Spekulacija o meta-jeziku

„Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile.“

Knjiga postanja, 11:1

Praiskonski jezik koji se pominje u bibliji, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav izvor svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile. Dakle, reč je o meta-jeziku. O tom jeziku se gotovo ništa ne zna i to zato što na njemu nikada ništa nije zapisano. Taj jezik je zaboravljen, a osim toga neka viša sila je ljude učinila nesposobnim da se koriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne mitološke pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih prioriteta i sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Do nas dopiru mahom zamaskirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri vidljivi, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim osobenostima tog jezika. 

Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da neposredno opšte s njima. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto podljudsko, odnosno kao ništa. Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu svoju jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih faktora, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma složenom nizu činilaca, uslova i preduslova na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta složenost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i jezičkih pravila. 

Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini manjkavi u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu usredsređenost, memoriju te prefinjenost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.

Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na odeljke tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni „delovi“ duše. Ta svojstva ljudskog bića danas nam i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, ritmom, na određenom mestu i uz prisustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da otelotvori neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi životnu snagu, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Nije li Isus rečima isceljivao i dizao iz mrtvih?

Podsetimo se šta je Mirča Elijade pisao o magijskom jeziku u knjizi „Šamanizam“. Navodno, šaman iskušenik je morao naučiti tajanstveni jezik radi opštenja sa duhovima, a mogao ga je naučiti od nekog učitelja, ali i od samih duhova. Dakle, šaman u transu razume jezik svoje okoline, onog vidljivog i nevidljivog. U skladu s tim on ima svoju posebnu pesmu kojom poziva duhove. Elijade kaže da je šamanski jezik zapravo jezik životinja jer je u njegovoj osnovi podražavanje životinjskih krikova. Naučiti životinjski jezik, posebno jezik ptica, znači spoznati tajnu prirode. Po Elijadeu to je osnova za sticanje sposobnosti proricanja. Jezik ptica uči se uglavnom jedenjem zmije ili neke druge životinje poznate po magijskim svojstvima. Te životinje mogu razotkriti tajne budućnosti zato što se smatraju stecištem duša mrtvaca ili epifanija bogova. Poznavanje jezika životinja, podražavanje njihovih glasova omogućuje opštenje sa drugim dimenzijama. U tom smislu, recimo vuk nije samo životinja, već je i arhetip, tj duh sa određenim magijskim svojstvima koja su zatomljena u ljudskoj podsvesti, ali se oživljavanjem vučjeg atavizma, uz pomoć vučjeg govora, ta svojstva mogu probuditi u čoveku. Tako se šaman pretvara u vuka.

Nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je uzrokovalo opšti pad magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još mnogo toga. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Drevni magijski jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi „Nebo i Pakao“, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovnog uobličavanja. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

Upravo se jezik anđela neretko dovodi u vezu sa biblijskim jedinstvenim jezikom čovečanstva. U pogledu tumačenja porekla tog jezika ima više pravaca razmišljanja. Pojedini učenjaci avrahamskih religija pretpostavljali su da je čovečanstvo zaista govorilo jednim jezikom posle Nojevog potopa. U tom smislu imamo tri oblika: 

a) hebrejski, koji najstarija rabinska tradicija smatra jezikom stvaranja, jer je to i jezik kojim Bog govori u Postanju. Naravno da će rabini tvrditi da je jezik Tore onaj primordijalni.

b) aramejski, za koje su neki hrišćanski teolozi tvrdili da je bio stariji te u to smislu predstavljao i jezik kojim se služio Adam. Nije ni čudo da pojedini hrišćanski intelektulci ovako razmišljaju budući da je Hrist govorio aramejski.

c) Neki ranohrišćanski autori aludirali su na to da prvobitni jezik nije bio ni jedan od postojećih, već posebna čista forma govora iz koje je hebrejski samo preostatak. Treća opcija, barem meni, ima više smisla.

U nekom opštem smislu, osobeni prvobitni jezik jeste metafora ljudske jedinstvenosti i zajedničke volje, kao i opasnosti od tehnološke ili civilizacijske oholosti. Mešanje jezika simbolizuje ograničenje ljudske moći. U naučnom smislu mogli bismo razmatrati ideju nekakvog pra-jezika, odnosno hipotetičkog pretka svih jezičkih porodica. Nekoliko savremenih teorija ide u tom smeru. Prva je monogeneza jezika, tj da svi jezici potiču od jednog jezika pre 150–200 hiljada godina; a druga teorija je proto-evroazijska hipoteza, odnosno pokušaji da se rekonstruiše majka grupa. Ipak, ovakve teorije, iako veoma hipotetične, ne mogu se direktno vezati za biblijski narativ, ali pokazuju da ideja jednog jezika nije religijski usamljena.

U ezoterijskom smislu, neki kabalisti, ali i znameniti katolički mistik kao što je Ramon Ljulj, pominju da je Adam govorio jezik kojim se direktno opisuje suština stvari. To nije bio običan jezik, nego ontološki. To je govor kojim se, kada se nešto imenuje, zahvata njegova suština. U ključu tog razumevanja reč i stvar nisu bili odvojeni, a jezik je imao stvaralačku moć. Reč je stvar u verbalnom obliku. U suštini to i jeste u temelju ideje o jezičkim magijskim formulama. U kabalističkoj perspektivi ovo je povezano sa sefirotskim emanacijama, jer je prvobitni jezik prolazio kroz sfere, dok nije bio fragmentisan posle poremećaja (na primer, razbijanje posuda u lurijanizmu). Imajmo na umu da iz avrahamske perspektive, Bog stvara svet govorom, jer na početku beše Reč. Otud se smatra da je Adam nasledio taj isti božanski način govora, moć izgovaranja Reči, te je njegova sposobnost da nadene imena životinjama bila čin intuitivnog sagledavanja njihove esencije, a ne konvencionalno imenovanje. U tom smislu slova hebrejskog pisma nisu samo sredstva pisanja, već kosmogonijski operatori, budući da su ta slova, po kabali, konfiguracije božanske svetlosti. Oni su temelji emanacije. Otud je Adamov jezik bio neposredna projekcija Drveta Života u zvuk. U lurijanskoj kabali, razbijanjem posuda, razbija se i jezik kao sredstvo povezivanje svetova. Posledično, reč gubi jedinstvo sa stvari, pojavljuju se jezici naroda, fragmenti onog prvobitnog govora. Otud je hebrejski jezik nekakva preostala, ali degradirana forma prvobitnog adamovskog božanskog jezika. To znači da je Adamov jezik pre-padni, sveobuhvatni logos, iz kojeg su svi jezici tek degenerisani oblici.

U alhemiji i hermetizmu postoji ideja lingua adamica, jezika ptica ili zlatnog jezika pomoću kog se pristupa skrivenim strukturama postavke sveta. To je jezik neposredne intuicije, odnosno jezik simbola, analogija i korespondencija. Taj jezik tumači se kao rezonantna forma razumevanja, a ne izgovoreni ljudski jezik. U tom smislu možemo uzeti u obzir i enohijanski (anđeoski) jezik Džona Dija. Kod nekih gnostika prvobitni jezik je logos pre razdvajanja, tj jezik jedinstva Aeona, fragmentisan na materijalne jezike padom duše u materiju. U nekim ezoterijskim tumačenjima, pad Vavilonske kule je drama separacije svesti, a jezici su metafora za fragmentaciju ljudske percepcije.

Mit o jedinstvenom jeziku i kasnijoj pometnji javlja se u mnogim kulturama. Na primer, taj motiv imamo u Mesopotamiji, gde se bog Enki meša u ljudski govor i proizvodi različite jezike, što je verovanto uzor sličnoj biblijskoj priči. Kod Grka je recimo bog Hermes onaj koji uvodi mnoga značenja i time razbija čistotu izraza. I u Indiji imamo sličan mit o prvobitnom božanskom govoru koji je kasnije podeljen. Ovo su sve odrazi shvatanja o primordijalnoj Tradiciji te ukazuju da se radi o arhetipskom mitu o gubitku jedinstva i involutivnom nastanku pluralnosti: iz Jednog Mnoštvo! 

Demonsko, racionalno, progresivno

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni faktor demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. 

Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok, biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će, kaže Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno, kaže Grant, da sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo, budu očišćene, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti, mora biti pročišćeno. Ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam. U tu beživotnu masu, po Alisteru Kroliju, osim hrišćanstva, spadaju islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam i judaizam. Na tu listu bih dodao i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv njuejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost.

Kenet Grant je, u knjizi „Kultovi senke“, stvaranje mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života, prvenstveno u Egiptu, odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom. Po njemu, patrijarhalna tradicija u samom Egiptu, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je potpuni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi. 

Ipak, hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno. Zapravo, manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga, katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. Mirča Elijade je, u knjizi „Mit i zbilja“ napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju. Po Elijadeu, mistička bliskost kosmičkim ritmovima koju su napadali starozavetni proroci, a Crkva donekle tolerisala, nalazi se u samoj suštini verskog života seoskog stanovništva, posebno u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, kaže Elijade, priroda nije svet greha, nego Božje delo.

Nasilno umanjivanje udela ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih težnji monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u „Antihristu“ i „Volji za moć“, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila“, kaže Niče u knjizi „Volja za moć“. Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića. Čovek učinjen bezopasnim, kaže Niče, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik, to je taj najpoželjniji tip!

Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača. Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva. O istom motivu govori i „Knjiga zakona“: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“ „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“ Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao da hrišćanstvo kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla. Međutim, iz perspektive doktrine novog eona, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. „Knjiga zakona“ pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“ Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što „religija“ razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i naglašava da što je jedna koncepcija ograničenija, na nju se više gleda kao na striktno racionalnu. Genon nas podseća da su, počev od enciklopedista osamnaestog veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne stvarnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima. Po Genonovom viđenju, racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje. Za Genona, posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski. Genon primećuje koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju stvari i to uvek na njihove najinferiornije elemente. Posledično, kaže Genon, ta tendencija potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.

Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Po Genonu, time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju sa nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“. I posledično, Genon zaključuje da razum postepeno gubi sve, čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje. Opšti je zakon da racionalnost cilja ka pojednostavljivanju i izjednačavanju svih stvari.

Na delu je težnja ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica, odnosno genonovska „vladavina kvantiteta“. Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže „Knjiga zakona“: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“ Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirota. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao vulgarnom erom, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u „Knjizi zakona“. Kabalistički, ograničenje je jedno od obrnutih svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje načela Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona i novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.

Modernom dobu osobena doktrina materijalnog, ekonomskog rasta i razvoja, izvedena je iz učenja o duhovnom rastu i razvoju, usavršavanju čoveka ili samousavršavanju, odnosno razvoju svesti, a što ima svoje paralele u alhemiji, koja oponašanjem prirodnih procesa, usavršava metale u težnji da ih pretvori u zlato. Najpogubnija su kasnije protestantske izvedbe po kojima su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija ili usavršavanja – projektovanog oslobođenja. U tom smislu, kako nešto što je po prirodi već savršeno može biti usavršavano? Doktrine rasta povodom toga imaju drugačiji fokus. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija: 

„U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr kod Elifasa Levija, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“ Nemanja Radulović, Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društveni odraz ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja. U kontekstu ove teme obratio bih pažnju na čuvenog mistika Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi „Poslednji sud“ lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih, dodao bih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a primetio bih, verovatno ni paklenske jaruge). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda.

Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno odraz božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao ostvarenja takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.

Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom „Knjigom zakona“, koja je zapravo ključ razumevanja epohe koja je pred nama. Ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud korisno oruđe mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha opšteg razvoja i napretka čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma, barem dok se ne raščiste stvari. U tom smislu napredak može biti shvaćen kvantitativno. U neku ruku ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo je vreme za delovanje sudbinom odabranih.

Zdislaw Beksinski

Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko i fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd.

U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Da ne bude zabune, Đavo iz tarota, Pan, Bafomet, jesu mnogo složeniji simboli i izraz „podljudsko“ ovde je upotrebljen u drugačijoj konotaciji, budući da navedeni likovi ukazuju na takvu vrstu očiglednosti. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u dobu Vodolije. 

U vremenima pred nama, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je svrha održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci odražavati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija i astralni implant, kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali takva je intencija duha vremena.

Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećavaće materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik potpune kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta „mineralizacije“ većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća. Upravo će ta lakoća omogućiti uzdizanje predodređenih.