo znake.

Ako se nekome tokom vremena iz nekog razloga i nije baš dopao takav scenario, taj je bio potaknut da vidi i osmisli nekakav drugačiji, pozitivniji, bolji, čime smo dobili obnovljenu gnostičku doktrinu o smeni eona u vokacijskim ključevima Alistera Krolija. To je opet „zveket mačeva“, ali na jednom dubljem nivou. Istina je da duh vremena rađa tip proroka i njihovih proročanstava, ali takođe istina je i da sami proroci trasiraju puteve kojima hoda taj isti duh vremena. U tom smislu nema istinitih i lažnih, već samo jakih i nejakih proroka. Proročka vizija dar je neuhvatljivih entiteta (Bog, bogovi itd) čija je priroda apstraktna, ali mi suštinski nemamo predstavu kakva je njihova namera. Oni se tokom istorije neretko javljaju odabranim ljudima sa sličnim ili malo modifikovanim simboličko-imaginacijskim i verbalnim porukama. Možda je njihov izvor jedan, a možda dolaze iz nekoliko izvora, pa ipak, njihove poruke završe kao krvavi barjaci u rukama ljudi ograničene svesti.

Neki veruju da naši cenjeni Elohimi imaju suštinski dobre namere koje se izražavaju na više načina, a neki prave razliku među njima, govoreći ovi su dobri, a ovi su neprijateljski. Kako god bilo, ljudi mogu doći do čiste vizije i misliti čistom mišlju uopšte ne uzimajući u obzir njihove poruke i ne ostvarujući nikakav kontakt sa tim izvorima. No, to je jedna posve druga tema. Da bi čovek istinski video on mora biti samotnjak, čak i ako bitiše usred vreve. On je samog sebe izopštio iz bilo kakve zajednice. Sloboda leži upravo u tim perspektivama napuštanja okvira tipičnih za čovečanstvo, a ne u fizičkom udaljavanju.

Tako peva onaj koji vidi

"Serpentes" Paulo B. Negrao

Iz moje poetske zbirke Crni nemis 

Kada šapat stigne do naših duša ove će senke daleko biti.

O postojanje, kako smo bliski za smrt smo reski i ubojiti.

Zar je strah vredan srca?

Zar je usud ostvarenje?

Kuda su nestali delići pažnje?

Ljubav nije sažaljenje.

Nije li tu ona sakrivena?

I ako jeste zašto bi se krila?

Zar radost njena nije u našoj ekstazi?

Zbog čega si se, o ljubavi, zamračila?

Zbog pogleda nečistog sveta?

Zbog surevnjivosti svakodnevne?

Zbog užasa ljudskih obzira?

Zbog osude vreve gnevne?

Zar su ljudi takav užas?

Zar je vreme ovo epopeja?

Ne, ovo je vreme ograničenja.

Granice su jaram strašni.

Zemlja je prokleto breme.

Zbacimo tamu sa grudi njenih.

Neka ona zasja u punini.

Nek obasja prazninu, prizove tišinu.

Kada tišina uđe u naša srca, naše oči postaće dubine.

Neka mi bude sladak zagrljaj smrti.

Vinuću se u visine.

Premeriću sve širine.

Tako peva onaj koji vidi.

Nekromantijski cvetovi

Anastasios Gionis

Probudio sam se sa nekromantijskom gorčinom u duši. Sanjao sam da je preminula jedna moja poznanica. Njen očajni muž me je nekako ubedio da pokušam da je vratim uz pomoć magije. Ne znam zašto sam pristao, mada snevač je čudna svest, i izvedosmo mi obred povratka. Ucveljeni udovac je bio presrećan, ali ja sam znao da to nije ona, nego nešto što ne bi smelo biti na ovom svetu...

Put do namera, popločan je najboljim paklom.

Inicijacija, kontrainicijacija i Zlatno doba

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabrnaih ezoterijskih spisa.

 

Ukratko, inicijacija je obredno izazivanje promene u svesti pojedinca radi održavanja tradicionalno ustanovljene linije posvećenja. U odnosu na tako određenu inicijaciju, kontrainicijacija bi podrazumevala takođe izazivanje promene u svesti nekog pojedinca, ali sa ciljem uzurpacije tradicionalno ustanovljene linije posvećenja, odnosno njenog profanisanja ili ustanovljavanja neke nove linije koja nema utemeljenja u tradicionalnom iako može koristiti njene sadržaje. Isto tako, kontrainicijacijska nit može tvoriti poseban niz posvećenja, odnosno, može zaličiti na tradicijom ustanovljene puteve posvećenja, ali da u suštini ne odražava tradicionalne ciljeve. U krajnjoj liniji, pod kontrainicijacijskim delovanjem možemo smatrati i one podražavajuće oblike posvećenja koji ostaju bez očekivanih posledica. Dublje posmatrano, inicijacijska i kontrainicijacijska delovanja mogu se odnositi ne samo na pojedince u nekoj zajednici nego i na neke opšte okvire koji se tiču širih zajednica te vremenskih epoha.

Da bih osvetlio datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je osoben za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja koja se sukcesivno smenjuju, te pet naraštaja čovečanstva koja su živela pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se naći na početku obišavši pun krug. Reč je o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, gde nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste eshatološki novozavetni mit o ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja.

Inicijacija je povezana sa smrću, odnosno smera ka nekom obliku njenog prevazilaženja i ostvarivanja veze sa onim što stoji iza njenih kapija. Bez prisustva smrti i u odnosu prema njoj nema inicijacije, budući da je smrt uporedna tačka u odnosu na koju se ostvaruje ciljana promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem po ugledu na malu tarot arkanu Dvojka diskova. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim čeljustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za njegovog života. Inicijacijsko delovanje je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz šta to prolazi prolazi jer je predinicijacijska inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz vratnicu inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života kandidata, bez najave iako možda očekivan, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh, recimo duh predaka, ili božanstvo.

Ako prenebregnemo plemenske pubertetske inicijacije i slične događaje od značaja u tradicionalnom životu te se usredsredimo na misterijske ili mistične inicijacije, uviđamo da takva posvećenja mogu nastupiti bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. Ponekad se u toj ulozi pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu inicijatora, jer je reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određena svojstva. Tokom inicijacije, inicijator stavlja kandidata na određeno iskušenje. To nije samo simboličko iskušenje ili promena već pokretanje obuhvatnog toka događaja na čijem kraju imamo stvarnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smisleni upliv u nečiju sudbinu u cilju izazivanja njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme promenjene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, možemo pretpostaviti da inicijacija, kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu nepovratnog protoka vremena, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti je i doba neposrednog odnosa sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene. Nije bilo smrti. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna koja ukazuje na večni protok i kruženje, nešto tekuće a istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu oruđe božanskog proviđenja, ne samo ona iz rajskog vrta, nego i štap-zmija u rukama Mojsija kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, zmijski štap, instrument inicijatora i iscelitelja. Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec-zmija-inicijacija-smrt, jer Mesec je, kako primećuje Mirča Elijade, onaj ko je prvi umro. Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja. To je pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavih naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje subjekta u određenu tajnu, u početak drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija, oponašajući isto to, predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta i svrhe tradicije. Kontrainicijacija nije nužno svesno i voljno poricanje tradicije, već se dešava kako zbog određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, tako i zbog gubitka kontinuiteta u naslednom nizu. U istorijski nama bliskom i opipljivom obliku, kontrainicijaciju možemo smestiti u okvire evropske civilizacije počev od renesanse, tokom koje su inicijacijski simboli preuređeni u svrhu proizvođenja novih alegorija čija je navodna jedinstvenost predstavljala temelje jednog novog svetonazora koji je u suštini dekadentan i sinkretički te u neku ruku isprofanisan. Upravo je profanizacija obeležje kontrainicijacije. U prethodnim epohama ništa nije moglo procureti izvan uskog kruga upućenih i posvećenih. Danas „tajne rituale“ možemo skinuti sa interneta. Svi javni manifesti i objave nečeg što je oduvek pripadalo tajnom svetilištu ukazuje na kontrainicijacijsko poreklo. Prava tajna doktrina je iščezla sa evropskog kontinenta ustupivši mesto čitavoj lepezi „tajnih doktrina“. Sa tom lepezom pokrenuta je svojevrsna inflacija tajnih društava. U toj tajanstvenosti postoji sistem.

Kao što inicijacija predstavlja institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija, kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Otud ona iskače iz tradicionalnog okvira delovanja tajnog posvećeničkog društva, u strukturu sa izraženom ideološkom komponentom. Ona cilja da ostavi trag u širem društvenom okviru i da izazove određene promene u skladu sa ideološkom a ne više eshatološkom projekcijom. To je put egzoterizma a ne ezoterizma. Posledično, kontrainicijacijska udruživanja su sklona međusobnoj podeli, raspri, intrigama, unutrašnjoj borbi, šizmi, te naposletku krivotvorenju nečeg što je već samo po sebi falsifikat, a što je sasvim prirodna posledica temeljnog nedostatka legitimiteta i autentičnosti.

„Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži svet i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarni odraz zarobljen između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj odražavaju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla. Majstori kontrainicijacije poništavaju svojevrsnu istorijsku solarizaciju i apolonizaciju prizivanjem neartikulisanih i nekanalisanih htonskih oblika psihe i kulture prevaziđenih epoha te njihovo uvođenje u opšti tok (meinstriming). Reafirmisanjem htonskog teži se ka opštem obuhvatu.

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji, nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno, a ovo Bronzano itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.

Čovek je dodelio imena životinjama tako što je njihove slike video na noćnom nebu, u zvezdama. Stvorene su u ljudskoj mašti tako što je prvobitni čovek zamišljenim linijama povezivao zvezde rasute po noćnom nebu i tako stvarao oblike. Čim bi u mašti stvorio takvu sliku on bi nadenuo ime na nebu zamišljenom biću i ono bi se ovaplotilo. Ova ideja, koju se može pročitati na stranicama Blavackine knjige Antropogeneza (prvi tom Tajne doktrine), odavno je strana ljudima te udaljena svetlosnim godinama ne samo od profanog uma današnjice, nego i od uma dogmatskih egzoteričnih pobornika monoteističkih učenja. Ovakva ideja dopire od promišljanja Zlatnog doba, u bibliji opisanog scenama rajskog vrta. Taj detalj pomenut je u Postanju, 2:19 i predstavlja izobličeni odjek jedne drevne istine, rekao bih pre sećanja, na stanje prvobitne harmonije ranih dana ljudskog bitisanja na Zemlji kada ljudsko nije bilo odeljeno od božanskog. Čovek je, dakle, mogao učestvovati u stvaranju. Slikovito govoreći o zlatnom dobu, Bela Hamvaš se poziva na iranski spis Zend Avesta: 

„Šta je ono što carstvo Džema Šida čini zlatnim dobom? Odgovor je jednostavan: devet mostova. U Zend Avesti piše da je Čovek nasred zemlje sagradio devet mostova, šest većih i tri manja. A kuda oni vode, o tome na ovom mestu Zaratustra ne govori. Iz ostalih delova svete knjige pak ispostavlja se da je osam od devet mostova srušeno krajem zlatnog doba i samo je jedan preostao. On se naziva Kinvat; preko ovog mosta prelaze duše koje se sele sa zemlje i vraćaju u nevidljivost. Kinvat povezuje vidljivi i nevidljivi svet; nebo i Zemlju, materijalnu i duhovnu kreaciju. Carstvo Ver čini zlatnim dobom to što Zemlju i nebo povezuje devet mostova; to što bivstvo raspolaže slobodnim i višestrukim silaskom u život, i što život ima slobodan i višestruk izlaz u bivstvo... Zlatno doba je ono vreme kada je život otvoren prema bivstvu; kada anđeli silaze na zemlju, i duh struji u materijalni svet devetostruko.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I, Draslar partner, 2012, Beograd, str. 14-15.

U tragediji i užasima našeg vremena mi savršeno možemo odraziti suprotnost koja se smešta na krajnjim tačkama vremenskog spektra. Stanje radosti i jedinstva otud možemo videti na početku i možemo ga postulirati na kraju bitisanja čovečanstva na Zemlji. Na našim jezicima usklici JUHU, JUPI, OPA, IJU-JU, IHA-HA, OHO-HO itd, izrazi su radosti, dok je recimo URA izraz ekstaze. Živite uz „ju-hu“, umirite sa „ura“. Valkire su naše sestre. Valhala je naša domovina. Mi smo ratnici. Mi smo vitezovi. Učinimo od ovog paklenog (raz)bojišta stubište naše nebeske slave. Parametri su odavno postavljeni.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam gledište po kome je prvobitno čovečanstvo bilo solarnog porekla te živelo u nekom neodređenom vremenu u prošlosti kada je Severni pol stajao na mestu bliže današnjem ekvatoru. Tada je Sunce doslovno sjajilo iznad središnje tačke Zemljinog obrtanja pa je otud ta oblast bila predeo večne svetlosti iz koje su se ljudska bića neposredno ispoljavala upravo u tom središtu preko jednog vrha na kružnom arktičkom ostrvu (Arktogeja). Znam koliko današnjem umu ovakva izjava može delovati sumanuto jer za takvu tvrdnju, za sada, ne postoje nikakvi dokazi. Pa ipak, prihvatite to kao jednu fantastičnu ideju, zamislite tu sliku, ostavite u umu mogućnost upravo takve prošlosti. Kako se spuštamo iz te krajnje severne tačke večne svetlosti ka jugu tako se menja i položaj Sunca na nebu koje kruži visoko na nebu ne zalazeći nikad. Kada zađemo na dubok jug, odnosno do ekvatora, primetićemo da Sunce kruži nisko po horizontu te da biva sve hladnije. Ukoliko bismo napredovali dalje, zašli bismo u carstvo večitog sumraka jer bi Sunce bilo neposredno ispod horizonta. Sa svakim narednim korakom obreli bismo se u carstvu večite zime i tame gde Sunce nikada ne sija, na onoj strani Zemlje koja se nikada ne okreće prema izvoru toplote i svetlosti.

To je bilo prvobitno solarno doba čovečanstva i sveopšteg života kada je ljudima sa Zemlje izgledalo da je ona ravna i doslovno u središtu svemira. Potom se desila nagla promena koja je izazvala veliku katastrofu, lomljenje ose sveta, kada se Zemlja preokrenula i našla u položaju u kakvom je sada. Tada je nastupilo veliko lunarno doba jer se ljudi (odnosno ljudska esencija) više nisu pojavljivali na Zemlji neposredno iz Sunca nego posredstvom Meseca. Tako su ljudi postali podložni vremenskim ciklusima, rađanju i umiranju. Zavladalo je doba Velike Majke, da bi čovečanstvo tek odnedavno započelo put solarizacije čije je poreklo zapravo lunarno, od Meseca stvoreno te otud sklono promeni, rastu, razvoju, opadanju, kvarenju te konačno propasti. U fazi propasti aktuelizuju se iskvareni odrazi starijih lunarnih arhetipova.

Bafomitrasov grimoar arkana

Tema ovog posta jeste poseban špil od 36 karata od kojih svaka krije određeno tajanstvo, ima svoju magijsku dubinu i prateću egzotičnu "faunu" duhova i entiteta. One se dele u dve grupe: 26 velikih arkana i 10 malih arkana. Iskreno, nisam posve siguran kakvo je puno značenje ovih karata i šta tačno one predstavljaju. One su dobrim delom izraz mojih vizija i iskustava u određenim stanjima svesti, kao i tokom intenzivnog rada sa entitetom kojeg sam imenovao kao Amhazar u periodu moje mladosti. Iza redosleda arkana ne stoji nikakva posebna namera ili razvojna inicijacijska priča, već je reč o nizu njihovog idejnog uobličavanja. 

Ove karte ne stoje ni u kakvom odnosu prema postojećim i tradicionalnim oblicima tarot karata, već su izraz jednog drugačijeg svetonazora. One mogu biti shvaćene kao slikovni popis magijskih sila ili činioca sa kojima sam, počev od mog ranog detinjstva, tokom studentskih dana, pa sve do mojih srednjih godina, stupao u kontakt, na ovaj ili onaj način. Da budem jasniji, neke od sila predstavljenih kartama, doprle su do mene putem snova. Neke su došle posredstvom mog magijskog učitelja Amhazara. Nekima od njih bio sam izložen onda kada sam se našao pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Konačno, neke su neposredno, bez ikakve najave i vidljivog uzroka, iznenadno i sudbonosno, nahrupile u okvir moje dnevne svesti, potpuno me obuzimajući. Ma kako dolazile do mene, te sile međusobno stoje u određenoj vezi. Karte su popis, grafičko-simbolička enciklopedija, kojima sam pokušao da opišem i u osnovi rastumačim skrivene sile i entitete koji su obeležili moj život i poglede na svet. Međutim, ovim svojevrsnim okultnim zemljopisom ne isrcpljuje se svrha Bafomitrasovog grimoara arkana. Da bi njihova svrha bila jasnija potrebno je da rasvetlimo zbog čega sam ih upravo tako nazvao.

Počnimo od samog naslova. Bafomitras je magijsko ime koje sam usvojio tokom uobličavanja karata. Grimoar arkana se odnosi na same karte i prateću knjigu ovog jedinstvenog tarota koja je zapravo magijski i divinacijski priručnik. U podnaslovu ovog priručnika stoji: tarot mrtve ruke. Odmah da razvejemo neke slutnje, odrednica mrtva ruka nema nikakve veze sa nekromantijom već jasno ukazuje da posledice magijskog rada sa ovim kartama imaju intenciju da nadžive onog ko sa njima barata. Te posledice su dalekosežne i trajne, pa otud ne bi trebalo pristupati ovim arkanama lakomisleno. Njihova suštinska svrha nije gatanje ili savetovanje, mada mogu biti i tako korišćene ali veoma uslovno, a što isključuje komercijalan odnos. Ne preporučujem da neko koristi ove karte kao klasičan tarot, radi predviđanja budućnosti klijentima za novac. Sile koje su njima predstavljene ne bi trebalo uznemiravati trivijalnostima svakodnevnog života, pa čak i ozbiljnijim dvoumljenjima povezanih sa višim aspiracijama. One dobro reaguju na čin volje. Poput bezumnih kurvi, voljne su da se bespoštedno podaju svakome sa čvrstim štapom, ali jao onome ko im pristupi sa glupošću, rezervom ili kakvom nedoumicom. 

poleđina karata

Uz pomoć sila, na koje se odnose ove karte, vešt i posvećen korisnik, biće u stanju da stvara uzroke budućih posledica, nevezano za prirodu tih posledica ili motive sa kojima im pristupa. Kroz ove karte stupamo u kontakt sa silama i entitetima koje one predstavljaju. Te sile nisu ni dobre ni zle, ali to mogu postati. U neku ruku, arkane mrtve ruke jesu oruđa proročišta, ali ne u smislu pasivne vizije, nego aktivnog delovanja. Uz njihovu pomoć operator stvara ono što vidi, pa čak i preko toga. Kome su onda ove karte namenjene? Sigurno ne mediokritetima i osobama sa psihičkim problemima ili dijagnozom.

Takođe, zahvalio bih se mom saradniku i koautoru na ovom radu, Draženu Pekušiću, koji je vizuelno interpretirao moje ideje, pruživši značajan doprinos njihovom uobličavanju.

Karte su dimenzija 14cm x 9,5cm, u ublaženim bojama, na kvalitetnom glatkom kartonu plastificirano. 

Ukoliko ste zainteresovani za nabavku ovih karata i prateće publikacije, kontaktirajte me putem mejla: dorijan.nuaj@gmail.com

Vidi više o mojim publikacijama OVDE

Arkana Sud u tarotu

Arkana Eon, Krolijev špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

„Nećemo svi zaspati smrtnim snom, ali svi ćemo se preobraziti, u jednom trenutku, u tren oka, na zvuk poslednje trube. Jer truba će zatrubiti i mrtvi će uskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se preobraziti. Jer ovo raspadljivo mora da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno mora da se obuče u besmrtnost.“ Prva Korinćanima, 15:51-53.

Karta Sud predstavlja dvadesetu po redu misteriju tarota. Tu vidimo poslednji ovozemaljski preobražaj, uskrsnuće iz mrtvih kao pripremu za konačni eshatološki preobražaj, a to je ulazak u dimenziju večnog života. Ronald Deker nas podseća da deseta arkana Točak života pokazuje preobražaj na nižem nivou, da bi Sud označavao viši preobražaj, odnosno potpuno buđenje. U astrološkom značenju, ukazuje Deker, anđeo je Merkur u ascendentu, budući da se ljudi iz grobova uzdižu, tj ascendiraju. Merkur je glasnik, što je doslovni prevod grčke reči anđeo. Merkur / Hermes je psihopomp, vodič duša. Jedno od njegovih oruđa je upravo truba izvedena iz pastirske frule. Anđeo arkane Sud je spektakularan i gromoglasan. Taj anđeo određuje smisao čitave karte jer pre svega označava poziv, tačnije, poziv više sile na koji je nemoguće ne odazvati se. Da li je u pitanju Mihael ili Gabriel, postoje različita mišljenja. Za Ronalda Dekera i Najdžela Džeksona, nema sumnje da je reč o Mihaelu. Za Menli Palmer Hola to je najverovatnije Gabriel. Ipak, po učenju Zlatne zore, Mihael je arhanđeo solarne vatre koja odgovara atribuciji ove karte. 

Marseljski špil

U Marseljskom špilu anđeo se pojavljuje iz oblaka koji prosijavaju crvenim i zlatnim sjajem, odeven u crvenu odoru i crvene kose. On duva u dugačku zlatnu trubu na koju je okačen beli barjak sa zlatnim krstom, (u motivu zlatnog krsta na beloj pozadini prepoznajemo zastavu italijanskih krstaša iz 1188. godine). U nekim varijantama Marseljskog špila taj krst je crven, što predstavlja templarsku, odnosno francusku krstašku zastavu. Takođe, ova karta može imati i inicijacijski smisao jer prikazuje novo rođenje, ustajanje iz mrtvih, ulazak u svet posvećenih iz sveta profanih. Menli Palmer Hol kaže da ova arkana predstavlja oslobođenje čovekove trostruke duhovne prirode iz groba njegovog materijalnog ustrojstva. On dalje razrađuje tu doktrinu tvrdnjama da samo jedna trećina duha ulazi u fizičko telo, dok druge dve trećine čine hermetičkog čoveka (ili natčoveka), te se otud samo jedan od tri lika zapravo uzdiže iz groba. Zvuk trube je, po Holu, izraz tvoračke reči.

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta, po njemu, otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudima će biti suđeno prema njihovim delima. Reč je, kako Elijade kaže, o poslednjem Sudu kao selekciji, jer će jedino odabrani živeti u večnom blaženstvu. Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja – kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. I ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil, XV vek

Seli Nikols naglašava da Sud nagoveštava novi poredak koji će se ispoljiti u poslednjoj u nizu velikih arkana – Svetu. Otud je od značaja što lik koji izlazi iz groba nije novorođenče nego odrastao čovek, licem okrenut prema anđelu, uz prisustvo dva svedoka, očigledno starije dobi, koji stoje sa njegove leve i desne strane a čija lica vidimo. Oni sa divljenjem gledaju u njega dok je on okrenut prema anđelu. Svi su nagi. Umnogome ovaj motiv podseća na onaj sa karte Ljubavnici gde takođe imamo tri ljudske figure i anđela sa strelom koji odozgo cilja, ali taj anđeo nije od veličine i značaja poput anđela Suda, ali jeste sudbonosan i vodi do ishodišta prikazanog kartom Sud, a gde je zamajac dat kartom Smrt. Ljubav i Smrt, na neki način, daju uskrsnuće. 

U Egipatskoj knjizi mrtvih imamo izraz izlazak u dan, što se odnosi na preobražaj u tminama Amente ne bi li onaj ko je osvojio večni život uskrsnuo u svetlosti pred licem bogova. Pokojnik je uskrsnuo u proslavljenom i večnom telu sah. Onaj što je vaskrsnuo je poput semena koje je, prethodno posađeno u zemlju (grob), konačno niklo. U mitološkom smislu ova karta predstavlja Ozirisovo uskrsnuće iz mrtvih, uopšte formulu oživljavanja ubijenog boga. Kako je ubijeni bog muškog pola, otud je i muška orijentacija ove arkane, budući da uskrsnuće, uzdizanje, možemo porediti sa erekcijom. Dakle, egipatska zagrobna verovanja nisu podrazumevala uskrsnuće u fizičkom telu nego uskrsnuće u duhu, u drugačijem svetu koji možda može biti poput našeg sveta ali nije naš svet. Uskrsnuće u fizičkom telu, na ovom svetu radi eshatološkog suđenja na neki način jeste hrišćansko iskrivljavanje starije egipatske doktrine. Može biti da ova karta u egzoternom smislu oslikava takav svetonazor jer na njoj vidimo doslovno uskrsnuće u telu, ali u ezoterijskom smislu to je drugačiji vid uskrsnuća.

špil Šarla VI

U Vejtovom špilu vidimo velikog plavokosog anđela koji duva u trubu ukrašenu belom zastavom sa crvenim krstom. Iz grobova ustaju ljudi ali je fokus na tri prva lika. U Rozenvald špilu imamo dva lika koja se uzdižu i anđela sa trubom ali bez zastave. U Viskonti di Madrone tarotu, arkana Sud prikazuje dva anđela sa trubama i neodređenim zastavama, kao i četiri ljudska lika. Troje nagih likova izlaze iz grobova sa prekrštenim rukama na grudima kao znak uskrsnuća. Četvrti je stariji i u beloj odeći. Pored njih, sa desne strane, prikazana je kula. U Pierpont Morgan Bergamo špilu visoko na karti Suda nalazi se bradati lik sa mačem, verovatno nebeski sudija u pratnji dva anđela sa njegove leve i desne strane kako duvaju u dve dugačke trube koje se međusobno ukrštaju. U dnu karte nalazi se grob iz kojeg izlaze tri lika – dve, po svemu sudeći, mlade žene i jedan stariji bradati muškarac. Vivil Sud je potpuno nalik marseljskoj verziji. Sud iz špila Šarla Šestog prikazuje dva anđela sa trubama u gornjem delu karte, dok u donjoj imamo sedam različitih nagih likova koji ustaju iz groba. 

Kroli na dvadesetoj arkani prikazuje samo bogove dok Marseljski tarot prikazuje ljude i anđela koji trubi, kao predstavnika božanskog prisustva. Ono što je Kroli predstavio na ovoj arkani, iako na prvi pogled potpuno odudara od ideje Marseljskog špila, u suštini ukazuje na mladi muški lik koji se nalazi u središtu prikaza. Taj lik, u mitološkom smislu, jeste Horus dete, odnosno drevni Horus Stariji u ljudskom obličju koji se uobičajeno predstavlja kao dete. Naravno, lik Marseljskog tarota nije dete, ali je mladić. Kod Krolija je okrenut spram posmatrača, za razliku od marseljske verzije. U Krolijevom raskidu sa doktrinom karte Sud i njeno prekomponovanje u Eon, nalazi se ključ razumevanja njegove magijske doktrine. Upravo se na slučaju te karte on pokazao kao istinski arhetipski programer ljudskih duša. U njemu se ispoljio prorok eona, egipatski sveštenik prinčeva Ank-af-na-Khonsu. On dolazi sa Meseca, jer predstavlja večni život Meseca. Posmatrano sa strane, visoki duh Egipta zaposeo je Krolija 1904. godine kada je ovome izdiktirana čuvena Knjiga zakona čije ilustracije u neku ruku predstavlja Tot tarot. Dakle, Egipat je opasna zemlja, ne zbog živih nego zbog mrtvih. Izučavanje Egipatske knjige mrtvih otkriva deo njihovog koda. Drugi deo je prikazan na Steli otkrovenja. Knjiga mrtvih je prošlost. Stela otkrovenja je veza prošlosti i sadašnjosti. Knjiga zakona je sadašnjost i budućnost. Pogledajmo, Kroli je prebacivši „đavola“ iz arkane Đavo u Sud, od ove načinio Eon te sa nje uklonio anđela koji trubom diže mrtve i budi žive ne bi li im bilo suđeno. Na karti Eon prikazan je dvostruki bog Heru-ra-ha (kao Ra-Hoor-Khuit na prestolu i dečak Hoor-Paar-Kraat sa prstom u ustima), koji tišinom poziva sve da učestvuju u izgradnji novog eona. Zapravo, Krolijev Eon jeste prikaz bogova novog eona (Horus u dva oblika, boginja Nuit i krilato sunce - Hadit, hebrejsko slovo šin koje sadrži vatrene duše). Ovo je arkana otkrovenja, bilo da je reč o biblijskoj Apokalipsi ili krolijevskoj (egipatskoj) Steli otkrovenja iz kairskog muzeja. Karta ukazuje na snažno prisustvo vatrenog elementa, isceljenje, pročišćenje i obnovu vatrom, najavljuje otvaranje novog poglavlja života. 

Vejtov špil

Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol čudotvorstva i univerzalnog leka, a Kroli glasnika bogova. Za Zlatnu zoru ova arkana je Duh prvobitne vatre i njena staza na Drvetu života odgovara slovu šin koje znači zub i mistički se poistovećuje sa duhom u obliku vatre. To je razlog zašto je Sud povezan sa ovim slovom budući da će u eshatološko vreme ovaj svet biti okupan u vatri. U negativnom smislu arkana Sud je kapija smrti i u demonskom smislu može biti povezana sa ognjem podzemnog sveta jer je Zlatna zora dovodi u vezu sa vatrenim elementom.

Magijski jezik

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile.“

Knjiga postanja, 11:1

 

Praiskonski jezik koji pominje biblija, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav izvor svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile. O tom jeziku se gotovo ništa ne zna i to zato što na tom jeziku nikada ništa nije zapisano. Taj jezik je zaboravljen, a osim toga veoma je težak za raspoložive mentalne kapacitete istorijskih ljudi. Neka viša sila je ljude učinila nesposobnim da se koriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Način života savremenog te civilizacijskog čoveka sputava čak i samo interesovanje ka ontološkom samorazvoju, pa tako i ka delotvornim sredstvima tog razvoja kao što je drevni magijski jezik. U naše vreme do nas dopiru mahom zamaskirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri vidljivi, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim osobenostima tog jezika. 

Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da neposredno opšte s njima. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto podljudsko, odnosno kao ništa, što je za većinu primeraka ljudskog roda sasvim izvesna mogućnost, naročito ako se uzme u obzir hronična ljudska usmerenost ka efemernostima. Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu svoju jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih faktora, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma složenom nizu činilaca, uslova i preduslova na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta složenost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i jezičkih pravila. 

Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini manjkavi u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu usredsređenost, memoriju te prefinjenost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.

Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na odeljke tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni „delovi“ duše. Ta svojstva ljudskog bića danas nam i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, ritmom, na određenom mestu i uz prisustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da otelotvori neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi životnu snagu, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Nije li Isus rečima isceljivao i dizao iz mrtvih?

Podsetimo se šta je Mirča Elijade pisao o magijskom jeziku u knjizi „Šamanizam“. Navodno, šaman iskušenik je morao naučiti tajanstveni jezik radi opštenja sa duhovima, a mogao ga je naučiti od nekog učitelja, ali i od samih duhova. Dakle, šaman u transu razume jezik svoje okoline, onog vidljivog i nevidljivog. U skladu s tim on ima svoju posebnu pesmu kojom poziva duhove. Elijade kaže da je šamanski jezik zapravo jezik životinja jer je u njegovoj osnovi podražavanje životinjskih krikova. Naučiti životinjski jezik, posebno jezik ptica, znači spoznati tajnu prirode. Po Elijadeu to je osnova za sticanje sposobnosti proricanja. Jezik ptica uči se uglavnom jedenjem zmije ili neke druge životinje poznate po magijskim svojstvima. Te životinje mogu razotkriti tajne budućnosti zato što se smatraju stecištem duša mrtvaca ili epifanija bogova. Poznavanje jezika životinja, podražavanje njihovih glasova omogućuje opštenje sa drugim dimenzijama.

Nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je uzrokovalo opšti pad magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još mnogo toga. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Drevni magijski jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi „Nebo i Pakao“, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovnog uobličavanja. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

Tarot - jedan način divinacije

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

U svrhu ove knjige predstaviću jedinstven metod divinacijskog rada sa tarotom utemeljen na logici poznatog magijskog kvadrata, palindroma, koji sadrži reč ROTAS. Neki pisci okultne literature su uvereni da je naziv tarot izveden iz ovog kvadrata. Ovaj metod je izazovan i na prvi pogled prilično složen, ali oni napredniji duhovi koji vole izazove, svakako će uživati u učenju nečeg novog. Onima koji nisu takvi preporučujem standardne metode kakvih ima u literaturi i svuda po internetu.

 

S	A	T	O	R
A	R	E	P	O
T	E	N	E	T
O	P	E	R	A
R	O	T	A	S

 

U opticaju je nekoliko tumačenja značenja. Načelno, SATOR se tumači kao sejač ili orač, AREPO je njegovo ime, TENET je držanje, OPERA je rad / napor, ROTAS su točkovi. Pa tako dobijemo da „sejač Arepo sa naporom drži točkove“. Po tumačenju Mek Gregora Metersa, ovaj palindrom je mešavina grčkog i latinskog te se može prevesti kao SATOR (otac) AREPO (polako okrećući) TENET (održava) OPERA (svoju tvorevinu) ROTAS (kao kružnicu). Po trećem, grčko-koptskom tumačenju SATOR (sejač) AREPO (Horus) TENET (vezuje) OPERA (stavlja u zamku) ROTAS (muči). Od 25 reči ovog kvadrata možemo sačiniti krst čija se oba kraka završavaju sa A i O (Alfa i Omega) a koji sadrže reči PATER NOSTER (Oče naš). Druga izvedenica je molitva u obliku ORO TE PATER SANAS ORO TE PATER (Molim te Oče, Iscelitelju, molim te Oče).[1] Suština kombinacije svih ovih tumačenja jeste da je SATOR [2] otac, oploditelj, sejač, pokretač, tvorac; AREPO je ime oca tvorca, pokretača, izvedeno iz onoga šta on radi; TENET, budući u krstastoj osnovi kvadrata, označava svrhu radnje – održavanje, držanje i vezivanje; OPERA je rad, tvorevina, polje, dok je ROTAS zakon obrtanja (funkcionisanja i trajanja) tvorevine. Čitav proces proricanja uz pomoć tarota, dakle, može se porediti i dovesti u vezu sa smislom ovog magijskog kvadrata.

 

Po hermetičkoj teoriji, SATOR, odnosno slovo S odgovara najvišem aktivnom načelu, elementu Vatre i figuri Oca. AREPO, odnosno A je Sin i element Vazduha. OPERA, tj O, jeste element Zemlje i predstavlja Ćerku, dok je ROTAS, slovo R, Majka i element Vode. T kao TENET predstavlja peti element, odnosno Duh, koji objedinjuje čitavu porodicu. Međutim, T je aktivni oblik Duha, dok je N u sredini kvadrata izraz pasivnog oblika Duha, osnova oko koje se vrti čitava struktura. Tako imamo petostruku konstelaciju koja se može dalje uprostiti na trojnu, a koju čine dva simetrična para i objedinjujuće treće načelo:

 

SATOR – ROTAS (tvorac i zakon, Otac i Majka)

AREPO – OPERA (delovanje tvorca i tvorevina, Sin i Ćerka)

TENET (svrha delovanja i tvorevine)

 

S	A	T	O	R
A				O
T				T
O				A
R	O	T	A	S

Načelo Oca i Majke, SATOR – ROTAS

 

	A		O
A	R	E	P	O
	E		E
O	P	E	R	A
	O		A

Načelo Sina i Ćerke, AREPO – OPERA

 

		T
		E
T	E	N	E	T
		E
		T

Načelo TENET

 

Iz priložena tri kvadrata rasprostiranja načela vidimo da je načelo tvorca i tvorevine kružno raspoređeno obrćući, poput uroborosa formulu SATOROTASATOROTAS... Tvorac i zakon tvore beskonačnu kružnicu bog je zakon – zakon je bog. Time je zauzeto svako rubno polje kvadrata. Načelo delovanja tvorca i onog što je stvoreno zauzima rešetkasti oblik, prožimajući kvadrat te obuhvatajući unutrašnja i rubna polja, ali ne sva. Tako formula AREPOPERAREPOPERA, deluje poput kakve frekvencije. Načelo svrhe, a to je održanje, TENET, usredsređeno je na krstastu osnovu kvadrata i učvršćeno oko središnjeg slova N. Svrha je nepomična i učvršćena, ne obrće se i ne vibrira.

 

Sada ću objasniti postupak. Nakon meditativnih i obrednih priprema, promešajte karte i razmislite koja bi karta najbolje oslikavala vas i vašu želju, odnosno ono o čemu želite da se posavetujete sa tarotom ili možda vašu nameru da magijski delujete preko tarota. Na primer, želite da se posavetujete u vezi posla koji obećava značajan materijalni dobitak, odabraćete Devetku diskova, koja bi u tom slučaju predstavljala vas same. Ta se karta naziva signifikatorom. To znači kako morate biti upućeni u značenje karata da bi ste uopšte bili u stanju da odaberete signifikatora. Ili, recimo, želite da se posavetujete u vezi ljubavnog pitanja, logično je da ćete kao vašeg predstavnika, tj signifikatora, odabrati kartu Ljubavnici. Konačno, ukoliko niste u stanju da odaberete neku posebnu kartu uvek se možete osloniti na Ludu u tu svrhu, budući da ona može menjati bilo koju drugu. Pretpostavimo da ste odabrali vašeg predstavnika među kartama koji odgovara vašem viđenju onoga u vezi čega želite odgovor. Potom vratite tu kartu u špil i dobro ga izmešajte. Nakon toga izvucite 25 karata i poređajte ih redom u skladu sa formulom SATOR AREPO..., što znači, da počinjete od gornjeg levog ugla kvadrata i završavate sa poslednjim poljem u nizu koje se nalazi u donjem desnom uglu, kako je prikazano u sledećem kvadratu.

 

1	2	3	4	5
6	7	8	9	10
11	12	13	14	15
16	17	18	19	20
21	22	23	24	25

               

Od važnosti je da upamtite sledeće. Ukoliko se među prvih 25 karata ne pojavljuje karta signifikator to znači da sudbina nije naklonjena ostvarenju vaše želje, namere ili ambicije. Najbolje bi bilo da odložite postupak ili da odaberete neku drugu kartu koja bi takođe odgovarala onome šta hoćete. Ukoliko i u tom slučaju vaša karta nije među prvih 25 onda prekinite radnju do sledeće povoljne prilike. Možda Mesec nije u povoljnoj meni, možda je neka planeta u nepovoljnom položaju na nebu. U svakom slučaju, ukoliko se vaša karta nađe među prvih 25 od posebnog je značaja njen položaj u kvadratu. Na primer, izabrali ste Ludu kao signifikatora i prilikom izvlačenja karata, ta se karta našla na polju broj 4. Pošto svako polje u kvadratu povezuje dve reči, u ovom slučaju to znači vaša karta na polju 4 povezuje reči SATOR vodoravno i OPERA uspravno. Po logici stvari to polje je u vezi sa poljem 16 jer predstavlja isto slovo na istoj poziciji u reči SATOR. To znači da je vaše pitanje na tabeli utemeljeno u načelima SATOR, tj tvorca i OPERA / tvorevine.

 

S	A	T	O	R
			P
			E
			R
			A

 

Kako je je broj 4, odnosno slovo O, prvo u reči OPERA, možemo zaključiti da je vaš ključni motiv materijalne prirode, odnosno pripada elementu Zemlje, ali da želite da vaša operacija bude u skladu sa višim načelom. Vaša namera, u ovom slučaju, nije uzvišena, ali je poštena. Druga karta od značaja jeste ona koja se nalazi na polju odražaja, a to je za slovo/broj O/4 takođe slovo O na polju 16, što je prikazano na sledećem kvadratu. Karta koja se prilikom otvaranja nađe na tom polju odražavaće sve ono što ometa vaš plan, želju ili nameru. Ta će karta odražavati senku vaše signifikatorske karte i to je prva naredna karta na koju ćete obratiti pažnju jer predstavlja izraz vama nesklonih ili neprijateljskih sila i uzroka.

 

S	A	T	O	R
A			P
T			E
O	P	E	R	A
R			A

 

S1	A2	T3	O4	R5
A6	R7	E8	P9	O10
T11	E12	N13	E14	T15
O16	P17	E18	R19	A20
R21	O22	T23	A24	S25

Kvadrat sa izraženim činiocima slovo/broj

 

Ovde je priložena lista povezanih polja kvadrata (slovo / broj): S1 – S25, A2 – A6, T3 – T11, O4 – O16, R5 – R21, E8 – E12, P9 – P17, E14 – E18, O10 – O22, T15 – T23, A20 – A24, R7 – R19. Polje N13 nema parnjaka. Najbolji pokazatelj ishoda vašeg pitanja, želje ili namere jeste da se karta signifikator nađe na polju broj 13, tačno u središtu kvadrata obeležavajući reč TENET koja predstavlja centralnu krstastu strukturu. To bi značilo da je vaš položaj u pogledu onog što želite da saznate ili ostvarite učvršćen i u skladu sa vašom sudbinom, da se tako izrazim. Taj položaj signifikatora možemo porediti sa načelnim pozitivnim odgovorom u pogledu vaše namere ili želje. Pretpostavimo da ste izvukli svih 25 karata i poređali ih u veliki kvadrat te da je vaš signifikator, neka to bude Luda, smeštena na polju broj 4, slovo O, povezujući SATOR i OPERA. Te dve reči su ključne za usmeravanje toka predviđanja. Sada ću dati primer jednog izvlačenja. Neka raspored izvučenih karata bude ovako kako je naznačeno u sledećoj tabeli.

 

2 diskova	Car	Smrt	Luda	Kralj štapova
3 pehara	10 mačeva	Kula	Princ pehara	Mag
7 štapova	Carica	5 pehara	2 štapova	Svet
Pustinjak	9 mačeva	Princeza diskova	Obešeni	4 diskova
1 diskova	6 diskova	8 štapova	Kralj diskova	Kraljica pehara

 

Nakon što smo uočili gde je vaša Luda, odmah uviđamo da se vaš neprijatelj u obliku Pustinjaka smestio na polju 16. Prva misao koju povodom odnosa Lude i Pustinjaka bude prošla kroz vaš um ukazuje razotkriće vam smisao i prirodu prepreke koja je pred vama. Treća karta na koju obraćamo pažnju jeste ona smeštena u sredini kvadrata, na polju 13, a to je u ovom pretpostavljenom slučaju Petica pehara. Pošto su male arkane apstraktnije, prostudirajte još jednom značenja ove karte budući da ona krije sudbinsko utemeljenje koje stoji u pozaidni vaše dileme. Odgovorite na pitanje kako Petica pehara utiče na Ludu koja ima pošteni materijalni cilj a čiji je neprijatelj Pustinjak? Četvrta karta analize je ona na polju 1, u ovom slučaju Dvojka diskova. Ona simbolizuje prošlost, odnosno koren i uzroke vaše trenutne situacije, dok njen pandan na polju 25 krije buduće ishodište. Tako sada imamo pet osnovnih tačaka u razmatranju: signifikatora, neprijatelja, utemljenje, prošlost i budućnost. Naravno, moguće je uzeti u obzir svih 25 karata prilikom građenja jedne složene priče, ali po mom skromnom mišljenju, u svrhu brzog savetovanja sa tarotom zaista nema potrebe ulaziti toliko duboko, budući da sam ovde označio ključne tačke na koje obraćamo pažnju. Uvežbajte prvo to, a potom sami otkrivajte zakonitosti i međusobnu uvezanost karata i polja na kojima se one otvaraju.

---

[1] Vidi: David Allen Hulse, The Western Mysteries, str. ciii-cvi.

[2] Zanimljiva je sličnost ovog izraza sa izrazima kao što su Soter, spasitelj, ili Sorat, solarni duh.