Helfajer klub

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

When Britain first, at Heaven's command

Arose from out the azure main;

This was the charter of the land,

And guardian angels sang this strain:

"Rule, Britannia! rule the waves:

"Britons never will be slaves."

 

Kao dete već sam dosta znao o svetu. Rano sam stekao predstave o kosmosu, planeti Zemlji, državama, politici pa i onome što se zove istorijska perspektiva. Sa pet godina znao sam pobrojati planete sunčevog sistema i njihove osnovne osobine, države Evrope i njihove glavne gradove, snalazio sam se na mapi sveta, znao sam da pokažem gde je šta. Iako nisam znao da čitam umeo sam da tumačim simbole, geografske karte, ilustracije na stranicama obrazovnih knjiga i dečjih enciklopedija, bogove, uniforme raznih vojski. Umeo sam da razlikujem stare Grke od Rimljana, Egipćane od Persijanaca, vojnike Vermahta od pripadnika Crvene armije, Napoleonovu vojsku od Prusa, američke pobunjenike od britanskih crvenih mundira itd. Upravo su ovi poslednji na mene ostavljali poseban utisak. Od malih nogu bio sam veliki anglofil. Obožavao sam Engleze i Veliku Britaniju. Moj stariji rođak pokazao mi je na karti sveta gde je Britanija i rekao kako su oni imali carstvo u kome sunce nikada ne zalazi. Pokazivao mi je knjige sa slikama tih čuvenih crvenih mundira kako vojuju na svim stranama sveta, pa britanske vojnike u oba svetska rata sa njihovim karakterističnim šlemovima, slike kraljevske ratne mornarice, aviona, čuvenih vojskovođa.

Desilo se i to da je moja tetka u tim danima počela da se zabavlja sa jednim Englezom koji je kao gasni inženjer radio u termoelektrani Obilić kod Prištine. Tetka se ubrzo udala za njega, teču Hemfrija, i otišla te ubrzo postala čuvena „tetka iz Engleske“. Svake godine bi tetka i teča dolazili i davali nam poklone. Bio sam zadivljen svime što su oni donosili: igračke, figurice vojnika, makete tenkova i aviona, engleske čokolade i bombone, garderobu itd. Sve englesko bilo mi je mnogo bolje i draže od domaćeg, jer je bilo nekako specijalno, lepše obrađeno, ukusnije. Imajući sve to u vidu te u sprezi sa mojom razvijenom istorijskom perspektivom, počeo sam da obožavam Englesku, Britaniju, engleštinu i da ih smatram nekim boljim ljudima, višom vrstom. Kod Engleza je sve bolje, oni su bolji, čitavom svetu nametnuli su svoj jezik, bezmalo su u svaki kutak planete zavirili. Svet bi trebalo da im bude zahvalan zato što su ga otrgli od divljaštva i uzdigli na civilizacijski nivo. Tako sam mislio tada. Iskreno sam verovao da je anglosaksonski svet vrhunac čovečanstva i najviša civilizacija koja je ikada postojala. Divio sam se Anglosaksoncima kao što sam se divio i starim Rimljanima. Sve izvan okrilja antičkog Rima ili moderne Britanije jeste u duši varvarsko te bi zato – radi svog istorijskog razvoja, trebalo da bude zahvalno jer je rimska, odnosno engleska noga kročila na njihovo tlo.

Bili su mi smešni njihovi takmaci Francuzi, u mojim očima veliki gubitnici poput Nemaca ili recimo karikaturalnih Italijana, jer nisu imali tu englesku superiornost. Bilo mi je neshvatljivo kako je uopšte bilo moguće da se desi ta francuska revolucija. Pa kako su ti glupi Francuzi mogli da zbace svog kralja dok su recimo Britanci ljubomorno čuvali i negovali svoje uzvišeno i berićetno kraljevstvo? Isto tako američka revolucija bila mi je posve neshvatljiva i uvredljiva. Kako je bilo moguće da nisu osećali čast i zadovoljstvo da budu podanici britanske krune? Zar nije bilo bolje da su ostali u jedinstvu sa tako uzvišenom i moćnom državom i civilizacijom kakva je britanska? I kako to da su danas Australija, Novi Zeland i Kanada posebne države? U mojim očima, vulgarna buna krezubih severnoameričkih kolonista koji su umislili da su nekakva „republika“, a povrh toga još i „nacija“, predstavljala je tragikomičnu istorijsku ironiju. Pseto je ujelo gospodara koji ga je zbrinuo i hranio. I svi ti britanski Kelti, da im nije bilo Engleza, oni bi još uvek bili divljaci. Englezi su ih uljudili, obrijali, ošišali, navukli im pantalone i od njih načinili pristojne ljude i korisne podanike krune. Danas svaki Škot, Irac ili Velšanin može ponosno da bude Englez. I kakva korist od nezavisne Irske, uostalom kao i od nezavisnih američkih kolonija? Šta bi svima njima falilo da su i danas svi oni zajedno deo jedne moćne anglosaksonske imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi? Pa zar ne govore svi oni istim jezikom? Spoznaja o tome jako me je pogodila. Intimno nisam mogao priznati nezavisnost bivših britanskih kolonija. I zašto je Britanija uopšte dopustila da sva ta nezahvalna gamad postane nezavisna? I kako je moguće da je tamo neki gologuzi nenasilni Gandi izvojevao nezavisnost Indije? Pa zar nije sudbina Indije, više od pola Afrike i drugih kolonija da budu deo jedne više civilizacije vođene elitnom britanskom gospodom nad kojima stoluje prosvećena kruna?

Sve te bivše britanske kolonije sada tavore u bedi, tačno tamo gde su bili i pre nego što su dobili istorijsku privilegiju da budu deo britanskog carstva. I oni su to odbili! Nevidnici! Svi ti uobraženi otcepljeni kolonisti, domoroci, Indusi, Afrikanci, svi oni koji su umislili da su nekakve nacije, ne zaslužuju takvu civilizacijsku privilegiju koju im je pružila jedinstvena istorijska prilika da budu podanici jedne imperije kakva nikada pre nije postojala. Sama njihova težnja za oslobođenjem (!) izraz je njihovog primitivizma koji u suštini ne zaslužuje emancipatorsku britansku kolonijalnu upravu! Baš sam tako tada razmišljao, osećajući bes zbog toga što moje omiljeno carstvo više ne postoji. Međutim, malo kasnije saznao sam da ima nešto što se zove Komonvelt, i okuplja bivše britanske kolonije, pa da postoji još mnogo toga čega je Britanija važan član te da je na neki način ona još uvek vrlo bitna u svetu i da potajnim mehanizmima i dalje nadzire svoje bivše kolonije. Verovao sam da je na delu nekakva mimikrija britanske genijalnosti da na praktičniji način vlada ne trošeći više svoje resurse već to čini pameću.

Grad Ročester na reci Medvej, grofovija Kent

U to vreme desio se tzv Folklandski rat kada sam mogao videti na delu moje miljenike. Veoma me je žestilo to što je tadašnje jugoslovensko javno mnjenje bilo naklonjeno Argentincima, pa čak i sva deca iz mog odeljenja. Uostalom, kakva je to država Argentina? To nije država nego bivša kolonija, izdajnici i nevidnici koji su umislili da im je bolje to što nisu posed španske krune nego su tako pokvareni ispružili svoje prljave kandže da dohvate britansku teritoriju. E pa ne može. Bio sam presrećan kada su ih Britanci isprašili. I onda je došlo vreme da konačno posetim Englesku. Za mene je to tada bilo poput hodočašća. Kao da odlazim u drugi svet, na drugu planetu, među britanske bogove. Pobogu, idem u London! Idem u kapitalizam! Idem u najbolji deo sveta!

Doverske stene belasale su se na podnevnom suncu dok sam feribotom, na liniji belgijski Ostende – Dover, lagano prilazio mojoj obećanoj zemlji. Bio je to pravi način da moja noga kroči na tu mitsku i nestvarnu zemlju mojih dečačkih snova. Konačno – Engleska, meseca juna, leta Gospodnjeg 1988! Pošto se moja tetka plašila vožnje avionom, dobri teča Hemfri je svake godine vozio na relaciji London – Priština i nazad. Nakon iscrpljujuće trodnevne vožnje kroz dobar deo Jugoslavije, pa kroz Austriju, Nemačku i Belgiju, konačno uđosmo u feribot koji nas je doveo do doverske luke. Tada mi nije bila potrebna viza, nego sam je automatski dobio na ulasku i to turističku šestomesečnu. Osećao sam se slavodobitno kao Viljem Osvajač kod Hejstingsa.

Tokom ta tri meseca koliko sam proveo u gostima kod tetke i teče moji pogledi na svet i na tu zemlju doživeli su korenit preobražaj. Sve što sam do tada verovao i mislio posve se izmenilo. Čitav moj britanski i anglocentrični svet se srušio u sudaru sa engleskom stvarnošću koja je razvejala sve moje iluzije suočivši me sa bednom istinom šta je Britanija danas. Ostalo je samo moje divljenje prema zemlji kakva možda nikada nije postojala, osim u mojoj mašti. Ostala je ona zanesenost drevnom prošlošću britanskih ostrva, koju sam uz pomoć teče Hemfrija, tog velikog engleskog patriote konzervativnih nazora, otkrivao iz dana u dan obilazeći London, Vels, Kornvol, Kent, te sve one grofovije koje u svom nazivu sadrže reč seks. Međutim, kako su moja dotadašnja uverenja iščilela, rodila su se neka nova pod pritiskom sasvim nesvakidašnjih iskustava. Današnja Britanija, kao država i kao društvo, samo su privremena koprena koja se nadvila nad dubokim i drevnim tajnama ovog zapadnog ostrvlja. Te tajne netaknute traju i spram njih je svaka istorijska pojava, svaki trend vremena, poput marionete čije pokrete povlače duboke i skrivene sile sa one strane istorije i razuma.

Ključni događaj koji je protresao moje tadašnje nazore ne samo prema Velikoj Britaniji, nego i prema svetu u kome bitišem, dogodio se u drugoj polovini avgusta, gotovo pri samom kraju mog boravka tamo. Naime, pokojni otac teča Hemfrija bio je član jednog ekskluzivnog udruženja engleskih džentlmena pa je u skladu sa pestogodišnjom tradicijom tog društva, teča Hemfri, kao njegov jedini sin, nasledio članstvo u klubu. No kako teča Hemfri nije imao muških potomaka, a radi održanja jedne naočite ceremonije kluba, koja je takođe deo te polumilenarne tradicije, pripala mi je čast da kao deo porodice jednog uvaženog člana prisustvujem toj ceremoniji. Tako se desilo da me teča Hemfri povede da učestvujem u obredu koji se izvodi samo jednom u stotinu godina. Bio sam jako uzbuđen. Bio je to vrhunac mog, kako bih rekao, poengležnjenja, svojevrsna inicijacija u tajnu engleštinu, odnosno u tajnu same engleštine.

Krenuli smo predveče. Vožnja je trajala oko sat vremena koliko nam je trebalo da se iščupamo iz zapadnog Londona i dođemo do starog gradića Ročestera u grofoviji Kent. Gradom je dominirala kula iz XI veka posađena na jednu blagu uzvisinu koju su opasivali stari zidovi. Sa vrha kule mogao se nadzirati dobar deo porečja reke Midvej sve do njenog ušća u Severno more, mesto Strud preko puta, sam grad Ročester, susedni Čatam i još neka mesta. Čitav taj istorijski kompleks pretvoren je u park i otvoren za posetioce, ali bi uveče kapije parka bile zatvarane. Stigli smo ispred velikih metalnih vrata parka oko dva sata nakon njegovog zatvaranja. Nakon što smo se malo prošetali istorijskim jezgrom Ročestera, došlo je vreme da se uputimo na zborno mesto, koje se zapravo nalazilo u pomenutom parku. Ispred kapije parka sačekala su nas dvojica krupnih i videlo se, dobro istreniranih momaka. Nakon kontrole i izgovaranja odgovarajućih lozinki propustili su nas. Iz pravca kule naišao je jedan sredovečni gospodin, pozdravio se sa nama i rekao da ga sledimo. Međutim, suprotno mojim očekivanjima nismo ušli u kulu nego kroz neugledna vratašca u jednoj pomoćnoj zgradici nalik ruini koja je takođe deo tog istorijskog kompleksa, ali je delovala kao da je njena prvobitna namera bila da se u njoj privežu konji. U dnu te prostorije nalazila su se jedna još manja vrata zaklonjena nekakvom tablom. Tu smo već morali da se sagnemo i krenemo kroz slabo osvetljeno stubište koje se spuštalo ka unutrašnjosti uzvisine na koju je bila nasađena istorijska kula.

Kada smo najzad stigli ispred još jednih vrata, naš vodič se iznenada okrenuo i sa leve strane od vrata razgrnuo teške crvene zavese iza kojih su se nalazile police sa kutijama. Uzeo je dve kutije i naložio nam da skinemo sve sa sebe i lepo posložimo. Za trenutak mi je bilo neprijatno, šta sada da se skidam u nekom mračnom hodniku pred nepoznatim čovekom, naposletku pred teča Hemfrijem! Međutim, teča Hemfri nije gubio vreme. Ćutke se skidao i pogledom mi naložio da učinim isto. Svukli smo se i složili odeću i obuću svako u svoju kutiju te predali nazad našem domaćinu. Istina, na um su mi padale svakakve pomisli. Možda je u pitanju nekakva ekskluzivna pederska žurka? Tada nisam znao za Helfajer klub, ali sam počeo da slutim nešto slično. Možda je moj teča neki pervertit i sada me vodi na orgije, ko zna šta će da mi rade! Zna li moja tetka kakav je teča i ko je zapravo on? Nije mi bilo svejedno, pa ipak bio sam veoma radoznao, a i nisam želeo da ispadnem slabić, sada kada sam stigao do ovde.

Domaćin nam je otvorio vrata i nas dvojica uđosmo u jednu omanju prostoriju gde nas je čekao čovek odeven u nekakvu smešnu starinsku gospodsku nošnju, poput onih iz XVI veka. Prigušena rasveta odavala je masivno prisustvo crvene boje u sobi, velike crvene zavese, crven tepih, retki komadi starinskog nameštaja presvučeni u crveno. Starinski gospodin je prišao teča Hemfriju, ritualno se rukovao sa njim, razmenivši nekakve fraze na latinskom. Zatim je prišao meni, pogledao me i potom se obratio teča Hemfriju, takođe na latinskom, na šta mu je ovaj odgovorio, na latinskom, podrazumeva se. Starinski gospodin je potom otvorio ladicu na starom stolu koji je dominirao ovom prijemnom prostorijom i dao nam dve crvene lente koje smo odmah stavili na sebe. Malo nas je pogledao, razgrnuo teške zavese i rukom dao znak da prođemo.

Ušli smo u nekakav slabo osvetljeni hodnik i sledili strmo kružno kameno stepenište koje se uvijalo u kakve podrume o kojima nisam našao ništa u monografiji o ročesterskom zamku koju sam prošle noći prelistavao u teča Hemfrijevoj biblioteci. Ne znam koliko smo se spuštali. Silazili smo oprezno, polako i u potpunoj tišini. Izgubio sam pojam o tome koliko smo duboko sišli. Najednom, pred nama se otvorila jedna kao pregrađena prostorija, nalik onoj u kojoj nas je sačekao starinski gospodin, ali ova je bila zelena. Ovde nas niko nije čekao nego je teča Hemfri prišao masivnom stolu, uzeo manji drveni čekić i njime udario u sto tri puta. Teča Hemfriju očigledno nije bilo prvi put da posećuje ovo mesto, ali kako mi je pre polaska to naglasio, prvi put je dolazio u ročesterski zamak u ovom svojstvu. Rekao mi je da pripada nekakvom tajnom kraljevskom redu i da će me voditi na jednu retku i posebnu ceremoniju, jer smo sada kao svojta, pa njegovo članstvo u tom redu to tako nalaže kada određeni uslovi budu ispunjeni. Nije mi bilo sasvim jasno, jer je više govorio u natuknicama. No, ubrzo je na tečino obredno lupanje čekićem, odnekud iza zelene zavese dopirao odgovor u obliku zvuka trostrukog udaranja o drvo. To je očito bio znak i nas dvojica prođosmo kroz teške zavese.

voljeni princ Filip

O bože! Obrevši se u novom ambijentu umalo nisam prsnuo u smeh, sa teškom mukom se uzdržavši, jer ono što sam ugledao bilo je i više nego smešno. Video sam desetak golih starijih muškaraca i još toliko, takođe golih momčića u njihovom društvu, od kojih je eventualno jedan bio mojeg godišta dok su ostali bili mlađi. Zaista nisam znao šta da mislim. Pitao sam se, čemu ova maskarada, sva ova misterioznost radi tako neke trivijalne stvari kao što je zloupotreba mladih dečaka od strane sredovečnih čika? Nije mi bilo jasno, kako je moguće da se u savremenoj modernoj Engleskoj dešavaju ovako bizarne stvari? Pederastija u starinskom ambijentu! Ko sve ovo plaća? Pa ovi matori perverznjaci su uzurpirali čitavo jedno istorijsko zdanje kako bi obezbedili sebi zadovoljavajuću diskreciju za izvitoperene igrarije u stilu 120 dana sodome Markiza de Sada! Oh, kako sam se prevario. U tim trenucima šoka i preneraženosti nisam mogao ni naslutiti o čemu je zapravo ovde reč, te da je ono što je sledilo daleko prevazilazilo sve moje pretpostavke, slutnje i strahove o matoroj engleskoj gospodi koja se okuplja na nekom homoseksualno-pedofilsko-incestuoznom svingeraju. Pa zar je ovo taj mitski događaj koji se dešava jednom u pola milenijuma ili na svakih sto godina, više sam se pogubio?

Moja strahovanja seksualne prirode ubrzo je razvejao starinski gospodin iz crvenog predsoblja koji se odnekud iznenada pojavio i furiozno ušetao među zvanice, davši rukom nekakav znak. Tada sam primetio da čitava prostorija podseća na podijum sa odeljenim prostorom sa strane obeleženim jakim stubovima. Svod je bio visok do tri metra, a sama soba bila je poveća, nisam mogao tačno odrediti dimenzije, ali nas dvadeset i nešto prisutnih imali smo priličnu komociju. Stajali smo polukružno, poređani po rubovima prostorije, nasuprot starinskom gospodinu koji je stajao u sredini. Nije bilo nikakvog nameštaja, osim jednog stola koji je bio postavljen iza leđa majstora ceremonije. Šta sada? Pitao sam se, dok su se trenuci otezali u napetoj tišini polutame ove nadrealne ljudske konstelacije. U jednom trenutku majstor ceremonije dao je znak rukom i svi dečaci iskoračiše na oko pola metra ispred svojih mentora, rođaka, šta već. I ja učinih isto. Majstor je prišao svakom od nas i poput kakvog narednika, izazivački i nesnosno se zagledavao i unosio u naša lica. Nakon dva takva kruga, majstor se vrati na početnu poziciju, i opet dade rukom neki znak. Teča Hemfri mi rukom pokaza da sledim prvog dečaka, koji se poređaše u kolonu i disciplinovano krenuše za majstorom ka vratima koje sam tek tada primetio a koja su vodila dublje ka nestvarnim dubinama ovog kompleksa. Kako sam tada počeo da shvatam, čitava ova mreža hodnika i odaja očito je mnogo drevnija od one srednjevekovne građevine koja je dominirala spoljašnjošću i služila da sakrije ono što leži ispod.

I da skratim priču, a i bilo je za očekivati šta se tamo desilo, naravno da su nas naguzili. Držali su nas u tom kazamatu nedelju dana i raspametili nam čakre na neopisive načine. Tu vrstu zlostavljanja u životu nikome ne bih poželeo, a jedan momčić, nesretan, nije preživeo, pa su ga trećeg dana izneli. Jedan žilaviji dečko i moja malenkost praktično smo izdržali do kraja, ali nakon toga ja više nisam bio svoj i moj um se godinama borio da nakon svega očuva svoju celovitost. Kasnije sam shvatio da je smisao ovog mučenja, čije ću detalje ovde ipak preskočiti, svojevrsna selekcija unutar selekcije, za određene svrhe, zadatke i misije u interesu same elite moći u Britaniji. Razaslati smo svaki na svoju stranu, u susret projektovanoj sudbini. Neko je postao obaveštajac, neko elitna muška prostitutka, neko je otišao u politiku, neko u umetnike ili u akademski svet, neko u novinare, a neko u kakav moćan upravni odbor. Šta je mene zapalo otkrio sam tek kasnije.

„Sada si član Reda.“ Besedio je teča Hemfri, nadnevši mi se nad glavom, dok sam ležao na drevnom podu ročesterskog Helfajer kluba, izmožden, povređenog tela i psihe.

„Taj Red nema ime i zapravo ne postoji, što ne umanjuje njegov značaj u građenju poznate nam i nepoznate istorije. Ipak, Red i nije da ne postoji, a kada postoji, to čini samo u glavi jedne osobe. Kada napusti tu osobu, preseljava se u drugu, noseći sa sobom i dušu svog pređašnjeg domaćina. To je poput mentalnog virusa nesvakidašnje šizofrenije koji se prenosi sa jednog čoveka na drugog, a ponekad može zahvatiti i kakvu životinju. I tako tokom vekova, da bi sada bio ovde, iz ko zna kojih dubina vremena...“

Izgubio sam svest ne dočekavši da čujem ostatak. I dalje nisam siguran da li je ono što je usledilo bio san ili se stvarno dešavalo, tek sećam se da me je teča Hemfri u jednom trenutku uveo u jednu veliku sobu, nalik onima iz Bakingemske palate koje sam imao prilike da posetim u turističkom obilasku. Čitavo ovo sećanje ne bih mogao da smestim u neki jasno omeđeni vremenski okvir, niti se sećam načina kako smo se teča Hemfri i ja uopšte tamo obreli. Sećanje me vodi do trenutka kada sam stajao u sred jedne poveće sobe, očigledno kraljevskog stila. Teča Hemfri je stajao pored mene, držeći me pod miškom. U tišini smo stajali i buljili u velika bela zatvorena vrata, kao da smo očekivali nekakav poziv ili znak. Ne znam koliko smo dugo ćutke stajali tako, kada se najednom vrata otvoriše i u prostoriju uđe princ Filip, vojvoda od Edinburga lično! Tada sam znao da je moja sudbina uzela obličje uvaženog princa te da moj put nije put belih oblaka poput ostalih dečaka iz ročesterskog kluba, već da je za mene spremljeno nešto izuzetno. Princ Filip me je posmatrao sa čudnim žarom u očima. Pomislih, neće valjda sada i ovaj da se iživljava nad mojom malenkošću poput onog lažnog Frensisa Bejkona iz ročesterske crvene sobe, ali ta moja strahovanja ubrzo je razvejalo nešto mnogo užasnije, nešto što je iz temelja prodrmalo celo moje ionako već prodrmano biće.

Najednom teče Hemfrija više nije bilo, već sam uhvatio sebe kako sledim princa Filipa niz poduži hodnik. Na kraju hodnika, princ je zastao, okrenuo se prema meni i rukom mi dao znak da uđem u jedno predsoblje, koje je, za divno čudo, ali ipak ne i iznenađujuće, bilo potpuno u crvenoj boji. Posadio me je na stoličicu bez naslona i rekao da se ne pomeram te da će sada u prostoriju uči lično, u to vreme još živa ali vremešna, Elizabeth Angela Marguerite Bowes-Lyon, supruga kralja Džordža VI, kraljica-majka Elizabete Druge i tašta princa Filipa, da me vidi. Naglasio je još jednom da ne ustajem dok mi ona to izričito ne zapovedi, niti da je gledam u oči, nego samo pravo ispred sebe. Zatim se sklonio u stranu a iza teških zavesa napokon se ukaza kraljica-majka, princeza Margareta i poslednja carica Indije! Kao da sam začuo zvuk hiljadu apokaliptičkih truba i samo što se nisam srušio. Krajičkom oka pomno sam posmatrao princezino kretanje. Napravila je tri kruga oko mene, krećući se graciozno i energično, krajnje mladalački iako je bila prilično vremešna. Onda je stala nasuprot mene dok je princ Filip stao iza i rukama mi uhvatio glavu, čvrsto me stisnuvši. Njegovi snažni palci pritisli su sam vrh moje lobanje i meni se blago zavrtelo u glavi. Dok sam se borio sa tim utiscima, na ivici bola, držeći se rukama za stolicu da ne padnem, nisam primetio da se vremešna princeza skinula i počela polako da mi se približava. Strgnula mi je košulju i privila glavu na moje grudi. Osetio sam ugriz u tom predelu praćeno halapljivim ćapćanjem princeze koja je sisala moju krv. Sve vreme princ Filip mi je pritiskao teme tako da se nisam mogao pomeriti, niti spustiti pogled da bolje vidim šta se tu dešava. Gledao sam pravo dok sam perifernim vidom osmatrao kako moju životnu silu isisava princeza čije se telo neprirodno grčilo. Osetio sam temeljnu jezu celim svojim telom, ali bio sam posve paralisan i nemoćan.

Nakon nekoliko trenutaka kraljica-majka se udaljila i otišla iza zavese. Primetio sam da je bila posve gola. Bio sam srećan što sam i dalje živ i što sam belasanje princezine nagote samo ovlaš dodirnuo krajičkom oka. Onda mi je princ Filip naložio da i dalje ostanem u tom položaju i šapnuo mi da ma šta čuo i pomislo da se dešava, nikako ne smem ustati, ukoliko mi je život mio. Zatim je u sobu ušao još jedan momak i u pratnji princa Filipa uputio se u prostor iza zavese. Sedeo sam tako sređujući utiske, ali uvek pripravan na svako moguće iznenađenje. Više nisam imao snage da pretpostavljam šta bi sledeće moglo biti na redu i kakva je svrha, jednostavno sam se prepustio uzdajući se u moju nevidljivu srećnu zvezdu ili anđela čuvara. Ubrzo, začuo sam nekakvo životinjsko krkljanje koje se sve više pojačavalo. Zatim je usledio jeziv urlik očigledno ljudskog porekla, što me je navelo da sasvim razumno pretpostavim da je princeza preterala sa orgijastičnom ekscentričnošću i usmrtila nesretnog mladića. Ipak, pomislih, bolje on nego ja, osim ukoliko se matora veštica ne predomisli. U tom slučaju uštogljeni princ Filip nije mi neka uzdanica. Krkljanje se pretvorilo u režanje kakve zveri od čega mi se ledila krv. Umalo se nisam onesvestio od straha, kada se naprasno sve smirilo. Čulo se samo nekakvo lepljivo trganje, kao kada zmija menja svoju košuljicu, a onda je i to zamuklo. Napeta tišina trajala je oko minut, kada sam spazio meškoljenje zavese. Umalo nisam vrisnuo od panike, ali me je za stolicu prikovalo upozorenje princa Filipa i rekoh, hajde da ostanem pa šta mi bog da!

I kada sam konačno skupio hrabrost da se odvažno suočim sa bilo čime što bi moglo da iskoči iza zavese, pred mene istrča slatka mala riđokosa pegava devojčica. Smešila mi se i pohitala da me zagrli. Bila je prekrivena nekakvom lepljivom sluzi. Sela mi je u krilo i ponovo sisala iz one rane koju mi je napravila kraljica-majka. Međutim, tada sam spoznao smisao svega ovog. Devojčica je ćapćala moju krv na isti način i u istom ritmu kao i njena stara prethodnica. Odmah sam znao da je to ona, jedna te ista, kraljica-majka, preobražena, podmlađena. I zaista, teča Hemfri je bio u pravu. Ovakvi događaji se dešavaju jednom u petsto godina, ali petovekovni Red u koji sam primljen, samo je maska jedne dublje loze. Moja uloga u svemu tome bila je da budem krvna dojilja preobražaja kraljice-majke. Nisam tada baš sasvim razumeo prirodu tog ciklusa, ali bilo je neophodno da starica proždere mladića i da se posveti krvlju drugog, koji je imao ulogu svedoka te u svojstvu člana reda krvne dojilje, učestvuje u osiguranju trajanje vlasti kraljeva zemlje.

Bio sam zaista srećan, kao nikada u životu. Konačno sam spoznao sopstvenu svrhu. Princ Filip i mala buduća kraljica-majka neke Elizabete koja će tek doći, stajali su držeći se za ruke i gledali u mene sa neverovatnom nežnošću i ljubavlju. Nikada u životu nisam oseto takvu nežnost i takvu ljubav. Osetio sam organsku i neraskidivu povezanost sa britanskom kraljevskom porodicom i onom većom porodicom iza nje čiji su oni samo jedan od izdanaka. Princ i kraljica-majka stajali su poput bogova, dok je teča Hemfri dolazio po mene. Na kraju, princ Filip mi je tiho rekao: „Mi nikada ne umiremo, već samo menjamo oblik postojanja.“

„Britanija, to je drevno ratno ostrvo bogova krvi.“

Teča Hemfri

O dimenzijama opažanja

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Zamislite da se jednoga dana probudite u svetu koji nije materijalan. I dalje je to isti svet, ali kao da je lišen jedne dimenzije, nema gore, nema dole, nema iza. Ima samo levo, desno i ispred. Čak i to levo i desno nije tako oštro nego se nekako uliva u ono što je ispred. U suštini, to ispred je jedina perspektiva. Ali to nije sve, jer ono što je ispred nema dubinu, barem ne na način kako prostornu dubinu doživljavamo u tzv materijalnoj dimenziji. Umesto dubine, perspektiva ispred sadrži bezbroj detalja koje po volji možemo da aktuelizujemo. Tada uviđamo da pred nama stoji beskraj. Zapravo, lišeni materijalne dimenzije, nalazimo sebe kako stojimo nasuprot ambisu koji predstavlja sveukupnost. U tom trenutku mi se nalazimo na tački gledišta potpune perspektive. Sve šta nam je potrebno jeste fokus. Jesmo li kadri da sebi predočimo to stanje ili nam je za to ipak potrebna neka jaka droga?  Mogu nastaviti sa opisivanjem tog stanja, ali ne mogu tačno objasniti mehanizam kako se to postiže.

Doživljaj gledišta totalne perspektive nije samo vizuelan, nego ima i svoj osetilni aspekt. Čitavu senzaciju prati određena vibracija. Zapravo, sama perspektiva kao da zavisi od te vibracije. Što bolje osećamo vibraciju, što nas ona više prožima, to je naše opažanje stvarnije. Međutim, tu moramo naći meru, jer ukoliko se previše prepustimo vibraciji, ukoliko nas ona posve obuzme, postoji opasnost da se više nikada ne saberemo ili da nas neki detalj nekako uvuče u sebe i aktuelizuje nas u svom delokrugu postojanja, koje pritom, može biti sasvim materijalno, prijatno ili krajnje neprijatno, a možda i fatalno. Dakle, možemo se bespovratno rasplinuti u beskraju gubitkom fokusa, ili projektovati u detalj, čime onda gubimo sveukupnost gledišta, a što može imati za posledicu naše pojavljivanje na nepoznatom mestu, u nepoznatom svetu. Iz ovih razloga, važno je, da kada se već jednom nađemo pred vratima totalne perspektive, sačuvamo prisebnost i kontrolisano se prepustimo vibraciji na čijim talasima mi zapravo krstarimo po onome što je „ispred“.

Iskustvo „buđenja“ u svetu koji je izgubio jednu dimenziju, jeste početna tačka svojevrsnog razgrađivanja sveta. Kastaneda je govorio o tzv zaustavljanju sveta, ali ja ne mogu da posvedočim o takvom iskustvu. Ono što znam jeste doživljaj razgrađivanja sveta. Stoga, zamislite sledeću situaciju. Budite se, prepoznajete gde ste, sve vam je poznato, međutim, nešto bitno nedostaje - trodimenzionalnost. Zato smatram da viša dimenzija nije 4D ili 5D itd. To su teorijske i matematičke konstrukcije koje neki tako jako vole da poimaju kao da su stvarne. Superiornija dimenzija, mada nije baš odgovarajuće tako reći, u odnosu na ovu našu 3D, jeste 2D. Upravo sam je opisao. Ona je apstraktnija. Arhetipski svet je dvodimenzionalan. Projekcija svesti u simbol, tako omiljeni savremeni metod doživljavanja arhetipskog („ulazak“ u tarot kartu, u simbol tatve itd), zapravo jeste fokusirano ali i prilično ograničeno iskušavanje dvodimenzionalnosti. To nije četvrta dimenzija kako mnogi od njih objašnjavaju, nego druga. Da su je potpuno doživeli onda bi osetili i vibraciju te bi videli kako zapravo nema dubinu na koju smo navikli u našem materijalnom telesnom 3D postojanju. 

Gubitak trodimenzionalnosti nema odmah za posledicu rastakanje sveta, odnosno prizora i ambijenta u kome smo prethodno obitavali. Mi možemo zadržati fokus i ostati da bitišemo i dalje tu gde jesmo, ali na način koji je bitno izmenjen. Takođe, ukoliko zadržimo fokus, možemo se kretati i po drugim i posve drugačijim ambijentima, ali takođe možemo sabrati našu svest u tačku (1D) ili večito skakati od jedne do druge reference. Dakle, gubitak dimenzije nije stvar vežbe, nije nešto za šta postoji tačno određeni postupak. Ono što je predmet vežbe jeste kontrola fokusiranosti. Fokus je izraz naše namere. Fokus je ono što treniramo. Kako se to trenira fokus? Pa mi svakodnevno treniramo naš fokus, ali to činimo tako što ga zakucavamo u skladu sa onim što čini naše životne i misaone perspektive, onako kako smo navikli, kako smo naučeni i kako to svi ostali rade. Retko kada iskačemo iz tog okvira.

Za vežbanje fokusa u ovoj 3D stvarnosti, potrebno je da naučimo korišćenje perifernog vida, pošto smo navikli da se uglavnom služimo direktnim vidom. Korišćenje perifernog vida samo je jedan od aspekata izgrađenog fokusa. Njegovo korišćenje oživljava naše sposobnosti fokusiranja pažnje. Nema tu ničeg mističnog, ali ne postoji gotovo ništa magičnije od toga. Dovoljno je fiksirati pogledom jednu tačku a onda se usredsrediti na pojave koje se javljaju po obodu vidnog polja. Kada kažem usredsrediti se, ne znači skretati pogled u nekom novom pravcu nego ga držati zakovanog u jednu tačku, istovremeno opažajući rubne pojave. Kao posledicu toga imamo neku vrstu razlivanja gledišta, ali tokom vremena ono se izoštrava. Ukoliko to radite po mraku, primetićete da se vid brže izoštrava, a vi možete nesmetano posmatrati objekte ili obrise koje neposrednim gledanjem niste bili u stanju da opazite. Vremenom, bićete u stanju i da se nesmetano krećete po mrklom mraku, upravo onako kako je to opisivao Karlos Kastaneda. Naravno, da bi se u tome uspelo, potrebno je vežbati, ali ta vežba nije teška. Možete, kako je to već radio neko koga poznajem, nabaviti šešir sa širokim obodom i na obodu tačno ispred očiju, okačiti neki mali predmet koji diskretno svetli u mraku i u početku pažljivo hodati mračnim ambijentom direktnim pogledom fokusirani na slabašni izvor svetlosti, ali pažnjom otvoreni za opipavanje okoline perifernim vidom. Već nakon nekoliko takvih petnaestominutnih seansi, primetićete poboljšanje vaše sposobnosti opažanja perifernim vidom. Ubrzo ćete biti u stanju da se slobodno krećete i u mrklom mraku po nepoznatom terenu jer ćete steći sposobnost potpunog oslanjanja na periferni vid u tim uslovima.

Drugi aspekt fokusa o kome govorim podrazumeva da ste prethodno savladali veštinu lucidnog sanjanja u osnovi. Pod tim podrazumevam da ste nekako naučili da se probudite u snu, ali da još uvek niste obuzdali san, odnosno niste naučili da održite svest u stanju sanjanja. Tu stupa na scenu način koji je opisao Kastaneda u knjizi „Umeće sanjanja“. Naime, kada jednom postanete svesni da sanjate sve što je potrebno jeste da održite ne samo svesnost u snu, nego i sam san. Kako održati san? Stalnim usmeravanjem pažnje sa jednog na drugi, treći, četvrti itd detalj, jer ukoliko se usredsredite samo na jedan detalj, jednu stvar ili pojavu, san će se rasplinuti. Zato stalno pogledom šarate unaokolo.

Treći nivo fokusa jeste stvaranje i zadržavanje na tzv mentalnom ekranu određenih imaginacijskih slika, što se postiže upornom meditacijom. Jednostavno, zamislite određeni objekat i trudite se da ga u mašti zadržite što duže u nepromenjenom obliku. Naposletku, postoji i jedan kombinovani metod, manje-više poznat. Recimo, nacrtajte jednakostranični crveni trougao na hartiji (neka bude malo veći, oko 20cm) i namestite ga kako vam najlakše odgovara sa namerom da se direktnim pogledom fokusirate na njegovo središte. Perifernim vidom opažajte njegove rubove i ono preko njih. Zatim zatvorite oči i usredsredite se na svetlosni otisak koji će se u komplementarnoj boji (dakle zelenoj) pojaviti na vašem mentalnom ekranu. Tu sledi trik, jer vaš naredni korak jeste projektovanje u trougao. Morate pronaći načina da svešću nekako „uđete“ u trougao. Sasvim je u pravu Karlos Kastaneda kada kaže da je ovaj svet zapravo konvencija. Čak, ni sama odrednica „materija“ nije sasvim tačna, jer je stvar opažanja. Zapravo ne postoji materijalno i duhovno, već samo nešto što bismo približno mogli označiti izrazom energija.

Analogija i magija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mnogi praktičari modernih ezoterijskih učenja i praksi susretali su se sa zahtevom da nauče napamet i trajno zapamte brojne tabele korespondencija kojima su povezane različite pojave i simboli. Taj zahtev stajao je, i još uvek stoji, pred polaznicima nekih okultnih škola. Zašto je potrebno znati napamet veze između određenih simbola i pojava da bi se uopšte bavili okultnim i magijskim praksama? Otkud taj imperativ bubanja napamet? Zapravo to uopšte nije neophodno, ali današnji ljudi su odavno izgubili svojstva analogijskog povezivanja pojava i simbola jer su navikli da razmišljaju u pojmovima. Te veze, atribucije, nisu nešto egzaktno, nisu naučno utvrđene, nego postoje isključivo u umu kao šeme analogija. To su orijentiri razuma i temelj onoga što se zove umeće pamćenja. Na primer, oni koji astrologiju smatraju netačnom i apsurdnom, sasvim razumno i logično, osporavaju da položaji planeta na bilo koji način utiču na naše živote. Sa te tačke gledišta skeptici su sasvim u pravu, ali to je zato što oni ne uviđaju osnovno pravilo magijskog načina opažanja i razmišljanja. Naravno da zvezde i planete kao fizička tela nemaju tu vrstu uticaja, ali postoji saobraznost, odnosno analogija između njihovog kretanja i naše sudbine, karaktera i životnih okolnosti. Dakle, postoji analogija koja te pojave povezuje, a ta analogija ne postoji objektivno, u smislu kako smo mi danas navikli da nešto smatramo stvarnim, nego isključivo u umu onog ko se time bavi. Isto važi i za otvaranje tarot karata, geomantijskih figura ili Ji đing heksagrama. Objektivno gledano, to su samo neki simboli sa kojima se neko igra, međutim, glavni proces divinacije, tumačenja i prognoze, odvija se u umu onog ko se time bavi. Reč je o nečem posve subjektivnom, pa ipak neretko divinator upravo iz te pozicije subjektivnosti pogađa šta je bilo, šta jeste i predviđa šta će biti. Uspešan divinator zapravo čita iz sopstvene imaginacije. Položaji planeta i zvezda na nebu, način na koji su se karte otvorile, ili kakvu su konstelaciju zauzeli određeni simboli, služe kao podsticaj unutrašnjem imaginacijskom procesu, odnosno magijskom razumevanju stvarnosti, a to razumevanje je arhaično. Na ovom mestu bilo bi korisno dati ključne Hamvašove navode od značaja za ovu raspravu: 

„Viđenje i razmišljanje istorijskog čoveka počiva na logičkim suprotnostima; viđanje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama... Analogija znači da između svake pojave, fenomena, ličnosti, oblika, materija, svojstva postoji i razlika. Činjenica da se sve na svetu razlikuje, ali je ipak istovetno, sve je isto to, ali se to isto javlja u mnoštvu, jeste činjenica koja se u drevnim vremenima naziva analogijom... U prepoznavanju analogija nije presudna logička delatnost smisla, nego mnogo više dublji i elementarni doživljaj. Analogije doživljava manas, unutrašnje čulo. A preživljava na taj način što unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju. Ovakva neposredna smislom i logički neobjašnjiva uzajamna veza postoji između metafizičkih principa i brojeva... Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno je slep upoređen s arhaičnim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka je apstraktna i irealna... Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama... Sve slično se razlikuje i sve različito je slično ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost. Suprotnost nije svojstvo sveta i nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla... Viđenje u analogijama je osetljivost prema sličnostima i razlikama... U arhaičkom vremenu ljudsko saznanje nije pojmovna konstrukcija apstraktnih svojstava, nego je personifikovano i genetičko.“ Bela Hamvaš, Scientia sacra, tom 1, Draslar partner, 2012, Beograd, str 129-130.

Ukoliko neko želi da se u XXI veku bavi okultnim, ili ukoliko samo želi da razume svet drevnih ljudi, odnosno ukoliko želi da izađe iz određenih okvira današnjice, onda mora naučiti da se koristi načinom razmišljanja svojstvenim tom svetu. Kao da je reč o oživljavanju nekakvog saznajno-spoznajnog atavizma. Naravno, teško je to postići upotpunosti, ali upravo je učenje tabela korespondencija i njihovo slikovno i prostorno zamišljanje jedan od početnih koraka u tom pravcu. Kada u umu ustanovimo relaciju Mesec / srebro / voda / glas M / žensko / noć / trigram Voda / simbol luka / veo / cikličnost / levo oko / pas / sova / san itd., i kada usvojimo taj asocijativni niz sličnosti da automatski počne raditi u našem umu, to je dobra polazna tačka. Mi nećemo poistovetiti taj niz, ali ćemo naučiti kako da nešto što opažamo ili sa čime se suočimo, povežemo sa kosmosom, naposletku sa samim sobom. Otud mogu uzeti srebrnjak i tvrditi da je to Mesec, iako očigledno novčić u mojoj ruci nema nikakve veze sa Zemljinim satelitom, ali ta dva objekta dele zajedničko svojstvo idejnog kvaliteta. To je priroda magijske veze između njih. Kada jednom moj um usvoji određeni niz takvih veza, onda se taj niz može beskrajno razvijati i granati. U krajnjoj liniji sve pojave su međusobno povezane, ali su u dovoljnoj meri različite. Stvar je našeg uma kako ćemo svojstva koja ih povezuju ili razlikuju grupisati u popis sveta.

Neki su odavno ispravno tvrdili kako je Bog svugde i u svemu, ali su ipak zavapili da Boga ne može biti u kipu, u kamenu, drvetu ili na slici. Pa Bog i te kako može biti i u oblaku, i u kipu, u drvetu, na slici, u simbolu, slovu, u reči, u zvezdama, naposletku u samom čoveku. Taj stav je u svojoj suštini animistički, ali upravo je animizam oličenje drevnog pogleda na svet koji je bio neposredniji od ovog današnjeg utemeljenog tokom istorijskog procesa i razvoja pojmovnog mišljenja nauštrb slikovnog. Oni koji su rekli da Bog ne može biti u nečemu, tu stvar ili pojavu, u sopstvenom umu, odelili su ili odsekli iz kontinuiteta jedinstva sveta. Zapravo, zatvorili su sebe i one na koje su uticali za jednu mogućnost. U tom smislu, kontinuirani proces zatvaranja i odeljivanja doveo nas je u neovarvarsko stanje današnjice, kada čovek ne poštuje prirodu, ne poštuje druge ljude, ne poštuje sebe, odelivši živu od nežive prirode. Danas imamo apsurdne pokušaje da se živa i neživa priroda ponovo spoje u nekakvom kiborgizacijskom procesu. Oni koji su osuđivali obožavanje kamenih statua bogova ili zvezda, bojali su se da će ljudi obožavati isprazne predmete a ne boga, pa ipak zar obožavanje kamena ne znači otkrivanje božanskog u kamenu? To je bio samo izraz jedne prekretnice koja se desila davno pre toga. U pitanju je radikalna reakcija na dekadenciju dotadašnjih religijsko-magijskih formula, budući da je istorijski proces značio udaljavanje od prvobitnog jedinstva sveta. Rezultat toga je apstraktni Bog, odnosno Bog kao pojam, što je u krajnjoj liniji proizvelo ateizam kao negaciju, ne samo tog apstraktnog Boga, nego i onog prethodnog što je pojava apstraktnog Boga negirala. U smislu rečenog tarot jeste jedan oblik neoanimizma, budući da njegovi poklonici prikazanim slikama i simbolima neretko pridaju više nego arhetipski značaj. Tarot kao divinacijski instrument jeste nešto što nas dovodi u dodir sa onostranim, sa duhovima tarota. Za posvećenike tarota, karte su žive. Osim toga, operatori tarota su sve karte detaljno urezali u pamćenje.

Nagužena gerontodomaćica

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

Našao sam se u krevetu sa nekom vrstom mongoloida. Rom, dakle pripadnik rasne i etničke manjine, homoseksualac (seksualna manjina), mentalno retardiran i fizički zaostao u razvoju (tzv lice sa posebnim potrebama), interno raseljeno lice (sa Kosova), socijalno ugrožen, sa mestom boravka u ekonomski nerazvijenoj opštini, aktivista jedne nevladine organizacije, rečju šampion ljudskih prava i uzor tolerancije i demokratičnosti nekog društva, idealni građanin, ultraugroženi i zaštićeni beli nosorog dekadentnog humanizma... Istrenirao sam ga da se odaziva na Kurafte. Viknem: kurafte, a on dotrči i isplazi jezik, otkopča šlic i izvadi kitić. Veoma brzo sam mu usadio taj refleks. Naime, u procesu učenja, kad god bi se odazvao na moje vabljenje izdrkao bih mu kurac. To je bilo dovoljno da ga postavim za vršioca dužnosti projekt menadžera u filantropskoj Fondaciji koju sam osnivao novcem lihvara pokajnika. Fondacija Žrec ima za cilj da ponizi pripadnike tzv. inteligencije, tu izvikanu intelektualnu elitu, tako što će vrednovati, uvažavati i promovisati osobe sa kvalifikacijama kakve ima pomenuti gospodin Kurafte. Svaka osoba sličnih performansi ima velike šanse da dogura visoko u hijerarhiji Fondacije i stekne puno asistenata za tehnički deo posla kada je potrebna operativna inteligencija a ne inteligencija retardiranog genija. Intelektualna elita će podnositi projekte, a retardi će odlučivati o daljoj sudbini tih projekata i primamljivih honorara koji čekaju izvršioce. Pitate se kako retardi mogu da odlučuju o tako visokoparnim egzekucijama i projekcijama socijalnog inženjeringa? Putem metoda tzv brainstorminga, uz seksualni stimulans, retardi će rešiti misteriju kosmosa a kamo li proceniti značaj i evaluirati nečiji projekat, nekog tamo Prof. Dr. Mr. Sci...

Želim da inteligencija u grču perverznog socijalnog opštenja sa retardima, u tom činu vlastitog ponižavanja zbog snishodljivosti spram odvratnog, to percipiraju kao u ogledalu. Želim da im bude muka što od ovih iskaju novac a da ipak progutaju knedlu i pregrme to užasno ponižavanje, taj fiziološki šok, što eto, zavise od eventualnog paljenja lampice u retardovoj hidrocefalnoj masi. Obaška to što sam uveo pravilo da se svaka dobijena donacija mora proslaviti tako što će Fondacija organizovati svečani zajednički ručak onima koji traže sredstva, sa retardima – programskim koordinatorima koji balave, mljackaju, ispada im hrana iz ustiju i proizvode ostale egzotične fiziogenične efekte. U sobi gde se vrši brainstorming evaluacija visi slika Adolfa Hitlera sa dva crna flora koji formiraju X preko firerovog lica. Tu instalaciju proglasio sam ultra politički korektnom. Naime, eto oni tu ovaploćuju sve ono što je dotični prezirao, šta je uništavao i protiv čega se borio. Oni, pobednici, Saveznici, nova socijalno-inženjerska aristokratija-sociokratija, istorijski ugrožena rasa, Izabrani Narod Jahvea postmodernog dobrano dekadencijskog humanizma, poput mitskih heroja ili bogova, većaju o dodeli grantova. Oni su važni, ti koje je Hitler nemilice uništavao, ispustivši da laboratorije i narod Rajha opskrbi njihovim svetim izlučevinama proizvedenim u stanjima vanrednih ushićenja. Od izlučevina njihovih žlezda moguće je napraviti kvalitetnu halucinogenu rakiju čija konzumacija proizvodi efekte mitske some. Na iskap izdrkotinu od mongoloida i videćeš bogove: pravac na audijenciju kod Horusa! To su Novi Hiperborejci i baštinici revolucionarnih promena u svesti ljudske vrste.

Narod čije ludake i mentalno retardirane drže u mentalno-bolničkim kazamatima, nije slobodan narod. Poenta je da ona vrsta ljudi koje sažaljevamo, kojih se gnušamo ili ih preziremo, a potcenjujemo ih svakako, jer su pobogu invalidni, njih postavimo na tron, u same vrhove društvene hijerarhije. Njih nećemo moći da optužimo za korupciju i nepotizam, za zadnje namere, za zaveru, konflikt interesa, neprincipijelnost, nacionalizam, nacionalnu izdaju, rasizam, homofobiju, ginofobiju, antisemitizam, ksenofobiju, transfobiju i sve šta ide uz to. Retardi su apsolutno nevini i kao takvi uživaju status kineskog ili japanskog cara. Odluka je u njihovim rukama. Oni savršeno efikasno odlučuju i lišeni su denuncijatorskih slabosti tzv normalnih. Normalni, ta gnusna Inteligencija, pati od gordosti, egocentrizma, nemorala, kukavičluka, samoživosti, gramzivosti, nedostatka etičkih orijentira, pa su kao takvi nesposobni za obavljanje najvažnijih društvenih funkcija. Ima da služe. Kao pisari faraone. Kao najsmrdljivije sluge i robovi mesopotamskih kulaka, trgovaca i pastira, kao crno ispod noktiju, kao smrdljive gljivice između nožnih prstiju. Tu im je mesto, tu gde gnjile njihove fakultetske diplome, doktorati, gde gnjile njihovi savršeni CV-jevi, njihove of­fi­ce karijere, njihov neviđeni društveni parazitizam, budžetska koordinacija besmisla. E njih hoću da vidim na dnu a ove hoću da vidim gore i da vidim kako im se ovi intelektualni crvi uvlače i udvaraju im se, trpe ih, ljube im dupe – za novac, za golu egzistenciju. E tad i samo tako će pronaći Vrlinu. Ja nudim metod izlečenja društva. Vladavina „mongola“. Zlatna horda. Osmeh Markiza de Sada! A da ne pričam o promociji retarda u vrhunske objekte čežnje, fetiše i seks simbole... Istrajnom i sveobuhvatnom medijskom kampanjom, idiotski, degenerofilni ukus postao bi dominantan, društveno poželjan i politički korektan. Voleti zdravo, voleti lepo i simetrično, postalo bi nepoželjno, nemoralno, politički nekorektno, retrogradno, rasističko, naposletku i kažnjivo. Zatim bi trebalo propagirati kako je humano, a i moderno rađati degenerike. Različitost je na ceni. Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova (ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija).

Zadatak Fondacije jeste što veći i histeričniji angažman za prava takvih individua sa ciljem njihovog pretvaranja u idealne tipove, u fetiše i idole zdravih. To bi sa sobom povuklo bizarne mode poružnjavanja, da bi se bilo u trendu te u skladu sa diktatom mode. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, stimulansi, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo žena koja rodi mutanta dobija doživotnu socijalnu pomoć i mnoštvo drugih privilegija, jer zaboga, ona podiže „osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Per­son“ (besplatnu kartu za gradski i međugradski saobraćaj, popust u turističkim agencijama i prilikom plaćanja komunalija, prvenstvo prilikom lekarskog pregleda itd.). Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. U praktičnom smislu nekoj devojci koju mrzi da radi i bori se za život, lako može da padne napamet sledeće: „Eto, rodim debila i obezbedim sebi egzistenciju za ceo život.“ Zaista popularno… To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Bojim se da će mul­ti­ge­ne­ti­zam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. No, to su opaki ideali...

Crne i mutne oči Državnog sekretara iznenada su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Pušio je cigaretu za cigaretom, ćutke me posmatrao, da bi najednom prekinuo tišinu rekavši: „A zašto ti meni ne bi malo popušio kurac?“

Nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja i uvređenosti. Krv mi je udarila u lice, noge su mi se odsekle a grlo skupilo. Nisam mogao ništa da kažem niti da reagujem kako dolikuje. Državni sekretar je ležao zavaljen na francuskom ležaju najboljeg apartmana elitnog hotela u čuvenom vojvođanskom centru kongresnog turizma. Očigledno nije imao mnogo toga na sebi, što se ubrzo pokazalo gotovo tačnim kada je sklonio besprekorno beli prekrivač i pozvao me da legnem pored njega.

„Dođi dečko, nemoj da se snebivaš. Videćeš, kada mi ga popušiš biće ti lakše.“ Nasmejao se i ponudio me hotelskom čokoladicom, dodavši više kroz osmeh: „Pušenje je dobro za socijalnu politiku.“

Samo sam stajao, onako izbezumljen i presečen. Državni sekretar, zadužen za sprovođenje jedne jako bitne Strategije bio je veoma uticajna i moćna figura. Za ovu priliku specijalno se obukao (svukao) kao gerontodomaćica sa keceljicom trideset i trećeg stepena. Imao je skoro spojene izrazite i crne obrve. Krupne i masne dlake su mu virile iz ušiju. Njegovo mrko lice gubilo se u oblaku dima. Crne oči su škiljile i posmatrale moje zmijsko telo sa pohotom svojstvenom samo ljudima na položaju. Pućio je usne i oblizivao ih hrapavim jezikom. Njegov raspukli glas je romorio i stenjao od zadovoljstva. Očito je mnogo očekivao. Može li moja malenkost zadovoljiti pohlepe i te volšebne potrebe jednog uvaženog i nadasve visokog, muževnog ali i blago ženstvenog državnog funkcionera u oblasti tako bitnoj kao što je socijalna politika? U toj mentalno-emotivnoj ustreptalosti prekide me lelek odnekud iz kazamata za tzv lica sa posebnim potrebama Ministarstva socijalne politike. Stenjali su i jaukali jadnici privezani za krevete i vezanih ruku da se ne bi povredili. Usmrđeni, usrani i upišani, doprinosili su svetskoj fugi tranzicije iz jednog zla u drugo.

„Halo momak!“ Dobacio mi je opsceni Državni sekretar, uvaženi i uguženi gospodin Antonin Juzbaša.

„Evo i ja imam neke posebne potrebe.“ Rekao je namignuvši mi i potom prsnuo u smeh. Zatim se počešao po mudima. Naglo mi je postalo loše. Drhtao sam od neviđene treme i nelagode. Nisam mogao da zamislim sebe kako halapljivo gutam kobasicu Državnog sekretara. I to kobasicu sa posebnim potrebama, koja očito nije bila imobilisana, poput štićenika institucija koji su objekti institucionalizovane brige sekretara Juzbaše. Državna kobasica je slobodno landarala pitomom vojvođanskom ravnicom na severu Bačke.

Sekretar Juzbaša je primetio moju rastrojenost i ponudio me je samo da sednem na krevet i opustim se, jer on navodno neće uraditi ništa protiv moje volje. Onda je podigao crnu kožnu torbu na kojoj je bio utisnut logo stranog donatora čitavog programa reformi sistema socijalne zaštite. Nešto je malo pročeprkao i ubrzo izvadio jednu bočicu pruživši je prema meni. Uzeo sam je i razgledao. U njoj se nalazila neka tečnost. Malo sam promućkao, ali tečnost je bila poput vode.

„Znaš li, pile moje, šta je to?“ Upitao me je. Zaista nisam imao pojma, nisam mogao ni da slutim.

„To ti je, lutko moja, da izvineš, homeopatski rastvor iz žlezda naših štićenika u trenucima njihove životinjske ushićenosti. Znaš, mi smo im uz pomoć naših dragih donatora i partnera, omogućili, u okviru projekta Local action plan for global transmuding, da obavljaju tzv unutrašnju ejakulaciju. To je naš doprinos onom univerzalnom idealu da svako ima pravo na sreću. Naš ministar, budući human i saosećajan, lično je nadzirao tok projekta, svesrdno se založivši da naši štićenici dobiju svu sreću koja im je neophodna kako bi mogli biti još srećniji. Naša sreća je u njihovoj sreći. Naša ekstaza je u njihovoj ekstazi. Uvek imaj to na umu i nećeš pogrešiti. Ako budeš bio dobar, napravićeš zavidnu karijeru u stratosferama socijalne politike.“

Gledao sam ga tupo i krajnje zbunjeno. Pitao sam se, šta će njemu, pobogu, homeopatski rastvor žlezdanih izlučevina nekih tamo zatočenih i mučenih retardiranih jadnika?

„Ne razumeš?“ Nastavio je. „Veoma je jednostavno, objasniću ti. Nisu oni vezani zato što ih mi mučimo ili uživamo u tome, već zato da bi oni bili srećni. Ne zaboravi, naša sreća je u njihovoj sreći. Kada budeš uzeo par kapi tog rastvora biće ti jasnije. Zavolećeš moju kobaju više nego majčinu sisu. Pazi, ako ti je neugodno, mogu ja tebi prvo da popušim, da se otkraviš. Mnogo si mi ukočen, to nije dobro za strategiju reformi i naš evropski put.“

Ne znam kako uopšte da poređam reči u neki smisleni sintaksički tok, sve u želji da opišem taj čudesan osećaj nagužene obnaženosti pred nezemaljskom te gotovo demonskom pohotom sekretara Juzbaše. On, kao da uopšte nije bio ljudsko biće, već nešto o čemu ne smem ni da pomislim. Upoznali smo se igrom slučajnosti sudbine ili nadriiluminatskog proviđenja. Tih tranziciono-reformskih godina u osvit nadmenog sunca evropskih perspektiva zaposlio sam se kao projektni asistent u organizaciji koja je radila obuke za zaposlene i funkcionere državne uprave i lokalne samouprave. Nekoliko godina sam proveo po hotelima i seminarima upoznavši gotovo četvorocifren broj raznih i svakako bitnih ljudi establišmenta ostataka srpske države u nastajanju i večitom nestajanju. Danju se nešto kao radilo, ali noć je na tim seminarima nosila neke sasvim spontane i prečesto intimne trenutke razmene iskustava i procesa učenja. Seminari su specifična andragogija gde ljudi prvenstveno nauče nešto o sebi samima pre nego o onome šta je tema i cilj seminara. Tek kada se ugase seminarski reflektori i spuste zastori na videlo izlaze pravi karakteri učesnika seminara, a kamo li organizatora ili pervertita u njihovoj službi. Seminarski događaj je zapravo samo povod za jednu duboku introspekciju negde u nekom hotelu na Zlatiboru, Paliću ili Kopaoniku. Mada, nagledao sam se raznih lokacija i raznih ljudi. Sekretar Juzbaša je bio poput višnje na šlagu, nekako poseban i uzvišen. Plenio je pažnju polaznika seminara. Držao je ljude pod nekom vrstom hipnotičke kontrole svog raspuklog glasa. Neverovatno muževna energija izbijala je iz njegovih pokreta, manira, govora, paradigmi. Voleo je da liže guzu.

Nedugo nakon nekih igrica našao sam se u njegovom zagrljaju. Nisam znao da zreo i prezreo muškarac, pa još i visoki državni funkcioner, može da prede. Počela je njegova zvezdano-romantična beseda sa kabalističkom poukom: „Baš sam sinoć posmatrao Orion, sve mereći gigante: Sirijus (koji kao Pas prati lovca što u rukama drži glavu beštije) - Betelgez - Rigel - Aldebaran (levo oko Bika) - Prokion. Čuvena zimska konstelacija koja spaja Istok i Sever u jednu te Jug i Zapad u drugu nebesku ravan. Velika kola, sazvežđe istine. Ključna tačka - Mizar, ima tananog dvojnika. Čakra adžna i posestrima joj bindu sa zadnje strane. Bindu - tačka Kof kod kabalista, brojčana vrednost 100, sazvežđe Riba.... I kad dođosmo do Severnjače, uhvatismo se nebeskog stuba koji vodi van Univerzuma, ali moramo znati pravo vreme, jer odatle se uskače u srce Oriona, na onaj simpatični romboid što svake noći žuri i ne čeka nikog...“

Tako je nadahnuto pričao, mada pominjao je i hendikepiranu decu u kontekstu koji ću ovde izostaviti jer svest prosečnog čoveka koji bi možda čitao ovaj tekst ne bi to mogla da shvati i prihvati, već bi to pripisala bolesti ili ludilu pisca ovih redova. No, nije tako. Ja sam posve normalan, uzdržan, čak i konzervativan, nego samo pokušavam da ne prenesem sve šta čujem i vidim i što dopire do mene. O, da li ja to sam izazivam takve stvari i persone ili je to srednji prst sudbine? Nije ni bitno. Ovo je samo jedno od apokrifnih jevanđelja.

„Uostalom, mitovi i tradicija,“ - nastavio je moćni sekretar, nakon uzimanja gutljaja domaćeg apsinta, „služe da pobude imaginaciju, inteligenciju i intuiciju a ne da ih slepo sledimo, jer u tom slučaju nećemo stići nikud. Protok vremena menja oblike ispoljavanja zakona prirode. To je jedna paklena dinamika. Kao da postoji nekakav svetski duh koji na neki čudesan način aktuelizuje neke stvari, mesta i procese, pa ko je u skladu sa tim gradiće svoju svest a ko nije onda neće. Jebanje u dupe je znak poštovanja. Želim da budem pušen. Osećaj pušenosti jeste značajno samopotvrđivanje. To je osećaj obožavanosti. Pušen, znači biti obožavan. Neko, nije važno ko, obožava tvoj tako intiman deo nečim što služi za uzimanje i mlevenje hrane. Uzima u sebe nešto što mokri i što ispušta životvorno seme. Progutati tek ištrcano seme mongoloida je neviđeno zadovoljstvo. No, to je velika privilegija i to se uči na višim stepenovima gnoze, ali o tome nećemo govoriti na sutrašnjem seminaru. Donatori ne vole kad im se istina kaže direktno u lice.“

„Vidite, ja bih rado kupovao akcije kompanija koje se bave trgovinom ljudima. Te kompanije su, sada na po početku XXI veka, u strahovitoj ekspanziji. Na delu je globalizacija kanibalske ekonomije. Neoliberalizam ulazi u svoju kanibalsku fazu. Otvara se nova epoha robovlasništva. Napredak. Robovlasništvo i kanibalizam su osnovni principi novog imperijalističkog ciklusa. Iz svih navedenih razloga naša zemlja i naše društvo moraju biti spremni na velike i bolne tranzicione promene.“

Bio je to izvod iz plenarnog obraćanja sekretara Juzbaše prilikom otvaranja seminara. Sekretar Juzbaša je pobrao velike političke poene operacijom za beskonačno rešenje problema izbeglica i ilegalnih migracija pod imenom Mogadiš, u međuagencijskoj saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova i Agencijom Međunarodne Fondacije za Globalno Prekomponovanje. Bio je to majstorski potez izlaska Srbije na svetsku scenu u skladu sa prioritetima Svete Borbe protiv geopolitičkog diskontinuiteta a sve uz primenu strategija borbe protiv svih onih pojava koje remete zbijene i veoma našminkane strane međunarodnih izvestilaca svakojakih fenomena.

Postoji velika i mračna tajna koju dele dva bratska ministarstva, Ministarstvo socijalne politike i Ministarstvo zdravlja. Imaju tajne lože, podzemne galerije, ispostave, agenture, neke gnusne misterije, eksperimente drevne i opscene. Mešaju svoju sa spermom mongoloida ojačanom posebnim žlezdanim izlučevinama i to pumpicom ubrizgavaju sebi u anus. Kažu da se tada dešava nekakvo unutrašnje sagorevanje koje ih iznutra osvetljava duž kičmenog kanala. Valjda je to buđenje kundalini, ali u izvedbi političko-birokratskih nadriiluminatskih struktura dvaju bratskih ministarstava čiji protokol majstori vešto održavaju iluziju Države. Njihov Rad je neprikosnoven. Nekakva država i resorna ministarstva moraju postojati jer Rad mora da bude nastavljen. Sekretar Juzbaša bio je jedan iz  Commisea Catholica Ordo Nox, ali o tome neki drugi put... U međuvremenu, sekretar Juzbaša i ja odradili smo kvalitetan klistir sa tečnošću iz bočice.